„...Сви знамо колико је мир неопходан.

Сви знамо да је грех, у ствари,

био нека врста бунта, објаве рата творевине Творцу, човека Богу. Јер
је он био порука Богу, наравно као злоупотреба слободе, – можемо и
без Тебе, не требаш нам, сами себи смо довољни. И то је значило да
створено биће – то је суштина греха – жели да себе оствари без Бога,
самодовољно, а то је онтолошки немогуће. И зато је сваки рат
истозначан са грехом, као што је и грех извор сваког ратовања, сваког
сукоба, сваке поделе. Он је по себи подела и деоба. И унутрашња –
човек, одељујући себе од Извора живота, од Бога, одваја себе и од
живота, одваја себе од других људских бића, одваја себе од природе,
од Божије творевине и, на крају свих крајева, самога себе дроби,
атомизује, не може да остане целосно биће, да буде у правом смислу
те речи личност, саздана по лику и обличју Божијем. Јер Бог у себи,
као Света Тројица, превазилази појмове једнога и многих, Он је три
Личности, али у једном Божанству, или једно Божанство у три
божанске Личности. И тиме се осмишљава и испуњава стварним
садржајем и наш појам личности и појам заједнице. Не може човек да
буде довољан сам себи, мимо заједнице, али ни заједница не постоји
као механички скуп неких појединаца, него као жива, органска
заједница, као једно тајанствено, саборно тело, један велики
организам, у којем је свако за себе и различит је, али ипак смо сви
једно по много чему. Извор тога је у истини Свете Тројице. То је
немогуће схватити на некој другој основи...“

- Епископ новосадски и бачки др Иринеј (Буловић)