Primeri dobre i loše mutacije

Primer dobre mutacije je mutacija u genu za beta-hemoglobin, kada dolazi do zamene

aminokiseline Glu aminokiselinom Val, što uzrokuje takozvanu "anemiju srpastih ćelija",
zato što eritrociti ili crvene krvne ćelije imaju srpast izgled.
Ova mutacija je vezana za autozomalni gen (nije, znači, na polnim hromozomima). Sa "H"
ćemo označiti "normalni" genski oblik, a sa "h" ćemo označiti mutantni genski oblik.
Normalne jedinke su oblika H/H, one nisu anemične. A samo jedna promena aminokiseline
dovodi do ove neželjene promene. 
h/h su anemični, ne dostižu polnu zrelost i bivaju eliminisani. Znači, njihovi eritrociti ne
dovode dovoljnu količinu kiseonika ćelijama, i oni jednostavno umiru. Tako se vrši
eliminacija h alela iz populacije. Prema Mendelovim zakonima 1/4 ili 25% jedinki biva
eliminisano iz populacije usled pojave ove mutacije. Heterozigoti H/h (što je isto kao i h/H)
su anemični, ali doživljavaju polnu zrelost i ostavljaju potomke. 
Dobra stvar je u tome, što u Africi, u područjima gde vlada malarija, ovi heterozigoti (H/h)
su otporniji na uzročnika malarije (protozoa koja živi u krvnim ćelijama i izaziva malariju, a
prenosi je malarični komarac) pošto on ne može da egzistira na hemoglobinu srpastih
ćelija. 
Usled toga, ti heterozigoti uspešnije preživljavaju, iako su anemični, od neanemičnih
homozigota (H/H). I tako se, u stvari, mutirani gen i održava u populaciji. Da nema malarije
za tili čas bi bio eliminisan, jer je on štetan.  
Dakle, oni (H/h) jesu anemični, ali su uspešniji u odnosu na drugi agens - na malariju, i oni
preživljavaju. To se zove "balansni polimorfizam", jer koliko se eliminiše kroz anemične
homozigote (h/h), održi se ta genska forma kroz ove anemične heterozigote (H/h), i tako
nepovoljna, mutirana genska varijanta opstaje u populaciji i čini ovu mutaciju primerom
dobre mutacije.

Primer loše mutacije je intersticijalna delecija na hromozomu 15q11-q13 majčinskog

porekla (klasa1) koja izaziva Angelmanov sindrom.
Angelmanov sindrom je genetički poremećaj koji se karakteriše teškom mentalnom
retardacijom i neuromišićnim abnormalnostima. Osnovne karakteristike ovog stanja su
kombinacija psihomotornog zastoja, zastoja u govoru, poremećaja pokreta i karakterističan
fenotip ponašanja sa dobrim raspoloženjem i epizodama smeha.
Ispitivanja sprovedena u Švedskoj pokazuju da prevalenca Angelmanovog sindroma iznosi
1/20.000,[3] dok danske studije potvrđuju da je minimalna prevalenca 1/10.000 (1 oboleli
na 10.000).
Angelmanov sindrom nastaje usled mutacije gena, i na osnovu molekularnih i citogenetičkih
kriterijuma smatra se da do ovog stanja dovodi šest različitih mehanizama:
 intersticijalna delecija na hromozomu 15q11-q13 majčinskog porekla (klasa1),
 kompleksni hromozomski rearanžmani u istom regionu (klasa 2),
 uniparentalna dizomija hromozoma 15 (klasa 3),
 mutacija centra za imprintovanje gena (klasa 4),
 mutacija gena Ube3a (klasa 5) i
 molekularne abnormalnosti (klasa 6).
Slično stanje, uzrokovano promenama na očinskim genima, nosi naziv Preder-Vili sindrom
(engl. Prader-Willi syndrome).
Sindrom se karakteriše teškom psihomotornom zaostalošću, zastojem u govoru,
problemima sa uzimanjem hrane, veselim raspoloženjem sa epizodama smeha, ataksijom,
konvulzijama (grčevima) i specifičnim fizičkim izgledom. Neke od kliničkih karakteristika su
prisutne kod svih pacijanata. Druge karakteristike su česte (u 80% slučajeva) i tu spadaju:
usporen rast obima glave, konvulzivni napadi i abnormalan EEG. Udružene karakteristike
(prisutne u 20-80% slučajeva) su zaravnjen okcipitalni deo glave, isturen jezik, prognacija,
široka usta, strabizam, hiperaktivni tetivni refleksi na nogama i podignute ruke tokom
hodanja.
Bebe sa Angelmanovim sindromom na rođenju izgledaju normalno, ali ubrzo počinju da se
pojavljuju prvi znakovi i simptomi. Veoma rano (između 2. i 3. godine) kod ovih pacijenata
se može razviti i epilepsija i poremećaji ravnoteže.
Dijagnoza
Dijagnoza se postavlja na osnovu kliničke slike, EEG ispitivanja (snimanja mozga) i
laboratorijskih metoda molekularne genetike (citogenetičkih ispitivanja). Moguća su takođe
i prenatalna testiranja.
Lečenje
Za Angelmanov sindrom ne postoji specifična terapija. Epilepsija se leči antikonvulzivima.
Ostalo je simptomataska terapija: fizikalna, bihevioralna, radna, terapija govora i dr.
Osnovni cilj terapije je da se postigne što bolji rezultat radi poboljšanja kvaliteta života
obolele dece.

Đorđe Krstić II4