УВЕРЕЊА У ПРОЦЕСУ ВАСПИТАЊА И

ОБРАЗОВАЊА
РЕЗИМЕ: У овом раду се бавим питањима која се тичу наших уверења, мисли и емоција.
Објашњавам разлику између уверења и чињеница, као и то каква је и колика улога уверења у
самом процесу васпитања и образовања. Кроз сликовите примере указаћу на значај
разликовања уверења од чињеница, као битан предуслов правилног реаговања индивидуе или
групе у свакодневном функционисању како у образовном систему тако и у самој друштвеној
заједници. Указаћу и на значај разликовања ирационалних и рационалних уверења, као и који
је пут промене уверења из ирационалних у рационална. Такође, битна је улога емоција које
произилазе из различитих уверења.
УВОД
Мисли и уверења посредују у нашем понашању. То значи да исти догађај може довести до
различитог понашања и емоција што зависи од тога на који начин је тумачен. Значи уколико
желимо да променимо понашање, морамо да променимо мишљење. На наше понашање утичу
мисли, осећања и веровања. Наше понашање ће се разликовати у зависности од наших
уверења без обзира што је у питању исти догађај. Могуће је променити понашање тако што
ћемо променити начин размишљања.
„Људи нису узнемирени због самих ствари, него због начина на који их схватају“, филозоф
Епиктет.
Бихевијорално когнитивна метода се фокусира на наша уверења, наше мисли. Она нам
омогућава да научимо да препознамо ситуације које нас доводе до проблема, избегнемо их и
употребимо адекватније вештине. Може се користити групно и индивидуално.
РАЗЛИКОВАЊЕ УВЕРЕЊА ОД ЧИЊЕНИЦА
Пример: Три жене које гледају емисију на телевизији!
Замислимо три жене које у својим становима гледају емисију на телевизији. У једном тренутку
се чује ударац. Свака од њих реагује на свој начин.
 Прва се уплашила и закључала улазна врата.
 Друга је срећно пришла вратима и отворила их
 Трећа је слегла раменима и наставила да гледа.
Поставља се питање који су могући разлози за различите реакције жена у истој ситуацији?
 Прва жена је помислила да је у питању провалник
 Друга је помислила да се муж враћа са посла и срећно је пришла вратима
 Трећа је помислила да је ветар затворио прозор
Значи, исти догађај је изазвао различите мисли и осећања па самим тим и различито понашање.
За особу догађај постоји онако како га она интерпретира.
Те мисли и осећања проистичу из система уверења особе која садрже процену себе, других и
живота уопште(животна филозофија која диктира личну интерпретацију догађаја).
Понашање представља последицу начина на који размишљамо о догађају.
Да бисмо одреаговали на миран и конструктиван начин треба да схватимо да начин
размишљања и емотивни доживљај ситуације директно одређује понашање. Када то схватимо
бићемо у стању да решимо проблем.
На пример, људи који имају проблема са бесом, склони су да узроке беса, осим у
фрустрирајућим ситуацијама, виде и у понашању других људи, а не да узроке беса траже у
властитим уверењима и доживљајима. Људи најчешће реагују на значења која придају људима
и догађајима, а не на људе и догађаје саме по себи.
У раду са групом ученика можемо да организујемо игру „глуви телефони“. Један ученик
смисли реченицу коју ће шапнути ученику до себе, тако да други ученици то не чују и тако
редом до краја круга или реда. Након тога дискутујемо да ли се прва реченица разликује од
последње. Када се то потврди постављамо питање да ли грешка у слању и примању
информација нас може довести до тога да погрешно одреагујемо.
Шта је уверење? Шта је чињеница? Уверење је оно што мислимо да се дешава(претпоставка) а
чињеница је оно што знамо да се дешава(оно што је доказано).
Две ученице су виделе смешни догађај у телефону. Почињу да се смеју. У том тренутку
пролази васпитач. Верује да су почеле да се смеју њему. Уђе у расправу са ученицама.
Значи ако имамо погрешна уверења и наше реаговање може бити погрешно.
РАЦИОНАЛНА И ИРАЦИОНАЛНА УВЕРЕЊА
Васпитачи се често суочавају са ситуацијама у којима су њихова очекивања осујећена.
1. Било да су имали захтев према себи: да одрже дисциплину у Дому на завидном нивоу, да
одрже слику о себи на завидном нивоу по сваку цену, да не морају увек да имају спреман
одговор на свако постављено питање, или да никада не смеју да дозволе себи да неко помисли
да су испали “глупи”.
2. Било да су имали захтев према другима: да их ученици не лажу, да се ученици не
сукобљавају међу собом, да се увек према њима односе са поштовањем, да су колеге спремне
на сарадњу.
3. Било да су имали захтеве према условима живота: не ради рачунар, не раде све сијалице,
када виде свој платни извештај, када напољу пада киша или су дуго чекали на превоз при
доласку на посао.
Сваки од ова три захтева укључује неко „ морање “: ученици би морали да буду
дисциплиновани, морали би да се не користе лажима, колеге би морале да буду сарадљиве, а
плата би морала да прати наше прохтеве!
Увек морамо да пропитујемо наша уверења:
 Да ли је реално да очекујемо да међу ученицима у пубертету не долази до сукоба
 Да ли је то логично
Уколико немамо користи од уверења требало би га променити у рационално. Ирационална
уверења у себи садрже захтеве, ужасавање, неподношење, неприхватање себе, других, услова
живота, глобално вредновање и етикетирање. Она садрже у себи „мора“, „ не сме“, идеју да је
нешто „ ужасно“, „неподношљиво“, и да је нешто „грозно“ или „ омаловажено“, било да смо то
ми, други људи или цео свет.
Ирационална уверења су у нескладу са реалношћу, нелогична и непрагматична. Рационално
уверење неће саржати захтев већ жељу: „ Ја желим да се ученици не свађају, али ако се то и
деси, то није катастрофа и ја имам довољно компетенција да са таквом ситуацијом изађем на
крај!“.
Примери рационалних уверења би били:
1. „Ја желим да будем смирен у сваком сукобу, а ако то није случај, то није ништа страшно,
није катастрофа и могу то да поднесем.“
2. „Ја желим да се други / ученици/ колеге обраћају мени са поштовањем, послушају моје
савете, али ако то није случај, то није ништа страшно, није катастрофа и могу то да поднесем.“
3. „Ја желим да моји услови живота / рада буду на нивоу који сматрам угодним за себе, али ако
то није случај, то није катастрофа, и могу то да поднесем.
Табела 1: Листа ирационалних уверења
Основно уверење Опис
Уверење беспомоћности/немоћи
углавном доведе до тога да особе немају
контролу и да ништа не могу да реше
ефикасно или независно. Појединци
којик верују да су беспомоћни често се
суочавају са потешкоћама у извршавању
промена. Поред тога, осећај
беспомоћности може проузроковати да
особе покушају да претеерано
контролишу своје окружење или да
потпуно одустану од контроле.
Беспомоћности/
немоћи
Основна уверења права понекад су у
потпуности очигледна. Генерално, она
одражавају уверење које се односи на
посебност која узрокује да појединци
захтевају или испољавају понашање без
обзира на дејство које то има на друге.
Они који одражавају основно уверење
права у правилу претпостављају да су
супериорнији и да заслужују пуно
пажње или похвала. Често, особе
развијају основно уверење права како би
компензовали осећај недостатка или
Полагање права друштвене непожељности.
Уверења права могу довесто до
неразумних захтева у смислу тражења да
други задовоље ваше потребе, кршења
правила и испољавања презира према
успеху других.
Типичне мисли/реченице
Ја сам беспомоћан/-а
Немам контролу
Морам да имам контролу да бих
био/била у реду
Ја сам слаб/-а
Ја сам рањив/-а
Ја сам заробљен/-а
Имам потребе
Ја сам неефикасан/-а
Не могу да се мерим са другима
Ја сам неуспешан/-а
Не могу се остварити
Не могу се мењати
Не могу ништа поднети ништа/решити
Нема излаза
Други људи ће ме изманипулисати и
контролисати мој живот
Ја сам заробљен/-а и не могу побећи
Ако осетим емоције, изгубићу
контролу
Не могу то учинити
Ја сам увек на другом месту
Завршим последњи/-а
Не могу се заузети за себе
Ја сам губитник/-ца
Не могу да кажем „Не“
Не могу поднети да ме други не
поштују
Заслужујем пуно пажње и похвале
Супериоран/-а сам (и ја имам право на
посебан третман и привилегије)
Ако нисам изузетан/-а онда сам
инфериоран/а и безвредан/-а
Ако нисам изузетан/-а онда ћу постати
обичан/-а
Ја сам веома посебна особа (и други
треба да ме третирају на тај начин)
Не морам да будем обавезан правилима
која се примењују на друге
Ако ме други не поштују, они би
требало да уду кажњени
Други треба да задовоље моје потребе
Други немају право да ме критикују
Други не заслужују добре ствари које
добијају
Други треба да се потруде за мене
Други ме не разумеју/схватају (јер сам
 ја посебан/-а, брилијантан/-а итд.)
Ја не могу учинити ништа погрешно

Неговање/одговорност/самопожртвованост Морам све да урадим савршено

могу се раздвојити у независне категорије, Ако направим грешку, то значи да сам
али оне одражавају слична уверења и могу безбрижан/-а, пропалица, итд.
се решавати као група. Уверења Нешто сам учинио/-а погрешно
самопожртвованости се осносе на Није у реду тражити помоћ
прекомерно одузимањесопствених потреба Све морам да урадим сам/-а
у служби других. Појединци се често Ако је то не урадим, нико неће
осећају кривим и надокнађују то тако што Ја сам одговоран/-а за сваког и за све
постављају потребе других испред својих. Ако уложим довољно неге, могу да
Неговање/ Такви људи често верују да су одговорни за поправити ово/њега/њу
одговорност/ срећу других и претерано се извињавају. Не могу веровати или се ослањати на
самопожртвова Одговорни појединци могу изражавати другу особу
ности понос због своје марљивости и Ако верујем другима, они могу да ме
поузданости, без обавезног осећаја потребе повреде (и то нећу преживети)
да брину о другима или да се Други ће ме издати
самопожртвовано ангажују. Особе које Други нису вредни поверења
одражавају основна уверења која су Моје потребе нису важне
укорењена у бризи и неговању, Не би требало да трошим време на
одговорности или самопожртвовању можда вођење рачуна о себи
су се осећале превише одговорне за чланове Када видим да је другима потребна
породице у својој младости. помоћ, ја морам да им помогнем
Ја нисам особа вредна пажње
Ја сам вредна особа само кад помажем
другима
Ако изразим негативна осећања у вези,
страшне ствари ће се десити
Морам да усрећим друге
То је моја кривица
Основна Опис Типичне мисли/реченице
уверења
Недостатак Уверења у вези са недостатком одражавају Нисам довољно добар/добра
опште схватање да је неко мањкав по Ништа не радим како треба
природи, некомпетентан или инфериоран. Ја сам глуп/-а
Често, особе које одражавају мисли које су Ја сам инфериоран/-а
карактеристичне за основно уверење о Ја сам ништа
недостатку повлаче се из блиских односа у Ја сам безвредан/-а
страху да други могу открити да су они Ја сам безначајан/-а
сами по себи лоши. Ја сам лоша особа
Ја сам непривлачан/-а (ружан/-а,
дебео/-ла)
Ја сам бескористан/-а
Ја сам чист промашај
Не заслужујем ништа добро
Нешто није у реду са мном
Не могу да се мерим са другима
Никада нисам у праву
Погрешио/-ла сам у неким стварима
Ја сам абнормалан/-а
Невољености Они који одржавају уверења о невољености Ја нисам вољен/-а
 често претпостављају о томе у којој мери Ја нисам прихваћен/-а
припадају и питају се да ли заслужују Ја сам неприхваћен/-а
љубав или да ли могу бити вољени. Мене увек изостављају
Појединци који верују да су невољени могу Ја нисам важан/-а
се повући из односа или одржавати Ја сам сам/-а
површна дружења како би се избегао Ја нисам добродошао/-ла
евентуални очекивани бол који ће настати Ја се нигде не уклапам
када неизбежно буду одбијени. Осим тога, Ја сам незанимљив/-а
уверење да неко није вољен може довести Нико ме не воли
до озбиљних осећања усамљености, чак и Нико ме не жели
присуству других. Ја сам недопадљив/-а
Осуђен/-а сам на одбаченост
Напуштености Појединци који одржавају основна уверења Они које волим ће ме напустити
која су укорењена у осећају напуштености Оставиће ме ако волим или бринем за
често претпостављају да ће изгубити нешто-некога
свакога са киме ступе у емотивну везу. Ја сам незанимљив/-а (други ће ме
Основна уверења о напуштености и оставити због тога)
невољености често могу бити повезана или Ја сам неважан/-а
чак једно те исто уверење. Често они који Ако се потврди, они које волим ће ме
су заокупљени уверењем о напуштености оставити
верују да ће други на крају отићи, што ће Не могу бити срећан/-а ако сам сам/-а
резултирати очајањем и усамљеношћу. Нисам тако добар/-а као други
Сходно томе, особе с уверењем Моји партнер више није заинтересован
напуштености често траже уверавања и за мене
нему потврду мишљења из страха да ће их Осуђен/-а сам на
други напустити у присуству различитих одбијање/напуштање/самоћу
гледишта.

Промена уверења
Замена ирационалних уверења рационалним постиже се најпре тако што се свако „мора“
претвара у жељу, затим, свако ужасно у лоше, неподношљиво у тешко.
Ми имамо могућност да променимо уверења и да тако осетимо позитивне емоције које, иако
могу бити непријатне, нису деструктивне за нас нити за другу особу, не прекидају
комуникацију, воде ка тражењу бољег решења. Позитивним емоцијама се може владати, и оне
нам могу помоћи да будемо бољи васпитачи.
Догађај, сам по себи, не активира емоцију. За осећања смо највише одговорни ми сами. Томе
можемо научити и ученике. Ево нечег што би они могли практиковати: Из почетног уверења
које ствара много страха и притиска: „Ја морам да будем одличан ђак, ако то нисам то је
ужасно и ја то не могу да поднесем!!!“ променимо у реалније: „Ја желим да будем одличан
ђак , а ако то нисам то није ужасно и ја сам и даље добра особа. Имам могућност да се у току
школовања више трудим и остварим боље резултате“. Овде долази до промене осећања и они
имају више могућности за поправљање успеха. Најбитније је да дете осећа да вреди без обзира
на успех у школи и да пад у оценама не значи да не заслужује љубав родитеља и васпитача.
Ако је у уверењу да мора да буде добар ђак, као услов да би га волели родитељи, тешко ће
захтеве трансформисати у жеље.
УВЕРЕЊА И ЕМОЦИЈЕ
Уверења изазивају различите емоције. Емоција је узбуђено стање организма изазвано неким
стимулансом или ситуацијом на коју усмеравамо активност. Постоји подела на позитивне и
негативне емоције. Позитивне емоције су радост, задовољство, осећај сигурности а негативне
бес, љутња, анксиозност, незадовољство, депресија... Емоције саме по себи нису ни позитивне
ни негативне већ представљају наше реакције на догађаје око нас или у нама које процењујемо
као добре или лоше по нас.
Негативне емоције се јављају у одређеним ситуацијама и могу деловати као покретачи
понашања које ће нас вероватно довести до лошег избора.
Окидајући догађаји који изазивају негативне емоције могу бити:
 Спољашњи-када се односе на догађаје у спољашњој средини. На пример понашање
других особа или одређене ситуације.
 Унутрашњи-наше мисли и уверења али и понашање и телесне сензације. И они могу
бити окидачи за емоције.
Окидајуће догађаје прати одређено понашање-позитивно или негативно.
Свако понашање има неку последицу-позитивну или негативну.
Да бисмо спречили нежељено понашање које нас може одвести у невоље важно је научити
како да:
 Препознамо ситуације које изазивају наша негативна осећања(спољашњи окидачи)
 Препознамо своја уверења и мисли које следе такве ситуације и покрећу наше
негативне емоције(унутрашњи окидачи)
 Препознамо своја осећања
 Препознамо телесне сензације које прате такве емоције и које отежавају самоконтролу-
појачано лупање срца, знојење, кратко дисање, кнедла у грлу
 Препознамо и постанемо свесни нашег говора тела у таквим ситуацијама(што може
бити окидач за другу особу)
 Умањимо афект-интензивна осећања која су усмерена на некога или нешто. Нагло се
јављају, имају велики интензитет и буран ток и праћени изразитим телесним и
психичким променама, сужавају свест(панични страх, необуздани бес, бескрајна
радост...)
 Размишљамо унапред о могућим последицама наше реакције/понашања
 Применимо реакцију како бисмо избегли негативне последице по себе/друге
ЗАКЉУЧАК
Уверења, мисли и емоције су јако битни у процесу васпитања и образовања. На наше
понашање утичу мисли, осећања и веровања. Понашање је могуће променити уколико
променимо начин мишљења. Понашање представља последицу начина на који размишљамо о
догађају. Зато је битно правити разлику између уверења и чињеница. У раду са ученицима
васпитач треба да укаже на лоше стране ирационалних уверења те да на конструктиван начин
усмери ученике да ирационална уверења замене рационалним(свако „мора“ претвара се у
жељу, свако ужасно у лоше, неподношљиво у тешко).
Уверења изазивају различите емоције. У раду са ученицима, циљ је да се покажу, односно
идентификују везе између спољашњег окидача , размишљања, емоција, понашања и последица.
Такође, указивање на важност процене способности препознавања и управљања емоцијама.