Difrakcija svetlosti

Difrakcija je pojava skretanja svetlosnih zraka sa pravolinijske putanje pri nailasku na prepreke
malih dimenzija reda talasne dužine svetlosti. Postojanje difrakcije je i dokaz o talasnoj prirodi
svetlosti.
Difrakcija postoji i kod zvučnih talasa . Zahvaljujući njoj zvuk se čuje iza prepreka, jer je talasna
dužina zvučnih talasa oko jednog metra , pa su prepreke uporedive sa njom..
Kod svetlosnih talasa, talasna dužina je reda od 100-1000nm, pa se ova pojava teže
uočava.
Ako se posmatra moohromatska svetlost koja prolazi kroz pravougaoni
prorez malih dimenzija kao na slici 1, iza proreza na nekom ekranu
pojaviće se svetle i tamne pruge različitog intenziteta.
Centralna pruga je najjačeg, a ostale slabijeg intenziteta. Ako svetlost
naiđe na malu prepreku kao što je dlaka ili tanka žica, na ekranu iza
prepreke će se pojaviti takodje tamne i svetle pruge i opet će svetla
pruga biti u sredini. Ovo se može objasniti Hajgensovim principom.
Kada talas naiđe na mali otvor ili malu telo sve tačke otvora kao i ivice
otvora i tela postaju izvori sekundarnih sfernih talasa. Pri svom
Slika 1 prostiranju ovi talasi interferiraju i na nekim mestima se medjusobno
slabe, a na nekim pojačavaju. Što je otvor ili prepepreka manji skretanje
zraka je veće tj. efekti difrakcije su jače izraženi.
Slika na ekranu koja se sastoji od pravilno raspredjenih tamnih i svetlih pruga , ili koncentričnih
krugova, a koja nastaje usled difrakcije naziva se difrakciona slika.
Razlikujemo dve vrste difrakcije:
a) Frenelova difrakcija je ona kod koje su svetlosni izvor ili zaklon ili oba na konačnom
rastojanju od prepreke. U ovom slušaju zraci koji dolaze na prepreku kao i oni koji se iza
prepreke prostiru ka zaklonu nisu paralelni.

b) Fraunhoferovu kada su zraci koji dolaze na prepreku paralelni, kao i zraci koji odlaze sa
prepreke ka zaklonu paralelni. Uovom slučaju i svetlosni izvor i zaklon se smatraju da su na
efektivno beskonačnom rastojanju od prepreke. Smatra se da je rastojanje prepreke od zaklona
D>> d , gde je d dimenzija prepreke ili dimenzija proreza , ili prečnik otvora i sl.Ova paralelnost
zraka može se postići i kada su svetlosni izvor ili zaklon na konačnom rastojanju uz pomoć
sabirnog sočiva.

1. Fraunhoferova difrakcija
Kod Fraunhoferove difrakcije rastojanje
izvora od prepreke mora biti mnogo veće od 5
širine prepreke, odnosno otvora. Na slici 2 je 4 a/
prikazan dolazak paralelnih zraka na otvor širine 2 1
3 a
a. Sve tačke na otvoru postaju izvori novih talasa
a/
. 2
2
Difrakciona slika na ekranu je simetrična u 1
odnosu na ravan koja prolazi kroz sredinu otvora
. Zato ćemo zrake koji dolaze na otvor podeliti na Slika (a/2)si
dve grupe, one koji su došli na gornju polovinu 2 n1
 otvora (4 i 5) i one koji su na došli na donju polovinu otvora (1i 2)i ove dve grupe zraka su
simetrične u odnosu na zrak koji je prolazi kroz sredinu otvora (zrak 3).
Posle prolaska kroz otvor zraci skreću i interferiraju . Intenzitet rezultujućeg talasa u nekoj tački
na ekranu zavisi od ugla  koji zraci po prolasku otvora zaklapaju sa simetralom sistema (linija
crta-tačka-crta na slici 2).
Na osnovu proučavanja interferencije svetlosnih talasa poznato je da minimumi nastaju kada je
razlika predjenih optičkih puteva jednaka neparnom broju polovina talasnih dužina.
Na slici 2 posmatramo zrake 1 i 3. koji posle skretanja za ugao 1 na otvoru do ekrana prelaze
različite puteve koji se razlikuju za ∆s. gde je
a
(1) ∆ s= sin θ1
2
Kada je putna razlika Δs izmedju srednjeg i krajnjeg zraka jednaka /2 oni destruktivno
interferiraju, pa se na mestu njihovog slaganja na ekranu javlja minimum i to prvi minimum. Ista
putna razlika postoji i izmedju zraka 2 i 4 , kao i izmedju zraka 3i 5. Svi ovi parovi zraka koji
skreću pod uglom 1 se poništavaju , pa tako nastaje prvi minimum u difrakcionoj slici . U ovom
slučaju važi

a λ⇒ ⇒
λ
(2) ∆ s= sin θ1= ❑ asinθ1 =λ❑ sinθ 1=
2 2 a

Sledeći , drugi minimum nastaje od parova

5 paralelnih zraka koji su na rastojanju a/4
a/
došli na ekran, a putna razlika izmedju njih
4 4 je takodje jednaka /2. Da bi ovo pokazali
2 podelićemo širinu otvora na četiri dela kako
3
a je prikazano na slici 3 i posmatrati zrake
2
a/ koji iz tih delova dolaze. Neka talas 1 prelazi
1 4 duži put od talasa 2 za. /2. Oni stoga na
ekranu destruktivno interferiraju. Ako u
Slika 3 (a/4)sin2 ovom slučaju zraci skreću za ugao 2 ovaj
ugao ćemo dobiti na osnovu izraza

a λ⇒a ⇒
λ
(3) ∆ s= sin θ2= ❑ sin θ 2=λ❑ sin θ2=2
4 2 2 a

Svi parovi susednih zraka u ovom slučaju medjusobno su prešli puteve koji se razlikuju za /2,
pa se medju njima javlja destruktivna interferencija..
Ako se nastavi ovaj postupak dobijamo z-ti minimum kada susedni zraci koji potiču iz tačaka na
rastojanju a/2z do ekrana predju puteve koji se razlikuju za rastojanje /2. Pa se tako može dobiti
ugao pod kojim skreću ti zraci odnosno ugao z pod kojim se vidi z-ti minimum. U ovom slučaju
važi da je
 a λ⇒a
(4)∆ s= sin θ z= ❑ sinθ z =λ
2z 2 z

λ
(5)sin θ z=z
a
Intenzitet svetosti na ekranu u zavisnosti od ugla  pod kojim se ta tačka vidi na ekranu je dat
izrazom

2 a sin 
I ( )  sin
)
( (6) I()/I0
I 
0 ⎛ sin ⎞ 1,0
2
⎜ a ⎟
⎝  ⎠ 0,8

gde je I0 intenzitet centralnog maksimuma ,

0,6
a  ugao pod kojim se vidi tačka na ekranu
u odnosu na pravac koji prolazi kroz centar
otvora. 0,4

Intenzitet centralnog maksimuma je

najveći, a onda je intenzitet susednih 0,2
sismetričnih maksimuma sve manji. kako je
prikazano na grafiku na slici 4.. 0,0
Na osnovu izraza za intenzitet (6) dobija se -1,0 -0,5 0,0 0,5 1,0 [rad]
da je intenzitet jednak nuli, što odgovara
tamnim prugama, tj minimumima , kada je Slika 4

a sin
  sin   (7)
 z
 z
a
tj dobija se izraz (5) koji je već izveden. Kada se u izraz (6) zameni ugao  koji odgovara prvom
maksimumu , a koji se dobija na osnovu uslova da je

a sin  tj. da je sin   (8)
  2 2a
dobija se da je intenzitet prvog maksimuma jednak oko 4,5% intenziteta centralnog maksimuma.
Da bi se odredila širina prvog maksimuma na
ekranu treba naći rastojanje izmedju prvog levog i prvog
desnog minimuma. Ako je udaljenost ekrana od otvora
jednaka D, kako je prikazano na slici 5 dobija se da je
1
širina centralnog maksimuma jednaka
1
D 2D
2D  tg1  2D sin 1  (9)
Sika 5

Ako je mali otvor u obliku kruga

prečnika a, tada difrakciona slika ima
oblik koncentričnih tamnih i svetlih
prstenova kao na slici 6, pa je ugao
pod kojim se vidi prvi tamni prsten
jednak
λ
sin  1,22 
Slika
1
a (10)
Uglovi pod kojima se vide minimumi višeg reda kod difrakcije na kružnom otvoru se odredjuju
na osnovu složenijih izraza.

2. Moć razlaganja , Rejlijev kriterijum

Difrakcija se javlja i kod posmatranja udaljenih tela optičkim instrumentima , zbog konačne
širine otvora objektiva tih instrumenata.Takodje ona se javlja i kada svetlosni talas ne pada
normalno na raven otvora ili prepreke već pod nekim uglom. U tom slučaju središte centralnog
maksimuma nije u preseku simetrale sistema i zaklona ve je pomereno.
Ako posmatramo dve udaljene zvezde kroz teleskop, svetlost zvezda će padati na kružni otvor
telskopa. Ako zamislimo da je zvezda tačkasti svetlosni izvor , kada svetlost prolazi kroz otvor u
opštem slučaju njen lik će imati oblik difrakcione slike na kružnom otvoru. On će imati centralni
maksimum, ali i koncentrične svetle i tamne prstenove , tj. maksimume i minimume osvetljenosti
oko centralnog maksimuma. .Ako posmatramo likove dve zvezde koje se vide iz centra objektiva
teleskopa pod uglom  dobiće se dva maksimuma okružena minimumima i maksiumima u obliku
koncentričnih krugova kako je prikazano na slici 7. Ako je ugao dovoljno veliki neće doći do
značajnog preklapanja likova i oni će se razlikovati kako je prikazano na slici 7c),. Medjutim ako
je ugao pod kojim se vide jako mali, tada će doći do većeg preklapanja difrakcionih likova i na
okularu teleskopa se likovi zvezda neće razlikovati , kako je prikazano na slici 7a). Zbog ovoga
je potrebno naći minimalni ugao pod kojim mogu da se vide zvezde da bi se njihovi likovi
razlikovali tj. da bi bili razloženi

S1 S2 S1 S2 S1 S2
mi
n

prorez

zaklon

a) b)
c)

Slika 7
Ovo se odredjuje na bazi Rejlijevog kriterijuma koji glasi:
Kada se središte centralnog maksimuma jednog lika nadje na mestu prvog minimuma drugog
lika , kaže se da su likovi tek razloženi.
Na osnovu proučavanja difrakcije na jednom prorez prvi minimum se vidi pod glom 1
koji se odredjuje na osnovu izraza (1)za pravougaoni , a izraza (10) za kružni otvor. Ako se
primeni Rejlijev kriterijum ovaj ugao 1 je upravo jednak minimalnom uglu min pod kojim
treba da se vide dve zvezde iz centra malog proreza ili otvora da bi im likovi bili tek razloženi
Ako teleskop ima kružni otvor tada se na osnovu izraza (10) dobija da je
sin 
 sin1  1,22 (11)
min
λ
a
gde je a prečnik otvora teleskopa. Kako je min =1 veoma mali ugao zbog velike udaljenosti
zvezda, može se uvesti aproksimacija da je sinminmin, pa izraz za minimalni ugao može da se
napiše i kao

sin 
  1,22  (12)
min λ
min

a
Slučaj kada se zvezde vide pod uglom min kada su likovi prema Rejlijevom kriterijumu tek
razloženi prikazan je na slici 7b)

3. Difrakciona rešetka
Ako svetlost prolazi kroz N paralelnih svetlih otvora difrakciona slika se menja u odnosu a onu
koja nastaje pri prolasku svetlosti kroz jedan otvor. U ovom slučaju se javljaju jasno izraženi
glavni maksimumi izmedju kojim postoji N-2 naizmenično postavljena maksimuma znatno
manjeg intenziteta.. Sto je broj N veći glavni maksimumi su sve većeg intenzitet i sve uži , tako
da je difrakciona slika sve jače izražena.
Pločica koja sadrži veliki broj zareza često 1000 ili više po 1 mm dužine zove se
difrakciona rešetka i prikazana je na slici 8. Postoje transmisione i refleksione
difrakcione rešetke . Transmisione se prave od providnog materijala i u njih se
posebnim postupcima urezuju žlebovi na jednakim rastojanjima. Mesto gdeje
urezan žleb je neprovidno tj. ne propušta svetlost, pa je prostor izmedju dva
žleba praktično tanak otvor.
Slika 8 Refleksione rešetke se prave urezivanjem tankih linija na refleksionim
površinama tj. ogledalima.
Rastojanje izmedju dve susedne urazane linije naziva se korak rešetke i najčešće
obeležava sa d. Korak rešetke se dobija kada se dužina režetke L podeli sa brojem zareza N.
Konstanta rešetke je jednaka broju zareza po jedinici dužine i obeležava se sa a i najčećče je data
kao broj zareza po 1 mm dužine rešetke. Na osnovu ovoga je jasno da je konstanta rešetke
jednaka recipročnoj vrednosti koraka rešetke.
Na slici 9 je predstavljena difrakcija tankog
svetlosnog snopa paralelnih zraka na
difrakcionoj rešetki. Kada svetlosni snop
z=
dođe na difrakcionu rešetku, na ekranu iza
2
rešetke uočava se difrakciona slika koja ima
više maksimuma simetrično postavljenih oko  z=
centralnog. Intenzitet centralnog maksimuma 1z=
reš
je najveći, a zatim ostali maksimumi imaju et 1
z=
manji intenzitet. Na osnovu slike 9 je ka
0z=
očigledno da dolazi do skretanja svetlosti i da za raspodela
difrak
2
se svaki maksimum vidi pod nekim uglom . kl ci inten
Uvodi se broj z, tj. redni broj maksimuma on on ziteta
a svetlo
tako da centralni maksimum ima red z=0, a sti
Slika 9
ostali redom z=1, 2,....... N. Svakom
maksimumu reda z pridružujemo ugao z, pod kojim se taj maksimum vidi u odnosu na pravac
upadnih zraka.
Na slici 10 su predstavljeni uvećano otvori na rešetki i ravanski talas mnohromatske
svetlosti koji dolazi na rešetku pod uglom 0.Na zaklonu koji je veoma udalen od rešetke ( može
se smatrati na beskonačnom udaljenju od rešetke) posmatra se difrakciona slika. Posmatramo
paralelne zrake koji dolaze na donju ivicu svakog otvora. Ovi zraci po prolasku kroz rešetku
skreću za ugao  . Uočimo dva susedn paralelna zraka 1 i 2 na slici 10 . Ovi zraci su do linije
AB prešli isti put, kao i od linije AC nadalje prema ekranu. Putna razlika ovih zraka je prema
slici 10 jednaka
Δs  BD  DC  d  sin 0  d  sin (13)
( Uočiti da je ugao BAD  0 , a DAC   ,)
Ovi zraci interferiraju i njihov rezultujući talas će biti d
maksimalnog intenziteta ako je putna razlika ovih talasa
jednaka celobrojnom umnošku talasne dužine svetlosti.tj. ako 
je Δs =z. Ako se ovaj uslov zameni u izraz (13) dobija se 0
d  sin0  d  sin  z (14) A
i na osnovu jednačine (14) moguće je odrediti ugao skretanja
zraka reda z. BD C
Ako zraci padaju normalno na difrakcionu rešetku , tj, kada je
0 jednako 0, dobija se na osnovu (14) izraz za odredjivanje
ugla skretanja  zraka reda z kao
z
. sin   (15)
z
d
Jednačina (15) je poznata kao jednačina ili zakon difrakcione rešetke. i na osnovu nje se
zaključuje da položaji difrakcionih linija zavise samo od odnosa /d , a ne i od broja zareza N.
Medjutim, intenzitet centralnog maksimuma je jednak N2I0 gde je I0 intenzitet svetlosti koji
prolazi kroz jedan prorez. Tako da broj zareza N ne utiče na raspored pruga na zaklonu, ali da
veoma utiče na intenzitet maksimuma .
Difrakcione rečetke se koriste je za odredjivanje talasne dužine monohromatske svetlosti
kao i za razlaganje složene svetlosti na osnovne boje . Talasna dužina se odredjuje iz izraza (15)
tako što se prethodno izmere uglovi skretanja za maksimume različitog reda. .
Kada bela svetlost ili neka druga svetlost koja sadrži talase više talasnih dužina, pada normalno
na difrakcionu rešetku, na osnovu izraza (15) svetlost svake boje skreće za poseban ugao z .
Ako na difrakcionu rešetku pada bela svetlost, tada je centralni maksimu takodje bela svetlost,
medjutim ostali maksimumi višeg reda se vide u obliku spektara tj. duge. Kako u opsegu vidljive
svetlosti ljubičasta svetlost ima najmanju talasnu dužinu , oko 380 nm, a crvena najveću oko 760
nm, to u spektru najmanje skreće ljubičasta, a najviše crvena svetlost. Svakoj boji iz spektra,
može da se odredi talasna dužina, ako se prethodno izmere uglovi skretanja za svaku boju. Pri
korišćenju difrakcione rešetke za odredjivanje talasne dužine svetlosti i razlaganje svetlosti
definišu se kao karakteristične veličine: disperzija rešetke i moć razlaganja rešetke.
a) disperzija rešetke
Da bi se difrakciona rešetka koristila za razlikovanje bliskih talasnih dužina, linije na zaklonu
koje odovaraju ovim talasnim dužinama treba da budu medjusobno na što većem rastojanju tj da
se vide pod dovoljno velikim uglom . Sposobnost razlaganja linija se zove (uglovna) disperzija i
definiše se kao
Δ
  Δ (16)
gde je Δ uglovna razdvojenost dve linije koje se po talasnim dužinama razlikuju za Δ..
 z  izraza za difrakcionu rešetku(15) se dobija da je
Diferenciranjem
cos  d    z (17)
d d  d cos

d d
Bolju disperziju dobijamo sa rečetkom malog koraka i kada posmatramo viši red zraka z.
Disperzija ne zavisi od broja zareza na rešetki N..

b) moć razlaganja rešetke

Da bi se razlikovale linije blisih talasnih dužina one pored dovoljne razlike u uglu pod kojim
se vide moraju biti i uske da bi se što bolje razlikovale. Zato s definiše i moć razlaganja
difrakcione rečetke R kao
 (18)
R Δ
gde je Δ najmanja razlika talasnih dužina koja može da se razlikuje u okolini talasne dužine .
Pokazuje se da je

R Δ   (19)
zN
Da bi se postigla što veća moć razlaganja potrebno je da rešetka ima što više proreza i da se za
razlaganje linija koristi što veći red difrakcije.

Primer: Posmatramo dve zvezde kroz kružni otvor teleskopa poluprečnika 5 cm . Talasna
dužina svetlosti koju ove zvezde šalju je 500 nm. Koliki mora da bude minimalni ugao zraka koji
od zvezda dolaze do teleskopa da bi njihovi likovi bili tek razloženi?.
Rešenje:
Na osnovu izraza (12) dobija se da je
λ 500nm
1,22  500 109 m 7
sin  min   min  1,22   1,22  6110 rad
a 2 10 102 cm

5cm