ASERTIVNOST

Komunikacija

 Uspeh komunikacije zavisi od:

 sadržaja izgovorenog

 načina na koji nešto saopštavamo

 da li umemo da slušamo

 Dobra komunikacija znači:

 Izraziti spontano i otvoreno svoje mišljenje,

ideje, osećanja

 Međusobno razumevanje i poštovanje

sagovornika

 Sposobnost da se slušaju i čuju ideje,

stavovi, mišljenje i osećanja sagovornika

 Komunikacija

 Komunikacija je veština koju je

moguće naučiti

 Veština adekvatne komunikacije omogućava osobi da bolje izađe na kraj sa svakodnevnim,

frustrirajućim situacijama i problemima
 Komunikacioni stil

 Postoje tri komunikaciona stila:

 Agresivni komunikacioni stil

 Defanzivni komunikacioni stil

 Asertivni komunikacioni stil

 Agresivni stil

 Osoba se bori za svoja prava, ali na

štetu drugih

 Njene potrebe su uvek na prvom mestu

 Ne razmatraju se tuđa osećanja,

potrebe, mišljenje

 Osoba dolazi do željenog cilja, ali ovakav stil izaziva ljutnju, bes, nezadovoljstvo drugih Ō
problemi u interpersonalnim odnosima
 Defanzivni stil

 Osoba svoje potrebe i prava stavlja u drugi plan; bitnije su potrebe i prava drugih ljudi

 Želi kompromis po svaku cenu

 Retko se bori za ono što želi

 Uglavnom se povlači

 Osoba je nezadovoljna, oseća se

inferiorno, besna je i ljuta na samu sebe

 Asertivni stil

 Jasno i otvoreno ponašanje

 Samopouzdano ponašanje

 Osoba se zalaže za svoja prava, ali nikada na račun drugih (asertivno≠agresivno)

 Teži kompromisu, ali ne po svaku

cenu (asertivno≠defanzivno)
 Zašto ljudi nisu asertivni?
 Tri razloga (Zdravković, 2007):

 Postojanje tzv. “socijalne debilnosti” – osoba nije naučila ili učvrstila osnovna pravila komunikacije.

 Naučeni sistem pogrešnog mišljenja – Višak grešaka u mišljenju – niži stepen asertivnosti, ali i niska asertivnost – više
grešaka u mišljenju.

 Preplavljenost osobe iracionalnim strahovima od odbacivanja (takvi ljudi nisu u stanju da donesu odluku ili preduzmu
akciju, sve dok ne dobiju odobrenje od autoritativne ličnosti, osetljivi na kritiku), nekompetentnosti (ispoljavaju strah od
odgovornosti, sa pratećim osećanjem strepnje da nisu u stanju da ispune obaveze bilo koje vrste) i kontrole (strah od
autoriteta, od krtitikovanja, od otvaranja pred drugim osobama, vezivanje za druge osobe i ispoljavanje emocija)
 Asertivno ponašanje
Lična prava
 Asertivnost počinje sa svešću o svojim pravima.

 Neka od univerzalnih prava ljudi su:

 Pravo da kažete drugima kako želite da se

ophode prema vama.
 Pravo da samostalno odlučite koji su vaši ciljevi i kako ćete da živite.

 Pravo da ne morate da se pravdate ili

objašnjavate svoje postupke.
 Pravo da pogrešite, ali i da snosite posledice greške ili se izvinite.
 Lična prava

 Pravo da promenite sopstveno mišljenje.

 Pravo da kažete "To mi nije poznato“

 Pravo da kažete "Ja to ne razumem“

 Pravo da kažete "To nije moj problem“

 Pravo da dovoljno dugo razmišljate o onome šta ćete reći.

 Pravo da tražite informaciju ili pomoć.

 Pravo da promenite ili prekinete relacije ako

one ne zadovoljavaju Vaše potrebe.
 Šta dobijamo?

 Imam prava da izražavam sebe sve dotle dok time ne

ugrožavam druge
 Kada se zalažem za svoja prava, ja poštujem sebe i dobijam poštovanje drugih
 Jasnim izražavanjem svojih prava i potreba osoba preuzima odgovornost za sebe i ne
prebacuje je drugima
 Ako ne kaže drugima kako njihovo ponašanje deluje na
nju, osoba gubi mogućnost da drugi nešto promene
 Žrtvujući svoja prava i potrebe osoba daje dozvolu drugima da ne vode računa o njoj i
njenim osećanjima i potrebama
 U meri u kojoj je slobodna da se zalaže za sebe i da to
pravo prizna drugima, osoba više dobija od života
 Tako što ne dozvoljavamo drugima da saznaju kako se osećamo, može biti i način kontrolisanja
drugih.
 Asertivno ponašanje

 Situacije u kojima je asertivnost

korisna nisu limitirane

 Istraživanja su pokazala da je veoma važno tačno identifikovati situacije u kojima osoba ima problem
da bude asertivna

 Osoba je retko neasertivna u svim oblastima

 Asertivno ponašanje
 Utvrđeno je da postoje šest oblasti u kojima su osobe najčešće neasertivne. To su sledeće situacije:

 ispoljavanje suprotnog mišljenja

 odbijanje nerazumnih zahteva

 protivljenje kada vidimo da nas koriste

 ispoljavanje pozitivnih osećanja

 kada želimo da se približimo ili obratimo nekome

 odbijanje činjenja usluga

 Neverbalna komunikacija i
asertivnost
 Neverbalna komunikacija je ponekad

značajnija od verbalne
 iako je sadržaj rečenice neagresivan, ako ga izgovorimo vičući, mršteći se uz burnu
gestikulaciju, može da se protumači kao agresivnost.

 ako izgovorimo asertivnu rečenicu tihim glasom, sa pogledom uprtim u pod, sagovornik će u
nama prepoznati defanzivnost

 ASERTIVNO PONAŠANJE NIJE SAMO ONO ŠTO KAŽETE, NEGO I NAČIN NA

KOJI TO ČINITE
 Neverbalna komunikacija i
asertivnost
 Serber (1972) je razložio neverbalno

ponašanje na sledeće komponente:

 jačina glasa,

 tečan govor,

 kontakt očima,

 izraz lica,

 telesna ekspresija

 udaljenost od osobe sa kojom se komunicira.

Neverbalna komunikacija i
asertivnost

 Važno je postići takvu ekspresiju koja govori o samopouzdanosti osobe. Asertivni govor tela
uključuje održavanje direktnog kontakta očima, održavanje uspravnog stava, adekvatnu
mimiku i gestikulaciju, adekvatnu visinu i jačinu glasa i sl.
 Asertivni trening

 Asertivnost je socijalna veština i može

da se nauči

 Cilj asertivnog treninga je da osoba nauči da u problematičnim situacijama izbegne defanzivno ili
agresivno ponašanje.

 Trening počinje davanjem osnovnih informacija o asertivnom i neasertivnom ponašanju

 Asertivni trening
 Učenje asertivnih rečenica (četiri tipa)

 Prosta asertivna rečenica - “Smetaju mi česte upadice dok govorim”

 Empatička asertivna rečenica – empatija i asertivnost “Vidim da te ono što govorim
uznemirava, ali ja imam potrebu da dovršim ono što sam počela da govorim”
 Asertivnost koja traži odgovor – “Ne čujem te, a jako mi je stalo da čujem šta
govoriš. Možeš li da govoriš glasnije?”
 Asertivnost negativnih osećanja – “Kada me naglo prekineš dok govorim, dekoncentrišeš me
i gubim misaonu nit. Možeš li da mi dozvoliš da završim?”
 Asertivni trening

 “Bihejvioralno doživljavanje” – “Igranje

uloga”

 Uobliči se konfliktna situacija ili problem i zatim se naizmenično igraju uloge učesnika u situaciji sve
dok se ne pronađe najadekvatnije rešenje

 učenje određenih tehnika

 Asertivni trening
 Tehnike:
 Pokvarena ploča – ponavljanje zahteva, bez ispoljavanja besa
i bez dodatnog objašnjenja.

 Selektivno ignorisanje – kada sagovornik neadekvatno insistira na nekim aspektima, jednostavno

ignorišemo takvu komunikaciju.

 Neutralisanje ljutnje – odbijanje komunikacije dok se sagovornik ne smiri (“Ne želim dalje da diskutujem o
tome, s obzirom na to da si jako uzrujan. Nastavićemo razgovor kada se smiriš”).

 Sortiranje stavova – često se dešava da sagovornik zamenjuje činjenice u cilju da nas ubedi da se ponašamo na
način na koji on želi. U takvim slučajevima ne treba dozvoliti da nas time zbuni, već treba konverzaciju vratiti na
ključnu stavku. To se postiže time što ćemo se složiti sa delovima koji su tačni ili negirati one koji to nisu, uz, na
kraju, isticanje suštine.
 Asertivni trening

 Tehnika negativnog ispitivanja - koristi se u situacijama kada utvrdimo da se radi o manipulativnoj kritici. Tada
postavljamo pitanja koja od sagovornika traže konkretne odgovore. Želimo da sagovornika nateramo da,
odgovaranjem na konkretna pitanja, shvati da njegova tvrdnja ne stoji i da smo svesni da pokušava da manipuliše.

 Tehnika otvaranja – veoma je važno da se u bliskim odnosima iznose osećanja (i pozitivna i negativna), a ne samo
stavovi.

 Tehnika negativne asercije – veština prihvatanja kritike koja nije manipulativna, već proizilazi iz istinitih
činjenica; priznavanje greške i prihvatanje kritike.

 Tehnika građenja kompromisa – poželjno je da se svaka problematična situacija završi nekom vrstom
kompromisa, u najnepovoljnijem obliku podrazumeva obostrani pristanak i dogovor o nastavku razgovora.

 Tehnika zamagljivanja – prihvata se deo istine u kritici, ali u

pogledu procene situacije osoba ostaje svoj sudija.
 Asertivni trening
“Ja” govor
 “Ti” rečenice – često ih upotrebljavamo,

optužuju, imaju agresivnu notu, dovode do

otpora i agresivnosti sagovornika

 “Ja” govor – “Ja” rečenice

 Jasno i otvoreno izražavamo kako doživljavamo

situaciju u kojoj smo

 Ne napadamo, ne okrivljujemo, ne povređujemo

druge

 Ne treba preterivati sa “Ja” rečenicama, već samo kad su neophodne, jer bi naša komunikacija

izgledala veoma kruto

 Asertivni trening

“Ja” rečenice

 Model “Ja” rečenica

 I deo rečenice

• neutralan opis situacije ili govorimo o postupku druge osobe bez vrednovanja i
ocenjivanja

• “Kada vidim (čujem) da...”

 II deo rečenice

• govori o sopstvenoj reakciji, bez samooptuživanja,

pravdanja

• “...ja osećam...” ili “...poželim da...”

 III deo rečenice

• govori o ishodu koji bismo želeli, bez naredbi i

zahteva

• “...želela bih da...” ili “...volela bih da...”

 Primeri:

 Kada se šališ na račun mog kuvanja pred drugim ljudima osećam se neprijatno, volela bih da
sledeći put ne zbijaš šale na taj račun.

 Osećam se loše kada ti skrećem pažnju na neispunjene obaveze u kući, bilo bi mi lakše
kada bi sam o tome vodio računa.
 Vrste asertivnosti
 Socijalna asertivnost – sposobnost da se inicira, održi i okonča socijalna interakcija

 Odbrana prava – sposobnost da se osoba izbori za sopstvena prava ili da odbije nerazumne zahteve

 Direktivnost – sposobnost osobe da bude lider, da utiče na druge u problematičnim situacijama,

pozivajući ih na akciju, inicijativu ili prihvatanje odgovornosti

 Nezavisnost – sposobnost adekvatnog suprotstavljanja individualnom ili grupnom pritisku, da se pristane

na konformizam, da se podrži tuđe mišljenje koje nije u skladu sa sopstvenim
 Aktivno slušanje
 Jedan od važnih aspekata komunikacije sa drugim ljudima i preduslov za međusobno razumevanje jeste način na
koji slušamo druge osobe.
 Pokazujemo da poštujemo sagovornika, da nam je
stalo i da smo zainteresovani za ono što govori.

 Ishod – bolja komunikacija i relacije sa drugim ljudima, odsustvo povređenosti, besa, nezadovoljstva sagovornika,
mogućnost bržeg i boljeg rešavanja nekog problema.
 Aktivno slušanje podrazumeva stavljenje u zagradu svih spoljašnjih i unutrašnjih ometajućih faktora i sadržaja i
otvaranje prema drugoj osobi u cilju razumevanja šta druga osoba misli, oseća, želi.
 Kako znamo da nas neko ne

sluša?

 Lako se prepoznaje osoba koja ne sluša:

 Nije u mogućnosti da ponovi izloženi sadržaj

 Ukoliko i ponovi, očigledno je da ne razume

smisao

 Druge stvari joj skreću pažnju (TV, telefon,

prolaznici,...)

 Priča sa drugim ljudima

 Prekida sagovornika

 Upada sa temama koje nisu povezane sa temom razgovora...

 Aktivno slušanje

 Faktori koji utiču na (ne)spremnost da se sluša sagovornik:

 Priroda odnosa sa sagovornikom (bliska

osoba, prolaznik, kolega, šef, prijatelj itd.)

 Okupiranost sopstvenim sadržajima

 Jake emocije vezane za temu (sadržaj nas emocionalno angažuje, pa nismo u stanju da pažljivo
slušamo sagovornika)

 Neslaganje sa temom

 Fizička neugodnost (npr. glad, pospanost

itd.)

 Nedostatak vremena.
 Aktivno slušanje
 Šta uraditi ukoliko primetimo da nas sagovornik ne sluša?

• Ne treba odmah odustati od komunikacije i biti uvređen

• Bolje je decentrirati se, odnosno treba da pokušamo da prepoznamo da li osoba kojoj se obraćamo
trenutno ima svoj razlog zbog koga nije u stanju da nas prati.
• Treba asertivno reagovati (Ja rečenice, bez optuživanja)

Važno je da omogućimo slušaocu da nam saopšti svoje razloge “neslušanja”, da mi kao sagovornici uzmemo to u
obzir, pa će se i naš osećaj neprijatnosti i nelagodnosti što nismo slušani smanjiti ili nestati.
 Aktivno slušanje

 Situacije u kojima osoba samo prividno sluša sagovornika:

 1. Lažno slušanje – raskorak između verbalnih i neverbalnih poruka koje osoba šalje sagovorniku.
 2. Jednostrano slušanje – slušalac ne obraća pažnju na neverbalne poruke koje šalje sagovornik, već samo na
verbalne i zato gubi značajan deo informacija.
 3. Selektivno slušanje – slušalac prima samo ono što je prema njegovim merilima važno.
 4. Otimanje reči – slušalac vreba svaki trenutak da preuzme reč od
sagovornika.
 5. Deljenje saveta – slušalac ne uočava težnje i potrebe sagovornika, već uporno objašnjava šta je najbolje što
treba da se uradi u takvoj situaciji.
 6. Zapitkivanje – slušalac postavlja gomilu pitanja, tako da sagovornik
oseća kao da je na saslušanju.
 Aktivno slušanje

 Imam vremena za tebe – Slušalac i rečima i svojim držanjem pokazuje da je spreman da sluša
drugu osobu
 Izbegava se sve što odvlači pažnju (telefon, TV, itd)
 Razgovor se obavlja na određenom mestu, koje je
prijatno sagovornicima
 Ako je potrebno treba voditi beleške

 Slušam tebe, a ne sebe

 Slušalac je otvoren za ono što govori druga osoba
 Stavlja u zagradu svoja očekivanja, procene
 Ukoliko postoji neka misaona preokupacija, slušalac je ipak voljan i pokušava da se usredsredi
na razgovor (nije uvek jednostavno)
 Važna je i neverbalna komponenta – kontakt očima, okrenutost tela ka sagovorniku, blizina
sedenja, povremeno i primereno klimanje glavom, izraz lica
 Aktivno slušanje

 Da li sam dobro razumeo/la?

 Povremena provera da li se dobro razumemo
 Postavljanje pitanja – tražimo dodatne informacije. Ne pretpostavljamo već pitamo, tražimo
pojašnjenje. Na taj način pokazujemo zainteresovanost. Ne treba postavljati pitanja tako da to
zvuči kao da je osoba na saslušanju.
 Parafraziranje – Vraćamo poruku sagovorniku tako da ona ostaje neizmenjena, odnosno ne
menjamo joj značenje.
 Sumiranje – i u toku razgovora i na kraju, može se kratko rezimirati ono što je osoba rekla

 Uvažavam tvoje stanovište

 Dobro je da sagovornik koristi “pozitivan jezik”, odnosno dobronamerne izraze i način
gledanja na stvari – npr. “”Nisi primetio ovaj stepenik.” umesto “Stvarno si
nespretnjaković.”
 Kognitivne distorzije
 preterana generalizacija – Osoba zaključuje generalno na osnovu jednog događaja. Taj jedan, izolovani
događaj se uzima kao dokaz za niz daljih negativnih događaja.
 “Pala sam ispit, nikada neću završiti fakultet.”

 Savetnik na početku svoje karijere ima teškoća u radu sa jednim adolescentom i zaključuje da neće biti uspešan u
radu ni sa jednim klijentom.

 selektivni izvod – Iz situacije izvlačimo neki detalj i na osnovu njega zaključujemo o celokupnoj situaciji

 “Dva studenta pričaju, znači moja predavanja su

dosadna.”
 Kognitivne distorzije

 katastrofiranje – Osoba veruje da ono što se već desilo ili će se tek desiti će biti toliko nepodnošljivo i
užasno da osoba neće biti u mogućnosti da to izdrži. Pojave se tumače na najgori mogući način.
 “Lupa mi srce, umreću”.
 “Sve je propalo ukoliko pogrešim.”

 polarizovano mišljenje (crno-belo mišljenje) – Sagledavanje iskustava kroz jednu ili dve kategorije npr. savršen-
defektan; svetac-grešnik. Sve ili ništa pogled na svet.
 „Samo je desetka uspeh.”
 arbitrarni izvod – zaključuje se o događaju bez realnih dokaza

 čitanje misli – Osoba smatra da zna šta drugi ljudi misle bez
jasnih dokaza.

• “Ona misli da nisam dorasla zadatku”

 negativna predikcija – Osoba je uverena da će stvari krenuti loše i ubeđena je u tačnost tog predviđanja tj. da je
predviđanje činjenica.

• “Pašću vozački ispit.”

 Kognitivne distorzije
 personalizacija – Osoba dodeljuje neproporcionalnu odgovornost za događaje sebi i ne uviđa da određeni događaji
zavise i od drugih ljudi. Nekritično povezivanje spoljašnjih događaja sa sobom.
 “Moj brak je propao samo zbog mene.”

 minimiziranje i maksimiziranje – Greške u proceni značajnosti

određenog događaja. Osoba uvećava svoja ili tuđa dostignuća, a istovremeno umanjuje svoja ili tuđa.
 “Nisam ni pola čoveka u odnosu na mog brata. Sve čega se on dohvati postaje zlato”
 Kognitivne distorzije

 etiketiranje – Procena ličnosti, odnosno etiketiranje sebe ili drugih na osnovu jednog događaja.

 „Stvarno je nesposoban.”

 „Ja sam nepoželjna.”

 moranje – postavljanje ciljeva bez alternative

 “Danas moram sve da oduševim svojim izlaganjem.”

 odbacivanje pozitivnog – Odbijanje osobe da pruži značaj pozitivnim iskustvima i insistiranje na tome da se ona iz
nekog razloga ne računaju.
 “To sam odradio veoma lako pa se to i ne računa u uspeh.”.
ISTORIJSKI RAZVOJ
SAVETOVANJA
 Pitanja???
 Šta vama znači pojam savetovanje?

 Postoji li razlika između savetovanja i

psihoterapije?

 Po vama, koji su ciljevi savetovanja?

 ŠTA JE SAVETOVANJE?
 Psihološki proces u kome savetnik sistematski pomaže klijentu da istraži i razume sebe i svoje ponašanje, kao i da
stvori alternative kako bi lakše prevazilazio teškoće i izazove u životu.

 Ili, savetovanje je specifičan odnos kroz koji pojedinac postaje sposobniji da koristi svoja postojeća iskustva.
 Britanska asocijacija za savetovanje...
Termin savetovanje uključuje rad sa pojedincima sa kojima je savetnik u posebnom odnosu u cilju rada na
razvojnim teškoćama,podršci u krizi ili rešavanju značajnih
problema...Zadatak savetnika je da pruži klijentu šansu da istraži, otkrije i pojasni načine na koje može da živi
zadovoljnije koristeći svoje resusrse.
 Burk i Stefler: u savetovanju je važan odnos između obučenog savetnika i klijenta, mada savetnik može da radi i sa
više ljudi. Kroz proces savetovanja se pomaže klijentu da razume i pojasni njegov pogled na sopstveni život, i da se
on nauči da dostigne ciljeve kojima teži, kroz promišljeno, dobro informisanje o mogućim izborima.
 Feltam i Drajen: To je odnos koji se karakteriše primenom jedne ili više psiholoških teorija i primenom seta
komunikacionih veština koje se modifikuju u odnosu na klijenta i njegov problem ili želju. Može biti dugog ili
kratkog trajanja,i može se obavljati u organizaciji ili privatnoj praksi. Savetovanje se koristi kod ljudi koji
su u stanju distresa ili određenog stepena konfuzije i koji imaju želju da to razreše u profesionalnom odnosu pre
nego u prijateljskom ćaskanju.
Savetovanje kao odnos
 Za delotvoran rad sa klijentom nužan je dobar savetodavni odnos (aktivno slušanje, empatijsko komuniciranje,
autentičnost, karakteristike ličnosti oba učesnika).
 Savetovanje kao repertoar
intervencija
 Intervencije su pomažuće strategije ili savetodavne metode koje uz savetodavni odnos igraju bitnu ulogu u
procesu savetovanja.

 Te intervencije su pokazatelj teorijskog

usmerenja savetnika.
Savetovanje kao psihološki proces
 Psihološki proces podrazumeva da ne postoji statičnost u susretu, već uključuje kretanje unutar i između
klijentove psihe i psihe savetodavca.

 Promene se događaju i između susreta.

Ciljevi savetovanja
 Ublažavanje slabosti ili jačanje snaga

 Ciljevi usmereni na teškoće ili usmereni na rast i

razvoj

 Jahoda – savetovanje je usmereno na pozitivno

duševno zdravlje

 Maslov – cilj je samoaktualizacija (autonomija, kreativnost, društveni interes, usmerenost na problem).

ISTORIJAT

 Razvoj je vezan za promene u društvu i uslovljen promenama u svatanju čovekove prirode.

 Paradoks- reč je najstariji vid pomoći

naučna disciplina od 1895

(Frojd-Studija o histeriji).
Primitivni koncept o prirodi čoveka

demoni, zli duhovi, šamanizam,

animizam, magija...

Šaman, psihološki marginalna ličnost

Stare civilizacije
Grčka kultura- Heraklit, Pitagora (psihološka

uslovljenost smetnji)

- Platon je postavio osnove shvatanja

psihodinamičkih procesa

- Galen- kontrola strasti se postiže neispoljavanjem osećanja.

- Sv.Augustin- ~najveći introspektivni

psiholog pre Frojda~

3. Srednji vek- crkva, demoni, isterivanje đavola...

4. Period Renesanse- Paracelzus (uzroci smetnji su u

samom čoveku).

5. XVII vek

Dekart- racionalizam, preteča kognitivista‚ ~Mislim,

dakle postojim~

Lok- empirista, preteča bihejviorizma, iskustvo je

osnova za formiranje znanja.

. Pinel, francuska revolucija, reforme u lečenju duševnih bolesnika.

7. XVIII i XIX vek- početak primene hipnoze

Mesmer- uticaj planeta na fiziološke i psihološke procese kod ljudi. Metod lečenja zasnovan na magnetskom fluidu
koji proizvodi svako ljudsko biće.
8. XIX vek- Šarko- primena hipnoze u lečenju sa naglaskom na
emocionalnom činiocu.

Sledi primena lekova (psihofarmaka)-medicinski model sa hipnozom, sugestijom.

. Pred kraj XIX veka pojava psihoanalize,

psihoterapijska praksa je istraživačka metoda.

U ovom periodu srećemo različit odnos

između raznih psihoterapijskih pravaca.

- Sukob bihejviorizma i psihoanalize(otkrivajući- pokrivajući postupci). Da li je sukob bio neophodan?

- Istovremeno postojanje raznih modaliteta

- Integracija
ILI
Periode možemo generalno podeliti na 3 velika razdoblja
1. Religiozni pogled na čovekovu prirodu
2. Medicinski model 18 i 19 veka, psihofarmaci, hipnoza,
sugestija
3. Pojavom psihoanalize psih.praksa i istraživačke metode
RAZVOJ SAVETOVANJA
 Inovacija XX veka.

 Način života, različita iskustva sa kojima je nakada teško izboriti se

 Dešava se da smo zaustavljeni u svojim nastojanjima, jer resursi koje imamo na

raspolaganju nisu uvek od koristi.

 Najčešće saveti prijatelja nisu dovoljni niti oni

mogu da nam pomognu u rešavanju problema.
Savetovanje kao interdisciplinarna
oblast proučavanja
 Iako su savetovanje i psihoterapija
prvenstveno nastali kao discipline potekle iz psihijatrije u novije vreme su subdiscipline primenjene psihologije.

 I same su primenjene discipline.

 Poreklo:

- u filozofiji (pojam nesvesnog,

fenomenologija, autentičnost)
- u religiji (savetovališta pri crkvenim opštinama u Britaniji, SAD, traženje smisla u duhovnom životu – Jung)

- u umetnosti (metode i tehnike drame,

skulpture, igre, slikarstva)
 Savetnik ne daje dijagnozu, niti
‚‚obeležava‚‚ klijenta. On se trudi da sluša klijenta i pomaže mu u nalaženju najboljih načina da razume i reši
svoj problem. Za većinu ljudi dovoljno je oko 6 susreta da bi definisali i napravili razliku šta ih u stvari muči i koji
problem imaju.
 Termin savetovanje je više od davanja saveta.

 Savetovanje je nastalo u vreme pojave testova, kada su se psiholozi bavili dijagnostikom i testiranjem,
naročito da bi otkrili koja vrsta zanimanja odgovara određenoj osobi.

 Ubrzo se pokazalo da osobe koje dolaze zbog

izbora poziva imaju i teškoće u životu.

 Klinički psiholozi u to vreme nisu imali pravo da

se bave psihoterapijom.
 Psiholozi koji su želeli da se bave psihoterapijom radije su koristili izraz savetovanje nego psihoterapija. Često je ono
što se odigravalo pod imenom savetovanje bilo identično terapiji... jer dobar savet ćemo prihvatiti samo ako smo
psihički spremni za to, tek onda kada smo u sopstvenom iskustvu došli do spoznaje koja se savetom nudi.

 Tehnike savetovanja su sastavni deo psihotrapije kao npr. tehnika slušanja, posebno kada su konflikti na

površini.
 Dok psihoterapija deluje na menjanje ličnosti, savetovanje nastoji da razgovorom pomogne pojedincu da prihvati
realnost. Ne menja se ličnost već se pruža podrška pojedincu da sagleda ove mogućnosti i izbore i preuzme
odgovornost za izabrano.

 Prvi koji je postavio pitanje sinonimnosti

savetovanja i psihoterapije bio je K. Rodžers.
 Psihoterapija kao pojam ne odgovara jer podrazumeva da pojedinca u psihoterapiji lečimo. Ako ga lečimo, znači da
je bolestan. To nije uvek tako jer osobe koje koriste psihoterapiju nisu samo bolesnici već i osobe koje ne samo što
žele da otklone simptom i poremećeno ponašanje, već traže pomoć psihoterapeuta da bi unapredili svoj rast i razvoj
(pojava humanističkih psihoterapija).
 Još uvek postoji debata oko sličnosti i razlika savetovanja i psihoterapije. I dok jedni smatraju da je rad
psihoterapeuta dublji, da zahvata dublje slojeve ličnosti i da su problemi ličnosti bliži onome što smatramo ‚‚ da je
bolesno‚‚ drugi smatraju da se i savetovanje i psihoterapija, u samoj suštini ne razlikuju jer koriste iste tehnike i
pristupe radu, ali koriste različite nazive za ono

što rade zbog zahteva institucija u kojima su zaposleni ovi stručnjaci.

 Ne tako davno, psihoterapija se praktikovala u medicinskim ustanovama i psihijatrijskim odeljenjima, dok se
savetovanje praktikovalo u centrima edukacije kao što se škole, studentski domovi. Još jedna bitna razlika je
bila što su savetovanjem mogli da se bave i volonteri sa kratkom obukom, a psihoterapiju mogu da rade samo
profesionalno osposobljeni kadrovi.
 U svakom slučaju i savetovanje i psihoterapija nisu isto što i davanje saveta, učenje ili vođenje računa (brige) o
drugoj osobi (McLeod, 2003).
Ipak, možemo reći
 Savetovanje ima širu primenu, a psihoterapiju
koristi manji broj ljudi

 Savetovanje se bavi poblemima svakodnevnog življenja, krizama, dok je pshoterapija više usmerena na
patologiju (Tyler, 1961)

 Savetovanje je više okrenuto ka prevenciji,

psihoterapija ka lečenju

 Savetovanje traje kraće, psihoterapija duže

 Savetovanje se bavi problemima na površini,
psihoterapija zahvata dublje slojeve ličnosti

 Savetovanje se bavi sadašnjošću, psihoterapija

mnogo više prošlošću

 Za savetovanje je potrebna kraća edukacija, za psihoterapiju duža

Ishod savetovanja
 UVID – razumevanje porekla i razvoja emocionalnih teškoća vodi povećanju kapaciteta za racionalnu kontrolu
osećanja i akcija.

 ODNOS SA DRUGIMA – klijent postaje sposobniji da uspostavlja i održava značajne i zadovoljavajuće

odnose sa drugima (porodica, radno mesto)

 SAMOSVEST – klijent postaje svesniji onih misli i osećanja koja je dotle poricao ili potiskivao, kao što i postaje

svesniji kako ga drugi doživljavaju

 SAMOPRIHVATANJE – razvoj pozitivnog stava prema sebi i drugačiji odnos prema oblastima koje je ranije
otpisivao, odbacivao ili prema kojima je bio previše kritičan

 SAMOAKTUALIZACIJA ILI INDIVIDUACIJA kretanje u pravcu ispunjenja svojih potencijala ili integracija
prethodno konfliktnih delova selfa.
 PROSVEĆENJE – pomoć klijentu da
dostigne više stanje spiritualne svesti

 REŠAVANJE PROBLEMA – nalaženje rešenja za određeni problem koji klijent nije mogao sam da reši vodi
generalno ka kompetenciji za rešavanje problema u budućnosti.
 PSIHOLOŠKA EDUKACIJA – osposobiti klijenta da savlada tehnike kontrole ponašanja.

 STICANJE SOCIJALNIH VEŠTINA – učenje socijalnih i komunikacionih veština kao što je kontakt očima,
asertivnost, kontrola ljutnje.
 KOGNITIVNA PROMENA – modifikacija i zamena iracionalnih uverenja ili maladaptivnih misli koje su povezane
sa samodestruktivnim ponašanjem.

 BIHEJVIORALNA PROMENA – modifikacija i zamena samodestruktivnog ponašanja.

 SISTEMSKA PROMENA – uvođenje promene u socijalne sisteme u koje je uključen klijent, npr.
porodicu

 POBOLJŠANJE - rad na veštinama, svesnosti i znanju koje će omogućiti klijentu da preuzme

kontrolu nad sopstvenim životom.
 RESTITUCIJA – pomoć klijentu da nađe zamenu za prethodno destruktivno ponašanje

 SOCIJALNA AKCIJA – razviti kod klijenta želju i kapacitete da brine o drugima i doprinosi kolektivu kroz
angažovanje u komunalnom radu.
SAVETOVANJE U PODRUČJU
ŽIVOTNIH VEŠTINA
 Toje pristup usmeren da klijenta nauči veštinama samopomoći. To je onda delom i edukacija i tu najviše rade
savetnici koji se bave razvojnom edukacijom.

 Ključna polazišta ovog pristupa:

- najveći broj kliejntovih teškoća rezultat je

prethodnog učenja
- zbog iracionalnih razmišljanja kao i delom
spoljnih činioca klijenti održavaju svoje teškoće

- dobar savetodavni odnos popdrazumeva i učenje klijenta potrebnim veštinama postupanja i razmišljanjima

- Krajnji cilj savetovanja u ovom području jeste učenje samopomoći u cilju reševanja budućih teškoća.
Šta rade ovi savetnici:

 Teškoće u svim životnim periodima

 Teškoće u svim oblastima života

 Simptomi neprijatnosti više nego bolesti

 Koriste različite intervencije usmerene na ponašanje, mišljenje i osećanja koje su najčešće humanističke u
osnovi jer su usmerene ka rastu i razvoju.
 Savetodavci koji se bave životnim veštinama uvek rade na tome da klijent postane sebi najbolji
savetodavac.
Raznolikost teorije i prakse
savetovanja
 Smatra se da danas ima oko 400 različitih modela teorije i prakse savetovanja i psihoterapije (Karasu, 1986).

 Tri sržna pristupa su

- Psihodinamski

- Kognitivno – bihejvioralni

- Humanistički
 Pristupi se razlikuju u odnosu na broj pojedinaca koji je obuhvaćen savetovanjem, parovi, porodice, odrasli, deca,
starije osobe

 Razlika u odnosu da li se pomoć prima kroz kontakt oči u oči, ili telefonom, kroz pisani
materijal kao što su knjige samopomoći.

 Savetovanje koje se izdvojilo iz bolničkih i

psihijatrijskih ustanova ka primarnoj zaštiti.
 Savetovanje ima svoje mesto i u radu sa

obolelima od AIDS-a, kancera, genetskih bolesti.

 Savetovanje ima svoje mesto i u radnim organizacijama gde pojedinci imaju teškoće, krize vezane za njihove radne

uloge.

 Savetovanje ima svoje mesto u školskim

ustanovama.
 Savetovanje igra značajnu ulogu kod
razvoda braka, silovanja.

 Značajna je uloga u području zavisnosti od

alkohola, droga, lekova

 Razvoj svesnosti, rast i razvoj potencijala sa

kojima smo došli na svet.
Da bi savetovanje bilo moguće...
 Jednoj osobi je potrebna savetodavna pomoć koju dobija kroz specifičnu vrstu odnosa sa drugom osobom.

 Osoba kojoj je potrebna pomoć nije u stanju da problem reši resursima koje ima te je njen život u nekim ili svim
oblastima osiromašen.
 Savetodavni odnos karakteriše

- sloboda govora

- respektovanje razlika

- poverljivost

- poštovanje i pridržavanje osnovnih ljudskih

vrednosti.
Teorije u savetovanju
 Psihoanalitička – za Frojda je uloga
nesvesnih procesa važna kao i odnos između doživljaja u detinjstvu i neuroza odraslih

 Bihejviorizam – različiti načini učenja maladaptivnog ponašanja

 Humanistička – self-koncept i

samoaktuelizacija
 Često su pristalice jedne teorije smatrali da je njihova teorija jedino ispravna i objektivna, tako da se dešava, često
i u današnje vreme da postoji podeljenost između različitih pravaca

 Zadnjih godina, sve više, integrativni i eklektičkipristup u savetovanju i psihoterapiji.

 Eklekticizam – savetnikovo selekcionisanje najboljih ili nejprikladnijih ideja i tehnika iz različitih teorija i modela u
cilju što boljeg zadovoljenja potreba klijenta. Ovo podrazumeva prethodnu dobru procenu (merenje) klijenta u cilju
određenja najboljeg metoda za njega.

 Integracija – spaja elemente različitih teorija i

modela u novu teoriju ili model.

 Sas i Ajzenk – to može da vodi konfuziji.

 Gordon Paul: Koji tretman, od koga, je najefektivniji kod ovog pojedinca, sa kojim specifičnim ciljem i pod kojim
okolnostima (1967).
Etička pitanja u

savetodavnoj praksi
 Opšta načela-Hipokrat
 Zbog specifičnosti rada i specifčna načela

 Posebna vrsta odnosa različita od klasičnog odnosa

lekar-pacijent
 Buber- Ja-Ti
 Klijent
 Terapeut
 Odnos terapeut-klijent
 Od reakcije terapeuta zavisi ishod terapije
 Etička pravila štite pacijenta od propusta i greški ili

neodgovarajućeg ponašanja terapeuta.

 Najstarija etička poruka Ne naškoditi, ne pogoršati

stanje je osnovna poruka.

 Preduslov svake terapije- tajna i poverljivost zbog podataka koje pacijenti iznose o sebi ili drugima.
 Šta sve može da saopšti pacijent-klijent?

 Mora se saopštiti da nekada ne može da se sprovede

apsolutno čuvanje tajne (požar, krađa...)

KADA TAJNA SME DA SE OBELODANI?

1. Suicid, homocid

2. Zahtev suda

3. Zahtev samog pacijenta

Kako štititi pacijenta
 O čemu terapeut treba da vodi računa
- Neodgovarajuće ponašanje terapeuta
- Neodgovarajuću organizaciju rada u ustanovama
- Predavanja

- Supervizija, edukacija, štampanje prikaza u člancima, knjigama, istraživanja

- Dostupnost drugim osobama

- Šta raditi i koje su mogućnosti?
 Dozvola od pacijenta, pregled štampanog materijala, izmena osnovnih podataka ali tako da to ne naruši sliku

bolesti.
 Kako zapisivati podatke sa seanse?

 Bitno je da terapeut da objektivne i istinite

informacije o lečenju (?)...............

 Dobra procena terapeuta koga može da leči, koga

ne( ne precenjivati sebe).

 Ne nametati svoje stavove kroz davanje saveta.

 Stručnost i kompetentnost u radu, znanje,

veštine

 Usavršavanje

 Istražiti da li su smetnje psihološki uslovljene

(fizikalni pregled)

 Zabranjeno lečiti rodbinu, prijatelje, partnera,

saradnike.
 Lična kriza terapeuta

 Starost terapeuta

 Bolest terapeuta
Davanje objektivnih i istinitih inf.

Seksualna zloupotrebaž
Primanje poklona
Kako naši nerešeni konflikti, odbrane, nezavršeni poslovi mogu da remete odnos sa klijentom.

- samoanaliza, didaktička analiza

- samoaktuelizacija, svesnost

- zadovoljenje sopstvenih potreba prethodno

 Literatura :
1. Hand-out

2. Corey Gerald: Teorija i praksa psihološkog savetovanja i

psihoterapije, Naklada – Slap, Jastrebarsko, 2004, str. 15

– 59. (44 str.)

3. Nelson – Jones Richard: Paktične veštine u psihološkom savetovanju i pomaganju,

Naklada – Slap, Jastrebarsko, 2007, str. 3 – 12.(9 str)

4. McLeod John: An Introduction to Counseling, McGrow-

Hill, 2003, pp. 4 – 17. (13 str).

5. Erić Lj. Psihoterapija, Med. fak., Beograd, 2002, str:439-

465. (26str.).
KOGNITIVNO – BIHEJVIORALNO

SAVETOVANJE
PITANJA ???

 Da li smatrate da problemi ličnosti jesu rezultat njihovog tumačenja određenih događaja nego samih događaja (ljudi
nisu uznemireni stvarima po sebi već sopstvenim viđenjem stvari)?

 Za razumevanje prirode poremećaja bitno je fokusirati se na kognitivni sadržaj klijenta koji je povezan sa
uznemiravajućim događajem?

 Pogrešno razmišljanje igra glavnu ulogu u psihološkim

poremećajima?

 Ako klijent želi da se promeni potrebno je da se upusti u situacije u kojima se prethodno osećao neprijatno?
 Kognitivno-bihejvioralno savetovanje je pristup koji svoje korene ima u bihejvioralnoj i kognitivnoj
psihologiji.

 Zadnjih godina mnogi bihejvioralno-kognitivni terapeuti i savetnici počinju da svoj pristup opisuju kao
konstruktivistički, da bi naglasili ideju da ličnost sama kreira ili konstruiše svoju realnost.
 Bihejvioralni pristup podvlači i naglašava važnost procesa učenja, kao što su operantno i klasično uslovljavanje,
direktno posmatranje ponašanja, kao i naučni pristup merenja ponašajnih promena.

 Bihejvioralni pristup se primenjuje u savetovanju kroz tehnike kao što su sistematska desenzitizacija ili kontrola
ponašanja.
 1960g. Bek i Elis unose kognitivnu dimenziju u bihejvioralni pristup. Reč je o disfunkcionalnim mislima i
iracionalnim uverenjima.

 Kognitivno – bihejvioralni pristup u savetovanju je ciljani, strukturisani pristup koji obuhvata široki opseg
specifičnih tehnika kao što su domaći zadaci, relaksacione tehnike (Šulcov Autogeni Trening, Džekobsonova
Progresivna Mišićna Relaksacija).
 Ovaj pristup ima tri bitne karakteristike:

1. Rešavanje problema kroz menjanje fokusa u

pristupu problemu

2. Uvažavanje naučnog pristupa

3. Uvažavanje kognitivnih procesa putem kojih ljudi utiču na svoje ponašanje.

 Poreklo ideje i istorijski počeci bihejvioralno- savetodavnog pristupa vezani su za Votsona, Skinera,
Majhenbauma.

 Pavlov - respodentno uslovljavanje (klasično, traumatsko, asocijativno, Pavlovljeno uslovljavanje);

eksperimentalna neuroza

 Torndajk - “zakon efekta” – svako ponašanje praćeno posledicama ima šansu da bude naučeno
(učvršćeno)

 Skiner - Operantno uslovljavanje;

 WOLPE JOSEPH - recipročna inhibicija (kontrauslovljvanje) i otkriva glavne inhibitore anksioznosti
(hrana, seksualne reakcije i relaksacija).

 WATSON i RAYNER- “Mali Albert”

 BANDURA ALBERT-“vikarno uslovljavanje

(učenje po modelu )”
 Bihejvioralni metod u savetovanju vezan je bihejvioralnu modifikaciju. Reč je o pristupu koji naglašava da u
svakoj situaciji ili kao odgovor na svaki stimulus, ličnost ima repertoar mogućih odgovora. Učvršćuje se ono
ponašanje koje dovodi do nagrade. Ove promene u ponašanju koje se učvršćuju kroz ponavljanje u
svakodnevnom životu poznate su kao pristup

‚‚bihejvioralna samokontrola‚‚
 Ideja počiva na Skinerovim istraživanjima da je svako
ponašanje koje ličnost ispoljava izazvano stimulusom, a pojačano je i održava se na osnovu njegovih posledica.

 Ono što prethodi modifikaciji ponašanja je funkcionalna analiza ponašanja. Ona podrazumeva da
savetnik i klijent zajedno razmotre sledeće:
1. Koji stimulus izaziva određeno ponašanje

2. Kako se osoba ponaša

3. Koje su posledice, kakvo je zadovoljstvo ili

nagrada
Pr. Odvikavanje od pušenja cigareta(1.Kada i gde osoba puši cigarete, 2. Šta radi kada puši cigarete, 3. Koje
zadovoljstvo doživljava od pušenja cigareta).
 Ova analiza daje bezbroj podataka koji se koriste
u modifikaciji ponašanja.

 U bihejvioralnom savetovanju koriste se tehnike

relaksacije.

 Plan akcije

 Domaći zadaci, dnevnik

 OSNOVNE POSTAVKE KOGNITIVNOG SAVETOVANJA

 KAKO MISLIM TAKO I ŽIVIM.

 Stara ideja koja se vezuje za I v.n.e i Epikteta: Čovek se ne oseća loše ili nevoljeno zbog stvari i predmeta koji ga
okružuju već zbog mišljenja
koje je stvorio o toj stvarnosti Ō ljude ne ometaju
događaji već njihovo viđenje tih događaja.
 Postoji jedan generalni kognitivni mehanizam koji se umeće između draži i reakcije, stimulusa i odgovora na
njega.

 Stimulus Ō svesno značenje Ō emocija

 Ovaj pristup temelji se na,pretpostavci da su ponašanje, mišljenje i osećanja povezani i da se nalaze u
recipročnom uzročno-posledičnom odnosu.

 Ljudi sami doprinose pojavi i održavanju svojih simptoma i problema. Zato, nov način mišljenja može da
dovede do promene ponašanja.
 Svim kognitivnim pristupima zajedničko je sledeće:

 1. saradnja terapeuta i klijenta

 2. pretpostavka da su psihičke teškoće posledica

poremećaja kognitivnih procesa

 3. menjanje mišljenja

 4. kratkotrajni tretman

 5. psihoedukacija

 6. domaći zadaci
 Način na koji tumačimo naše probleme utiče na to kako ćemo se suočiti sa njima.

 Postoji pet aspekata u životu svakog čoveka koji su povezani i koji utiču jedan na
drugi, što znači da promene u jednom aspektu dovode do promena u ostalim aspektima (okruženje, misli,
raspoloženje, ponašanje, fizičke reakcije).

 Naše emocije su rezultat naših verovanja.

 Dva najpoznatija autora i praktičara su Aron Bek (Kognitivna terapija) i Albert Elis (Racionalno- Emocionalno-
Bihejvioralna-Terapija - REBT).

 Oba autora govore o kognitivnim distorzijama, odnosno greškama u mišljenju ( greške u tumačenju koje dovode
do pogrešnih zaključaka).
 ARON BEK

 Tretman depresije
1. Polarizovano mišljenje (sve ili ništa, ne postoje neutralni događaji). Ako nisam potpuno savršen, nisam
uspešan.

2. Katastrofično mišljenje (tipično za strah, uvek se očekuje katastrofa). Biću toliko uznemiren da neću
moći da funkcionišem.

3.Selektivni izvod (iz situacije se izvuče neki detalj i na osnovu njega se donose zaključci i generalizacije).Dva
studenta se smeju. Moja predavanja nisu interesantna.

4.Preterano uopštavanje (mali broj događaja se uzima kao dokaz na kome se temelje opšti zaključci). Koleginica nije
htela dva puta da izađe na piće. Morala je da uči. Nikada neću naći devojku
5. Arbitrarni izvod (stvaranje zaključaka o događajima iako stvarno ne postoje dokazi koji bi potkrepili takve
zaključke. 2 tipična arb.izv.su

- čitanje misli (Ja sam siguran da oni misle da

sam....

- negativna predikcija
6. Personalizacija (interpretacija događaja na subjektivan način, potreba da se poredi sa drugima koji su uvek
bolji). Razbolela se jer sam se ružno ponela prema njoj.
7. Minimiziranje i maksimiziranje (loši događaji se preuveličavaju, a dobri se umanjuju). Dobijanje visokih
ocena ne znači da sam pametan. Dobijanje osrednjih ocena dokazuje moju nesposobnost.

8. Etiketiranje (kreiranje negativnog identiteta na

osnovu pogrešnih premisa Ja sam gubitnik

9. Tiranija moranja. Strašno je što sam napravio grešku.Moram uvek da dam najviše od sebe.
 Lični život

 ALBERT ELIS

 Poreklo u idejama Adlera (naše emocionalne reakcije i životni stil povezani su sa našim osnovnim
verovanjima) i Hornajeve (tiranija
‚‚trebanja i moranja‚‚)
 Elis govori o 3 glavne nelogične ideje

1. Ja moram da budem uspešan, kompetentan i za to

moram da dobijem priznanje drugih.

2. Okolina prema meni mora da se ophodi korektno,

pošteno, sa ljubavlju i pažnjom.

3. Uslovi u kojima živim moraju da budu i ostanu dobri;

ja moram da dobijem sve što mi treba i pripada.
 Prema Elisu, emocionalne teškoće nastaju kada se neke naše želje proglase jako važnim potrebama (želja da budemo
uvek kompetentni, savršeni, voljeni od svih...).

 Kada one nisu zadovoljene okrivljujemo sebe ili

druge i tu, po njemu, leži srž poremećaja.
 Ljidska priroda

 Prihvatiti sebe iako si nesavršen, bezuslovno prihvatanje (sama činjenica da postojimo je dovoljna da bezuslovno
prihvatimo sebe).

 Čovek ima dve osnovne potrebe:

 - da preživi

 Da život provede što bolje (zadovoljan, srećan, sa što manje bola).

 Hedonista
 Uvodi racionalnost u postizanju sreće, zdrav balans između trenutnih zadovoljstava i dugoročnih ciljeva.

 Bitna je slobodna volja i izbor, bezuslovno prihvatanje.

 Izbor da li da bude racionalan ili iracionalan,

da li da misli racionalno ili iracionalno.
 Racionalno: adaptivno, smirujiće, orjentisano ka cilju, ne pravi smetnju da nešto uradimo i stignemo do cilja.
ŽELIM

 Iracionalno: rigidno, neprilagođeno situaciji, uznemiravajuće, sprečava nas da budemo srećni. TREBAM I
MORAM
 Racionalno mišljenje je vezano za želju da se nešto uradi, a iracionalno za moranje da se to uradi.
 ABC TEORIJA LIČNOSTI ELISA

 A – aktivirajući događaj

 B – verovanje

 C –reakcija ličnosti

 D – osporavajuća intervencija

 E – učinak

 F – novo verovanje
 A ne izaziva C, odnosno događaj ne izaziva reakciju ličnosti, već C izaziva B, odnosno
naše verovanje o događaju, A.

 Drugim rečima, ljudi su velikim delom odgovorni za svoje poremećaje i cilj je da nauče kako menjanjem
razmišljanja mogu da utiču na oporavak, nestanak ili umanjenje poremećaja.
 Poremećaj se održava nelogičnim i iracionalnim verovanjima,
rečenicama koje osoba stalno sebi ponavlja.

 Emocionalni poremećaj se ‚‚hrani‚‚ našim

iracionalnim verovanjima.

 Ono što mislim nije uvek tačno

 Savetodavni postupak počinje od

 D (osporavanje) ili rad sa klijentom na preispitivanju iracionalnih verovanja.

 Sadrži tri komponente:

1. Otkrivanje iracionalnih verovanja, treba/m da... i mora/m da....
2. Rasprava o ovim iracionalnim verovanjima i
učenje njihovog logičkog preispitivanja

3. Razlikovanje iracionalnih od racionalnih verovanja

 Ovim putem, dolazi se do E, odnosno do nove
filozofije i novog načina razmišljanja

 Kao posledicu imamo F, odnosno nov sklop

osećenja.

 Prema REBT teoriji krajnji cilj je svođenje samooptuživanja i depresije na najmanje moguću meru.
 Odnos klijent - terapeut

 Elis ne pridaje značaj odnosu, toplini, smatrajući da to može da stvori zavisnost od terapeuta. On prihvata
klijenta kao nesavršeno biće bez pokazivanja empatije, topline, koristeći tehnike podučavanja, biblioterapiju.

 Za Beka je odnos mnogo važniji

 Orjentisan na sadašnjost, ne zanima ga toliko kako je došlo do pojave iracionalnih verovanja.

 Klijent ima ulogu aktivnog učesnika koji uči tokom procesa obrazovanja ili psihoedukacije primenu logičkog
mišljenja u rešavanju problema.

 Domaći zadaci van seansi da bi se primenilo

naučeno u svakodnevnim situacijama.
 Kognitivne metode u okviru REBT-a

 Učenje prepoznavanja automatskih misli kao i njihovo menjanje, osporavnja iracionalnih verovanja (Zašto.........)

 Domaći zadaci (rizične situacije, neprijatne, za klijenta

teške ili koje ga sramote).Da glumi pred grupom (pr)

 Menjanje jezika (umesto mora i treba, strašno ......bilo bi

dobro ali ako ne nije katastrofa....., nezgodno...)

 Upotreba humora ukazuje na apsurdnost nekih naših

zamisli

 vežba
 Emocionalne tehnike u REBT-u

 Racionalno-emocionalno zamišljanje (onako kako bi želeli da se ponašaju, osećaju i misle u brojnim situacijama) –
ispitna situacija

 Vežba auto-portet

 Igranje uloga – prorada iracionalnih verovanja.

 Vežbe savladavanja stida – nije katastrofa ako nas neko smatra budalastim (manja kršenja društvenih pravila).
Saznanje da ljudi i nisu preterano zainteresovani za njihove postupke.
 Upotreba prisile – razgovor dva dela sebe, jedan deo koji je iracionalan i deo koji osporava iracionalna verovanja.
Nekada ulogu iracionalnog verovanja preuzima terapeut, odnosno ulogu klijenta igra
terapeut a klijent osporava svoja iracionalna verovanja koja demonstrira terapeut
 Bihejvioralne tehnike u REBT-u

 Sistematska desenzitizacija

 Relaksacija

 Trening asertivnosti (greške u mišljenju utiču, između ostalog, da osoba nema u svom repertoaru samopotvrđujuće,
asertivno ponašanje).
 Savetovanje jednom nedeljno, od 5 do 50 puta
Osnovne karakteristike kognitivnog savetovanja

1. Kognitivno savetovanje zahteva saradnju i

aktivno učestvovanje.

2. Kognitivno savetovanje je orjentisano na cilj i

usmereno na problem

3. Kognitivno savetovanje naglašava sadašnjost

4. Kognitivno savetovanje je edukativno. Cilj je

naučiti kljenta da sam sebi pomogne
5. Kognitivna terapija je vremenski ograničena
6. Seanse kognitivnog savetovanja su strukturisane
7. Kognitivno savetovanje uči klijenta identifikaciji i
odgovaranju na disfunkcionalne misli i uverenja
 ASERTIVNO PONAŠANJE

 Često drugi ne prepoznaju naše interese i potrebe što može dovesti do sukoba. Kako onda odbraniti svoja prava i
interese i ne odustati od svojih stavova?

 Ljudi najčešće reaguju napadom ili povlačenjem

što je određeno kako kulturom tako i polom.

 Koristi se model asertivnog reagovanja,

ponašanja.
 ASERTIVNO PONAŠANJE

 Termin asertivnost I asertivno ponašanje su anglosaksonskog porekla – pouzdano, odgovorno, samopouzdano

ponašanje ličnosti u onim situacijama kada su ugrožena njena legalna prava.

 Podrazumeva sposobnost da se iskreno izrazi mišljenje, osećanje, stav, bez anksioznosti i agresivnosti na način
koji neće ugroziti tuđa prava.

 Osećanja, pri tom trebaju biti iskrena, misli jasne, stavovi

nedvosmisleni.
 Asertivna osoba ispoljava varbalnu i nevarbalnu
kongruentnost u ponašanju.

 U osnovi ovog ponašanja je briga i o sebi i o

drugima, uvažavanje i poštovanje sebe i drugih.

 Suprotnost asertivnom ponašanju je agresivno i defanzivno ponašanje.

 Samopouzdano (asertivno) reagovanje podrazumeva poštovanje svojih prava i potreba, odgovornost
za sopstveno delovanje kao i samokontrolu da izražavanjem sopstvenih potreba ne ugrozimo tuđe
interese i potrebe.
 Razlozi za asertivno reagovanje

1. Ja imam prava da izražavam sebe sve dotle dok time ne ugrožavam druge.
2. Kada se zalažem za svoja prava, ja poštujem sebe
i dobijam poštovanje drugih.

3. Jasnim izražavanjem svojih prava i potreba ja preuzimam odgovornost za sebe i ne prebacujem je drugima.
4. Ako ne kažem drugima kako njihovo ponašanje deluje na mene, uskraćujem im priliku da nešto promene.
5. Žrtvujući svoja prava i potrebe ja dajem drugima dozvolu da ne vode računa o meni.
6. Nedozvoljavanje drugima da saznaju kako se ja
osećam može biti i način kontrolisanja drugih.
 Naša prava koja podrazumevamo za sebe

kada reagujemo samopouzdano

 Da me tretiraju sa poštovanjem

 Da imam svoja osećanja i da prihvatim tuđa

 Da odredim svoje prioritete

 Da pogrešim

 Da se predomislim

 Da izaberem da neću odgovoriti na pitanja koja su lična i nametljiva

 Da izaberem da li ću i kada ću da izrazim svoje
potrebe

 Da odbijem i ne osećam se krivim

 Da tražim ono što želim

 Da dobijem informacije

 .....................Šta je vama bitno a nije navedeno?

 Pored ovog, za uspešnu i dobru komunikaciju potrebne su konkretne veštine komuniciranja, model koji možemo
da upotrebimo u konkretnoj situaciji.

 Najčešći modeli su asertivne rečenice i Ja-poruke

 Komunikacijske veštine

Asertivne rečenice

 Prosta asertivna rečenica (kratka poruka koja sadrži naš stav, činjenicu ili opažanje u vezi sa pravom koje nam
se uskraćuje)...Smeta mi da razgovarate dok predajem

 Empatička asertivnost (poruka koja sadrži empatiju sa drugom osobom, tj. prepoznavanje i iskazivanje njenog
stanja i osećanja, i asertivnost, tj. iskazivanje sopstvenih potreba)...Vidim da ste jako umorni jer je jutro i kraj
nedelje, ali meni je važno da kažem da se osećam.....
 Asertivnost koja traži odgovor (poruka koja sadrži našu potrebu i traži od sagovornika da precizira svoje mišljenje,
stav ili osećanje)...Vidim da te ovo što govorim jako uzbuđuje, a potrebno mi je još par minuta da dovršim svoje
misli. Da li si u stanju da me čuješ i sačekaš?
 Asertivnost osećanja (Poruka koja sadrži a) neutralan opis tuđeg ponašanja, b) sopstveno osećanje u datoj situaciji, i
c) konkretan efekat tog ponašanja na osobu koja govori, ili šta želim da druga osoba uradi)....Kada me naglo
prekineš i počneš da govoriš nešto svoje, dekoncentrišem se i plašim se da ću izgubiti nit, vrlo mi je važno da jasno
iskažem ono što mislim.
 Velki broj ljudi ne poseduje asertivnu veštinu

1. Postojanje tzv.‚‚socijalne debilnosti‚‚

2. Naučen sistem pogrešnog mišljenja

3. Preplavljenost osobe iracionalnim strahovima od

odbacivanja, nekompetentnosti i kontrole
 Tzv.socijalna debilnost se sreće kod osoba koje nikada, iz nekih razloga, nisu naučile ni učvrstile osnovna
pravila komunikacije. I pored dobre inteligencije, mišljenja, rešavanja problema nesocijalne prirode, teško se
snalaze u domenu komunikacije.
 JA-GOVOR I JA - PORUKE

 Ja-govor je tehnika komuniciranja u kojoj jasno i otvoreno izražavamo kako doživljavamo situaciju u kojoj smo, a
da pri tome ne napadamo, ne okrivljujemo i ne povređujemo drugu osobu. Naglasak je na našem doživljaju
situacije, opisu stanja u kome se nalazimo, bez vrednovanja drugog.
 Ja-govor se izražava Ja-porukama ili rečenicama.

 Ja-rečenica se sastoji iz nekoliko ključnih delova:

1. Govorimo o postupku druge osobe ili dajemo neutralan opis situacije bez vrednovanja

i ocenjivanja (Kada vidim, čujem, da...)

2. Govorimo o svojoj reakciji bez, samooptuživanja, pravdanja i sl.(...ja osećam... Ili poželim da....)
3. Govorimo o ishodu koji bismo želeli, bez naredbi,
zahteva sl.(....želala bih da... voleo bih da...)

 Ja-rečenice se sastoje iz tri koraka: opisa posupka druge osobe, opisa moje reakcije na taj postupak i predloga kako
da dodjemo do željenog ishoda.

 Ne uvek i ne u svim situacijama (neposredna

opasnost)
 NEKE OD ASERTIVNIH TEHNIKA

 Tehnika otvaranja – u kontaktu sa bliskim osobama koristeći ovu tehniku slobodno i bez straha od
posledica izražavamo kako pozitivna tako i negativna osećanja u odnosu na doživljavanje neke
problematične situacije (‚‚povređuje me,Uznemirava me....‚‚)

 Za ovu tehniku, slično kao kod Ja-rečenica, korisimo sledeću šemu:

1. Otvaranje (Osećam se...)

2. Razlozi koji objašnjavaju takvo osećanje

3. Tačno izražavanje svojih želja u odnosu na

sagovornika i problematičnu situaciju

4. Smisaoni i realistični predlog za razrešenje

situacije

5. Zahtev sagovorniku da se izjasni iskreno o predlogu

 Tehnika zamagljivanja – osoba uči da prihvati deo istine u kritici upućenoj na njen račun, ali da u pogledu procene
situacije ostane sopstveni sudija. U okviru ove tehnike rečenica se sastoji iz dva dela. Prvi deo rečenice je
‚‚diplomatskog‚‚ karaktera jer sagovorniku priznajemo pravo da ima prava na sopstvenu istinu. U drugom delu
rečenice osoba realno brani svoje legalno pravo.
- Profesor – učenik, koji očekuje visoku ocenu.

- Ovaj odgovor je za 3

- Ali zašto

- Nisi znao

- Mislim da ste pravedan profesor i da retko kad oštetite djaka, ali da li biste mogli da mi ukažete šta nisam
znao....
 Tehnika Tajm auta – kod problema između roditelja i male dece i to u onim situacijama u kojima
sagovornik ima nerealne zahteve. To je vid ‚‚prekida igre‚‚ bez rasprave.

- Idem napolje da se igram

- Ne slažem se sa tom idejom jer si prehlađen

- ........majka nastavlja da radi započeti posao bez upuštanja u dalju raspravu

 KB modifikacija ponašanja

Majhenbauma

 Organizovani vid mišljenja koji usmerava izbor misli zove

se kognitivna struktura.

 Proces mišljenja ima tri faze

1. Samoopažanje – učenje klijenta da opaža svoje postupke, kao i unutrašnji dijalog

2. Nov unutrašnji dijalog –

3. Učenje novih veština – promena negativnog stava utiče da se uključi u aktivnosti koje je ranije izbegavao
 Promenom kogntivnog sklopa moguće je naučiti veštine suočavanja sa stresnim situacijama

 Izlaganje situaciji kroz igranje uloga, procena jačine anksioznosti, procena misli koje izazivaju anksioznost..

 Klijent se izlaže doziranoj količini stresa kako bi

razvio otpornost za jače nadražaje
 Ovaj trening ima tri faze.

 U prvoj, fazi konceptualizacije uči se priroda stresa i način kako misli utiču da neke događaje doživimo, tumačimo
kao stresne

 Druga faza, uvežbavanja veština za suočavanje sa stresom (trening opuštanja, učenje socijalnih veština, upravljanje
vremenom...)

 Treća faza, primena u svakodnevnom životu

 Dodatni susreti radi praćenja i podrške i do godinu dana

 PREPORUČENA LITERATURA:

1. Zdravković, J. (2004), Asertivnost – veština vladanja

sobom, Niš, Zograf.

2. Popadić, D i sar. (1998). Pametniji ne popušta, Beograd,

Grupa Most.

3. Corey, G. (2004). Teorija i praksa psihološkog

savetovanja i psihoterapije, Jastrebarsko,Naklada-Slap.

4. Hand-out
 NEDIREKTIVNO SAVETOVANJE
ILI
KLIJENT CENTRIRANA TERAPIJA

KARLA RODŽERSA
 PITANJA???

- U svom najdubljem jezgru osoba je dobra i

socijalizovana

- Izvor nesklada u odrasloj ličnosti proizilazi iz odsustva klime bezuslovnog prihvatanja od strane roditelja u detinjstvu

- Osnovna težnja ličnosti je ka samoaktuelizaciji

- Osnovni cilj terapije je kreiranje atmosfere sigurnosti u kojoj se klijent neće osećati ugroženim tako da će moći da se
upusti u proces samootkrivanja
- Terapeutova prirodnost, empatija, bezuslovno prihvatanje predstavljaju potrebne i dovoljne uslove za klijentov
napredak u terapiji

- Primarna odgovornost za usmeravanje terapije ne leži na terapeutu već na klijentu

- Pravljenje dijagnoze i razumevanje istorije slučaja nisu važni
preduslovi za terapiju
 Klijent je taj koji zna šta boli, kojim
putem treba da ide i koji je problem
krucijalan.
Carl Rogers :On Becoming a Person (1961,
pp. 11–12)
 Biografija Karla Rodžersa

 Rođen 1902 u državi Ilinois, umro 1987.

 1928 magistar, 1931 doktor psihologije

 Klinička iskustva kroz rad sa decom i roditeljima

 U prvoj fazi svog bavljenja savetovanjem pod

uticajem Oto Ranka

 Radi uporedo i na univerzitetima širom Amerike objavljući radove o psihoterapiji

 1942 ‚‚Savetovanje i psihoterapija‚‚

 Iz terapijske prakse proizilazi teorija ličnosti

 Istraživač psihoterapijskog procesa

 Pojava Rodžersovog savetovanja pedesetih godina bila je deo pokreta u američkoj psihologiji da se stvori alternativa
dvema vodećim teorijama u psihologiji – Frojdovoj psihoanalizi (mračno i destruktivno biće)i Skinerovom
bihejviorizmu (automatizovanost).

 Novi pokret – treća sila, humanistička pasihologija

 Pod uticajem evropskog egzistencijalizma i
fenomenološke psihologije.

 Rodžers i Maslov su insistirali da se psihologija bavi ljudskim potencijalima, kapacitetom za kreativnost, rast,
razvoj, težnjom ka samoaktuelizaciji.

 Pored Rodžersa, Geštalt, TA, Psihosinteza imaju

snažan humanistički uticaj.
 Kamen temeljac humanističke savetodavne tradicije je orjentacija na ovde i sada, pre nego na prošlost klijenta,
njegovo detinjstvo ili rad na promeni ponašanja. Naglasak je takođe na iskustvenim
procesima.

 Sam savetodavac može najbolje pomoći klijentu ako mu dopusti da pronađe sopstvene načine za rešavanje
problema.
 Nakon završetka rata 1945 ovaj pristup se ustaljuje kao glavni nemedicinski pristup u Americi u lečenju povratnika iz
rata

 U razvoju ovog pristupa značajne su tri faze

1. faza nedirektivnog savetovanja
2. faza klijent centrirane terapije
3. faza modela neophodnih uslova za savetovanje
FAZA NEDIREKTIVNOG SAVETOVANJA

 Nedirektivno – distanciranje od direktivne psihoterapijske prakse koja ograničava, usmerava, prinuđuje. Direktivni
terapeuti su aktivniji, puno govore klijentu o uzrocima problema i načinima rešavanja. Kod nedirektivnog pristupa
klijent pokušava da
shvati šta ga nagoni da se ponaša, oseća ili misli na određen način. Njegovi problemi nisu rezultat njegove
neobaveštenosti već nesposobnosti da ono što zna koristi na najbolji mogući način.
 Glavna razlika – direktivni metod ide za tim da u potpunosti drži kontrolu nad intervjuom i gura klijenta prema cilju
koji je savetodavac odabrao na osnovu dijagnoze.

 Nedirektivni metod pomaže klijentu da otkrije svoje potencijale, a da zatim odluke do kojih sam dođe može lako
da sprovede u delo.
Faza klijent centriranog savetovanja

Suština savetovanja je fenomenološki svet klijenta.

Tehnika nije centralna snaga već terapeutova sposobnost da pronikne u unutrašnji svet
klijenta, da sagleda svet kako ga klijent vidi, da vidi klijenta onako kako on vidi sebe
Terapeut je ličnost prema ličnosti te otuda drugi naziv
klijent centrirana terapija
Faza neophodnih uslova za savetovanje

 Empatija

 Kongruentnost

 Prihvatanje
 EMPATIJA

 Empatija i empatični odgovor su glavne odrednice

pristupa.

 Za klijenta, iskustvo, da ga je neko čuo i razumeo, vodi povećanju kapaciteta za istraživanjem i prihvatanjem ranije
otpisivanih delova ličnosti.

 Za Rodžersa je to stanje bića

 Traks i Karhuf smatraju da je reč o

komunikacionoj veštini koja može da se nauči kroz
strukturisani trening program.
 Beret-Lenard, opisujući empatiju, govori o
empatijskom ciklusu, koji se sastoji
1 korak: klijent izražava neki aspekt svog iskustva.
Savetnik je aktivno receptivan
2 korak: savetnik reaguje na direktno ili indirektno
izražene aspekte klijentovog iskustva.

3 korak: savetnik izražava svoj doživljaj i svesnost

klijentovog iskustva
4 korak: kod klijenta se formira doživljaj i percepcija
da ga savetnik razume
5 korak: klijent nastavlja sa samoekspresijom koja
nailazi na savetnikovu empatiju
KONGRUENTNOST I PRIHVATANJE

 Kada su terapeutova osećanja njemu dostupna i kada ih je svestan, kada živi ta osećanja i ispoljava ih na
adekvatan način, onda će i klijentu biti lakše da prihvati svoja osećanja i da ih ispolji. Sporazumevanje sa
kongruentnim savetnikom je jasnije i razumljivije.

 Prihvatanje klijenta kakav jeste

 Teorija ličnosti

je fenomenološka: važan je način na koji ličnost doživljava

svet, fenomenološko polje svake osobe, referentni okvir. Prodor u fenomenološko polje druge osobe.

je holistička: pojedinac reaguje kao celovito biće

je aistorijska: važno je ono što se dešava ovde i sada,

sadašnja interpretacija prošlog iskustva.
 U središtu teorije

 Organizam – individua: reaguje kao celina, pokreće se pod uticajem motiva aktualizacije; iskustva organizma su
simbolizovana i nesimbolizovana

 Fenomenološko polje – subjektivna realnost osobe koja može ali i ne mora da bude identična sa spoljašnjom
realnošću

 Self – pojam o sebi, doživljaj sebe samog

 Moguće su tri vrste nesklada
1. između spoljašnje i fenomenološke realnosti
2. između selfa (onoga što misli da oseća) i
organizma (ono što oseća)

3. između realnog (ja stvarno)i idealnog selfa (ja kakav bih želeo da budem)
 Kod mentalno zdrave ličnosti, skladne ličnosti,
ne srećemo ni jedan od tri vrste nesklada.
Način vaspitanja i atmosfera bezuslovnog prihvatanja
utiču na razvoj takve ličnosti.
- Procena drugih
 TERAPIJSKI ODNOS

 U osnovi terapije je odnos između terapeuta i klijenta.

 Sledeći uslovi su neophodni

1. Dve osobe su u psihološkom kontaktu

2. Klijent je u stanju vulnerabilnosti, anksioznosti, nesklada

3. Terapaut je skladna ličnost integrisana u odnos

4. Terapeut ispoljava bezuslovno pozitivnu pažnju prema

klijentu

5. Empatijsko razumevanje klijentovog referentnog okvira

6. Pokazivanje klijentu da razumemo njegov referentni okvir

 To je AKO-ONDA terapija: jer ako neki uslovi postoje (nezavisna varijabla) onda će se odvijati proces (zavisna
varijabla) koji ima neke karakteristične elemente. Ako se taj proces odvija (nezavisna varijabla) Onda će se
pojaviti neke karakteristike ličnosti i ponašanja.
 Karakteristike odnosa

1. Savetnik je topla, zainteresovana osoba za klijenta, koji

klijenta prihvata kakav jeste

2. Neograničena mogućnost izražavanja osećanja što

podrazumeva odsustvo moralisanja i procenjivanja

3. Neka ograničenja vremensko ograničenje

ograničenje fizičkog ispoljavanja agresije

4. Savetodavni odnos je slobodan od svake vrste pritiska ili

prinude. Ne postoje saveti ni usmeravanja tokom terapije.
 Šta terapijski odnos nije

 To nije odnos roditelja i deteta

 To nije odnos dva prijatelja

 To nije odnos učitelja i đaka

 To nije odnos lekara i pacijenta

 To nije odnos vođe i sledbenika

Ovakva negativna određenja su po Rodžersu potrebna da bi se podvuklo razlikovanje od terapijskih odnosa koji su često
bili zastupljeni u praksi.
 TERAPIJSKI PROCES

 Terapijska promena nastaje sa pojavom povećane otvorenosti za nova iskustva kao i pojavom svesnosti da smo
neka iskustva poricali.

 Tarapijska promena je vidljiva i kada klijent počinje da opaža svet diferenciranije i u

odnosu na sopstvena iskustva koja su izvor vrednosti i standarda za razliku od pređašnje potrebe za generalizacijama.
 Kod uspešnog savetovanja klijent postaje sposoban da obradi informacije o sebi i da ih doživi intenzivnije i na
dubljem nivou.

 Ovaj terapijski proces povećenog uključenja klijenta u svoj

unutrašnji svet prolazi kroz sledeće faze:
1. Komunikacija je vezana za spoljašnje događaje. Osećanja i lično značenje nisu u žiži. Bliski odnosi su opasni. Mišljenje
je rigidno.Nema upotrebe lične zamenice.
 2. Ekspresija se pojavljuje slobodnije naročito vezana za teme koje se ne tiču selfa. Osećanja
se ne opisuje već pre ponašanja. Intelektualizacija. Javlja se interes za učestvovanjem u
savetovanju.

3. Opisuju se lične reakcije na spoljašnje događaje. Malo samoopisa.Komunikacija vezana za prošle događaje. Početak
prepoznavanja kontradikcije u iskustvu.
4. Opis osećanja i ličnog iskustva
5. Doživljaj osećanja a ne samo opis
6. Otvoreno ispoljavanje osećanja praćeno je i
telesnim doživljajem

7. Bazično poverenje u sopstvene unutrašnje procese. Bogatstvo detalja u razgovoru. Razgovor je tečan. Sadašnje
vreme.
 Program nedirektivnog savetovanja

1. Slušati klijenta strpljivo i prijateljski

2. Ne ispoljavati ni jednu vrstu autoritarnosti

3. Ne davati savete ni moralne sudove

4. Ne upuštati se u diskusiju o argumentima koje iznosi klijent

5. Pitanja ne postavljati, odnosno postavljati samo

- Ako se time pomaže klijentu da govori

- Da se smanji kod klijentna anksioznost, strah

- Kao pomoć klijentu da svoju misao izrazi jasnije

- Da bi se klijent vratio diskusiji o započetoj pa napuštenoj temi

 Savetnik ne daje savete, ne tumači ponašanja i doživljavanja, ne kritikuje, ne navodi klijenta na pravac
razmišljanja.

 Zadatak savetnika je da pokaže da je razumeo šta klijent neposredno izražava da bi klijent po prvi put osetio da
je prihvaćen kao ličnost.
 ŠTA RADI SAVETNIK (TERAPEUT)

1. Identifikuje problem i sklapa ugovor (vreme

trajanja, ograničenja, tačnost, profesionalna tajna..)

2. Strukturiše psihoterapijski proces, odnos. Definiše ulogu i odgovornost klijenta i savetnika i to najčešće neverbalno
jer savetnikovo ponašanje služi kao model.
 Verbalno se strukturiše kada:

- Klijent ima pogrešna očekivanja u vezi savetovanja

- Klijent ne zna šta se od njega očekuje

- Klijent ne zna koja je uloga savetnika

3. Izbegava se inicijalni intervju (ispitivanje podobnosti za savetovanje, psihoterapiju). Ovaj intervju ne pruža empatijsko
razumevanje. Takođe, ovakav intervju strukturira odnos u kome terapeut vodi a klijent sledi što je suprotno od
nedirektivne terapije.
 Tok nedirektivnog savetovanja

1. Pojedinac traži pomoć (preuzimanje odgovornosti)- sam ili drugi, samostalna prva akcija ili pasivnost i
nezainteresovanost

2. Definisanje savetodavne situacije- obaveštenost o ulozi

klijenta i terapeuta

3. Ohrabrivanje slobodnog ispoljavanja osećanja- to se postiže odsustvom moralnih pridika. Klijent da oseti da je
vreme njegovo, da iznosi materijal onako kako želi bez direkcije. Zato terapeut sve sluša sa podjednakom
pažnjom, ne prekida, ne morališe, ni na koji način ne blokira klijenta.
4.Prihvatanje i osvetljavanje negativnih osećanja – pomoći klijentu da shvati da su ona deo njega, njegova psihološka
realnost i da je on, zajedno sa svim tim osećanjima prihvaćen od terapeuta. Kad vidi i shvati da je prihvaćen,
prihvatiće i sam sebe. Smanjiće se odbrambeni mehanizmi. Konstatovanje osećanja u upitnoj formi.

5.Postepeno ispoljavanje pozitivnih osećanja-

6.Prihvatanje i prepoznavanje pozitivnih osećanja- na isti način kao i negativna, bez cenjenja, odobravanja. Na isti način se
prihvataju i nezreli i zreli impulsi klijenta.
7. Uvid-baza za dalje sagledavanje i jasnije doživljavanje sebe, odnosno rad na novim nivoima integracije.
8. Osvetljavanje mogućih izbora- pojava straha da li ispravno postupa i odlučuje. Odgvornost se povećava.
9. Preduzimanje pozitivnih inicijativa- u početku male,
kratkotrajne, produkt klijentove kreacije

10. Razvoj uviđanja- dublje interpretacije

11. Povećanje nezavisnosti, poverenja u sebe
12. Smanivanje potrebe za pomoći
Ne očekuje se da će svi problemi biti rešeni u savetovanju jer se pravo zadovoljstvo ne postiže u životu bez problema.
Ne dobijaju se gotova rešenja, već klijent stiče poverenje u sebe i svoje sposobnosti da se na konstruktivan način
suočava sa problemima bez terapeutove podrške.
 Osnovni način intervenisanja savetnika je prepoznavanje
klijentovih izraženih osećanja.

 Rodžers daje sledeća odnovna upozorenja:

- Kada savetnik nije siguran treba da izbegava bilo kakve interpretacije

- Kada interpretira najbolje je da koristi klijentove terrmine

- Uvek je najbolje operisati sa stavovima koji su već izraženi.

Interpretiranje neizraženih stavova je opasno

- Dokazivanje interpretacije ništa se ne postiže. Ako ona nije prihvaćena to je važna činjenica.
 Kada se postigne uviđanje klijent će spontano da sagleda njegovu primenu u novim oblastima. Ukoliko nema
primene savetnik može biti siguran da klijent nije postigao uviđanje

 Posle klijentovog postizanja novog uviđanja savetnik treba da računa na mogućnost privremenog klijentovog
povlačenja i obeshrabrenosti
 POSTIZANJE UVIDA

 Uvid je novi kvalitet percepcije koji daje novo značenje dotadašnjem iskustvu klijenta.To je novo shvatanje značenja
svojih simptoma i svog ponašanja, do novog spoznavanja suštine nekog svog niza postupaka-sve te promene nazivaju
se uvidom. Forimira se deo po deo, dugo, postepeno, a izražava se mnogo češće akcijama nego rečima- to je promena
funkcionisanja cele ličnosti proizašla iz savetodavnog ili terapijskog procesa.
 Klijent postaje dovoljno slobodan i jak da sagleda stera činjenice u novom svetlu, snažan da otkrije druge odnose
među starim stavovima i spsoban da primeni to svoje novo saznanje.

 Uvid kod klijenta se unapređuje ako se savetnik što češće uzdrži od svojih verbalnih akcija. Svoj uvid klijent da
postigne sam, a ne da mu ga terapeut nudi.
 2 osnovna načela

 KLIJENT JE NAJBOLJI VODIČ,TERAPEUT SE UZDRŽAVA OD AKTIVNOSTI KOJE USMERAVAJU

PRAVAC TERAPIJE

 OSNOVNI SAVETNIKOV ZADATAK JE REFLEKTOVANJE OSEĆANJA. Njegova funkcija je funkcija

ogledala koje treba da pokaže klijentu kako on stvarno izgleda.
 Osnovne promene dok kojih dolazi tokom
terapije

 Klijent je skladniji, otvoreniji, manje odbramben

 Realističniji je, objektivniji

 Efikasniji u rešavanju problema

 Bolje psihološki prilagođen

 Smanjuje se njegova osetljivost

 Opažanje idealnog Selfa je realističnije

 Skladniji su Self i ideal Self

 Tenzije svih tipova su smanjene

 Postoji veći stepen pozitivnog odnosa prema sebi

 Opažanje drugih je realističnije i tačnije

 Ponašanje je kreativnije, adaptivnije

 Terapijske intervencije

1) Odgovori prihvatanja: koriste se u početnim fazama rada, tokom uspostavljanja terapijskog odnosa. Imaju za cilj da
pokažu klijentu da terapeut pokašava da ga razume. To su prosti znaci razumevanja (Razumem, Slušam vas, Samo
nastavite...)
2) Reflektovanje sadržaja: parafraziranje klijentovog teksta terapeutovom jezikom. Terapeut pokazuje klijentu da
razume sadržaj ali ne i ono što stoji iza sadržaja

3) Reflektovanje osećanja: reč je o empatijskom razumevanju. Terapeut pokazuje klijentu da zna kako se on oseća
4) Klarifikacija: neki klijenti veoma nejasno saopštavaju zbog težine poremećaja.
Klarifikacija ima za cilj da prepozna i pretoči u reči nejasne ideje i implicitna osećanja
sadržana u klijentovom iskazu. Najčešće je u formi pitanja
5) Specifičnost ili konkretnost: terapeut apstraktne sadržaje iz klijentovog iskaza vezuje za
konkretne probleme sada i ovde.
 Indikacije

 Da je klijent pod stresom koji počiva na konfliktu

želja ili konfliktu zahteva sredine i potreba ličnosti

 Da je klijent sposoban da verbalno komunicira

 Da je relativno sposoban da se brine o sebi

 Relativno nezavisan od uže sredine

 Inteligencija ( veća od tuposti)

 Godine od 10 do 60
 Tehničke preporuke

 Beleške tokom terapije – klijent vidi da je ono što

govori vredno

 Ne pridavati značaj protivurečnim izjavama klijenta, ne insistirati na tačnosti. One su izraz konfliktnog
stanja.

 Dužina trajanja: od 2 do 6 susreta ako neprilagođenost nije velika. To zavisi i od veštine savetnika i spremnosti
klijenta da primi pomoć
 POSEBNI PROBLEMI U SAVETOVANJU

 Klijent ne želi savetovanje-na miran i dobronamerno topao

način, konstatovati odbojnost i odsusutvo želje da sarađuje.

 Klijent zahteva odgovor na svoja pitanja-izbegava se direktan odgovor

 Da li hrabrenje klijenta-stvarno hrabri

 Šta ako klijent ne govori istinu-to je od značaja za dijagnostiku, a ne i za savetovanje.ono što nas zanima su
osećanja klijenta i u njihovom otkrivanju da smo što bliži istini, a ne u otkrivanju sadržaja.
 PRAKTIČNI SAVETI ZA RAD

 Upotreba pauze tokom intervjua-

 Domaći zadaci- ne, jer su bliži direktivnom metodu. Zato koristi cretež, igračke, igru...

 Odnos testiranja i savetovanja- dobija se pogrešan utisak o savetovanju sa prethodnim testiranjem. Ako je
neophodno, preporučuje Rodžers da se uradi posle
savetovanja.
 LITERATURA:

 Corey Gerald: Teorija i praksa psihološkog savetovanja i

psihoterapije, Naklada – Slap, Jastrebarsko, 2004

 Štajner, T, Kondić, K,Vlajkovi,J: Slušan te, razumem te, prihvatam te, Ž. Arbulj, Beograd

 Baškovec, A: Rodžersov metod savetovanja, skripta za

internu upotrebu, 1972

 Hand-out

 McLeod John: An Introduction to Counseling, McGrow-

Hill, 2003
OSOBINE SAVETNIKA

VAŽNE ZA PROCES

SAVETOVANJA
 Odnos savetnik - pacijent

Odnos savetnik – pacijent predstavlja srž

savetodavnog procesa.

Karakteristike savetodavnog odnosa:

 Odnos dve osobe, od kojih jedna traži pomoć u rešavanju psihičkih problema, a druga je pruža;

 najvećim delom je to emocionalni odnos;

 otvoren, nedefinisan i teško predvidljiv odnos;

 obojen je osobinama ličnosti osoba koje u njemu učestvuju
 Karakteristike psihoterapijskog

(savetodavnog) odnosa

 Jedinstven, a ipak sličan

 Balans objektivnog (razumevanje i
poštovanje) i subjektivnog (emocionalna
razmena, bliskost i toplina)
 Balans jasnog (strukturisanog) i nejasnog (nesvesno, projekcija, ono što nema strukturu)
 Balans obostrane odgovornosti
 Paradoksalan – zavisnost autonomija
 Terapeut i izbor pacijenta za

psihoterapiju

 Uticaj ličnosti savetnika, njegove karakterne strukture, iskustva, spremnosti i talenta na savetodavni proces.

 Uticaj strukture ličnosti savetnika na stav

prema indikacijama za psihoterapiju.

 Grey-Wheelwright test, kao pomoć terapeutu pri izboru pacijenata, odreĎuje:

 osnovni tip ličnosti (ekstraverzija-introverzija),

 njegove četiri funkcije (mišljenje, percipiranje, osećajnost, intuitivnost).

 Jung – Istinski uspešna terapije je tek ona

u kojoj se i pacijent i terapeut menjaju

 Neurotičniji terapeuti skloniji biranju pacijenata sa osnovnom strukturom ličnosti koja je sličnija njihovoj – ovakva
terapija može da bude uspešna, ali više pomaže otklanjanju simptoma i uravnoteženju karakterne strukture ličnosti.
 Klinički psiholozi imaju značajnu ulogu za odreĎivanje indikacija za psihoterapiju.
Obeležja savetnika – tri grupe

a. Pol, iskustvo, nivo obrazovanja, socijalno-kulturni status, sistemi vrednosti kojima se rukovodi u životu
i profesionalnoj delatnosti, svesni stav prema pacijentu;

b. Obeležja ličnosti: temperament, senzibilitet,

navike, inteligencija, (ne)integrisanost;

c. -Sposobnost da razume, prihvati i interpretira probleme pacijenta;

-Način na koji koristi dobijene podatke za
donošenje odluka značajnih za terapijski proces
-Kako procenjuje sebe i koliko je svestan svojih
narcističkih i kompetitivnih potreba.
-Koliko je svestan svojih kontratransfernih

reakcija, kako ih razume i kontroliše.

1. Pol

 Ženski terapeuti:

 Muški neurotični pacijenti koji su imali pozitivna osećanja i iskustva sa svojim majkama.

 Muški shizoidni pacijenti.

 Muški terapeuti:

 Muški pacijenti koji nisu imali pozitivna osećanja prema svojim majkama i žene uopšte doživljavaju manje
autoritativno.

 Usamljene, depresivne žene.

 Rezultat Dejvidsonovog istraživanja o tome da, onima kojima je bitan pol terapeuta (polovina ispitanika –
pacijenata), u odnosu 2:1 preferiraju muške terapeute, mogao bi važiti i za našu patrijarhalnu sredinu (Erić).

 Različita je uloga pola terapeuta u različitim

vrstama psihoterapije:

 Suportativni oblici (veći značaj pola)

 Duga, dinamički orijentisana terapija (veći

značaj iskustva i veštine terapeuta)
2. Iskustvo

Najčešće greške neiskusnih terapeuta (Berkli i

sar.):

 želi da se dopadne pacijentu

 daje preuranjene interpretacije

 previše intelektualizira

 neprimerene interpretacija transfera

 nedostaje mu svesnost o kontratransfernim

osećanjima

 nemogućnost podnošenja pacijentove agresivnosti

 nesposobnost da izdrži tišinu – ćutanje.

→ želja da se stekne prof. indentitet/napetost i

strah
Iskusni terapeuti:

 Manje greše, jer veštije i uspešnije kontrolišu

svoje slabosti;

 Nemaju preveliku potrebu za dokazivanjem i potvrĎivanjem odnos sa pacijentima je prirodniji i spontaniji;

 Smanjena optimistična očekivanja od terapije;

 Nemaju preveliku potrebu da leče i izleče.

 3. Stepen stručnog obrazovanja

 Posedovanje teorijskog znanja iz kliničke i dinamičke

psihologije i psihijatrije.
Važni elementi terapijske
 Obaveštenost o važnim oblastima čovekovog življenja
van prakse. edukacije:
 Znanje (teorije, metoda i tehnika psihoterapije)
 Terapijska edukacija.  Veština (socijalne veštine –

ophoĎenja i slušanja)
 Iskustvo
 Ličnost (tolerantnost)

Stepen edukacije:
 Bazični
 Klinički
 Supervizijski
4. Lična analiza

Frojd – idealan način da terapeut stekne

kvalifikaciju za svoj rad.

Različiti i kontradiktorni rezultati istraživanja. Neki od zaključaka:

 Bitno utiče na sposobnost empatije terapeuta.

 Utiče na verbalne sposobnosti i ponašanja.

 Omogućava terapeutu da češće interpretira transfer.

5. Svestan stav savetnika prema

pacijentu

Od najvećeg značaja za izbor pacijenata.

Terapeuti sa svesnim i poželjnim stavovima

(Strup):
 Svoj stav iskazuju tvrdnjama da pacijent pati i da mu je

potrebna pomoć;
 Češće smatraju da su pacijenti anksiozni i introspektivni;

 ReĎe na pacijente gledaju kao na emocionalno nezrele ili socijalno

neprilagoĎene;
 Najčešće dijagnoze: anksiozna i konverzivna neuroza;

 Svesni potrebe za prepoznavanjem i kontrolisanjem

kontratransfernih reakcija.
Terapeuti sa nepoželjnim svesnim stavovima:

 Ukazuju na nepoželjne lične osobine pacijenata;

 Ukazuju na njihovu nemotivisanost i

neposedovanje sposobnosti za uvid;

 Često opisuju pacijente kao emocionalno nezrele ili socijalno neprilagoĎene;
 Najčešće dijagnoze: karakterni poremećaji i
paranoidne reakcije;
 Češće neprihvatanje pacijenata ili prekidanje terapijskog
procesa.
 Neki od kriterijuma za izbor pacijenata

Frojd:

 odreĎen nivo obrazovanja,

 odreĎen nivo inteligencije,

 relativno pouzdan karakter,

 da nema više od 50 godina,

 ne psihoze,

 da ne postoji pritisak rodbine.

JAVIS fenomen: mlad, privlačan, verbalno sposoban, inteligentan, uspešan

6. Osobine ličnosti terapeuta

Integrisani savetnik

 Sposobnost sticanja uvida u psihičke procese druge osobe, što se postiže jedino onda, ako je i sam upoznao i stekao uvid u

sopstvene psihičke procese.

 Frojd – terapeut može da vidi u terapijskom procesu samo onoliko koliko mu to dopuštaju njegovi sopstveni

otpori.
 Istovremeno obavljanje više uloga: posmatrača, učesnika, onoga koji razume i saoseća, onoga koji je
introspektivan, koji je angažovan ili korisno distanciran.
 a. Sposobnost za empatiju

 Berger – za dobru i sveobuhvatnu dijagnostičku procenu ličnosti važno je znanje i veština kombinovanja podataka, ali i
empatija i intuicija. Na taj način se kognitivni procesi obogaćuju doživljajnim.

 Empatija u svakodnevnoj komunikaciji ljudi – mnoštvo informacija se prima i emituje preko mimike, modulacije glasa

ili držanja tela.

 Empatija je jedna od najvažnijih osobina savetnika – sposobnost da prihvati, razume, doživi i podeli sa obolelim njegova
osećanja, težnje, sisteme vrednosti i iskustvo.

 Empatija je duboka i istinska zainteresovanost za dobrobit

pacijenta.
Kapaciteti za empatiju su uroĎeni.

Uslovi za razvoj empatije:

 Kvalitet emocionalne prisnosti koji se razvija u prvim mesecima života kroz neverbalnu komunikaciju majke sa
detetom, putem dodira i nežnosti.
 Posedovanje bogatih životnih iskustava.
 Mehanizmi koji dejstvuju, osnova empatičkih

procesa - identifikacija i projekcija.

 Zahvaljujući povremenim i delimičnim identifikacijama sa pacijentom, terapeut može da uĎe u njegov unutrašnji svet.
Pri tome on zadržava stepen objektivnosti, zahvaljujući kome može da objasni obolelom prirodu njegovih
osećanja i iskustava.

 Smenjivanje empatičkih doživljavanja sa stanjima

distanciranosti - bitno obležje analitičkog rada.

 Terapeut – vrsta ogledala za pacijenta. Terapeut izvlači iz haosa doživljaja pacijenta smisao,
značenje i sklad.
Uz pomoć empatije, savetnik:

 Oblikuje sadržaj, redosled svojih pitanja;

 Prenosi pacijentu koliko je i kako razumeo

značenje njegovih doživljaja;

 Dobija sveobuhvatni doživljaj pacijentove

ličnosti, ne samo njegove patologije;

 Procenjuje nivo na kome se pacijent nalazi, a time i njegovu spremnost da se suoči sa odreĎenim sadržajima.
 Pojmovi empatije i intuicije su slični – sposobnost da se brzo i lako razumeju druge osobe.

 Empatija – sposobnost uspostavljanja bliskog

kontakta na području emocija i impulsa

Funkcija “doživljajnog ja”

 Intuicija - sposobnost uspostavljanja bliskog

kontakta na području ideja

Funkcija “opservirajućeg ja”

 Ove dve pojave mogu voditi jedna u drugu.

 Intuicija – neposredna spoznaja sadržaja,

značenja sadržaja.

 Približava se fenomenu stvaralaštva.

 UroĎeni kapacitet.

 Materijal do koga se dolazi intuitivnim putem, može se koristiti kasnije u terapijskom radu, kada terapeut
oceni da je pravo vreme za njegovu razradu, u čemu mu pomaže i njegova sposobnost empatije.
 Terapeut svojim empatičkim i intuitivnim sposobnostima ulazi u unutrašnji svet svog pacijenta, ali uz istovremeno
poštovanje odvojenosti njihovih ličnosti, podstičući razvoj pacijentove individualnosti.
b. Topao, aktivan, spontan, prirodan,

autentičan

 ObezbeĎuje pacijentu sigurnost, samopoštovanje i

prijatnu atmosferu u psihoterapijskom procesu.

 Ne koristi odbrambene mehanizme u ponašanju

i ne skriva se iza svoje profesionalne uloge.

 Terapeut predstavlja i model pacijentu.

 Primarna motivisanost ovakvog terapeuta je želja da pomogne pacijentu (meĎutim, previše naglašena želja za
lečenjem, često krije u sebi velike ambicije i
samozadovoljstvo terapeuta).

 Posedovanje profesionalnog i opšteživotnog

stava – izraz individualnosti.

c. Radoznalost i zadovoljstvo slušanja

 Želja za sticanjem novih iskustava u terapiji,

 traganje za uvidom i razumevanjem,

 zainteresovanost za ljude, njihov način

življenja, osećanja, fantazija, misli.

Previše radoznao terapeut često nanosi nepotreban bol pacijentima, čime manifestuje svoje sadističke potrebe.
d. Sposobnost komunikacije sa

pacijentom

 Intonacija koju terapeut koristi pri komunikaciji prenosi preverbalne i neverbalne elemente terapeutovih nesvesnih
stavova

 Ćutanje kao pasivna i aktivna intervencija

terapeuta.

 Tolerantnost terapeuta za nejasno i

različito, za nelogičnost i kontradikcije.

Poželjne osobine savetnika:

1. Zreo (stabilan, autentičan, realan)

2. Sposoban (zdrav, inteligentan, obrazovan, metodičan

i sistematičan)

3. Senzitivan (topao, otvoren, spontan, prihvata i

razume)

4. Motivisan (radoznao, zainteresovan, voli svoj posao)

5. Moralan (iskren, pošten, odgovoran, poštuje sebe i

druge, poštuje pravila etike)

6. Tolerantan (za nejasno i različito, za nelogičnosti i kontradikcije)

Neintegrisani savetnik:

 prevelika pasivnost,

 ispoljen i nekontrolisan strah,

 agresivnost i nestrpljivost u susretu sa nesvesnim

obolelog,

 nezadovoljstvo angažovanošću pacijenta u lečenju,

 želja za dominacijom nad pacijentom – impresionirati ga,

 perfekcionizam,

 postavljanje prevelikih zahteva koji premašuju pacijentove

mogućnosti,

 bavljenje temama koje odražavaju probleme sopstvene

ličnosti, a izbegavanje drugih, značajnijih za pacijenta,

 rano i uporno interpretiranje.

Vrste terapeuta čiji problemi zahtevaju dublju samoanalizu:

 Anksiozni – nesiguran i osetljiv, kod njega i sami pacijenti mogu da provociraju nerešene sukobe.

 Agresivni – često u terapiji koristi represivne mere, govor mu je grub, prekida pacijenta.

 Autoritativan – često je narcističan, omnipotentan i ambiciozan. Kad hvali pacijenta – hvali sebe, kad ga

kritikuje to znači – mene bruka tvoj neuspeh.

 Depresivni – pasivan.

 Preterano realan – više analizira sadašnje, aktuelne

dogaĎaje.
Poželjne karakteristike pacijenta:

 Motivisanost (ako dolazi sam, znači da ima uvid i poseduje želju da nešto menja)

 sposobnost introspekcije,

 bar prosečan IQ,

 mlaĎi uzast (stariji pacijenti su rigidniji i manje spremni

da se menjaju).

Osobine koje mogu biti smetnja u terapiji:

 Nesposobnost da se napete situacije razreše na adekvatan način (alkohol, hrana, sedativi).

 Često bundžijsko raspoloženje, naročito prema autoritetu.

 Siromaštvo meĎuljudskih odnosa.

 Potreban je probni period
 Traje 3 do 5 susreta
 Terapeut je aktivniji (kasnije je aktivniji pacijent, a terapeut je neutralan) i podstiče pacijenta da se bavi svojim
konfliktima, čime se nagoveštava suočavanje pacijenta sa samim sobom

 Probnim interpretacijama u stanju smo da procenimo ego snagu odnosno toleranciju prema strahu i spoljašnjim

provokacijama.
 NEBERBALNO U TERAPIJSKOM

ODNOSU

 Komunikaciju ostvarujemo verbalnim i

neverbalnim govorom.

 Neverbalna komunikacija:

 Pretežno nesvesna

 Starija u razvojnom smislu

Frojd

- ponašanje je istinitije i manje svesno

kontrolisano

- svi oblici neverbalnog ponašanja su

komunikativni
 Raik – potrebno je procenjivati i manifestne i latentne sadržaje u terapiji. Najviše doprineo da se neverbalno ponašanje

uvede u terapijski kontekst i ugradi u terapeutsku praksu.

 U svojoj suštini ovaj proces se odvija skriveno, pri čemu nesvesno pacijenta stupa u kontakt sa nesvesnim terapeuta.
 Napredak, poboljšanje neverbalne komunikacije pacijenta, važan je indikator uspešnog napredovanja savetodavnog
procesa

 Anksiozni pacijent – reĎe ispoljava nervozne pokrete ruku, fleksibilniji je u pokretima tela, ima bolji kontakt očima, češće
se smeje, itd.

 Depresivni bolesnik – ispoljava duži i češći kontakt očima i učestalije ciljane gestove.
 U slučaju porasta nelagodnosti pacijent pokušava da zamaskira svoje emocije i ne iskaže ih verbalno.

Šeflen – karakteristični obrasci ponašanja pacijenta na konfrontacije – submisivno ponašanje:

 povijanje tela nadole,

 pogled nadole,

 skrivanje ruku,

 osmeh i pomirljive izjave.

Sve neverbalne poruke koje terapeut ispoljava mogu se svrstati u tri nedovoljno razgraničena oblika ispoljavanja:

1. Ponašanja u toku inicijalnog razgovora.

2. Kako on olakšava terapiju.

3. Kako modelira pacijentov psihološki razvoj.

1. Ponašanje u toku inicijalnog

razgovora

Najznačajnije neverbalne poruke terapeuta:

 usmerenost i intenzitet pogleda,

 položaj tela,

 izraz lica,

 stepen i kvalitet pažnje,

 neki maniri.

Pažljiv i nepažljiv savetnik

 Četiri neverbalne poruke terapeuta koje su posebno značajne za uspostavljanje i održavanje pozitivnog
emocionalnog odnosa terapeut – pacijent (Truaks i Karkuf):

 uspostavljanje kontakta očima,

 odmeren nagib gornjeg dela tela prema pacijentu,

 izraz lica kojim se ispoljava zainteresovanost,

 prostorni odnos bliskosti.

Stav terapeuta sa porukom empatije i topline koji je dobio najvišu ocenu – stav u otvorenoj poziciji, sa
rukama na stolici i stopalima na podu.
2. Kako terapeut olakšava terapiju

UsklaĎenost neverbalnih ponašanja terapeuta sa

njegovom verbalizacijom:

 Kao najpoželjniji i autentični doživljavaju se, oni terapeuti, čije su verbalne i neverbalne, naročito pozitivne, poruke
usklaĎene.

 Najveća udaljenost terapeuta i pacijenta javlja se u slučajevima kada su pacijentu istovremeno upućene pozitivne verbalne i
negativne neverbalne poruke.
Stepen podudarnosti verbalnog i neverbalnog u percepciji empatije terapeuta (Hase i Teper).
 3. Kako terapeut modelira pacijentov

psihološki razvoj

 Pacijenti kod kojih je uočen najveći napredak u terapiji, menjaju svoje moralne vrednosti u
skladu sa vrednostima njihovih terapeuta, posebno u oblasti seksa, agresije i odnosa prema
autoritetu.

 Osnovni kanal prenošenja informacija o vrdnostima i stavovima predstavlja

terapeutova neverbalna ekspresija.

Psihodinamsko savetovanje
Pitanja ????

 Da li je za vas razumevanje nesvesnog ključ za

razumevanje ljudskog funkcionisanja?

 Razvoj za vreme prvih šest godina života je ključna

determinantna funkcionisanja odrasle osobe?

 Naša prošlost uvek u nekoj meri boji našu sadašnjost tako da u nove situacije unosimo već uhodane obrasce mišljenja,
osećanja i ponašanja?

 Jedan od značajnih aspekata savetovanja tiče se pokušaja da se shvati povezanost između značajnog odnosa iz prošlosti
i sadašnjeg funkcionisanja?
 Uzročni oblik lečenja (dinamika nastanka
smetnji)

 Dubinski oblik lečenja (restrukturacija)-

psihoterapija
Šta je psihoanaliza?

 TEORIJA LIČNOSTI razvila se iz terapije

 PSIHOTERAPIJA / SAVETOVANJE

 TEORIJA O NASTANKU NEUROZA

TEORIJSKA OSNOVA

 Topografska teorija

 Strukturalna teorija

 Psihički determinizam

 Potiskivanje, otpor, odbrane

 Stadijumi psihoseksualnog razvoja

 Princip stalnosti

 Princip zadovoljstva

 Princip realnosti

 Princip prinude ponavljanja

ŠTA JE PSIHOANALITIČKO SAVETOVANJE

 Proces psihološkog tretmana u kome jedna osoba, savetodavac, nastoji da proizvede promenu uverenja i, ili, ponašanja
druge osobe. Psihoanalitičko savetovanje odnosi se na promišljenu upotrebu ili prilagođavanje psihoanalize zamislima i
tehnikama od strane savetodavca koji pomaže klijentu da postigne bolji uvid u svoje emocionalne probleme.
Tokom savetovanja savetodavac nastoji da prepozna i upotrebi intelektualne i emocionalne
kapacitete koje klijent donosi sobom u savetovanje.
 Tokom savetovanja susreću se licem u lice jednom nedeljno nekliko seansi ili duže, što je uslovljeno klijentovim
potrebama.

 Savetodavac sluša klijenta i shvata ga iz psihoanalitičkog ugla, zatim na toj osnovi interveniše u toku izlaganja klijentovog
materijala.

 Kada koristi klasične psihoanalitičke formulacije konflikta i psihoseksualnog razvoja, zadatak savetodavca je da
u klijentovim žalbama, simptomima, komunikaciji i drugim vidovima ponašanja prepozna razne elemente
konflkta.
 Ti elementi su: nagon, neprijatan afekat, razvojni sled
događaja, odbrana, kompromisne formacije

 Zatim savetnik otkriva kako su sadašnje teškoće

povezane sa ranijim fiksacijama.

 Na taj način savetnik je u mogućnosti da sastavi hipotetički model pomoću kojeg će moći da konstruiše i formuliše
osnovno stanje klijenta kojem je potrebna pomoć, što će biti testirano tokom jednog ili niza intervjua.
Za razvoj psihoterapije/savetovanja važni su
nalazi

 U čovekovom doživljavanju i ponašanju ništa

nije slučajno

 Na čovekovo funkcionisanje utiču činioci koji

nisu svesni

 Na sadašnje ponašanje utiču ranije razvojne

potrebe i zbivanja

 Oživljavanje zarobljenog iskustva je moguće

 Da je za ostvarenje lečenja neophodan poseban model međuljudskih odnosa

 ISTORIJAT

 Sigmund Frojd
 Značaj i bioloških i psiholoških činioca u razumevanju psihopatoloških fenomena.
 Prethodnici – hipnoza
 Mesmer (uticaj jedne psihe na drugu)
 Breid (prvi u praksu uvodi pojam hipnoze koja
nastaje pod uticajem sugestije)

 Šarko (koristio hipnozu kod histerije. Histerične paralize su rezultat emocionalne traume iz prošlosti).
 Bernhajm (sugestivni oblik hipnoze)
 Žane ( kao idejni tvorac psihoanalize istraživao je neuroze, nesvesni deo ličnosti. U stanju hipnoze mogu da se
obnove sećanja za koja su vezane neprijatne emocije).

 Brojer (lečio Anu O katarktičkom hipnozom).

 Frojd (nastavlja lečenje Ane O)Ō 1895 Studija o histeriji ( u stanju hipnoze pacijent može da se seti događaja kada su se
simptomi prvi put pojavili kao i prateće emocije.
 Emi fon N – nezadovoljan hipnozom zbog kratkih efekata, neke pacijente nije mogao da hipnotiše, sam bio loš
hipnotizer, napušta je i unosi bitnu novinu – važan je odnos koji se uspostavlja a ne sama tehnika.

 Elizabet fon R – počinje sa primenom metode koncentracije. U radu sa njom slučajno otkrivene slobodne asocijacije :
stanje mirnog samoposmatranja, bez razmišljanja, saopštavanje svojih unutrašnjih opažanja koje pri tome pacijent ima
– osećanja, misli, sećanja, po redu kako se javljaju.
Primer za slobodno asociranje

‚‚ Radio-spiker je prekinuo moje sanjarenje da bi najavio sledeću numeru – koncert za klarinet Beni Gudmena. U sledećih 10
sekundi nailazile su misli: Beni Gudmen? Tako je, on je svirao i koncertnu muziku. Pitam se koja je razlika između Gudmena
i onog engleskog..., kako se zvaše, ne mogu da se setim.....bilo kako, ne znam razliku.... a moja žena misli da sam poznavalac
tih stvari. Pogledaj me, ne mogu čak ni da razlikujem Gudmena od... kako li se zvaše. Pitam se zašto negujem takvu iluziju o
njoj. Mislim da je to zato jer ona dosta zna o slikanju...pa ipak to je lažno za mene. Naravno ja mogu da znam mnogo stvari o
muzici. Samo da me je moja tetka manje terala da sviram violinu...kako li sam izdržao da je ne ubijem? Šta da sam slomio
prst igrajući fudbal.
 Možda bih sada mogao da napravim razliku između Gudmena i
....Odjednom se sećam utakmice bejzbola koju sam gledao u Bostonu. Džordž Kili je dao odlučujući udarac.... tako je, i tim
je pobedio. Džordž Kili...K-E-L-L, pa naravno Redžinald Kell je ime onog Engleza‚‚.

 Šta ste sve zapazili iz ovog odlomka gde je prikazana metoda

S.A.
 odnos sa tetkom
 želja da je ubije (kill slično sa Kell-ime bejzbol
igrača, izuzev u jednom slovu)

 kompeticija sa suprugom
 Goodman (Good – man)
 Kod S.A. bitno je da se ne popusti nikakvom motivu koji bi želeo da učini neki izbor ili isključenje među mislima, da se
izostavi svaka kritika sadržaja koji nailaziŌupravo te misli protiv kojih se iznose navedene sumnje sadrže redovno
materijal koji vodi otkriću nesvesnog.

 Drugim rečima, u razvoju psihoanalize dominirali su razni periodi u zavisnosti od tehnike koja se primenjivala
1. Katarktički metod

2. Hipnoza

3. Stanje koncentracije

4. Metod slobodnih asocijacija, analiza otpora, usredsređivanje na sadržaje u neposrednoj vezi sa simptomom

5. Analiza cele ličnosti, uočavanje da je transfer

najvažniji vid otpora.
 Disidenti – Jung, Adler, Rajh (formirali svoje pravce
u psihoanalizi).

 Sugestije da se promeni tehnika lečenja – manje rigorozni kriterijumi za odabir pacijenta, kraće trajanje (Ferenci,
Štekel, Rank).

 Britanski psihoanalitička škola je podeljena na:

- Ego psihologe- Ana Frojd
- Neoklajnijanska grupa (Bion)
- Nezavisna grupa (Vinikot, Ferbern, Balint) - teorija objektnih odnosa
 Erikson – psihosocijalni činioci
 From, Hornaj, Saliven – kulturološka škola
 Kohut – self psihologija (narcistički poremećaji)
 Savremenici – Kernberg (granični poremećaj);Jalom, Štern.
 Naša sredina
 SAD - Hartman, Kris, Levenštajn (ego psiholozi)
CILJEVI

 Generalno,dva cilja su:

- da se nesvesno učini svesnim
- da se ojača ego kako bi se ponašanje što više
temeljilo na realnosti

- Frojd – traumatska sećanja

- analiza fantazija

- savladavanje odbrana i otpora

- analiza terapijske situacije

 SAVREMENA SHVATANJA CILJEVA U
PRIMENI PSIHOANALIZE

1.Ublažavanje ili otklanjanje simptoma

2.Sticanje uvida – nesvesni konflikti postaju svesni i oslabađa se energija libida i usmerava razrešenju konflikta id-ego-
super ego

3. Sticanje osećanja sigurnosti

4. Promena intrapsihičke strukture
5. Razvojni pomak – autonomija i bliskost
6. Jačanje ega i ublažavanje posledica korišćenja
primitivnih mehanizama odbrane
7. Neutralizacija i integracija agresivnosti
8. Poboljšanje interpersonalnih odnosa

Indikacije po Frojdu – ne stariji od 50g, bez pritiska

rodbine, pouzdan karakter, postojanje psihičke patnje.
Kontraindikacije – nemotivisane ličnosti, pod pritiskom,
psihotične
Činioci od kojih zavise indikacije

 Fenomenološka obeležja (klinička dijagnoza, trajanje

simptoma, jačina simptoma, dobit od bolesti...)

 Strukturalna obeležja (jačina ega, nagonska struktura

(id), struktura super ega)

 Socijalna i biološka situacija pacijenta (starost,

inteligencija, obrazovanje....)

 Ostala obeležja (motivisanost, osetljivost za

psihološku pozadinu...)
Terapeutova funkcija i uloga

 Stav anonimnosti i pasivnosti koji se naziva ‚‚prazni ekran” – ništa ne odaju o sebi, neutralni su kako bi omogućili pojavu
transfera, projekciju osećanja koje je klijent imao prema važnim osobama iz prošlosti, a koje su rezultat nezavršenih i
potisnutih situcija

 Sluša, odlučuje kada će izneti odgovarajuća tumačenja čiji je cilj ubrzavanje procesa otkrivanja nesvesnih sadržaja
 Savetodavac je uzdržan jer time takođe podstiče klijenta da preuzme veću
odgovornost za što slobodnije izražavanje.

 Uzdržanost savetodavca, takođe, može da blago frustrira klijentove želje za gratifikacijom od strane savetodavca. Tako
frustracija pomaže da na površinu izbiju misli i osećanja koji su potisnuti i postanu dostupni eksploraciji.
 Kada je ćutanje kontraindikovano?
 Kada je klijent preplavljen afektom Ō treba smiriti i stišati klijenta i da sačekati izvesno vreme kako bi bio siguran da klijent
nije napustio seansu uznemiren.
 Obraća pažnju na nedostatke i nedoslednost u priči
 Ne sme da požuruje klijenta niti da nudi interpretacije
u neprikladnom trenutku.

 Promena pacijenta više zavisi od njegove spremnosti

nego same tehnike.
 ŠTA SE OČEKUJE OD KLIJENTA?

 Motivisanost

 Spremnost da slobodno asocira

 Da ne čine veće životne promene tokom terapije

Odnos terapeuta - pacijenta

 Transferni odnos koji je srž procesa.

 Da bi terapija dovela do promene transferni odnos
mora biti prorađen
 SAVETODAVNI (PSHOTERAPIJSI)
PROCES

 Započinje prvim intervjuom koji je jako značajan

- Dobijanje informacija o pacijentu
- Ostvarivanje prisnog odnosa sa klijentom (to može da poremeti značaj koji klijent daje simptomu, neverovanje u psihogeno
poreklo, nemotivisanost, pogrešne predstave o savetovanju kao i nerealna očekivanja) – o ovome prodiskutovati

- Postavljanje probne kliničke dijagnoze (priznata

klasifikacija)

- Postavljanje dinamičke dijagnoze (dinamika nastanka

simptoma)
- Koja je moguća etiologija poremećaja

- Procena jakih i slabih strana pacijenta, uspešnost, neuspešnost

- Praktični dogovori oko primene savetovanja

 Osnovni metod rada je metod slobodnih asocijacija.
 Verbalizovanje sadržaja koji se javljaju spontano tokom analize. Izbegavanje nekih sadržaja koji se čine smešnim
ili nejasnim ukazuje na njihovu odbrambenu funkciju. Ako nešto izbegavamo to ometa razumevanje.

 One su najbolji i osnovni put u otkrivanje nesvesnog materijala.

 Interpretacija kao jedna od tehnika koja se koristi u razumevaju materijala do koga se došlo slobodnim asociranjem.
 Apstinencijalno pravilo – dopunsko metodsko
uputstvo

 Postoji tendencija ka zadovoljenjima raznih vrsta da

bi se smanjila napetost.

 Potreba uzdržavanja od trenutnih zadovoljstava radi budućih.

 Sve važne odluke odložiti tokom trajanja analize
 Tehnički uslovi – savetodavni proces za razliku od psihoanalize - LICEM U LICE.
Radni savez

 Specifična vrsta odnosa koja treba da omogući pacijentu da zadrži pozitivan odnos prema terapiji i kada se jave
negativne emocije usled približavanja konflikta svesti. To je pojam kojim se označava kooperativna komponenta u
odnosu prema terapiji i rezultat je efikasnog rada sa otporom i transferom.
 TRANSFER

 Reč je o prenošenju misli, osećanja, fantazija, koje je pacijent imao u odnosu na neku važnu figuru iz prošlosti, na
analitičara. Ta se osećanja sada doživljavaju kao realnost.

 Izraz oživljavanja prošlosti u sadašnjosti i zato je

greška u vremenu.

 Lik pacijenta i njegove emocionalne reakcije bude u terapeutu već doživljeno u detinjstvu i određuju njegove nesvesne
reakcije prema pacijentu – kontratransfer.
 OTPOR

 Otpor je svako suprotstavljanje analizanta vlastitoj potrebi za razumevanjem i suprotstavljaje analitičaru koji je spreman
da mu u tome pomogne. Sve ono što se suprotstavlja analitičkim ciljevima i vlastitom razumnom ja.

 Ima raznovrsne oblike i sve može biti otpor – može se ispoljiti preko emocija, stavova, ponašanja.
 Predstavlja kompromis između snaga koje teže
izlečenju i snaga koje mu se suprotstavljaju.

 Intenzitet varira u zavisnosti od iskustava koja se

oživljavaju.
 NAČELA SAVETODAVCIMA ZA VOĚENJE
INTERVJUA

1. Pustite klijenta da govori. On ne može da govori dok

vi govorite.

2. Pomozite klijentu da započne seansu izveštajem o tekućim događajima i slušajte žalbe koje iz toga proizilaze.
3. Uopštavanja i sažimanja su način da klijentov um
sakrije značajna osećanja i doživljena iskustva.

4. Dopustite da se događaji iz prošlosti prirodno pojave

u razgovoru.
5. Slušajte pažljivo, zapazite momenat u razgovoru kada
klijent uvodi značajne ličnosti iz prošlosti.
6. Budno obraćajte pažnju na to kako klijent o istoj stvari razgovara sa vama i opisuje, a kako to
čini sa drugim ljudima u svom životu.

7. Kada kažete nešto klijentu neka vaš komentar bude

kratak, jasan i umesan.

8. Izbegavajte uvođenje u razgovor mnogih različitih zamisli. Čak i kada klijent to čini, ograničite svoje intervencije i
birajte središnju zamisao.
 9. Raspitujte se za pojedinosi samo kada klijent nametne temu, a te pojedinosti služe da
rasvetle neku glavnu temu koju vi istražujete.
10. Kada prekinete klijenta u cilju razrešenja neke činjenice ili detalja, pomozite mu da uhvati nit
svoje misli.

11. Budite uvek spremni da pomognete klijentu da razgovara o aktuelnim doživljajima na konkretan način.
Pomozite mu u iznošenju primera.
12. Imate dobar razlog za interevenisanje tokom materijala koji klijent izlaže. Samo zato što klijent prestane da
govori ne znači da vi treba nešto da kažete. Sačekajte da on ponovo počne da govori, sem ako nemate i vi da ponudite
neko važno zapažanje

13. Potrudite se da procenite klijentovo reagovanje na bilo koju od vaših intervencija. Prvo reagovanje često predstavlja
najvažniji znak. Ali, osluškujte i kasnija reagovanja.
14. Sem ako ne postoji neki drugi razlog za to, pustite
klijenta da započne i završi razgovor.

15. Informacije dobijene od klijenta na prirodan način u

najvećoj meri su instruktivne.

16. Kada se učini da će klijent promeniti predmet razgovora, pronađite zamisao koja povezuje, ili nit koja se odnosi
na druge različite događaje.

17. Kada je čigledno da je klijent promenio predmet razgovora, upitajte se zašto je imao potrebu za tim.
18. Zapazite o čemu je klijent govorio pre nego što pestane da govori i postavi pitanje. Šta on izbegava
postavljajući to pitanje.

19. Zapazite momenat u razgovoru kada klijent prestaje da govori

o događajima iz svog života i počinje da opisuje simptome, ili se žali.

20. Ohrabrite klijenta da bude aktivan u procenjivanju materijala koji donosi u seansu.
21. Pomozite klijentu da shvati kako nije neophodno da brzo dođe do odgovora. Umanjite njegovo verovanje o hitnosti
rešenja. Ostvarite atmosferu strpljivog istraživanja. Pomozite klijentu da shvati kako se odgovori postižu u partnerstvu
zajedničkog istraživanja

22. Kada intervenišete da biste ponudili interpretaciju klijentovih razloga za neki postupak, proverite da li su prethodne
intervencije pomogle da se glavna stvar razjasni, i da li elementi klijentovog materijala potkrepljuju vašu intervenciju.
VAŽNOŌ ONO ŠTO KLIJENT KAŽE PRVO KADA DOĐE NA SAVETOVANJE IMA NAJVEĆI ZNAČAJ.
 LITERATURA:
1. Hand-out
2. Erić Lj. Psihoterapija, II ili III izdanje, Institut za

Mentalno zdravlje, Beograd, str: 19 -66 (45str)

3. Corey Gerald: Teorija i praksa psihološkog savetovanja i psihoterapije,

Naklada – Slap, Jastrebarsko, 2004, str: 67- 102 (35str).

4. Za one koji žele bliže upoznavanje (Paton,M, Maera

N. Psihoanalitičko savetovanje, CPR, Beograd,

2006.
 Grupe u kojima je fokus na edukaciji u odnosu na neku psihološku temu ili sadržaj
 Kognitivna komponenta učenja
 Manji je akcenat na samorazumevanju i/ili povećanju svesnosti (emocionalna komponenta, mada...)
 Pored edukacije akcenat je i na prevenciji
 Spoj

 akademskih predavanja (br.članova, primena instrukcija i principa, učenje i pamćenje materijala, vođa grupe je
stručnjak)

 savetodavnih grupa (interkacija članova grupe, pažnja je usmerena na grupnu dinamiku i grupne procese, lider usemrava i
olakšava rad)

 Mogu da prethode grupnoj psihoterapiji

(istraživanje Jaloma)
 Klasifikacija grupa u odnosu na njihovu osnovnu svrhu:

 Edukacija – učenje novog materijala kognitivnim

putem

 Učenje veština – eksperimentalna komponenta, praktikovanje veština, lider je model i instruktor, feedback je
važan

 Grupe fokusirane na samorazumevanje – samootrkivanje, manje se interpetira otpor i prošla iskustva nego u
savetodavnim grupama, feedback je važan
 Broj članova - varira:

 5-10 savetodavne i terapijske grupe

 Oko 50 - radionice i seminari

 Sadržaj ili tema

 Određuje način prezentacije (predavanje,
diskusije, igranje uloga, demonstracija)

 Odgovornost lidera za planiranje aktivnosti u

grupi koje doprinose temi/sadržaju
 Trajanje grupe – varira:

 1 sastanak od 1-2 h
 Edukativno usmerene grupe
 Duži vremenski period (grupe samopomoći i
podrške)

 Grupe umerene na sticanje veština

 Odgovornost lidera grupe:

 Određuje cilj
 Formira grupu
 Određuje grupne aktivnosti
 Kontroliše funkcionisanje grupe
 Kompetencije lidera
 Psihoedukativne Savetodavne

Akcent je na učenju
Akcenat je na emocijama i njihovoj
ekspresiji
Aktivnosti su planirane i strukturisane Malo se koriste planirane i strukturisane aktivnosti

Cilj uglavnom definiše lider Cilj definišu članovi grupe

Fokus je na učenju Fokus je na svesnosti

Lider je učitelj Lider interevniše

Broj članova = > 50 Broj članova ograničen 5-10

Privatnost i poverenje nisu primarno grupno pravilo Privatnost i poverenje jesu bazični
elementi
Sastanci mogu biti ograničeni na 1 Veći broj sastanaka
 Podstiče preuzimanje odgovornosti
 Razvija komunikacijske veštine
 Razvija saradnju
 Uključuje veštine donošenja odluke konsenzusom
 Strukturisane (trening grupe, seminari,
obuke):

 Lider određuje aktivnosti

 Svaka aktivnost ima određeni cilj (papir-olovka,
olakšanje diskusije)

 Članovi malo utiču na izbor ciljeva i aktivnosti

 Nestrukturisane (grupe samopomoći) :

 Članovi određuju na čemu će se raditi
 Lider interveniše u smislu da osigura
učestvovanje članova grupe
 Personalne (grupe podrške i grupe učenja
veština):

 Radi se na samosvesti, samootvaranju, ličnim

temama

 Samootvaranje se očekuje i podržava

 Apstraktne (diskusione, trening grupe):
 Manji nivo samootvaranja i samouključenosti
 Teme su takve da zahtevaju malo
emocionalno angažovanja
 Otovrene (grupe podrške i diskusione
grupe):

 Broj članova se menja tokom trajanja grupe

 Zatvorene (seminari, trening grupe):

 Svi članovi ostaju do kraja
Šta su karatersitike, a šta sposobnosti?

Urođeno ili stečeno?

 Koje su po vama karatersitike i

sposobnosti koje dobar lider treba da

ima?
 Verovanje u grupni proces
 Poverenje u sebe i svoje sposobnosti
 Spremnost da rizikuje
 Organizacione veštine
 Fleksibilnost
 Sposobnost da se toleriše dvosmislenost
 Samosvesnot
 Smisao za humor
 Reflektovanje
 Pažljivo praćenje grupnih aktivnosti
 Aktivno slušanje i odgovaranje
 Pojašnjavanje
 Podržavanje
 Pokazuje preveliki autoritet
 Kritikuje
 Ističe svoju ulogu eksperta
 Previše je optimističan
 Lider zaštitnik
 Postavlja neprimerena pitanja
 Limitirajuća – provocira se /pretenduje na
određeni odgovor

 Pitanja kojima se ukazuje na grešku –

kažnjavanje, manipulacija

 Hipotetička pitanja – strah da se direktno traži

informacija

 Pitanja koja u sebi kriju zahtev (umesto

traženja informacije)

 Retorička pitanja – osigurava se željeni

odgovor, a ne odbijanje informacije
 Da se dobiju podaci, informacije
 Da se izbegne nerazumevanje, u cilju
pojašnjavanja

 Da se podseti na nešto u cilju preduzimanja

akcije

 U ostalim slučajevima je bolje koristi

konstatacije
 Predavanja

 Efikasan način da se dobije veliki broj informacija

za kratko vreme

 Treba biti dobro organizovano (tema, tema,

tema integracija)

 Manje je efikasno od aktivnih formi učenja

 Zahteva veliku pripremu predavača i pažnju slušalaca

 Preporuke: kratko predavanje (do 20 min), pa

promen načina rada
 Diskusija

 Aktivno učestovanje, participacija

 Povećanje interesovanja za temu,
ohrabrivanje uključivanja

 Kako je pokrenuti?
 Vežbe i igre

 Ekperimentalno učenje
 Aktivna uključenost, fokusiranje na temu
 Kognitivno i emocionalno učenje intetgracija naučenog u svakodnevnom životu
 Uzbuđenje i konfuzija članova
 Šta se od mene očekuje, šta ja očekujem?
 Da li ću biti procenjivan …?

 Zadatak lidera je da smanji početnu napetost članova grupe i razvije osećaj poverenja i sigurnosti

 Kako?
 Indirektan napad na lidera grupe
 Važno je da lider ne ostane pasivan, ali i da ne
uzvrati kontranapadaom

 Konflikti među članovima grupe

 Tehnike za razrešavanje konflikta
 Koperativnost članova grupe
 Međusobno interesovanje i podržavanje
 Proarđuju se razlike u mišljenju,
nerazumevanje

 Izbegavaju se konflikti
 Unapred se najavljuje (nedelju ili mesec dana
ranije)

 Kada se program grupi

 Evaluacija grupnog rada na kraju (kako su
učesnici zadovoljni, kako se osećaju?)
 Teme/sadržaji (utvrđivanje potreba za
obukom, analiza situacije).

 Učesnici/njihove demografske karatersike (utvrditi obrazovne potrebe ciljne grupe, odabir teme i interesovanja)
 Istraživanja koja se tiču grupnog rada
 Dostupni materijali
 Selekcija članova
 Otvorena ili zatvorena grupa
 Broj članova
 Vreme trajanja grupe (uslovljeno znanjem i potrebama ciljne grupe)

 Od čega sve ovo zavisi?

 Ustanoviti ciljeve - šta učesnici treba da dobiju?
(utiču na izbor metoda)

 Plan evaluacije
 Novčana pomoć
 Pisanje predavanja
 Skrinig budućih članova
HVALA NA

PAŽNJI
 Savetovanje osoba u

terminalnoj fazi bolesti i

ožalošćenih osoba
□ Bolest sa mogućim, a u nekim slučajevima i izvesnim smrtnim ishodom utiče na sve članove porodice i celokupnu
porodičnu dinamiku

□ Neophodan je rad sa svim članovima

porodice
 Ko brine o oboleloj osobi?

□ Porodica
□ Medicinsko osoblje

□ Postoje tri oblika brige i nege pacijenta:

■ Lečenje i ozdravljenje
■ Rehabilitacija
■ Palijativno zbrinjavanje– ublažavanje simptoma, pomoć
porodici u procesu tranzicije

□ Zaštita zaposlenih od stresa i sindroma sagorevanja – organizacija rada, suportativne grupe, treninzi i edukacija, rad
pod supervizijom, mentorstvo
□ U okviru palijativne nege glavni cilj savetovanja jeste pomoć obolelim osobama i članovima njihovih porodica da povrate
osećanje samopoštovanja, samovrednovanja i kompetentnosti obzirom na situaciju

□ U strategije savetovanja između ostalih spadaju: podrška, savetovanje, informisanje, razuveravanje, podučavanje itd.
 Principi savetovanja

□ Neophodno je poštovati etički kodeks

□ Savetovanje treba da bude usmereno ka ostvarenju

specifičnih ciljeva

□ Treba podsticati klijentovu autonomiju, omogućiti mu da uspostavi veću kontrolu nad situacijom u kojoj se nalazi
□ Savetovanje treba da bude vremenski ograničeno

□ Preporučljivo je da savetnik ne govori o spostvenom

iskustvu i o sebi

□ Savetovanje predstavlja rad u cilju promena, što na

samom početku treba predočiti klijentu

□ Veštine savetovanja treba stalno usavršavati kroz

edukativne programe
□ Rad pod supervizijom
 Uspostavljanje odnosa sa

klijentom

□ Poštovanje - predstavljanje sebe i sopstvene uloge, upamćivanje imena klijenta, posvećivanje pažnje klijentu, slušanje,
ne prekidanje klijenta, ne donošenje brzih zaključaka, proveravanje pretpostavki, ohrabrivanje klijenata da sami donesu
odluke

□ Empatija

□ Pravičnost, poštenje – treba biti svestan svojih

mogućnosti i ograničenja
 Veštine savetovanja

□ Aktivno slušanje

□ Registrovanje neverbalnih poruka

□ Ohrabrivanje

□ Prihvatanje klijentovih reakcija

□ Refleksija i empatija – ponavljanje,

parafraziranje, opisivanje emocija

□ Direktna i indirektna pitanja

□ Pregled-rezimiranje onoga o čemu se govorilo

□ Ćutanje

□ Dodir

□ Izazivanje-iako opisujete tužan događaj,osmehujete se

□ Slušanje i onoga što nije rečeno

Savetovanje osoba obolelih od bolesti

sa mogućim smrtnim ishodom

□ Saopštavanje loših vesti – pripremiti se, reći istinu, proveriti da li osoba razume informacije, pratiti reakcije, obezbediti mesto i
vreme, ne davati suvišne informacije

□ Reakcije na bolest - poricanje, bes, depresija, prihvatanje. Zavisi od ličnosti i trenutnih okolnosti

□ Neizvesnost, svaki napredak bolesti nosi

nove probleme

□ Terapija – bolna i neprijatna

Savetovanje osoba obolelih od bolesti

sa mogućim smrtnim ishodom

Strategije suočavanja

□ Mislioci – smireni, postavljaju pitanja,

razmišljaju o dobijenim odgovorima

■ Treba postaviti pitanje o osećanjima

□ Kako se osećate povodom toga?“ ili „Znam da pokušavate da budete heroj, ali to nije neophodno. Vi ste ljudsko
biće i potrebna vam je, kao i svim
ljudima, podrška i uteha kada dobijete zastrašujuće
vesti.“

□ Emotivci – potrebna smirenost i ohrabrivanje savetnika

□ Oni koji se suočavaju sa situacijom

□ Oni koji izbegavaju situaciju

 Savetovanje osoba obolelih od bolesti

sa mogućim smrtnim ishodom

□ Nakon saopštavanja dijagnoze neophodno je da

pacijent dobije podršku jednog ili više stručnjaka

□ Anksioznost – somatske reakcije

□ Preostalo vreme treba iskoristiti na najbolji mogući način – ima dovoljno vremena da podeli sa drugima

svoja osećanja

□ Pomoć pacijentu da ispolji svoje strahove i tugu

 Savetovanje osoba obolelih od

bolesti sa mogućim smrtnim ishodom

□ Najčešće reakcije:

■ Tuga
■ Bes
■ Osećanje krivice
■ Žalost
■ Depresija

□ Deca obolela od bolesti sa mogućim smrtnim ishodom – treba otkriti šta dete zna o situaciji i o čemu razmišlja; reakcije su
slične kao i kod odraslih; neophodna ljubav i podrška roditelja;

□ HIV pozitivni pacijenti

 Savetovanje porodice pre

smrti jednog od članova

□ Najčešće reakcije člnanova porodice na bolest i smrt jednog

od članova su STRAH i TUGA

□ Strah priprema osobu na dolazeću opasnost. Pacijenta ne treba štiti sakrivanjem informacija koje izazivaju strah.

□ Worden (1982) – zadaci tugovanja

■ prihvatanje realnosti gubitka
■ Izlaženje na kraj sa bolom koji izaziva tuga

□ Frojd – rad tuge

□ Gubitak smisla i značenja – osoba preispituje vrednosti, smisao

i značenje sopstvenod života
 Zašto su gubici teški?

□ Ostali smo bez nekoga ili nečega što nam je bilo jako važno.

□ Osećamo se usamljeno, ostavljeno, prepušteno na “milost i nemilost” svetu, prevareno od strane umrlog jer je

“jednostavno otišao”

□ Jedan gubitak uvek uključuje više gubitaka

Primer
 Zašto su gubici teški?

□ Predstavljaju pretnju onome što nam je važno (razmišljanje o mogućim predstojećim gubicima, podsećanje na
sopstvenu smrtnost)

□ Prizivaju prošle gubitke, naročito

neprorađene

□ Gubitak konteksta za snalaženje i izlaženje na kraj sa gubitkom (nesigurnost u sebe i to što nas čeka, dezorganizacija)

□ Gubici ruše bazične unutrašnje

pretpostavke o sebi i svetu

 Savetovanje porodice pre

smrti jednog od članova

□ Poštovanje porodice

□ Vreme za pripremu za gubitak, anticipacija

gubitka;

□ Vreme sa obolelom osobom je ograničeno i treba ga iskoristiti na najbolji mogući način

□ Savetnik radi sa svim članovima porodice

□ Porodicu treba uključiti u negu, stalno je

informisati

□ Deca – neophodno uključivanje dece i rad

sa decom
 Savetovanje porodice pre

smrti jednog od članova

□ Mogući problemi:

■ Bolest suviše progresivna

■ Previše blizak odnos sa obolelom osobom

■ Konfliktni odnosi sa obolelom osobom

■ Porodične tajne

■ Savetnik treba da pokaže osetljivost za ove probleme, otvorenost, fleksibilnost, da stvori atmosferu koja će
podsticati otvorenost
 Savetovanje porodice

nakon smrti obolelog člana

□ Dve faze:

■ Inicijalna, udarna faza – smrt člana porodice predstavlja početak ove faze,traje oko tri nedelje

■ Faza prilagođavanja, regulacije - uglavnom traje oko godinu dana, nekada i duže. Najčešće je u ovoj fazi
potrebno savetovanje
 Savetovanje porodice nakon smrti

obolelog člana

Inicijalna faza

□ Uključuje trenutak smrti obolelog člana porodice

□ Porodici treba omogućiti da provedu određeno vreme sa pokojnikom - prihvatanje smrti bliske i voljene osobe

□ Prvi kontakt sa porodicom nakon smrti obolelog

člana savetnik treba da iskoristi kako bi:

■ izjavio saučešće porodici
■ odgovorio na pitanja koja se tiču bolesti i smrti
■ procenio potrebu za daljim savetovanjem

□ Porodici treba pružiti informacije o mogućnostima

savetovanja
 Četiri grupe reakcija na gubitak

1. Emocionalne: tuga, ljutnja, osećaj krivice i samooptuživanje, teskoba i strah, osećaj usamljenosti i napuštenosti, osećaj
praznine, bespomoćnost, čežnja za umrlim, osećaj slobode, olakšanje

2. Misaone: šok i neverica, zbunjenost, doživljaj gubitka kontrole nad životom, stalno razmišljanje o umrlom, doživljaj da je
umrli pored nas, teškoće sa koncentracijom, pamćenjem i prisećanjem, namećuće misli i slike o umrlome,
zabrinutost, priviđanje umrlog, traženje smisla gubitka i smisla života

3. Telesne: praznina u želucu, stezanje u grudima i grlu, bol i pritisak u grudima, osetljivost na buku, teškoće sa
disanjem, mišićna slabost, suva usta, glavobolja i vrtoglavica, pospanost, umor
4. Ponašajne: teškoće sa spavanjem, promene u apetitu, povlačenje od ljudi, neugodni snovi o pokojniku, plakanje,
odlazak a mesta koja nas podsećaju na umrlog, briga za stvari koje su pripaddale umrlome, traženje pravde i krivica
 Savetovanje porodice nakon smrti

obolelog člana

Faza prilagođavanja, regulacije

□ U ovoj fazi članovi ožalošćene porodice postaju svesni potrebe za podrškom i savetovanjem

□ Ovim porodicama su na raspolaganju:

■ služba za zaštitu mentalnog zdravlja
■ grupe samopomoći
■ prijateljske grupe
■ socijalne grupe
■ volonterske savetodavne službe

■ grupno savetovanje – otvorene i zatvorene grupe

 Savetovanje ožalošćene

osobe

□ Ugovaranje svih detalja savetodavnog procesa sa klijentom

□ Voditi računa o izuzetnoj emocionalnoj

osetljivosti klijenata

□ Pružiti dovoljno vremena klijentu

□ Napredak je često spor i neznatan

 Savetovanje ožalošćene

osobe

□ Cilj: olakšati klijentu da izađe na kraj sa tugom i

da prihvati gubitak

1.Uspostavljanje suportativnog odnosa sa klijentom

– poverljiv i topao odnos sa klijentom

2.Pomoć ožalošćenom da identifikuje i ispolji

osećanja

3.Uveravanje klijenta o normalnosti tugovanja u ovakvim situacijama

4. Pomoć u rešavanju problema

5. Obezbeđivanje kontinuirane i pouzdane podrške
 Karakteristike procesa tugovanja

□ Tugovanje traje i važno je biti strpljiv

□ Proces obično nije linearan (smenjuju se poboljšanja i pogoršanja)

□ Brojni činioci utiču na tok i trajanje (karakterisitike osobe, vrsta gubitka…)

□ Može biti zaustavljeno ili da se

zakomoplikuje

□ Ipak, to je prirodan proces zaceljivanja

koji ima svoj početak, tok i kraj

 Savetovanje ožalošćene

osobe

□ Kada će osoba biti spremna da “krene dalje”?

■ Kada prihvati realnost sopstvenog gubitka

■ Kada savlada intenzivnu tugu i bol

■ Ukoliko prihvati i prilagodi se na svet kome

nedostaje osoba koja je umrla

■ Krenuti dalje se zasniva na značajnim

aspektima odnosa sa izgubljenom osobom

□ Osobu ne treba forsirati

 Savetovanje ožalošćene

osobe

□ Dimenzije gubitka koje treba ispitati:

■ Identitet

■ Fizičko stanje

■ Emocije

■ Porodica i zajednica

■ Stil života

■ Praktična dimenzija

■ Duhovna dimenzija
 Potrebe ožalošćenih/paralelno sa fazama
tugovanja

1. Sigurnost (potreban im je osećaj zbrinjavanja, potreban im je telesni odmori i ljudi koji će brinuti o njima i u svakom

trenutku “biti tu”)

2. Izlaženje na kraj sa sirovim emocijama (dopuštanje da oseti i pokaže svoje jake emocije koje ime, ma koliko one

bile zastrašujuće i protivrečne)

3. “Odmor” traženje smisla u gubitku (najizraženija je potreba za povlačenjem, psihološkim odmorom, i prikupljanjem
izgubljene energije, izrazito važna podrška socijalne okoline, uključiti bliske ljude u tretman i edukaciju)

4. Rekonstrukcija identiteta (razgovor o odnosu sa umrlom osobom, o onome što je nestalo njenim odlaskom, kako da

osoba prihvati i organizuje svoj nov život i nov identitet)

5. Traženje zamena za umrlu osobu (podrška bliskih ljudi, posebno kada se radi o formiranju novih odnosa sa novim

ljudima)
 Traženje smisla u gubitku i
životu nakon gubitka

□ Postavljanje pitanja ZAŠTO?

● “Zašto je umro, zašto je gubitak zadesio baš mene, zašto baš sada?” , “Kako se to dogodilo?”
● Uglavnom su to filozofska ili religiozna pitanja koja se tiču života i smrti, a odgovori ne postoje ili ih je
mnogo teško naći
● Takođe, karakteristična je i pobuna protiv stvarnosti, koju uočavamo pitanjima “Kako se to moglo dogoditi? Zašto baš
meni?”
 Traženje smisla u gubitku i
životu nakon gubitka

● Dve komponente traumatskog stresa:

1. Traženje smisla (značenja) gubitka – odnosi se na potrebu za kognitivnim savladavanjem gubitka tj. na
pokušaj da shvatimo šta je sve gubitak uzdrmao u našem životu i da ponovo steknemo osećaj kotrole.
2. Traženje (novog) smisla u životu nakon gubitka – traženje razloga zbog kojih bi tugujući trebalo da
nastavi da živi uprkos tome što je doživeo gubitak.
 Traženje smisla u gubitku i
životu nakon gubitka

□ Većina ljudi uspe da se opravi i pronađe smisao nakon gubika voljene osobe, uključijući i roditelje koji ostanu bez
deteta.

□ Najčešće se smisao pronalazi u

kontaktima sa drugima, različitim aktivnostima (pomaganje drugima), novim vrednostima i uverenjima (prihvatanje onoga što
se ne može promeniti, pridavanja važnosti duhovnim stvarima)
Mitovi o tugovanju

□ Nemoj da se osećaš loše (ne plači, ne budu tužan, živeo/la je dug i ispunjen život)

□ Nadomesti gubitak (naći ćeš novog muža/ženu, sve će biti u redu)

□ Tuguj sam/a (ne tuguj pred ljudima, pusti ga, njemu je potreban mir)

□ Dajte sebi vremena – stripite se?!

□ Budi jak/a (drugi su važniji od tebe)

□ Zaposli se nečim, zaboravi

 Pogrešna načela pružanja podrške
ožalošćenima

1. Pred ožalošćenim ne treba spominjati umrlog

2. Ako ožalošćeni počne govoriti o umrloj osobi, treba što brže promeniti temu

3. Pred ožalošćenim ljudima treba suzdržavati

suze

4. Obeležja postavljena u znak časti umrlome

treba što pre skloniti

5. Važno je potruditi se odgovoriti na sva pitanja ožalošćenog

6. Kad bismo samo znali prave reči, mogli bismo

umiriti ožalošćenog
 Lekovita načela pružanja podrške onima koji
tuguju

Grešiti je ljudski (strah da ćemo reći nešto pogrešno, odustajanje; grešimo jer mislimo šta bi trebalo reći, spontano iz empatije,
konkretna situacija - fokus)
Slušanje je mnogo važnije od pričanja (kvalitetno, aktivno slušanje, poruka koju šaljemo: tu sam, stalo mi je do tebe i sa tobom
sam)
Reakcije tugujućeg ne treba shvatati lično (tugujući nas grubo odbija, odbijanje verbalne komunikacije; važno: mi nismo uzrok!)
Racionalni odgovori u stvari su iracionalni (smrt voljene osobe se nikada ne može objasniti logikom, tugujući će zahtevati odgovore
na
različita pitanja)
Preuzimanje odgovorsnosti za praktične stvari, ali ne i za život ožalošćenog (ne preuzimati odgovornost za teške i važne odluke u
životu ožalošćenog, tipa prodaja stana, preseljenje, promena radnog mesta itd.)
Konkretnost u nuđenju podrške i praktične pomoći (ožalošćeni imaju velike misaone poteškoće, nemaju dovoljno energije za
kognitivne procese, nema smisla tražiti dopuštenje za svaki naš potez)
 Porodično savetovanje

nakon smrti člana porodice

□ Da li će se sprovesti zavisi od ogovora na sledeća pitanja:

■ Da li postoji porodični problem?

■ Ukoliko postoji, da li je rešavanje problema bolje sprovesti u radu sa celom prodicom nego u individualnom radu?

■ Da li članovi porodice prihvataju savetovanje?

□ Nekada se kombinuje porodično i

individualno savetovanje
 Savetovanje nakon smrti

člana porodice

□ DECA – otvoren razgovor; česta pojava anksioznosti, zabrinutost ko će o njima da se brine

□ ZAVRŠETAK SAVETOVANJA – prirpremiti

klijenta za završetak savetovanja

 Problemi u savetovanju

ožalošćenih osoba

□ Inhibiranje tuge

■ Ljudi se okreću obavezama, pokušavaju da ne misle na svoj gubitak, kriju fotografije i stvari koje ih podsećaju na

osobu koju su izgubili

■ Većina odbija i savetovanje
■ Za tugovanje nikada nije kasno
■ Tehnika prazne stolice
■ Pisanje pisma pokojniku

■ Donošenje i gledanje fotografija osobe koja je

umrla ili predmeta koji joj je pripadao

■ Pitanje: “Kako se osećate povodom toga?”

 Problemi u savetovanju

ožalošćenih osoba

□ Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP)

■ Ponovno preživljavanje traume, izbegavanje situacija koje podsećaju na traumu, pojačana budnost, povlačenje,

disfunkcionalnost

■ Intruzivne misli – treba se suočiti sa užasnim sadržajem misli – smanjuje anksioznost i povećava osećanje

kontrole osobe

■ Zastrašujući snovi – teže ih je kontrolisati, tražimo od klijenta da osmisle manje zastrašujući kraj sna –
osećanje kontrole
 Problemi u savetovanju

ožalošćenih osoba

□ Hronična tuga

■ Traje godinama nakon gubitka

■ Intenzivna anksioznost i depresija

■ Osobe koje su imale zavisan odnos sa pokojnikom

□ Anksioznost

■ Normalna pojava

■ Telesni simptomi; začarani krug

■ Objasniti šta je anksioznost, kada i kako se

javlja, uloga...

■ Tehnike relaksacije
 Problemi u savetovanju

ožalošćenih osoba

□ Depresija

■ Klinička depresija – zahteva ozbiljno lečenje

■ Savetovanje u slučajevima depresije slabijeg

intenziteta

■ Podrška i ohrabrivanje

■ Pokazati klijentu da koliko god da su stvari u životu loše, uvek se može uraditi nešto povodom toga

□ Rizik od suicida!!!
 Problemi u savetovanju

ožalošćenih osoba

□ Ljutnja i krivica

■ Ljutnja se može ispoljiti prema sebi ili drugima

■ Treba pristupiti problemu klijenta bez

osuđivanja

■ Ljutnja je opravdana, ali njene posledice ne moraju biti prihvatljive

■ Krivica česta, NE otvoreno ukazivanje na

iracionalnost krivice

■ „Ukoliko se osećate tako, šta možete da učinite povodom toga?“ – i u bezizlaznim situacijama se može
nešto učiniti
 Problemi u savetovanju

ožalošćenih osoba

□ Zloupotreba alkohola i droga

■ Zloupotreba alkohola česta; smanjuje

anksioznost i napetost

■ Lekovi za smirenje – česta pojava zavisnosti;

nije rešen primarni problem

■ Ohrabrivanje klijenta da funkcioniše bez lekova

■ Ukoliko se javi zavisnost – rad sa stručnjakom

iz te oblasti
Specifični, posebni problemi

□ Samoubistvo člana porodice

■ Ostali članovi – anksioznost, krivica, PTSP,

ljutnja

■ Grupe osoba sa istim ili sličnim iskustvom –

najdelotvornije

□ Ubistvo
■ Razumevanje

■ Pomoć od strane osoba sa istim ili sličnim

iskustvom
Specifični, posebni problemi

□ Katastrofe

■ Iznenadne, ljudi nepripremljeni

■ Timovi za intevencije u krizi; psiholozi, savetnici

■ Pomoć treba da bude dostupna svima

■ Sastanci timova – korisni, razmenjuju se iskustva, priča se o osećanjima, upoznavanje sa simptomima

poremećaja, podrška
 Pitanja za lični rad

1. Šta za vas znači proces tugovanja? Prisetite se nekog svog gubitka i procesa koji ste prošli nakon toga.

2. Koji su za vaš najvažniji delovi te definicije? Zašto?

3. Šta vam je doneo proces tugovanja nakon gubitka? Jeste li time zadovoljni? Kojima ishodima tog procesa niste
zadovoljni?
 Pitanja za lični rad

1. Prisetite se nekih svojih gubitaka koji uključuju i ne uključuju smrt i pokušajte da odredite koliko dugo ste se oporavljali
od njih? Da li ste bili strpljivi ili nestrpljivi u tom oporavku? A ljudi iz vase okoline?

2. Jeste li u procesu tugovanja primetili periode

poboljšanja i pogoršanja?

3. Pristeti se onoga što je bilo naročito teško i bolno.

4. Možete li na osnovu nekih događaja, trenutaka da

odredite početak i kraj vašeg procesa tugovanja?

 HVALA NA

PAŽNJI
PSIHOSEKSUALNA TERAPIJA
 ISTORIJAT
Proučavanje seksualnosti i seksualnih poremećaja prošlo
je kroz tri perioda:
Prenaučni (završio se sredinom 19. veka) - aspekati seksualnosti koja se sreću u starim kineskim, arapskim i indijskim
spisima, kao i zapažanja pojedinih filozofa.

Naučni, preseksualni (od sredine 19. veka do početka 20. veka) - napredak bioloških nauka, pri čemu se
seksologija ne izdvaja od drugih bioloških i psiholoških nauka. Seksulanošću se bave ginekolozi, psihijatri,
sociolozi i etnolozi.

Naučni, seksološki (koji traje od početka 20. veka pa sve do danas) - dolazi do napuštanja shvatanja o isključivom
značaju bioloških činioca, pri čemu se pažnje usmerava na psihološke činioce kao etiološke faktore pojedinih
seksualnih disfunkcija.
Sa razvojem medicine i nauke i sa pojavom seksualne revolucije dolazi do razvoja seksologije koja postaje
multidisciplinarna oblast u kojoj se angažuju različiti stručnjaci.

Doprinos u razvoju seksologije svakako ima seksualna revolucija, čiji se početak vezuje za sredinu šezdesetih godina
prošlog veka.

Interesantno je da istraživanja pokazuju da postoji recipročno obrnut odnos između količine informacija i znanja o
seksualnom ponašanju. To bi značilo da veća količina informacija donosi manje znanja i više predsrasuda.
 Najznačajnija imena savremenog perioda seksologije su: Viljem Masters,Virdžinija Džonson i Helen Singer Kaplan.

 Masters i Džonson su američki seksolozi koji su pedesetih godina prošlog veka izučavali seksualno ponašanje ljudi u
laboratoriji. Svoj terapijski program izgradili su na osnovu empirijskih činjenica od kojih je najvažnija da strah recipročno
inhibira seksualnu reakciju, kako na kognitivnom, tako i na fiziološkom i motoričkom nivou.

Dva terapijska cilja:

Redukcija straha i anksioznosti

Trening seksualnog para da postepeno ovlada seksualnom

veštinom (otkrivanje tačaka nadražaja)
 Kaplan, američki psihoterapeut, je utvrdila postojanje i značaj seksualne želje. Integrisala
je psihodinamičke, kognitivno-bihejvioralne postupke i primnenu lekova u jedinstevni
terapijski proces.

U našoj sredini ističu se sledeća imena: Vladislav Klajn, Đura Bogićević, Vladeta
Jerotić, Jože Lokar, Jezdimir Zdravković.
 TEORIJE O MEHANIZMIMA NASTANKA
SEKSUALNIH POREMEĆAJA

Psihoanalitičko objašnjenje nastanka psihoseksualnih disfunkcija zasniva se na shvatanju da u nastanku seksualnih

disfunkcija značajnu ulogu igraju nesvesni konflikti.

Impotencija nastaje kada čulnost mladog čoveka ostane prikovana za incestuoznu fantaziju, ljubavni život ovog čoveka cepa
se u dva pravca: kada voli ne sme da želi, a kada želi ne sme da voli.
 Pored ovoga postoje i drugi, nesvesni razlozi impotencije

strah da se partner tokom koitusa ne povredi usled nesvesnog straha od sopstvenog sadizma i agresije;

 impotencija usled identifikacije sa ženom (česta kod latentnih

homoseksualnih sklonosti);
 strah od kastracije sa fantazijom da će pri koitusu izgubiti penis;

 narcistička zaokupljenost sobom i sa njom u vezi ljubomora koja deluje inhibitorno;

 preterane moralne skrupule sa prejakim Nad-Ja pacijenta.
 Previše agresivne, grube, muškobanjaste žene, sa
otvorenim ili skrivenim potcenjivanjem muškaraca

 previše slobodoumne, koketne, histerične žene

 inhibirane, plašljive, nezrele žene mogu predstavljati izvor

seksualne disfunkcije muškarca.
 Kada je reč o frigiditetu žena najveći broj frigidnih žena potiče iz porodica sa nepovoljnim
odnosima, iz kojih proizilazi Elektrin kompleks – incestuozna ljubav prema ocu ili bratu, takođe
može doći do povezivanja seksualnog odnosa sa nečim zabranjenim, pa tako i opasnim –
trudnoća, infekcija.
 Shodno objašnjenju seksualnih disfunkcija psihoanalitička psihoterapija ima za cilj razrešenje
intrapsihičkih konflikata razvojne prirode i da se sticanjem uvida omogući pacijentu da
disfunkcionalnost zamene uspešnim oblicima seksualnog funkcionisanja.
 Teorije učenja naglašavaju značaj ranog učenja za nastanak seksualnih
disfunkcija. Pri tome kazna ima centralnu ulogu.

Ipak, pokazalo se da kazna nema univerzalno dejstvo. Efekat kazne zavisi od ličnosti pojedinca. Naime, Introverti sa
visokim neuroticizmom (labilni vegetativni nervni sistem) lakše uslovljavaju i održavaju seksualne strahove. Za razliku od
njih ekstraverti sa stabilnijim vegetativnim nervnim sistemom, otežano uče norme vezane za seksualnost.

Postoji i jasna fiziološka osnova za ovakve razlike između inroverata sa visokim neuroticizmom i ektraverata sa
niskim neuroticizmom. Erekciju muškog polnog organa i klitorisa kontroliše parasimpatikus. Ejakulacija i orgazam su
pod kontrolom simpatikusa. U stanjima straha i napetosti simpatički sistem preovlađuje nad parasimpatičkim, te se tako kod
muškarca javlja nedovoljna erekcija ili odsustvo erekcije, ili rana ejakulacija, a kod žena nedovoljna lubrikacija i anorgazmija.
 Važno da li se kažnjava instrumentalno ili apetitivno ponašanje. Kažnjavanje
instrumentalnog ponašanja može da promeni smer takvog ponašanja, dok kažnjavanje
apetitivnog ponašanja može da potpuno ukine kasnije motive za ispoljavanje takvog
ponašanja. Iz ovog razloga je vaoma važno na početku psihoterapije uzeti detaljnu seksualnu
istoriju klijenta.
 Rano učenje je od važnosti, jer se nastale veze mogu lako
obnoviti, bez naknadnog uslovljavanja, usled stresa.
 Seksualni strahovi nastaju posredstvom dva mehanizma:

kognitivnim učenjem - ključna je informacija. Informacija može biti pogrešna ili pogrešno protumačena ali svejedno može
uticati na povezivanje pojedinih aspekata seksualnosti sa opasnošću.

traumatskim (klasičnim uslovljavanjem) - nastaje linijom klasičnog uslovljavanja. Bol (bezuslovna draž) prati neki proces
seksualnog vaspitanja ili seksulanu igru. Neutralne draži, koje su u bliskoj asocijaciji sa bolom, dobijaju sposobnost
da i same proizvedu strahove kao i bol koja je bezuslovna draž.

Pre početka psihoterapije, bez obzira o kojoj je terapiji reč, neophodno je da klijent odradi sve lekarske preglede radi
isključenja organskih uzročnika seksualne disfunkcije. Ovo je naročito važno ukoliko se ima u vidu da se, sa razvojem
medicine, povećao i postotak pacijenata kod kojih utvrđen organski faktor kao ključan u nastanku seksualne disfunkcije.
Najčešći uzročnici su vaskularni poremećaji.
 INDIKACIJE I KONTRAINIKACIJE

 Psihoseksualna terapija namenjena je lečenju psihološki uslovljenih seksualnih smetnji,

prvenstveno seksualnih disfunckija, pa je to njeno osnovno polje

 Indikacije obuhvataju: primene.

 seksualni problem dužeg trajanja (najmanje
 bezuspešni pokušaji para da sam reši problem
 problem je uzrokovan i održavan psihološkim faktorima
 problem ugrožava odnos

dva-tri meseca)
 Psihoseksualna terapija se ne primenjuje u slučaju:

 Psihijatrijskih poremećaja (npr. psihotičnih poremećaja ili teške depresije)

– veliki psihijatrijski poremećaji isključuju psihoseksualnu terapiju. Psihoseksualna terapija se može primeniti
tek nakon tretmana tog poremećaja.

 Alkoholizam

 Trudnoća – klinička iskustva pokazuju da nije dobro početi seksualnu terapiju tokom trudnoće žene, jer prirodni gubitak
seksualnog interesa koji prati poslednje mesece trudnoće smanjuje izglede za uspeh. Najbolje je 3-6 meseci nakon
porođaja ponovo proceniti par i započei terapiju ukoliko je to potrebno.

 Osobe koje nisu motivisane za terapiju.

 SEKSUALNE REAKCIJE

 Fiziološke seksualne reakcije muškarca i žene su u globalu slične, mada se pojedine od četiri faze razlikuju u nekim
detaljima:

 I Faza je faza seksualnog uzbuđenja

 II Faza je „plato faza” ili faza maksimalne polne napetosti.

 III Faza je orgazam.

 IV Faza je faza restitucije

 KONTAKT I RADNI SAVEZ

 Prvi korak je uspostavljanje kontakta, a zatim i radnog saveza.

Ova faza je u seksualnoj psihoterapiji veoma važna zbog delikatnosti seksualnih problema, odnosno, teškoće većine ljudi da

otvoreno priča o svojim seksualnim odnosima, a naročito o problemima.

Za uspešnost terapijskog procesa od ključne važnosti je motivacija pacijenta i uvid da je problem psihološke prirode i

da mu/joj je za rešenje problema potrebna pomoć stručnjaka.

Pacijenti koji se samoinicijativno javljaju za pomoć su motivisani, pa samim tim i aktivni u terapiji, tražiće uzorke i
rešenja svojih problema.
 Postoji i grupa klijenata koja se zbog stida i straha teško odlučuje za psihoterapiju. Klijenti
iz ove grupe su nepoverljivi i sa njima se teško ostavaruje radni savez.

 Konačno postoji i grupa pacijenata koja čvrsto veruje da su njihovi problemi organske
prirode. Ukoliko i nakon negativnih lekarskih nalaza i objašnjenja da je problem psihogene
prirode klijent i dalje veruje da je problem organske prirode, ovakav klijent nije kandidat za
lečenje psihoseksualnom terapijom.
 PROCENA – PRVI KORAK

Prvi korak u psihoterapiji je svavako procena. Veoma je važno tokom prvog intervjua
dobiti informacije od pacijenta iz područja koja je važno proceniti.

 Ciljevi procenjivanja su sledeći:

 1. Definisati prirodu seksualnog problema i željenih promena;
2. Prikupiti informacije koje će terapeutu pomoći da formuliše probno tumačenje uzroka problema s obzirom na
disponirajuće faktore, faktore koji izazivaju problem i održavajuće faktore;
 3. Proceniti koja će vrsta terapijske intervencije biti prikladna;

4. Podstaći partnere da razmisle o uzrocima i mogućim rešenjima.

 Terapeut treba klijentu ili paru da predoči ciljeve intervjua pre početka same
procene.

Ukoliko je u pitanju par najbolje je uraditi intervju sa svakim pojedinačno, kako bi partneri bil iskreniji i imali jednaku priliku da kažu
svoj stav o problemu. Obično je dovoljno 45 min sa svakim partnerom.

Terapeut treba da primeti nelagodnost klijenta i da napomene klijentu kako je to razumljiva i uobičajena reakcija kada se govori o
intimnim stvarima, naročito sa neznancem. Takođe je veoma važno napraviti takvu atmosferu u kojoj će klijent biti dovoljno
opušten da jasno verbalizuje svoj problem (vrlo često se javlja nelagodnost prilikom imenovanja pojedinih delova seksualnog
čina i ponašanja).

 Nakon intervjua sa svakim partnerom ponaosob, dobro je uraditi i zajednički intervju (pre toga utvrdimo sa svakim partnerom da li
postoje neke informacije koje osoba ne želi podeliti sa partnerom). Zajednički intervju daje priliku terapeutu da ispita neslaganje
izjava partnera, ali i za procenu odnosa između partnera.
 Područja koja treba proceniti tokom intervjua:
 1. Seksualni problem – šta je problem, kako je nastao, šta ga održava
 2. Porodica i rano detinjstvo – odnos sa roditeljima, roditeljski odnos, odnos prema seksualnosti
 3. Seksualni razvoj i iskustvo
 4. Seksualne informacije – opseg, smatra li osoba da joj nedostaju informacije, terapeutova procena
informisanosti klijenta
 5. Odnos sa partnerom
 6. Škola, profesija, interesi, religioznost
 7. Medicinska anamneza – postojeće bolesti
 8. Psihijatrijska anamneza – seksualne teškoće uobičajene su kod ljudi sa
psihijatrijskim poremećajima
 9. Upotreba alkohola i droga
 10. Izgled i raspoloženje
 11. Lekarski pregled – uputiti pacijenta na lekarski pregled ukoliko
pacijent nije to obavio
 FORMULACIJA PROBLEMA

 Na početku terapije paru treba dati jasan i jednostavan opis problema zbog kojeg se par javlja
terapeutu, kao i mogućih faktora koji doprinose tom problemu. Najbolje je dati informaciju o
tome kako je problem nastao, odnosno koji su disponirajući faktori i faktori koji izazivaju
problem, šta održava problem – održavajući faktori i plan terapije.

Formulacija problema je veoma važna, jer pomaže paru da shvati i razume svoje teškoće, što
može biti izvor hrabrenja i motivacije, naročito ukoliko terapeut protumači da su ti
problemi uobičajeni (IP I N)

 Zahvaljujući saopštavanju problema paru se skreće pažnja

na faktore koji doprinose nastanku i održavanju teškoća.

Formulacija omogućava terapeutu i procenu interpretacije informacija koje je prikupio prilikom procene – od para
se mogu tražiti neke povratne informacije o formulaciji. Tom prilikom se čak mogu dobiti i neke nove informacije.

U ovoj fazi veoma je važno proceniti i pokušati uspostaviti ravnotežu između pojedinačnih doprinosa partnera
problemu, pa samim tim istaći i koliko je važna saradanja za ishod terapije. Takođe, treba istaći i pozitivne aspekte odnosa
para.

Dobro je da partneri zapišu formulaciju u svoje beleške, kako bi se na nju mogli vraćati tokom terapije.
 DAVANJE INFORMACIJA – POVEĆANJE
ZNANJA O SEKSUALNOSTI

S obzirom na to da su neznanje i netačne informacije često faktori koji doprinose seksualnim disfunkcijama, treba posvetiti
jednu seansu davanju informacija o seksualnosti i seksualnom ponašanju.

Mogu se koristiti razni crteži i fotografije, pri tome objašnjenje treba dati što jednostavnije.

 Informacije se uglavnom tiču:

 anatomije polnih organa muškarca i žene

faza seksualne uzbuđenosti, kao i promena do kojih dolazi u polnim organima usled seksualnog uzbuđenja i orgazma

 treba govoriti i o seksualnim mitovima

 ukoliko je reč o starijem paru, treba obavezno ubaciti informacije o
uticaju starenja na seksualnost
 DOMAĆI ZADACI

 Sastavni deo seksulane psihoterapije jesu domaći zadaci.

 Omogućavaju paru da ponovo izgradi svoj seksualni odnos
 Pomažu identifikaciji pojedinih faktora koji održavaju seksualne
disfunkciju – npr. kognicija i stavovi
 Pružaju paru određene tehnike koje će im pomoći da se nose
sa određenim problemima.
 Postoji određeni program domaćih zadataka koji se primenjuje kod većine pacijenata i
problema. Ipak, treba biti fleksibilan, jer neretko treba istaći pojedine momente u svakoj od
podfaza tretmana.
 Kada je reč o domaćim zadacima treba imati u vidu sledeće:
 a) uputstva moraju biti jasna i precizna;

 b) kada terapeut daje nova uputstva treba da pre kraja seanse proveri
da li je par razumeo uputstva;

 c) kada daje nova uputstva terapeut treba tražiti mišljenje para o tome kako im se čine novi zadaci i da li očekuju
neke teškoće.
Ukoliko par anticipira neke teškoće, onda najpre treba rešiti strah u
vezi sa tim, pa tek onda par prelazi na izvršenje zadatka.;

 d) od para se ne traži da krene u sledeću fazu dok ne savlada zadatke

faze u kojoj se nalazi;

 e) paru nikada ne treba pružiti priliku da između seansi pređe u sledeću fazu, jer nesigurnost može delovati štetno na
napredovanje u terapiji;

 f) par treba da dobije informaciju da će terapeut na sledećoj seansi tražiti detaljne povratne informacije o postignutom
napretku
OPŠTI MODEL LEČENJA SEKSUALNIH POREMEĆAJA

Reč je o modelu koji su kreirali Masters i Džonson (1970). Ovaj terapijski pristup koji
predstavlja oblik bihejvior terapije ima jedan cilj, a to je brzo i uspešno otklanjanje,
modifikovanje ili ublažavanje simptoma seksualnih smetnji i straha koji koji se nalazi
u njihovoj osnovi, jer se tako najuspešnije leči seksualno neuspešno ponašanje para.
  Ovo su neki od osnovnih pravila neophodnih za pravilno
odvijanje terapijskog procesa:
 Obavezna zabrana koitusa tokom tretmana
 Postepena desenzitizacija seksualnih strahova na određene
situacije – odvija se kroz određene domaće zadatke i vežbe
 U kućnim vežbama par vežba da se suoči sa određenim seksualnim situacijama – situacije su raspoređene gradacijski. Par se
obaveštava da upražnjava određeni zadatak sve dok u toj seksualnoj situaciji postoji makar i nizak stepen napetosti,
anksioznosti.
 Teorijska i praktična obuka seksualnog para
 Gašenje zabluda i predrasuda o seksualnom ponašanju.
 Obuka para da, međusobno, asertivno i otvoreno komunicira
 Terapija se može podeliti u tri faze:

1. Negenitalni čulni fokus - pre početka ove faze stavljena je zabrana

na koitus. Pored toga u ovoj fazi je zabranjeno dodirivanje genitalija i grudi žene (paru se daje objašnjenje svih zabrana). Ciljevi
ove faze jesu razvijanje osećanja poverenja i bliskosti.
 Partneri dobijaju uputstvo da tokom sledeće nedelje jedan od partnera, kada to želi, pozove drugog partnera na seansu za obavljanje
domaćih zadataka. Taj poziv treba da bude eksplicitan – „Želela bih da pokušamo milovanje koje nam je terapeut predložio, hoćeš
li?”. Drugi partner treba da prihvati poziv, bilo da prema tome ima pozitivan ili neutralan stav.
Ukoliko prema tome ima negativna osećanja, važno je da to kaže, ali i da pokuša da razjasni zašto. Nakon prve seanse, sledeći put
drugi partner poziva na seansu. Seansa maženja može se održati kad god paru to odgovara. Partner koji poziva na izvršenje zadatka
treba da dodiruje telo svog partnera (osim zabranjenih područja), a drugi partner treba da se usredsredi na osete izazvane dodirima i
da daje partneru informaciju šta mu godi. Ova seansa treba da traje koliko partneri žele – najčešće između 10 minuta i pola sata, ali
partnerima ne sme da postane dosadno.
Od klijenata se očekuju makar tri seanse domaćih zadataka nedeljno.
2. Genitalni čulni fokus – da maženje para postane više seksualno i uzbuđujuće, kao i da par
nastavi sa otvorenom komunikacijom o svojim osećanjima i željama. Partneri nastavljaju
sa naizmeničnim pozivanjem na seanse domaćih zadataka. U ovoj fazi dozvoljeno je
dodirivanje genitalija i grudi žene. Ukoliko jedan od partnera želi doživeti orgazam, to je
dozvoljeno, uz napomenu da je i u ovoj fazi „zabranjen” koitus. Reakcije klijenata na ovu fazu
su i pozitivne i negativne. Ova faza često izaziva anksioznost, naročito zbog
seksualne uzbuđenosti ili intimnosti. Partnere treba stalno podsećati da se tokom ovih
seansi domaćih zadataka usredsrede na prijatne osete. Ipak, ovo nekada nije dovoljno, pa
je potrebno ispitati misli koje dovode do pojave anksioznosti.
3. Vaginalno obuzdavanje – Radi se o međufazi, koja prethodi uvođenju seksualnog
odnosa u terapijski program. Ova faza je važna za one parove kod kojih je problem
vezan za vaginalnu penetraciju. Par dobija uputstvo da u trenucima kada su oboje
opušteni i seksualno uzbuđeni, žena uvodi partnerov penis u vaginu (ovo podrazumeva
određene seksualne položaje). Partneri nakon toga mirno leže, usredsređeni na prijatne
osete. Partneri su u ovom položaju dok je oboma prijatno, a zatim se vraćaju u
negenitalnom ili genitalnom uživanju. U svakoj seansi mogu da vežbaju obuzdavanje i do tri
puta. Kada se ova faza dobro savlada, par uvodi kretanje i obuzdavanje.
 LEČENJE POJEDINIH SEKSUALNIH POREMEĆAJA

Prerana ejakulacija

 Preranu ejakulaciju je najjednostavnije odrediti oslanjajući se na jedinicu vremena. Najveći broj muškaraca ejakulira u
vremenskom rasponu od 3 do 5min. Objašnjenje pacijentu da su 3 do 5 minuta ejakulatorna mera većine muškarca
može biti dovoljno klijentu da bez straha od bolesti nastavi svoj seksualni život. Međutim, muškarci koji ejakuliraju
ispod donjeg kritičnog vremena pate od poremećaja ove vrste.

 Prerana ejakulacija može biti primarna i sekundarna. Razlozi primarne prerane ejakulacije nisu poznati i pripisuju se
konstitucionalnim razlozima.

 Sekundarna prerana ejakulacija može biti izazavana nekim oboljenjima

ili može biti psihogene prirode – posledica straha i anksioznosti.
 U tretmanu prevremene ejakulacije tokom genitalnog čulnog
fokusa par se upoznaje ili sa tehnikom stani-kreni ili sa tehnikom stiskanja.
Tehnika stani-kreni ili start-stop tehnika podrazumeva da se samozadovoljavanjem ili masturbatornim nadražajem od
strane partnerke, muškarac dovodi u stanje impulsa za neodloženom ejakulacijom. Masturbacija se tada prekida uz
pauzu od ½ minuta. Zatim se celokupni postupak ponavlja. Posle 4-5 ponavljanja, muškarac nesmetano ejakulira.
Autor tehnike savetuje da se tehnika primenjuje dve nedelje, najmanje 4 puta u toku nedelje. Sledeći korak u
terapiji je primena ove tehnike za vreme koitusa.
Tehnika stiskanja je tehnika koju su uveli Masters i Džonson (1970). Mehanizam na kome se zasniva tehnika
jeste da primenjena spoljna draž može da inhibiše ejakulatorni refleks. Kada muškarac oseti impuls za ejakulacijom,
partnerka ili sam muškarac prstima stiska određeno područje muškog polnog organa (dovoljno snažno, ali ne i bolno),
čime se inhibira ejakulacioni refleks. Kako i kod prethodne tehnike ovaj postupak se ponavlja nekoliko puta, a u
poslednjem ponavljanju muškarac ejakulira. Obe tehnike pomažu muškarcu da stekne bolju kontrolu nad ejakulacijom
 Odložena ejakulacija

 Retka pojava koja podrazumeva jako otežanu ili izostanak ejakulacije muškarca tokom koitusa.
 Pre psihoterapije treba obavezno isključiti organske uzroke. Lečenje zavisi
od informacija koje dobijamo od partnera.

U terapiji se teži da muškarac promeni svoj mrzovoljni odnos prema seksualnosti, da u globalu razvije moć opažanja za
erotiku i erotične situacije.
 Evo i postupka pojačavanja seksualnih fantazama muškaraca:
 a. Osoba zamišlja određeni seksualni fantazam. Stepen seksualnog uzbuđenja beleži na skali od 0 do 100

 b. Zamišlja ponovo isti fantazam i pokušava da, dodavanjem određenih detalja, pojača uzbuđenje i seksualnu
napetost.
 Veoma su važni učešće i pomoć partnerke.
 Anorgazmija

Anorgazmija je delimičan ili potpun izostanak orgazma u toku seksualnog odnosa ili seksualne stimulacije. Treba
razlikovati primarnu anorgazmiju (žena nikada u životu nije doživela orgazam), sekundarnu (žena je doživljavala
orgazam, ali sada ne doživljava) i situacionu (žena u nekim situacijama doživljava orgazam).

U lečenju anorgazmije Kegelove vežbe su postale obavezni deo tretmana. Vežbe se intenzivno upražnjavaju tokom dve
nedelje po strukturisanom programu. Njabolje je ukoliko vežbe postanu sastavni deo života.
Cilj tretmana jeste izazivanje orgazma tokom koitusa. Kako bi se do ovoga došlo paru se zadaju domaći zadaci koji
najpre podrazumevaju izazivanje orgazma isključivo klitorisnim nadražajem. U sledećoj fazi na klitorijalnu stimulaciju, pre
doživljavanja orgazma, nadovezuje penetracija (pri čemu se prekida klitorijalna stimulacija), pa se orgazam vremenom vezuje
za vaginalne senzacije.
Poremećaj erekcije (Impotencija)

Impotenciju delimo na primarnu i sekundarnu i organsku i psihogenu. Psihogena impotencija

nastaje uglavnom kao posledica vezivanja straha za seksualni kontakt, koji inhibiše
seksualne funkcije muškarca.

Neki od pokazatelja da je u pitanju psihogena impotencija su: postojanje noćne erekcije,

postojanje erekcije u specifičnim okolnostima (okolnosti koje nisu seksualno prikladne, npr.
bioskop, zabava, prepuna plaža itd), erekciju je moguće izazvati masturbacijom.
Prvi korak u psihoterapiji ove disfunkcije, jeste pažljivo uzimanje podataka, na osnovu kojih terapeut upoznaje prirodu
problema i određuje plan terapije.

Sledeći korak jeste informisanje pacijenta o seksualnosti i seksualnom ponašanju, što može omogućite klijentu sticanje
uvida u sopstveno seksualno funkcionisanje, olakšava otvorenu seksualnu komunikaciju i neretko umanjuje pojedine
strahove.

 Terapija se odvija kroz korake koji podrazumevaju postepenu desenzitizaciju strahova. Muškarci sa erektivnom
disfunkcijom često imaju teškoća sa usmeravanjem pažnje na prijatne senzacije u kojima treba da uživaju, već svu pažnju
usmeravaju na svoj polni organ, očekujući uzaludno erekciju. Ovim se podiže nivo simpatičke aktivnosti koji ometa
erekciju (erekciju kontroliše parasimpatikus)
Tokom terapije potrebno je klijentu stalno ukazivati na to da tokom izvođenja domaćih
zadataka pokuša da usmeri pažnju na prijatne senzacije i da u tome uživa. Kada se
erekcije, tokom terapije, počnu redovno javljati, paru se daje uputstvo da tokom seanse
domaćeg zadatka, kada se pojavi erekcija, partnerka zaustavi dodirivanje partnera, i da puste
da erekcija nestane. Kada nestane erekcija, partnerka počinje ponovo stimulaciju partnera.
Ovaj postupak treba ponavljati nekoliko puta. Na ovaj način rastrećuju se strahovi
muškarca od toga da će erekcija nestati i da se više neće vratiti. U terapijski program
je ponekad potrebno uvesti i obuzdavanje vagine.
Frigidnost
Frigidnost predstavlja izostanak uzbuđenja (uglavnom žene) uzrokovanog delovanjem seksualnih draži i situacija. Praksa pokazuje
da osobama sa ovom seksualnom disfunkcijom, karakterišu sledeće pojave u seksualnom ponašanju:
osoba ima nizak nivo seksualnog nagona,
par retko upražnjava koitalne odnose (na insistiranje partnera), osoba otvoreno priznaje da je erotika ne interesuje,
da nema seksualne želje,
u istoriji izostaju podaci o postojanju fantazama ili snova
erotičnog karaktera
tokom seksualnih odnosa osoba ostaje seksualno hladna itd.
Postoji primarna i sekundarna frigidnost. Mehanizmi nastanka primarne frigidnosti nisu
dovoljno jasni. Postoji mišljenje da je frigidnost dobrim delom uslovljena hereditetom.
Nekada se dolazi do podataka da je žena koja ispoljava primarni oblik frigidnosti fizički
kažnjavana u detinjstvu zbog masturbacije ili imitacije seksualne igre sa vršnjacima. Ponekad
se u životnoj istoriji ovih žena beleže podaci o silovanju – traumatsko uslovljavanje straha i
genitalna inhibicija seksualne budnosti žene na svim nivoima.
Faktori koji učestvuju u nastanku sekundarne frigidnosti su brojni – temporalne forme mogu se javiti kao simptom
depresije, zloupotrebe farmakoloških supstanci, ili posledica iscrpljujućih telesnih bolesti. Često se javlja u brakovima
u kojima je došlo do zasićenja i umora. U slučaju emocionalnog zahlađenja u partnerskim odnosima, lečenje frigidnosti je
neizvesno, a prognoza loša.

Lečenje sekundarne frigidnosti usmereno je ka otklanjanju uzroka koji su doveli do njenog nastanka. Lečenje primarne
frigidnosti je dug i neizvestan proces. Ono što je ključno u terapiji jeste promena “egzistencijalnog stila”, što
podrazumeva usmerenje ka uživanju u senzacijama i doživljajima koje nudi svakodnevnica, promenu seksualnog
ponašanja (odvija se veoma sporo, pri čemu terapeut treba da bude jako taktičan i oprezan) i učenje klijenta da
slobodno komunicira sa drugim ljudima i da izražava slobodno svoja osećanja.
 Vaginizam

 Poremećaj podrazumeva nevoljni spazam muskulature

vagine, čime je onemogućena penetracija.

Postoji kao primarni i sekundarni poremećaj. Pre postavljanja dijagnoze psihogenog

vaginizma treba isključiti organicitet.

 Kognitivni izraz straha najčešće je vezan za strah od

povređivanja i doživljavanja bola.
Terapija počinje davanjem informacija o anatomiji polnih organa i seksualnom ponašanju. Zatim se klijentkinji
savetuje upoznavanje sopstvenog tela i polnog organa. Kegelove vežbe takođe su sastavni deo tretmana

 Korak po korak, vrši se desenzitizacija strahova.

U terapiji vaginizma koriste se dilatatori različitih veličina, mada umesto toga, nekada je dovoljna upotreba prstiju. Najpre
klijentkinja prst ili dilatator (počev od najmanje do najveće veličine) uvlači u vaginu. Sledeća faza jeste uvlačenje
terapijskih pomagala u vaginu u prisustvu partnera. Posle ovog koraka, partner preuzima ulogu manipulatora
terapijskim pomagalima. U završnoj fazi dozvoljava se koitus.
 Dispareunija

 Ovaj poremećaj češće se javlja kod žena. Klinički se izražava bolom u polnom
organu tokom odnosa

 Bol je najčešće povezan sa lokalnim oboljenjem polnog organa. Dispareunija je

ređe izazvana psihološkim mehanizmima.

Zbog doživljavanja bolova, ove osobe vrlo lako uslovljavaju traumatske strahove, što kao posledicu ima pojavu neke
druge seksualne disfunkcije, pored dispareunije.

Pre lečenja treba, još jednom, pažljivim analizama, isključiti organsku genezu dispareunije. Posebno je važna lubrikacija žene.
Ponekad se klijentima savetuje promena seksualnog položaja.

Osnovni program terapije treba da uključi sistematsku desenzitizaciju strahova od određenih seksualnih situacija, koje se
otkrivaju pažljivim intervjuom sa klijentom.
Neiskorišćen brak
 Neiskorišćen brak predstavlja jezičku konstrukciju koja
označava situaciju u kojoj ne postoje koitalni odnos između (bračnih) partnera. Najčeći razlozi
neiskorišćenog braka su dispareunija i vaginizam žene i impotencija muškarca. Pojava nije retka
koliko bi se očekivalo. Pojedini parovi imaju bogat seksualni život, koji ne podrazumeva koitus.
Ne postoji specifični terapijski program namenjen lečenju neiskorišćenog braka, već se koriste
tehnike zavisno uglavnom od uzroka koji je doveo do pojave neiskorišćenog braka
 KOMUNIKACIJA U SEKSUALNOM FUNKCIONISANJU

Način na koji partneri komuniciraju predstavlja važan aspekt partnerskog odnosa. U najvećem broju slučajeva
neadekvatni komunikativni problemi i neprilagođeni partnerski odnosi uslovljeni su uglavnom neasertivnošću jednog od
seksualnih partnera.
Bez otvorenog razgovora par nije u stanju da razvije bliskost, poverenje i vezanost. Neophodno je podstaći par da otvoreno
međusobno komunicira. Iz tog razloga se paru savetuje da, određeno vreme u toku dana, posveti razgovorima koji se
tiču ispoljavanja emocija i seksualnosti. Razgovori se mogu unapred strukturisati.
U okviru treninga otvorene seksualne komunikacije mogu se koristiti unapred određene nedovršene rečenice, koje partneri
popunjavaju.
 U okviru psihoterapije, pored otvorene komunikacije, neophodno je da partneri rade i na svojoj asertivnosti.

 Neasertivna osoba nije u stanju da se zalaže i da brani sopstvena prava, što je čini nezadovoljnom i što može voditi u pojavu

neke od seksualnih disfunkcija.

 Iz tog razloga je neophodno da terapeut proceni postojanje asertivnosti u repertoaru osobe.

 To se obavlja postavljanjem određenih pitanja klijentu o njegovom uobičajenom ponašanju u konfliktnim i frustrirajućim

životnim situacijama.
 U emocionalno-seksualnoj relaciji osnovu komunikacije predstavlja “Ja” umesto “Ti”
govor. “Ja” govor podrazumeva sledeće: neutralan opis situacije ili postupka druge osobe bez
vrednovanja i ocenjivanja + opis sopstvene reakcije, bez samooptuživanja, pravdanja + ishod
koji bismo želeli, bez naredbi i zahteva.

 Partneri tokom psihoterapije, odnosno asertivnog treninga, pored „Ja“ govora, uče i vežbaju
ostale asertivne tehnike primerene emocionalno-seksualnim relacijama i to: Tehnika
otvaranja,Tehnika zamagljivanja,Tehnika vraćanja lopte, Tehnika priznavanja greške, Tehnika
kompromisa.
 Treba imati u vidu da je komunikacija između dve osobe moguća jedino u slučaju da sagovornici pažljivo prate jedan
drugog, odnosno da aktivno slušaju jedan drugog.
Postoji, međutim, niz situacijama u kojima osoba samo prividno sluša izlaganje sagovornika (Kijevčanin, 1998, prema
Zdravković, 2006).
 1. Lažno slušanje – raskorak između verbalnih i neverbalnih poruka koje osoba šalje sagovorniku.

 2. Jednostrano slušanje – slušalac ne obraća pažnju na neverbalne poruke koje šalje sagovornik, koje šalje
sagovornik, već samo na verbalne i zato gubi značajan deo informacija.

 3. Selektivno slušanje – slušalac prima samo ono što je prema njegovim merilima važno.
 4. Otimanje reči – slušalac vreba svaki trenutak da preuzme reč od
sagovornika.

 5. Deljenje saveta – slušalac ne uočava težnje i potrebe sagovornika, već uporno objašnjava šta je najbolje što treba da
se uradi u takvoj situaciji.
 6. Zapitkivanje – slušalac postavlja gomilu pitanja, tako da sagovornik
oseća kao da je na saslušanju.
 PROBLEMI U PSIHOTERAPIJI

Terapeut treba naročito da posveti pažnju mogućem dekalnširanju psihotičnih potencijala, koji su bili skriveni.

Nekada se dešava da terapeut tokom terapije otkrije da oba partnera ispoljavaju seksualnu patologiju, a da je ona
izraženija kod onog partnera koji nije “označen” kao pacijent. U tim situacijama terapijski postupak se podešava
novonastaloj situaciji.

Ukoliko lečenje potraje i rezultati izostaju, može se desiti da “zdraviji” partner izgubi strpljenje i ponovo izazove
partnersku ili bračnu krizu, što može dovesti do prekida lečenja.

Još jedan od mogućih problema je situacija kada klijent prećuti da su problemi nastali u partnerskom ili bračnom trouglu, a to
se otkrije u jednom trenutku tokom terapije, tada može doći do burnih reakcija i prekida lečenja.
 EFIKASNOST PSIHOTERAPIJE

 Psihoterapijska praksa je pokazala da brojni činioci imaju

značaj i važnost za uspeh u lečenju.To su:

 1. Oblik i priroda seksualne disfunkcije

 2. Kvalitet partnerskog/bračnog života
 3. Godine starosti
 4. Stepen znanja o seksualnosti i posedovanje seksualnih

veština
 5. Kruta moralna i/ili religijska osećanja
 ZAVRŠETAK PSIHOTERAPIJE

 Završna faza seksualne terapije počinje kada par relativno prevlada svoje seksualne teškoće. Dobre su sledeće strategije:
 1. Pripremajte par na završetak od samog početka tretmana – na početku treba dati vremenski okvir tretmana, što može
podstaći par da intenzivnije radi na svom problemu, odnosno, da radi na domaćim zadacima.

 2. Pred kraj tretmana povećajte razmak između seansi – kada par postane uvereniji u svoju sposobnost prevladavanja
daljih problema, razmak između seansi treba povećati.

 3. Pripremite par na dalje probleme – Terapeut treba predočiti paru da neki parovi nakon završetka tretmana nailaze na dalje
teškoće, pri čemu treba napomenuti značaj otvorene komunikacije. Parovi često nakon terapije otkrivaju da im u prevladavanju
takvih teškoća pomaže dobra komunikacija, stav prihvatanja i ponavljanje pojedinih faza tretmana.

 4. Pratite postignuto – parovi često prihvataju da se nekoliko meseci nakon tretmana jave terapeutu kako bi mu dali
informaciju o daljem napretku.Terapeut je zahvaljujući tome u mogućnosti da prati i procenjuje efekte tretmana. Deo
dogovorenog programa bi svakako trebalo da bude i sastanak nakon 3 meseca od
završetka tretmana

430
HVALA NA PAŽNJI

431
432
Savetovanje roditelja hronično obolele ili dece ometene u razvoju

433
■ Hronične bolesti ili nesposobnosti dovode do pojave i psiholoških i fizičkih problema, sa kojima se suočavaju
oboleli, njegova porodica i šira društvena zajednica

■ Zdravstvena zaštita treba da obuhvata:

■ prevenciju ili lečenje

■ komunikaciju i savetovanje

■ INTEGRACIJA PSIHOSOCIJALNE
KOMPONENTE U FIZIČKU

434
 Šta je savetovanje?

■ Svaka situacija u kojoj postoji zajednički sporazum da jedna osoba treba da bude u međusobnom odnosu sa
drugom u pokušaju da joj pomogne.

■ Pružanje pomoći putem:

■ slušanja

■ komunikacije sa osobom

■ Osoba kojoj se pomaže sama odlučuje

■ Ciljevi: rešavanje problema, osećanje

zadovoljstva sobom

435
 Pomoć kome?

■ Reč je o stanjima kojima nema leka – rezultat povreda, infekcija ili genetskih nedostatka

■ Lečenje palijativno ili simptomatsko

■ Oboljenja: ekcemi, dijabetes, urođena srčana oboljenja, epilepsija, cerebralna paraliza, povrede mozga, autizam,
hemofilija, oboljenje bubrega, mišićna distrofija, leukemija

■ Onesposobljenosti: intelektualna ometenost,

oštećenje vida, oštećenje sluha

436
■ Glavni cilj je dobrobit deteta

■ Naglasak je na odnosu stručnjak – roditelj

■ pomoć roditeljima da efikasno komuniciraju sa svojom

decom
■ pomoć roditeljima da pripreme svoje dete za bolne
postupke tretmana

■ Važno je znati:

■ rad sa hronično obolelom decom je stresan

■ osećanje nemoći je stalno prisutno

■ ne možete rešiti sve probleme sa kojima se porodica suočava

437
 Adaptacija porodice na bolest

■ Svaka bolest nameće specifične probleme

detetu i porodici

■ Verovatnoća da će obolela deca imati psihološke probleme je dvostruko veća u odnosu na zdravu decu.

■ Ukoliko je dete i hendikepirano stopa pojave smetnji raste

■ Problemi se javljaju i kod roditelja:

■ depresija i anksioznost

■ problemi u komunikaciji, braku, pa čak i razvod

438
■ Smetnje se javljaju i kod braće i sestara obolele dece: razdražljivost, povlačenje, ljubomora, osećanje krivice,
popuštanje u učenju, anksioznost, problemi u ponašanju, nisko samovrednovanje.

■ Javlja se veliki raspon reakcija

■ Interakcija faktora rizika i faktora otpora

439
 Razumevanje adaptacije

■ Ljudi stalno izgrađuju teorije i modele o svetu koji ih okružuje (na osnovu ličnog iskustva)

■ Naše individualno tumačenje određuje naše reakcije i osećanja, a ne sam događaj

440
 Razumevanje adaptacije

■ Pomoć roditeljima sastoji se u zajedničkom ispitivanju hipoteza

koje imaju o svetuŌ razjašnjenje i izmena

■ Npr. prilikom ispitivanja modela koji roditelj ima o svom detetu zatražimo od roditelja da opiše svoje dete (odgovor
se doslovno zapisuje)

■ Najvažnije: ono što neka osoba vidi ne mora neophodno da odražava stvarnost-to je stvarnost te osobe

(misli ≠činjenice)

■ Cilj: pomoć u proveri, pomoć u nalaženju korisnijih modela koji

omogućavaju tačnije predviđanje

441
 Razumevanje adaptacije

■ Proces adaptacije počinje odmah, a saznanje dijagnoze je tek početak

■ Roditelji moraju da izmene svoje konstrukte

■ Proces izmene nije brz

442
 Specifična područja primene i
problemi

■ Značajni podsistemi konstrukata su:

■ Konstrukti o bolesti – proces izgradnje započinje

odmah; sticanje informacija o bolesti
■ Konstrukt o stručnjacima

■ Konstrukt o detetu – najveća promena

■ Samo-konstrukti – ključni deo procesa prilagođavanja

bolesti
■ Konstrukcije partnera

■ Konstrukti o braći i sestrama ƈ Konstrukt o drugim

ljudima ƈ Svakodnevni život
■ Smisao života

443
Konstrukt bolesti

Indentitet
Kognitivni
Uzrok aspekt

Kontrola

Posledice Reprezentacija bolesti

Vremensko
trajanje
Koherentno st
Emocionalni
Emocionalna reprezentacija: aspekt
strah, bes, distres

444
Konstrukt bolesti – model
samoregulacije
■ Konceptualni okvir na osnovu koga se može objasniti formiranje kognitivnih, emocionalnih i ponašajnih
reprezentacija bolesti i različitih pretnji po zdravlje (Leventhal et al., 2016).
■ Identitet - način na koji osoba opisuje lokaciju i stepen ozbiljnosti somatskih senzacija, odnosno simptoma i
njihovo potencijalno značenje, tj. naziv koji im pripisuje;
■ Trajanje - procena perioda početka bolesti, njenog trajanja, toka i vremena
potrebnog za redukciju simptoma;
■ Posledice - funkcionalne, socijalne i finansijske posledice bolesti i/ili tretmana;
■ Uzrok - šta osoba smatra da je dovelo do nastanka bolesti (npr. napor, stres,
nasleđe);
■ Kontrola - kako osoba procenje da ima kontrolu nad bolešću i izlečenjem;
■ Smisao (koherentnost)
■ Emocionalna reprezentacija - negativne emocionalne reakcije poput straha, besa, stanja distresa

445
Konstrukt bolesti – model samoregulacije

Konstrukt
■ Negativne reprezentacije bolesti,bolesti – model
slabije razumevanje bolesti, niža kontrola u
odnosu na bolest su i značajni prediktori depresivnosti.
■ Negativnija verovanja o posledicima i identitetu bolesti bila konzistentno povezana sa lošijim fizičkim i
samoregulacije
socijalnim funkcionisanjem, nižim kvalitetom obavljanja uloga, višim nivoom distresa, nižim blagostanjem i
vitalnošću (Hagger & Orbell, 2003).
■ Verovanja osobe da može da kontroliše bolest su povezana sa boljim socijalnim funkcionisanjem i višim
blagostanjem, nižim nivoom distresa i boljom vitalnošću.
■ Verovanja da će bolest duže trajati su bila povezana sa višim nivoom distresa, lošijim socijalnim funkcionisanjem i
obavljanjem uloga, nižom vitalnošču. Jače emocionalne reprezentacije bolesti su prediktori nižeg kvaliteta života,
izostajanja povratka na posao (Broadbent et al., 2015).
■ Rezultati eksperimentalnih studija daju snažne dokaze da percepcija bolesti može modifikovati ponašanje, kao i
da intervencije usmerene na promenu percepcije bolesti mogu pobošljati ishode bolesti (prema Broadbent et al.,
2015).

446
 Konstrukt bolesti – model
samoregulacije

Stimulus:
senzacije, Re-procena
Stilovi
simptomi, ishoda
prevladavanja
povreda, bolest
(koping)

447
Konstrukt bolesti – model
Razumevanje adaptacije

samoregulacije
“Ona je sada izuzetno neprijatna. Ranije je bila tako poslušna. Uradila bi sve što bi joj se reklo. Imali smo tako
dobar odnos. Sada...pa! Izgleda kao da hoće da me provocira. Ja pokušavam da budem dobar otac, i brinem se zbog
njenog dijabetesa, ali ako pomenem bilo šta u vezi sa njenim injekcijama, ona čini sve da uradi nešto što bi
me naljutilo. Ako je pitam da li je uzela insulin ona kaže “Ne sećam se”... Kada god joj ja bilo šta kažem ona
počne da vrišti na mene.” (Dejvis, 1996, str.28)

448
 Pružanje pomoći: ciljevi, odnosi
proces

■ Tri opšta cilja:

■ Olakšanje načina na koji se roditelji i ostali u detetovom okruženju adaptiraju na dete i bolest.
Sprečavanje poremećaja ili svođenje na minimum

■ Omogućavanje roditeljima i ostalim članovima porodice da na najbolji mogući način zadovolje potrebe
obolelog deteta, bez zapostavljanja vlastitih potreba

■ Omogućavanje obolelom detetu najveći mogući kvalitet života – izlečenje ili sprečavanje ili umanjenje
neprijatnih fizičkih dejstava

449
 Pružanje pomoći: ciljevi, odnosi
proces

■ Specifični ciljevi:
■ emocijalna i socijalna podrška porodici, ohrabrivanje
■ podsticanje njihovog samopoštovanja

■ pomoć da ispitaju svoju situaciju, kako bi bili u stanju da

bolje shvate i predvide događaje

■ mogućnost da efikasno komuniciraju sa obolelim detetom, pruže mu podršku

■ omogućavanje da razrade opšte strategije savladavanja situacije, analiza problema, utvrđivanje opcija
■ uzajamna podrška, otvorena komunikacija roditelja

■ omogućavanje da roditelji pronađu vlastite sisteme

podrške
■ odgovarajuća komunikacija sa stručnjakom
■ pomoć da sami donesu odluku

450
 Model partnerstva

■ Partnerstvo između roditelja i stručnjaka

■ Uska saradnja – roditelj i stručnjak rade

zajedno, radni savez

■ Zajednički ciljevi – poželjno je dogovoriti

ciljeve

■ Komplementarno znanje;stručnjak – znanje o bolesti, roditelj – poznaje svoje dete

■ Uzajamno poštovanje

■ Dogovaranje ƈ Komuniciranje ƈ
Poštenje
■ Fleksibilnost

451
 Proces pružanja pomoći

■ Stadijumi u procesu pružanja pomoći:

■ Uspostavljanje odnosa

■ Ispitivanje situacije radi formulisanja jasnog modela

■ Postavljanje ciljeva

■ Planiranje akcije

■ Sprovođenje planova

■ Evaluacija

452
 Proces pružanja pomoći
Uspostavljanje odnosa

■ Međusobno upoznavanje roditelja i stručnjaka

■ Izgrađivanje odgovarajućih konstrukata

■ Uspostavljanje poverenja

■ Obuhvata:

■ Predstavljanje sebe

■ Opis svoje uloge

■ Postizanje osnovne saglasnosti o zajedničkom

radu

■ Saglašavanje o tome šta će se raditi i kako

■ Demonstracija osobina koje pokazaju da se u

stručnjaka može imati poverenje

453
 Početak uspostavljanja odnosa –
ispitivanje problema

■ Za uspostavljanje efikasnog partnerstva sa roditeljima od značaja su određene karakteristike

■ Opšti stavovi:

■ Poštovanje (bezuslovno pozitivno mišljenje ili toplina,

prihvatanje, neosuđivanje)

■ Smernost (stručnjak je svestan toga šta može da ponudi, svojih ograničenja i doprinosa drugih osoba)

■ Otvorenost (otvorenost za sve doživljaje, poštenje i iskrenost,

poverljivost, spontanost i doslednost)

■ Empatija

■ Tihi entuzijazam

454
 Početak uspostavljanja odnosa –
ispitivanje problema

■ Osnovne veštine:

■ Prisutnost i pažnja – posvećenost, pažljivo

slušanje, ohrabrenje
■ Pogled
■ Izraz lica
■ Okrenutost tela i položaj
■ Pokreti – interakciona sinhronija
■ Paralingvistički znaci

■ Aktivno slušanje – energično traganje za

smislom ispod dobijene verbalne informacije

455
 Početak uspostavljanja odnosa –
ispitivanje problema

■ Podsticanje – nezavršena, otvorena pitanja,

tvrdnje, pauza

■ Iskazivanje empatije

■ Osnovno ispitivanje

■ pomagač ne bi trebalo da pokušava da rešava

probleme

■ uvek imati na umu samopoštovanje roditelja

■ redosled kojim se sprovodi ispitivanje određuje
roditelj

■ svaki izneti problem treba ispitati što konkretnije

456
 Prvi susret

■ Prvi susret treba pažljivo isplanirati

■ Mesto sastanka – privatnost, raspored

sedenja

■ Pozdravljanje

■ Predstavljanje

■ Početak razgovora (neutralne teme)

■ Preliminarno ispitivanje – “Kako mogu da

vam pomognem?”

■ Početni sporazum

■ Završavanje susreta

457
Pomoć roditeljima da se promene
Saopštavanje loših vesti

■ Priprema

■ Konsultacija – objasniti, utvrditi šta roditelji znaju, pružiti odgovarajuće informacije, odgovoriti na pitanja,
empatija

■ Kraj – rezimirati šta je rečeno, jasan plan za budućnost

458
Pomoć roditeljima da se promene
Veštine pobuđivanja

■ Nakon saopštavanja vesti nastupa niz

promena čiji je cilj adaptacija

■ Treba pomoći roditeljima da jasno sagledaju teškoće i da usvoje efikasniji model

■ Veštine pobuđivanja su:

■ Pružanje informacija

■ Rezimiranje (kratko, jasno, tačno)

■ Govorenje o sebi (umereno, prikladno)

459
Pomoć roditeljima da se promene
Veštine pobuđivanja

■ Produbljena empatija

■ Neposrednost – ja-ti obraćanje

■ Suočavanje – suočavanje roditelja sa potpuno

drugačijim modelom

460
 Utvrđivanje ciljeva

■ Kriterijumi za postavljanje ciljeva:

■ Prihvatljivost

■ Postignuća – cilj izraziti kao postignuće (“Želela bih da on bude u stanju da sam napuni špric”) – da
bude poztivno definisan

■ Jasan i specifičan – Da se smanji broj svađa

sa bratom;

■ Uočljiv (merljiv i proverljiv)

■ Realan i adekvatan – razumni i dostižni ciljevi

■ Vremensko ograničenje – odrediti vremenski

period

461
 Pomoć roditeljima da utvrde ciljeve

■ Pravljenje spiska i zapisivanje svih mogućih

opcija
■ tehnika kreativnog mišljenja
■ tehnika zamišljanja raznih budućnosti

■ Formulisanje nekoliko korisnih ciljeva među kojima se vrši izbor

■ Razmatra se svaki cilj ponaosob – pozitivne i negativne implikacije

462
 Planiranje akcija

■ Planira se način ostvarenja cilja

■ Utvrđivanje prioriteta – više ciljeva, redosled

■ Usredsređivanje na samo jedan cilj

■ tehnika kreativnog mišljenja – navođenje što većeg broja

ideja

Primer: dete sa izraženom deformacijom lica ima strah od škole

kazniti svako dete koje ga povredi, naučiti dete da se bori i uzvraća napasnicima, naučiti ga da ih ignoriše,
promeniti školu, mirno razgovarati sa razrednim
starešinom i izraziti svoje strahove...

463
 Planiranje akcija

■ Izbor strategije – analiza koristi i štete

■ Koliko je data strategija korisna za ispunjenje formulisanih ciljeva

■ Odlučivanje kakva će biti cena, u najširem

smislu

■ Odlučivanje da li postoje potrebna sredstva

464
 Sprovođenje planova

■ Razmotriti sve moguće teškoće

■ Priprema neophodnih sredstava

■ Pružalac pomoći podržava i ohrabruje roditelje pri izvođenju planova

465
 Evaluacija

■ Stalno se odvija

■ Stepen ostvarenja ciljeva i razlog za ono što

se postiglo

■ Uspešna strategija:

■ zašto je strategija bila uspešna?

■ koji su faktori bili značajni?

■ šta postignut rezultat govori roditeljima o

problemu?

■ Prelazi se na sledeći korak

466
 Evaluacija

■ Strategija nije dovela do uspeha:

■ zašto je strategija bila neuspešna?

■ da li je strategija bila dosledno sprovedena?

■ da li su se javili drugi prblemi koji su sprečili

ostvarenje ciljeva?

■ Pažljivo ispitivanje i planiranje nove strategije

■ Vrednovanje odnosa roditelj-pružalac pomoći –

neposrednost, poštenje

467
 Literatura:

■ Dejvis, H. (1996). Savetovanje roditelja hronično obolele dece ili dece ometene u razvoju. Beograd:
Institut za mentalno zdravlje.

468
HVALA NA PAŽNJI

469
SUPORTIVNI PRISTUP U SAVETOVANJU

470
 PITANJA

• Šta je suportacija?

• Da li je prisutna u svim terapijama?

• Kako se ispoljava?

• Može li terapija bez suporta?

• Da li je prihvatljiva za sve kategorije klijenata?

471
• Često se koristi termin, ali nema
adekvatne definicije.

• Šta nije a ne šta jeste

• Nije eksplorativna, dubinska ali ni

direktivna

• Ređi kontakti, manje intenzivni

472
 ISTORIJSKI RAZVOJ

• Istorijski razvoj i pre pojave prve zvanične

psihoterapije, savetovanja.

• Pojam koji se najčešće koristi a nema objašnjenja šta označava

• Šta nije (nije dubinska niti je bihejvioralna)

• Ne koristi interpretaciju niti je direktivna

• Manje intenzivan i ređi kontakt nego u drugim th.

• Indikovana za one klijente koji nisu pogodni za drugi tretman

473
• Sastavni deo psihoanalize (smatralo se da je u psihoanalzi zajednički efekat suportacije i interpretacije)

• Samostalna psihoterapija čiji se elementi

koriste u savetodavnom radu

• Danas-podrška je jedan od najbitnijih

elemenata terapije i savetovanja

474
• Ključni elemenat je podrška koja se pruža
tokom određenog vremenskog perioda

• Podrška se pruža različitim postupcima ali je

ključan odnos terapeut-klijent

• Aktivna uloga terapeuta.

475
• U većini terapija postoji elemenat podrške, te zato otpor da joj se da status samostalne terapije

• Kraun: ako je suportivna onda nije psihoterapija ako je psihoterapija onda nije suportivna.

476
 Zablude vezane za suportaciju

• usputna delatnost

• manje vredna terapija

• prava terapija je ona koja konfrontira, a

ne ona koja podržava

• koriste je terapeuti i savetnici koji nemaju edukaciju

• vid ćaskanja sa pacijentom i davanje saveta

• nema teorijsku osnovu

Kernberg i Pine: ublažavaju problem navodeći dvodimenzionalnost psihoanalitičkog procesa

(eksploracija- suportacija)

477
• Pružanje podrške iz perspektive ego
psihologije-prihvatanje sebe kakav jesi

• Sa stanovišta teorije vezivanja-veza sa osobom

u stanjima krize i stresa

• Psihologija selfa-nadomeštanje razvojnih

deficita

• Sa stanovista konstruktivizma-za svoja

iskustva naći drugo značenje

478
• Teško definisati šta je Suportivna terapija.

• Ipak.... to je vid psihoterapije, savetovanja, koja pruža pacijentu pomoć kroz podršku tokom određenog vremenskog
intervala kako bi pacijent, klijent na odgovarajući način vodio svoj život bez osiromašenja.

• Pružanje podrške je ključni terapijski činilac

479
• Rosenthal- Dijadni tretman koji se karakteriše korišćenjem direktnih postupaka da bi se umanjili
simptomi i održalo, obnovilo i unapredilo samopouzdanje, adaptivne sposobnosti i psihološko funksionisanje. Da bi se
postigli navedeni ciljevi u tretmanu može se koristiti eksploracija prošlih kao i budućih obrazaca emocionalnih odgovora i
ponašanja.

480
• To što nema teorijsku osnovu čini je primenljivom kod
različitih klijenata i njihovih problema, kao i u sklopu raznih savetodavnih pristupa.

• Većina savremenih psihoterapija kao I savetovanje je mešavina intervencija orjentisanih prema uvidu i
suportivnih intervencija.

481
• Neki autori smatraju da je reč o skupu intervencija koje nisu vezane ni za kakvu teoriju zbog čega je tarapeutova
teorijska orjentacija irelevantna, a tehnike suportivne terapije mogu da se koriste u skopu bilo koje terapijske
orjentacije.

482
• Cilj suportacije nije menjanje strukture, već
uspostavljanje što boljeg funkcionisanja.

• Iako postoje zajednički ciljevi, oni se ipak razlikuju u zavisnosti od godina, motivacije, karakteristika ličnosti(bolje
funkcionisanje,bolja prilagođenost sredini,jačanje samopouzdanja,prihvatanje sebe kakav je, uspešniji koping u susretu sa
teskoćama).

483
• To određuje koje su indikacije i kontraindikacije.

• Generalno se smatra da je za ličnosti slabije introspekcije, sa teškoćama u nošenju sa stresom, primarna zainteresovanost za
nestanak simptoma

• Da li je reč o pacijentima ‚‚drugog reda‚‚?

• Indikacije postaviti kao i kod drugih terapija

484
 INDIKACIJE

• Depresija

• Shizofrenija

• Fobični poremećaji

• Panični ataci

• Socijalna fobija

• Somatska bolest

• Tugovanje

• Psihološki faktori koji utiču na somatsko stanje

• Suicidalnost

485
 INDIKACIJE

• Traumatska stanja

• Hipomanija

• Razni oblici demencije

• Laka mentalna zaostalost

• Zloupotreba supstanci

• Poremećaji ličnosti

486
 KRITERIJUMI ZA
ISKLJUČENJE

• Nemotivisanost za savetovanje

• Neprihvatanje, poricanje teškoća

• Teška mentalna retardacija

• Značajna kognitivna oštećenja

• Hostilnost prema savetniku

• Primarni problem socijalno uslovljen

• Primarno se radi o asocijalnom poremećaju

ličnosti

• Pogodniji za druge oblike terapije ili terapije

• Nije u krizi

• Zavisne strukture

487
 CILJEVI

• Česti ciljevi (prema Simonović)

- redukcija disfunkcionalnog ponašanja

- redukcija subjektivnog emocionalnog

stresa

- jačanje koping mehanizama

- jačanje kapaciteta da koristi socijalnu

podršku

488
• Odnosno….

• uspostavljanje boljeg funkcionisanja, bolja prilagođenost sredini, jačanje samopouzdanja, prihvatanje sebe i sa simptomima i
ograničenjima, osamostaljivanje klijenta, sprečavanja pogoršanja ili komplikacija koje bi mogle negativno da utiču na tok
lečenja.

489
• RETKI CILJEVI

- Restrukturacija ličnosti

- Rešenje intrapsihičkog konflikta

- Uvid i samorazumevanje

490
 Kakav je seting?

• Oba učesnika su aktivna

• Komunikacija je dvosmerna

• Dodatno se mogu koristiti medikamenti

• Informacije o trajanju, kraju, cilju....

• Bolnički uslovi (češće vidjenje), vanbolnički (ređi susreti, uz fleksibilnost u pogledu intenziteta)

491
 Tehika rada

• Za svakog klijenta se određuju interevencije koje su planirane, ugovorene i strogo individualne. Neophodno je da se terapeut
i klijent slože bar oko jednog cilja ili područja na kome će se raditi.

• Zadatak savetnika je da tokom savetovanja stalno ukazuje klijentu na njegov udeo u savetovanju kao i odgovornost u
odnosu na sopstveni život.

492
• Savetnikov zadatak je i da prvo umiri pacijenta (relaksacija, opuštanje, ohrabrenje), a tek onda da pristupi radu na problemu,
smanjujći njegov nepovoljni efekat pružanjem podrške.

493
 Uloga i ponašanje savetnika

• Savetnik je kao “dobra majka” koja daje

sigurnost, hrabri….

• Ne nameće svoje mišljenje klijentu

• Bavi se sadašnjošću

• Ne dozvoljava da klijent bude pasivan

• Manje je neutralan a više direktivan, ne

ohrabruje ćutanje

494
Savetnik je

• Aktivan

• Angažovan

• Empatičan

• Spreman da razume

• Razvija pozitivan transfer

• Nekritikujući, neosuđujući, nemorališući

• Podržava autonomiju klijenta u cilju donešenja odluka o sopstvenom životu

495
• Savetnik ne ćuti , već na odgovarajući način
odgovara na pitanja

• Odgovor treba da uključi i informacije iz

prethodnih seansi

• Ograničeno postavlja pitanja

• Pohvale

• Pružanje obaveštenja

496
• Terapeut ispravlja zablude, empatiše ne bi li razumeo brige
klijenta

• Pruža objašnjenja koja su protivteža zabludama i predrasudama i najčešće se odnose na prirodu simptoma i
njihove efekte, način lečenja, sprečavanje pogoršanja

• Podstiče i ohrabruje a na osnovu procene kapaciteta i potencijala klijenta da reši konkretni situaciju u sadašnjem
trenutku. Postepeno ohrabrivanje uz naglasak da klijent sam treba da izabere i donese odluku.

497
 Karakteristike klijenata

• Podršku teže prihvataju narcistični klijenti (suočavanje sa sospstvenim neuspehom) kao i klijenti sa paranoidnim crtama
(nepoverenje preme većini stvari pa i prema tome da li im je podrška potrebna).

498
 Odnos

• Ključni činilac

• Orjentacija na ovde i sada

• Jasne informacije šta u odsustvu terapeuta

• Podržava se pozitivan transfer ali se ne

interpretira

499
 Šta treba izbegavati?

• Povećanu zavisnost klijenta

• Prijateljstvo

• Socijalne zajedničke aktivnosti

• Odnos savetnika sa porodicom klijenta u smislu

druženja ili drugih bliskosti

• Savetnikovo samo-otkrivanje

• Neaktivnost savetnika

• Nepotrebno uticanje na život klijenta

• Davanje gratifikacija koje nemaju savetodavnu

svrhu

500
Okolnosti sprovođenja savetovanja

• Dogovor

• Bolnički i vanbolnički seting

• Jasne informacije o trajanju i završavanju

501
 Faze

• Početna faza

• Središnja faza

• Završna faza

502
 Početna faza

• Osnovne informacije i dogovor, razjašnjenje procedure, trajanje seansi, trajanje savetovanja

• Aktivno slušanje

• Empatičnost

• Postavljanje realističnih ciljeva

• Adaptacija na način komunikacije klijenta

503
 Središnja faza

• Nivo svesnosti: rad sa svesnim

materijalom

• Identifikacija sa savetnikom: savetnik je “aktivna roditeljska figura” od koje klijent uči nove metode prilagođavanja. On
može da ponudi alternative, na osnovu svojih vrednosnih principa i načina kako on razume stvari, puteve razjašnjavanja
problema.

504
 Središnja faza

• Katarza i abreagovanje: podsticanje emocionalnih odgovora koji su povezani sa svesnim uspomenama i traumama

• Rad sa regresijom: ona se ne podstiče

• Prilagođavanje karakternoj organizaciji

klijenta

• Savetnik kao alter ego: intervencije tamo gde klijent nije u mogućnosti da interveniše

505
Uzroci usporavanja savetovanja

• Uzroci na strani savetnika:

- kontratransfer
- nedostatak empatije
• Uzroci na strani klijenta:

- pogoršanje somatskog stanja pacijenta

- promena životnih okolnosti
- visoka anksioznost
- slabljenja odbrana klijenta

506
 - neredovno dolaženje

- smanjenje primarno visokih

očekivanja

• Uzroci u savetodavnom odnosu

- nepostojanje transfera

- nepostojanje dobre alijanse

- erotizovani ili erotski transfer

507
 Završna faza

• Strukturisanje završne faze kroz postepeno odvikavanje proređivanjem broja seansi i njihovim skraćenjem

• Analizirati zavisnost od savetnika

• Ostaviti mogućnost za nove susrete

508
 Oblici suportivnog pristupa

• SUGESTIJA

subgerere – podmetnuti, podneti

To je vid savetovanja u kome je naglasak na emocionalnom a ne racionalnom dejstvu.

• LARVIRANA SUGESTIJA – lek uz verbalnu sugestiju lekara dobija magično dejstvo (placebo)

509
 Primenjuje se najčešće kod konverzivnih i primitivnih struktura niskog intelektualnog i

obrazovnog nivoa ili onih koji nisu motivisani za dužu terapiju

• AUTOSUGESTIJA – internalizovana slika autoriteta u sebi

• PERSUAZIJA – korišćenje racionalnih činioca. Davanje jasnih informacija o bolesti, psihogenim faktorima...

510
• HIPNOZA –

• AUTOGENI TRENING

• MUZIKOTERAPIJA

• ART TERAPIJA

• RAD SA OKRUŽENJEM PACIJENTA

• Ohrabrivanje emocionalnog
pražnjenja

511
 TEHNIKE SUPORTIVNOG
PRISTUPA

• EKSPLANATORNE TEHNIKE

- komunikacija (slušanje, praćenje, posmatranje,prenošenje empatije, analiza aktuelnih događaja, izražavanje

brige, redefinisanje)

- konfrontacija (usmeravanje pažnje na konfliktne

ciljeve, nekonzistentna ponašanja)

- eksplanacija (mehanizama odgovornih za ponašanje)

- klarifikacija (dostupnih informacija kojih trenutno nije
svestan)

- interpretacija (ograničene, meke, površne,

kontrolisane)

512
• DIREKTIVNE INTERVENCIJE

- edukacija

- modelovanje

- saveti

- podsticanje adekvatnog ponašanja

513
 Ostale tehnike

• Rad sa okruženjem klijenta (klijenti su osetljivi na promene u okruženju. Rešenje u kolaboraciji, rad sa bračnim
partnetom....)

• Ohrabrivanje emocionalnog pražnjenja

(sloboda u izražavanju osećanja)

• Davanje sugestija ali mnogo više razgovor o mogućim opcijama.

514
 EFIKASNOST

• Prema Strupu (1979) kriterijumi za

procenu efikasnosti su

- kvalitet odnosa savetnik-klijent

- motivsanost klijenta

- ličnost savetnika

- ličnost klijenta

- savetodavni metod

515
516
517
 Mehanizmi odbrane

Mehanizmi odbrane nas štite od sadržaja (misli, osećanja) čiji bi prodor u svest izazvao neprijatna osećanja koja ne bismo mogli da
tolerišemo (Ego ne bi mogao da savlada). Oni zapravo čine da se “zabranjene” misli, želje, osećanja, nagoni, pulzije, javalju u svesti
indirektno, u prikrivenoj formi.
Zamislite sledeću situaciju. Ljuti ste na profesora jer je kritičan prema vama. Probajte da pokažete kroz rečenične primere kako bi
pomenuta ljutnja bila transformisana upotrebom različitih (dole navedenih) mehanizama odbrane.

Primer: Ljut sam na profesrora.

Poricanje – potpuno odbijanje određene misli ili osećanja

Nisam ljut na profesora

Potiskivanje – neodređeno prisustvo misli ili osećanja koje pokušavate da sakrijete

Pokušaću da budem finiji prema profesoru.
Reakciona formacija – nedozvoljeni sadržaj se potiskuje, a onda okreće u suprotnost
Mislim da je profesor sjajan.
Projekcija – neko drugi oseća ili misli ono što mi mislimo (sadržaj se izbacuje spolja)
Profesor me mrzi.
Kolega mrzi profesora.
Pomeranje – osećanje koje ne može da se usmeri na određeni objekat se pomera na drugu moguću metu
Ljut sam/mrzim npr. sekretaricu (ili bilo kog drugog).
Racionalizacija – davanje različitih objašnjenja u cilju opravdanja situacije (pri čemu su izvorna osećanja potisnuta)
Kritičan je jer pokušava da nam pomogne da damo sve od sebe.
Intelektualizacija – vrsta racionalizacije pri čemu su objašnjenja više intelektualizirajuća (filozofska, metafizička)
Ova situacija me podseća na ono što je Niče rekao da je bes ontološki osećaj.
Poništavanje – činjenje neke radnje koja je u suprotnosti sa osećanjem, a u nameri da se osećanje poništi. Osoba se kroz neki gest može
izvinjavati za svoja osećanja
Dajete nešto profesoru – olovku npr. Mislim da ću profesoru da dam olovku.
Izolacija afekata – odvajanje misli od osećanja koja su sa njima u vezi. Osoba razmišlja o osećanju, ali ga ne oseća
Mislim da sam ljut.
Regresija – vraćanje na neke ranije, nezrele oblike ponašanja u cilju ventiliranja osećanja
518
Hajde da gađamo/pljujemo ljude.
Sublimacija – preusmeravanje osećanja u socijalno poželjne aktivnosti
Napisaću pesmu o ljutnji.

519
 Rodžersovo nedirektivno savetovanje

Intervencije psihoterapeuta

1. Odgovori prihvatanja – koriste se u početnim fazama. Imaju za cilj pokazivanje klijentu da psihoterapeut pokušava da ga
razume. To su prosti znaci razmevanja. (“Aha…. Razumem, Slušam vas, Samo nastavite….”).
2. Reflektovanje sadržaja – parafraziranje klijentovog teksta psihoterapeutovim jezikom. Psihoterapeut pokazuje klijentu da
razume sadržaj, ali ne i ono šta je iza sadržaja.
K: Viknuo sam na oca, tresnuo rukom o sto, on me je izbacio iz kuće, a i da nije, otišao bih sam. To se stalno događaja. Sada sam opet
sam.
T: Iako ste primetili da se situacija ponavlja, niste mogli ništa da izmenite, posvađali ste se i sada ste opet sami.
3. Reflektovanje osećanja – Psihoterapeut odgovara na očigledna osećanja koja klijent saopštava. Za razliku od odgovora
prihvatanja i reflektovanja sadržaja, reflektovanje osećanja nije čista tehnika i podrazumeva empatijsko razumevanje. Pokazuje se
klijentu da znate šta oseća.
- Prethodni primer
T: Ljuti ste na oca jer… ili Ljuti ste na sebe jer se ponavlja ista priča.
4. Klarifikacija – ova intervencija treba da prepozna i pretoči u reči nejasne ideje i implicitna osećanja sadržana u klijentovom
iskazu. Najčešće je u formi pitanja. Teško se razlikuje od interpretacije, između njih postoji kontinuum.
- Prethodni primer
T: Kad god vi i otac nemate isto mišljenje o nekoj stvari, vičete, udarate u sto, a onda ste ljuti na oca i osećate se usamljeni.
5. Specifičnost ili konkretnost – psihoterapeut apstraktne sadržaje iz klijentovog teksta vezuje za konkretne probleme ovde i sada.
Cilj je vezivanje za konkretan problem da bi se podstakao prelaz od osećanja ka akciji.
- Prethodni primer
T: I sada ste sami, bez doma…

520
521
522
523
524
Psihoterapija i etika (izvuceno iz knjige)

- U psihoterapijskom odnosu, pacijent i terapeut ostvaruju kontakt – pacijent trazi pomoc, terapeut je pruza, kako vreme odmice taj odnos
treba da bude sve vise spontan i prirodan, pun uzajamnog poverenja i razumevanja.

- Pacijent u terapiji iznosi najintimnije detalje iz zivota (nesto sto godinama cuvaju u sebi, nesto cega nekada ni sami ne zele da se
podsete i saopstavaju kada osete ogromno poverenje), na terapeuta prenosi iskustva s bitnim osobama iz njegovog zivota i emocionalno
je investiran u tome, tako da on terapeuta moze da voli, mrzi, ili da ga se iracionalno plasi(transfer). Takav odnos nijednog terapeuta ne
moze ravnodusnim da ostavi, ali od njegovih reakcija moze da zavisi ishod terapija.

- Iako se odvija u zasticenoj atmosferi, susret pacijenta i terapeuta pobudujuje u nekoj meri napetost i strah, ali i zadovoljstvo s druge
strane. Da bi bili zasticeni i pacijent i terapeut, kao i da bi terpaija bila uspesnija, praksa psihoterapije je nametnula eticka pravila.

- Eticka pravila su primarno bila usmerena na zastitu pacijenta od mogucih propusta lekara i njegovih gresaka, kao i od neodgovarajuceg
ponasanja lekara. To i danas vazi – najstarija eticka poruka je NE NASKODITI (primium non nocere). Dakle primarno ne smemo da
525
pogorsamo stanje pacijenta.

Neki od najvaznijih aspekta ponasanja kojima je cilj da se zastiti pacijent:

1. Poverljivost i tajnovitost (profesionalna tajna) – najvazniji princip zastite pacijenta, ocekivanje pacijenta da ce terapeut umeti da
cuva tajnu o svemu sto mu je on saopstio predstavlja preduslov za njegovo dalje otvaranje i poveravanje. Tajna je ono cega je pacijent
svestan i odnosi se nan jegova iskustva i znanja. Nije tajna ukoliko je to potisnut materijal (skriven u nesvesnom), ali cak i ti sadrzaji do
kojih se todje u toku terpaije moraju da budu zasticeni. Posto pacijenti svasta uznemiravajuce mogu da podele sa terapeutom, moze da se
desi da se i on uznemiri i nedozvoljeno ponasa i odigrava licnu frustraciju opterecen tajnom (acting out) i izgubi kontrolu nad svojim
osecanjima i otkrije tajnu.
Praksa je pokazala da mnoge okolnosti mogu da dovedu u pitanje tajnovitost – neodgovarajuce ponasanje terapeuta(da prepricava
prijateljima dogadjaje), neodgovarajuca organizacija rada u psihijatrijskim ustanova gde se odigrava terapija(ne traze saglasnost pacijenta
za neka istrazivanja itd), predavanje studentima/lekarima gde se iznosi istorija slucaja nekog pacijenta, prikazivanje istorije bolesti u
smislu edukacije(NE SME licne podatke nikada da iznosi), stampanje prikaza slucaja u casopisima ili knjigama(mora dozvola od
pacijenta pozeljno pisana, i opet nista od licnih podataka, pozeljno i da se da pacijentu da procita pre objavljivanja jer se moz predomisle
nakon objave), javno saopstavanje medijima iskustva sa pacijentom, dostupnost terapeutovih belezaka sa seanse(pozeljno da ih ne
pisemo ni pred pacijentom jer im cacka zelju da procitaju to a a ne bi trebalo, najbolje nakon senase da se pise)…
Moramo upozoriti pacijente da cuvanje profes tajne nije moguce u nekom apsolutnom smislu, jer nisu predvidive bas sve okolnosti koje
bi dovele do otkrivanja (kradja, nesreca, pozar…) a da terapeut ni nema kontrolu nad tim. U retkim slucajevima i pacijenti sami odaju
posetu psihoteapeutu cak se i hvale time, tada treba da razumemo poreklo te njegove potrebe i dalje iskoristimo u terapijske svrhe.
- Kada tajna sme da se oda – imamo par situacija:
1. Prva se odnosi na sam zahtev pacijenta da terapeut otkrije detalje o terapiji – sudski postupak npr, kada se trazi od terapeuta da kaze
podatke o emocionalnim problemima i procesu terapije.
2. Druga se odnosi na procenu suicidalnog i homicidalnog rizika kod pacijenta – Pokusaj da se spreci suicid ima prioritet u odnosu na
cuvanje profesionalne tajne, ista stvar ako kaze da oce da nekog napadne, povredi ili ubije. Tada moramo da pokrenemo postupak za
prisilnu hospitaizaciju pacijenta (nebitno kako ce to dalje da utice na nas dalji terapijski odnos – gubi se poverenje ). Ako terapeut ne
upozori nadlezne iako se pretnje cine ozbiljnim, bice odgovoran sto nije na vreme upozorio, kvalifikuje se kao njegova nebriga i
nepaznja.
3. Tajna se moze saopstiti porodici, roditeljima, partneru, cak i prijateljima, ali onda kada pacijent sam izrazi zelju za tim, u suprotnom
terapeut ne sme da govori nista cak i da clanovi porodice izraze brigu.

2. Briga o dostojanstvu i postovanju pacijenta i njegovih interesa - Terapeut ne sme da pravi razliku izmedju pacijenata i prema
526
svakom treba da ispolji jednaku zainteresovnost i angazovanost u lecenju (pol, soc ekonomski status, kulturni, telesni, verski, rasni
osnov…)

3. Obezbedjivanje razvoja pacijenta – terapeutov zadatak je da olaksa i obogati pacijentov licni razvoj i ostvari nezavisnost kao
licnosti. Pored toga, stalno mora da unapredjuje svesnost pacijenta, njegovo samoocenjivanje i samopostovanje. Dakle fokus nam je na
tome da pacijent dobije uvid u svoje stanje, to ce mu dalje obezbediti razvoj itd. Terapeut mora da proceni svoje mogucnosti i da uvidi da
li moze sve ovo da obezbedi pacijentu, to moze i da zavisi od samog pacijenta tj njegovih karakteristika i problema. Ovo terapeuti retko
postuju i preuzimaju vecu odogvornost u lecenju nego sto imaju kapaciteta, znanja i iskustva za to, tako se pacijentu moze naskoditi. Ovo
cesto rade mladi ambiciozni terapeuti, tad je neophodno da potraze pomoc starijeg kolege ili supervizora i da rese problem pacijentu ako
se vec maks otvorio.

4. Davanje objektivnih i istinitih informacija – Duznost terapeuta je da na pocetku samog procesa objasni pacijenti kako ce se on
leciti, koji je metod lecenja i kakvu kvalifikaciju poseduje kao terapeut, zatim koliko ce otprilike lecenje da traje, koliko kosta, sta bi
moglo neprijatno da se desi tokom lecenja (ako postoji sansa za pogorsanje simpt), koliko je psihoterapija (skola koju terapeut zastupa)
uspesna/efikasna.

5. Drustvena odgovnost terapeuta – Terapeut ne sme da ‚sedi u kuli od slonovace‘ i da posmatra sta se desava u drustvu, treba da bude
aktivan clan tog takvog drustva i da poveca svesnost o ulozi i znacaju terapije, pogotovu u kulturama gde psihoterapija nema neki
razvijen status, ali s druge strnae ne sme ni da laze da terapija poseduje resenja za komplekse drustvene, politicke ili ekonosmke
probleme. Eticki i strucno je neprihvatljivo da se terapeut izjasnjava o tim stvarima iako pacijent zeli da sazna, poenta je da se pacijentu
pomogne da ostvari optimalno funkcionisanje u postojecim drustvenim okolnostima.

Eticki aspekti sistema vrednosti u psihoterapiji

Iako je neminovno da u terapijski proces terapeut unosi svoje sisteme vrednosti, treba da se trudi da ostane neutralan (iako ce nekada
nehotice pokazati svoje stavove o nekim temama, a to najlakse dolazi do izrazaja kad terapeut indirektno govori pacijentu sta da radi – da
se razved,e prekine trudnocu itd itd umesto da prepusti da klijent sam odluci). I sami ciljevi terapije su cesto povezani sa sistemom
vrednosti koje poseduje terapeut (daje prednost necemu vise). Eticki prolem se javlja ako se ne slaze sa klijentom oko cilja terapije i
pokusa da nametne svoje ciljeve.
Zastita pacijenata od raznovrsnih zloupotreba
ovo se odnosi dosta na psihoanaliticku psihoterapiju jer su ovde transferi i interpretiranje dominantna aktivnost. Terapeut je objjektivno
domintatan i od njega zavisi koliko ce se to drzati pod kontrolom. Kada se jako domino terapeut ukombinuje s nekim karakeristikama to
moze da izazove zavisnost kod pacijenta i takvu submisivnost da on zeli da mu u svemu udovolji, pa je takva situacija plodno tlo za
527
manipulacije i zloupotrebe pacijenta. Duznost terapieuta je da takvim stvarima odoli.

Zastita terapeuta
jako bitno, nacini za zastitu:
1. Strucnost i kompetentnost – za zastitu terapeuta je bitna njegova visoka strucnost u obavljanju tog posla, da bi to odrzao on je
obavezan da se stalno usavrsava, da prati opsti razvoj psihoterapije, kao i teroijska i prakticna i istrazivacka dostignuca u svojoj oblasit.
Nekada ce se dovesti u pitanje uspesnost psihoterapije, pa je bitno da terapeut u takvoj situaciji ukaze da ishod zavisi i od odnosa sa
pacijentom, a ne samo od postupaka i metoda koji se primenjuju. Bez obzira, nije svejedno koji se oblik terapije primenjuje, pa je zato
terpaeut duzan da pacijentu preporuci one tehnike koje su u skladu sa poremecajem pacijenta a pokazale su se uspesnim.
2. Odluka o primeni psihoterapije – pre nego sto savetuje pacijenta da se podvrgne psihoterapiji, terapeut mora pouzdano da utvrdi da su
uzroci stanja pacijenta iskljucivo ili pretezno psiholoske prirode i da su zato podlozni promenama putem psihoterapije.
3. Posebna zastita terapeuta se ogleda u zabrani da bude terapeut ili supervizor u lecenju svog partnera, clana uze ili sire porodice,
rodjaka, bliskih prijatelja itd.

Licna kriza terapeuta

kada se ovo desi (zbog raznih stvari npr razvod, smrt voljene osobe, problemi neki dr) terpauet ima 2 mogucnosti:
1. da uputi svoje pacijente na lecenje kod drugog terapeuta sa kojim se prethodno o tome dogovorio (i pod uslovom da pacijenti prihavte)
2. da nastavi da radi sa pacijentima ali uz veci oprez ili pod supervizijom

Starost terapeuta
bitno je da terapeuti pred kraj zivota ne uzimaju nove klijnete jer to moze mng da ih osteti ako se stvori jaka veza.

Bolest terapeuta
ako je terapeut telesno bolestan i nalazi se u smrtnoj opasnosti ili zbog podmaklog oboljenja izaziva kod pacijenta strah od odvajanja ili
smrti, bolje je prekinuti takav rad.
Zastita terapijskog procesa
1. Zakonska regualtiva i pravni aspekti
tokom terapija terpaeut moze da odgovori pozitivno na zahtev pacijenta (za neku potvrdu ili opravdanje za odlazak na sud, odlaganje
ispita itd) samo ona kada proceni da ce takav postupak imati pozitivan terapijski ucinak i da je zahtev opravdan a ne da bi udovoljio
pacijentu. Pacijent koji je na bolovanju i ne obavlja svoju delatnost obicno nije podobban za psihoterapiju, ona nije preporucljiva sve dok
pacijent ne uspostavi zivotni i radni ciklus.
2. Eticki aspekti placanja psihoterapije
528
cena se ugovora pre otpocinjanja terapija na osnovu kriterijuma: finansijsko stanje pacijenta, ucestalost terapije, udaljenost boravka
pacijenta. Kad se jednom utvrdi cena ne menja se do kraja. Odredi se cena vanrednih seansi, kad treba da se otkaze seansa, kad se placa
terapija.
3. Eticki aspekti odnosa izmedu pacijenta i terapeuta
terapeut ne sme da se druzi sa pacijentom ovako privatno pa cak i nakon zavrsene terapije jer postoji odredjeni stepen transfera, desava
se da se sklope prijateljstva nakon ali treba da se izbegava.
4. Seksualni kontakt u sklopu psihoterapije
ovo je najteza povreda integriteta terapijskog procesa. Ne postoji opravdanje ako terapeut ovo uradi, krivi su i pacijent i terapeut ali je
veca odgovonosrt na terapeutu jer ima profesionalnu duznost. Narcisticni ili terpaeuti s nerazresenim neurotiskim konfliktima cesce
imaju potrebu da budu privhaceni, voljeni itd pa zato i stupaju u odnose. Ako se ovo i desi terapeut treba da napusti dalji psihterapijski
rad. Ni nakon zavrsene terapije ne sme da dodje do ovoga jer postoji nerazreseni transfer, nikakva racionalizacija ne dolazi u obzir kao
objasnjenje. Da bi se ovo izbeglo terpaeut treba da vodi racuna o mogucnosti fizickog i seks kontakta s pacijentom i da to spreci, nije
tezak zadatak ako terapeut ima uvid u svoje emocionalne i seksualne potrebe i ako ih zadovoljava na odgovoarajuci nacin. Tada ce moci
da adekvatno reaguje na pacijentov erotiski transfer , dok uporedo motri na svoja kontratransferna osecanja. Terapija se obiustavlja ako
postoji prevelika kolicina emocionalnog i seksualnog naboja.
5. Davanje poklona terapeutu
kada pacijent pominje poklone ‘ako lecenje uspe‘ to dosta govori o njegovom obrazovnom nivou ali i o psiholoskoj pozadini, oni dakle
ne razumeju svoju situaciju niti smisao psihoterapije, a najcesce su fiksirani za svoje smetnje (otpor ispoljavaju kroz razmsiljanje ‘cik me
izleci‘‘). Kad se ovo desi treba ga iskoristiti u terapijske svrhe i analizirati sa pacijentom znacenj tog cina i pomoci mu da azume kakvu
poruku salje time. Inace poklone koji su znak paznje terapeut treba da prihvati, ali neek treba da odbije ako su npr skupoceni pa pacijent
oce da ‚‘kupi‘‘ terapeuta ili ga izmanupilisu.

Postavljanje i odrzavanje ostalih granica u terapiji

mora da postoji profesionalna distanca od samog pocetka, granice imaju funkcije:
pospesivanja psihoth procesa, jasno se definisu uloge pacijenta i terpaueta, i tako se terapija odvija kompetetetno i uz uzajamno
poverenje. Ne treba daeliti detalje o privatnom zivotu terapeuta jer to narusava granicu izmedju terpaueta i pacijenta, stvara konfuziju o
njihovim ulogama. Takodje je distanca nuzna da dalje zblizavanje ne bi odvelo u fizicki ili seksualni kontakt.
Pacijentu ovo treba lepo objasniti da ne znaci nezainteresovanost nego da je neophodno. Nekad terapeut ima potrebu da kaze da je i on
prosao kroz slicno iskustvo i to ugl ima kontraproduktivno dejstvo jer onda pacijent manje veruje da mu ovaj moze pomoci.

Eticki aspekti odnosa izmedju terapeuta

nije opravdano da terpaeut javno pred pacijentima ili oo bilo kojoj drugoj situaciji daje sud o drugim terpaeutima, o njihovoj strucnosti ili
529
osobinama, ovo vazi i za preterane pohvale ali i kada su komenti negativni. Eticki je neprihvatljivo omalovazavanje terapeuta. Kada
terapeut salje pacijenta nekom kolegi on treba da kaze orijentaciju, starost i stepen isksutva, kao i razloge sto salje pacijenta kod tog
terapeuta.

Eticka uputstva evropskog udruzenja psihoterapeuta (eap)

profesija psihoteapeuta je posebna naucna profesija, bavi se dijagnositkovanjem i sveobuhvatnim sturcni m iplanskim lecenjem
pshiosocijalno i psihosomatski uzrokovanih stanja i poremecanja ponasanja uz pomoc naucnih i pshiterapijskih metoda.

530
531