БИСЕРИ

13

ДАНСКЕ
НАРОДНЕ
BAJKE

Превела с енглеског:
Нада Драгић
Илустрације:
Сава Рајковић
Насловна страна:
Љубиша Оџаклијевски

НАРОДНА КЊИГА
БЕОГРАД 1961
 ДРАГИ ЧИТАОЧЕ

Сви се сећамо ове дивне едиције ових прелепих књига, нажалост ове књиге
полако тону у заборав и уништење.
Често се ове књиге могу наћи на уништене , бачене ,без омота... Штета је
уништити нешто што ти је чинило детињтво срећно и безбрижно !

Циљ обраде ове књиге није пиратерија или умножавање ове књиге,
напротив, моја жеља је да се ова едиција књига спаси од заборава.

Драги читаоче, надам се да ће те ова књига вратити у детињство и учини те

срећним као што је мене , јер тешка времена су пред нама...

Н.В 2020
  

ЧАРОБНИ ШЕШИР

Седело једног дана на брежуљку једно чобанче, а баш тог дана била негде у суседном селу
некаква богата свадба.
У старо време увек су у подне звонила звона, и кад је тог дана у подне зазвонило, чује чобанче
велику халабуку испод земље, — до ушију су му разговетно допирале само речи:
„Где ми је шешир? Камо мој шешир?"
То му се учинило чудновато; дође му тако те одједанпут и сам викне:
„Има ли и за мене какав шешир?“
„Нема!" — одговори један глас.
„Има, има!" — викне други. „Ево један стари очев шешир!" — И истог трена паде преда њ некакав
стари, излизан шешир.
Дечак га брзо подигне и метне на главу. У истом часу укажу му се пред очима патуљци како
хитају к селу.
Пође и он кући, на ручак. Али никако да схвати шта је то с људима с којима се на путу сретао:
прођу тик крај њега, само што се о њега не очешу, а као да га не виде; некоји замало те да нагазе на
њ и оборе га; а кад којег ослови, тај се само зачуђено осврне и ништа не одговори. Напослетку се
дечак сети шешира и почне наслућивати да у том грму лежи зец: шешир га је учинио невидљивим.
Чим је на то дошао, суне му у главу и мисао како би било згодно отићи овако невидљив у кућу где
се пировало.
Тако и учини. Оде тамо. Слободно се кретао међу сватима и све видео, а да њега нико не виде
нити шта примети.
Кад су свати поседали за сто, угледа дечак међу њима многе тролове како седе, наклопили се на
ђаконије и кркају ли, кркају. Људи никако нису могли да разумеју како то да се чиније тако брзо
празне и сва јела што се на сто поставе очас поједу.
Прионе и дечак својски на ово пировање вадећи из чинија у којима је шта нашао и сит се наруча
најбоља ручка. Кад се напослетку толико најео да већ више није могао ни да зине, сети се да мало
од ових изврсних јела не би шкодило ни његовој старој мајци код куће. И тако накупи колача,
печења и других добрих ђаконија, па све то и вина однесе кући.
Мајка му се дабогме веома обрадује кад угледа све те добре ствари; као он, и она је мислила како
би лепо било кад би од тако укусних јела имали шта и за сутрашњи ручак.
Тако дечак оде поново на сватовски пир и узме купити најбоље комаде печења и колача и свега
што је могао замотати. Ревносно је празнио чиније, не мислећи како ће се то свидети домаћину;
имао је у глави само оно што се њему хтело.
Пред вече је напослетку требало да се пређе на играње. И дечак, који је држао под мишком овећи
завежљај добра јестива, добије вољу да гледа како се игра, те пође са сватима на горњи бој. Тамо се
морао прибијати уз углове и добро пазити да ко не нагази на њ. Напослетку се ни тако није могло,
него је морао отићи сасвим напред испред других. Тако је стајао и с великим задовољством
посматрао играње.
Али баш у тренутку кад је у вртњави игре дошла до преда њ, невести се бурно залепрша сукња и
захвати крајем чобанчетов шешир. Спаде му шешир с главе, — пропаде његова невидљивост: с
товаром јестива под мишком стајало је чобанче укочено, очекујући сватовски суд.
Кад се изненађење људи око њега стишало, морао им је дечак подробно испричати све што је
било у вези с чаробним шеширом, и све онако како је било. А кад је све испричао, морао је још
издржати и неколико врућих шамара и буботака и мирно вратити све што је придигао с гостинског
стола. Чист ћар од све његове муке састојао се једино у томе што се на сватовској гозби добро најео.
А чаробног шешира је без трага нестало и нико га више није никад нашао.
 ТРИЛЕВИП

Једна девојка на острву Фину била у недељу у цркви и враћала се кући кроз спахијску шуму.
Премишљајући нешто, бројала је гласно до двадесет.
У једном тренутку осети да је неко иза ње и осврнувши се угледа спахијина сина који јој је, с
пушком о рамену, био за петама. Верујући да је чуо како она разговара сама са собом, девојка се
веома застидела и сва поруменела. Он је заиста одмах и запита шта значи то њезино гласно
бројање, а она му, онако збуњена, одговори насумце:
„Ја сам то само тако рачунала колико вретена пређе могу испрести за једно вече."
Млади спахијски син дође кући и исприча мајци с каквом је девојком разговарао у шуми; та, вели,
за једно вече може испрести двадесет вретена пређе и она је, рече, сасвим друкчија девојка него
што су њене преље.
Спахиница брже-боље поручи девојци да јој дође, а кад је дошла, узме јој обећавати куле и
градове ако се хтедне примити службе да буде њена преља.
Девојка одмах пристане, јер ни слутила није да спахиница зна штогод о речима које су јој, у
разговору с њеним сином, непромишљено излетеле из уста.
Већ првог дана њезине службе донесе јој пред вече гомилу вуне за двадесет вретена пређе. „Јер ја
сим", рече, „чула да толико можеш испрести за једно вече".
Девојка је прела и прела колико год је могла; у позној ноћи, нешто пре поноћи, није била испрела
не сву, него још ни пола од оне гомиле вуне. Сирота девојка! Прела је и плакала не сагледајући крај
своје муке.
Одједном о поноћи створи се пред њом један патуљак с црвеном капом на глави и рече јој:
„Зашто седиш у ово позно доба и плачеш? Могу ли ти шта помоћи?"
Ето, тако и тако, каже девојка. „Све ово требало је да испредем још ове вечери, а ја, као што
видиш, нисам досад испрела ни пола од тога. Кад би ми могао помоћи, много би ме тиме обрадовао."
„О", рече пуша, „то ми неће бити нимало тешко, ако пристанеш да ми спрва будеш драгана, а
после жена.“
У својој невољи, мислећи с много бриге на будућност, она му се обећа. И држ’ овако — држ’ онако,
повуци — потегни, окрени — обрни! — испреде пуша за час све што она није испрела. Отад јој је
долазио свако вече и помагао јој у послу.
Спахиници се девојка јако свидела и заволела ју је због њезине вредноће и ваљаности; желела је
да је има поред себе не као слушкињу већ као снаху: хтела је да преља пође за њеног сина.
То је било рђаво, јер се девојка већ била обећала патуљку, само што ником није смела то да каже.
Одмах се почело с припремама за венчање и свадбу. Али што се одређени дан више ближио,
девојка је постајала све сетнија и све тужнија, тако да је патуљак приметио како нешто није у реду.
Она му исприча шта је и како је с њом и он је мало гунђао. Али јој после рече да ће је разрешити
задане речи ако буде погодила како му је име. Може погађати трипут, а за размишљање даје јој три
дана времена. Она рече да ће покушати, мада јој није било нимало јасно на који би то начин могла
погодити како је патуљку име.
Догодило се, међутим, на њезину срећу да се спахијски ловац, који је сваки дан одлазио да лови
за сватовску гозбу, нашао позно једне вечери на оближњем брежуљку у којем су пребивала брдска
бића. Јежећи се од нелагодности видео је ловац да је брежуљак осветљен изнутра многим свећама и
да се мали свет брдских патуљака весели и игра. Један пуша — и то баш онај који је сваке ноћи
помагао девојци да испреде двадесет вретена пређе — био је особито раздраган. Скакао је од весеља
и певао:

„Рукујем силно преслицом,

волим се с милом девицом; хип — хип!
име ми је Трилевип!"

Једној другој спахијској слушкињи девојка-преља поверила је напослетку своју тајну веридбу и
неприлику у којој се нашла због патуљка, а ова је опет баш била чула шта је ловац причао о својем
доживљају оне вечери, и саопштила прељи целу приповест од почетка до краја и од речи до речи.
Кад је патуљак трећег дана дошао и рекао јој:
„Но, деде сад погоди како се зовем!“ — она не хтеде одмах показати да му зна име, већ рече
најпре „Петар", а при другом погађању „Павле". Пуша је био усхићен што није погодила, весело је
скакао око ње и сав се цаклио од задовољства као нов-новцати грош кад испадне из ковнице.
Али његово радовање није дуго трајало, јер при трећем погађању девојка рече: „Теби је име
Трилевип!".

Тако је било свршено с патуљковом прошевином. Добити је није више могао, али јој је ипак хтео
још једном помоћи, јер је поуздано знао да ће јој његова нова помоћ и те како добро доћи. Знао је да
ју је млади спахија зато хтео узети што је умела добро прести, и да ће је, у љутњи разочарана
човека, отерати од себе кад сазна право стање ствари и увери се у то шта она може, а шта не може.
.
И тога ради рече јој опраштајући се с њом:
„На дан твојег венчања, у ручано доба, доћи ће ти у трпезарију три старице. Прву ћеш звати
мајком, другу баком, а трећу прабабом. И ма како ти се ружне чиниле, и ма колико се твој муж
љутио, ти ћеш их ипак најљубазније позвати за сто и почастићеш их како најбоље и најлепше будеш
могла и умела."
Било је онако како јој је патуљак рекао и она је поступила тачно по његову савету, мада никако
није могла увидети какву ли добру све то служи.
Прва која је дошла била је грозна стара жена великих црвених буљавих очију које као да су јој
испадале из очних дупљи и висиле низ образе. А кад ју је младожења запитао, откуд то да су јој очи
тако црвене и буљаве, стара жена је одговорила:
„То је отуд што сам ноћи и ноћи провела седећи и предући."
Кад је она отишла, дошла је друга. И та је била ружна, стара жена, великих уста скоро до ушију.
„Откуд то да имаш тако велика уста?“ — запита је младожења.
„То је отуд што сам често морала лизати прсте кад сам прела, иначе предиво не би било како
треба заобљено. А морала сам прести толико година и дању и ноћу, па је чудо што ми се уста нису
још већма развалила и развукла."
 Напослетку је дошла најгрознија од ове три бабе: шантала је ослањајући се на две штаке и није
могла ни стојати ни ходати, тако су јој биле слабе ноге.
„Шта је теби, мајчице, те милиш с толико муке?" — запита је младожења.
„Јест, синко, заиста су ми ноге слабе и преслабе. Ослабила сам предући на чекрклији од
памтивека. Не желим ником да влачи оно што сам ја поорала, на да после постане тако јадан као
што сам ја.“
Кад је и она отхрамала својим путем, обрати се млади спахија прељи која му је постала жена и
рече јој:
„Одсад никад више нећеш прести, јер низашта на свету не желим да изгледаш као твоја мати или
као твоја бака или као твоја прабаба.“
Тад је преља схватила шта је желео постићи њен патуљак опраштајући се с њом, и радовала се
што је поступила тачно по његову савету.
 ТРИ РУМЕНА ПРАСЕТА

Била негде старица која је пребивала у једној колибици и имала једну једину краву. С њом је
становао и њен унук, чудан момчић чија је глава била пуна смешних замисли и шаљивих досетака.
Једном се старица нашла у великој невољи и оскудици. Каже унуку да се морају лишити краве, па
нека је отера на вашар и прода.
Тако он оде с кравом. Али на путу у град где је био вашар сретне се с неком старом женом која
пође мало с њим испитујући га о свему и свачему и која му напослетку рече:
„Ти ми се веома свиђаш, младићу, и ја бих ти дала добар савет: остави ту краву мени. Новца
додуше немам, али уместо новца добићеш од мене нешто што је много боље.“
Онда покаже младићу оно што је носила у кецељи: три мала-малецна прасета, тако мала и тако
лепа, сасвим румена и с кудравим репићима. Било је пријатно бацити око на њих. А онда их узме у
руке, спусти на земљу, и поврти фрулицу и стане на њој свирати, нашто три румена прасета почну
играти и мрдати репићима да је била милина гледати их.
„Ето видиш, драги младићу", рече старица, „сва та три прасета даћу ти за твоју матору, досадну
краву, а поврх тога даћу ти и фрулицу. Нема сумње да је таква размена добра за тебе и да њом
можеш бити задовољан."
И младић је сматрао да је тако, те пристане на размену. Свуче капут с леђа и увије прасад у капут
да их понесе: мислио је како би била грехота пустити три тако мала прасета да целим путем до куће
трче пред њим. Фрулицу тури под капу, а онда похита кући што је брже могао и с радошћу у души
покаже баки шта је добио за краву.
Бака стане плакати и кукати и ништа није помогло што јој је унук засвирао у фрулицу а три мала
прасета заиграла пред њом. Она му рече да је суманут и да ће је својом лудошћу упропастити, њу,
сироту стару жену. Али јој унук одговори како због тога не треба да се жалости, јер је он свршио
овим врло добар трговачки посао; на то се може ослонити.
Горе, на једном великом господском имању пребивао је богат спахија са женом и јединицом
ћерком изванредно лепом девојком. Било јој је тек петнаест година, скоро толико колико и бакину
унуку, али се већ понашала као отмена госпођа.
Знајући да је спахија отишао са спахиницом на неколико дана у посету, а кћи им остала сама код
куће, узме младић сутрадан своја три прасета, оде под њезин прозор, засвира у фрулицу и три мала
румена прасета почну играти.
Госпођица се појави на прозору да гледа, и прасићи јој се веома свиде. Изиђе из куће, приђе
младићу и каже му како би волела да има једно такво прасе; да ли би јој хтео једно продати и
пошто?
Он јој одговори да његови прасићи нису на продају, а нарочито не за новац; њој би ипак дао једно,
кад би му допустила да је помилује по образу и кад би му дала мало јела да однесе својој старој баки
код куће.
Младић је био одрпан и руке му нису биле особито чисте, тако да је госпођици било неугодно дати
му да јој помилује њезине лепе образе. Али се укопистила да добије од њега једно прасе и тако му
допусти да јој помилује лице, а затим добије од ње и повећи свежањ јела да понесе баки.
Младић се поносито врати кући и каже баки да је све ово добио за једно прасе. То је депо и
красно, каже старамајка, али од чега ће живети кад то поједу?
„Не брини се за то!“ — рече јој унук. „Ја ћу се већ постарати и за даље.“
Са два прасета оде младић и сутрадан под госпођичин прозор. Засвира у фрулицу и два румена
прасета стану играти још лепше и умиљатије но дан раније.
Изиђе госпођица да гледа игру. Своје прасе никако није могла навести на то да игра, па је
мислила да је то због тога што нема друштво, а имало би га кад би од младића добила још једно
прасе. Запита га да ли би јој продао једно од његова два.
Младић јој одговори како ће јој радо дати једно прасе не тражећи за њега ништа друго до ли само
то да је једанпут пољуби.
Он је иначе био леп младић, само да је мало чистији! Био је, међутим, испрљан и мусав јер је баш
то јутро јео хлеба с машћу, и госпођица је његову понуду нерадо примила. Прасе јој је међутим јако
боло очи.
„Па добро,“ рече напослетку, „пристајем да ме пољубиш", и младић је крепко цмокне усред
њезиних малих црвених уста. Девојка му да и мало намирница за његову баку код куће.
„Но, видиш ли“, рече унук баки кад је дошао кући, „ово сам сад добио за друго прасе."
„Лепо, лепо“, каже стара, „то је све врло добро, али кад то будемо потрошили, опет нећемо ништа
имати.“
„ Не брини се за то!“ — рече јој унук. „Ја ћу се већ побринути и за даље.“
Изјутра трећег дана оде опет под госпођичин прозор, поневши своје последње прасе. Почне
свирати у фрулицу а прасе скакутати, обигравати око њега и играти тако весело као да је ван себе
од радости.
Млада спахиница изиђе да гледа игру; она своја два прасета није никако могла приволети да
играју. Због тога је мислила како мора добити и треће прасе а к томе и фрулицу, јер је запазила да
је у њој сила која разиграва прасиће. Те тако запита младића је ли вољан да јој прода и треће прасе,
а с њим и фрулицу.
О, јесте, каже он, може добити и једно и друго, ако буде пристала да му положи главу у крило да
јој милује и мрси косу.
Одело младићево било је испрљано и дроњаво и госпођица се веома нерадо мирила с мишљу да
запрља своју лепу црну косу полажући му је у крило. Ипак, кад је могла желети да јој буде нешто по
њезиној вољи, морала је пристати да нешто буде и по његовој, и тако му положи главу у крило.
Милујући јој косу и провлачећи прсте кроз њу запамтио је младић добро оно што је уочио: девојка
је имала једну златну и једну сребрну влас у коси и једну сасвим белу.
Онда добије од ње и мало намирница за своју баку и тако се врати кући без прасета и без
фрулице. Покаже баки шта је добио за треће прасе. Она му као обично напомене и сад како, кад то
буду потрошили, неће имати шта да једу. Али јој младић одговори да ће се он већ побринути за све.
Утом се спахија и спахиница врате кући пре него што су младић и његова бака потрошили оно
намирница што су их добили од госпођице њихове кћери.
Спахији дуне у памет да уда кћер за оног ко буде погодио тајне знаке што их она има на себи.
Ускоро почеше стизати млади људи из свију крајева. Један рече да има овакве знаке, други
онакве, али праве знаке није умео да погоди ниједан.
И младић је чуо шта се о том говори и прича, те оде пред спахијски дворац. Пролазио је испод
прозора певушећи:

„Кад бих што знадем рекао,

силно бих благо стекао!“

Госпођица чу песмицу и веома се због тога наљути. Баци му кроз прозор нешто новца рскавши:
„Хајд кући, непристојни младићу!"
Он стави новац под капу, а одмах затим настави певушити своју песмицу:

„Кад бих што знадем рекао,

силно бих злато стекао!“

Госпођица се почне плашити од помисли да би таква убогог одрпанка могла добити за мужа, баци
му кроз прозор мало више новца и рече:
„Иди кући, ти злочести младићу! Не могу више да слушам твоју дреку!“
Он и сад стрпа новац под капу и почне изнова:

„Кад бих што знадем рекао,

милу бих љубу стекао“

Она му баци још више новца и замоли га да оде кући. Али он и даље настави певушити исто онако
као и дотад.
Покушао је неколико пута да се некако увуче у двориште а затим и у дворац, али увек су се
спахијске слуге испречиле пред њим и одбиле га: тако одрпаног младића нису хтеле пустити међу
господу.
Утом се појави један племић који је дошао да окуша срећу. Спази младића и чу шта певуцка.
Запита га:
„Па шта ти то знаш?“
„Знам тајне знаке спахијине кћери“, одговори младић.
„Хајде кажи ми их“, рече млади племић; „ја ћу те за то богато наградити.“
„Лепо, чућеш их, ако ме будеш хтео понети у дворац. Стаћу на посувраћене саре твојих чизама, а
ти пребаци огртач и преко мене. Тако ћу се увући у дворац и посматрати збивање."
То се дало извести. Младић стане на посувраћене са племићевих чизама и увуче се у његов
широки огртач. Племић је дабогме сад изгледао као прави мељов, али нико није приметио превару
и тако се младић створи у соби где су господа још стајала и погађала али не погодила.
Тада младић испод огртача викне: „Госпођица има у коси једну златну, једну сребрну и једну
сасвим белу влас.“
 „То је тачно!" — рече спахија.
Младић на то искочи из огртача и рече како онда мора добити његову кћер за жену. И стане
махати својом црвеном капом из које поиспадаше новци, котрљајући се по поду.
Спахија се нађе у чуду. Реч коју је дао није могао погазити, али ни на оваква зета није никад
помишљао. И онда рече тек да би нешто рекао:
„А какав ти је то новац?“
„То је новац што ми га је дала госпођица твоја кћи да ћутим,“ рече младић.
„Шта кажеш?" — узвикне спахија. „Онда де да чујем целу приповест!"
Младић почне причати све од почетка: о крави и о три румена прасета, о првом прасету што га је
продао његовој кћери и шта је за њ добио, а затим о другом прасету и шта је за њега добио.
Кад је спахија чуо да је младић за друго прасе добио пољубац, не хтеде даље слушати, већ
прекине приповетку и обративши се кћери, рече јој:
„Е, кад си га пољубила, онда нека је твој!"
Тако и буде. Венчају их и они проведу живот у узајамној љубави и у задовољству.
 ПРИНЦЕЗА-СРНА

Живели негда један краљевић и једна принцеза који су се од малена волели и којима је било
намењено да се узму кад принцеза буде одрасла. Њој је било тек дванаест година, а имала је као
маћеху опаку вештицу која није желела да принцеза буде срећна. Она је запретила принцези да ће
је зачарати оног часа кад први пут буде легла у брачну постељу, па ће као дивља срна лутати по
шумама и ливадама.
Принцеза је због тога била врло жалосна, јер је од свег срца желела да буде жена свога
краљевића, кад томе дође време. Краљевић није знао шта их чека: она се не усуђиваше да му то
каже.
Једног дана оде принцеза у шуму где је пребивала породица коју је познавала, отац, мати и кћи.
Кћи је била у истој доби живота као и принцеза. Запита родитеље да ли би пристала да им одведе
кћер к себи у службу. Узела би је, рече, на пробу; а ако буде била задовољна с њом, онда би могла
остати код ње у трајној служби. Девојчини родитељи се томе веома обрадују а исто тако и девојка
која одмах пође с њом двор.
Принцеза је задржи код себе три дана, причајући јој за то време о много којечему, али јој изреком
рече да о томе не сме ником ништа говорити. Пред вече трећег дана каже јој како сад може поћи
кући да посети родитеље и проведе ноћ код њих; сутра изјутра нека се врати па ће јој рећи да ли ће
је задржати у служби и даље.
Девојка оде кући, а принцеза пође за њом и стане под прозор да сазна хоће ли избрбљати све што
је од ње чула или ће умети ћутати, како јој је изреком наредила. Чим је девојка ушла у кућу, стану је
родитељи питати о свему; шта је видела и чула и доживела у двору, као и о том шта јој је све
принцеза рекла и кћи им избрбља све. Принцеза је одмах одлучила:
„Ова ми не треба." И врати се у двор.
Идућег дана изиђе принцеза и доведе једну другу девојку својих година. Али ни та није умела
ћутати, те и њу отпусти. И тако је било с још неколико других. Напослетку оде негде к неким веома
сиромашним људима и поведе им кћер са собом. Родитељи опомену ћерку да се добро влада и да се
чува брбљања. Девојка им то обећа и пође с принцезом.
Пред вече трећег дана пусти је принцеза да посети родитеље, а сутра ујутро да се врати. Пође и
она за њом и остане напољу да чује шта ће говорити.
Кад је девојка ушла у колибу, родитељи је прво запитају да ли се добро владала у двору. Она
одговори како мисли да јесте. Родитељи јој на то кажу како треба и даље да се лепо влада, ради
вредно и смишљено и буде одана принцези, па ће принцеза и даље бити добра према њој. Принцеза
се на то врати у двор, а кад се девојка појавила сутрадан пред њом, рече јој да ће је радо задржати у
служби.
Тако сирота девојка буде у краљевском двору однегована и заједно с принцезом подучавана и
образована, и оне постану присне пријатељице. Дете сиромашних родитеља развије се у красну
девојку која је у свему личила на принцезу као да јој је сестра близнакиња. Толико су биле сличне
да већ нико више није могао да погоди која је од њих принцеза а која њена девојка. Чак су увек
имале и једнаке хаљине.
Кад је дошло време да се краљевић и принцеза венчају, исприча принцеза девојци шта ће се тада
догодити. Споразумеју се да се девојка нађе у близини и брзо ускочи у брачну постељу у тренутку
кад се принцеза буде претворила у срну: тако краљевић неће приметити шта се десило и биће
поштеђен од велике жалости.
Девојка која је принцезу волела веома усрдно, запита је не би ли је могла спасти од ове несреће,
не би ли можда она могла бити претворена у срну уместо принцезе?
„Не“, — одговори принцеза, „то се не може. Али се током три године у поноћ сваке прве божићње
ноћи можеш наћи са мном у једној сеници у шуми. Тамо ћу сваке године по један час имати опет
људски облик. Тада ћемо моћи дуго разговарати."
Освануо је дан принцезина венчања, одсвадбована свадба и било је онако како је опака
принцезина маћеха казала да ће бити: у часу кад је легла у брачну постељу, претворила се у срну и
побегла у шуму. Али је девојка, њезина пријатељица која ју је до постеље допратила, заузела њезино
место уз краљевића тако хитро да он није ништа ни приметио.
Девојка, коју је краљевић сматрао за принцезу, замоли га сада да јој не повреди девојачки цвет и
допусти јој да још три године живи животом невине девојке: прве године још као девојче које се
игра, друге године да девује као девица, а треће године као девица преља.
Краљевић на то пристане и положи мач између себе и ње. Кратко време после тога умре отац
краљевићев и он га наследи; тако кћи сиромашних родитеља постане краљица.
 У првој божићњој ноћи устане краљица, а да то краљ који је спавао поред ње не осети, и оде у
шуму до сенице да се тамо види и разговара с правом краљицом. Тако исто учини и друге године.

Али људи почеше говоркати како код краљице мора да нешто није у реду, кад се сваке прве
божићње ноћи искрада из двора и одлази некуд у шуму.
То допре и краљу до ушију и он је треће божићње ноћи лежао будан, али се правио као да спава.
И кад је краљица тихо устала и изишла, пође кришом за њом, оде у шуму и стане пред сеницу где се
она састала с правом краљицом и разговарала. Чује глас праве краљице која је питала:
„Како ти и краљ живите?"
А она о којој је он мислио да је краљица одговори:
„Добро. Као сестра и брат. Али зар не постоји никакав начин на који би се ти могла спасти?"
„Постоји и не постоји", гласио је одговор. „Ово је последња ноћ у којој још добивам људски облик.
Има само један начин за мој спас, а тај је: да ме који чист и чедан краљевић рани мачем тако да ми
крв потекне; али њега нико не би смео замолити да то учини."
У истом часу постаде опет срна и искочи из сенице. Краљ брзо исуче мач и кад је протрчала
поред њега, убоде је врхом мача тако да јој крв потече. У том тренутку створи се пред њим уместо
срне, његова принцеза, лепша но што је икад била.
Оду кући и поживе у срећну браку много година. Добију и мале принчеве и принцезе који су били
њихова деца. А верна девојка остане код њих све време; краљ и краљица волели су је као своју
сопствену душу.
 ЕДЕРЛАНДА

Била једном жена која је имала три кћери. Она је била тешко оболела и сваког дана је очекивала
да јој смрт закуца на врата. Због тога призове кћери и раздели им све што је имала. Али им иметак
није разделила подједнако: двема старијим, које су биле лепе и увек дотеране, дала је сву имовину,
а најмлађа, мала Едерланда, добила је само једне наћве, дршку за метлу и једну кецељу.
Жена је живела још неко кратко време, а кад је умрла, поделе кћери наследство онако како им је
мати била одредила. Онда старије сестре рекоше Едерланди:
„Ево, те сад можеш поново видети како је мати више волела нас него тебе, јер теби је дала само
ове бедне наћве, дршку за метлу и кецељу.“ Али је мала Едерланда остала мирна и стрпљива,
верујући ипак да је покојна мати и њу волела исто онако као што је волела две њене старије сестре.
После неког времена оду све три сестре да служе у једном отменом дому. Две старије биле су у
самој кући и помагале су у свима кућевним пословима, док је малој Едерланди одређена служба да
чува живину.
Али није дуго потрајало кад господар дома увиде да двориште за живину није још никад било у
тако добру и уредну стању у какву се налазило откако је
мала Едерланда примила дужност да се о њему стара; због тог ју је стално хвалио пред сестрама.
Али то њеним сестрама није било мило чути.
Напослетку смисле да кажу господару како Едерланда може још много више урадити, само кад
хоће; оне поуздано знају како би она могла прибавити свећњак који светли без свеће; ако каже да то
не може, значи да неће.
Чим су му то казале, позове господар Едерланду к себи и рече јој:
„Чуо сам како можеш добавити свећњак који светли без свеће; велика ми је жеља да имам тај
свећњак и ти ми га мораш добавити. Неће ти ништа помоћи ако се будеш нећкала, јер знам
поуздано да га можеш добавити кад хоћеш."
Мала Едерланда је плакала и говорила како би му она радо учинила по жељи кад би могла, али да
је то задатак који она просто па просто не може решити.
„Не помаже ти никакав изговор", каже јој господар; „ти ми мораш добавити тај свећњак, а ја ћу ти
дати за то две мерице злата."
Мала Едерланда изиђе плачући и одмах се упути мајчину гробу. И како је тамо стајала и плакала,
изиђе јој мајка из гроба и рече:
„Не треба да плачеш, Едерланда! Него пођи само кући и тражи од господара две мерице соли;
узми дршку од метле, постави је у наћве као катарку а кецељу привежи чврсто за катарку као једро.
Заплови по мору с две мерице соли, па ћеш стићи тамо где можеш добавити свећњак који светли без
свеће."
Потом мати сиђе опет у гроб, а мала Едерланда оде кући и затражи од господара две мерице
соли. Толико одмах и добије. Онда постави у наћве дршку од метле као катарку, а кецељу привеже
чврсто за катарку као једро, узме две мерице соли па на плећима морских валова заплови по дивљу
мору.
Дуго је пловила, док напослетку није приспела до острва тролова, где се искрцала. Кад се с две
мерице соли нашла на земљи, угледа у близини једну кућу. Пође тамо, попне се на кров и стане
гледати кроз димњак. Виде доле стару матер тролова где кува кашу за своје синове. На огњишту
поред казана с кашом стајао је свећњак што светли без свеће.
То је било оно што је Едерланда хтела да добави. И кад се стара мати тролова окренула и мало
негде забавила, Едерланда брзо саспе со из мерица у кашу. Стара троловка се убрзо врати и узме
пробати укус каше, али јој је јело било страшно пресољено. Она онда дохвати ведро да донесе воде,
разреди кашу и још је једном прекува.
У трен ока спусти се Едерланда кроз димњак, пође за старицом, и кад се ова нагнула над бунар да
у ведро захвати воде, гурне је снажно с леђа тако да се стрмоглавила у бунар и више се жива није
појавила.
Онда Едерланда похита по свећњак, узме га, дотрчи до своје лађице и отисне се. Кад је већ била
поодмакла од земље, види тролове где се враћају кући, а убрзо потом како трче к мору. Кад су
доспели до обале, узму викати за њом:
„Едерланда, Едерланда! Ти си гурнула у бунар нашу стару матер и узела нам свећњак. Ако будеш
још једном овамо дошла, љуто ћемо ти се осветити."
Али им Едерланда одврати:
„Вратићу се још двапут!" — и весело настави пловидбу.
 Господар је био радостан и прерадостан кад је видео свећњак што светли без свеће; мала
Едерланда добије две мерице злата, па је и она била радосна.
Али њене две сестре једиле су се и дању и ноћу због њезине среће и мислиле су само на то како
да јој покваре радост.
Напослетку кажу господару да Едерланда може учинити још много више. Она може довести коња
који има на све четири ноге прапорце чији се звекет чује много пре него што коњ стигне, и по којем
се коњ може наћи кад негде залута, макар то и сасвим далеко било.
Таква коња господар би још више волео него ли свећњак који већ има.
Господар призове одмах Едерланду и рече јој како он добро зна да би му она могла довести коња
који на све четири ноге има прапорце чији се звекет чује издалека, и који се у лутању не може
изгубити јер се прапорци чују, па макар коњ био и сасвим далеко.
Едерланда је плакала и рекла како би она то радо учинила кад би могла. Али се господар није
задовољио тим одговором.
„Ти би то могла учинити кад би хтела да учиниш," рече јој; „коња ми мораш довести, а ја ћу ти
дати за то три мерице злата.“
Веома жалосна и плачући оде опет Едерланда на мајчин гроб. Мати и сад устане из гроба и рече
јој:
„Не плачи и не жалости се, мала Едерландо! Иди кући и замоли господара да ти да четири
свежња кучина. Узми их и понеси са собом, седни у наћве са дршком од метле и кецељом и отплови
као и прошли пут. Онда ћеш приспети до једног места и тамо наћи коња са прапорцима на ногама."
Потом мати сиђе опет у гроб, а мала Едерланда оде кући и затражи од господара четири свежња
кучина. Добије одмах кучине и опет заплови морем у наћвама са дршком од метле као катарком и
кецељом као једром.
Приспе и сад до острва тролова. Стигла је тамо управо у време кад су тролови били код куће и
ручали, а на ливади пред кућом пасао коњ са прапорцима на ногама.
Едерланда се тихо привуче до коња, омота му око сваког прапорца на нози по један свежањ
кучина да не звечи и одведе коња до обале. Баш у тренутку кад је уводила коња у свој бродић,
размотају се кучине на једној коњској нози, прапорац зазвечи и сви тролови појуре к мору.
Али је малој Едерланди ипак пошло за руком да још на време уведе коња у свој бродић и подобро
одмакне од земље пре него што су тролови стигли до обале. Они се ужасно разбеснеше кад видеше
да им је Едерланда с коњем већ умакла и узеше јој викати:
„Едерлаида, Едерланда! Убила си нашу стару матер, узела нам свећњак, а сад си нам украла и
коња! Ако нам се опет вратиш, љуто ћемо ти се осветити."
Али им Едерланда одврати:
„Знајте да ћу вам доћи још једанпут!"
Кад се Едерланда вратила с коњем кући, господар ју је дочекао раширених од радости руку. Радо
је испунио своје обећање и дао јој три мерице злата, тако да је и она била врло весела.
Али се Едерландине две старије сестре нису нимало обрадовале њезиној срећи: оне ни дању ни
ноћу не мишљаху ни на шта друго до ли само на то како да јој учине какво зло, те после неког
времена рекоше господару:
„Едерланда ти може добавити још нешто, много боље од оног што ти је већ добавила, ако само
буде хтела: она је кадра да ти дотера свињу с које можеш одсећи сланине колико хоћеш, а да на њој
остане увек исто толико, колико одсечеш/'
То се господару чинило најлепше од свега, те одмах призове Едерланду и рече јој:
„Чуо сам да ми можеш добавити свињу с које се може одсећи сланине колико се хоће, а да остане
увек једнако дебела. Ту свињу морам имати и ти ми је мораш добавити.“
Узалуд је Едерланда плакала и говорила:
. „Радо бих ти испунила жељу кад бих је могла испунити. Али ја ти такву свињу не могу добавити."
Али њен господар не хтеде ништа даље слушати, но само рече:
„Ти ми можеш и мораш добавити свињу. А ја ћу ти за то поклонити све ово господско имање што
га видиш овде.“
Мала Едерланда се веома ражалости и оде на мајчин гроб, горко плачући. Мати устане из гроба и
рече:
„Не плачи, мала Едерланда, но пођи кући, затражи од господара да ти да две полутине сланине,
па седни у свој чамац и заплови морем. Допутоваћеш тако до места где ћеш ту свињу моћи
добавити.“
И кад јој је то рекла, сиђе опет у гроб.
Едерланда оде кући, добије од господара две полутине сланине, седне у наћве с дршком од метле
као катарком и с кецељом као једром, и ветар јој поново одува лађицу преко мора до острва тролова.
Приспела је тамо баш у време кад су тролови после ручка спавали. Свиња је била на пландишту, где
ју је чувао дечак који је био у служби тролова.
Едерланда притрчи дечаку и рече му:
 „Ове две полутине сланине намењене су трсловима. Буди тако добар и однеси им то, а ја ћу ти
чувати свињу док се не будеш вратио.“
Не слутећи никакво зло, узме дечак сланину и похита с њом кући.
Али кад је испричао троловима на који је начин дошао до две полутине сланине, помислише
злодуси да су и у овом послу умешани Едерландини прсти, и што су брже могли похиташе к обали,
где Едерланди још није било пошло за руком за утера свињу у лађицу.
Тако се тролови дочепају свиње и ње. Едерланду одвуку у кућу и предаду је своме старом оцу,
рекавши му да је закоље и скува им од ње добру вечеру да је са слашћу поједу, кад се с посла буду
вратили кући. Онда тролови оду, а Едерланда остане с њиховим оцем сама.
Стари трол довуче повелик пањ, спусти секиру норед пања и рече Едерланди:
„Деде положи главу на пањ да ти је узмогнем одсећи!"
„Хоћу, хоћу“, рече Едерланда, „само не знам како треба да је наместим; то ми најпре мораш
показати."
„Ништа простије", рече стари трол. „Треба само да је овако поставиш“, — и он положи главу на
пањ.
У трен ока дохвати Едерланда секиру и једним ударцем одсече му главу. Онда натакне на њу
ноћну капу и положи је у постељу, а трупину баци у казан над огњиштем. Затим брзо отрчи до
обале, дочепа се сниње, утера је у своју лађицу и отисне се од земље.
Мало било дуго не трајало, кад се тролови вратише кући и одмах навалише на јело што се кувало
у казану. Чудили су се што је месо тако жилаво, мада је Едерланда младо створење, али су били
гладни и јели су га.
Напослетку падне једном од тролова на ум да би и стари отац морао бити негде у кући.
Потражише га и узму дрмусати. Али се ужаснуше и он и троловска му браћа кад у постељи видеше
само очеву главу. Тада схватише како је текла цела ствар, оставише се нечере и потрчаше к обали.
Али је Едерланда већ била далеко на пучини.
У највећем бесу викаху тролови за њом:
„Едерланда, Едерланда! Убила си нам стару матер, узела нам свећњак, украла коња, а сад си нам
убила и старог оца и украла свињу. Ако нам будеш још једном дошла, љуто ћемо ти се осветити!"
Едерланда им одврати:
„Нећу се више вратити, али ћу вам послати две, да вам буду на радост место свега оног што сам
покрала."
Тако мала Едерланда доплови кући где је господар дочека с највећом радошћу. Ускоро потом је и
запроси, те одсвадбоваше свадбу и поживеше у срећи и задовољству.
Сестре су јој остале код ње, али нису могле да савладају своју независт и због њезине среће јеле
су се и гризле с дана у дан све више и више. Онда им Едерланда једног дана рече:
„Ако се и ви желите отиснути на море, ено вам мојег чамца!“
И сестре хтедоше одмах искушати своју срећу. Уђу у чамац, отисну се на море, отплове и приспеју
на острво тролова. Тамо их тролови шчепају, скувају и испеку, веома се радујући што су дошли до
добра лова.
 ВОЋКА ЗДРАВЉА

Био једном човек који је имао три сина. Кад му је куцнуо самртни час, позове их к себи и рече им
како нема ништа друго да им остави до ли једног воћњака: нека га поделе међу собом. На једној
воћки роди сваке године воће здравља, али која је то воћка и на којем се месту налази, то неће да
им каже.
Потом отац умре, а синови поделе наследство. Најмлађи се тек почео момчити и два старија брата
поделе очевину без њега и мимо њега: један узме једну, други другу половину, а најмлађем оставе
једну једину воћку усред воћњака. Од земљишта не добије најмлађи ништа. Они су мислили: ако на
њихову несрећу баш та воћка буде била она на којој роди воће здравља, земљиште је њихово, па ће с
правом моћи увек узети оно што с воћке буде опало.
Једнога дана пронесе се вест да је принцеза у тој земљи тешко оболела, и да је краљ обећао и
њуипола краљевине оном ко је буде излечио.
Хтедоше и браћа окушати с тим своју срећу. Најстарији похита одмах с котарицом у воћњак,
узбере са сваке своје воћке по плод, напуни котарицу и крене ка краљеву двору.
Пут је водио кроз велику шуму и кад је зашао у њу, сретне се с једном старицом.
„Добар дан!“ — рече му старица. „Шта то имаш у котарици?"
„Жабе и корњаче", одговори јој младић. „А шта се то тебе тиче?“
„Е, нека ти буду и остану жабе и корњаче!" — рече старица и оде својим путем.
Младић пође даље и дође до дворске страже, „Шта желиш младићу?" — запиташе га стражари,
„Донео сам у котарици воће здравља. Хтео бих у двор да излечим принцезу".
То је, рекоше му, врло лепо. Него да ти прво прегледамо котарицу. Кад су подигли заклопац, а оно
у котарици саме жабе и корњаче. Стражари га добро истуку и отерају.
Оде у воћњак и други брат и са својих стабала набере котарицу воћа. Кад је зашао у шуму, сретне
се и он с оном истом старицом која га поздрави и запита шта носи у котарици.
„Носим змије и слепиће“, одговори јој исто онако осорно као што је одговорио његов старији брат.
А она му на то рече онако као што је рекла његову брату:
„Нека ти буду и остану змије и слепићи!"
Дође и он до дворске страже и затражи да с котарицом воћа здравља буде пуштен у двор, к
принцези. Кад су стражари подигли заклопац на котарици, а у њој најодвратније змије и слепићи.
Тако и с њим буде онако као што је било са старијим братом: стражари га добро изударају и отерају.
Напослетку хтеде и најмлађи окушати срећу: набере са своје воћке јабука и пође с котарицом на
пут. У шуми се сретне и он с оном старицом.
„Добар дан!“ — рече му стара. „Шта то носиш у котарици?"
„Добар дан и теби!" — одговори момчић врло љубазно. „Носим јабуке здравља.“
,,Нека ти буду и остану јабуке здравља!“ — каза старица и оде својим путем.
Момчић пође даље, а кад је изишао из шуме, пут је водио дуж обале. Наиђе тамо на велику штуку
коју су избацили таласи. Виде како се мучи тражећи ваздуха.
„Сирота рибо!“ — рече момчић, „ја ћу ти већ помоћи", па је баци далеко у воду. Одмах затим,
појави се над водом штукина глава; он чу како му риба говори:
„Нека ти је хвала што си ме спасао! Ако се нађеш у невољи, а ја ти узмогнем помоћи, позови ме, и
ја ћу доћи.“
Момчић продужи даље и виде гаврана и рој пчела како се свађају. Љуто су се били закавжили.
Момчић им приђе и укори их рекавши како њихово кавжење нема никаква смисла, и како не треба
да једно на друго насрће, кад свако од њих може полетети на другу страну.
И гавран и пчеле нађу да је његов савет разуман, и пре него што одлетеше свако на своју страну,
довикнуше му:
„Хвала ти на добру твојем савету! Ако се будеш нашао у невољи, а ми ти узмогнемо помоћи, зовни
нас, и ми ћемо доћи.“
Момчић пође даље и дође до дворске страже. Тамо га запиташе:
„Шта желиш, синовче?"
„Носим у котарици јабуке здравља, па бих хтео у двор да излечим принцезу", рече момчић.
Да, то је врло лепо од њега. Али они би хтели да му ипак прво погледају котарицу и осмотре те
његове јабуке, јер су данас већ видели свакојаке чудновате ствари.
У његовој котарици било је заиста много лепих јабука, и он једном од стражара пружи две јабуке
да их окуси. Овај их поједе и осети се одмах тако освежен и лак да младића журно приведе краљу, а
краљ принцези.
Момчић извади из котарице неколико јабука и да их принцези. Кад је појела прву јабуку, могла је
већ подићи главу с јастука; кад је појела другу, могла је седети у кревету, а после треће скочи из
постеље и стаде играти по соби.
Краљ је од радости био ганут до дна срца и рече кћери како овог момчића мора примити за мужа.
Њој се међутим не свиде брачна веза с неравноправним: сматрала је да би такав брак био сасвим
неугледан. Каже оцу да би човек за кога би она била вољна удати се, морао у свету извршити какво
веће дело, којим би се уздигао у њезиним очима; ако већ мора поћи за овог момчића, онда нека прво
донесе краљев прстен који је пре двадесет и четири године пао у море.
Чувши од краља принцезину жељу, младић се снужди, али се онда сети штуке, похита к обали,
призове је и каже јој у каквој је невољи. Штука одмах зарони у дубине до дна мора и убрзо изрони с
прстеном, а младић се лака срца врати у двор.
Краљ прими прстен с чуђењем и дивљењем, оде кћери и каже јој:
„Ти добро знаш шта је обећано оном ко те буде излечио. И сад не помажу више никаква причања:
мораш се за њега удати."
Али принцеза рече да га не може узети за мужа, јер јој човек који је жели имати за жену мора
подићи исто тако велик и дивотан двор као што је овај у којем пребива; двор мора бити од воска и
сјати се као суво злато.
Кад је од краља чуо шта принцеза жели и тражи од њега, момчићу се истеже лице од чуда и
бриге.
Али му онда падну на памет пчеле, оде и каже им у каквој је невољи. Оне му обећају да ће
учинити за њега што буду могле. И кад су се људи сутра ујутро пробудили, пред њима је већ стајао
двор од воска тако велик и дивотан као краљевски; сјао се као суво злато.
Краљ оде принцези и рече јој:
,,Сад ти више не могу допустити да одуговлачиш; сад га мораш узети за мужа, а видиш и сама да
IIIј младић више уме и може но други људи.“
Принцеза се чудила и дивила оном што је видела, или још ни с тим није била задовољна. Тражила
је да јој младић донесе три најстарија угарка у паклу. Ако их буде добавио и донео, неће више ништа
захтевати и радо ће му дати руку.
Краљ се веома срдио због овог принцезиног прохтева, али је ипак попустио кћери и саопштио
младићу њезину жељу.
Младић се спрва веома ражалостио, али се после одједанпут сетио гаврана, ђаволова апостола,
коме је негда помогао; позове га и каже му каква му је невоља. Гавран му обећа да ће учинити све
што је у његовој моћи и врати се ускоро с три угарка. Младић узме угарке, потрчи с њима к двору
што је брже могао, и баци их у крило принцезино. У трен ока букне пламен високо, а дим и ватра
замало те је не угушише.
Она у највећем страху скочи и притрчи младићу: сад више није имала ништа против тога да му
буде жена.
Тако се венчају и добију у мираз пола државе.
 БРИТКИ МАЧ

Један старији човек, удовац, имао јединца сина с којим је пребивао под истим кровом. Себе и сина
одржавао је бесправним ловом дивљачи. С годинама долази и слабост, и кад је стари сасвим
ослабио, рече сину да више не може радити за њега: осећа да ће ускоро умрети.
Син га је тешио говорећи му да је његова слабост пролазна и да ће се временом опоравити, али
отац са жалошћу рече да му се снага неће вратити, да му се ближи самртни час, а нема никакве
имовине да му у наслеђе остави. Оно што имају биће управо толико колико је потребно за његов
погреб. Али, рече, нешто ипак има што му може бити од благослова, а то је мач, истина сасвим
зарђао мач, али који побеђује сваког који њим буде ударен.
Није дуго потрајало кад отац доиста умре и син мораде распродати све што је иза њега остало да
га сахрани, а само зарђали мач задржи као наследство.
Сад му је ваљало мислити на то како да нађе какву службу, што није било лако, јер никакав прави
рад није научио радити и могао је бити само пастир. Тако оде у град и најми се за слугу код једног
господара који је имао велико стадо оваца.
Господар га пошаље с овцама на пашу и опомене га да их на три пашњака не сме пустити да пасу,
јер пашњаци припадају троловима. Они живе у једном брежуљку који се зове „Брежуљак тролова“ н
кад која овца пређе на њихов пашњак и стане пасти, одмах се тамо створи трол и однесе не само
овцу него и пастира.
Да трол је однео и пастира" рекао је господар само зато да га заплаши, јер то није било истина.
Младић обећа да ће добро пазити на овце и заиста је и пазио, јер му никад ниједне није нестало, и
његов господар је био врло задовољан што је добио тако поуздана момка за пастира.
Једном се младић сети мача, и како би му можда и помогао кад би се сукобио с тролом, одлучи да
га једном на тролу опроба.
И тако једног дана пусти овце на један од она три троловска пашњака. Очас се, ричући, стушти к
њему један трол и запита га ко му је одобрио да испусти овце на тај пашњак.
„То сам ја сам себи одобрио", одговори му младић.
А кад му трол запрети да ће заједно с овцама одвући и њега, јурне млади пастир на њега и посече
га мачем. Тако је један од три троловска пашњака постао његов.
Неко време после тога добију овце вољу да пређу и на други пашњак и млади пастир их пусти да
пређу п тамо пасу. Одмах се појави други трол и запенушен од беса насрне на њега, а он посече и
тог. Исто тако било је и са трећим пашњаком и трећим тролом.
Потом се упути к пећини на „Брежуљку тролова“ да им разгледа пребивалиште. Нађе тамо три
коња, риђана, кулаша и белаша, и три пса боје длаке као у коња. За сваког коња имало је седло и
сва коњаничка опрема одговарајуће боје; било је у обиљу пиће за коње и хране за псе, а поврх тога
гомиле злата и сребра.
Дабогме да се млади пастир веома радовао што му је припало све ово благо, и кад је било пред
вече, оде са стадом кући певајући.
Певање се, међутим, није свидело његову господару који му рече како је с њим, као својим
пастиром, особито задовољан, али певала ваља да се окани. Младић на то одговори да не схвата
коме певање може шта шкодити, али му господар не хтеде спрва открити прави разлог, већ рече
само толико како треба да се мане певања јер он, његов господар, тако жели. Ипак га младић
напослетку наведе на то да му повери прави разлог због којег не сме певати, само му забрани да о
томе говори шта другима.
Разлог је био у потиштености двора и земље због краљевих кћери. Три морска трола приморала су
краља да своје три кћери поудаје за њих и они ће доћи ускоро да их одведу. Краљ је обећао трећину
државе оном ко му коју од кћери ослободи, а ослобођену кћер за жену.
„Због тога“, рече господар, „не смеш певати овде, у граду, али ван града, код оваца, смеш, ако ти
се пева.“
Приповест о сиротим принцезама почела се вртети у глави младог пастира. Мислио је како му
ваља покушати да их ослободи. За овце нема шта да страхује и може их спокојно оставити да пасу
где хоће. А као што је посекао тројицу брдских тролова, можда ће га мач и срећа послужити да
такав крај приреди и овој тројици морских немани. Оде у град да чује шта свет говори о блиској
несрећи у краљеву дому и дозна којег ће дана најстарија кћи бити одведена првом тролу.
 Одређеног дана довезе се најстарија принцеза на обалу. Страшљиви дворски возар је остави саму,
а он се успуже на високо дрво и сакрије се у густу грању. Али у тренутку кад је трол излазио из
мора, дојезди млади пастир у витешкој опреми на коњу риђану, јурне на трола и својим зарђалим
мачем одсече му све три главе. Исече му и узме сва три језика и одјезди. Тада возар сиђе с дрвета,
запрети принцези да ће је убити ако не буде краљу рекла да ју је он спасао. Примора је да му то
обећа, и поневши три тролове главе, врати се с њом у двор.
Спас најстарије краљеве кћери дочекан је у двору с великом радошћу, а возар почаствован свом
пажњом као њен будући муж.
Осам дана после тога одвезена је на морску обалу друга краљева кћи. И с њом је било онако као
са њеном старијом сестром. И њен се возар попео од страха пред тролом на дрво. И њу је спасао од
шестоглавог морског чудовишта млади пастир који је дојездио као витез на коњу кулашу. Посекао
трола, одсекао му свих шест језика и однео. И возар ове краљеве кћери приморао је принцезу на
обећање да буде приказан краљу као њен спасилац.
После осам дана одвезена је на морску обалу најмлађа краљева кћи. С њом је било исто онако као
с њеним старијим сестрама. И њен је возар потражио спас на дрвету, а спасилац принцезин био је
млади пастир који је дојездио на коњу белашу и са псом беловом. Трол који је испливао из мора да
је однесе имао је девет глава, али му их је млади пастир одсекао својим мачем свих девет, ишчупао
из њих свих девет језика и узео их.
Кад је принцеза видела да је спасена, скине свој златан ланац и хтеде га бацити спасиоцу о врат,
али му падне на главу. Млади пастир је био кудрав и кад је осетио да има нешто на глави, маши се
за ланчић, уклупчи га и свеже у коси, метне на главу шлем и одјезди. Њен возар поступи исто
онако као прва двојица: примора принцезу да га прикаже краљу као спасиоца.
У двору се пропевало од радости и весеља, јер су све три краљеве кћери биле спасене од тролова,
те буде одређено да се једног истог дана венчају са својим спасиоцима све три.
Младићу је сад било доста службе и откаже је. Господар није био нимало вољан да се лиши
службе човека од којег никад није имао бољег: никад му стадо није било тако напредно као у време
док му га је овај младић чувао. Али хтео не хтео, морао га је отпустити, јер је млади човек остао при
својој одлуци. Тако се обрачунају и младић оде.
Настани се у једној гостионици у суседну селу н од људи који су тамо навраћали чује шта се све
говори о велелепним припремама трострука дворског свадбеног пира. Гостионичар примети:
„Ала би то било лепо кад би човек могао окусити мало од бела пшеничног хлеба што се пече у
двору.'1
„Богме би било лепо", рече младић, „а није ни немогућно. Мој пас могао би донети један
хлепчић", и пошаље риђег пса по хлебац.
Пас отрчи у двор и стане гребати те на једна те на друга врата, док га људи не пустише унутра.
Онда добро оњуши суда, пронађе оставу где се хладио још скоро врућ хлеб и понесе у зубима једно
хлепче. Краљ нареди да га пусте и пас се срећно врати.
Кад га виде с лепчићем у зубима, гостионичар ће рећи:
„Е, ала би лепо било кад би човек грицнуо мало од добра печења што се пече у двору!" — нашта
младић пошаље у двор жутог пса да донесе печење. Куцов одмах одјури, нањуши где је кујна,
дохвати зубима комадину печења и упути се к вратима. Краљ нареди да га пусте.
Видевши пса с печењем, прохте се гостионичару да мало гуцне сватовска вина из дворског
подрума и младић пошаље трећег, белог, пса по вино. Белов заиста нађе подрум, зграби у зубе
чутуру вина и потрчи кроз отворену дворану у којој су седели све три принцезе и њихови будући
мужеви.
Угледавши белог пса, пљесне најмлађа принцеза рукама узвикнувши:
„Гле белова чији ме је господар ослободио!"
Њен вереник се на то наљути и рече како је она досад увек говорила да ју је он ослободио, а шта
је сад наједанпут ово?
Али она остаде при своме тврдећи и пред оцем да ју је ослободио господар овог белог пса. Краљ
нареди дворским слугама да похитају за псом, пронађу његова господара и доведу га у двор.
Настала је необична трка: напред је с повећом чутуром у зубима трчао пас, а за њим се надале
дворске слуге јурећи као за опкладу. Кад су задувани ститли до гостионице, кажу младићу да по
краљевој наредби мора одмах с њима у двор.
Нашавши се пред краљем, запита младић није ли његов пас починио шта у двору због чега он,
његов господар, треба да буде кажњен?
„О, јесте“, рече краљ: „украо је чутуру вина. Али не мари ништа, него пођи са мном у дворану.
Младић се извињавао говорећи како није навикнут да се појављује међу отменим светом, али му
тај изговор није ништа помогао: краљ је хтео да младић изиђе пред његову најмлађу кћер, и сам га
уведе у дворану.
Чим га најмлађа краљева кћи угледа, узвикне сва радосна:
„Ево мога правог спасиоца!"
Њен вереник је то љутито порицао, а ни други не хтедоше веровати. Принцеза тада упита
младића да ли је сачувао њезин златни ланчић, нашта он извуче ланчић из косе и сви видеше да је
доиста принцезин.
Кад се вереник позвао на то да има девет тролових глава, извуче младић девет тролових језика, а
затим извуче и других девет из девет глава прва два трола те се сви уверише у то да је он ослободио
све три краљеве кћери.
Потом тројица варалица буду погубљена, а прави ослободилац добије најмлађу принцезу за жену
и трећину државе одмах, а после краљеве смрти целу државу.
 БЕЛА ГОЛУБИЦА

Живео негда краљ који је имао два сина, два права вратолома: ти би сваки час смислили какво
ново лудо смело дело. Тако им је једнога дана наспело да се сами, у малом чамцу, отисну на дебело
море.
Кад су пошли, време је било најлепше, али тек што су одмакли мало даље од зелхље, подигла се
страшна бура. Весла им се одмах покидају, а мали чамац љуљао се као орахова љуска на дивљим
таласима, био одбациван час на једну час на другу страну, час горе, час доле, тако да краљевићима
није остало да чине ништа друго него да се чврсто држе за веслачке клупе — да не би били
избачени из чамца.
Одједанпут опазе некакав чудноват чамац — а то су заправо биле наћве — у којем је седела једна
једина стара жена. Она им довикне како би се могли срећно докопати земље кад би јој обећали дати
сина којег ће краљица, њихова мати, ускоро родити.
„То ти ми не можемо обећати", викнуше јој њих двојица као одговор; „он не припада нама, па ти
га ми не можемо ни дати."
„Е, кад је тако, онда можете обојица трунути на дну мора", рече старица. „Ипак мислим да би
ваша мати пре пристала да сачува двојицу синова које већ има, него ли сина који тек треба да дође
на свет."
И то рекавши завесла. Док је она у својим наћвама одмицала од њих, бура је бивала све бешња а
њезино урликање још страшније но дотад; чамац двојице краљевића пунио се полако водом и само
што није потонуо.
Краљевићи почеше тада увиђати да има неког смисла у оном што им је рекла стара жена, па како
су и сами били ради да спасу живот, довикну јој да ће јој дати оно што је тражила — још нерођена
свога брата — ако их само буде хтела спасти из ове страшне опасности у којој су се нашли на
отворену мору.
У том тренутку престаде урлик буре и она се сасвим стиша, море се одједном смири, а чамац с
обадвојицом здравих и читавих краљевића буде притеран к обали пред сам краљевски двор. Тако
они стигну срећно кући где их раширених руку дочекају отац и мати који су се страшно плашили да
им синови не настрадају.
О својем обећању краљевићи не казаше родитељима ништа ни тада ни после, кад је краљица
родила трећег сина, лепо детенце које је заволела изнад свега на свету. Дете је однеговано,
васпитано и подучавано на двору свога оца све док није одрасло, али браћа још никако не видеше
вештицу којој су га обећали дати пре него што се било и родило, нити шта чуше о њој.
Онда се једне вечери изненада подигне ужасна олујина и све се замрачи и замагли. Уз хуку која
је владала око краљева двора, зачује се и снажно куцање на вратима собе у којој се налазио
најмлађи краљевић. Он приђе к вратима, отвори их и угледа пред собом једну стару жену са
наћвама на леђима. Она му рече како сместа мора поћи за њом, јер, вели, њега су њој обећана дати
старија браћа зато што им је спасла живот.
„Е, кад си ти спасла живот моје браће, а они ти за то обећали дати мене, онда ћу поћи за тобом“,
одговори јој краљевић. Онда оду заједно до обале, он мораде сести с вештицом у нађве и онда
завеслаше преко мора или преко неког морског залива до својег пребивалишта.
Сад је краљевић био под влашћу вештице и V њезиној служби. Прво што му је дала да учини било
је чешљање перја.
„Ову гомилу перја што видиш овде“, рече вештица, „мораш ишчешљати до вечерас, кад се будем
вратила; иначе ћеш добити много тежи посао".
Краљевић одмах прионе на посао. Чупао је и чешљао перје док му није остало још само једно
једино перо што га није био очешљао, кад му вихор, који настаде изненада, прво развеје све што је
урадио, а затим је све заједно на једну гомилу на поду, очешљано перје испомешано с бадрљицама.
Сад је пред њим била иста гомила колика је била пре чешљања, и рад је ваљало поново почети
испочетка. До вечери, међутим, кад се вештица враћала кући, остао му је још само један час
времена и лако је било увидети да ,за један час никако неће моћи свршити одређени му посао.
Утом чује тихо кљуцање по прозорском окну и неки нежан глас му рече:
„Пусти ме унутра да ти помогнем!"
То је била једна бела голубица која је кљуцала у окно. Он јој отвори прозор, она брзо улети и
одмах стаде кљуном одвајати очешљано од бадрљица. Пре него што је протекао један час све је било
готово: чисто, дивно ишчешљано перје стајало је пред њим на лепо сложеној гомили.
Тада голубица одлети кроз прозор, а у истом тренутку појави се вештица на вратима.
 „Гле, гле!“ — рече стара вештица. „Па то је више него што сам мислила да умеш. Довести перје
тако у ред, да је просто дивота! Мора бити да су прсти једног таквог краљевића особито гипки.“
Сутрадан рече вештица краљевићу:
„Данас ћеш добити сасвим лак посао. Напољу пред вратима лежи гомила дрва и то ћеш ми све
ситно исцепкати да имам шта за потпалу. Посао ти није нимало тежак и мораш га свршити док се
не будем вратила."
Краљевић добије једно секирче и одмах се да на посао. Вредно је секао и цепкао дрва и чинило му
се да му посао иде од руке и то брзо, али је дан пролазио и већ је одавно превалило подне а он се
није ни приближио крају. Чак му се чинило да се гомила неисечена и неисцепкана дрвета пре
повећава него смањује, маколико да је он дрва с ње већ скинуо и исекао.
Онда опусти руке, отре зној с чела и би му врло рђаво у души, јер је знао како неће добро проћи,
ако до повратка вештичина не буде свршио сав посао.
Утом долети голубица, спусти се на пањ на којем је секао и цепкао дрва, гугутне и рече:
„Треба ли да ти помогнем?" —
„Да, добро би ми дошла твоја потпора" одговори јој краљевић. „Хвала ти много на јучерашњој
помоћи, као и на том што хоћеш да ми данас помогнеш!“
И бела голубица почне одмах сећи и цепкати кљуном цепаницу за цепаницом, а радила је тако
брзо да је краљевић једва стизао да ситно исцепкано дрво прихвати и сложи. За кратко време сав
посао обављен је на најбољи начин.
Кад је све било готово, прилети му бела голубица и слети на раме. Краљевић јој се захвали
умилним речима гладећи јој као снег бело перје и пољуби њезин мали, црвени кљун. Одједанпут
нестаде голубице, а место ње створи се крај њега дивна девојка.
Девојка му исприча да је она принцеза коју је вештица или украла или је се на исти начин као и
њега докопала и потчинила својој власти а затим зачарала у голубицу. Али је његовим пољупцем
добила опет људски облик и ако јој буде остао веран и узео је за жену, лако ће јој бити ослободити и
њега и саму себе од вештичине власти.
Принцезина лепота освојила је одмах краљевића, рече јој како је спреман на све и како ће све
учинити да би је добио за жену.
На то му она рече:
„Кад се вештица буде вечерас вратила кући, замоли је да ти испуни једну жељу, јер си јој тако
лепо урадио све што ти је наредила да урадиш. Па кад ти буде рекла да хоће, замоли је отворено да
ти да принцезу коју држи овде у својем дворишту, а која лети и лепрша овуда као голубица.
Него прво ми мораш обвити око малог прста црвен свилен конац да ме увек узмогнеш одмах
познати у сваком облику који ми она буде дала, ма у шта ме претворила."
Краљевић јој брзо обмота црвен свилени конац око њеног малог белог прста; у истом тренутку
принцеза се поново претвори у голубицу и одлети.
Утом се стара вештица, с наћвама на леђима, врати кући.
„Е, баш ти морам признати", узвикне изненађена, „да си прави вештак на послу. А кад се помисли
на то како принчевске руке нису иначе навикле на рад, |онда ми те вреди још више похвалити!"
На то ће краљевић:
„Кад си тако задовољна мојим радом, верујем да ћеш ми лака срца дати нешто што бих желео
имати."
„Врло радо ћу ти дати", одговори старица. „А шта ли то желиш имати?"
„Хтео бих принцезу коју држиш у дворишту, претворену у голубицу", рече краљевић.
„Тандара-мандара!" — узвикне вештица. „Откуд ти пада на памет да принцезе само тако лете у
мојем дворишту као беле голубице? Али кад баш хоћеш да имаш принцезу, онда нека ти буде једна
таква какву имамо овде у дворишту."
И оде те доведе једну малу, сиву, дугоуху магарицу.
„Хоћеш ли ову?“ — упита га. „Никакву другу принцезу не можеш добити."
Сад краљевић напрегне очи и бацивши оштар поглед на магаричине ноге запази танак свилен
конац обвијен изнад једног копита, те брзо рече:
„Та ми је сасвим добра, дај ми је?“
„Па шта ћеш с њом?“ — запита вештица.
„Шта ћу с њом? Па јахаћу је“, одговори краљевић.
„Добро, ради с њом шта хоћеш, рече вештица, али одмах одведе магарицу натраг у двориште.
„Куда ћеш с магарицом?" — упита краљевић. „Она је сад моја и хоћу да је имам."
„Дабогме да је твоја", одговори вештица и врне се с једном старом женом наборана лица и
безубом, тако слабом и оронулом да су јој руке дрхтале.
„Другу принцезу", рече му, „нећеш добити, хоћеш ли ову?"
„Хоћу је", одговори краљевић који је већ био смотрио црвен свилен конац на њезину прсту.
Тада вештицу спопаде такав бес да је праскала као да је ван себе, растрчала се по кући бацајући и
разбијајући све чега се год дохватила, тако да су црепови летели и звиждали поред ушију
краљевића и принцезе која је сад, у својој правој природи и лепоти, стајала уз њега.
Тако је дошло време њихова венчања, јер је вештица морала одржати обећану реч и краљевић је
по сваку цену морао добити принцезу. Тада му принцеза рече:
„На свадбеној гозби смеш јести шта год хођеш, али пити не смеш ни једну кап јер ако будеш то
учинио заборавићеш ме"
Али на дан свадбе краљевић је сметнуо с ума ову опомену, пружио руку и узео пехар вина.
Принцеза је међутим пажљиво мотрила на њега, и гурнула га лактом баш кад је принео пехар
устима, тако да се вино просуло по столу.
На то се вештица опет страшно наљути: разбијала је чиније и ибрике, и црепови су и сад летели
поред њихових ушију, управо онако као раније кад је добила први наступ срџбе и беса.
Онда вештица сведе краљевића и принцезу у брачну ложницу и затвори врата за њима.
Кад су остали сами, принцеза рече краљевићу:
„Сад је вештица одржала оно што је обећала, али по својој вољи неће нам убудуће учинити
никакво добро. Због тога морамо сместа побећи одавде. Ја ћу метнути у постељу две цепанице које
ће се одазивати и одговарати уместо нас, кад вештица буде с нама разговарала, а ти понеси лонац
за цвеће и чашу воде што стоји тамо на прозору. Провући ћемо се кроз прозор и побећи."
Речено — учињено. Провуку се кроз прозор и у мрклој ноћи похитају што су брже могли.
Принцеза је била водич, јер је познавала пут који је добро испитала, док је као голубица летела по
околини вештичине куће.
О поноћи дође вештица пред врата брачне ложнице и зовне их, а кад су јој се две цепанице
одазвале, мислила је да су младенци унутра, те оде. Пред зору дође поново пред врата и зовне их.
Опет се одазову две цепанице. И сад је мислила да је млади брачни пар у ложници.
Али о рађању сунца, на крају њихове прве брачне ноћи кад је вештичино обећање било испуњено,
и кад је била разрешена свих обавеза према њима, смела је излити на њих сав свој јед и пустити
маха својој жељи да им се освети.
Чим су заблистали први сунчеви зраци, рупи у собу, али тамо не нађе никаква краљевића,
никакве принцезе, нит ишта друго до ли две цепанице које су тупо лежале у постељи и ништа не
говориле. Вештица их у бесу дохвати и тако тресне о под да се пораспадаше у парампарчад, а затим
се нада за бегунцима.
Кад су се појавили први сунчеви зраци, рече принцеза краљевићу:
„Обазри се и погледај види ли се шта иза нас."
„Јест," одговори краљевић, „видим у великој даљини црн облак.
„Онда баци саксију преко главе уназад!" — рече принцеза.
Он тако учини и одједном настаде иза њих велика, густа шума. Кад је вештица стигла до ње, није
могла проћи кроз честу, него се морала вратити кући, понети секиру и прво прокрчити пут кроз
шуму.
Ускоро потом поново рече принцеза краљевићу:
„Осврни се да видиш има ли шта иза нас?"
„Јест," каже краљевић, „опет видим густ, црн облак."
„Онда преко главе проспи иза себе чашу воде!" — рече принцеза.
Он тако учини и одмах иза њих настаде велико језеро, преко којег вештица није могла прећи пре
него што се још једанпут вратила и од куће понела своје наћве.
Али су у том бегунци стигли до двора, краљевићева родитељског дома. Успузају се на зид
дворског врта, поскачу у врт, претрче га а затим кроз један отворен прозор клисну у собу. Вештица
их је пристизала и већ је била пред самим двором.
Тада принцеза стане на прозор, дуне према њој и стотина голубова излети из њезиних уста и
гугучући стане облетати и лепршати око вештичине главе. То је толико разбеснело вештицу да се
од беса надула и распрсла у безброј шљунака.
Сад је у двору завладала велика радост због краљевићева повратка и доласка његове лепе
невесте. Два његова старија брата падну пред њим на колена, исповедивши му грех што су га били
починили. Признају му право да наследи целу државу и влада њом, и закуну се да ће му бити верни
поданици.
 ЧАРОБЊАКОВА КЋИ

Био једном дечак који је пошао од куће да тражи службу. На путу се срете с једним човеком који
га упита куд је намерио. Дечак му одговори:
„Пошао сам у широки свет да тражим службу."
„Онда можеш одмах поћи са мном и служити код мене", рече човек; „мени је потребан баш такав
дечак као што си ти. Имаћеш врло добру плату: прве године мерицу новца, две мерице у другој
години а три у трећој, јер код мене мораш остати у служби три године дана; мораш ме слушати у
свему и у свачему, ма колико ти се шта код мене чудновато чинило.
„Али не треба никад да се плашиш ни од чега што ти будем наредио, јер ни у чем никад неће бити
за тебе никакве опасности, ако ме само будеш слушао."
Дечак пристане да служи код овог човека и пође за њим у његов стан. Чудан му је био стан: тај је
човек пребивао у једном брежуљку усред дивне шуме: дечак не виде нигде неког другог човека
осим њега, свога господара, а тај његов господар је био силан чаробњак који је над људима и над
животињама имао тако велику моћ да је то било просто страшно.
Идући дан је био дан почетка дечакове службе. Прва дужност коју му је чаробњак одредио
састојала се у томе да нахрани све његове шумске животиње што их је чаробњак држао везане. То
су били како вукови и медведи, тако и јелени и зечеви које је чаробњак сакупио у чопоре и крда и
држао у стаји што се налазила испод земље и била на миљу дугачка и широка. Ипак је дечак стигао
да сврши сав посао за цигло један дан, и чаробњак га похвали рекавши му да је одлично решио
задатак, управо онако како ваља.
Другог дана рече му чаробњак:
„Данас не треба хранити животиње, јер им се храна не даје сваки дан. Сад ти допуштам да се
играш све дотле док опет не дође време да се животиње нахране."
И онда чаробњак изрече још неколико речи које дечак није разумео: у истом тренутку створи се
од дечака зец и одмах потече у шуму.
Дабогме да је као зец умео добро скакати, а то је било и нужно, и да је морао много трчати. Јер
когод га је само угледао, хтео је да пуца на њега, а пси, чим би му само нањушили траг, појурили би
за њим и вијали га, лајући.
Он је сад био једина животиња у шуми, пошто је чаробњак све друге држао затворене у својој
стаји под земљом, тако да су сви ловци у земљи јако желели да му једанпут једним метком пробуше
кожу.
Али у томе нису имали срећу, јер није било пса који би га могао стићи, ни ловца који би га могао
погодити. Метак би увек и свагда промашио и зец би вазда одскакао и отрчао све даље и даље.
То је, додуше, био веома немиран живот, али се временом навикавао на њега кад је увидео како
не треба да страхује ни од какве опасности; напослетку га је чак почело и забављати то што је све
те многобројне ловце са свима њиховим керовима који су се тако укопистили да га улове могао вући
за нос и сматрати за будале.
Тако је прошла цела година, а кад се навршила, позове га чаробњак кући, јер сад је и он био под
његовом влашћу као и све остале животиње. Чаробњак и сад рече неколико речи које он није
разумео, и у тренутку од зеца се опет створи човек.
„Но, како ти се свиђа служба код мене?“ — запита чаробњак: и како ти се свидело бити зец?“.
„О, веома ми се свидело", одврати дечак; „никад раније нисам се толико свуда натрчао."
Чаробњак му затим покаже мерицу новца што га је већ зарадио и дечак је био врло задовољан
што ће служити код њега и идуће године.
Првог дана службе у новој години добио је као задатак да обави исти посао као и прошле године:
да нахрани све животиње у чаробњаковој стаји.
А кад је то урадио, изрече чаробњак опет неколико речи и он се, претворен у гаврана, вине
високо у ваздух. То му се веома свидело, јер сад је још много брже могао одлетети до даљина до
каквих као зец није могао отрчати, а осим тога сад га више неће као пре јурити керови, тако да
може летети од чиста задовољства.
Али убрзо увиде да ни као гавран неће имати мира, мада ни сад нема за њега никакве опасности;
сви ловци узимали су га на нишан и пуцали на њ, кад би га опазили, јер осим њега нигде надалеко и
нашироко није се могла видети која друга птица; чаробњак их је све похватао.
Али кад је опазио како нико не може да га погоди, навикао се и на то. Тако је летео целу годину
дана док га чаробњак није опет позвао кући, а онда му, изрекавши неколико речи, вратио његов
људски облик.
 „Но, како ти се свидело да летиш као гавран?“ — запита га чаробњак.
„О, веома ми се то свидело. Никад раније, у целом свом животу, нисам се могао толико уздићи у
ваздух.“
Затим му чаробњак покаже две мерице новца што их је зарадио те године; оне су стајале уз ону из
прве године. Дечак радо остане у чаробњаковој служби још и треће године.
Сутрадан добије стари посао: да нахрани животиње. А кад је то свршио, опет чаробњак изговори
неколико речи и од дечака постане одједном риба која одмах скочи у планински поток.
Као риба пливао је час испод саме површине воде, час у њезиним дубинама, и изврсно се
забављао пуштајући да га носи струја. Напослетку стигне до мора, а затим морем све даље и даље
док није допливао до стакленог двора који се налазио на дну мора.
Све собе и дворане тога величанственог двора могао је дечак видети, а све што је видео било је
чаробно лепо: сав кућни намештај био је израђен од беле слонове кости са уметнутим златом и
бисером а постављен најмекшим јастуцима у свима дугиним бојама; свуда по поду лежали су сагови,
меки као најплеменитија маховина; било је у двору и цвећа и дрвећа са чудесно испосавијаним
грањем боје како зелене и жуте, тако и црвене и беле; мали водоскоци истицали су из уметнички
прекрасно извајаних пужевских кућица и прскали воду у отворене шкољке, шумећи и роморећи
најљупкијим шумом и ромором који се чуо у свима одајама двора.
Али најлепше од свега била је мала, млада девојка која је сама самцита ходала по одајама тога
двора. Ишла је из собе у собу, али се ни по чему није могло опазити да се радује свему оном сјају
што је био око ње. Усамљена пролазила је тужно кроз собе и није јој падало на памет да се огледа у
блиставим стакленим зидовима, мада је била најлепша и најљупкија девојка каква се игде може
наћи и видети. Тако је о њој мислио дечак док је пливао око двора и загледао га са свих страна.
„Сад бих десет пута више волео да сам човек уместо што сам убога, нема риба", рече у себи. „Е,
кад бих само знао речи што их је изговарао чаробњак, преображавајући ме у животињу а после опет
у човека!"
Пливао је, мислио и мислио, док се напослетку није сетио чаробњакове изреке. Одмах је огледао
да ли се је добро сетио и изговорио је у себи. И гле! — истог тог тренутка већ је дечак као човек
стајао на дну мора.
Похита сместа у стаклени двор, приђе младој девојци и ослови је. Она се, сирота, толико била
препала да само што није умрла од страха. Али јој је он говорио тако љубазно и објашњавао јој на
који је начин доспео до стакленог двора, а у њему до ње, да је она убрзо дошла к себи, прибрала се,
а онда била сва радосна што је добила друштво и тиме пресекла грозну усамљеност у којој је тужно
проводила своје дане.
Време је сада обома пролазило тако брзо да је младић — јер године су пролазиле и он већ одавно
није више био дете него прави момак, — сасвим заборавио откад се налази у стаклену двору.
Једнога дана рече му девојка како је дошло време да се опет претвори у рибу, јер чаробњак ће га
ускоро позвати к себи, те се мора растати с њом и вратити се к њему. Облик рибе мора узети још
пре тога, иначе неће моћи жив изронити са дна на површину мора и отпливати до обале.
Али већ раније док је тако проводио с њом дане, рекла му је да је она кћи истог тога чаробњака
код кога он служи; да ју је отац затворио у ово подморје како би могао бити спокојан да је она овде
потпуно обезбеђена.
Рекла му је и то да зна начин и да му може дати савет шта би све ваљало урадити па да се њих
двоје поново виде и добију одобрење да смеју остати једно уз друго. Али да је за то потребно
придржавати се много чега и да мора веома тачно пазити на све што му каже и све добро утувити.
Исприча му како сви краљеви у околним земљама дугују чаробњаку, њену оцу, новац, и како је
краљ. чије му име сад помиње, први на реду да мора исплатити свој дуг, јер ће, не буде ли га
исплатио изгубити главу. „ Он га не може исплатити", рече му; „то знам сасвим поуздано."
Затим девојче настави;
„Сад ти пре свега осталог ваља да моме оцу откажеш службу, јер сад се навршују три године на
које си се време најмио да служиш код њега, те можеш опет поћи даље и ићи куд хоћеш. Зато узми
својих шест мерица новца, отпутуј у краљевину чије сам ти име већ поменула и ступи у службу
њезина краља.
„Кад се буде приближио рок до којег је краљ обавезан исплатити своје дуговање, лако ћеш
приметити његову зловољу.
„Ти ћеш му тада рећи како добро знаш шта га тишти, да је то новац што га дугује чаробњаку а не
може — то, како ти већ рекох, знам поуздано — да му га врати. Затим му реци како би му могао
позајмити колико му је нужно да исплати оцу дуг, јер му дугује свега шест мерица новца, управо
онолико колико ти имаш. Новац му пак смеш дати само под условом да кад буде пошао к оцу да му
се одужи, поведе са собом и тебе и одобри ти да пре њега уђеш у очеву кућу као краљева дворска
будала.
„Кад онда будеш дошао к чаробњаку, мораш починити свакојаке лудачке испаде и постарати се
за то да му поразбиваш што више прозора и уопште да му приредиш у кући све могућне незгоде и
невоље ове врсте, све што само будеш могао измислити. Мој ће се отац због тога страшно наљутити,
и пошто је краљ одговоран за дела и поступке своје дворске будале, осудиће га, мада му краљ враћа
дужан новац, да или тачно одговори на три питања или изгуби живот.
 „Прво очево питање гласиће: — Где ми је кћи? — Ти ћеш тада ступити преда њ и рећи: — Она је на
дну мора. — Он ће те онда запитати да ли би је могао познати, а ти ћеш одговорити: — Могао бих.
„Он ће тада довести велик број животиња и провешће их редом поред тебе да међу њима
изабереш ону коју сматраш његовом кћерју. Ти ме, међутим, никако нећеш моћи познати и због тога
ћу те ја, кад будем пролазила поред тебе, тако чупнути за рукав да осетиш, нашто ћеш ме ти одмах
шчепати и чврсто држати. Тиме ће бити одговорено на његово прво питање.
„Његово следеће питање гласиће: — Где ми је моје срце? — Ти ћеш опет ступити преда њ и рећи:
— У једној риби. — Да ли би је познао? — упитаће те нато он, а ти ћеш му одговорити: — Бих.
„Он ће тада пустити да крај тебе прођу пливајући најразноврсније рибе, и ти ћеш међу њима
морати изабрати праву. Ја ћу већ припазити на то да се нађем близу тебе и кад буде допливала она
права, ударићу те благо, нашта ћеш је ти брзо зграбити и пожурити се да је што пре раскољеш.
„Тада ће бити свршено с чаробњаком и друга ти питања неће више постављати."
Младић је с пажњом слушао овај добар савет и упутство шта му све ваља учинити кад се опет
буде нашао горе, на земљи.
Сад је само требало да се сети шта је то било што је чаробњак изговарао кад га је од човека
преображавао у животињу.
То је заборавио ,а ни чаробњакова ћерка није знала како гласи та изрека. Цео дан ходао је по
собама као очајник, мислио је и мислио, лупао и лупао главу тражећи по њој чаробњакове речи, али
никако да их дозове у памет.
Целе ноћи није могао заспати и тек пред зору пао је у лак дремеж. Тад му одједном сине у глави и
сети се чудотворне изреке. Изговори је тако брзо како је само могло бити, те у истом тренутку
постаде опет риба и бућне у море.
Убрзо потом позове га чаробњак; он у трен ока доплива кроз море и поток до обале где га је
чаробњак чекао и, изговоривши исте речи као и иначе, преобразио опет у човека.
„Но, како ти се свидело рибље пливање?" — запита га чаробњак.
„Највише од свега", одговори му младић, а то, као што свако може мислити, није дабогме ни била
лаж.
Чаробњак му онда покаже три мерице новца што су стајале уз прве три што их је заслужио у првој
и другој години своје службе, и сад су свих шест биле његове.
„Тако ћеш ваљда служити код мене још годину дана?“ — запита га чаробњак. „За службу у
четвртој години даћу ти шест мерица новца, што с ових шест чини дванаест, а то је, без сумње, врло
лепа плата.“
„Не,“ одговори младић. Сад му је доста и захвалан је небу што су три године протекле. Сад жели
служити где другде и код кога другог, те да тако види и друге људе и друге обичаје. Можда ће му се
кадгод доцније прохтети да се врати к њему.
„Лепо,“ рече чаробњак, „онда ћеш ми у свако доба добро доћи." Младић му је, по њихову
међусобну споразуму, верно служио три године дана, тако да чаробњак није могао навести никакав
разлог против његове жеље да сад слободно оде и иде куд хоће.
Добивши својих шест мерица новца, упути се младић право у краљевину коју му је тада поменула
његова драгана. Новац закопа на скровиту месту у близини краљева двора, а онда оде у двор и
замоли да буде примљен у службу. Приме га за коњушара. Дужност му је била да се стара о коњима
и тимари их.
Тако је прошло једно кратко време, кад својим оштрим оком примети како се краљ једе у себи и
како никад није миран ни весео. Тако једног дана дође краљ опет у стају сам, без иједног пратиоца.
Нашавши се с краљем насамо, обрати се коњушар отворено за „најмилостивије одобрење његовог
Величанства" да га упита зашто је увек тако тужан и гризе се у себи.
„Шта вреди о томе говорити?" — одврати краљ; „ти ми помоћи не можеш те не можеш."
„То Величанство ипак не може знати," рече му на то младић, његов коњушар. „Ја, међутим,
сасвим поуздано знам шта краљу тако тешко лежи на срцу: ја чак знам и савет како да се исплати
новац."
Е, кад је тако, то је онда нешто друго. И краљ се упусти даље у разговор са својим коњушарем
који му рече како би му могао позајмити шест мерица новца, али само под условом да, кад буде
пошао чаробњаку да му исплати дуговање, поведе са собом и њега, преобучена у одело дворске
будале, и пусти га да истрчава испред њега. Он ће додуше починити неколико лудорија због којих
ће од краља строго бити потражено рачуна, али он прима на себе дужност, да сам одговара за све,
тако да краља ни глава неће заболети.
Краљ с радошћу пристане на све што је коњушар захтевао, а већ је било и крајње време да се
спреме за пут.
Кад су напослетку стигли до чаробњакова обитавалишта, стан му се више није налазио у
брежуљку него на врху брежуљка, у велику двору. Младић никад раније није видео тај двор, јер га је
чаробњак по вољи могао учинити видљивим или невидљивим. Тако се, знајући све оно што је знао о
његовим чинима и моћима, није много ни зачудио видевши ово ново његово дело.
Приспевши сасвим близу двора, који као да је био од најчистија стакла, истрчи младић пред
краља, као његова дворска будала. Јурио је час напред час натраг, чловио на глави, превртао се у
ваздуху разбијајући при том прозорска окна и стаклена врата, разбацао све чега се год дохватио и
направио такву опасну пустош у чаробњакову дому да је било страшно погледати.
Киптећи од беса, истрчи чаробњак из собе и стане псовати краља као матору пачавру, јер је повео
са собом такву необуздану будалу. Рече како му краљ не може ни најмање накнадити штету што му
је починила његова будала, кад није у стању ни свој стари дуг да одужи. На то дворска будала узе
реч и каза:
„О, јест, јест; сасвим је у стању да одужи дуг,‘‘ нашто краљ исповрати шест мерица новца што му
га је младић позајмио. Новац буде премерен: било га је тачно онолико колико је краљ дуговао.
Дабогме да чаробњак није с овим рачунао, али каква приговора с његове стране није могло бити:
стари дуг исплаћен је до последње паре и краљу буде враћена његова обвезница.
Али тиме још није била накнађена штета почињена у чаробњакову дому, а краљ није више имао
ништа чим би је могао накнадити. Тако чаробњак изрече пресуду: Краљ му мора или тачно
одговорити на три питања која му буде поставио или изгубити главу, како је стајало у враћеној му
обвезници.
Сад није остајало ништа друго него решити чаробњакове загонетке. Будала стане тик уз краља,
док је чаробњак постављао питања.
Прво је запитао: „Где ми је кћи?“
На то будала узме реч и одговори: „Она је на дну мора.“
„Одакле ти то знаш?" — запита га чаробњак.
„То је видела мала риба“, одговори дворска будала.
„Да ли би је познао?" — упита чаробњак даље.
„Бих“, одговори дворска будала. „Деде је доведи.“
Тада чаробњак учини да цео ред девојака прође поред њега, једна за другом, али су то у ствари
све биле само сенке, причина и опсене. Скоро последња прилазила је његова истинска кћи. Кад је
била спрам њега, чупне га за рукав и уштине тако јако да само што није крикнуо. Али се уздржао,
ухватио је око појаса и чврсто држао. Сад је младић и сам видео да је заиста погодио праву девојку и
чаробњак је морао признати да је прва загонетка решена.
 Онда запита даље: „А где ми је срце?"
„У једној риби", одговори дворска будала.
„Да ли би и рибу могао познати?" — упита чаробњак.
„Бих“, гласио је будалин одговор.
Тада чаробњак учини да поред њега прођу пливајући све рибе. За то време стајала је до њега
његова драгана. Кад се напослетку појавила права риба, она га благо гурне, а он брзо, тако брзо
како се само замислити може, зграби рибу, забоде јој нож у трбух, раскла је, ишчупа јој срце и
расече га посред среде.
У истом тренутку опаки чаробњак сруши се мртав и распадне у безброј шљунака. А у исто време
прсну и сви окови и раздреше се сви конопци и узице којима су биле везане све разне дивље
животиње и птице што их је чаробњак држао затворене у подземљу. Све се оне ослободе, раштркају
се по шуми, а птице вину у ваздух.
Заједно са својом драгом уђе младић у двор који је сад био њихов, венчају се и одсвадбују свадбу.
Сви краљеви који су владали у околним земљама и сви били чаробњакови дужници, а сад потпуно
ослобођени дужничких обавеза, дошли су на свадбу и изабрали младића за свог цара. Владао је над
њима у миру и са лепом госпођом царицом живео у својем двору у сјају и радостима. И ако отад
нису умрли, живе још и данас.
 ШТА ЂАВО СНУЈЕ КАД СЕ ПРАВИ ДОБАР

Једном пошла два момка на пут, на југ, тражећи посла. Један се убрзо негде запослио, док је други
дуго путовао, не нашавши уз пут нигде никог ко би га узео у службу.
Једног дана сретне се с неким страним младим човеком који га упита куд је намерио. Момак му
исприча све како је с њим, нашто му странац рече:
„Хајде са мном! И ја тражим посла, па верујем да ћемо нас двојица већ нешто наћи.“
Тако пођу даље заједно и дођу до некаква великог имања где их газда прими у службу да млате
жито.
Момак је гледао како странац ради и чудом се чудио, јер још никад није видео ништа слично: он
једва да је био у стању да му донесе толико снопова колико је странац стизао да омлати. Првог дана
омлатили су двадесет и пет мерова јечма.
Кад је јечам ваљало овејати, отвори странац све рупе и врата житнице, стане на супротну страну
и узме дувати. Сва плева одлети у двориште, а зрно остане на месту. Онда однесу зрно у једно
одељење житнице, а плеву скупе, пренесу куд је требало и тамо згомилају.
Тако су радили сваки дан и није дуго потрајало кад све жито буде омлаћено, овејано и смештено:
зрно на једно, а плева на друго место.
„Сад", рече странац, „можеш поћи газди и обрачунати се њим. Али му кажи да нам мора платити
не само за зрно, него и за плеву; за плеву посенце .Не буде ли хтео платити, реци да ћемо му
окренути житницу тумбе."
Момак оде газди и добије плату за зрно. А кад затражи да им посенце плати за плеву, газда
дабоге не хтеде о том ни чути. Кад му је пак момак запретио да ће му онда њих двојица окренути
житницу тумбе, насмеја се и рече:
„Е деде, окрените је ако можете."
Момак изиђе, оде и саопшти странцу газдину одлуку и одговор, нашто овај одмах рече:
„Хајде са мном да брзо свршимо и тај посао!"
Онда пређу на другу страну житнице, упру рамена у зид и стану гурати тако да се житница
заклатила. Кад газда виде да му се житница клати, дотрча као без душе вичући:
„Стој! Станите људи! Платићу вам и за плеву." 'Тако житница остане на свом месту, а они приме
плату и за плеву.
Потом оду одатле путујући заједно још неко време. А кад су се растајали, рече момак који је
примио и држао код себе сав новац што су га заједнички зарадили, како му сарадник треба сад да
узме свој део зараде. На то му овај одговори:
„Не, мени није стало до тога да ли ћу имати више или мање новца. Него ти само спокојно задржи
за себе све."
Момак му на томе усрдно захвали и рече како би рад био знати ко је заправо он, странац, који му
је тако љубазно помогао.
„Ах", одговори му странац, „мене зову ђаволом, али ја нисам тако рђав као што људи мисле."
Момак се сложи с тим, али му се после сав овај догађај учини ипак чудноватим и радовао се кад
га је ђаво оставио и отишао.
Јер мислите ли да је ђаво учинио све оно што је учинио само зато да помогне овом момку? Ако
тако мислите, онда га слабо познајете.
Овог момка, кад се вратио кући, посети онај други с којим се у исто време био отиснуо у свет да
потражи рада и зараде и који се био први запослио. Кад је тај видео у другара гомилу новца и чуо на
како лак начин је до њега дошао, постао је завидљив. И завист га је толико мучила да је на крају
отишао и обесио се.
Такав крај је и био у ђаволову рачуну.
 МЛИН НА ДНУ МОРА

Била једном два брата. Становали су наблизу; један се звао Ларс и био богат, док је други био
сиромах и звао се Ханс. Богати брат је био к томе и страшно шкрт, што често бива код имућног
света.
Тако се једном уочи Божића догодило да сиромашни брат дође к богатом и замоли га да му да
нешто смока за Божић, јер у њега је, каже, мало и нимало, а деце пуна кућа.
„Опет исте јадиковке о вечном немању", викне богати, „и никако да данем душом од силних
давања. Ево ти, једанпут за свагда, кора сланине, па иди с њом у пакао!"
„Хвала ти много! Учинићу како кажеш", рече сиромашни Ханс, који је све што му се рекло примао
увек с пуно поверења; узме кору сланине на леђа и оде. Али уместо да пође кући, крене у супротном
правцу да се распита где је пакао.
Дуго је ишао и већ је било вече кад је напослетку дошао до некаква старца који је на једном
брежуљку нешто копао.
„Куд си то намерио", запита га старац, „кад овако позно идеш овим путем?"
„Идем у пакао", одговори Ханс. „Брат ми је рекао да с овом кором сланине одем тамо, а не знам
где је пакао и јамачно ћу се добро намучити док га будем нашао."
„Па и нећеш", рече му старац, „пут до пакла није баш тако тешко наћи. Пођи само овуда кроз ову
јаму што је копам — она је дубља него што мислиш да је, — и иди дотле док не наиђеш на нешто.“
На то убоги човек добро умота кору сланине у врећу и чврсто је за себе привеже, па мислећи да
ће се кроз јаму једва моћи провлачити, скупи се коликогод је могао, и пође. Простора је, међутим, у
јами било довољно да би се и више људи могло кроз њу спустити и заједно пролазити.
Напослетку дође до места на којем је насред земље горела страшна ватра: жара је било толико да
би на њему и вола могли испећи.
Тамо Ханс угледа много малих ђавола и чудом се чудио посматрајући их. Играли су око ватре, а
онда су му притрчали: хтели су да виде шта носи у врећи.
„Имам кору сланине“, рече им. „Њу ми је дао брат и казао ми да идем с њом у пакао. Али не знам
право хоћете ли је купити, а очевидно је да је пакао овде."
То је врло добро, рекоше му, јер је сланина управо оно што им треба; ђаволи и свиње живе заједно
још од Христових времена.
И они му као накнаду за сланину понуде некакав млин за кафу.
„Добро, а шта ћу с њим кад немам кафе?“ — каже Ханс.
„Није важно да ли је имаш или немаш", одговори му један ђаво. „Треба само да помислиш на кафу
коју желиш самлети и одмах ћеш је имати готову, самлевену. Али није ово млин само за кафу, јер на
њему можеш млети све што год пожелиш, меље дотле докле год хоћеш и меље брзо. А кад мислиш
да ти је доста и хоћеш да га зауставиш, ваља ти изрећи само три речи“ — и ђаво му шапне нешто на
уво, — „и млин стане као укопан."
„Хвала вам најлепша", рече Ханс ђаволима; ,,утувићу то што сте ми рекли." И с млином у руци
врати се из пакла.
Кад је стигао кући, већ је било глухо доби поћи и жена га дочека с љутњом и грдњом.
„Где си се, до ђавола, само завукао, торокало једно?" — узме праскати. „Већ је прошла поноћ и
требало је да узмемо још коју мрвицу у уста на данашње свето Бадње вече. Знаш добро да у кући
немамо ништа, и да те чекам и чекам. Већ сам се бојала ди ти се није догодила каква несрећа."
„Али драга жено, стишај се већ једном!" — поче је муж умиривати. „Био сам заиста код ђавола и
добио ево овај млин што сам га метнуо на сто. То је млин који ће нам ваљати. Де да га одмах
испробамо."
„Добро је имати млин", рече жена, „али шта нам вреди млин, кад у кући немамо ни зрна кафе."
„Не мари ништа. Сам млин набавља кафу и даје ти је како желиш. То спада у уговор," говорио је
муж.
„Онда је то нешто друго, ако узмогнеш с њим испословати тако нешто. Било би дивно кад бисмо
за Божић добили шољицу кафе. Али нема у нас ни корице хлеба, па нам је и свећа понестало, тако
да ћемо ове свете Бадње вечери бити у мраку."
„Млин", каже јој муж, „меље све па и свеће." И нареди му:
„Мељи свећа!" — и одмах почеше из њега испадати свеће.
Они их запале, а он нареди млину да сад меље хлеба. Најпре само црна хлеба. С тим је ишло врло
брзо, један за другим излетао је из млина и претурао се хлепчић за хлепчићем, — тако да је већ
после неколико тренутака могао рећи:
„Но, сад имамо хлеба за неколико дана."
После им самеље фина белог хлеба за празник колико су желели и хтели.
„Да ли ти је још шта нужно?“ — запита Ханс жену. „Казуј одмах кад је већ млин у овако срећну
дејству.“
Дабогме да се имало много шта пожелети: дом им је био прави убошки дом и једва да се у њему
могло шта и видети. Тако им млин самеље све што спада у покућство и кухињске потребе: лонце и
тигање, врчеве, ибрике и к томе многе фине ствари од сребра и злата. Самеље им и сребрне кашике
и чаше, ножеве и виљушке, све од чиста сребра.
„Мислим да бисмо сад могли престати!“ — рече радосно жена. „Имамо већ свега тако много да
бисмо могли приредити праву светковину."
„Богме ћемо је и приредити", рече муж, па кад је млин извршио уредно још некоје наредбе,
исказа му оне три одређене речи те престаде млети.
Онда не штедећи нимало ноге зађе по селу позивајући људе да му трећег дана Божића дођу у
посету: он и жена радо би их желели видети и почастити у својем дому. Обиђе целу парохију и сви
су се чудили:
„Па тај,“ говорили су у себи, „једва да има чим да осоли чорбу“; мислили су да је сишао с ума.
Оде и до брата, захвали се још једном на његову последњем дару и позове га усрдно да му са
женом, његовом снахом, дође трећег дана Божића на светковање. То двоје, брат му и снаха, добро је
пристајало једно уз друго, јер је и она била шкрта душа. Радо би се она дала почастити у кога
имућног, али отићи једној гољи није јој се чинило вредним труда.
Тако као она мислили су и многи други мештани и ти су остали код куће. Али је било доста и оних
који су му дошли и ти су просто занемели од чуђења, као да су изгубили уста, кад су видели сав сјај
и све обиље у Хансову дому.
По подне, кад је изишао пред врата да осмотри какво ће бити време, падне Ларсу у очи живост
око братове куће: мало-мало те би неки из ње изишли или други у њу ушли. По његовој дебелој
глави почеше се вртети мисли шта могу да значе толике посете; уђе к жени и рече јој шта је видео.
Ни она није могла схватити како то да јој девер има толико гостију. Била је страшно радознала да
види шта је то тамо и тако се реше да оду часком до њега.
Тамо су имали шта и видети: очи да им поиспадају од гледања, јер таква богатства у кућанству ни
у кога у целом селу није било. Одмах буду замољени да поседају за трпезу, а кад је све било
свршено, поразговара Ларс с братом напољу у ходнику и запита га шта ово треба да значи:
„Ти гољо над гољама", рече му, „јеси ли ово украо или од неког позајмио? Кажи ми једном речју
одакле ти све то?“
„Радо ћу ти казати“, одговори му Ханс. „Сећаш ли се да си ми ономад, кад си ми за Божић дао
кору сланине, рекао да идем с тим у пакао? Како си ми рекао тако сам и учинио, сасвим тако. Тамо
су ми узели сланину, а као накнаду за њу дали ми млин који све меље штогод се пожели и сам даје
све штогод човеку затреба."
„То је лепа лаж што си ми је испричао", рече брат. „Па де покажи ми тај млин, ја ћути га
откупити."
Он му га покаже.
„Шта иштеш за њега?“
„Скупа ствар, можеш већ мислити како је скупа", рече Ханс: „Стаје три стотине талира. Ја га
управо нисам ни намеравао продати, али теби као брату продаћу га."
То је много новца, не би ли га могао добити јефтиније.
Не, не може, ни за шилинг мање. О каквој нижој цени не може бити ни разговора; тако шта не
треба ни помињати. Осим тога треба да рачуна с тим да млин остаје код њега још пола године дана
да му и даље меље оно што му буде устребало.
С тим се богати брат морао задовољити, мада му је горко пало да плати тако много новца. Али би
му још теже пало и не би мирно могао гледати да млин остане у братовим рукама, јер се бојао да би
и Ханс могао постати тако богат човек као што је сам био.
И тако се догоди да Ларс добије млин у руке и однесе га кући не пре него тек пред саму јесен.
Сад Ларс смисли у себи како му жена за време јесење бербе од јутра до мрака може бити на раду
у пољу место да, као што је било досад, остане код куће и спрема ручак. То би већ била лепа
уштеда. А он око подне треба само да дође кући, каже млину да меље и за трен ока имаће готов
ручак. Споразуме се са женом да првог дана ручају харинге с кашом од прекрупе, јер већ одавно
нису јели свеже харинге.
Пред само подне дође кући, заврти млин и рече:
„Мељи ми, млине, харинге с кашом!“
Млин почне одмах крчати и брзо избацивати харинге помешане с кашом. Он подметне пода њ
буре, једно па друго, али за кратко време сва бурад што их је имао била су му већ пуна и препуна.
Он онда подметне кацу; добро ће, мислио је, доћи и за свиње, а млин је и даље млео и млео.
Напослетку напуни харингама с кашом и све чабрице и ведрице.
 „Сад их“, рече у себи, „имамо довољно за једно време,“ и дохвати млин да га заустави.
Али се млин није зауставио: брат га није подучио које речи треба изрећи да стане. Ларс га за то
није ни питао, мислио је:
„Зауставићу га већ, није тако велик.“
Али млин не стаде ни на тренутак. Соба се пунила и пунила, а кад се заморио од напрезања и
мучења, каша с харингама већ му је допирала до појаса.
Напољу, на њиви, жени се учинило чудновато што је муж тако задуго не позива на ручак. Попне
се на једну узвишицу одакле је могла догледати није ли муж изишао из куће и не даје ли јој можда
махањем руке знак да дође. Утом он дојури од куће позивајући људе да похитају и помогну му
зауставити млин.
Кад су људи пристигли, стан је већ био пун-пунцат кашом с харингама.
Под притиском терета прснуше једна врата и каша покуља у двориште и у башту као бујица, као
права правцата поплава. Ларсу буде хладно око срца, али се онда сети како би било најбоље да
пошаље по брата.
Дође Ханс, али не хтеде зауставити млин ни под којим другим условом него једино под тим да му
га брат врати без икакве накнаде.
Док су они тако стајали и преговарали, млин је и даље млео и двориште с баштом већ је било
скоро сасвим поплављено. Тако се Ларс одлучи да спасава своју имовину а с млином да се растане.
Ханс наравно одмах заустави млин и оде с њим кући.
Сад је ваљало својски запети да се кућа и двориште с баштом очисте. Ларс и људи који су радили
на његову имању имали су целе јесени пуне руке посла док су уклонили све оно чудество од каше с
харингама. То није био нимало пријатан посао јер су се харинге убрзо' усмрделе.
Најгоре је пак било то што се јесењи рад око бербе није могао на време збринути, те је сав усев
уместо да буде смештен под кров пропао на њиви, а то је за њега била неизмерна штета. Зиму је
дочекао без довољно пиће за стоку и једно марвинче за другим липсавало му је од глади.
Крај је, укратко речено, био тај да је он од богатог постао убрзо сиромашан човек.
Док је Ларсово домаћинство пропадало, Хансово је из дана у дан постајало све веће и боље и он је
ускоро постао имућан човек. После није хтео више становати у малој кући него му је млин на једној
узвишици крај мора самлео прави дворац обложен сувим златом као кровом.
Тамо је пребивао: сви морепловци који су пловили дуж приморја, могли су се управљати према
том дворцу, толико је блистао, а они који су пловили тик уз обалу навраћали би да га разгледају.
Једног дана посети га неки норвешки капетан лађе који је на свом једрењаку превозио товаре
соли, и запита га на који ли се начин тако обогатио. Он му одговори како управо и није тако богат,
али да има млин који му меље све што пожели.
Богме вреди имати такав млин, рече бродар.
А како је са сољу? Може ли и соли да намеље?
„Може, како да не би могао“, рече Ханс и пусти млин у рад да капетан види како меље и фину,
ситну, и крупну и најкрупнију со, већ према томе како се пожели.
На то капетан добије велику вољу да има тај млин и хтео је да га купи пошто-пото. У себи је
мислио:
„Па он би ми био од неоцељиве користи; не бих морао да пловим до далеких обала испод чијих се
стена вади со и враћам се отуд с товарима: млин би ми уштедео све те дуге пловидбе.“
Ханс је тражио за млин хиљаду талира и ова продаја и куповина изврши се без много ценкања.
Капетан узме млин и оде не мислећи уопште на то — исто онако као што ни богати Ларс није на то
мислио, — да му се каже како да заустави рад млина, а не само како да га на рад покрене.
Чим се нашао на пучини, приђе послу: пусти млин да му најпре намеље крупне соли, а кад је
сматрао да ове има довољно, нареди млину да домеље за товар фине, ситне кухињске соли. Млин је
млео и млео и товар је већ био оптеретио лађу толико да је још само за ширину једне даске била над
водом.
Сад му је ваљало зауставити млин. Шчепао га је обема рукама и чврсто држао, али тим није
постигао ништа: млин као да није схватао шта хоће капетан и млео је даље несмањеном брзином.
На његов хитан позив притрче сви бродски момци; међутим ни снага свију њих заједно није била
довољна да млин заустави.
Онда почну избацивати со; млин млео, а они бацали. То је било такмичење неједнаких: млин је
млео више, него што су они стизали да избаце.
Крај песме је био тај да је лађа под превеликим теретом потонула на дно мора. С њом је потонуо и
млин, и пошто није заустављен, млео је со и даље па је меље и дан-данас. То се може видети и по
овом: ма колико слатке воде утицало у море, морска вода остаје увек једнако слана.
 ХАНС, СИН МОРСКЕ ВИЛЕ

На обали Скагерака пребивао негда ковач, по имену Расмус Мацен. Зарађивао је само толико да
је могао хватати крај с крајем: у месту у којем је живео, с његовим занатом није се ни могло
зарадити бог-зна-шта. Био је још млад човек, леп и снажан, али се рано оженио и имао много ситне
деце. Био је трудољубив и прегалац, па кад није имао шта да ради у ковачници, одлазио је на море у
риболов или скупљао ствари што их је море избацило на обалу.
Кад је једном по лепом времену, сам, у малом чамцу, пошао на море да хвата бакаларе, догодило
се да се не врати кући ни тог дана, па ни идућег; сви су стога мислили да га је море прогутало. Али
трећег дана појавио се Расмус на обали с чамцем пуним бакалара, тако крупних и гојних какве још
нико није видео.
Био је здрав и читав и није се жалио ни на глад ни на жеђ. Упао је, рече, у некакву густу маглу,
па никако да раније доспе до обале. Али ником не каза ни тада ни после где је провео цело оно
време. То је изишло на видело, тек седам година доцније: тада су људи дознали да га је напољу на
мору уграбила једна морска вила, и да је онда три дана провео код ње као њен гост.
Од оног времена ковач никад више није одлазио на море у риболов. То му у ствари није било ни
потребно: море му је и без тога давало богат принос. Јер кад год би отишао до обале, нашао би
свагда свакојаке добре ствари, остатке од бродолома, притеране таласима и избачене на земљу. А у
то време, свако је имао право да оно што на обали нађе узме и задржи, тако да је ковач из дана у
дан бивао све имућнији.
Већ се било навршило седам година откако је ковач био на мору, кад једног јутра, док је
поправљао нечији плуг, бане у ковачницу неки леп младић и рече:
„Добар дан, оче! Поздравља те моја мати, морска вила. Био сам код ње шест година, а сад ме
можеш ти држати и хранити исто толико времена."
То је био чудан младић од шест година какви су други тек кад им је осамнаест; а био је и много
већи и јачи него што су иначе дечаци његове доби.
„Хоћеш ли комад хлеба?" — запита га ковач.
„Хоћу, оче", одговори Ханс, јер тако се звао.
На то ковач замоли жену да му одсече комад хлеба што она и уради. Дечак убаци у уста читав
комад одједанпут и поједе га, а затим се врати оцу у ковачницу.
„Но, јеси ли добио довољно да утолиш глад?“ — упита га ковач.
„Нисам", одговори Ханс. „Добио сам само један залогајчић."
Онда ковач оде у кућу, узме цео један ражани хлеб, преполови га попреко тако да су горњи и
доњи део представљали по један комад, намаже их добро маслом и сиром и пружи их Хансу.
Убрзо ево га опет у ковачници.
„Но, јеси ли сад добио доста да се наједеш?" — запита га ковач.
„Нисам," рече Ханс. „Још нисам сит, ни близу. Мораћу се осврнути за каквом бољом исхраном, јер
видим да код тебе нећу никад моћи добити онолико колико ми треба да се наједем." Рече како ће
одмах отићи, чим му отац буде спремио штап какав жели да има. „Мора", рече, „бити од железа и
такав да траје".
Ковач му пружи једну железну шипку дебљине обична чворновата штапа да види је ли му
подесна; он је дохвати, савије као од шале и омота око прстију.
„Та“, рече, „не вреди ништа.“
Ковач онда узме једну другу, дебљине левче; њу Ханс преломи преко колена лако као да је
сламка. Тако ковачу не остаде ништа друго него да све гвожђе што га је имао, слије уједно; Ханс је
придржавао терет док му је отац ковао штап, тежи од наковња. Кад му га је исковао, узме га Ханс и
рече:
„Нека ти је хвала, оче, на овом! Сад сам од тебе добио свој део наследства." И то рекавши оде у
унутрашњост земље.
И ковач се од срца радовао што се отарасио сина, јер кад би морао да храни овакву изелицу, брзо
би постао пуки сиромах.
Идући тако, дође Ханс до једног спахијског двора. Догодило се да је спахија баш у том часу стајао
пред кућом, и кад је видео младића, запита га:
„Куд си пошао?“
„Тражим службу код неког коме су потребне снажне слуге, а који храни слуге тако да се могу
наситити."
 „Е, баш добро!“ — рече спахија. „У ово доба године ја обично узимам двадесет четворицу слугу да
раде на мојем имању. Сад их имам само дванаест, па бих те могао примити."
„Нећеш погрешити, ако ме будеш узео“, рече Ханс. „Ја ћу обављати посао за добру дванаесторицу,
али хоћу да добијем и јела за дванаесторицу."
Пошто су се о том споразумели, одведе спахија Ханса у собу за послугу и рече слушкињама да се
новом слузи спреми за јело толико колико за свих осталих дванаесторицу слугу заједно. То се добро
могло извести само тако да се за њега кува у посебну лонцу из којег ће онда моћи јести великом
варјачом.
Било је пред вече кад је Ханс тамо дошао те стога тог дана није урадио ништа друго до ли то што
је појео за вечеру добар оброк каше од хељдине прекрупе за дванаесторицу људи. Лонац је
испразнио до дна, те је, како рече, прилично сит те може спокојно лећи и утонути у дубок сан.
Затим је отишао и легао да спава.
Спавао је добро и дуго; сви у двору већ су били поустајали и пошли свако за својим послом, док је
Ханс још лежао и спавао као заклан. И спахија је већ био на ногама, радознао да види како ће то
изгледати нови слуга који треба да ради и једе за дванаесторицу.
Али Ханса нигде угледати, а сунце већ високо одскочило. Онда сам спахија оде у собу и викне:
„Устај, Хансе! Ти си се сасвим успавао." Ханс се пробуди и протрља очи.
„Богме јест, истина је“, рече; „ваља ми устати и доручковати."
Тако се обуче, оде у послужитељску собу, добије у лонцу за дванаесторицу свој оброк чорбе од
пива, сручи је у желудац, а онда запита шта му је посао. Е, данас ће млатити жито; она
дванаесторица слугу су већ на послу и вредно раде.
На спахијину имању било је дванаест гувни и дванаест слугу млатило је жито у шест, у сваком по
двојица. Хансу је ваљало да сам омлати све што је могло стати на шест осталих. Тако он оде на једно
и узме у руке млатило; видео је како то раде други, па почне и сам тако радити. Али при његову
првом ударцу сломи му се млатило у комаде. На зиду је висило више млатила и он узимаше једно за
другим, али ни с једним не би боље, сва су се изломила чим би којим треснуо по житу.
Тако није могао ништа урадити: морао је најпре направити друкчије млатило. Нађе у дворишту
две греде и виде коњску кожу разапету на вратима житнице. Узме све то, повеже обе греде коњском
кожом као путом и тако направи млатило према себи: дужа и тања греда била му је држаље а краћа
и дебља млатило. С тим се већ дало нешто урадити.Али му је житница била сад сувише ниска да би
овакво млатило могао замахнути како ваља; а кад се постављао попречке, онда сувише узана, јер би
њим ударао о један или други зид. Али се Ханс умео испомоћи: подигао је цео кров, скинуо га са
житнице и положио га крај ње у дворишту.
Кад је на тај начин решио питање слободног простора у висини, навукао је у житницу снопове
разних жита и стао их млатити. Може се замислити какс су зрна излетала из класја млаћењем
оваквим његовим млатилом. Омлаћене снопове избацивао је напоље, један за другим, и доносио
друге онако како би их дохватао, не водећи рачуна о том у коју врсту жита који сноп спада.
Пред подне све спахијино жито било је омлаћено и све заједно испомешано: раж и пшеница и
хељда и овас, све на једној гомили.
Кад је свршио с млаћењем, изиђе, подигне кров и постави га на житницу као какав поклопац на
кутију; затим оде спахији и јави му да је обавио одређени му посао.
Чувши шта му јавља, спахија се тако изненадио да само што није сео од изненађења. Онда пође к
житници да види је ли то истина. Заиста је било онако како је Ханс рекао.
Дабогме да се лице у спахије јако раскиселило кад је видео да су му зрна свих жита од жетве те
године измешана; а кад је видео млатило којим се Ханс служио, и дознао на који је начин направио
простора да може замахнути млатило и тући тим жито, ухватио га је такав страх од снажног слуге
да се није усудио рећи му шта друго него само ово: добро је што је све омлаћено, али би се зрно
морало и овејати.
Ханс запита шта значи то кад се каже: овејати жито? Објасне му да се зрно мора одвојити од
плеве: башка зрно, башка плева, а не онако како је у њега: нагомилано све заједно и све до крова
насред житнице.
Ханс почне онда растресати гомилу и вејати рукама, али убрзо увиде да на тај начин неће далеко
дотерати. Смисли нешто боље: отвори обадвоја врата, легне на крају једне стране житнице и стане
дувати: сва плева одлети на другу страну и створи тамо прави спруд од плеве, док на другој страни
остану само зрна, онако чиста каква је ова мешавина могла уопште бити.
Потом оде спахији и јави му да је и овај посао довршио. Спахија рече да је сад добро и да тог дана
нема више шта да ради. Ханс онда пође у служитељску собу где добије за ручак онолико колико год
је могло стати у његов желудац; оде затим да по ручку мало одспава, што потраја до вечере.
Несрећни спахија није знао шта ће и како ће даље с Хансом, и потужи се жени на невољу која га
је снашла; она му, каже јој, мора помоћи и измислити начин како да се курталише овог снажног
слуге, јер он се не усуђује да му откаже службу, — боји га се.
Жена призове настојника имања и тако доконају да све слуге пођу идућег дана у шуму у сечу
дрва, а међу собом углаве да онај ко се с возом дрва последњи врати из шуме — буде обешен. Слуге
ће већ умети извести ствар тако да Ханс буде тај који ће заслужити да виси на вешалима; јер они ће
поранити и одмах поћи на посао, док ће се Ханс успавати и задоцнити.
Тако су слуге те вечери, док су седеле на окупу, разговарале о томе како сутра морају поранити,
јер иду у сечу дрва; чека их тежак посао и далек пут. Па, у сврху бодрења на што живљи рад,
споразумеју се: да онај ко с возом дрва последњи стигне кући, изгуби живот на вешалима. Ханс није
имао ништа против тога.
Сутрадан много пре зоре свих дванаест слугу било је на ногама. Узму најбоље коње и кола што их
је било на имању и одвезу се у шуму, док је Ханс још увелико спавао, а спахија говорио:
„Само нека спава!“
Напослетку се Ханс пробуди с мишљу како је већ време да добије доручак, те устане и обуче се.
Спокојно посрче чорбу од пива, а онда изиђе у двориште да спреми кола и крене у шуму.
Други су већ узели све што је било употребљиво и Ханс је с муком саставио четири неједнака
точка, наместио их на некакав расклиматан колски труп и, пошто других коња за њега није било,
упрегао у кола две раге и кренуо у шуму. Где је шума — није знао, али је возио трагом других кола и
заиста стигао право до шуме.
На пролазу кроз капију на живој шумској огради догоди му се незгода да је закачи колима и
развали. Узме велик камен који је лежао у близини, а био седам лаката дугачак и седам лаката
широк, и метне га насред пута место капије. Онда оде и придружи се осталим слугама. Њих
дванаесторица дочекаше га с подругљивим осмесима: они су од рана јутра прегли што су боље
могли да пообарају дрва и узајамно се помагали да их потоваре у кола и већ их потоварили у сва
осим једних.
Ханс се лати секире и приђе једном дрвету да га подсече и обори. Али је био лоше среће: при
првом ударцу оштрица секире се завине, а држаље сломи. Он се на то мане секире, обухвати дрво
обема рукама, ишчупа га са свим корењем и баци у кола. Затим приђе другом, па трећем и тако
редом, док су остале слуге, заборавивши на свој посао, посматрале отворених уста шта Ханс ради. А
онда се одједном ужурбају, натоваре и последња кола, ошину коње и крену.
Хансу оставе да се сам брине како ће са својим рагама одвести товар; за њих је било најважније
да стигну кући пре њега, а то им се чинило сасвим могућним.
Ханс упрегне раге, оне потегну али ни макац с места. Буде му досадно да се мучи с њима, упрегне
их, јаким ужетом свеже кола са свим товаром, упрти све то на леђа и пође кући. Коње је на улару
водио са собом.
Кад је дошао до шумске живице, а оно пред капијом стоје свих дванаест слугу са колима: због
камена који је лежао насред пута нису могли даље.
„Па зар вас дванаесторица нисте кадри да га уклоните с пута?“ — рече им Ханс. Зграби камен,
баци га у страну, а онда се с товаром на леђима, а коњима за собом упути кући и стигне много пре
него ли иједан од њих.
Пред кућом је стајао спахија, изгледао слуге с возовима дрва и изгледао, радознао да види како
ће пристизати и ко ће доћи први, а ко последњи. А кад угледа Ханса како корача с товаром на
леђима а коњима за собом, толико се уплаши да није знао урадити ништа друго него да затвори и
закрачуна капију.
Кад је стигао пред кућу, спусти Ханс терет на земљу и закуца алком на капију, али се нико не
појави да му је отвори. Он онда узме преко коша пребацивати терет у двориште; прво пребаци дрва,
а затим кола, тако да се точкови откотрљаше на четири стране. Спахија је гледао и мислио:
„Сад ће јамачно и коњи поћи овим путем, ако му не будем отворио!" — и отвори капију.
„Добар дан, господару!" — рече Ханс, одведе коње у стају, а сам оде у служитељску собу да
штогод презалогаји.
Напослетку стигну и остале слуге са својим товарима. Кад су ушле у двориште, рече Ханс:
„Сећате ли се нашег договора од синоћ? Па ко је од вас тај кога треба обесити?"
„Ах, казаше они, то је била само шала и брбљање без важности."
„Добро“, рече Ханс, „мени је свеједно". И тим се разговор о вешању доконча.
Сад су спахија, спахиница и њихов настојник имали опет шта да шапућу међу собом о страшном
слузи: морали су га се отарасити на који било начин.
То ће се већ моћи извести, рекао је настојник: су траће се чистити бунар и том приликом могли
бисмо га уклонити; слуге треба да га наведу да се спусти у бунар, а кад буде био у бунару, да баце
на њега велики воденични камен: то ће га докусурити. Могли бисмо онда и затрпати бунар, тако би
се уштедели трошкови око његове сахране.
Спахија и спахиница нађу да је ова замисао одлична и радоваху се већ унапред што ће га се овако
ратосиљати.
Али Хансу није било до умирања. Спавао је по својој навици до позна јутра, и још би био спавао,
да га спахија није пробудио. На његово:
„Хајде устани, Хансе! Ти си се успавао!"
Ханс се тргне иза сна и протрља очи.
„Богме јест, истина је“ — рече: „мораћу устати и доручковати."
Тако устане и обуче се: доручак му је већ био спремљен. Кад се надоручковао, запита шта ће тог
дана радити.
Е, сад ће помагати осталим слугама у чишћењу бунара.
„Добро", рече; „идем". И оде те се придружи слугама које су га чекале.
Ханс им рече да бирају шта више воле: или да сиђу у бунар и пуне ведра а он да их извлачи, или
да они извлаче ведра а он да сам сиђе у бунар. Одговоре му како би боље било да они остану горе,
јер за толико њих нема ни места у бунару.
Тако Ханс сиђе сам у бунар и узме га чистити. Слуге су се већ биле договориле шта да раде и
одмах са гомиле камења што се налазила на дворишту узме сваки по камен који је могао носити и
баци га на њега у бунар. Мислилл су да ће га тим убити. Али се Ханс на то ни не осврте, него им
само викне да отерају живину, чепрка ту крај бунара па пада, вели, песак на њега.
Тада слуге увидеше да му ситним камењем не могу дохакати, а да би га јамачно могле убити кад
би бациле на њега велики воденички камен. Тако га њих дванаесторица, помажући се полугама и
облицама, догурају до бунара, а затим једва сви заједно смогну толико снаге да га гурну у бунар.
Мислили су: сад је готов!
Али је камен пао тако срећно да је глава Хансова прошла управо кроз рупу што је воденички
камен има у средини и легао му на рамена, као што пастору, кад служи службу, лежи око врата
свештена огрлица.
На то Ханс не хтеде остати даље у бунару. Изиђе из њега с каменом око врата па право господару
да му се потужи како остале слуге праве од њега спрдњу; он, вели, неће да буде пастор, није
довољно учио да би могао постати пастор. И то рекавши сагне главу и стресе с рамена камен који
крајичком додирне спахијину ногу и смрска му један прст.
Спахија одшанта к жени и призове настојника имања коме рече како безусловно мора наћи начин
да се курталише овог ужасног човека који оставља за собом само лом и покор; све што је настојник
досад смислио показало се бескорисним; треба да измисли нешто боље и поузданије.
„Има“, рече настојник, „још један начин. Господар га може послати вечерас да лови у Ђавољем
језеру. Одатле се још нико није жив вратио, јер стари ђаво не допушта ником да тамо хвата рибу
ноћу.“
Е, то му је паметно, кажу спахија и спахиница. Онда спахија одшанта натраг к Хансу и рече му
како ће он већ казнити слуге што су се прдачиле с њим. Сад би пак могао свршити један мањи
посао при којем му неће сметати онакви простаци какви су те слуге. Нека те ноћи оде сам и нахвата
риба у Ђавољем језеру.
„Добро", рече Ханс, „с тим сам сасвим задовољан. Само морам понети са собом нешто јела и пића:
пећку хлеба, масла, буре вина и ведро ракије; мање не може бити.“
Спахија радо пристане да му се све то спреми и завеже и Ханс се, са завежљајима на својем
добром штапу а штапом преко рамена, упути чврстим корацима к Ђавољем језеру. Тамо уђе у
чамац, припреми све што је било потребно за хватање рибе и завесла.
Кад је био насред језера, а већ било позно вече, хтеде мало ужинати пре него што пређе на посао.
Док је он тако јео, и пио, пио и јео, слатко и без журбе, изрони наједанпут из језера стари ђаво,
шчепа га за врат, истргне из чамца и одвуче на дно.
Била је срећа за Ханса што је тог дана понео штап и имао још толико времена да га дохвати у
тренутку кад је осетио у врату канџе старог ђавола. И кад су доспели на дно, рече:
„Стан’, почекај мало! Сад смо на чврстом земљишту!" Те зграби старог ђавола за врат једном
руком, а другом га узме макљати по леђима својим тешким штапом. Ђаво је јечао и стењао и драо се
и кукао и молио Ханса да га престане лемати, обећавајући му да никад више неће доћи у ово језеро.
„А не, пријашко, то ми није довољно. Пустићу те кад ми обећаш да ћеш похватати све рибе у
језеру и до зоре их однети у спахијско двориште."
Стари ђаво му то радо обећа и Ханс га пусти. Затим одвесла до обале, поједе остатак вечере, оде
кући и легне да спава.
 Сутрадан кад је спахија устао и отворио врата, покуљаше рибе у собу котрљајући се по поду: било
их је пуно двориште све до крова. Он брзо потече к жени, јер сам никад није умео да смисли
ништа паметно и рече:
„Шта ћемо сад с њим? Стари га ђаво није однео. Верујем да је похватао све рибе у језеру, пуно ш
је двориште све до крова!“.
„Е, то је да пукнеш!“ — рече спахиница. „Него покушај да га придобијеш за то да пође у пакао и
наплати камате."
Тако спахија мораде поћи преко у спаваоницу на разговор с Хансом. Једва се некако провукао
поред зидова преко пусте рибље благодати којом га је обдарио његов страшни слуга.
Онда рече Хансу како му је захвалан на обиљу рибе и како сад има за њега један налог који може
поверити само сасвим поузданом слузи: треба, вели, да оде у пакао и наплати камате за три године
дана. Он је, каже, тамо уложио свој новац и сад је време да прими трогодишњу камату.
„Радо ћу извршити твој налог", рече Ханс; „али којим ми путем ваља ударити да дођем у пакао?"
Спахија штуцне не знајући шта да му на то одговори. Обрне се и оде к жени да се обавести.
„Баш си прави тупан!“ — узвикне спахиница. „Нареди му да иде кроз шуму, право и јужно. Да ли
ће стићи до пакла или неће, свеједно је; свакако ћемо га се курталисати."
Спахија оде поново к Хансу и рече:
„Пут води право, увек јужно, кроз шуму".
Ханс на то затражи храну и пиће за далек пут: две пећке хлеба и двоструки оброк масла за толико
хлеба, два бурета пива и два ведра ракије. Спахија му радо учини по његову захтеву. Све то веза
Ханс у завежљај који обеси на свој штап и с њим преко рамена пође чврстим кораком пут југа.
Пролазећи кроз шуму, дође до места одакле је водило више путева тако да се нашао у недоумици
којим му ваља ударити. Седне и одвеже завежљај с јелом и пићем. Био је заборавио да понесе од
куће нож, али се срећом нашао близу њега некакав плуг, с којег скине цртало и послужи се њим да
пресече хлеб. Док је тако седео, јео и пио, наиђе некакав човек на коњу.
„Одакле си ти?“ — запита Ханс.
„Из пакла“, одговори му човек.
„Онда стани и мало причекај!"
Али се човеку журило и није хтео да чека. Ханс на то потрчи за њим и шчепа коња за реп. Коњ се
пропне и јахач се стрмоглави у једну рупчагу.
„Чекај мало, кажем ти!“ — рече Ханс јахачу: „И ја ћу истим путем.“ Затим увије све што је имао у
завежљај, баци то коњу на леђа, узме га за узде и поведе, рекавши човеку:
„Но, нас двојица можемо сад пешке.“
Уз пут му исприча с каквим налогом иде и какав је доживљај имао са старим ђаволом. Онај други
није много говорио, али је добро познавао пут, те није дуго потрајало кад се нађоше пред капијом
пакла.
Тамо нестане одједном и коња .и јахача и Ханс остане сам.
„Они ће већ доћи и отвориће ти капију", каже он сам себи, али нико не дође. Закуца на капију,
али још никог да му је отвори. Тад му чекање додија, те стане ударати штапом по капији док је није
развалио и ушао.

Цела чета ђаволчића полети му у сусрет и упита га шта тражи у паклу. Ханс рече како је дошао с
поздравом од свог господара и с његовим захтевом да му се исплати тромесечна камата. Ђаволчићи
се на то издераше на њега и хтедоше га шчепати и одвући; али кад је некоје од њих одадро штапом,
оставе га, и дерући се још више, отрче старом ђаволу који је, после доживљаја с Хансом, још лежао
у постељи. Кажу му како је дошао гласник спахије са Ђавољег језера да наплати трогодишњу
камату; тај је, кажу му, својим проклетим гвозденим штапом развалио капију и страшно им
испребијао и руке и ноге.
„Дајте му камату за три, па, ако хоће, и за десет година“, — рече стари ђаво. „Само га не пуштајте
к мени!“
Тако ђаволчићи донесу Хансу грдну гомилу сребра и злата; он све то сребро и злато стрпа у врећу
у којој је био понео хлеб, баци је на раме и чврстим кораком врати се на спахилук. Тамо се уплаше
преко сваке мере кад га опет угледаше.
Али је сад и Ханс био сит службе. Од свег сребра и злата што га је донео из пакла преда
господару половину с тим да је задржи за себе. Спахија је био срећан и пресрећан једно због силна
новца што га тако добива, а друго због тога што га Ханс коначно оставља.
Другу половину новца однесе Ханс своме оцу, ковачу, и преда му је. Али се одмах и с њим
опрости: додијао му је, каже, живот на земљи и међу људима и сит је таква живота и свим срцем
жели да се врати кући, к мајци.
И отад нико више није видео Ханса, сина морске виле.
 ЗЛАТНЕ ЦИПЕЛЕ

Био негда један младић који је пошао у свет да потражи срећу.

Док је тако ишао својим путем, сретне се с једним старим човеком који га замоли за милостињу.
Младић му рече да новаца нема, али да ће радо поделити с њим храну коју има, што старац прими
са захвалношћу. Седну под једно дрво и младић раздели јело на два једнака дела.
Кад су ужинали, устане и хтеде поћи, али му старац рече:
„Ти си са мном поделио оно што си имао, па сам рад да и ја теби дам нешто. Ево ти ова палица и
ова кугла, оне ће ти донети срећу. Подигнеш ли палицу . пред себе у вис, бићеш невидљив; а удариш
ли палицом по кугли, кугла ће се пред тобом котрљати и показаће ти куд треба да идеш.“
Младић му се захвали на дару, баци куглу на земљу и удари по њој палицом: кугла се брзо
откотрља напред, и котрљала се стално и све даље док није приспео до некаква великог града. Тамо
младић виде многе поодсецане људске главе, пободене око градских зидина.
Упита првог на кога је наишао, шта то значи, те чује од њега да у земљи влада велика невоља због
принцезе која сваке ноћи подере дванаест пари златних ципела, а да нико не зна како.
Старом краљу је то већ дојадило, па је свечано обећао да ће онај ко покуша и узмогне решити
тајну овог збивања добити принцезу за жену и пола државе, а изгубити главу ако покуша па је не
узмогне решити.
Изванредна принцезина лепота довела је у град и многе принчеве и велможе који су покушали да
реше тајну, али су се сви морали овде растати са животом, и краљ је због тога у великој жалости.
Кад је младић то чуо, распали се у њему жеља да окуша своју срећу. Оде одмах у двор и рече како
је спреман да се идуће ноћи прими задатка.
Стари краљ га виде и би му жао младића; посаветова га да се у то не упушта, јер да, сигурно, неће
ни он проћи боље од других. Али младић остаде при оном што је наумио и краљ онда рече нека три
ноћи преноћи у принцезиној соби и види шта се то збива с њом; а ако трећег дана не узмогне ништа
изнети на видело, мораће поћи на губилиште.
Младић се с тим сагласи.
Кад се смркло, одведу га у принцезину собу где је за њ била спремљена постеља. Он тамо наслони
палицу на постељу, обеси о палицу торбу и легне с намером да целе ноћи не склопи ока. Задуго је
био будан, не примећујући баш ништа, али одједном заспи, а кад се пробудио, био је већ увелико
дан. Веома се наљути на самог себе и чврсто реши да идуће ноћи боље припази.
Али је друге ноћи било исто тако као и прве; тако му је преостала још само једна ноћ.
Кад је треће вечери легао, учини се одмах као да је утонуо у сан. Не би задуго кад зачу нечији
глас: неко је питао принцезу да ли је младић већ заспао. Принцеза рече да јесте, нашта се крај
његове постеље појави једна у бело обучена девојка и рекавши принцези:
„Да видим да ли заиста спава'1, узме златну иглу и забоде му је у пету. Он се не помаче и девојка
оде од њега оставивши у пети забодену иглу.
Кад је опрезно отворио очи и погледао, види младић да су она и принцеза одгурнуле принцезину
постељу и силазе низ степенице које су се налазиле испод постеље.
Младић брзо устане, извуче из пете иглу и метне је у торбу, па подигне пред себе палицу у вис да
би био невидљив.
Сиђе низ степенице и пратећи принцезу и ону девојку, дође с њима до шуме у којој је све било од
сребра: дрвеће, цвеће и трава. Кад су били на крају шуме, откине гранчицу с једног дрвета и метне
је у торбу. Принцеза чу неко пуцкетање у дрвећу, окрете се али не виде ништа.
„Чини ми се да неко иде за нама“, рече она.
„Ах, то је само шуштање од ветра", каза девојка.
Затим дођу у шуму, где је све било од злата: дрвеће, цвеће и трава, и кад су били на крају шуме,
он опет откине једну гранчицу и метне је у торбу.
Принцеза се окрете, рекавши како јој се чини да неко иде за њима, али девојка опет рече да је то
од ветра.
Потом дођу у шуму у којој су дрвеће, цвеће и трава били од дијаманата и кад су били на крају
дијамантне шуме, он и ту откине једну гранчицу и метне је у торбу.
Онда дођу до једног језера; тамо је био мален чамац и оне уђу у њ. Кад се хтедоше отиснути од
обале, ускочи и он у чамац, и чамац се тако јако заљуља да се принцеза уплаши и викне како сад
сигурно има неког поред њих. Девојка јој и сад рече да је то само од ветра.
На другој страни језера лежао је велик двор. Један гадан трол изиђе пред њих, прими принцезу,
уведе је у двор упитавши је зашто стиже тако позно.
Она рече како је била јако заплашена мислећи ди иде за њом и пратиљом, али да није никог
видела, Тада поседају за сто и младић стане иза принцезине столице; а кад су свршили с вечером,
узме и њезин златан тањир, златан нож и виљушку и метне их у торбу. Ни трол, ни принцеза нису
могли схватити куд је то наједном нестало тањира, ножа и виљушке, али трол не хајаше даље за то,
већ хтеде почети игранку.
Тако они почеше играти; принцеза је одиграла са тролом дванаест игара и у свакој игри поцепала
по један пар златних ципела.
Одигравши последњу игру, баци принцеза ципеле у ћошак; младић их подигне и метне у торбу.
После игре отпрати их трол до чамца. Младић се превезе с њима, искочи први на земљу и похита
брзо кући тако да је стигао пре њих; кад је принцеза дошла, он је већ био у својој постељи, правећи
се да спава.
Ујутро дође стари краљ и запита га да ли је сад шта видео; али он рече како је опет заспао, исто
онако као и прве и друге ноћи, и да није ништа опазио. Краља је то веома ожалостило, али је
принцеза била утолико веселија и желела је да гледа кад га буду вешали. Младић буде поведен на
губилиште, а краљ и принцеза и цео двор пођу за њим.
Кад је стао пред вешала, замоли младић краља за одобрење да исприча чудноват сан што га је
сањао последње ноћи, и краљ му то одобри. На то он почне причати: „Сањам“, рече, „како принцези
дође једна у бело обучена девојка и запита је да ли спавам. И хотећи се у то уверити забоде ми у
пету златну иглу.
„Чини ми се да је то била ова“, — и извади иглу из торбе.
„Даље сам сањао како је принцезина постеља одгурана у страну и како су обе сишле низ
степенице што су биле испод постеље, а ја пошао за њима; како смо дошли у шуму у којој су дрвеће,
цвеће и трава били од сребра и ја открхао гранчицу с једног дрвета. Ево је овде.
Потом смо дошли у шуму, у којој су дрвеће, цвеће и трава били од злата и ја открхао гранчицу с
једног таквог дрвета. Ево је.
Затим смо дошли у шуму где су дрвеће, цвеће и трава били од дијаманта те ја одломио гранчицу и
с једног таквог дрвета. Ево је овде.
После сам сањао како смо пошли даље и дошли до језера, где је био чамац у који су ушле
принцеза и девојка. Кад сам и ја ускочио у чамац, принцеза се била уплашила и мислила да се неко
налази иза ње, али ме није могла видети.
Прешли смо преко језера до једног великог двора и ту је изишао некакав гадан трол, примио
принцезу, одвео је у двор и сео с њом за сто.
Па сам сањао да сам стао иза принцезине столице и кад је вечерала, узео јој тањир, нож и
виљушку и метнуо их у торбу. Ево их.
Затим сам сањао како је трол позвао принцезу да игра и да је она одиграла с њим дванаест игара
и у свакој игри поцепала по један пар златних ципела.
Кад је одиграла последњу игру и бацила ципелу у страну, учинило ми се као да сам је метнуо у
торбу, и ево је.
Онда сам опет сањао да је пошла кући, али да сам се ја вратио кући пре ње и легао у постељу пре
него што је она стигла.“
Кад је краљ све ово чуо, био је срећан и пресрећан, док је принцеза била полумртва од страха и
никако није могла схватити како се то догодило.
Краљ је хтео да се младић и принцеза одмах венчају, али је младић желео да пре венчања посети
трола, те замоли принцезу да му позајми свој златни напрстак.
Она му га да и младић сиђе низ степенице, прође кроз сребрну, златну и дијамантну шуму до
језера, пређе преко језера до тролова двора. Кад је дошао до трола, забоде му у срце златну иглу
што ју је био извадио из пете и подметне под тролову рану принцезин напрстак. Кад су из ране
кануле три капи крви, трол је био мртав.
Враћајући се преко језера и дошавши у дијамантну шуму, окрене младић напрстак да кане једна
кап тролове крви на земљу, и одмах се све дрвеће и цвеће и све травке претворише у исто толико
људи, жена и деце, и сви су били тако срећни што их је ослободио чини да рекоше како он треба да
им постане краљ, јер је то била цела једна краљевина.
Пођу с њим у златну шуму. Тамо младић узме напрстак, те на земљу кане другу кап тролове крви,
па се и ту све дрвеће, цвеће и травке претворе у људе, цела једна краљевина. И они се радоваху
тражећи од њега да им буде краљ.
Пођу с њим у сребрну шуму. Тамо младић узме опет у руке напрстак, те из њега кане на земљу и
трећу кап тролове крви, и све дрвеће, цвеће и травке постану људи који му захваљиваху што их је
ослободио, тражећи од њега да им буде краљ. Пођу с њим старом краљу и известе га о својем
ослобођењу.
Краљ и принцеза се веома радоваху што је тако и принцеза ослобођена чини. Онда с великим
сјајем прославе свадбу и младић постане краљ у све три краљевине.
 ОБУЋАРСКИ ШЕГРТ

Био једном један обућарски шегрт. Отац му је био пастор и требало је да и он учи за пастора, али
је остао сироче пре него што је навршио четрнаест година, а од рода није имао никог ко би га могао
школовати.
Тако доспе сеоском обућару да учи занат и код њега је провео три године дана, до доба кад
почиње ова приповетка.
Као и други обућарски шегрти, и он је често добивао каишем по леђима кад би га мајстор затекао
како се замислио и обмотава дретву око прстију, уместо да шије, или како друго штогод по
обућарској стакленки, уместо да забија клинчиће у пенџета.
Али три године шегртовања, а и те шибе каишем, довеле су га дотле да је научио све што је
спадало у обућарски занат: умео је и кројити и шити и задевати чиоде и забијати клинчиће, али
праве воље за посао који му је пао у део — није имао.
Догодило се једном да му мајстор каже како тог дана не мора седети код куће и шити, него нека
оде у шуму и насече клинчића, јер их у радионици нису више имали.
Он похита што је брже могао, јер ништа није толико волео колико шврљати по шуми. На клинчиће
није мислио; мислио је на то да се попне на сваки брежуљак и сиђе у сваку долину, да бере малине
и тражи птичја гнезда, да посматра мравињаке и хвата лептирове. И тако прође дан и почне се
спуштати вече, а он још немаше клинчића.
Тад му напослетку падне на памет зашта је дошао у шуму и узме тражити жбунове зове, јер се од
ње секу клинчићи. Али нигде да нађе који жбун зове, а у шуми је већ почело да се смркава; није
више знао ни где је управо и због тога је сад мислио само на једно: како да изиђе из шуме. Почне
трчати; срећа му напослетку помогне да доспе на отворено поље.
Управо у тренутку кад је излазио на чистину, дотрча преда њ некакав велик пас и почне лајати.
Шегрт схвати шта пас хоће да му каже. „Вау, вау, ти, људски створе!" — казивао је пас тим
лавежом; — „треба одмах да се са мном вратиш у шуму; тамо је неко ко хоће да разговара с тобом.“
Велики пас оптрчавао је око њега, лајући непрекидно; он не смеде учинити шта друго до ли то што
му пас говори и пође за њим у шуму.
Тамо је лежала на земљи трупина велика јелена; крај њега је стајао голем мрки медвед и мумлао,
а одмах уз њега, на грани оближња дрвета, седео је велик бели соко и кликтао; на врху пак
повелика струка једне шумске биљке седео је мален црни мрав и звиждукао; мрав се спрва није ни
видео, ни чуо.
Тада медвед замумла и рече шегрту да им подели јелена; сваки од њих четворице има право на
плен, само не могу да се сложе како да га поделе.
На то шегрт извади бичкију и одере јелена. Онда му одсече главу и да је мраву.
„За тебе је“, рече, „најбоље да добијеш главу. У њој је тако много малих рупа и одељака у које
можеш по вољи улазити и из њих излазити.“
Затим исече трупину, извади из ње дроб и да га соколу.
„Тебе је најбоље послужити овим,“ рече; „дроб је пријатно мек и лако га можеш комадати."
Потом одсече ноге и да их псу.
„За тебе су најпогодније ноге“, рече му; „на њима имаш шта да глођеш.“
Труп пак да медведу.
„Јер ти си тако велик и снажан", каже медведу; „ти га најбоље можеш искомадати.“
Његову поделу приме сви с највећим задовољством и сваки се одмах баци на свој део плена.
Шегрт узме кожу на леђа и похита кући. У себи је мислио да ће му мајстор бити добре воље кад
му буде предао красну јеленску кожу и ваљда га неће ишибати што му није донео клинчића.
Али баш у тренутку кад је излазио из шуме, дојури за њим пас и каже му како треба да се врати
на час: медвед има нешто да разговара с њим. Тој вести шегрт се није ни најмање обрадовао;
мислио је да можда није смео понети кожу, те се пожали псу на своју муку и невољу.
Ако се, рече му, сматра да нема права на кожу, моли за опроштење што је погрешио поневши је
са собом; спреман је да је преда псу па нека је само доесе и врати.
Шегрт није имао ни најмање воље да се поново нађе близу медведа.
„Јер сад“, говорио је самом себи, „кад су свршили с јеленом, поделиће напослетку и тебе, таква
какав си.“
Али му пас рече да кожу може спокојно задржати; медвед хоће да само поразговара коју реч с
њим.
 Тако шегрт мораде натраг у шуму. Медвед је био врло љубазан; рече му како су се њих четворица
споразумели да му нешто поклоне, јер им је тако добро поделио плен.
Нека за то има одсад моћ да се, кад год то буде пожелео, претвори у медведа, исто тако големог и
снажног и паметног какав је он, а чим буде хтео, опет постане човек; пас му рече нека се може
преобразити у пса, исто тако брза као што је он, и обдарена с исто тако тананим њухом; соко рече
нека се одсад може претворити у сокола, исто тако лепа перја, хитрих крила и исто тако
далековидих оштрих очију какве су у њега; напослетку рече мрав нека одсад има моћ да се може
претворити у мрава, исто тако маленог, тако лепог и паметног као што је он.
Шегрт им се најлепше захвали на доброти, а онда се пожури кући. Али кад је већ стигао близу
обућареве куће, стане мислити како га тамо чека само жалосно задовољство да стално послује
шилом и дретвом.
„Како би то лепо било кад бих се преобразио у сокола!“ — помисли у себи, и у истом тренутку
претвори се у сокола. Развије крила, вине се у висине и полети брзо као стрела. Летео је стално и
прелетао земље и воде; хтео је отићи што даље и тако је стигао сасвим доле у Шпанију. Тамо се
осврнуо радујући се свему што је видео испод себе на земљи: брдима и рекама, градовима и људима;
све му је било тако ново и тако дивно.
Летео је и кружио ваздухом док није долетео до једног великог двора, много већег и сјајнијег но
који било други од свих што их је видео. Лако се могло веровати да је то био краљевски двор.
Чудноват двор: сви прозори с источне, са западне и с јужне стране били су на њему зазидани, а
светлост и ваздух могли су допрети у овај велелепни двор само кроз прозоре с његове северне
стране. Од прозора се протезао и леп, велик врт у којем је сијало сунце, мирисало цвеће и певале
птице: тамо слети соко и стане на високо дрво испред једног отвореног прозора.
Унутра у двору налазило се велико друштво: тамо је седела млада, лепа принцеза, окружена
дворјанкама; и краљ, њен отац, био је код ње. Краљица није више била жива, а њу, принцезу, своје
једино дете, краљ је волео изнад свега на свету. Ње ради је и преградио цео двор да на њему нигде
не буде прозора до ли само на северној страни.
Јер њој је о рођењу проречено: ако на њу падну сунчане зраке пре него што јој буде било тридесет
година, одвешће је један вампир. Сад је принцези било петнаест година и за све то време морала је
провести у одајама двора. Тек увече кад би сунце већ зашло, смела се мало прошетати по лепу
дворском врту, иначе је стално морала бити унутра у двору.
Може се замислити како је соко гледао принцезу. Никад сиромашни обућарски шегрт није видео
тако лепу девојку, косе тако сјајно црне као гавранова крила, коже тако дивно беле као перје у
сокола и очију тако сјајних као што су очи соколове. А и краљева кћи је била прва која је угледала
дивљу птицу напољу на дрвету.
„Оче, погледај ону лепу страну птицу што стоји на дрвету!“ — узвикнула је.
Краљ погледа на дрво и угледа сокола.
„Да, кћери, добро видиш“, одговори јој; „то је ретка птица која живи горе на северу. Она је
краљевске природе и краљ је међу птицама. Ваљало би је ухватити и држати, само кад би се могла
ухватити."
Стара, искусна принцезина дворска госпођа рече да зна како се хватају овакве дивље птице.
Завеже узицу за прозорска крила, остави на прозору комад меса као мамац, а онда изиђу из собе
сви осим принцезе која је желела да сама ухвати птицу. Заклонила се држећи крај узице у рукама и
чекала док соко није слетео, а онда брзо затворила прозор.
Он међутим није слетео због мамца, него због лепе принцезе; кад су сви изишли из собе, а она се
заклонила, није могао одолети него је слетео на прозор да завири у собу.
Тако је соко био ухваћен. Кад је видео ко га држи у мрежи, није се ни љутио ни отимао, него се
показао сасвим питом и стрпљив док га је принцеза узимала у руке, миловала га и уносила у велик,
позлаћен кавез, као да је папагај.
Онда је позвала у собу све остале; краљ и дворјанке нису могли да се довољно надиве лепој птици
коју су овако добили. Сама принцеза била је тако радосна и горда због својег успеха да се кавез са
соколом није смео држати нигде другде до ли само у њеној ложници.
За сокола није било никакве оскудице, принцеза га је хранила месом и хлебом и надевала му
многа нежна имена. Али му је временом ипак досадило седети стално на шипки у кавезу, и једног
раног јутра кад је већ било видно, а принцеза још спавала, дође соколу на ум да каже у себи:
„Кад бих сада постао мрав!"
И одмах се претвори у мрава, те је с лакоћом могао изићи из кавеза. А кад је био на поду помисли
мрав:
„Кад бих сад опет постао обућарски шегрт!" То одмах и постане: младић у принцезиној ложници!
У том тренутку пробуди се принцеза, крикне гласно, дохвати звонце што је висило крај њезине
постеље и зазвони, тако да су све собарице и дворјанке појуриле к њој у ложницу. Утом се
обућарски шегрт у трен ока преобрази — прво у мрава а од мрава у сокола и тако је као соко седео
лепо и спокојно на шипки у кавезу.
На питање собарица и дворјанки које су се стрчале и брзо нашле у њезиној ложници, шта се то
догодило, принцеза им рече да је у соби видела човека и због тога их узбунила.
 Оне на то стану тражити свугде по соби, завирујући у ормане и под кревет; али не нашавши
никог, веровале су да принцеза није никог ни видела, јер кроз затворена врата и прозоре нико ни не
може ући, него биће да је само сањала или да је можда болесна; због тога је добила лековите
капљице и прашкове и цео дан морала је остати у постељи; следеће ноћи дворјанке су стражариле у
њезиној ложници.
Принцеза је те ноћи мирно спавала, а кад је ујутро устала, похитала је да нахрани свог сокола.
Метнула га је на руку, гладила му лепо перје, пољубила га и миловала, називала га својим присним
пријатељем и рекла како је права срамота што на њега цео један дан нико није мислио, ни да га
нахрани, ни да га напоји. Тада соко проговори и рече:
„Немој да ме се плашиш, принцезо!“
„Зар ’ти умеш и говорити?” — узвикне она.
„Јест, умем.“ А уме и више него само говорити, каже јој соко; па ако му буде обећала да га неће
одати, сазнаће о њему све.
Она му то сместа обећа, а соко јој онда каже како се може кад год хоће преобразити у мрава, у
пса, у медведа и у човека. Он је био тај због кога се у зору јучерашњег дана онако препала.
Принцеза је зажелела да га види у свим његовим облицима и природама.
Кад га је видела као мрава, смејала се, псу се обрадовала, од медведа се уплашила, али кад га је
видела у његову правом људском облику, није се више плашила, него јој се као такав највише
свидео.
Тако се њих двоје јако заволе. Јер мада је она била краљева кћи, а он само обућарски момак, он је
зато био врло леп младић, а она ипак ништа више него само људско створење.
Отада није више морао стално чучати у затворену кавезу, него ју је у свом соколском облику
могао пратити свуда. Седео јој је на рамену, јео из њезине руке кад је била за столом; она га је
носила на руци кад је са дворјанкама излазила увече у шетњу по дворској башти.
Али кад су остали сами у соби, он је узимао људски облик и тада су много и дуго разговарали. Она
је њега волела више но саму себе, а исто тако и он њу.
Били су сложни у томе да постану муж и жена, али је принцеза добро знала да њен отац никада
неке пристати да је уда за једног обућарског момка, исто тако као ни за медведа, пса, сокола или
мрава.
Због тога је измислила начин како да остваре своју жељу и одлуку. Да му кесу златна новца и
каже му нека некуд одлети, узме људски облик, купи принчевску одећу и дивне коње, узме у службу
пажеве и слуге и у кнежевској поворци дође и испроси је у оца.
Тако једног дана нестаде сокола и нико осим принцезе није знао куд је одлетео. Она се правила
као да је због губитка свога дивног сокола сасвим неутешна, а и краљу је заиста било жао што је
нестало ове ретке стране птице. Али се жалошћу ништа није дало изменити: што је било, било је.
Краљ није више мислио на сокола, а и принцеза је прежалила своју тугу и жалост, кад месец дана
после тога ујаше у двориште краљевског двора једна сјајна поворка. Двором се одмах пронела вест
да је дошао син крал>а Енглеске, Краљевић Соко, у пратњи витеза и слугу на двадесет и четири
коња опремљена тако да су све блистали од злата и сребра.
Примљени су врло гостољубиво у двору шпанског краља и страни краљевић саопшти краљу с
каквом му је жељом дошао у посету, и запроси руку његове јединице кћери.
Краљ му одговори да одлуку о томе оставља кћери, јер неће да јој намеће мужа. Али он ставља као
услов да онај кога она буде изабрала за мужа мора боравити с њом у двору с прозорима ка северу и
да је не сме одвести из њезине постојбине пре него што буде навршила тридесет година, а сад јој је
тек петнаест. Јер ако би сунчана зрака пала на њу пре тог времена, она би припала вампиру, а краљ
се заклео својој покојној жени, њеној мајци, да ће до тог времена бдети над њом.
Страни краљевић пристане на овај услов и тада краљ поручи кћери да дође, види просиоца и
одлучи се у року од три дана.
Принцеза је тако и поступила: трећег дана је изјавила да, ако је краљу, њеном оцу, по вољи и
жељи, она пристаје да се уда за енглеског краљевића који је у ствари био њен драги соко.
После срећне просидбе обављен је свечан чин веридбе а одмах потом и венчање младенаца.
Свадбовање је трајало много дана: било је свакојаких свечаних и веселих приредба.
Једног од тих дана цело друштво било се одвезло у један други краљевски двор где се одржавало
витешко такмичење и борба с биковима и другим животињама. Младенци су међутим остали код
куће, јер невеста, због пророчанства о коби која је чека ако на њу буде пала сунчана зрака пре него
што јој буде тридесет година, није обдан смела излазити из својих одаја.
Време је тога дана било мутно, на кишу, и чинило се да се до вечери неће уопште разведрити.
Краљевић Соко рече како не би било нимало опасно да оду и они, и гледају витешке игре. Принцеза
је дабогме била жељна видети и нешто друго осим оног што је могла видети са својих прозора
окренутих к северу, и радо је пристала да изиђу из двора; тако се одвезу на борилиште и придруже
сватима.
Али тек што су тамо стигли и под отвореним небом заузели места да посматрају витешко
такмичење, кад једна сунчана зрака пробије кроз облак и падне на принцезу са младожењине
стране. У истом часу он осети да му је неко отрже од њега и нигде да је угледа.
 „Е, кад бих сад био пас!“ — помисли у себи, и одмах доиста то и постане и јурне за њом, јер сад је
могао оњушити њезин траг.
У друштву се зачује беспримеран дочек и све притисне жалост исто тако велика, каква је пре тога
била радост; нестало је принцезе, па чак и младожење — краљевића. Свати се разметну, свако оде
својој кући, а краљ се врати у двор и тамо се закључа: дошло је, ето, до несреће упркос његова
најбрижнијег старања кроз толике године да је отклони!
Пас је међутим јурио за трагом који га је одвео далеко, далеко у пусту дивљину, и најзад се губио
на једном брду. Скакао је и десно и лево, скакао и горе и доле: траг није водио даље. У то брдо мора
да је принцеза била одведена. Али нигде никакве капије, никаквих врата.
Пас се тада претвори у мрава и као мрав стане тражити улаз у брдо. Пролазили су часови и дани,
мрав је улазио у сва ждрела, све рупе и све пукотине на месту брда на којем је пас изгубио
принцезин траг, и излазио из њих, јер нису никуд водили.
Напослетку је ушао у једну пукотину која се протезала све дубље и дубље у брдо, док се није
проширила у велику пећину као предворје некаква огромног двора који се налазио у унутрашњости
брда.
Мрав је трчао без прекида све даље и даље кроз дугачке ходнике и преко многих степеница, из
једне дворане у другу, док није дошао до собе у којој је горела светиљка и у којој се налазила
принцеза уплаканих очију.
Није била сама, — тамо је био и један гадов — вампир: лежао је испружен, са гнусном својом
демонском главом у њезину крилу; она је морала седети и чешљати његову одвратну вампирску
косу, док је он лежао и спавао.
Мрав утрчи у собу, попне се принцези сасвим до увета и шапне јој:
„Ево ме, твог најмилијег пријатеља!"
Она се тргне, али му познаде глас, а да се њен соко могао преобразити у мрава, то је већ видела.
Он јој онда дошапне:
„Све још може бити добро. Питај сад вампира докад мораш остати овде?“
Она опусти руке и престаде чешљати вампиру косу. Он се пробуди и запита:
„Што си стала?"
„Ах, нешто сам се замислила, каже она.
,,Па шта си то мислила?“ — упита вампир.
„Мислила сам о томе да ли ћу све своје дане морати провести овде“, одговори принцеза.
„Дабогме да ћеш морати“, рече вампир. „Нећу те пустити одавде док год будем жив. Него хајде на
посао!“.
Она на то узме опет провлачити чешаљ кроз његову гадовску косу и вампир угодно заспи. Тада
мрав опет шапне:
„Питај даље!“
Она опет опусти руке, вампир се пробуди и рече:
„Деде настави с чешљањем. Зар си се опет замислила?"
„Богме јесам", рече принцеза; „мислила сам колико ли може трајати твој живот."
„То ли си мислила?" — рече вампир и искези се: „Мој живот ће трајати дуже но твој и нико ме не
може лишити живота, јер је он у мојем срцу. А моје срце није у мени, него на много безбеднијем
месту. Старај се само о томе да радиш свој посао, и прођи се лудих мисли!"
Тако она мораде наставити рад с чешљем и вампир заспи. Али јој мрав поново шапне:
„Питај даље!"
Принцеза поново спусти руке и вампир се пробуди, али је сад био мрзовољан што му се ремети
слатки сан.
„Ђаво да носи и те твоје мисли!" — рече јој набусито. „Јеси ли и сад стала због њих?"
„Ти ме сам наводиш на то да толико мислим," рече му принцеза. „Кажеш да имаш срце а да није
код тебе. То не могу да разумем. Па где ли је онда?"
„Ништа не вреди да знаш где је“, одговори вампир, „али ништа ни не шкоди. Због тога ћу радо
задовољити твоју радозналост. Далеко одавде, у једној земљи која се зове Пољска, има једно велико
језеро, у језеру змај, у змају зец, у зецу патка, у патки јаје, а у том јајету је моје срце. Добро је
обезбеђено, то можеш веровати. Никоме не може пасти на памет да је моје срце у том јајету. Тако
сам ти казао довољно да имаш о чем размишљати. Али ако се не будеш даље старала о својем послу,
заврнућу ти шију. Јеси ли разумела?"
На те речи пожури принцеза с чешљањем, а вампир заспи и зарче тако да се брдо тресло од
његова ркања.
Тада мрав шапне принцези на уво да буде спокојна, јер ће ускоро бити ослобођена ропства.
Затим мрав похита што је брже могао из собе и из брда, створи се соко у ваздуху и полети на
далек пут у Пољску. Тамо се спусти на обалу једног великог језера и створи се опет човек.
Било је пред вече кад је краљевић Соко стигао до језера. Одмах се стао обазирати свуда око себе,
али нигде угледати каква змаја; видео је само једну малу, осамљену кућу. Уђе у кућу и замоли за
одобрење да у њој преноћи.
Не може, кажу му; они су, рекоше, људи сиромашни и немају у стану просторије за тако фину
господу у које он спада. Он им рече како би био задовољан кад би му допустили да код њих преседи
ноћ на столици и они му то напослетку допустише.
Сутрадан порани, изађе напоље и стане пред кућни праг. Баци поглед на кочину у дворишту и
угледа у њој дванаест угојених свиња.
„Но," рече, вративши се у собу: „па ви нисте баш такви сиромаси за какве се издајете. Видим да у
кочини имате дванаест добро угојених свиња."
„Бог нека нам је милостив," — каже човек, „нисмо такве среће да буду наше. Те су свиње
намењене змају за доручак. Јер у овом језеру пребива змај који прети да ће опустошити целу земљу,
ако му краљ не буде сваког дана спремио по дванаест угојених свиња. Њих увек донесу овамо ноћу,
а ја сам постављен овде као чувар да их изјутра отерам доле, на обалу језера. Али ће у земљи ускоро
нестати свиња, а кад змај буде ове пождерао, зло ће нам бити свима."
„Онда ћу да те пратим до језера", рече краљевић.
„Нипошто, ни за живу главу!" — каже чувар. „То никако не може бити! Види ли змај каква
странца крај мене, растргнуће нас обојицу."
Али могао је он рећи ово или оно, краљевић је остао притом да га прати, и пошао је с њим кад је
чувар потерао свиње к језеру.
Нису отишли далеко, кад се из шуме зачу хука и бука: то је био змај који је изишао на суво да
узме свој доручак.
„Е, да сам сад медвед!" — помисли краљевић, и одмах се створи медвед. Змај рукне:
„Овамо с мојим свињама!"
Али медвед рече: „Мораћеш узети мене уместо њих!"
И то рекавши насрне на змаја. Дуго је трајало док су се гребли и уједали, а да један другог не
узможе савладати.
„Е, да ми је сад дванаест кора сланине у желуцу", рече змај, „смрсио бих ти конце."
„Богме да је мени залогај хлеба и гутљај вина", каже медвед „сад би ти био крај."
Напослетку су се тако заморили да су били неспособни за борбу. Онда се змај откотрља у језеро и
нестане под водом. Медвед се пак претвори опет у човека и рече чувару:
„Гони те свиње натраг у кочину и затвори их; змају данас не треба доручак."
Али је њему требало да штогод поједе. Оде у недалеки престони град и тамо се преко дана добро
заложи јелом и пићем, а преко ноћи одлично окрепи сном.
Сутрадан ујутру био је опет на лицу места, у малој кући на обали језера. Приспео је у прави час,
управо у време кад је чувар потерао к језеру двадесет и четири свињчета, јер је змају остало добрих
дванаест од јучерашњег дана.
Чују опет хуку и буку кад је змај излазио на суво, али кад је викнуо: „Овамо моје свиње!", као да
му глас није одјекивао онаквом обешћу каквом је звучао јучерашњег дана. Краљевић се опет
претвори у медведа и одговори му исто онако као дан раније:
„Мораћеш узети мене уместо њих.“ Онда навале један на другог: гребли су се и уједали, чупали и
гушали да се земља тресла под њима. Напослетку рече змај:
„Е, да ми је сад двадесет и четири коре сланине у желуцу, смрсио бих ти конце."
А медвед одговори:
„Богме да је мени залогај хлеба и гутљај вина, сад би ти био крај." Онда се змај откотрља у језеро,
а медвед опет претвори у човека и оде на преноћиште.
Чувар затвори двадесет и четири свињчета у кочину а онда похита у престоницу ка краљу и
исприча му како змај није примио своје оброке свиња ни јуче ни данас. Дошао, каже чувар, један
страшно велик медвед-човек и борио се са змајем до изнемоглости обојице. Затим му исприча и то
шта је на крају борбе рекао змај, а шта медвед.
То је слушао и краљев син; он је био још дечак, али врло смео дечак, прави вратолом.
„Срамота је,“ каже дечак, „што нико није помогао медведу и пружио му хлеба и вина колико му
је требало." Ништа више није рекао, али је већ имао у глави оно што је смерао учинити.
Следећег јутра потера чувар к језеру тридесет и шест свиња. Сам је краљ рекао да друкчије не
може бити и да змај мора добити сваки дан онолико свиња колико му тог дана припада, све дотле
док у држави буде било свиња. Јер тај краљ није се одликовао јунаштвом.
Кад су свиње већ биле дотеране на обалу, изиђе змај на суво, шћапи једну и поједе је пре него што
се појавио медвед. А онда се дохвате и тако су се гушали, гризли и гребли да је било грозота
гледати њихову борбу. Ни сад један другог нису могли надјачати и савладати.
„Да ми је сад у желуцу тридесет и пет кора сланине“, рече змај, „смрсио бих ти конце.“
„Е, да је мени само један залогај хлеба и чаша вина", одговори му медвед, „сад би ти био крај“.
У том тренутку убачен му је у ждрело велик пшенични хлебац, а затим сасут ибрик вина. То је
учинио мали краљевић-вратолом који се пришуњао, искористио прилику у прави час и дао медведу
што му је требало. Јер чим је хлебом и вином окрепио срце, насрнуо је медвед поново на змаја и
растргнуо га.
Тада из убијеног змаја пласне зец и појури ка шуми, али у истом тренутку медвед се претвори у
пса, потекне за зецом, стигне га и прекоље; из преклана зеца излети патка и вине се у ваздух, али у
истом трену пас се претвори у сокола, полети за патком, стигне је и растргне кљуном и канџама; из
патке испадне јаје и падне на земљу. Али су очи соколове добро виделе где је пало јаје и убрзо је на
том месту стајао Краљевић Соко у својем људском облику држећи јаје у руци: пало је из висине
управо на један камен, али се није разбило; на њему чак није било ни најмање огреботине.
„Тврдо је ово јаје", рече краљевић самом себи „али знам шта је још тврђе."
Онда се опет претвори у сокола и полети на дуги пут натраг до вампировог брда. Тамо соко
постане мрав и кроз пукотину уђе у брдо, а кад је пукотином избио у широку пећину, мрав се
претвори у човека с јајем у руци. Хитао је кроз дугачке ходнике, пео се уз многе степенице, јурио
кроз велике дворане док није доспео у брдску одају у којој је горела светиљка и у којој је седела
принцеза са вампировом главом на крилу.

Чувши где долази, испусти принцеза чешаљ и скрсти руке: сад се решавало о његову и о њезину
животу или смрти.
Вампир се тргне иза сна и маши се своје гвоздене мотке, али у истом тренутку појави се на
вратима Краљевић Соко, хитне јаје и погоди га њим посред чела тако да се разбило и сливало по
гнусном лицу ове грдобе. Вампир се стропошта наузнак, треснувши главом о камени под: био је
укочен и мртав као харинга.
А у тренутку кад је вампир пао мртав распало се брдо од врха до равне земље и краљевић и
принцеза стајали су на доксату једног од највелелепнијих дворова какви се уопште могу видети. У
свима дворанама блештало је злато и сребро и драго камење, а крај око двора није више био
пустиња него прекрасан гај племенита дрвећа и дивна цвећа. Свршено је било с проклетством над
овим крајем и све је у њему било опет онако како је било раније, пре него што га је вампир зачарао.
Њих двоје крену одмах на пут к оцу принцезину, а кад су стигли настала је радост која се описати
не може. Сви свати буду поново позвани, настави се прекинуто свадбовање и краљ поклони
краљевићу пола државе као мираз.
Млади супружници становали су у двору што га је имао вампир, а краљ је наредио да се на његову
двору поставе прозори и ка истоку и ка западу и ка југу. Доживео је радост да се забавља са својим
унучићима, а кад је умро, обућарски шегрт постао је краљ Шпаније.
 КАКО ЈЕ ЛЕЊИ ЛАРС ДОБИО ПРИНЦЕЗУ ЗА ЖЕНУ

Живели једном човек и жена који су становали недалеко од краљева двора а били пука сиротиња.
Имали су само јединца-сина, али и велике муке с њим, јер је био лењ као буба: трава би под
његовим ногама стигла да нарасте и човек би га и после више часова опет нашао тамо где му је
било речено да седне. Звао се Ларс, али га никад нису звали друкчије него лењи Ларс.
Његови родитељи су били сваки дан на раду горе у двору: мати је помагала у кујни, а отац у
башти, док је Ларс све време проводио код куће, дангубећи и постајући све више преиспољна
лењштина.
Онда се једног дана догодило да мати о подне дође кући да себи и Ларсу спреми ручак. Управо
хтеде обесити лонац над огњиште кад примети да у кући нема воде. Свој бунар нису имали, него су
воду морали доносити с бунара из прека, с друге стране двора.
Мати рече: „Слушај, лењи Ларсе, деде брзо скокни преко и донеси мало воде, иначе нећеш
добити ручак."
„Ево, мати, идем", рече Ларс, али је и даље седео тамо где је и дотле седео.
Онда му мати рече још једанпут; он одговори онако исто као први пут, али се ни не помаче с
места.
На то се мати наљути и маши се жарача да њим млатне Ларса, те он мораде ипак устати. Узме
некакав стари шешир широка обода и стару гвоздену чабрицу, чије су ноге ко зна кад отпале, итако
пође по воду.
Али то је ишло понајлак, јер је тог дана била велика врућина, те би лењи Ларс сваки час обрнуо
чабрицу и мало на њој поседео.
Како је пролазио поред двора, десило се да је краљева кћи, млада и весела девојка, седела горе на
прозору, и кад је спазила лењог Ларса и видела како он то путује с чабрицом, стала се слатко
смејати.
„Куд си то пошао, лењи Ларсе?“ — викне му с прозора.
„На бунар“, одговори он, „по воду.“
„Пожури, лењи Ларсе, иначе ће чабрица без ногу стићи пре тебе.“
„Неће", рече он; „с те стране нема никакве опасности."
„Требаће ти ускоро синчић да ти помогне носити чабрицу, ти, лењи Ларсе!" — добаци му она
несташно.
Ларс се љутне што га сматра за будалу и погледа горе на прозор. О, тако лепу девојку није још
никад видео! Толико се забленуо да је стао и зинувши буљио у њу. Она му се почне још већма
смејати и добаци му:
„Затвори уста, лењи Ларсе, иначе ће ти назепсти срце!“
На то Ларс похита и не одмараше се више до бунара.
Тамо веже конопац за ушке чабрице, спусти је у бунар, захвати воде и извуче је. Кад оно, а у
чабрици једна жаба која је умела говорити. Да има и таквих жаба, то Ларс никад ни од кога није
чуо. Спусти чабрицу на земљу и задивљен посматраше жабу.
Жаба га најлепше замоли да буде добар и врати је у бунар.
Да је овако с водом спусти у бунар? Па да још једанпут извлачи пуну чабрицу? „Не", одговори јој
Ларс, „од тога не може бити ништа, јер би то значило да се због једног посла мучим двапут."
Али га жаба замоли још једанпут врло фино и обећа Ларсу да ће му бити испуњена једна жеља,
ако је буде спустио у бунар.
Лењи Ларс помисли да тако нешто не би било згорег, па, скинувши свој стари шешир широка
обода и бацивши га на траву, рече жаби како тражи од ње, да му испуни толико жеља колико има
травки под шеширом; јер, рече, то му излази на исто, кад већ мора да се мучи ње ради.
Тако је жаба могла опет у бунар и била је због тога весела.
Лењи пак Ларс седне поред чабрице, у коју је био поново захватио воде, да у угодну миру
размисли о том шта да пожели.
Дабогме да је пре свега помислио на то како би требало да му чабрица добије ноге и узмогне
ходати, јер је онда не би морао носити. Тад му се ни краљева кћи не би више могла смејати због ње,
ни казати како нема ноге, нит би га више могла завитлавати како му треба још и синчић да би му је
носио.
Тек што је ту жељу изрекао, кад у чабрице одједном израстоше ноге и она само што не потрча,
али је Ларс заустави; хтео је да натенане смисли још једну жељу.
 Како му никаква светлија мисао није севнула у главу, пође кући каскајући, он и његова чабрица.
Држао је чврсто конопац којим је чабрица била везана и пустио се да га она упола вуче; а како му је
и шешир с великим ободом постао сувише тежак и загрејан, скине га и метне на чабрицу као
поклопац.
Кад је дошао пред двор, млада принцеза је још увек седела на прозору, па видевши поворку са
чабрицом и шеширом која је кретала с лењим Ларсом,
прснула је у смех, и смејала се тако страшно да само што јој није позлило од смејања.
„Сад ти чабрица сама од себе хода, лењи Ларсе, па чак не мораш ни шешир да носиш“, викне му;
„сад само треба још да добијеш синчића да те гура од позади!“
„Ти да добијеш синчића!" — добаци јој Ларс, не размишљајући много о томе шта говори, јер је већ
био сит њезина задиркивања. На то принцеза затвори прозор, не желећи више да разговара с лењим
Ларсом.
Ларс дође срећно кући, па добије и ручак, али није више лупао главу мислима о каквим другим
жељама; сматрао је да му ништа не треба, те је све остало по старом.
Тако је пролазило време као и иначе; али кад је било протекло скоро годину дана, на двору се
десило нешто особито, јер је принцеза добила некакву тешку болест.
Позвани су лекари. Они су вртели главом и писали лекарске прописе, један дужи од другог, али
сви ти прописи нису баш ништа помогли.
Тада мати принцезина поразговара с кћерју у четири ока, и дуго је разговарала с њом, али је
принцеза плакала, уверавајући мајку у своју невиност, и краљица јој је то и веровала.
После тога је прошло неко време и тада о врсти болести већ није више могло бити никакве сумње,
јер је принцези, како се каже, приспео босоног један мали синчић.
Честити стари краљ само што није искочио из коже толико га је тиштала ова срамота његова
дома, која није била умањена тиме што принцеза просто-напросто није хтела ништа да зна о какву
оцу малог принца.
Време је, како-тако, и даље пролазило, док принц без оца није напунио три године. Тада краљ
рече како неће више да буде под срамотом: нека се сад сазна ко је отац детета; па био то ко био,
њега ће принцеза добити за мужа.
Тако краљ обзнани у целој држави наредбу: да се сви младићи његове земље, племићи и грађани,
нађу одређеног дана на окупу пред двором, где ће тада чути глас невиног детета које треба да
пронађе свог оца.
Сване тај дан и велико мноштво младића, финих и грубих, стекне се око двора, човек до човека.
Мајка лењог Ларса дође тог дана кући нешто раније но обично да спреми ручак и нађе Ларса где
седи на кућном прагу угодно се сунчајући.
„Кажем ја“, узвикне мати, „да мој лењи Ларс ни на овакав дан неће радити ништа друго, него ће
седети код куће и продавати зјала!“
Ларс се прво добро протегли па упита зашто она то каже, и онда му мати исприча шта се збива
горе у двору. На то Ларс рече како оп није гори од других, те се одгега до пред двор.
Кад је горе у двору краљ видео где долази лењи Ларс, помислио је да се сад већ може почети, јер
је Ларс сигурно последњи који стиже, мада станује у непосредној близини двора.
Тако мали принц добије у руку златну јабуку и онај коме је он буде дао, треба да му буде отац.
Са златном јабуком у руци дете је дуго ишло овамо-онамо између многих људи, као да не зна шта
да ради с јабуком, али напослетку спази Ларса који је стајао у гомили сасвим позади с рукама у
џеповима, приђе му и пружи му јабуку.
Не претржући се од журбе, Ларс полако извуче једну руку из џепа и прими јабуку.
Али тада настаде прави урнебес од вике, толико су завидели Ларсу на срећи сви, велики и мали,
сиромашни и богати.
„Јест", викали су неки, „увек имају срећу овакви који ни читати ни писати не знају!“ — и из пуке
зависти сиромах Ларс само што није био изгажен. Али је он ипак чврсто држао јабуку и прогурао се
напослетку до пред краља, краљицу и министре.
Видевши да је лењи Ларс тај који је добио јабуку, краљ се сасвим озлоједи. Лењи Ларс — отац
принчев! Па ова потоња срамота је још већа од прве!
И узевши кћер за руку, гурне је к њему рекавши да неће више ни да их види у кући. Да је то био
какав леп, фини човек, још би се све могло добро свршити, али лењи Ларс!
Тако краљ нареди својим људима да Ларса, принцезу и дете одведу до морске обале источно од
двора и оставе их у чамцу, па нека плове како знају и умеју, и оду у коју хоће туђу земљу.
Краљева заповест буде извршена и Ларс и принцеза пловили су по пустом мору незнано куд. Било
је већ пред вече и принцеза горко плакаше, док је Ларс лежао у чамцу мислећи само на себе, јер је
сад први пут у животу имао воду под собом, а нимало му није било стало до тога да постане
морепловац.
„Шта да радимо, шта да радимо?" — узвикне принцеза. „Ларсе, кажи де шта да радимо?"
„Шта да радимо?“ — одговори Ларс. „Не знам шта да радимо.“ И тако су пловили даље.
После мало времена рече принцеза: „Али де кажи ипак нешто, ти, лењи Ларсе ; ти само лежиш и
не казујеш ни речи.“
„Па шта да кажем?“ — гунђао је Ларс. „Не могу казати ништа до ли то како желим да будемо
убрзо на земљи.“
Чим је Ларс изрекао ту жељу, створи се пред њима лепо острво са шумама, кућама, људима и
стоком.
Принцеза је била сва радосна што је Ларс најзад отворио уста и сад је, мишљаше, све врло лако и
просто кад се он са желлма тако добро сналази. Сад јој ваља да му само ставља у уста речи, а њему
једино да исказује жеље.
Пре свега другог морао је пожелети да постане прави човек и не остане такав лењивац какав је
досад био. Опда мора пожелети себи леп двор са свим оним што спада у двор.
Тек што је исказао ове жеље, кад би тако као да је у Ларса одједанпут ушао нови живот, а усред
острва стајао је диван дворац који се сијао као суво злато. Затим је Ларс морао пожелети красну
одећу, кола и коње, војнике и много шта друго, и све су му се жеље одмах и испуниле.
Принцеза је била паметна, знала је шта хоће и шта Ларс треба да пожели.
Кад је стари краљ сутрадан устао, пришао је као обично к прозору да баци поглед на море и
ужива у његовим лепотама. Тада с источне стране краљевског двора угледа лепо острво које се
сијало као чисто злато. Да ли да верује својим старим очима? Узе наочаре и још једном упре поглед
у том правцу.
Острво и дворац лежали су још увек на истом месту и стара краљева глава никако није могла да
схвати да оно што види, заиста и постоји. Позове дворјане и запита их да ли су икад раније видели
нешто од оног што он сад види.
Разрогачише очи и они и рекоше да је само сам ђаво могао измислити тако нешто да би се с њима
прошегачио; јер тамо досад исто тако није било никаква острва као што на ђубришту нема ружа.
Краљ је хтео да све ово лично разгледа, те нареди да му се припреми лађа па с пратњом пређе
преко на острво. Кад се на њ искрцао, виде војнике постројене у ред од обале до двора; војници му
укажу почасти и стари их краљ прими с осећањем великог задовољства.
Кад је краљ с пратњом стигао напослетку пред двор, изиђе му у сусрет кћи с осмехом на лицу.
Баци му се пред ноге молећи га да их опет обоје милостиво прими, а они ће бити његова послушна
деца.
Краљ се свему овом јако чудио и кћи му је морала испричати како се све то догодило.
Казала му је како је била кажњена што је у својој лакомислености исмејавала лењог Ларса, не
размисливши да од њега можда ипак може нешто бити. А онда рече:
„Сад сам радосна што је до тога дошло. Сад нећу никога другог до само Ларса. Јер он није више
онакав какав је пре био."
У том се појави и Ларс у лепој одећи и са господственим понашањем достојним каква краљевића.
„Свет је чудновато устројен", рече краљ; „али они који треба да припадају једно другом, на крају и
припадну."
Тако је све било у реду. Неколико дана свадбоваху младенци свадбу да би потом поживели у
срећну браку. А кад је стари краљ умро, Ларс је постао краљ и заједно с краљицом владао државом
много година.
 ВИТЕЗ ЗЕЛЕНКАПА

Живели негда врло сиромашни муж и жена. Нису имали ни једно једино дете, а глад и беда
пратиле их стално кроз живот, и што су бивали старији, било је све горе. Једног дана нису имали у
кући чак ни комадић сува хлеба.
Тада жена рече мужу:
„Слушај, драги муже, морамо се постарати да набавимо штогод хране, јер док смо на овој земљи,
не можемо живети од ваздуха. Јело је прече од одеће и зато узми овај комад платна што сам га сама
откала, пођи у град и гледај да га продаш. Хтела сам да нам од њега сашијем обавдома кошуље, али
ћемо с тим морати причекати до бољих времена."
Тако муж узме комад платна и још за позне вечери пође у град: сутрашњи дан био је у граду
пазарни дан и он је хтео да буде тамо што раније изјутра, да што пре прода платно, купи за њ
намирница и одмах се врати кући.
Пут га је водио кроз густу шуму, а усред шуме био извор. Кад је дошао до извора, виде једног
старог човека дуге, беле браде где седи крај извора. Старац га љубазна поздрави и запита га куда
ће у ово позно доба. Убоги човек исприча му све: како је зло с њим и његовом женом, како су
страшно сиромашни и како немају у кући ни комадић сува хлеба;

због тога је управо и пошао у град да стигне на пазар зарана и прода ово женино платно, да не би
он и она бедно умрли од глади.“
На то му старац крај извора рече:
„Ако у граду немаш и каква друга посла, онда не мораш даље ни ићи, јер то платно већ овде
можеш продати мени; ево ти за њ сто талира. Тако! Хтео бих ти учинити још много више, те да
никад убудуће не узмораш осетити ни глад ни какву оскудицу, кад би ми за то обећао дати само оно
што ти жена носи под појасом."
Човек му то с радошћу обећа, не мислећи ни на шта друго него само на свежњић кључева што му
их је жена носила о појасу.
Лако ћемо без кључева, мислио је у себи, ако само постанемо богати. И кад је пристао да му то да,
рече старац:
„Шест месеца од данас доћи ћеш опет овамо, и то у ово доба ноћи, и донећеш ми оно што си ми
обећао дати. Одсад нећеш више никад ни у чем оскудевати: треба само да отвориш орман што га
имаш код куће па ћеш у чекмеџету свагда наћи толико новца колико будеш пожелео."
Сиромашни човек се окрене и врати одмах кући к жени која је баш хтела устати и веома се
зачудила видевши да јој се муж тако брзо враћа из града. Он јој исприча како је платно већ уз пут
добро продао и добио за њ силан новац — читавих сто талира! У том тренутку није јој рекао ништа
више до ли толико, и она, сва преображена од радости, пође одмах у село да купи намирница.
Чим се у селу рашчуло како сиромаси имају пара и готовим новцем купују што им треба, похитају
сви који су их раније били чим задужили, тражећи да им се позајмљено врати. Журили су се да се
подмире док у сиромаха још траје новца. И човек сваком коме су били дужни врати све до последње
паре. Ваљало му је да само отвори чекмеџе у којем увек има онолико колико пожели и треба.
Али жена постајаше немирна при помисли на то да ће и стотини талира доћи убрзо крај. Тако јој
падне сад у очи како јој муж барата с новцем небрижљиво и нештедимице, а опази и то како мора
да га тишти на срцу нешто што је досад крио од ње. И зато навали молећи га да од ње ништа не таји
и отворено јој каже све што га мори. Он на то не хтеде и даље ћутати него јој исприча све до
последњих ситница шта је и како је било оне ноћи кад се крај извора у шуми срео са старцем, и шта
му је напослетку обећао.
„О, онда си нас за сва времена унесрећио!" — узвикне жена. „Јер он јамачно није хтео имати моје
кључеве, него оно живо, наше будуће чедо, које сада носим под појасом, а које си ти, Бог зна коме,
обећао!"
Кад је из жениних уста чуо ове речи, било му је и тешко и страшно. Покушао је да се правда тиме
како му тако шта — пошто су већ били у годинама, а никад дотад нису имали деце — никад ни у сну
не би могло пасти на памет.
Жена је наравно право рекла да је то било оно што је старац беле браде хтео имати, а што му је
њен муж, не слутећи шта чини, обећао донети после шест месеца.
„Али што је било, било је", рекао је он, „а кад се нешто обећа, мора се и одржати." Они су, вели,
примили од старца оно што им је за то дао, и од тога већ толико издали и потрошили да не би, чак и
кад би се њихов међусобни споразум поништио, били у стању вратити му његово. Тако им и не
остаје друго него да искупе задану реч.
Ма шта да је о томе мислила, жена је морала ћутати, а пре него што је протекло шест месеца,
роди сина, врло лепо, буцмасто дете.
Али је дошао и дан који је старац био одредио. Човек узме синчића у наручје и сав жалостан пође
с њим у шуму, а кад је дошао до извора, затекне тамо старца беле браде који га је већ чекао. На
његов поздрав, старац му одговори добродошлицом и рече:
„Ти си своју реч одржао, као што сам и ја своју одржао. Не треба да ме се бојиш, јер ја нисам ни
вампир, ни ђаво, и твом детету желим само најбоље."
„Ви не дајете радо своје дете?" — запита га даље, и одмах настави:
„То ти верујем. Али ја га сад још нећу ни узети. Него дођи и доведи ми га овамо о његовој десетој
облетници. Дотле се пак постарај да га најбрижљивије однегујеш и у свему што боље подучиш, јер
желим да од њега учиним једном истински знаменита и велика човека."
И то рекавши узме старац детенце у руке и у истом тренутку претвори га у младо бодљикаво
прасе, затим у младо лане, онда у младо пиле од сокола, а напослетку опет у људско биће, детенце
какво је био кад га је прихватио у руке. Кад је све то урадио, загњури дете у врело и рече:
„Тако! Сад је крштен и име му је Зеленкапа. Мораш ми обећати још само то да ни у којем случају
нећеш допустити да се крсти друкчије. Само под тим условом могу ти дати дете да остане код тебе
још десет година."
Човек му то обећа, сав срећан што се може вратити кући са синчићем; још срећнија била му је
жена кад је опет видела и узела у руке своје једино драго детенце.
Онда оставе бедни дом у којем су дотле пребивали. Купе лепу кућу и имање, а то су могли, јер су
сад имали новаца колико год су хтели, и у новом дому живљаху отад са сином кога су волели изнад
свега на свету.
Он се добро развијао и брзо растао, а што је бивао већи, долазила је до све лепша и сјајнија
израза његова даровитост. Било му је тек пет година, а већ је прочитао све књиге што су се нашле у
кући, и од родитеља просто није више имао шта да научи. Онда му узму најученије учитеље да га
подучавају, и још пре него што је навршио десет година, научио је од њих све што су сами знали и
умели.
На дан његове десете годишњице упути се отац с њим к извору у шуми где је старац већ седео и
чекао.
Отац је, наравно, желео да задржи сина и даље, јер, како рече старцу, „то је дете на радост својим
родитељима", али је старац само одмахнуо главом и рекао да то није могућно. Родитељи, вели, треба
да буду задовољни што им је било дано да тако дуго задрже поред себе свог позно рођена сина који
им је донео у кућу толико среће. Сад они не могу ништа више учинити за његов даљи развој, те се
морају с њим растати.
Тако отац остави сина старцу и врати се кући сам, сетан и невесео.
Још истог тог часа зачара старац малог Зеленкапу у бодљикаво свињче с једном златном и једном
сребрном бодљом и пусти га да отрчи дубоко у шуму. У том облику морао је провести пуних пет
година.
Кад је то време протекло, дотрчи старцу на извору и замоли га да ли би му сад хтео дати поново
људски облик:
„О не“, одговори старац, „за то је сувише рано; мораш се стрпети. Али ћу ти дати други облик, ди
узмогнеш гледати с веће висине.“ И претвори га у јелена са роговима пола од сребра пола од злата;
тако је као јелен морао проживети у шуми још пет години.
После пет година, дође опет старцу на извору и запита да ли ће сад добити поново свој људски
облик. Али старац опет одговори:
„Не, нећеш; за то је још рано." Морао је провести трећих пет година као животиња, само је сад
требало да се још већма уздигне у висину и погледом обухватн више но икад раније. Зачара га стога
у сокола с једним сребрним и једним златним пером. Тако полети високо изнад шуме у плави ваздух
и остане соко пуних пет година.
Кад је протекло и тих пет година, долети старцу на извору и запита молећи га не би ли сад могао
поново добити свој људски облик.
„Јест", рече старац, „можеш; сад је дошло време за то“. А одмах затим рече: „Напред, витеже
Зеленкапо!" Истог трена стао је пред старца најлепши човек какав се само замислити могао.
„Ти сада сам имаш моћ и имаћеш је за увек", рече му старац дуге беле браде, „да се, кад год
будеш хтео, претвориш у једну од три животиње у чијим си облицима морао проживети свих ових
петнаест година, а које си већ једном имао пре него што си био крштен. Исто тако ћеш моћи да се у
свако доба претвориш поново у човека, чим то будеш хтео.
„Сви твоји рођаци и другари из детињства или су већ поумирали или су се разишли на све стране
света, тако да у својој старој постојбини, коју си оставио још као дете, немаш више шта да тражиш.
Теби предстоје још веће ствари и срећнија судбина него што сам и сањати можеш.
„Пођи сад у двор којег краља и прими се тамо службе. Али мораш почети сасвим одоздо, од
најниже службе, и стога се најми као арџија, слуга у стаји. О твојем најбољем напредовању већ ће
бити вођена брига. Мораш само пазити на то да не доспеш у двор у којем служи и витез Ред, јер је
то најпрепреденија и најпоганија хуља на овој земљи. Буди свагда веран и частан. Ако ли се ипак
нађеш у каквој великој невољи, позови ме, и ја ћу ти увек помоћи."
Тако витез Зеленкапа крене одмах на пут, сврати у први двор на који је уз пут наишао и запита да
ли у том двору столује какав краљ. Одговоре му да у њему додуше не живи краљ него само један
принц са сестром. Он онда запита даље да ли би у двору могао добити службу арџије. Морао је
чекати неко време на одговор, а онда му јаве да може бити примљен за арџију, али само у последњој
стаји где би чувао и тимарио најматорије и најпростије коње и старао се за њих. Он ипак прими и ту
службу вршећи у њој с највећим маром све своје дужности.
Несрећа је хтела да се намерио управо на двор на којем се налазио и витез Ред. Он је био
принчева десна рука, а осим тога и његов коњушар који је имао надзор над најважнијим стајама у
којима су држани најплеменитији и најлепши коњи.
Витез Ред никако није могао да схвати како то да су се матори и изргани коњи, до недавно скоро
само кост и кожа, почели из дана у дан полако поправљати, откако је у службу примљен нови слуга.
Бивали су све гојнији, кожа им глатка и све глађа, и није дуго потрајало кад те доскорашње раге
посташе лепше од најлепших државних коња у стајама под надзором самог витеза Реда.
Осим тога тај Зеленкапа је имао тако лепо и фино лице и био тако племенита појава отмена
држања да је свима морао пасти у очи. Увежбао је своје коње да се разиграју у дворишту кад год их
поведе на појило, да скачу као јарићи и изводе друге витешке мајсторије. С прозора девојачке куле,
у којој је становала, све је то стално посматрала принцеза с толико пажње и задовољства да се свим
срцем заљубила у Зеленкапу.
Морати све то заједно гледати било је више но што је витез Ред могао поднети, нарочито ово
потоње. Био је довољно лукав да то сасвим убрзо уочи, а једио се утолико више што му је и самом
било у изгледу да једном постане принчев зет и његову богату и љупку сестру поведе као супругу у
свој дом. Тако се сав предао размишљању о том како да пронађе начин на који би дошао главе своме
такмацу.
Зато једног дана рече принцу:
 „У последњој стаји имамо за слугу некаква чудноватог момка. Све му полази за руком чега се год
лати. Мора бити да је био у школи код каква чаробњака, те уме и зна више но други људи.
Али он се почео сувише пропињати, много више но што се сме допустити човеку његова сталежа,
јер је, како сам сасвим добро опазио, бацио око на принцезу. Нико не може знати шта је све кадар
учинити тај човек, тако изучен у ђавољим вештинама. Већ више пута причао је о томе да би, кад би
само хтео, могао довести принцу за жену најлепшу и најљупкију на свету краљевску кћер. Али каже
и то како неће да му је доведе."
Чим је све ово чуо, букнула је у принца жеља да ту најлепшу принцезу добије за жену. Одмах
позове к себи Зеленкапу и рече му да му је добро познато како се хвалио тим шта све може учинити
само кад хоће. И сад му мора или уистину довести најлепшу принцезу на свету или јадно изгубити
живот на вешалима.
Узалуд је Зеленкапа доказивао принцу да је невин и уверавао га да никад ником није тако шта
говорио, а најмање да зна где се налази најлепша принцеза. Јер принц је више веровао речима
витеза Реда него ли његовим и остао је одлучно при том да мора или одржати реч и довести му
најлепшу принцезу на свету или скончати на вешалима.
На то га витез Зеленкапа замоли да га остави на белом хлебу три дана; пре него што протекну та
три дана, он ће, рече, или испунити принчеву жељу или ће, ако је не буде могао испунити,
својевољно метнути омчу на врат и пустити да га џелат обеси.
Принц му одобри да проживи три дана на белом хлебу.
Кад је изишао из принчеве дворане, био је сав очајан. Зар заиста већ сад мора тако срамно
свршити са животом? Нашто се онда толике године мучио и страдавао? Самом себи морао је ипак
признати да није послушао старца кад је примио службу на месту где се налазио и најподмуклији
витез Ред.
Кривица за сву његову садашњу несрећу је само у томе што се тада кад је тражио службу није
боље причувао од овог подлаца. Најгоре је пак било то што, не поступивши по савету свога поочима,
није од њега смео ни тражити ни очекивати да му помогне.
После неколико часова тако туробна размишљања дође му на ум да се још мало наужива слободе,
те се претвори у сокола с по једним златним и сребрним пером и вине високо под облаке. Пловећи
овако слободно ваздухом осети силно искушење да прекрши задану реч и без икаква
предомишљења одлети некуд далеко у коју туђу земљу, где га ни који принц, ни какав витез Ред,
нити ко било други не би могао наћи.
Али док је тако летео, зачује добро познати му глас који му довикну:
„Куда, витеже Зеленкапо?“
Он погледа доле на земљу и виде да се налази управо над шумом са извором, крај којег је седео
старац дуге беле браде.
Соко у трен ока слети пред старчеве ноге, претвори се одмах у човека и почне му се жалити на
своју невољу. Исприча му све о витезу Реду, о заповести принчевој и о његову обећању да ће се дати
обесити, не буде ли до истека рока од утврђена три дана испунио принчеву жељу.
„Али шта да радим кад ми је сасвим немогућно да је испуним?"
„О, то баш није тако немогућно", рече старац, „ако само будеш добро пазио и оно чинио што ти
будем казао, а не радио по својој уображеној памети или чак заборављао на оно што си ми обећао.
Сутра треба да прикажеш принцу једну малу пробу своје вештине. Учини само све онако како ти
налажем, а ја ћу се већ постарати за то да ту своју пробу одржиш са чашћу."
И старац га на наподробнији начин подучи и спреми за сутрашњи дан а онда к томе дода:
„Ако се принц ни после тога не буде дао навести на то да одустане од испуњења своје жеље и не
остави те , твоје вештине ради, код куће крај себе, онда сутра увече дођи опет к мени, па ћу ти тада
рећи шта ти даље ваља чинити."
Витезу Зеленкапи спадне тада камсн са срца и лак и весео одлети натраг у двор, легне у постељу
и проспава целу ноћ слатко и безбрижно. Ујутро учини онако како му је старац наложио: рече
једном другом арџији:
„Буди добар и учини ми данас једну пријатељску услугу: пођи са мном до принца, и кад будемо
били пред њим, кажи ми:
„Тако као што је истина да у виду горушичина зрна можеш лежати у мојој десној руци, тако је
истина да из стране земље можеш довести краљеву кћер."
„Какву ли би то добру могло послужити," рече слуга, „да нас двојица стојимо тако пред принцом
као две будале?"
Али га витез Зеленкапа мољаше да се за то ни најмање не брине; може бити потпуно спокојан да
пред принцом неће стајати као будала. Арџија папослетку немаде више шта да наведе против
његова предлога и тако се даде наговорити да пође с њим к принцу.
Кад су стали пред принца, рече слуга онако како га је Зеленкапа научио:
„Тако као што је истина да у виду горушичина зрна можеш лежати у мојој десној руци, тако је
истина да из стране земље можеш довести краљеву кћер."
У истом тренутку витез Зеленкапа лежао је заиста као горушичино зрно у слузиној десној руци,
да би одмах после тога узео поново свој људски облик и опет стао поред њега.
 Видевши то, принц само рече:
„Па, ето, сад си сам доказао да можеш довести принцезу, кад си могао извести ову мајсторију што
си је малочас извео. Сад само треба и да је доведеш."
Нимало се не радујући овој његовој одлуци, рече витез Зеленкапа принцу да ће му сутрадан
јавити шта му све треба за пут.
Још те вечери одлети опет старцу на извору у шуми који му, како му је обећао, тачно рече шта му
ваља учинити. — Сутра треба да оде принцу, почне га старац упућивати, и тражи од њега да му
спреми лађу с довољно намирница за седам година дана; мора наравно понети са собом и једну
верно нацртану и обојену слику принчеву. Кад му све то буде спремљено, треба да оде сам на лађу и
пре свега осталог припази на то да се у лађу не увуче кришом витез Ред; њега нипошто не сме
повести са собом.
Онда треба да развије једра, а све остало: конопце за једра и паламар, остави да леже; крме пак
не треба ни да се дотакне. Уместо њега старац ће већ управљати лађом на најбољи начин. Треба да
плови све дотле док не угледа један велелепан двор са три златна шиљка на кулама. Тамо ће
скупити једра и бацити котву, па као соко одлетети до двора, јер у њему пребива принцеза по коју
иде.
Кад буде тамо био, претвориће се у бодљикаво свињче и у том облику кретаће се по градском
бедему; принцеза ће га уочити, подићи и однети у двор. Онда ће јој сасвим лако моћи саопштити с
каквим јој је налогом дошао. Дан после тога отићи ће опет на бедеме, али тада као јелен. Принцеза
ће се и тад постарати да га ухвати и одведе у двор, а том приликом договориће се с њом подробно о
свему осталом.
Кад се све то буде на овакав начин свршило, одвешће принцезу потајно на лађу, подићи ће
котву,развити једра и опет све друго, конопце за једра и паламар, оставити да леже док год не
приспе до припчева двора и приведе му драгу невесту.
Витез Зеленкапа се захвали поочиму и обећа му да ће се тачно придржавати ових његових
упутстава. Онда сутрадан оде принцу и затражи да му се спреми лађа и довољно снабде
намирницама за седам година, а исто тако и принчева слика. Принц нареди да се све што је тражио
што пре набави и спреми за пут.
Чим је лађа била готова и снабдевена свим потребним, пође витез Зеленкапа на лађу сам,
поневши принчеву слику, отисне лађу од обале, развије једра и остави ветру и таласима да му
терају лађу, а невидљиву старцу да њом управља.
Тако је пловио већ годину дана, можда и две, док му се напослетку не указаше на видику
шиљасти врхови трију кула. Тада спусти котву у море искупи једра. Онда се претвори у сокола са по
једним златним и сребрним пером и полети к земљи и ка двору, тамо се преобрази у бодљикаво
свињче са по једном златном и сребрном бодљом и почне се кретати по градском бедему ван двора.
Утом изиђе принцеза с оцем у шетњу и одмах опази бодљикаво свињче. Она никад раније није
видела животињу с таквим бодљама; замоли оца да је сме узети и понети са собом што јој отац,
желећи јој пријатну и веселу разоноду, радо и допусти. Она подигне свињче и однесе у кецељи у
двор, у своју собу. Како је било већ пред вече, остане и сама у соби да храни бодљикаво свињче и да
се с њим поигра.
Али бодљикаво свињче почне одједанпут говорити и исприча принцези да је оно у ствари човек и
да је овамо дошао само због тога да је испроси за краљевића једне далеке земље. Краљевић је воли,
иона ће му бити жена ако с њим, његовим гласником, буде хтела поћи у његову земљу.
Принцеза је с уживањем слушала шта јој свињче говори; она је живела у двору као да је затворена
у какву манастиру, и није се смела виђати ни с ким другим до ли с оцем и ограниченим дворјанкама
које су јој постале страшно досадне. Да у једној далекој, туђој земљи постоји краљевић који је воли
чинило јој се необично забавно и весело.
Али она би, рече му, морала пре свега видети лик тога краљевића који је проси за жену и тако
просудити да ли би она њега могла волети. На то јој принц Зеленкапа покаже принчеву слику коју је
понео са собом, и чим ју је принцеза погледала, букнула је у њој љубав за њега. Ипак му рече да је
она свом овом повешћу и сувише изненађена, па га стога моли да јој остави један дан на
размишљање. Витез Зеленкапа претвори се онда опет у сокола и одлети натраг на лађу.
Сутрадан упита краљ кћер како је са чудноватим бодљикавим свињчетом јер га је желео што
пажљивије посматрати на дневној светлости. Принцеза му одговори да јој је чудновата животиња
побегла, а краљ је изгрди што на њу није боље припазила. Ипак предвече изиђе с њом у шетњу по
бедемима да се надишу свежа ваздуха. Одједанпут се пред њима створи јелен пола сребрних пола
златних рогова.
Принцеза замоли краља за одобрење да сме потрчати за јеленом, ухватити га и одвести у двор.
„Ах, много ће ти помоћи ако га будеш и ухватила“, рече краљ. „Кад ниси умела припазити на
бодљикаво свињче, још мање ћеш умети пазити на јелена.“ Али пошто га је кћи јако лепо молила,
одобри јој напослетку отац да окуша срећу.
Она отрча у двор, узме у кецељу јечма, примами га тим да прође кроз дворску капију, шчепа га
изненада и одведе у собу где га свеза. То је учинила да јој јелен не побегне, мада је добро знала ко
се крије у њему. Чим је могла, врати се у собу, одреши јелена и узме с њим разговарати.
Витез Зеленкапа је запита је ли се већ одлучила и хоће ли поћи с њим, нашто она одговори да
хоће. Само мора, вели, остати у двору још један дан да скупи све своје драгоцене ствари и понесе их
са собом; витез Зеленкапа нађе да је то сасвим умесно и у реду.
Затим се договоре да је идуће вечери дочека у чамцу на обали близу двора; принцеза се мора
постарати да се искраде из двора и дође до обале, а да нико ништа не примети. Онда ће са
развијеним једрима запловити право у земљу њеног најмилнјег изабраника, будућег мужа. Пошто су
се тако о свему договорили, излети витез Зеленкапа као соко кроз прозор и одлети на лађу.
Већ изјутра идућег дана запита краљ принцезу шта је и како је с јеленом. Она му одговори да се с
њим догодило исто оно што и с бодљикавим свињчетом: побегао је, и то заиста није ни била лаж.
Краљ се веома наљути и изгрди је због њезине небриге и непажње.
Пред вече је витез Зеленкапа већ био у чамцу на обали близу двора и чекао. Принцеза стигне
срећно у прави час, здрава и читава и са свима својим драгоценостима, уђе у чамац, а витез
Зеленкапа завесла ка лађи. Чим су ушли у лађу, дигне котву, развије једра, а онда брзином ветра
заплове ка принчевој земљи.
Витез Зеленкапа стајао је једном с принцезом на палуби и показивао је принчев двор, њезин
будући дом, који се већ могао назрети у даљини, кад га сасвим изненада шчепаше с леђа две
снажне руке и гурнуше у море.
То је био витез Ред који се пред полазак лађе ипак невиђено ушуњао у њу, пловио заједно с
витезом Зеленкапом и све ово време сакривао иза једне преграде у доњем делу лађе. И сад се као да
је из мора изронио, појавио одједанпут у пуној ратничкој опреми као какав железни лонац с ногама,
навалио на витеза Зеленкапу пре него што се овај могао и осврнути, зграбио га и гурнуо у дивље
море.
Убрзо потом доплови лађа до обале и витез Ред похита да одведе принцезу у двор к принцу. Тамо
узме реч и каза:
„Ево принцезе коју сам добио за тебе и довео ти је у дом. Добро је било што сам и ја потајно
пловио у истој лађи, јер је тај Зеленкапа био неверан слуга свога господара: хтео је преварити и
тебе и принцезу, и њу задржати за себе.
„Али ја сам био лукавији од њега, те сам га оставио у принцезиној земљи, а њу, нетакнуту, довео к
теби, своме старешини и господару.“
Због овог славног дела и оданости своме господару буде витез Ред унапређен на степен грофа
стим да у целој земљи важи одсад као највиша личност после принца.
Али се чинило да принцеза која је требало да буде најлепша на земљи има једну велику ману:
била је и остала нема, не проговоривши ни једне речи, као да не чује нити шта разуме.
Принцеза је одмах увидела да рекла она шта било, принц ће у сваком случају поверовати не
њезиним него само речима витеза Реда. Заћутала је и због тога што је чврсто веровала да је верни
витез Зеленкапа жив и надала се да ће се он појавити пре или после, открити целу истину и све
разјаснити.
Принц се веома ражалостио кад је опазио да је принцеза не само нема него и глува или се бар
тако прави. Због тога нареди да је одведу његовој сестри да код ње проведе ноћ. Уздао се у сестрину
помоћ: сестри ће, мислио је, поћи за руком да је наведе на то да проговори, ако се само прави да је
нема; а мора бити да се само прави немом, јер је витез Ред приповедао како је разговарао с њом и
наговорио је да пође с њим младожењи који је чека.
Кад су две принцезе остале увече саме и седеле једна крај друге, загрли принчева сестра кћер
краља из далеке земље, пољуби је и узме је молити да јој каже и повери шта јој лежи на срцу; она
ће онда, па било шта да јој каже, ћутати с њом заједно и правити се нема. Али је и то било узалуд:
дивна принцеза била је и остала нема.
Тада принц позва своје саветнике на већање и објасни им у чему је ствар:
Страна принцеза, рече, која је обећала да ће се удати за њега и бити му жена, прави се нема,
мада је пре тога могла говорити; мора бити да ту нису чиста посла: она се или само прави немом
или је зачарана. И савет изјави да страна принцеза мора бити да је или вампирско биће или
вештица и стога треба да буде спаљена.
Ова одлука савета буде саопштена страној принцези, али се на њој није могао приметити никакав
па ни најмањи знак да ју је пресуда дирнула.
Док се све ово збивало на принчеву двору, витез Зеленкапа био је још жив, мада је бачен у хучне
морске таласе. Једна морска вила загледала се у њега и пливала за лађом да се што више нагледа
лепог витеза; буљила је у њега и само што јој очи нису искочиле. Она се створила крај њега кад је
био бачен с лађе, прихватила га одмах и однела у свој сјајни двор дубоко доле на дну мора. Говорила
му је како га воли и како жели да јој буде муж, па да с њом проживи срећно све своје дане у
прекрасним дворанама њезина двора.
Али је витез Зеленкапа седео крај ње тужан и жалостан, не слушајући ласкаве речи морске виле.
Мислио је на живот на земљи, на зелене шуме, на небо и на сунце, на месец и безбројне блиставе
звезде. Највише је пак мислио на време кад је у принчеву двору јашући изводио коње на купање и
гледао оне благе очи које су га посматрале с прозора девојачке куле. Јер ту принцезу —1 и поред
оне која је, истина, била најлепша на свету, али коју је тражио и нашао за свога господара и за њега
је придобио — није никад заборављао ни заборавио.
Једно јутро дође му морска вила сасвим рано и рече:
 „Но, витеже Зеленкапо, данас ће због тебе бити спаљена лепа принцеза и то баш она коју си из
туђе земље довео своме господару. Откако си ти бачен у море, она се прави као да је нема и због
тога ће сад бити спаљена."
На то је витез Зеленкапа узме молити и преклињати да га ослободи за један час да оде тамо и то
види. Обећа јој и закле се на то руком и устима да ће се вратити чим тај час буде протекао. Она је
знала да је витез Зеленкапа човек од речи и желећи освојити његову наклоност и умилити му се,
попусти његовим молбама и изнесе га на земљу.
Он се тада претвори у бодљикаво свињче са једном сребрном и једном златном бодљом, упути се к
ломачи и стигне баш у тренутку кад је била потпаљена. Скочи усред ватре, накостреши бодље и
растури ломачу тако да принцези није била опаљена ни влас с главе. Принц који је био тамо и све то
гледао, чудом се чудио и рекао:
„То је некакво изванредно бодљикаво свињче. Кад би се могла добити макар једна његова бодља!"
На то одједном проговори и нема принцеза, изрекавши само речи:
„Благо оном ко је има!“
Тако се ипак показало да она није нема и да је витез Ред право казао; то значи да она само неће
да говори. Потом је врате у двор, а увече одведу принчевој сестри да ова још једном покуша
одвратити је од ћутања, јер у том случају још би се све могло добро свршити.
Принчева сестра узме јој стога крајње љубазно говорити и усрдно је молити да својим пркосом не
учини несрећном и себе и све друге. Пре свега обећа јој да ће јој учинити све што год од ње буде
тражила и испунити јој све њезине жеље ако прекине с ћутањем и њој се повери.
На то страна принцеза проговори и рече:
„Ако си вољна да се и ти заветујеш истим заветом којим сам се ја заветовала, онда ћу ти се
поверити."
То принчева сестра свечано обећа, нашто јој лепа кћи страног краља исприча све онако како се и
збило: како је витез Зеленкапа верно извршио налог свога господара и њу из далеке земље довео
овамо, и како га је хуља витез Ред гурнуо у море. Она се на то заветовала да ће ћутати као да је
нема, док опет не буде угледала витеза Зеленкапу или дознала да ли је још жив. И дочекала је да га
данас опет види, јер он је био тај који је у облику бодљикавог свињчета растурио ломачу и тиме јој
спасао живот.
Кад је принчева сестра све ово чула, рече јој да ће одржати што је обећала, те да и сама прима
завет ћутања: и она ће бити нема, док год се витез Зеленкапа поново не појави. Јер он ће напослетку
морати доћи и све разјаснити.
Затим јој повери да је витез Зеленкапа човек кога она потајно воли и који јој је освојио срце оног
часа кад га је први пут видела као простог слугу.
Обе принцезе биле су сутрадан доиста неме и нико није могао ишчупати из њих ни једну једину
реч. Тада се мудри саветници поново нађу на саветовању, ужаснути што је Зло очевидно узело шире
размере: опаки Чаробњак, који мора да је дошао у земљу, почиње већ да зачарава и друге. Зло је
стога требало ишчупати заједно с корењем, пре него што се буде још више раширило. У ту сврху
пресуде мудри саветници да се обе принцезе што пре погубе.
Једни су били за то да обе буду растргнуте на четворо, други пак за то да се метну у два бурета
обложена изнутра оштрим клинцима и пусте да се у њима котрљају низ брдо док не издахну.
Напослетку се сложе сви да се казна изврши онако како је предлагао и како предлаже витез Ред: да
се спале до пепела. Онда напоље близу двора би довучена велика гомила дрва и припремљена
ломача. Одлучено је да се ломача прво потпали, а обе принцезе баце на ломачу кад се дрво буде
разгорело.
За то време витез Зеленкапа налазио се у двору морске виле на дну мора. Он јој додуше још
никако није обећао верност, али се њој чинило да је сад мање тужан, но што је био у почетку. Тако
је чекала и надала се да ће се с временом оставити мисли на свет и на све друго што је у вези с
његовим ранијим животом на земљи, па за увек остати код ње.
Једно јутро рече му опет:
„Но, витеже Зеленкапо, због тебе треба данас да буду спаљене обе принцезе."
Он је узме молити и преклињати да га пусти на земљу само један час. Обећа јој и закуне се руком
и устима да ће јој се вратити чим прође тај час.
Морска вила је сматрала за најбоље да му испуни молбу, јер је тако жарко желела да освоји
његову наклоност и милошту. Тако исплива с њим на површину мора, однесе га до обале и тамо
спусти.
Он се тада претвори у јелена са пола сребрним пола златним роговима и потече к ломачи управо
у тренутку кад је била запаљена. Скочи на њу и растури је тако да су се варнице разлетеле на миљу
даљине од тог места, док ниједној принцези није осмуђена ни влас с главе. Тада изненађени принц
узвикне:
„Богме је то био чудесан јелен; кад би неко могао добити макар крајичак његових рогова!"
А две принцезе на то одговоре:
„Благо оном ко га има!“
Сад се ипак показало да принцезе могу говорити, него само неће да говоре. Врате их у двор и
одреде им рок од три ноћи да или буду сасвим излечене од зачараности или да се промисле и
искажу све што својим ћутањем прикривају. Али су у исто време учињене нове припреме за њихово
спаљивање, ако и после овог рока остану неме. Наређено је да се на пољу подигне велика ломача и
огради големим насипом.
Кад принцезе и после трећег јутра остадоше неме, буде наређено да се доведу војници и око
ломаче образују један ужи круг, принцезе уведу у тај круг, ломача потпали а оне буду бачене на њу
чим се ватра распламти.
Ујутро тога дана рече опет морска вила:
„Е, витеже Зеленкапо, данас ће богме бити озбиљно с принцезама које су због тебе осуђене да
буду спаљене. Али ти ништа неће помоћи ако ме будеш молио да те и сад пустим да тамо одеш и
гледаш, јер ти си био тај који је двапут осујетио спаљивање први пут једне, а други пут обадвеју
принцеза. Мени те земаљске принцезе већ постају досадне. Пусти нека их спале!"
А затим настави: „Зар нисам ја много лепша од њих?“
„Дабогме да јеси“, одговори јој витез Зеленкапа. „И ја уопште не тражим више да ме однесеш на
земљу, него само пустиш да гледам како их спаљују. Издигни ме на површину мора да могу видети
ломачу.“
Још никад дотад није разговарао с њом тако љубазно и морска девојка не могаде одолети његовој
молби: изрони с њим на површину мора и подигне га толико да му је глава била над водом.
„Видиш ли шта?“ — запита га.
„Не видим“, одговори јој витез Зеленкапа. „Не могу да сагледам ломачу. Подигни ме више!“
Она га подигне толико да су му и руке биле над водом.
„Но, сад ћеш је ваљда моћи видети?“ — упита га.
„Не, још не могу. Треба још више да ме подигнеш“, каже јој.
На то га она подигне толико да му је вода само мало квасила ноге, и запита га:
„Можеш ли је сад догледати?"
„О, могу, могу. А сад здраво да си, морска девојко!“ — одговори јој витез Зеленкапа, јер се у том
тренутку претворио у сокола са по једним сребрним и златним пером и излетео јој из руку.
Она му се само докопала једног репног пера и то јој перо остало у руци, док се он дизао над
морем високо до облака и преко насипа и војника слетео на ломачу управо у тренутку кад су две
принцезе биле бачене на њу. Тад узме ударати својим моћним крилима свуд око себе, растури дрва
а ватру и искре развеје на све стране.
Обадвеју принцезе узвикну у том тренутку као из једног грла:
„Напред, витеже Зеленкапо!"
На тај њихов поклик он се преобрази и стане пред њих у свом људском облику, а оне га загрле и
пољубе.
Сад су наједанпут обадве могле опет говорити и лепа принцеза из стране земље исприча све од
почетка до краја: како је витез Зеленкапа верно извршио налог свога господара, како је у три
животињска облика долазио к њој и испросио је за њега, довезао је до лађе и допловио с њом до
надомак принчеве земље, и како га је напослетку лажљиви витез Ред мучки с леђа гурнуо у море.
Кад је принц све ово чуо, застидео се исто толико колико се и растужио што је имао тако тврду
веру у витеза Реда и огрешио се не само о своју невесту него и о своју рођену сестру. Замоли витеза
Зеленкапу да сам пресуди неверној хуљи. Његова пресуда је гласила:
Нека витез Ред буде кажњен оном казном коју је сам одредио невиним принцезама.
И све руке помогоше, утркујући се као за опкладу да се опет донесу дрва и подигне ломача, а
онда је запале, и лажљиви и подмукли витез буде сажежен до пепела.
Потом се изврши чин двоструког венчања: принчева са страном принцезом и витеза Зеленкапе с
принчевом сестром. Сватовско славље трајало је пуне три године и три дана, и сви људи, велики и
мали, били су радосни и веселили се.
 ДВА БРАТА БЛИЗАНЦА

На малом имању на обали отворена мора пребивали сами муж и жена. Већ су били зашли у
године, а нису имали деце. Није им било бог зна како добро; земља им је била посна и принос с ње
слаб, тако да су углавном живели од мора: све време погодно за риболов муж је проводио у пецању.
Али се једном догодило да целе године не буде ни један једини дан погодан за то. Стално су
дували бура и ветрови с копна, и нико није могао изићи на море, на пецање, све до Духова, кад се
напослетку све променило: и ветар и небо и море, и већ то јутро настало право време за риболов.
Човек хтеде одмах поћи на море, док жена није била за то. Рече да на тако велик празник не ваља
ићи уриболов, нити радити ма какав други посао, јер то не доноси срећу. Али јој муж одговори да
већ једва хватају крај с крајем, те се повољна прилика да поправе своје стање не сме олако
пропустити. А целе године није било овако погодна времена за риболов какво је данас.
И тако седне у чамац и завесла, поневши са собом мрежу, прутило и удице.
Али ма колико да је бацао прутило с удицама час на једну, час на другу страну, не ухвати баш
ништа. Тек кад је сунце било већ добро одскочило, извуче напослетку на једној удици тако
необичну, велику и ружну рибу какву још никад дотад није видео. Не знајући шта ће с њом, баци је у
море.

Настави с пецањем, али ни после једног часа не ухвати ништа друго до ли опет ту исту рибу, коју
одмах поново баци у море.
Пецао је и даље и ништа није упецао, док напослетку не извуче и трећи пут ту необичну, велику и
гадну рибу. У чамцу је скине с удице и хтеде је опет бацити у море, и затим дићи тог дана руке од
пецања. Сетио се како му је жена рекла да рад на тако велик празник не доноси срећу и помислио је
да је можда право казала. Али у истом тренутку почне риба говорити:
„Не би ме смео тако презрети, јер ја сам боља но што мислиш. Узми ме и однеси кући, из мене
ћеш моћи извући много шта.“
„Како? На који начин?" — запита је.
„Чућеш. Пази само добро шта ћу ти рећи“, рече риба.
„Кад будеш био код куће, раскалај ме. Извади ми дроб и баци на ђубре. Затим ми остружи љуске,
али се добро постарај да ти се ни једна једина не изгуби. Онда ми одсеци главу и покопај је под
камен испод олука своје куће. Мој горњи део леђа скуваћеш и даћеш жени да га поједе, али ти од
тога не смеш дарнути ни најмањи комадић. Девет месеца после тога жена ће ти родити два сина.
„Оно што од мог тела још преостане склонићеш добро и сачувати док ти синови не буду навршили
седам година, а онда ћеш га исећи на три дела: предњи трбушни део даћеш својој младој кобили,
која се још није ждребила, средњи део својој кујици, а задњи, репни, обесићеш на високо дрво крај
твоје куће на којем ће бити гнездо кобаца. Кобила ће ти ождребити два ждребета, кујица ће ти
оштенити два штенета, а копчева женка излећи ће два копца. Ти ћеш их све узети, држати и
однеговати.
„Кад ти синови буду навршили петнаест година, копај испод камена под стрехом где буде лежала
моја глава и наћи ћеш два мача и два ножа који ће постати од мојих виличних и ушних костију. И
једном и другом сину даћеш по мач и нож, а исто тако обојици по коња, пса и сокола које будеш
однеговао. Од мојих љусака, што ћеш их добро склонити и сачувати, постаће златан новац који ћеш
на једнаке делове поделити синовима.
„Тако ће ти синови бити добро снабдевени свим што им буде било потребно: животиње ће им бити
од велике користи, мачеви имају својство да посеку сваког ко њима буде ударен, а нож у рукама
једног од њих двојице зарђаће кад оног другог задеси каква несрећа или кад се нађе у животној
опасности, тако да ће му други на време моћи притећи у помоћ; ножеви ће иначе увек бити сјајни.
„Ти пак од данашњег дана нећеш више морати живети у беди и у оскудици и нећеш морати
одлазити на пецање рибе, јер ће ти земља одсад бити тако родна да ћеш од њезина приноса постати
имућан човек, те ћеш лако на најбрижљивији начин моћи отхранити и однеговати најпре своје
синове а потом и животиње. Само утуви добро све што сам ти рекла и поступи најтачније по мојим
речима и препорукама. Не будеш ли тако урадио, проћи ћеш веома рђаво.“
Више риба није ништа рекла и одмах је угинула.
Човек се тада лати весала и снажно завесла да се што пре докопа обале; а кад је доспео на земљу,
похита право кући, и учини све до ситница тачно онако како му је риба рекла. Раскала је и дроб
баци на ђубре, оструже јој све љуске и склони их на скровито место, одсече јој главу и закопа је под
камен на који се из олука сливала вода, скува горњи део и да жени да га поједе, а оно што је још од
рибе било остало, насоли па и то склони на скровито место.
Девет месеца после тога роди му жена два сина. Близанци су се брзо развијали и тако одлично
напредовали да су били најбржи и најјачи, најокретнији и најлепши међу свом децом своје доби;
власи су им се сијале као суво злато, а личили су један на другог као што су сличне између себе две
капи воде. Свагда су били заједно, и кад су учили и кад су се играли, а волели су се узајамно тако
силно да никад између њих није долазило ни до најбезлаленије свађе. Били су само на радост својим
родитељима који су доиста убрзо постали имућни.
Кад је дечацима било седам година, сети се човек шта му је риба била наредила: узме оно што је
од ње остало, а што је добро сачувао, и исече на три дела. Предњи део трбушне стране да својој
враној кобили, средњи део младој жутој куји, а репни део обеси на велико дрво пред кућом на којем
је било копчево гнездо. Чим га је обесио, слетела је копчева женка и однела га у гнездо.
После одређеног времена млада врана кобила ождреби два ждребета, мужјака, а велика жута куја
оштени два штенета-куцова: убрзо се и у гнезду на високу дрвету пред његовом кућом излегу два
мала птића копца које човек ухвати, припитоми, и обучи, јер су у старо време обучени копци
служили ловцима у лову на птице. Оба ждребета била су између себе тако слична да их није било
могућно разликовати, а исто тако била су слична између себе два штенета, као и два мала птића-
копца између себе.
Кад је браћи-близанцима било петнаест година, узме човек копати испод камена под стрехом и
заиста нађе тамо два сјајна мача и два оштра ножа. А кад је открио место где је био склонио љуске
остругане с рибе, виде да су од њих постали све сами златници. Сав тај новац подели човек на два
равна дела и да близанцима по део, а исто тако да како једном тако и другом по мач и нож и објасни
им својства овог оружја.Да им затим по коња, пса и копца; те животиње свака са својим парњаком,
биле су између себе исто тако сличне, као што су младићи личили један на другог. Узде и седла за
вранце били су сасвим једнаки, а исто тако једнака су била и одела и сва опрема за синове
близанце. А онда им рече да су сад пунолетни и сами своји господари и да могу чинити шта хоће:
или да остану код куће или да пођу у широки свет и у њему окушају своју срећу.
 Обојица су била вољна да пођу у свет и то одмах. Обојица су горела од жеље да оду, виде свет и
огледају своју снагу и своје младићко чојство и јунаштво. Поздраве се с оцем и мајком, припашу
мачеве, задену ножеве за појасеве и уседну на коње. Дуга им је коса падала на рамена и сијала се
као суво злато. И један и други држали су своје копце на руци, а пред коњима и око њих трчала
њихова два велика жута пса. Тако два брата близанца оду заједно у свет.
Неколико дана ишли су заједно и свугде где год су пролазили, застајали су људи и посматрали
два млада витеза с њиховим животињама, јер су били тако лепи и тако личили један на другог. Ово
потоње, сличност између њих двојице и сличност између њихова сваког пара животиња, нарочито је
привлачило пажњу људи и побуђивало највећу радозналост.
Али та радозналост људи постаде браћи близанцима временом досадна. А најдосадније и
најнепријатније било им је то што им се на путу нигде досад није указала прилика да покажу своју
храброст и своју снагу. И стога кад су у шуми дошли до места од којег су даље водила два пута,
споразумеју се да не иду стално заједно, него да се растану, те један пође једним, а други другим
путем.
Пре него што су се растали, поваде ножеве, забоду их у једну оближњу липу и договоре се да
сваке године у које било време дођу овамо, и погледају није ли један од ножева зарђао. Ко нађе
зарђао нож, знаће да му је брат у опасности. Онда се опросте на најнежнији начин. Старији, онај
између њих двојице близанаца који је први дошао на свет, рече:
,Ја ћу десним, а ти удари левим путем."
Тако појашу коње и пођу; животиње су познавале своје господаре и придруже се свака своме.
Пођимо за старијим братом.
Путовао је од града до града, из једне земље у другу, док једне позне вечери није дошао у један
престолни град и тамо заноћио. Гостионица у којој је одсео налазила се преко пута краљевског
двора, и кад је млади витез изјутра устао и погледао кроз прозор, виде двор али виде и то да је сав,
одозго до доле, застрт црнином. Позва гостионичара и запита га шта то треба да значи.
 Гостионичар му одговори:
„Ти, господару, мора да долазиш из далеке туђине, кад ништа не знаш о великој жалости која
влада овде због једине краљеве кћери. Краљ је своју љупку кћер, шеснаестогодишњу принцезу,
морао обећати једном гнусном морском чудовишту које би иначе опустошило целу земљу. Баш
данас је дан кад треба да је добије. За један час извешће је на морску обалу и због тога је не само
двор него и сав град завијен у црно, и сви људи жале и оплакују нежну, младу принцезу.
„Краљ је обећао да ће кћер дати за жену оном ко је буде могао спасти од чудовишта, а оставиће
му после смрти и државу и наследство, јер осим те јединице нема друге деце. У двору се налази
један дворјанин, који се зове витез Ред, и који је, истина, рекао да ће или спасти принцезу или ће
жртвовати живот за њу; али у граду нема човека који се поуздава у овог витеза. И тако ће морско
чудовиште ипак добити и однети принцезу."
Заиста није потрајало дуже од једног часа кад кроз дворску капију прођоше затворена, црнином
застрта кола у која је било упрегнуто шест вранаца; возар и све слуге били су у црним оделима. У
колима је седела принцеза у белој као снег хаљини, а с десне стране кола пратио ју је на коњу витез
Ред у оклопу и са шлемом, са штитом, мачем и копљем. Људи и жене стајали су у улицама којима су
кола с принцезом пролазила, плакали и лелекали, јер нико није веровао да ће витез Ред бити кадар
помоћи принцези.
Пут до морске обале водио је кроз велику шуму, а на обронку шуме налазило се место где је, по
одредби чудовишта, требало да га чека принцеза. Кад су тамо стигли и кад је краљевска кћи
изведена из кола, ошине возар коња и са свим слугама похита да се што пре удаљи од тог места: сви
су се страшно бојали да, поред принцезе, не постану и сами жртве чудовишта.
Чим су они отишли, постара се и витез Ред који је био страшљив као зец, да не буде близу
принцезе и одјаше у шуму. Тамо привеза коња за једно дрво, а сам се попне на дрво да тако
заклоњен посматра шта се буде догађало.
У себи је мислио: кад чудовиште однесе принцезу, вратиће се у град и причаће како се јуначки
борио за њу, али да је није могао спасти. Никога у близини нема ко би као сведок-очевидац могао
оспорити оно што он буде испричао; за показану добру вољу и храбро залагање да спасе принцезу
стећи ће дабогме наклоност народа и краља, а с тим и боље изгледе да сам, после краљеве смрти,
прими државу у наследство.
Млади витез гледао је с прозора како одвозе принцезу, а кад је мислио да је већ ван града, појаше
свога вранца и пође с копцем на рамену, псом испред коња а мачем о појасу. Изишавши из града
удари прво заобилазним путем, али убрзо избије на прави, а онда појезди трком и очас се нађе пред
принцезом која је седела сама на зелену обронку и чекала на морско чудовиште. Скочи с коња,
приђе јој и поздрави је; па правећи се као да ништа не зна, запита је зашто седи овде тако сама,
зашто се тако растужила и плаче?
Она му на то исприча све што је у вези с њом и њезиним удесом и још на крају дода:
„А витез Ред који је обећао да ће ме, ако буде могао, спасти, киднуо је као и сви други, и, и ... ево
долази чудовиште!" — крикне одједном, и то рекавши падне у несвест.
У истом тренутку зачује млади витез хучање мора: огроман таман талас ваљао се, пенушајући се,
к обали и у њему се налазило морско чудовиште с девет глава које све у исти мах сташе рукати.
„Где је моја најмилија принцеза?"
„Она је моја, а не твоја!“ — одговори му млади витез и већ се створи на коњу у седлу.
„Онда ћемо се бити за њу“, рукну чудовиште.
„Онда ћемо се бити за њу", одговори му витез. Потегне мач из корица, и узвикнувши: „Јуриш на
њега, коњу, копче и псу!“ — навали са својим животињама на морско чудовиште. Кобац га је ударао
кљуном у очи, пас га уједао, а коњ гризао зубима и ударао копитима колико год је могао, док му је
витез с три ударца одсекао три главе које пас однесе даље од обале.
„Чекај до сутра! Морам мало кући да сакупим нову снагу!" — урлало је чудовиште и са својих
шест глава поново заронило у морске дубине; толико је крви истекло из чудовишта да је сва пена
таласа била од ње црвена.
Младић приђе главама чудовишта, одсече сва три језика, замота их у принцезин рубац и метне у
бисаге. Затим отаре о траву крвав мач, уседне на свога доброг вранца и с копцем и псом врати се
путем којим је дошао и уђе у град кроз другу капију, а не ону одакле је водио главни пут к мору и
пред којом је био окупљен силан свет. Тако непримећен стигне у гостионицу.
Док се он борио с чудовиштем, принцеза је лежала у несвести, а витез Ред седео је на дрвету и
дрхтао. Добро је видео чудовиште кад је изронило из мора, али место где се борба водила није могао
видети. Чуо је само хуку и буку, рзање и рукање, урлање и викање, чуо је и речи чудовишта кад је
рекло да ће сутра у исто време и на исту месту бити наставак борбе. Видео је затим како се
чудовиште сручило у море и раскрвављено заронило поново у дубине, тако да је пена од таласа иза
њега била црвена.
Тада витез Ред сиђе брзо с дрвета, приђе принцези и узме је прскати водом док није дошла
свести. Онда јој рече како се борио с чудовиштем и одсекао му три главе. Принцеза му одговори да
то није било тако. Пре него што се појавило чудовиште, пришао јој је један други витез, и по њезину
дубоком уверењу, он је био тај који се борио с чудовиштем. Али јој витез Ред на то рече да ће је
сместа убити ако му не буде обећала и заклела се да ће потврдити све што он каже. Тако јој не
остаде друго него да му обећа учинити оно што је од ње тражио.
Онда је попне на коња, привеже једну главу чудовишта коњу за реп, а две за гриве и с принцезом
испред себе одјаше у град и пројаше улицама, које су водиле к двору. Сав свет је био на улици и као
помахнитао од радости клицао одушевљено њему и принцези и пратио их. Краљ је изишао из двора
и пешке им пошао у сусрет.
Витез Ред расприча се тада надугачко и нашироко како се борио с чудовиштем и одсекао му три
главе. Чудовиште ће доћи и сутра, и због тога принцеза мора још једанпут отићи на обалу и тамо га
дочекати, али ће јој он, витез Ред, већ спасти живот. Принцеза не рече ништа што би било
оспоравање. Рекла је само истину, а то је: да је лежала у несвести док је вођена борба са
чудовиштем. О једном другом витезу не рече ништа, јер то није смела рећи због заклетве што ју је
морала положити.
У себи је витез Ред мислио овако:
Смели борац, ма ко он био да био, доћи ће вероватно и сутра да стави свој живот на коцку бијући
се са чудовиштем. Пође ли му сутра за руком да дотуче чудовиште, утолико боље, јер онда ће он,
витез Ред, поуздано добити принцезу за жену а краљевство као наследство. А ако победи морско
чудовиште и одвуче са собом принцезу, он ће због доказане личне храбрости имати још увек
најбоље изгледе на престо. Међутим, мислио је, мора се пре свега постарати за то да добро чува
своју кожу и нипошто не излаже живот макаквој опасности.
Сутрадан изјутра морала се принцеза опет извести на обалу, али су се сад сви надали најбољем и
поуздавали се у витеза Реда који се јуче држао онако јуначки. Тог дана извезу принцезу у сребрним
колима у која је било упрегнуто шест чилаша. Возар и све слуге били су обучени у одела светле
боје, а она, принцеза, као и јуче, у као снег белу хаљину.
Поред кола јахао је као и јучерашњег дана витез Ред у оклопу, под шлемом и са штитом, мачем и
копљем. И сви становници града били су на улицама, али сад нису више плакали ни лелекали, него
клицали принцези „Живела!", а витезу Реду „Живео!", и пожелели им много среће на путу.
Кад је поворка стигла до јучерашњег места, окрене возар кола и одвезе се са слугама. Било му је
наређено, да се не враћа одмах у град, као јуче, него да само склони кола у шуму недалеко од обале.
Али су се возар и слуге још увек страшно бојали морског чудовишта и одвезли кола на други крај
шуме.
Чим су они нестали с видика, постара се и витез Ред да се изгуби с овог опасног места, „да се
склони у заседу", како рече принцези, а у ствари да привеже
коња за исто оно дрво и, као јуче, што је брже могао на њега се успуза.
Видевши да су принцезу одвезли, уседне млади витез на коња и истим путем као и јуче одјаше до
места на шумском обронку, где нађе принцезу како и сад, као јуче, седи сама. Скочи с коња, приђе
јој и поразговара с њом.
Кад га је угледала, принцеза се необично обрадовала. Сад је била потпуно уверена да је једино он,
а не витез Ред, могао бити онај који се јуче борио с морским чудовиштем. Стидела се до дна срца
што се од витеза Реда дала приморати да прећути изатаји јуначко дело овог младића и што га се на
тај начин одрекла. Само никако није могла схватити, зашто ју је после оставио на цедилу и у власти
витеза Реда.
Нису могли много разговарати, кад се опет као и јучерашњег дана зачу од мора хука, док се један
велик, таман талас, пенушећи се белом пеном, ваљао к обали, а из многих грла зачуло бесно
рукање:
„Ко је то код моје најмилије принцезе?"
То је било морско чудовиште које је од јуче дошло поново до снаге, јер су му место три,
претходног дана одсечене главе, израсле три нове. Али му младић неустрашљиво одговори:
„Она је мора, а не твоја!“ — и у истом тренутку већ је био у седлу.
„Онда ћемо се бити за њу,“ рукало је чудовиште.
„Јест, бићемо се за њу“, одговори витез исукавши мач из корица. Кликнувши: „Копче, коњу и псу,
јуриш на њега!" — насрне на чудовиште и сукоби се с њим на граници мора и земље. Настаде
озбиљна и страшна борба, кобац је улетао чудовишту у очи и копао их кљуном и канџама, пас га
уједао, а ударцем за ударцем витез му поодсецао шест глава које одлетеше далеко у море, а пас их
извуче из воде и се однесе на земљу.
Чудовишту буде тог дана доста, али се још не хтеде сматрати побеђеним.
„Чекај само до сутра! Сад морам кући да сакупим нову снагу!" — рукао је и заронио у морску
дубину, остављајући за собом крваво-црвену пену на таласима.
Младић поодсеца језике из свих шест глава чудовишта и метне их уз остале што их је јуче био
завио у принцезин рубац, а затим отаре о траву мач, звизне копцу и псу и окрете се за коњем.
Али принцеза није данас пала у несвест, него је држала очи добро отворене и страшну борбу
посматрала од почетка до краја. Пре него што је витезу сео на коња, она му је прискочила, обиснула
му се о врат, пољубила га и захвалила му се са сузама у лепим очима. И младић пољуби њу, а онда
скочи на коња и махнувши јој руком у знак поздрава, убрзо га са копцем и псом нестане с видика.
Вратио се у своје коначиште исто онако непримећен као и дан раније.
Кад је витез Ред видео да је чудовиште, с претњом да ће сутра опет доћи, утекло натраг у дубину
мора, сиђе с дрвета, пође право к принцези и, ставивши јој врх ножа на груди, запита је:
„Хоћеш ли прећутати све и потврдити само оно што ја будем рекао или хоћеш да се већ сад
растанеш са животом?"
Њој у таквом положају не остаде друго но да му обећа све учинити што буде тражио. Али се у
себи ослањала на уздање, да ће млади витез већ сутра опет доћи и онда ће ипак истина коначно
изићи на видело.
Витез Ред покупи поодсецане главе чудовишта, одјаше журно кроз шуму по сребрна кола, поведе
принцезу у кола и потом поворка крену пут града.
Свих шест глава чудовишта биле су обешене о возарево седиште, три с једне, а три с друге
стране. Испред кола јахао је витез Ред у оклопу. Кочоперио се и шепурио што је више могао, док га
је светина кличући пратила све до двора, где му је краљ изишао у сусрет, пољубио и кћер и њега и
заплакао се од радости.
Краљева радост била је мало помућена извештајем да принцеза мора и трећи пут изићи пред
морско чудовиште. Али пошто се витез Ред већ два дана тако храбро понео а да на њему не остану
никакви трагови борбе или победе, једино што је нос подизао више но раније, ни краљ нит ико
други није сумњао у то да ће му и трећи и последњи пут поћи за руком да спасе принцезу, а потом је
добије за жену и постане наследник престола.
Тако још то вече буде поскидана црнина којом је био застрт двор и друге куће у граду и одасвуд се
разлегаху радосна клицања, како из двора тако и са свих страна престонице.
Идућег јутра одвезу принцезу опет на морску обалу, али сад то више није била жалосна пратња
него је пре личила на какав победнички поход. Возили су је у златним колима у која је било
упрегнуто шест скерлетним покровцима покривених коња; сад је пратња била повећана јахачима
испред и иза кола, а сви: и возар и слуге и јахачи били су обучени у свечане скерлетне одоре
дворске послуге са златним первазима и ројтама. Принцеза је као и претходна два дана била у
белом: није хтела друкчије. Народ је клицао принцези и клицао витезу Реду желећи му много среће
на путу.
Све је и сад било онако као јуче: принцезу су извели из кола и оставили на одређено место крај
обале, а возар, слуге и јахачи повукли су се у шуму, само сад не тако далеко од обале као
јучерашњег дана. Витез Ред поступио је исто онако као јуче и прекјуче. Знао је да пред принцезом
не може више изигравати јунака и зато јој је рекао само толико како ће пазити на њу. После тога
пожурио се да се што пре нађе у истом заклону на истом дрвету.
„Ако и данас буде добро“, говорио је витез Ред сам себи, „те страни борац победи и по трећи пут,
казаћу да је он приспео на поприште тек кад сам ја већ убио чудовиште. Мени ће веровати и краљу
и сви Други.
„Буде ли принцеза рекла да је он, а не ја, био борац који се био с чудовиштем сва три дана и
победио га, њезиним речима неће се веровати, јер би то онда значило како је јуче и прекјуче лагала
потврђујући моје речи да сам се ја борио с чудовиштем и остао на мегдану. Њен данашњи исказ
објаснио би се тако да је или заљубљена у странца или да ју је он омађијао, кад га тек сад приказује
као јунака и спасиоца. А онда ће страни витез бити обешен или протеран из земље.
„Догоди ли се пак да данас и чудовиште и страни витез заглаве у међусобној борби, а принцеза
буде спасена, онда ће ми бити обезбеђена пуна награда за њезино спасење. А ако чудовиште
савлада странца и однесе принцезу, ја ћу бити једини који ће о томе знати и моћи нешто причати,
тако да ћу и утом случају бити једини могућни наследник престола и државе."
Док је витез Ред сам себи тако говорио, истим путем као и јуче и прекјуче, са копцем и псом,
јездио је страни младић к принцези на морској обали.
Али је данас стигао мало доцније но иначе, или је морско чудовиште било поранило. Јер у истом
тренутку кад је он приспео до обале где је испод обронка шуме седела принцеза и чим га је
угледала ,устала и махала му велом, — с хуком се из дубине ваљао тамни талас и појавило морско
чудовиште, данас бешње но претходна два дана. Било је обновило снагу и имало опет на својој
трупини свих девет глава.
Млади витез потече одмах преда њ и сукоби се с њим на ивици обале. Борба између њих била је
страшна, упорна и дуготрајна, али данас је млади витез потпуно савладао чудовиште и одрубио му
свих девет глава.
п* Сад је морска неман била мртва и није више могла побећи; њезина трупина лежала је и у води
и на земљи да би била храна и морским рибама и небеским птицама и шумским дивљим
животињама.
Кад је борба окончана и неман убијена, притрчи принцеза своме од превелика напора заморену и
изнурену спасиоцу и поведе га до места на којем је дотад сама седела, па седне с њим на зелену
траву. Чим је младић сео, клоне му глава у њезино крило и он заспи дубоким сном. Његов вранац
мирно је пасао траву по обронку, кобац одлетео на врх оближња дрвета, подвукао кљун под крило и
дремао, а велики жути пас растрчао се мало по шуми а затим легао на меку маховину управо под
оно дрво на које се био успузао и на којем је седео витез Ред.
Витез Ред је видео чудовиште како с хуком излази из мора, али место на којем је седела принцеза
није могао видети. До ушију му је само допирала страшна бука од рукања и рзања, урликања и
арлукања, од сиктања и шуштања, најстрашнија у тренуцима кад је чудовишту одсецана која глава.
 Напослетку се све било стишало, али није видео да се чудовиште вратило у море ни заронило у
дубину. Због тога је дршћући седео и даље на грани, јер лако је могло бити да је неман савладала
витеза и да је сада забављена прождирањем принцезе. А могло јој је пасти на ум да зађе у шуму и
потражи њега, витеза Реда .
Управо у часу кад је мислио како би још најбоље за њега било да тихо сиђе с дрвета и кријући се
кидне некуд даље од овог опасног места, зачује некакво ломљење и пуцкетање у жбуњу. Помисли да
му је куцнуо последњи час и дође му да крикне од страха. Ипак се савлада да се тим не ода, него се
сав скупи да буде што је могућно мањи и тако мање уочљив, и задржава дах док му је све тело било
обливено хладним знојем.
Изазивач оног ломљења и пуцкања у жбуњу појави се убрзо: то није било чудовиште него један
велик, жут пас који се провлачио кроз жбуње, дошао и легао управо под дрво на којем је јадни витез
седео и дрхтао. „Аха", помислио је, „то је морски пас страшног чудовишта, али он ипак није
пронашао где сам се сакрио". И још се више стиша, презнојавајући се од страха.
Положивши главу у принцезино крило, млади витез је за то време спавао. Она није имала срцада
га буди, јер је сматрала да му је, после тако тешке, љуте борбе, потребан одмор. Него скине с прста
златан прстен и уплете му га у његову златну косу. Седела је мирно и очи су јој стално почивале на
лепом младом човеку док год се није пробудио.
Она је мислила како сад не може више бити друкчије него да је млади витез поведе кући у двор
где ће се обелоданити све лажне победе витеза Реда. Али чил1 је отворио очи, младић јој рече да
сад то не може учинити. Он мора већ овог часа похитати к месту на којем се растао с братом, јер
сад је управо година дана откако су се растали. Она нека се сматра његовом вереницом и нека га
чека годину дана, а он ће се дотад вратити и све разјаснити.
Потом исече из глава свих девет језика и метне их у бисаге заједно с других девет од јуче и
прекјуче, зовне звиждуком копца и пса, уседне на коња и одјезди.
Кад је пса нестало и свуд унаоколо завладала тишина, обриса витез Ред зној с чела и осмели се
напослетку да сиђе и опрезно се заклањајући иза дрвета пришуња се к месту одакле је с обронка
могао посматрати обалу. Виде морско чудовиште где лежи потрбушке, трупином на земљи а ногама
у води, главама подсецаним и расутим око ње на земљи.
Затим му падне у очи принцеза, ведра и чила. како само може бити и к томе још и сасвим сама.
Ко био да био онај који се борио са чудовиштем и убио га, — овде га више није било.
Кад се витез Ред у све ово довољно уверио, вратила му се опет храброст те похита да као и
претходна два дана примора принцезу на безусловно ћутање и на заклетву да ће потврдити како је
он тај који је чудовиште убио и њу тиме спасао. Она на све то одмах и пристане, јер је њен спасилац
отишао, те јој не би ништа користило да прича нешто друго него што је витез Ред хтео. А
непоколебљиво је веровала у то да ће прави спасилац опет доћи и да ће тада изићи дело на видело.
Потом витез Ред оде по златна кола и врати се с возарем, слугама и јахачима, покупи свих девет
глава морске немани и њима као венцем окити кола. Принцеза уђе у кола, а витез Ред јахаше са
стране гордо и кочоперно. Тако уђу у град где се већ почело помало страховати што их тако задуго
нема да се врате, и сви становници у граду били су се слегли пред градску капију.
Кад је поворка стигла у град и људи видели принцезу где неповређена седи у колима и махањем
главе поздравља свет десно и лево, усхићење људи дошло је до врхунца. Клицало се беспрекидно
принцези и витезу Реду, принцеза била засута цвећем а витез Ред од главе до пете закићен венцима
зимзелена и цвећа.
Стигавши у двор, исприча витез Ред своју приповетку о томе како је данас дотукао грозно морско
чудовиште, убио га, и тиме спасао принцезу и целу земљу. Још то вече изврши се свечани чин
'његове веридбе с принцезом а у исто време и проглашење витеза Реда за наследника престола.
Пило се у здравље вереника, а у граду као и у свој краљевини палиле се ватре радости и весеља.
Принцеза је пристајала на све; поставила је само један услов: да се чим венчања обави тек идуће
године, о годишњици њезина спасења. Краљ одмах одобри да буде тако ако му кћи жели, те и витез
Ред мораде на то пристати.
Млади витез, победник чудовишта, са копцем и псом, јездио је у то време на своме вранцу к месту
у шуми где се пре годину дана растао с млађим братом-близанцем. Нађе на липи оба ножа и виде да
је братов исто тако сјајан као и његов, што је значило да је жив и да му је добро. Виде и то да брат
мора бити да је тек недавно био и сам овде да погледа како је с његовим ножем; то се лако могло
познати по усеку испод ножа у кори дрвета.
Тога ради крене даље оним путем којим му је пошао брат кад су се били растали, и тако је ишао
од града до града и из једне земље у другу, али нигде ни да га види, нити да шта чује о своме брату-
близанцу. Тако је протекла цела година. Сад је морао похитати да уговорена с принцезом дана буде
у престоници њена оца; заиста и стигне тамо управо на дан своје победе над морским чудовиштем.
Ушавши у град и пролазећи улицама виде да су све куће украшене ћилимима и венцима,
гостионица спрам двора у којој је лане провео три дана исто тако као и све друге, сам пак двор као
да је сав био застрт скерлетом, опшивеним златним нитима и украшеним златним ројтама.
Уђе у своје старо коначиште где добије исту собу коју је лане имао и запита гостионичара шта ли
се то догађа у граду, те је овако окићен.
„Видео сам многе витезове и земље", рече му, „али још нигде нисам био где се увек дешава нешто
тако особито важно. Кад сам пре годину дана боравио овде, све су куће биле застрте црнином и
требало је борити се с морским чудовиштем. Ове године све је застрто црвеном чохом и украшено
златом и цвећем. Шта је пак сад?“
Гостионичар му на то исприча надугачко и нашироко шта се све догађало у граду откако је он
отишао. Данас се, рече, витез Ред венчава с краљевом јединицом ћерком коју је спасао из канџа
чудовишта.
„Е, онда да попијемо боцу вина у здравље младенаца!" — рече страни витез.
Гостионичар донесе из подрума боцу вина и наточи витезу и себи.
„Не прија ми ово вино“, рече витез, окусивши га. „За краљевом трпезом пије се данас јамачно
боље вино.“
„Верујем да се тамо пије много боље вино“, рече гостионичар. „Али како да га човек пије, кад
није тамо?“
„О, моћи ћемо га убрзо пити и овде!“ — одговори витез и звизне своме копцу. Кобац му одмах
слети на раме и витез му тихо нешто прошапће, нашто птица излети кроз прозор, одлети у двор и
улети у дворану витезова у којој су све званице седеле за трпезом младенаца. Тамо слети принцези
на раме; она га одмах познаде, јер га је пре годину дана видела доле на морској обали, и узме га
миловати и тепати му.
Одједанпут дохвати кобац кљуном пехар вина који је био пред принцезом, излети с њим кроз
прозор па преко у гостионицу где је витез седео с гостионичарем. Витез наточи одмах обадве чаше
и они искапе краљево властито вино у здравље младенаца. Гостионичар мораде признати да тако
добра вина још никад свог века није пио.
И јако вино удари гостионичару у главу те рече:
„Ех, кад би нам допало и мало слатких колача с краљевске трпезе овог свечаног дана! То би се
одлично слагало с овако сјајним вином.“
„Имаћемо их убрзо“, рече витез, призове пса и тихо му нешто шапне.
Пас одмах потекне па право преко у двор. Стражари га хтедоше задржати како пред дворском
капијом и на степеницама исто тако као и дворски служитељи и вратари пред дворанама, али он
одгура од себе и стражаре и служитеље и вратаре као да их уопште нема и утрча право у дворану
витезова к трпези младенаца и тамо положи главу у крило принцезе.
Младожења скочи са столице као да га је ујео отрован паук и крикне:
„Ху, па то је морски пас!“
Али му се принцеза насмеја подругљиво, помилује пса кога је исто тако као копца добро познала
и рече:
„И ти га називаш морским псом? А он је, видиш, сасвим добар, питоми дански пас. Па зар ти да се
плашиш таква пса, ти, који си савладао морско чудовиште с девет глава?"
Сви који су били за трпезом стадоше се на то смејати и витез Ред седне опет за сто, али се сав
тресао од страха. Јер и он је одмах познао пса који је тада,. пре годину дана, лежао под истим оним
дрветом на којем је он седео.
Одједанпут шћапи пас зубима сребрну котарицу са слатким колачима што су стајали пред
младенцима,. истрчи из дворане, па с котарицом низ степенице и кроз дворску капију право преко у
гостионицу где му је господар седео с гостионичарем и пијуцкао.
Сад је принцеза знала да је њен истински, прави спасилац негде у близини, али је прошло још
неко време пре него што га је могла видети.
Било је тако удешено да по подне, после ручка, сви грађани смеју и ако буду хтели могу доћи у
двор да поздраве младенце, честитају им венчање и пожеле срећу. У једној дворани, кроз коју се
морало проћи да би се дошло до младенаца, поређано је као на изложби, на осамнаест копаља
натакнутих осамнаест глава морског чудовишта што их је витез Ред на обали покупио.
Тако после подне пређе преко у двор и млади витез с гостионичарем, и кад су пролазили кроз
дворану у којој су главе морског чудовишта биле изложене, приђе им и разјапљујући једно за
другим ждрела на главама морске немани, запита гласно да су сви могли чути:
„А где су им језици?"
Људи који су чули шта пита млади витез, приђу ближе главама морског чудовишта и узму
загледати у чељусти: доиста у њима није било језика.
У том тренутку нађе се тамо и витез Ред те рече:
„У тим главама никад није ни било језика, јер чудовишта немају језике.“
„Занимљиво је да у чељустима постоје корени језика", узвикне страни витез, „а ево и језика који
управо ту пристају."
И то рекавши извади принцезину марамицу у коју су језици били замотани. „Нека сад свако сам
суди“, рече, „ко је чудовишту одрубио главе: да ли онај ко им је исекао језике, или онај ко им је
донео овамо главе без језика и тврди да их у главама чудовишта никад није ни било.“
На то настане велика узбуна и сви људи у дворани приђоше главама немани и чудећи се
утврдише да језици потпуно тачно пристају сваки у оној глави из које је исечен. Напослетку дође у
ову дворану и краљ са кћерју, невестом. Чим је принцеза угледала страног витеза, притрчи му и
загрли га узвикнувши:
„Овде је онај који ми је спасао живот и који се сва три дана борио с морским чудовиштем!"
И онда исприча до ситница како ју је витез Ред свагда остављао саму кад се опасност
приближавала, а враћао се тек тада кад је минула; како јој је онда претио да ће је убити, ако не буде
хтела прећутати истину и не потврдити све његове лажи.“
„Овај страни витез“, рекла је даље принцеза, „са својим копцем, коњем и псом три дана се борио
са чудовиштем и трећи га дан убио; моја је марамица у којој су били завијени језици, исечени из
глава немани; ево на њој извезено моје име с круном! И кад је трећег дана одрубио чудовишту свих
девет глава, ја сам младићу уплела у косу свој прстен од злата, — ево га, овде је!“ — и покаже краљу
прстен у витицама витежевим.
Није више било никог ко би посумњао у истинитост њезиних речи, и витез Ред, хтео не хтео,
мораде и сам све признати. Краљ нареди да га одмах окују и пошаље неколико слугу с њим у шуму
да им покаже дрво на којем је седео за време борбе с морским чудовиштем. Слугама је потајно
наређено да га одмах о то дрво и обесе, што они најсавесније и изврше још те вечери, тако да у овој
приповетки неће више бити речи о витезу Реду.
Тада се изврши на двору истински чин венчања, јер је дошао прави младожења и свечано
прослави свадба. Стари краљ, већ уморан од владања, одрекне се престола и прогласи младог
витеза за краља земље позивајући грађане да му буду верни поданици. Све је ово примљено у земљи
с највећом радошћу и весељем, а најрадоснији и најсрећнији од свих били су млади супружници.
Али то још није крај приповетке.
Одмах после венчања крену краљевски младенци на пут по земљи од града до града, јер је
требало да се нови краљ што подробније обавести приликама у држави чији је владалац постао,
прими изјаве оданости својих поданика и саслуша њихове жеље и молбе. Потрајало је дуже времена
док се краљ с краљицом није вратио у престоницу.
Тад се већ прве ноћи догоди да један петао дође управо под прозор њихове ложнице и почне
кукурекати и то непрекидно, тако да ни краљ ни краљица нису могли ока склопити. Млади краљ је
устајао неколико пута и отерао га даље од прозора да не чује кукурекање, али чим би се вратио у
ложницу, ево одмах и петла под прозор. И тако је било целе ноћи.
Идуће ноћи исто тако: петао се сместио под прозор и само кукурече, не дајући се отерати. То се
поновило и треће ноћи: петао се раскукурекао управо пред прозором, и сад много горе и бучније но
прве две ноћи.
Тада млади краљ рече краљици: „Ово не може бити обичан петао; иза њега мора да се крије
нешто друго. Можда ми је брат у опасности, и на овај начин позива ме у помоћ. Морам поћи за
петлом да видим шта је то.“
Поздрави се' са женом, опаше мач, позове копца и пса, уседне на вранца и одјаше. Стално је чуо
пред собом петла који је кукуречући трчао пред њим од жбуна до жбуна, од стабла до стабла. Тако
је дошао у шуму што се протезала до морске обале; идући за петловим кукурекањем прошао је шуму
и избио на обалу и то баш на оно место где се борио с морском немани.
Али он нит је познао то место нит је уопште видео да је на обали, мада је из двора пошао кад је
већ почело свитати. Јер свуд око њега била је пала тако густа магла да није могао ни видети куд
иде, нити је знао да ли је пред њим земља или вода.
Чим је краљ доспео до овог места, нестало је петла и ни са које стране није се чуло његово
кукурекање. Због тога је сматрао за најбоље да види како да се врати кући. Одједном чу у близини
некакав тихи шум, потера коња у том правцу и наиђе на некакву ружну стару жену са врећом на
леђима: нешто је штапом чепркала по песку.
Краљ је запита ко је она и шта ради овде тако рано.
„Ах, ја сам ти једна сирота, стара жена, напуштена и без деце", одговори му она, „и долазим овамо
да помало прикупљам кости. Али једва да могу вући саму себе, а још мање носити терет у врећи.
Ако си прави витез, помоћи ћеш старој жени и пристати да ми твој коњ понесе врећу до мојег
стана."
„А где ти је стан?" — упита је краљ.
„О, одмах ту близу," одговори жена; „ја ћу поћи напред и показаћу ти пут, ако ми заиста допустиш
да ми твој коњ понесе врећу до куће.“
Краљ скочи с коња и баци !лу на леђа врећу коју баш није било лако подићи и из које је био задах
трулих костију. Жена пође напред и право у море. Удари штапом по води и промрмља:
”Стаза пред нама, море за нама!”
И одмах буде стаза по сувој земљи, али само тамо куд су пролазили она, краљ који је водио коња
за узду и пас који је ишао устопце за коњем. Иза њих, као и са обе стране од њих, било је дубоко
море. Магла се није дизала: била је тако густа да се ни прст пред оком није могао видети. Краљ са
животињама ишао је за женом, не знајући камо иде, ни куд води овај пут.
Ишли су све даље, а никако да стигну до старичине куће.
„Кућа ти није баш тако близу“, рече краљ.
„Ево, ево, тек што нисмо код куће“, одговори жена.
И доиста није дуго потрајало кад стигоше до једног великог брда усред мора. Жена удари штапом
по њему, брдо се отвори и они уђу у велику, камениту собу; насред собе горео је на поду грдно
велик пањ.
Краљ скине врећу с коња, огледа се по соби и рече.
„Но, то је страшна ватра. Да не печеш на њој људе?“
„Ах, не, нипошто," одговори жена. „Него тако старој жени као што сам ја увек добро долази мало
топлоте." Затим ишчупа влас с главе и рече краљу:
„Метни ову влас на коња, па ће се смирити. Иначе ће ми развалити собу сталним ударањем ногу о
под.“
Он јој испуни жељу и коњ се заиста смири. Краљ је сасвим пречуо како је жена при том
промрмљала:

„Остани тако прикован,

ово ти били окови!“

Затим пружи краљу другу влас с главе и замоли га „Узми ово и метни на пса. Гледа ме тако зло;
бојим се да ће ме ујести."
Краљ јој испуни и ту молбу; пас одмах леже и остане тако лежећи мирно. Ни сад краљ није чуо
како је жена промрмљала исте речи као и за коња.
Потом жена ишчупа трећу влас с главе, пружи је краљу и рече: „Буди добар па баци ову влас на
свога копца. Стално леће по соби и плаши ми пилиће."
Краљ учини тако док је она и сад промрмљала исте оне речи, а кобац сео и смирио се.
Онда му рече:
„Покри овом власи балчак својег мача. Блешти, те ме од његова блеска боле моје старе очи."
И то рекавши баци му влас с главе на златан балчак и промрмља као и дотад оне исте речи.
Краљ помисли да ова жена није при здравој памети, али се није бојао ни ње, ни кога било другог.
Хтеде да мало разгледа ово чудновато место на којем се нашао.
Жена се тада усправи: била је велика као кућа и ужасна на поглед. Стаде је дрека:
„Сад ћу да ти платим за то што си ми убио мога красног сина. Сваке ноћи морам одлазити тамо на
обалу да сакупљам његове кости и мучим се како да их све нађем и донесем, да бих га могла
оживити."
Тада краљ увиде коме је дошао у госте. Маши се мача и викне свој стари ратнички поклич:
„Копче, коњу и псу, јуриш на њу!“
„Охо, витеже! Власи су се претвориле у окове и зато ти твоје животиње не могу више помоћи!" —
цикаше вештица подругљиво.
Мач се није дао извући из корица, а животиње осташе непомично на својим местима. Онда жена
удари краља штапом: он паде и био је мртав као камен. Она га одгура у дубоку пећину испод пода, а
животиње остави тамо где су биле приковане.
За то време млада краљица је чекала из дана у дан да јој се врати муж и краљ, али се он не
враћаше. Тако су пролазиле седмице, пролазили месеци, а њега нема те нема. Послани су људи на
све стране, али свуда исти одговор: нико га није видео. Тако је она у жалости седела у двору, али и
са надом да ће се њен јунак и краљ изненада вратити једном кући.
Док су догађаји овако текли, млађи брат-близанац, који је био отишао на други крај света и много
шта доживео, пође по други пут у ону шуму да, по утврђену договору, види у какву се стању налази
братов нож. Још није била протекла година дана откако је тамо био последњи пут и на кори липе
засекао знак испод братова ножа који је тада сијао исто онако чистим сјајем као кад је у липу први
пут био забоден. Али кад га је сад извукао види да је скоро сасвим зарђао. Чинило се као да је био
замочен у крв и тако остављен, а само један делић на њему блештао је негдашњим сјајем.
Он тада пође истим путем којим му је ишао брат кад су се били растали. Јездио је што је брже
могао од града до града и из једне земље у другу, док није стигао у престолни град где му је брат
био краљ.
Кад је једног дана пред вече ујахао у тај град на свом вранцу, откривених златних увојака своје
косе, са копцем на рамену и великим жутим псом за коњем, приметио је одмах како људи на улици
застају да га поздраве и гледају за њим, а други који су се налазили код куће прилазе к прозорима,
отварају их и машу му на поздрав.
Знао је да он и брат му близанац личе један на другог као две капи воде једна на другу и да су им
и животиње тако потпуно налик једна на другу, те по овим поздравима грађана оцени да му брат у
граду мора бити да је не само добро знан, него и веома омиљен, јер сам у овом крају још никад није
био.
Отпоздрављао је свима редом и с пажњом дојахао ,до краљевског двора. Чим га угледаше пред
собом војници-стражари пред дворском капијом узбуне стражу, прискочи, шепурећи се, Швајцарац
са златом опточеном палицом и журно отвори капију.
Било му је јасно да мора бити да му је брат овде код куће, и тако ујаше у дворско двориште. У
трен ока прискоче коњушар и дворске слуге, прихвате му коња и одведу у стају; лакеји на
степеницама клањаху се пред њим, хитајући да му поотварају врата једна за другим, док није доспео
до дворане младе. лепе краљице.
Чим га је краљица угледала, прискочи му с криком радости, обисне му се о врат и заспе га
питањима: где је био тако задуго? — та већ је пуна три месеца дана откако је оне ноћи одјахао,
гонећи петла који им је кукурекао пред прозором. Да ли га је ухватио. Да ли је дознао штогод о
своме брату-близанцу, и је ли га затекао срећна, здрава и у животу? И тако још много других
питања што су јој излетала из уста као у једном даху. Онда узме миловати његова копца, гладити му
пса и питати за коња, рекавши му да после њега највише воли његове животиње које су му помагале
приликом њезина спасавања из канџа морског чудовишта с девет глава.
Тако је из њезиних уста дознао онолико колико му је било потребно да зна. Али јој се ипак није
открио ни рекао да јој није муж, него девер. Каза јој само толико да је мртав уморан и жели да се
одмори; сутра ће јој одговорити на сва њезина питања, јер би те било премного да јој све
исприповеда ове вечери и ноћи, Брат му је, рече, здрав и чио, а он сам да је радостан што види да је
и она здрава.
Она онда навали да се нечим као вечером заложи и потом га одведе у краљевску ложницу; он
одмах приђе к постељи и леже, извукавши пре тога из корица свој блистави, оштри мач и
положивши га насред постеље. Затим се обрте и учини као да је од умора и изнурености утонуо у
дубок сан.
Легне и краљица поред њега, али не заспа. Осећала се срећном и пресрећном што јој се вратио
вољени господар и муж после дуга и јамачно опасна пута на који је пошао. Радовала се његовој
срећи а радовала се већ сада и томе што ће јој сутра, кад се буде сасвим одморио, испричати до
ситница све што је доживео и учинио за ово дуго време у којем она само што није умрла од силне
чежње за њим.
У неко доба зачује петлово кукурекање под прозором. То је, помисли, онај исти петао који ју је
мучио пре четврт године и измамио јој мужа из постеље и из куће. Била је задовољна што је он сад
утонуо у тако дубок сан те га не чује.
Али онај кога је она држала за мужа није уопште спавао. Он је само лежао ослушкујући. И кад је
после у бесаници зачуо петлово кукурекање, скочио је из постеље, брзо се обукао, метнуо мач у
корице и опасао га.
„Ах!“ — узвикне краљица, „ваљда нећеш опет јурити за петлом? Зар ти није већ рекао што је имао
да ти каже?“
Али јој он одговори да по сваку цену мора изићи и потећи за петлом. Она не треба да страхује, јер
он ће се ускоро вратити. Затим истрчи из собе, па у стају, уседне на свога вранца, па с копцем и
псом појури за петлом у ноћ.
Петао није престајао кукурекати и трчао је стално пред витезом, а он јурио за њим, Пројахао је
истим путем којим и брат му пре четврт године и у свитање прешао шуму и доспео на обалу. Тамо
петла нестане и он у густој магли наиђе на ону исту стару жену која је носила врећу и чепркала по
песку.
Укратко речено, с њим је све било онако исто као раније с његовим братом: жена га је замолила
да јој коњ понесе врећу до њезина стана и он јој учини по молби. Она пође напред право у море
промрмљавши:

„Стаза пред нама море за нама!“

Тако дођу до брда у мору и уђу у камениту собу у којој је у средини на поду горео грдно велик
пањ.
Тада и он рече као што је рекао његов брат:
„То је ужасна ватра; печеш ли на њој људе?“
„Ах, не, нипошто!" — одговори му жена. „Али овако старој жени, као што сам ја, увек треба мало
топлоте."
Затим ишчупа четири власи из косе и да му их молећи га да их метне на коња, на пса, на копца и
на сјајни балчак својег мача. Он прихвати њезине власи и побаца их у ватру једну за другом.
Тада се жена усправи да се могло видети како је то била опака вештица. Узме се кезити и викати
промукло:
„Сад сам те ухватила па ћеш се и ти сручити у пећину за својим братом који је убио мога лепог
сина. Сваке ноћи морам одлазити на обалу да тражим и сакупљам његове кости док их не будем
покупила све да га онда опет оживим."
На те њезине речи потегне витез мач и викне својим животињама: „Копче, коњу и псу,
јуришању!"
„Охо,“ узвикне стара вештица подругљиво, „власи су се претвориле у окове и зато ти твоје
животиње не могу више помоћи!"
„О, могу, могу,“ одврати јој витез, „јер су власи сагореле! И то рекавши насрне на њу са
животињама, и његов блистави мач почне јој звиждати око ушију.
Тада стара вештица постаде одједном смерна и покорна и узме га молити и преклињати да јој
поштеди живот.
„Одмах да ми доведеш брата жива, здрава и чила као што је пре био!“ — нареди јој витез.
И жена му сместа донесе из пећине краља, његова брата, и пошкропи га са неколико капи воде
живота што ју је држала у једној малој боци. У истом трену краљ оживи, позна и поздрави брата.
„Уклони окове с његових животиња и мача!“ — нареди јој витез даље, и она одмах тако и учини.
„А сад нас преведи преко мора донде, одакле смо пошли!" — заповеди јој, додавши: „Пођи
напред!"
Тада браћа видеше како се пред њом ствара стаза као мост преко мора. Ишла је напред, како јој је
наређено, ударала штапом по води и промрмљала:

,,Стаза пред нама, море за нама!“

И браћа на коњима и са својим животињама пређу преко мора. Млађи брат јахао је устопце за
вешцом. И кад су сви срећно стигли на обалу одакле су били пошли за њом, потегне млађи брат мач
из корица и једним ударцем одруби вештици главу и остави је да буде храна морским рибама,
птицама и дивљим шумским животињама.
Сад два брата-близанца појашу коње и крену даље кроз шуму. Много су имали да причају један
другом о свему оном што су доживели за време дугих година откако су се растали. Млади витез
исприча тада краљу и то како га је нашао, како је примљен у његову двору где су сви у њему
гледали свога господара и краља — који им је на њихову тугу и жалост био одједном нестао, — како
је провео ноћ у краљевој постељи поред његове жене, краљице.
Али кад му је то испричао, букне у младог краља такав бес љубоморе да потегне мач и прободе
њим брата тако да мртав падне с коња.
И онда ободе свог коња и појури преко дрвља и камења, не знајући куд иде, док му је пас трчао за
њим завијајући. Одједном кобац који му је седео на рамену почне говорити:

„Иди кући, иди кући!”

На то краљ опусти коњу узде и убрзо се нађе у двору. Тамо сјаше, остави слугама да му одведу
коња у стају, а сам се полако попне уз степенице и уђе у краљичине одаје.
Краљица му весело похита у сусрет, али је он ни не погледа нит ишта одговори на њезина многа
питања. То није слутило ни на какво добро и она лако увиде да му се или догодила каква несрећа
или мора бити да је болестан, и зато га поведе у ложницу где се краљ, не изрекавши ни једну реч,
баци одмах на постељу.
Краљица му тада рече:
„Ипак ми на једно питање мораш одговорити: зашто си ономад у ноћи положио између нас усред
постеље свој блистави, оштри мач? Јеси ли хтео да ме њим убијеш? О, да си бар тако и учинио, не
бих те данас могла видети оваквог какав си ми сад!“
Тада краљу севне пред очима како му се дивно и верно понео брат и још му после и живот спасао,
— а он, краљ, онако му се за све то одужио! Скочи, загрли краљицу, не изустивши ниједне речи,
потекне к вратима, па у стају, уседне на коња и одјури с копцем и псом.
Потера коња право у шуму до места на којем је извршио грозно дело: тамо му је у крви лежао на
земљи брат, хладан и мртав. Његов пас чучао му је чело главе, коњ стајао крај ногу, а његова копца
је нестало.
Краљ скочи с коња, баци се на братов леш и зарида. После опет скочи, извади мач: хтеде се
набости на мач да пође за братом у смрт. Тад наједном зачујс некакво зујање у ваздуху: то је братов
кобац слетао с малом боцом у кљуну а водом живота у њој, што ју је донео из оног чаробног брда у
мору. Још слетајући узвикивао је кобац:

„Пошкропи га овом водом, пошкропи га!“

Краљ му узме из кљуна бочицу, попрска свом водом из ње братов леш и оживи га: устао је чио и
ведар и живљи но икад.
Сад краљ загрли брата и скрушено га замоли да му опрости што је имао тако мало вере у њега и
што није савладао у себи наступ срџбе, и брат му опрости.
Потом браћа-близанци оду заједно у двор; краљица дозна тада све појединости прошлих догађаја
и постане опет ведра и весела као што је била. И кгко је држава била уствари њезино наследство,
предложи да млади краљ дели власт с братом, па ће тако заувек остати заједно. Краљ на то радо
пристане.
Убрзо се млађи брат ожени принцезом из једне друге краљевине, а онда браћа близанци доведу к
себи старе родитеље, те ови проведу остатак живота код својих синова-близанаца у родитељској
срећи, у сјају и господству.
Као краљеви, браћа-близанци владали су земљом у истински братској слози, а њихове жене,
краљице, одлично су се слагале између себе. Њихова деца волела су се међу собом као да су од
једне мајке и од једног оца.
И то је крај приповетке.
 ШУМСКИ ЧОВЕК

Живео негда у Енглеској један краљ који је у својој држави имао велику мочварну шуму, дивљу и
пусту, у којој није било ни пута ни стазе. Нико није смео заћи у ту шуму, јер се причало да све живо,
па био то човек или била која животиња, нестане без трага кад уђе у њу. Људи су говорили: „Није то
мочварна шума, него мочварна дивљина."
Краљ је међутим хтео да се та шума потпуно испита и због тога нареди да је војска опколи, па
потом војници са свих страна упадну у њу и темељно је претраже.
Дошавши до средине шуме, нађу војници велика шумског човека где лежи и спава. Пошло им је
за руком да га, пре него што се пробудио, добро и чврсто вежу и окују и тако окована одведу у
краљев двор.
Краљ је имао шта и видети: то је био створ потпуно као човек, али много већи, космат и рутав од
главе до пете, а имао је само једно око насред чела.
Краљ се веома обрадовао што му је пао руку овакав заробљеник; веровао је да је шумски човек
имао сакривено у мочварној шуми силно благо и јако је желео да се докопа што већег дела тога
блага.
Али заробљеник не изрече ниједне речи и не одговори ни на једно од многих краљевих питања.
Тада краљ нареди да се шумски човек затвори у велик
гвозден кавез, а кавез узида у кулу од најтврђа камена. Кроз гвоздену решетку на кавезу
дотурани су му сваки дан храна и пиће, а сам краљ је држао уза се кључеве од куле.

Догоди се, међутим, да краљ мораде поћи на војску: требало је помоћи једном пријатељском
суседном краљу — у оно доба још је у Енглеској било много краљева — да одбрани своју земљу.
Кључеве од куле
повeри краљици и замоли је да их добро чува, јер се, вели, заветовао и заклео да ће онај — ко то
био да био — морати платити главом буде ли пустио шумског човека да побегне из затвора.
Краљица му се закуне руком и устима да ће увек, и дању и ноћу, држати кључеве уза се и да их
никад неће ником дати. Потом краљ оде на војску.
У овог краља и краљице био јединац син, леп, живахан дечак коме је баш у то доба било седам
година. Једнога дана трчкао је по дворишту играјући се златном јабуком као лоптом: у једном трену
бацио ју је тако неспретно да је, пролетевши кроз гвоздену решетку на кули и улетевши у кавез,
пала право пред ноге шумског човека. Дечак одмах потрчи ка решетки и замоли га да му лопту
избаци из кавеза.
Али му шумски човек одсечно рече:
„Не, нећу ти је избацити.“ Добиће је натраг, рече му даље, само тако ако сам буде дошао у кавез
по њу. Уједно га упути шта мора урадити да би крадом узео од мајке кључеве.
Млади краљевић похита на то краљици, положи јој главу у крило и рече:
„Мати, нешто ме сврби; види шта је то.“
Она га мало почеше по глави, размрси му косу и прегледа је, па рече:
„Није ништа.“ За то време принц јој је неприметно извадио кључеве из џепа, вратио се с њима до
куле, откључао спољашња врата и рекао:
„Но, дај ми сад моју златну јабуку!"
„Не дам ти је још“! — одговори му шумски човек. „Мораш отворити и ова друга врата." То
краљевић и учини, а онда поново затражи златну јабуку. Али му шумски човек рече:
„Сад мораш отворити још и унутрашња врата"; а кад је принц, напослетку, и то урадио, врати му
златну јабуку.
Али у истом тренутку искочи шумски човек из кавеза, пружи младом краљевићу једну свиралу и
рече му:
„Ако се будеш игда нашао у невољи или опасности, засвирај само у ову свиралу и позови ме, па ћу
ти притећи у помоћ". И то рекавши побегне шумски човек у мочварну дивљину.
Гледајући га како замиче, краљевићу удари крв у главу и облије га зној: чуо је очеву заклетву и
знао шта чека оног ко пусти шумског човека да побегне. Закључа пажљиво сва врата и врати се
краљици, положи јој главу у крило и рече:
„Мати, нешто ме гризе; види шта је!“
„Остави ме, дете, на миру; ништа те не гризе!“ рече краљица, али му ипак узме прегледати главу.
За то време принц јој метне кључеве у џеп исто тако неприметно као што их је пре тога био извукао.
Кад су људи сутрадан дошли с храном за шумског човека, њега није било, и нико није могао
схватити како је кроз затворена врата могао изићи и нестати. Краљица је с ужасом слушала ову
вест, али је одмах почела и наслућивати шта се то морало догодити. Рекла, међутим, није ништа ни
сину, још мање коме другом, и чекала је мирно да се краљ врати из рата.
Краљ је био ван себе од беса кад је чуо да му је шумски човек побегао. Рече како оно на шта се
заклео мора бити и одржано: краљица, која је чувала кључеве, одговорна је за њих и дужна је да
каже шта се догодило, јер она би морала знати ко је пустио шумског човека.
Краљица рече да она то није учинила и да из својих руку никад ником није дала кључеве, а даље
да не зна ништа. Краљ је осуди на смрт и она буде изведена на губилиште.
Али тад изиђе пред краља мали краљевић и рсчз како је мати недужна, јер јој је он кришом
извадио кључеве из џепа и после их исто тако вратио у џеп; он, принц, отворио је кулу и кавез, у
којем је шумски човек био затворен, да из њега извади златну јабуку.
Тим је краљица била додуше спасена, али сад је краљеву заклетву морао искупити својим
животом њен и краљев син. Отац ипак не хтеде дати да му јединац син буде погубљен, већ нареди
да га одмах одведу и натерају да уђе у мочварну шуму: тамо ће јамачно брзо скончати, а тим ће и
краљева заклетва бити одржана у пуној снази.
Краљева заповест буде извршена: војници спроведу краљевића у шуму и још му тамо саопште да
ће бити сместа убијен буде ли се видео где било провири, ако из ње уопште буде могао изићи.
Тако младом принцу и не остаде ништа друго него да зађе у мочвар и види шта ће и како ће.
Морао је пазити да под ногама има само сухо тле и брижљиво се чува глибова и пишталина. Ишао је
непрестанце и пробијао се све дубље у ову шипражјем и стаблима застрту мочварну дивљину која се
миљама протезала на све стране.
Било је пред вече кад је био отеран од куће и пошто је пре него што је потпуно пао мрак продро у
ову дивљину толико колико је само могао, хтеде се успузати на које дрво да на њему преноћи и
сачека док не сване.
Пењући се закачи се нечим за једну грану, а кад мало опипа оно чим се закачио, види да је то
свирала што ју је добио од шумског човека. На то никад раније није ни мислио, али сад дуне одмах у
њу снажно колико је имао снаге и викне из свега гласа: „Шумски човече, шумски човече!"
И у том тренутку позвани се већ створи пред њим, погледа га љубазно својим једним оком што га
је имао насред чела и рече:
„Седни ми на леђа!“
Дечак га одмах без колебања објаше, спусти ноге и чврсто се држаше за његову густу косу.
Шумски човек потрчи дубље у мочварну дивљину и наједном пропадне одвесно у земљу: тамо је био
његов дом, а дом му је био као прави замак. Млади принц добије добру вечеру и добру постељу и у
слатку миру проспава целу ноћ.
Изјутра дође шумски човек и рече му:
„Овде ћеш у будуће пребивати и ту ћеш бити код куће.
Твоје учење овде трајаће седам година.
После седам година учења моћи ћеш се ослонити на самог себе и поћи у широки свет.“
Онда поведе младића у стају и покаже му све своје коње, како мркове тако и вранце и белаше;
изведе га пред замак да види вртове и травњаке, као и мачевалиште и тркачку стазу.
Сваки дан поучаваше дечака у јахању и трчању, у рвању, песничању и мачевању, у пуцању и
пливању, у џилитању и гађању дугачким копљем.
Тако је протекло седам дугих година и краљевић је навршио своју четрнаесту, али је лако могао
бити сматран за осамнаестогодишњег младића, тако је био велик и снажан, прав и витак, леп и
гибак. Шумски човек му тада рече:
„Де, загњури главу у овај бунар!"
И кад је краљевић тако учинио, постала му је коса златна као да је од тананих златних нити.
Затим му шумски човек да скромно одело, рече му да га обуче и у њему пође па у широком свету
окуша своју срећу.
Још те вечери узме га на леђа и понесе, и носио га је тако целе ноћи. Младић није могао видети
иде ли по суву или по води, али је ишао брзо, то је осетио, и до зоре прешао веома дуг пут. Кад је
свануло, скине га с леђа, посади га на земљу и узме се с њим опраштати.
„Недалеко одавде“, рече му, „има краљевски двор; пођи тамо и прими се какве било службе што
је будеш добио. Само ником немој рећи ни чијег си рода, нит одакле долазиш, а док год будеш био у
ниској служби, држи увек на глави капу да ти нико не види златну косу.
Што ти иначе буде ваљало чинити, сам ћеш пронаћи. Свим што од оружја и коња имам, можеш
располагати у свако доба; треба само да то пожелиш и добићеш, а вратити ми можеш кад будеш
хтео. Не треба никад да се плашиш тражити оно што желиш имати.“
Чим је шумски човек завршио говор, нестане и младић пође даље путем ка краљевском двору.
Тамо упита не би ли могао бити примљен у какву службу.
Може, може, рекоше му, већ ће се наћи посла за њега; може бити помоћник баштованов и у
краљеву врту помагати копати, плевити, садити и заливати.
„Право ми је“, рече младић и оде баштовану да му се јави и представи.
„Капу доле пред господином дворским баштованом!“ — рече му баштован који се веома поносио
својим звањем.
„Не смем да скидам капу", рече краљевић, „јер имам красте по глави.“
„Пих“! — узвикне баштован; „онда те не могу примити у кућу, него ћеш морати спавати напољу у
котобањи." И с тим је краљевић био задовољан.
Службу баштованова помоћника обављао је краљевић тако да су му се сви дивили: сваки је посао
добро урадио и све чега год се латио одлично му је полазило за руком. Јер чим би само забо ашов у
земљу, пожелео би да онај део земљишта који му је ваљало окопати, буде брзо окопан, био би одмах
и окопан. А кад би засадио какав струк, пожелео би да се одмах развије; укратко: увек је било тако
да је оно што би увече засадио, изјутра већ било у пуну развоју и цвату. Дабогме да је дворски
баштован умео то да цени и да је са својим помоћником био врло задовољан.
Пошто је као обично легао и одспавао напољу у котобањи, поранио је млади краљевић —
баштованов помоћник и отишао да се умије на бунару пред котобањом. Скинуо је капу и чешљао
своју дугу, златну косу.
Десило се да је то јутро и краљева најмлађа кћи — а имао их је три и све три биле су ванредно
лепс младе принцезе, дивне на поглед — веома рано устала, пришла прозору спрам баште и
гледала.
Тако примети како мало даље у башти међу дрвећем нешто блешти и помисли у први мах на сјај
сунца које се рађало. Али кад је осмотрила пажљивије, виде да сјај потиче од власи баштованова
помоћника које су блештале као суво злато.
Она је то добро опазила, али само тада. Јер после кад год је сишла у башту да мало прошета,
младић је увек имао на глави капу коју није скидао ни пред њом, ни пред којим било чланом
краљевске породице, исто тако као ни пред дворским баштованом или другим људима.
Ипак га отад не пушташе више с вида, а посматрајући га, чинило јој се да је он најлепши младић
од свих које је икад видела; она је стога веровала да он и није оно за шта се издаје.
Обе њене сестре задиркивале су је због баштованова краставог помоћника, јер никако није могла
скинути очију с њега кад су крај њега пролазиле. Једнога дана о подне, кад су јој отац и сестре
шетали с њом по башти, па затекли баштованова помоћника где спава на трави, чак се догодило да
се није могла уздржати а да — пред оцем и сестрама! — не приђе младићу и мало му подигне
крајичак капе.
Сестре јој се стану подсмевати а краљ је укори што се дотиче тако проста човека; али она за то
нехајаше, јер је на тренутак видела сјај његове златне косе.
Прошло је опет неко време кад краљ одлучи да уда кћери за племиће који се у витешком
такмичењу покажу као најсрчанији јахачи и борци и победе остале такмаце. Одреди три дана за
такмичења, па ко којег дана буде био победилац, добиће златну јабуку из руку оне принцезе за коју
се тог дана такмичи, и биће јој муж.
Првог дана вођена је борба за најстарију краљеву кћер и многи принчеви и витезови са свих
страна света нашли су се на попришту.
Пред сам почетак такмичења краљевић-баштованов помоћник оде у шуму и тамо где га нико није
видео пожели из стаје шумског човека једног мркова и убојну опрему од светла челика за себе и за
коња.
Очас се створи пред њим све што је пожелео. Краљевић уседне на коња и дојезди на поприште
где је убрзо почело такмичење: одржане су трке, борило се мачевима и копљима и џилитима, и
подоста витезова закопало је тада ногом у ледину или је било осакаћено.
Витез у сјајну челичном оклопу победио је све такмичаре; добивши принцезину златну јабуку,
одјахао је с попришта, а да нико није видео нит знао куд је отишао. Златну пак јабуку добацио је
сину неког војводе, једном гизделину који је стајао ван попришта и одлучно не износио своју кожу
на пазар.
Сутрадан борило се за другу краљеву кћер и ништа мање но првог дана нашло се и тад на
попришту много принчева и витезова који су жудели за наградом победиоца: златном јабуком и
руком принцезе, средње краљеве кћери.
Баштованов помоћник оде опет у шуму и пожели једног вранца из стаје шумског човека са
убојном опремом од сјајна сребра за себе и за коња.
Онда одјаше на поприште борећи се с такмичарима док их није победио, те доби и другу златну
јабуку. Ову да једном грофовском сину кога је у такмичењу избацио из седла, а онда одјезди својим
путем у шуму и врати се у старом оделу.
Трећег дана ваљало је освојити борбом најмлађу краљеву кћер, а она је била и најлепша, и за њу
сс отимало не мање витезова но претходна два дана за њене сестре.
Тог дана баштованов помоћник пожели из стаје шумског човека једног коња белаша, а убојну
опрему за себе и коња од сува блиставог злата.
Пусти да му испод шлема падну низ рамена кудраве златне власи да их свако може видети,
одјезди на тркалиште, место такмичења, и сви који су га видели. мислили су да се појавио небески
анђео. Утркивао се и борио тако да му ниједан супарник није могао одолети и из руке лепе
принцезе добије златну јабуку. Али ову јабуку није ником дао већ ју је чврсто држао у руци и
одјездио, а да нико није знао куд.
У шуми одјаха и пожеле своје старо одело, те се у њему врати у дворску башту, сакривши под
капу своје златне власи.
Утом буду позвани у двор такмичар и победиоци; гизделин, војводин син, и побеђени син грофов
дођу охоло у двор са златним јабукама у рукама и буду верени, први са најстаријом, други са
средњом краљевом кћерју.
Али се златокоси витез не појави, и нико није знао ни где је, ни одакле је. Две старије принцезе
које су уживале што су верене, стадоше се ругати најмлађој што се њен витез не појављује; јер њу,
рекоше, нико неће.
„Истина је, додуше," подсмеваху јој се даље, „да ти већ имаш свог драгана, оног баштованова
краставог помоћника; чекај мало, послаћемо по њега!"
И оне заиста нареде да се младић позове и он. дође, у овешталу оделу, с капом на глави, али — и
са златном јабуком у руци.
Видевши у руци баштованова помоћника златну јабуку, краљ скочи, насрне на њега и викне:
„То си ти нашао негде на пољу класја, то није твоје!"
Али баштованов помоћник одговори:
„Не на пољу класја, него на пољу части освојио сам ову златну јабуку и принцеза је моја!"
На то му најмлађа принцеза приђе, пружи му руку и рече да је онај ко има њезину златну јабуку
њен прави суђеник.
Краљ изјави да је ово брука и срамота, јер је тврдо. веровао да је златокоси витез изгубио своју
јабуку и да само због тога није дошао у двор; али да.
ће он поуздано још доћи и да ће се тада већ разјаснити сва ова збрка.
Обе старије сестре су се смејале што је најмлађа принцеза зацопана и нису већ знале шта све да
измисле да би њу и њеног простака — суђеника што већма наружиле и унакарадиле.
Али најмлађа принцеза поуздавала се не само у своје срце, него и у своје очи, јер је у златном
витезу познала баштованова помоћника, и због тога била мирна и радосна не бринући се за то што
га је краљ отерао натраг у башту, док су синови војводе и грофа позвани за краљев сто као вереници
његових двеју старијих кћери.
Прошао је дан а никакав златан витез није дошао нит се јавио, те је краљ због тога био веома
зловољан. Сестре су и даље исмејавале најмлађу принцезу.
„Твој витез те неће“, говориле су, „зато је и бацио своју јабуку и учинио се невидљивим... Али, шта
мари, ти имаш свога краставог баштована." —
„Дабогме да га имам“, одговори она, „и мени је он сасвим добар.“
Кад се устало од стола, оде најмлађа принцеза у башту да потражи свога младића; он скине капу
пред њом те му златне кудраве власи падоше на рамена, а онда је пољуби у руку и у уста, каза јој се
рекавши да је и сам краљевског рода те не треба да га се стиди.
Рече јој и то да је он био онај коњаник који је добио не само њезину, него и прву и другу златну
јабуку, али је прве две поклонио, јер није хтео ниједну од двеју старијих краљевих кћери, но само
њу, коју ће сад и добити и која му је била тако мило наклоњена и верна. А неће још дуго потрајати,
па ће онда и он с чашћу седети за краљевим столом.
Сутрадан се двојица високо благородних вереника спремаху да пођу у лов.
Тада две старије принцезе, у жељи да се опет мало прошегаче, рекоше како би с њима требало да
пође и изабраник најмлађе принцезе. Нареде да се баштованов помоћник спреми и позове.
Он дође, опремљен за лов онако како се принцезама, жудним исмејавања, чинило најприкладније:
добио је сива, маленог магарца, а уместо пушке двороге виле за стајско ђубре.
Тако опремљен морао је доћи пред двор заједно с оном двојицом финих племића. Принцезе само
што нису пукле од смеха док су посматрале полазак у лов овако састављене поворке.
Нису тројица ловаца још била ни много одмакла од двора кад су дошла до места где се пут рачвао:
десни је водио у пријатан предео с лепим високим шумама, леви у велику, пусту мочварну област са
старим, закржљалим и ниским шипражјем. Високо благородна господа ударе десним путем, док се
баштованов помоћник на магарцу држаше левог.
Кад је зашао у мочвар, пожели свој добар лук са стрелама из двора шумског човека а затим и
много јелена и зечева, лисица и дивљих свиња; убрзо налови толико дивљачи колико год је његов
магарац могао понети, па се врне до места где се био растао с вереницима двеју старијих принцеза.
Пред вече врате се они из лова покуњени и утучени, јер нису уловили чак ни зеца. Видевши
онолико дивљачи на његову магарцу, обаспу баштованова помоћника лепим речима молећи га да им
то што је уловио прода.
Он рече како је вољан да им прода све што је уловио, али је за то тражио њихове златне јабуке,
иначе им, вели, не да ни једну длаку с дивљачи. Они напослетку пристану на то, поделе куповину
између себе и гордо ујашу у краљевско двориште.
На сиву малом магарцу ишао је за њима баштованов помоћник с дрвеним вилама на лећима што
је опет била прилика за принцезе да се сите исмеју.
Вереници двеју принцеза пођу у лов и идући дан, а баштованов помоћник мораше их опет пратити
исто како као дан раније: на сиву магарцу и са двозубим вилама за ђубре.
Надајући се бољој срећи но што су имали првог дана лова, синови војводе и грофа ударе и тад
истим путем, а баштованов помоћник скрене опет на лево у мочвар.
Али је и тог дана било исто онако као претходног: кад су се господа пред вече нашла на месту где
се пут рачвао, била су опет празних руку, док је баштованов помоћник наловио толико дивљачи
колико је магарац могао носити.
Они и сад почну преговарати с њим о откупу, али он никако не пристајаше да им уловљену
дивљач прода друкчије до ли тако да сваком одсече по каиш коже с леђа.
„Одвешћу господу", рече им, „дубље у шуму где нико неће моћи видети шта радимо."
Немајући избора и не могући му је откупити јефтиније, а сматрајући се храбрим и одличним
витезовима како на витешку такмичењу тако и у лову, вереници двеју старијих краљевих кћери
пристану на овакву трговину.
Онда баштованов помоћник извади из џепа један зарђали нож и њим одсече сваком по каиш коже
с леђа. Ране су их ужасно гризле и пекле, али упркос томе уђоше у двор укрућени и горди и
пожњеше хвалу и почасти за показану вештину у лову, док је баштованов помоћник храмао за њима
поштапајући се вилама и водећи зауларена магарца.
Следећег дана требало је да се свечаном гозбом прослави веридба. Али још у току ноћи стигне
вест да је у земљи избио рат: цела војска гусара напала је краљеву државу жарећи и палећи и
пустошећи села и градове.
Сви краљеви ратници и коњаници крену на непријатеља, а с њима наравно и отмени вереници
двеју старијих краљевих кћери. И баштованов помоћник узме своје двозубе виле, уседне на магаре и
пође с овом двојицом.
Пут је водио преко једног тресетишта и ова двојица племените господе навале изненада на њега и
сатерају му магарца с пута у бару. Магарац се заглиби у муљу са све четири ноге и не могаше
кренути ни напред ни назад: што се више копрцао и напињао да извуче ноге из муља, све је дубље у
њ упадао.
Баштованов помоћник их мољаше да му помогну извући се с магаретом из глиба, али је овима
било право и баш по жељи да сасвим утоне у муљ: тако се не би никад сазнала повест о њиховим
двема златним јабукама и о каишевима што их је одсекао с њихових леђа. И због тога ободоше коње
и оставише баштованова помоћника у бари.
Чим су се они одмакли, пожели краљевић да се извуче с магарцем на пут; пожели затим ждрепца
белаша с ратном опремом од блистава сувог злата за себе и коња, све оно што је зажелео оног дана
кад се на такмичењу витезова борио за руку најмлађе принцезе. Онда на белашу коњу виловноме
појезди тамо где се био бој.
Приспео је кад је већ била запретила опасност да непријатељ добије битку, кад се једно крило
краљеве војске већ било дало у бекство, а двојица финих вереника двеју краљевих старијих кћери
били први који су стругнули.
Златокоси витез стане на чело поколебане војске и навали силно на непријатеља уливши
краљевим војницима снова храброст и наду у победу. Срећа се окрете и непријатељ мораде побећи
на лађе, јер је изгубио половину својих бораца.
Сви су били мишљења да част и слава за победу припадају страном витезу, и он мораше с њима
поћи у краљев двор, а одмах се нађоше тамо и синови војводе и грофа, вереници двеју старијих
краљевих кћери.
Поздраве краљевића, јер су лако могли увидети да заиста имају пред собом једног принца,
захвале му се на сјајној помоћи указаној краљу у боју с непријатељем и већ унапред пожеле му
добродошлицу у краљеву двору. Рекоше како га познају с витешког такмичења и како у њему виде
свога будућег пашенога за којим се толико трагало последња три дана.
Најмлађа принцеза, коју је такмичењем освојио, је — рекоше му — красна девојка, мада не тако
бистра и духовита као њене две старије сестре. Она је мало ограничена и чак се већ упола верила с
једним краставим младићем, баштовановим помоћником, у кога се нашла јабука коју он, златокоси
витез, мора бити да је изгубио. Али кад га буде видела, оно што је било — биће заборављено. У
потаји они су тврдо веровали да баштованов помоћник већ одавно лежи на дну баре.
Краљевић их пусти да се изговоре и пође с њима у двор где је преда њ изишао сам краљ. Већ му је
било дошло до ушију да је златни витез добио битку, као што је у такмичењу пре три дана добио
најмлађу принцезу. И узевши најмлађу кћер за руку, приведе је краљевићу и вери је с њим. Онда се
приреди свечана гозба, краљевић добије за столом почасно место баш спрам краља, и сви му
указиваху највеће почасти.
За време обеда извади краљевић златну јабуку што ју је после такмичења добио од принцезе, као
и златну јабуку којом се играо у очеву двору, а на којој је било уписано његово име с круном, и
преда их обадве својој младој вереници као свечани дар.
Краљ очекиваше да и друга двојица витезова поступе исто тако, али су они седели и ћутали.
Онда златокоси витез извади још једну јабуку а потом још једну, па и њих пружи својој младој
вереници рекавши:
„Злато злату, и зато нека и ове две јабуке буду твоје."
Краљу се учини као да ове две јабуке познаје, и кад их добије у руке и загледа, нађе заиста
уписана на њима имена својих двеју старијих кћери, јер то су биле јабуке, дане победницима у
витешким такмичењима одржаним прва два дана.
Запита златокосог витеза на који су начин те јабуке доспеле у његове руке, и краљевић тада
исприча: да он није нико други него онај младић кога су стално звали краставим баштовановим
помоћником, и да је он био победилац и првог и другог и трећег дана витешких такмичења, али да је
прве две јабуке поклонио другој двојици вереника краљевих кћери. Ови су му међутим продали те
јабуке за дивљач што ју је он уловио, а не они, а осим тога морали су му допустити да од коже с
леђа одреже сваком по један каиш.
Слушајући све ово, краљ је киптео од беса. Заповеди да се обадвојица неваљалаца сместа губе из
двора с тим да могу одмах повести са собом и своје веренице. Ове заиста и оду с њима увиђајући да
им у кући и није више место.
Краљевић из Енглеске венча се и прослави свадбу са најмлађом краљевом кћерју и добије пола
државе да влада њом за живота краљева, а после краљеве смрти да влада и управља целом
државом.
Са својом верном краљицом, у слави и у миру, живи он тамо можда још и данас.
 КО ЈЕ ГОСПОДАР У КУЋИ, МУЖ ИЛИ ЖЕНА

Био једном човек који је путовао по свету с колима пуним јаја и с два коња. Јаја је давао у оним
домовима где је жена владала над мужем, а коње је хтео предати онде где је муж господар у кући.
Досад је пролазило само с јајима. Али напослетку дође у кућу где му се учинило да муж влада, те
се реши да ту преноћи.
Кад је свануло, хтеде наставити пут. Захвали се што је примљен на преноћиште и што је лепо
угошћен, а онда рече домаћину да бира којег коња хоће, мркова или вранца.
„Узећу мркова", рече муж.
„Ваљда ниси луд да узмеш мркова", — викне жена; „вранац је много бољи."
„Е, добро, добро, женице. Кад ти кажеш, узећу вранца."
Странац на то донесе из кола једно јаје, преда му га и оде. А муж и жена могли су само да гледају
с чежњом за мрковом и вранцем и уздишу.
 ОТКОПАНО БЛАГО

Један сиромашан сељак био негда на кулуку код свога господара и на његову спахилуку орао.
Одједном запне му плуг о нешто тврдо, тако да је морао стати. „То мора да је какав овећи камен",
помислио је у себи. Али кад је разгрнуо земљу и пажљиво погледао, види да му је плуг запео о велик
сандук пун старог новца, сребрна и златна, закопана јамачно у ратно доба пре много векова.
Сељак напуни зобнице новцем и однесе кући. Мислио је да он на то благо има исто толико права
колико и ма ко други, јер прави власник мора да је умро већ одавно, пре деде и прадеде и чукундеде
садашњег спахије. Ипак се бојао да ће му господар узети откопано благо, ако буде дознао да је
нађено на његову спахилуку. Због тога о овом догађају не рече ником ни речи до ли једино својој
жени, а њу замоли да о целој ствари ником ништа ни не зуцне.
Али жена није могла да савлада себе и ћути, већ је убрзо испричала неким својим добрим
пријатељицама на који су то начин њен муж и она дошли до садашњег благостања. Наравно да је
замолила сваку од њих да ником о том ништа не прича. Али ни те њене добре пријатељице нису
имале снаге да вежу језик за зубе, тако да је глас о нађену благу на спахијину имању допро
напослетку и до ушију самог спахије.
Дознавши шта људи говоре, појаше спахија коња и упути се сељаковој кући која се налазила
негде напољу, на пустари. Затекне код куће само жену; муж јој се управо био одвезао у град да тамо
размени мало новца.
Властелин стане испитивати жену о нађену благу на његову имању, и она му исприча редом све
што је знала. То је спахији за тај дан било доста; доћи ће мислио је у себи, други пут кад јој муж
буде био код куће, па ће их већ узети тада обоје на миндрос.
Кад се сељак вратио кући, исприча му жена шта је било и шта је све казала спахији. Муж је због
њезине брбљивости не прекори ни једном једином опором речју; шта је о томе мислио, само је
мислио, али не казао.
Сутрадан упрегне коње у кола и замоли жену да пође с њим. Тако оду заједно у град, размене
остатак. нађена у земљи старог новца и добивену своту уложе тамо на добро укамаћење.
Онда муж купи земичака колико је могло стати у зобнице. У гостионици почасти жену добрим
ручком. и одличним вином. Пред вече седну опет у кола и крену кући. Муж је седео на предњем
седишту колаг жена на задњем.
Била је већ позна јесен, падала је киша и дувао оштар ветар кад су се по мраку возили кући, али
је жена, коју је муж тако лепо почастио у град у добрим јестивом и одличним вином, била добро
расположена и весела, и целим путем дремала.
Кад су већ били поодмакли од града, прене је из дремежа једна па за њом друга земичка, од којих
ји прва паде на главу а друга у крило. И чим би опет задремала, тргла се из дремежа од кише
земичака која је падала на њу. То је долазило отуд што јој је муж вадио из зобнице земичке и вешто
их пребацивао преко главе, тако да су све падале на жену.
„Али, мужу мој“, узвикне она, „шта је то? Чини ми се да с неба падају земичке као киша.“
„Није ни чудо што падају", одговори јој муж. „Видиш како је ужасно невреме.“
Утом стигну до пред двориште спахијина двора. Кад су били спрам њега, зачује се одједном
њакање спахијина магарца. Жена се опет прене иза сна.
„Шта је сад то било?“ — запита га, осећајући се некако нелагодно.
„Не питај! О том се заправо не би смело ни говорити", рече муж. „Али ако треба да ти кажем
праву истину, а не можда какву лаж, онда ево шта је: Ђаво је једном позајмио нашем господару
новац и сад га кињи и мучи, јер господар неће да му плати камате. Толико га ђаво шиба бичем да
сиромах наш господар њаче од муке.“
„Ху!“ — узвикне жена најеживши се. „Пожури се да одмакнемо што даље од овог места."
Муж ошине коње, коњи пређу у оштар кас и тако они срећно стигну кући.
Кад су били код куће, рече јој муж:
„Слушај, женице, данас сам у граду чуо врло рђаве вести. Непријатељ је упао у нашу земљу и још
ове ноћи биће овде. Због тога ћеш се морати завући под кромпир у подруму да те не задеси каква
несрећа, а ја ћу остати овде и бранићу нашу имовину како будем знао и могао."
И тако је склони у подрум, а онда узме пушку, изиђе у двориште и стане викати и пуцати. То су,
истина, били све сами ћорци, али је пуцњава била громогласна и, праћена страшним ратничким
поклицима, представљала у тихој ноћи прави урнебес.
Тако је викао и пуцао до пред зору, а онда оде у подрум, извуче жену из склоништа и рече:
„Но, ја се одржах! Побио сам већину непријатељских нападача, а остали ухватише напослетку
маглу, поневши са собом своје мртве другове."
„Хвала Богу што се све срећно свршило", каже жена, „али ја ноћас само што нисам умрла од
грозе.“ А онда легне у постељу да се добро испава и дође к себи од претрпљена страха.
Неколико дана доцније дође спахија, нађе се прво са сељаком који је у том тренутку баш био пред
кућом, и запита га:
„Шта је с благом што си га нашао на мојем имању?“
Сељак му одговори да не разуме на какво то благо господар мисли, јер он ни о какву благу ништа
не зна, нит је од кога шта чуо о благу с господарева имања.
„Немој да се пренемажеш!" — узвикне властелин. „Не можеш изврдати, јер ти је жена већ све
сама призћала: све сам дознао и то не од било кога, него баш од ње, из њезиних уста.“
„Из њезиних уста?" —запита сељак, као снебивајући се. А онда показујући на чело рече: „Код моје
жене није увек овде све у реду и не може се веровати у све што каже."
На то спахија позове жену из куће и запита је да ли је истина да јој је муж, како му је сама
признала, нашао на његову имању гомилу новца?
„Дабоме да је истина, права истина, и ја сам била с мужем у граду кад смо мењали новац?"
„Кад је то било?“ — запита даље спахија.
„То је било оног дана кад смо имали страшно невреме, онда кад су с неба падале земичке као
киша.“
„Којешта, какве земичке?" — узвикне спахија. И понови питање: „Кад је то било?“
„То је било баш уочи велике битке на пустари, кад је непријатељ продро у нашу земљу“, одговори
му сад жена.
„Шта рече: битка? Непријатељ продро у земљу? Па ова жена је луда!" — каже спахија. А онда је
запита поново:
„Питам те: кад си с мужем била у граду где сте мењали новац?"
Жена тада заплаче и, ма колико да се савладавала, оте јој се на крају из уста:
„То је било оног дана кад је ђаво мучио твоје Господство и бичем те истерао из баште.“
„Шта кажеш?“ — дрекне спахија. „Онда нека ђаво мучи тебе и шиба те бичем због бесмислица
што си их набрбљала."
И опаливши је неколико пута корбачем пре него што је напипала врата и завукла се у собу,
уседне на коња и оде својим путем, не питајући никад више шта је с благом.
Сељак пак купи повеће имање у другом крају и живљаше тамо срећно и весело са женом. Јер она
га је довела до среће, мада није била свесна како га је довела.
 ВЕСЕЛЕ ЖЕНЕ

Стајале негда једна поред друге три куће, зид до зида. У првој пребивао кројач, у другој столар, у
трећој ковач. Сва тројица су били људи ожењени, а њихове жене међу собом најбоље пријатељице.
Често би причале једна другој како су им мужеви глупи, само се никад нису могле сложити у том
чији је најглупљи: свака је била уверена да се првенство у том погледу мора признати њеном мужу.
Све три жене одлазиле су недељом у цркву и тако имале прилику да се уз пут напричају и
наторочу. После службе свраћале су у биртију која је била сасвим близу цркве, и тамо увек попиле
заједно сатљик „добре ракијице“. Тако сваке недеље редовно. То је било управо у оно време кад је
сатљик ракије стајао три шилинга, те је свакој припало да плати По шилинг.
Али се догоди да пиће наједном поскупи и бирташ им каже да ће сатљик ракије стајати одсад
четири шилинга. То им је пало сасвим незгодно, јер су само њих три делиле трошак за пиће; одсад
ће им увек недостајати један шилинг, а ниједна није била вољна да тај четврти исповрти из својег
џепа.
О томе су разговарале враћајући се из цркве и из биртије кући и споразумеле се међу собом да од
идуће недеље па убудуће буде овако: она међу њима чији се муж покаже као најглупљи и који се од
своје жене буде дао најгрђе намагарчити — неће ништа плаћати за недељну „ракијицу“, а друге две
мораће увек платити по два шилинга свака.
Сутрадан каже кројачу његова жена:
„Поручила сам данас по девојке да ми изгребенају вуну. Накупило је се читаво брдо, па ћемо
морати добро запети да сав посао свршимо. Врло ми је жао и штета велика што нам је липсао пас
којег смо држали на ланцу. Знаш већ како је тамо где су девојке кад падне мрак: дођу момци, па
шала и задиркивање, па смех и цика, па враголије и ђаволије, те од посла не буде ништа ни до зоре.
Хе, да нам је сад пас који уједа, тај не би дао момчадији ни да приђе!"
„Право кажеш", рече муж, „то би јамачно било врло добро."
„Слушај, мужићу", настави жена, „ти би ноћас могао да изиграваш пса на ланцу и не дајеш
дилберима ни да присмрде кући."
Али он није веровао да ће то моћи извести с успехом. Рече да ће јој иначе радо учинити све друго
што јој је по вољи.
„О, ти ћеш већ видети да ће све бити добро!" — рече жена. И кад је било увече, покрије га црним
крзном, натакне му на главу црну вунену капу и привеже га пасјим ланцем за штенару у дворишту.
Тако је, као гаров, лежао потрбушке, или чучао, режао и лајао на сваког чим би чуо да се ко
приближује. А то су већином биле комшике, женине пријатељице, које су се на тај начин шегачиле
с њим.
Другог дана радио столар негде ван куће и вратио се кући к жени чио и весео, кад се она обема
рукама пљесне по глави и јекне:
„Забога, човече, како то изгледаш? Мужићу мој, па ти си болестан!" Он о каквој својој болести
није знао баш ништа; највише што би могао рећи је то да је веома гладан, па треба нешто да поједе.
Због тога седне за сто и почне одмах јести, док је жена, скрстивши руке и седећи спроћу њега, само
климала главом и гледала га с бригом у очима.
„Теби је све горе, мужу мој“ — рекла му је. „Већ си сав побледео. Види се сасвим јасно да патиш
од некакве тешке болештине."
Сад се већ и он узнемирио и почео страховати: на крају му није ни било сасвим добро.
„Већ је заиста крајње време да легнеш", каже жена и наговори га да се свуче и легне. А
ондапростре на њ све покриваче и ћебад што их је нашла у кући, да му чај од зовина цвета и водице
на повраћање, и он се почне осећати све јаднији и све болеснији.
„Ти ову болест нећеш моћи преболети“, рече жена. „Све се бојим да већ умиреш преда мном."
„Мислиш ли заиста да умирем?“ — запита столар. „То лако може бити, јер се већ осећам сасвим
јадно."
Убрзо потом она рече: „Сад се морам растати с тобом. Смрт је већ ту. И сад ти морам заклопити
очи“, па тако заиста и учини. Столар који је и иначе веровао све што му је жена говорила, веровао је
и то да је сад мртав. И лежао је мирно, пустивши да ради с њим шта хоће.
Онда жена доведе своје пријатељице комшике и ове јој помогну да га положи у мртвачки сандук
— један од оних што их је сам направио, — али пробуши на сандуку рупе да има ваздуха, намести у
њему све тако да столару буде меко и добро, покрије га покровом и скрсти му руке преко груди, али
му уместо цвећа или молитвеника тутне у руку боцу ракије. Кад је тако одлежао неко време,
потегне столар један гутљај, онда још један, па још један, и све му се чинило да је то од добра
дејства, јер је убрзо заспао п сањао да је већ на небу.
Утом се у целом месту рашчуло да је столар умро и да сутра треба да буде сахрањен.
А шта је за то време урадила ковачева жена?
Отишла је у собу к мужу који се био препио, па легао и спавао као заклан. Свуче му доње рубље,
намаже га гаром од главе до пете и остави да спава све донде док се није образовала погребна
поворка и људи већ понели у цркву мртвачки сандук са столаром.
Тада ковачева жена рупи у собу к мужу и викне:
„Али, мужу мој драги, зар ти још лежиш? Па ти си се сасвим успавао и не знаш да мораш на
сахрану."
Ковач се дигне сав збуњен, јер ништа о том није знао да је неко умро.
„Наш сусед столар је умро и биће данас сахрањен". каже жена. „Погребна поворка је већ на пола
пута до цркве.“
„О, о!“ — муцао је ковач у тешком мамурлуку. „Онда пожури, дај ми црно одело, да се обучем за
погреб."
„Тандара-мандара!“ — каже жена. „Зар не видиш да си већ у црнини, него похитај да стигнеш на
сахрану!“
Ковач се погледа и види да је много црњи но иначе, дохвати брзо шешир и похита за спроводом
који је већ био сасвим близу цркве. Као добар сусед ковачје, наравно, хтео да буде на сахрани и
помогне носити лес са мртвим столаром. Трчао је за поворком вичући из свег гласа:
„Хеј, људи, станите мало! Хоћу и ја да га понесем!“.
Људи се окрену, па угледавши црна голаћа како јури к њима, помисле да је то главом сам ђаво
који хоће да однесе столара. Баце сандук и стругну куд који.
Али како су мртвачки сандук од страха више треснули него спустили, спадне с њега поклопац,
столар се пробуди и извири из сандука. Сети се свега; знао је да је мртав и треба да буде сахрањен.
Позна ковача и рече му тихим гласом:
„Драги комшија! Да нисам већ умро, морао бих сад умрети од смеха гледајући како си се удесио
за моју сахрану!".
Од то доба столарова жена није више ништа плаћала за недељни сатљик „добре ракијице", јер сви
су признали да је она свог мужа намагарчила најгрђе.
 ГОРДА ПРИНЦЕЗА

Била једном у Енглеској једна принцеза тако лепа како се само замислити може. Али је била и
горда — прегорда: они који су је просили зло су се провели, јер не само да их је одбила, све редом,
него их је својим охолим држањем и нељубазним речима још и увредила.
Краљ Данске имао је сина, врсна и наочита момка, стасала за женидбу, и тај се реши да пређе
преко у Енглеску и запроси принцезину руку.
Тако заплови лађа с њим и с његовим многобројним пратиоцима. Кад је приспео у Лондон, оде
краљу и каже му с каквом је намером дошао. Краљ на то одговори како нема ништа против тога да
се ороди с будућим владаоцем Данске, ако по својој слободној вољи пристане на то и принцеза.
Призове кћер, а она, кад јој је краљевић Данске запросио руку, само забаци главу и одговори му да
јој је до њега стало толико колико до четке и помасти за очеве чизме. Краљевићу није остало ништа
друго, него да се окрене и оде.
Али тад науми да гордој принцези врати жао за срамоту.
Оде до лађе, нареди да му се све ствари изнесу из ње и сместе у једну закупљену собу, а пратиоце
упути да отплове кући и известе му оца о његовој одлуци да неко време проведе ван отаџбине. Онда
рече слузи да пође у град па међу пропалицама које буде видео изабере најодрпанијег и с њим
измени одела.
Слуга стане крстарити улицама, уочи многе беднике, али не смеде хитати с избором, јер му је
ваљало пронаћи најбеднијег. У једној улици чује одјек говора који су му из некаква подрума
допирали до ушију. Сиђе у подрум и међу осталим пропалицама види тамо и човека кога су звали
Петром Шеширлијом; тај му се чинио најдроњавијим од свих које је дотад видео.
Кад га је запитао је ли вољан да њих двојица замене одела, Петар Шеширлија почне дивљати и
беснети, јер је мислио да га непознати му а пристојно одевен човек сматра за будалу. Али кад се
уверио у то да је понуда сасвим озбиљна, пристане, и тако замена буде извршена. Петар је имао на
глави некакву грдну шеширчину с веома широким ободом, и по том је био познат у целом граду. И
ову шеширчину добије слуга у замену за свој шешир. Онда се преобучен врати краљевићу који нађе
да му је слуга обавио посао не може бити боље.
Док је слуга тражио по граду најдроњавије обучена човека, краљевић је обилазио кујунџије и код
једног мајстора наручио једну златну преслицу, златан чекрк и златно мотовило; а кад јс све то било
исковано, обуче одело Петра Шеширлије и са златном преслицом оде у краљев врт. Седне управо
под принцезин прозор и узме прести.
Кад се принцеза пробудила, устала и угледала под прозором Петра Шеширлију где преде на
златној прсслици, пошаље одмах к њему једну дворјанку с поруком: принцеза га лепо поздравља и
пита да ли би хтсо продати преслицу. — Може, може, али он хоће да сам разговара с њом о томе.
Принцеза додуше није имала вољу да разговара с једном пропалицом, али њезина жеља да дође
до лепе преслице какву још никад није видела, била је силна, и она се одлучи да му приђе. Упита га
шта тражи за преслицу. — Ништа до ли то да сме преседети једну ноћ у њезиној соби.
Кад је то чула, набући принцеза уста, обрте се око себе на потпетици и рече полу срдито:
„Пих! — Зар таква свиња да преседи ноћ у мојој соби?“
Е, па шта ће кад тако не иде; али она на који други начин не може доћи до преслице, каже
Шеширлија.
Принцеза је гледала преслицу и њезина жеља да је има бивала је што даље тим већа, тако да
напослетку без те преслице не би могла живети. Поразговара о томе са дворјанкама питајући их:
мисле ли оне да би се ствар могла некако удесити. Ове су сматрале да његов предлог и није тако
лош, ако буде обећао да ће седети на месту које му се за то одреди, а оне остану преко ноћи у
њезиној соби као стража.
Тако принцеза добије преслицу, а кад је било увече, дође Петар Шеширлија и седне на столицу за
мали сто. Остане седећи целу ноћ и не помаче се с места. Пред зору оде, а после опет дође,
поневши са собом златан чекрк.
Тог дана је принцеза дуго спавала, а кад је устала, види у врту Петра Шеширлију где седи и преде
на чекрклији. Кад је боље погледала златан чекрк, пошаље к њему дворјанку с лепим поздравом и
питањем да ли би му га могла откупити. — Јест, може, али он хоће да сам разговара с њом о томе.
Тако она сиђе у врт, јер је јако желела да има чекрк, који, како јој се чинило, тако добро пристаје уз
ручну преслицу.
„Шта стаје тај чекрк?“ — запита га. — Не више него само толико да преседи једну ноћ крај
њезине постеље.
 „Пих!“ — узвикне принцеза. „Зар да Петар Шеширлија проведе ноћ крај моје постеље? То не
може бити!“
Али јој он рече да чекрк неће моћи добити од њега ни на који други начин.
Онда она оде дворјанкама и запита их: мисле ли да га може пустити да преседи ноћ крај њезине
постеље ако и свих њих дванаест остану у њезиној ложници, а на сто поставе три-четири свеће? Јер
њој је врло много стало до тога да добије чекрк. Дворјанке рекоше да кад би се сто са пет свећа
поставио сасвим близу постеље, а оне све поседале за сто, онда би га, по њихову мишљењу, могла
пустити да преседи ноћ крај ње.
Тако она добије чекрк. А кад је било увече, дође Петар Шеширлија и чим је принцеза легла, седне
на столицу крај њезине постеље. Али те ноћи принцеза није много спавала, јер је Петар Шеширлија
седео крај ње и сву ноћ ју је гледао.
Кад је свануло, морао је опет отићи. Отишао је у свој стан и узео златно мотовило, јер му је сад
ваљало намотати златан конац.
Принцеза је спавала мало дуже, а кад је устала и пришла к прозору, Петар Шеширлија је седео у
врту и с највећом ревношћу намотавао своје предиво. Она се одмах заљубила у његово мотовило, јер
тако лепо мотовило није још никад видела, и кад би га добила, имала би сав прибор за предење.
Пошаље и сав у врт дворкињу с лепим поздравом и питањем: не би ли могла откупити његово
мотовило. — Може, дабогме да може, али он хоће да с њом о томе сам разговара.
Тако му мораде отићи и трећи пут. — Шта тражи за мотовило, упита га. — Ништа друго до ли то
да сме данас преноћити у њезиној постељи, каже он. — Пустити Петра Шеширлију да у њезиној
постељи проспава једну ноћ крај ње, — пих! — то никад не може бити, то је сасвим немогућно! — и
она се наљути.
Али се мотовило није могло добити ни на какав други начин, и тако се она опет узме саветовати
са својим дворкињама. Ове су знале да принцеза јако жели Имати сав златан прибор за предење, па
су рекле да се и овакав начин може усвојити с тим да се дуж принцезине постеље поставе дванаест
столица, а њих дванаест свака са свећом у руци, поседају на столице и стражаре.
Тако принцеза' добије и мотовило. Кад је било увече и она легла, дође Петар Шеширлија.
Принцеза се сасвим прибије уза зид а њему буде наређено да се на доњем крају постеље скупи
коликогод може. Он се узме свлачити: један део својих дроњака хитне у један кут, други у други, а
свој велик црвени шешир баци пред сама врата. Онда легне у постељу и одмах заспи и зарче да се
све орило.
Дворјанке, које су већ биле пробделе две ноћи, заспе једна за другом. Свеће им поиспадају из
руку и угасе се; напослетку је још горела само једна свећа, а све дворкиње спавале. Принцеза рече
у себи како човек крај ње спава тако нечувено дубоким сном да спокојно може утрнути и ту свећу,
кад су дворјанке иначе спремне да поскачу ако их буде позвала у помоћ.
Али она не позва никог у помоћ. Сви заједно су спавали и сви су се успавали. Већ је увелико био
дан и чудећи се што му кћи још не устаје, оде краљ да је види. Али кад хтеде ући, запну врата о
шешир тако да га је краљу ваљало најпре одгурати.
Краљ позна чији је то шешир и страшно се наљути. Петар Шеширлија се трже иза сна, навуче на
врат на нос своје дроњке и излети напоље, а на принцезина леђа сручи се краљева казна:
изгнанство из земље и то одмах. Она се мораде повиновати и још тог дана отићи из очева дома, а
онда и из земље. Одобрено јој је да понесе са собом нешто новца, али то је било врло мало, јер никад
дотад није путовала без пратње, а. сад се о свему што јој је требало морала сама старати
Кад се повезла из двора, одвезао се за њом и Шеширлија, и куд она, тамо и он; а кад је приспела
до гостионице где је требало да преноћи, заноћи тамо и Шеширлија. Она је узела најотменије собе,
а он најпростију. Сутрадан наставила је пут и то је тако трајало неколико дана. Петар Шеширлија се
старао о томе да свагда пође за њом на време, пред ноћ је стигне и заноћи тамо где она заноћи.
С временом почне принцези понестајати новца тако да је наставила пут пешке. Шеширлија
набави нешто за ужину и крене за њом. Стигне је, пође упоредо сњом и поздрави је, али она не
окрете главу и не одговори му на поздрав. Пред вече дођу до једне гостионице и тамо заноће: она
добије најлепшу собу док се он задовољио с најскромнијом.
Сутрадан прође опет поред ње и поздрави је, а она га напослетку погледа и отпоздрави. Он је
онда запита би ли можда хтела узети оно што је набавио за ужину. Хоће, рече, то ће јој добро доћи,
јер јој се кеса с новцем нагло празни, па ускоро неће имати чим да плати ни једно преноћиште. На
то Петар Шеширлија рече да ће он платити за њу. Потом преноће у једној гостионици и сутрадан
крену даље заједно.
Превоз преко мора плати Шеширлија за обоје. Кад су приспели на другу обалу било је вече и
ваљало им је негде преноћити. Она није више имала новца, а он — тако јој рече — још само толико
да узме једну собу за обадвоје, те им не остаје ништа друго негода спавају у једној постељи.
Принцеза рече на то како зна да се и тако шта дешава: с њим је она већ имала један такав
доживљај.
Сутрадан крену даље и дођу до некакве велике шуме. Принцеза није ни слутила да се налази у
земљи свога пратиоца и к томе близу краљева двора. Закорачивши у шуму благосиљала је час у који
је Шеширлија пошао за њом, јер сад није имала никог на кога би се могла ослонити; а шта би било
од ње да у овој великој шуми нема њега поред себе?
 У шуми се намере на некакву колибицу и остану у њој.
Кад су се сутрадан пробудили, он је запита: „Шта ћемо и како ћемо даље кад немамо ни гроша?“
Она није знала шта да раде. Он рече: „Мораћемо поћи стазом просјака. Јер ваљда нећемо спасти на
то да постанемо лопови и живимо од крађе?"
Онда се договоре да се у колибици састају један пут двапут дневно, а иначе одвојено зађу из куће
у кућу и моле милостињу. Она спреми торбе за брашно, прекрупу и хлеб, а онда се за тај дан
растану те он пође једним а она другим путем.
Он дабогме оде у двор и врати се с великом кесом новца у џепу, а она заређа по кућама просећи и
трпајући у торбе оно што су јој милосрдни људи уделили.
Увече су се нашли у колибици. На питање шта је све добила, она му покаже неколико кришки
хлеба, мало брашна и прекрупе и два комадића пржена меса.
„Ах“, рећи ће он, „слабо је то с твојим просјачењем, слабо; а погледај шта ја имам!“ Па се маши
џепа, извуче велику кесу набијену с новцем; то је, вели, накупио тог дана. „Него“, дода, „боље да се
ми примимо какве службе."
„Јест, то би било боље“ каже она.
„А шта би ти могла радити?"
Она би највише волела да добије службу шваље.
Он рече како не зна да ли ће бити примљена баш за шваљу, али зна да би могла добити службу
судопере. У двору се тражи, вели, жена за тај посао. Тамо ће сутра бити велика гозба, јер се
краљевић вратио с пута. Људи причају да се жени и да се у двору увелико врше припреме за свадбу.

Не би, рече јој, било лоше да се прими те службе, јер он је већ добио место у двору да сече и цепа
дрва,
па кад би се она запослила тамо у кујни, били би близу једно другом. „Могла би чак удесити да ми
од оног што буде остало на краљевској трпези донесеш за ручак мало чорбе.“
 „То би заиста било добро," рече она. „Али како да ти то донесем, а да нико не примети?"
Опаши се јаким гајтаном, обеси лонац о гајтан под хаљином и тако ми донеси. Нико неће опазити
да нешто носиш.“
И она је мислила да би се тако могло урадити, а он је онда обавести куда јој све ваља проћи да га
нађе.
Сутрадан оде она у двор и буде примљена у службу. Даду јој неколико старих котлова да их ориба,
и она их је рибала толико да само што јој се није згулила кожа с руку.
Краљевић је већ унапред обавестио кувара да ће у одређени час доћи једна девојка којој нека да
какав тежи посао. Али му нареди да јој нико не сме досађивати, ни гурнути је, ни ударити, нит је се
уопште не благо дотаћи.
Кад се у дворској трпезарији већ ручало, замоли она кувара за одобрење да мало изиђе у град, а
онда у лончету под хаљином понесе Шеширлији чорбе с ваљушцима и месом. Ишла је онако како ју
је он упутио дан раније и пролазила поред многих врата пред којима су стајали вратари. Један од
њих је позове да уђе у дворану где се играло. „Јер данас је“, рече, „дан весеља и свако ко год хоће,
може доћи у дворану и играти." Она се извини рекавши да нема времена за игру.
Напослетку угледа врата кроз која је, по његову упутству требало да прође, али ту је дочека неко
и увуче у дворану где се пировало. Одмах јој приђе краљевић и поведе да игра с њим. Није га
познавала, а хтела не хтела, као дворска слушкиња морала је пристати да игра с њим.
Тада свирци засвираше, а краљевић заигра с њом прикладну игру тако да се чорба очас просула а
ваљушци закотрљали по поду. Сви су се питали откуд ти ваљушци, јер је у дворани било и других
играча и играчица.
Она одмах призна да је до овог дошло њезином кривицом. Рече да има драгана који служи у двору
и да је пошла к њему с лончетом чорбе. Краљ је запита којим је путем требало да иде. Она одговори
како јој је рекао да прође кроз врата која се налазе на десној страни дворске капије. Краљ је даље
запита да ли би га познала кад би га видела. — Како га не би познала кад је прешла многе миље
путујући с њим заједно? „Онда га пронађи овде,“ рече краљ, „јер овде су сад на окупу сва лица која
служе у двору.“ Не, каже она, он није у дворани.
Док ју је краљ заговарао, краљевић се искраде из дворане, обуче дроњке у којима је с њом
путовао, изиђе из двора и прође поред прозора крај којег је она стајала. Чим га је угледала, укаже
прстом на њега и рече: „Ено га где баш пролази; то је мој драган.“ Он уђе у дворану овако
прерушен: једва да га је и сам краљ могао познати.
Кад јој је пришао, рече јој да други не чују:
„Не сматраш ли како би ти боље било да си пошла за краљевића Данске кога си онако исмејала?"
„Ах, не говори о томе,“ рече она; „већ ми је и без тога доста муке у овом мојем садашњем стању."
„Верујем ти. Али кад би те он још и сад хтео узети за жену, мислиш ли да би ти био довољно
добар?"
„То би наравно било лепо,“ рече она. „Али таква ми се прилика неће више указати."
„Можда би ти се могла указати“, рече он, „кад би ми се заклела да нећеш више бити ропкиња
гордости."
Онда краљевић исприча оцу и гостима да је она та принцеза због које је путовао у Енглеску: да је
ову лакрдију с њом извео због тога што је била одвећ горда кад је дошао да је запроси, па га није
хтела ни погледати. Али он сад мисли да се она променила и да је због тога дошло време кад сме
сазнати ко је он и издићи се из ниског положаја у који је доспела.
Потом јој донесу хаљине а он одложи одело Петра Шеширлије те се одмах венчају и прославе
свадбу.
Он је био престолонаследник и после очеве смрти постао је краљ а она по праву и закону краљица
Данске.
Али су њени родитељи били злопамтила и нису могли да му сасвим опросте што ју је толико
понижавао.
 НАЈПОСЛУШНИЈА ЖЕНА

Био негда један богат сељак и имао три кћери, лепе девојке, све три одрасле и за удају. Најстарија
је била најлепша и нај отреситија, али дозлабога својеглава и џандрљива тако да нико с њом није
могао изићи на крај: у кући никад мира од ње, јер је стално била у свађи с оцем, човеком добрим и
благим, и с врло доброћудним сестрама.
Где је удавача, тамо је и просилаца, и први који је дошао богатом сељаку у просидбу рече како би
му било најмилије кад би му дао за жену најстарију кћер.
„Томе ништа не стоји на путу", рече сељак; „само ми је дужност да ти кажем истину и да те
опоменем: она је горопадно и тако напрасито створење да нико не може живети с њом у миру. Због
тога, да бих је као такву лакше удао, дајем јој у мираз три стотине дуката више но другим двема
кћерима."
Ова повишица мираза најстарије кћери била је дабогме јако примамљива ствар, али се просилац
ипак почне двоумити и пошто је неколико пута навратио у сељаков дом, промени мишљење и
запроси руку друге кћери. И отац и кћи пристану. Венчаше се и живљаху у заједничкој срећи.
После дође нови просилац. Био је из другог села. И тај је најпре запросио најстарију кћер. Отац
рече и њему оно исто што је рекао првом просиоцу: најстарија кћи добиће додуше у мираз три
стотине дуката више но најмлађа, али он хоће да му каже праву истину па нека има пред очима оно
што га чека у браку с њом: јер с њом ниједан човек не може живети у миру, толико је горопадна и
својеглава.
Тако и овај просилац одустане од тога да узме за жену његову најстарију кћер, већ запроси
најмлађу. Убрзо се венчају, те је одведе кући где је живела с њим у слози и у љубави.
Најстарија кћи стала је и даље у очеву дому и мада су је две млађе сестре претекле у удаји, није
постала нимало питомија. Остала је иста онаква каква је била дотад: тврдоглава и џандрљива,
напрасита и рђаво расположена, и таква сваког дана све више.
Напослетку се опет појави један просилац. Он није био ни из истог села, нит из исте парохије,
него из једног сасвим другог среза. Дође сељаку и запроси му најстарију кћер.
„Нећу је уопште удавати", рече отац, „јер она је тако горопадна и тврдоглава да је немогућно наћи
човека који би могао живети с њом срећно; а да будем крив за нечију несрећу — то нећу.“
Али просилац не хтеде одустати; каже како жели да је узме ма каква да је, обећавајући да ће је он
већ научити лепу понашању. Отац најзад попусти и рече како нема ништа против њихова брака, ако
се њих двоје сложе у томе да се узму; њему би било најпријатније да је се отараси, а истину му је
већ унапред казао.
Просилац тада оде самој девојци и запроси њезину руку; она се не предомишљаше дуго, већ одмах
рече да пристаје: било јој је дојадило да као презрено створење седи код куће.
Просилац рече како нажалост нема времена већ мора одмах кући, и чим су се договорили о дану
венчања, појаше коња и оде. Пред одлазак каже само толико како не треба да га чекају код куће ако
се деси да не дође пре него што се у цркви одслужи служба; он ће се, сигурно, благовремено наћи с
њима у цркви.
Тако је и било. У великој сватовској поворци одвезе се отац с невестом у цркву; међу сватима биле
су невестине сестре и зетови и сви рођаци и рођаке у селу, сви у најсвечанијим оделима и
хаљинама. Младожења, обучен у путничко одело, био је на месту. Младенци приђу олтару и буду
венчани.
Чим је обављен чин венчања, узме младу под руку и изиђе с њом из цркве. Оцу рече да их извини
што не могу узети учешће у сватовској гозби; он мора одмах кући и не сме губити време. Потом
похита коњу да оде што пре.
Он није, као остали, дошао колима, него јашући. Имао је лепог великог чилаша, оседлана
обичним седлом, с два пиштоља о ункашу. Нико није дошао с њим, ни рођаци, ни пријатељи; пратио
га је само један ванредно леп пас који је лежао испред коња док му је господар био у цркви на
венчању.
Младожења узме младу у руке, подигне је лако као да је перо и смести у седло, уседне и сам на
коња, ободе га и појезди, а пас се нада за њим. Свати су мирно стајали и гледали једно време за
њима, вртећи главом. А онда су поседали у кола, вратили се кући младина оца и прешли на
сватовску гозбу без невесте и младожење.
Млади се све ово није особито свиђало, али ипак не хтеде одмах заподети свађу с младожењом.
Одмицали су брзо. Он није изустио ни једну реч, те она прекиде ћутање рекавши како је леп коњ
кога јашу.
 „Да“, одговори јој; „код куће у стаји имам седам других, али обично јашем овог; он је најскупљи и
од свих њега највише волим.“
А затим и овај красан пас, каза млада, и он јој се јако свиђа.
„Тај куцов је заиста прави бисер", рече он, „и много ме је новца стао.“
Пролазећи уз пут кроз шуму, скочи младожења с коља, одреже један врбов прутић, откине лишће
с њега, обвије га трипут око прста, веже концем и пружи млади.
„Ево ти ово као свадбени дар“, рече јој. „Добро га склони и носи увек са собом. Нећеш се за то
кајати.“
Њој се тај свадбени дар чинио чудноватим, али га ипак метне у недра. Јашући даље и.згуби млада
једну рукавицу.
„Подигни је, Фиделе,“ — заповеди младожења псу, али се пас ни не осврте за њом. Младожења
потегне пиштољ, убије пса на месту и потера коња.
„Како си имао срца да га убијеш?“ — рече млада.
„Што кажем, кажем само једанпут“, одговори јој младожења. Онда су опет ишли једно време
ћутећи.
Били су дошли до једне реке преко које су морали прећи. Није било моста него се прелазило
газом. Младожења рече тада коњу:
„Пази како газиш! Ни једна кап да не падне на моју младу!"
Али кад су прешли преко воде, а она сва испрскана. Младожења сјаше, прихвати жену и скине је
с коња, узме други пиштољ и убије коња.
„Јадни драги коњ!“ — врисне млада.
„Да“, одговори он, „ја ништа не казујем више пута, но само једанпут." А затим скине с коња седло,
покровац и узде; узде и покровац узме сам, а седло да жени рекавши:
„Толико можеш понети; ускоро ћемо бити код куће.“
И тако наставе пут пешке. Лепа, млада жена узме брзо на леђа седло и пође за њим; није ни
најмање желела да га примора да јој те речи каже више но једанпут.
Убрзо стигну до његове куће на лепу, великом имању. Слуге и слушкиње похрле из куће пред
њих. Он им се обрати речима:
„Ево, ово је моја жена, а ваша господарица. Оно што вам она буде заповедила, извршићете."
Потом је уведе у кућу и покаже јој све што је било у њој: собе, кухиње, коморе и ћилере,
млекарник и све друго и рече јој:
„О овом што је овде у кући ти ћеш се бринути, а ја ћу се бринути о оном што је напољу." После
тога вечерају и оду на спавање.
Пролазили су дани, недеље и месеци: млада жена старала се око домаћинства, а муж се бринуо
око послова својег имања и никад између њих није дошло ни до једне рђаве речи. Сви људи на
имању били су навикли на то да јој слушају мужа, а сад су слушали и њу. У пола године дана она
није учинила ништа што не би било добро, нити је икад изазвала потребу да јој нешто каже више но
једанпут. Он је према њој био свагда благ и љубазан, а она свагда нежна и послушна. Онда јој једног
дана рече:
„Ниси ли се можда ужелела да се одвеземо до твојих и посетимо их?“
„О, јесам, драги муже, и те како радо бих пошла к њима, ако је то само могућно.“
„Дабогме да је могућно“, рече муж, „али ти ниси о том никад досад говорила."
„Кад је тако, хајдемо одмах!“
„Добро, спреми се док ја будем упрезао коње.“
И то рекавши оде коњима и колима, а жена се пожури да се, што је могућно брже, преобуче за
пут. Кад је упрегао коње, пукне муж бичем и довикне жени:
„Јеси ли спремна?“
,Јесам“, одговори она и одмах истрчи из куће и попне се у кола. Она се дабогме била тек упола
пресвукла, али је све што јој је од хаљина требало имала на руци и потпуно се у колима дотерала.
Онда крену. Кад су били на пола пута виде где велико јато гавранова прелеће пут.
„Да лепих белих птица!" — рече муж.
„Али то су црне птице!" — рече жена.
„Време ће се покварити до вечери", рече он; „вратићемо се."
Обрне кола и крене натраг кући. Она је добро разумела шта то значи, да је то због тога што му је
сад први пут противречила, али се није одавала те су, враћајући се, разговарали љубазно, као и пре
тога. Тако су се коњи нашли опет у својој штали, а време се до вечери није покварило.
Месец дана доцније рече муж једног јутра.
„Данас ће, мислим, бити лепо време цео дан; желиш ли да посетимо твоју родбину?"
Да, хоће, и то врло радо, па се пожури више но прошли пут тако да је, кад јој је муж упрегао коње
и пукнуо бичем, била потпуно спремна, и попела се к њему у кола, те крену.
Били су већ превалили добру половину пута кад наиђу на велико стадо оваца и јагањаца.
 „Да грдна чопора вукова", рече муж.
„Ти си ваљда хтео рећи стада оваца!" — каза жена.
„Лепо време неће се одржати до вечери", рече муж, диже главу и погледа на облаке. „Најбоље је
да се одмах вратимо кући."
И то рекавши обрне кола те истим путем пођу натраг. Разговарали су о другим стварима и то врло
љубазно и весело. Лепо време одржало се, међутим, цео дан.
Кад је опет протекло месец дана, рече муж једног јутра жени:
„Морали бисмо једном истерати ствар до краја и заиста посетити твоју родбину. Шта мислиш како
би било кад бисмо пошли данас? Чини ми се да ће данас бити лепо време."
Тако је мислила и она; спреми се у трен ока, те крену. Нису били одмакли далеко кад угледаше
велико јато лабудова како прелеће изнад њих.
„То је баш големо јато рода“, рече муж.
„Јест“, сагласи се жена и тако пођу даље. Тако тог дана не буде никакве промене врсмсна те
стигну на имање њеног оца.
Отац их дочека веома усрдно, пошаље одмах поруку другим двема кћерима и зетовима да дођу, и
они се ускоро појаве, те настане весело светковање кад се нађоше сви на окупу.
Све три сестре оду у кухињу: тамо су могле најбоље разговарати, јер су имале много шта да
причају једна другој, а нарочито је ваљало да две млађе испитају о свему и свачему најстарију
сестру с којом се већ тако одавно нису виделе. А затим требало је и помоћи послузи око
припремања вечере. Јер и најбоља није била сувише добра за ову свечану прилику.
За то време седела су у соби са тастом три пашенога. И они су имали да питају један другог о
много чему и да приповедају. Стари сељак тада рече:
„Ово је први пут да вас овако на окупу код мене видим све и због тога желим да вас запитам
сасвим отворено: јесте ли задовољни са својим женама, мојим кћерима?"
Обадва зета која су добила за жене две млађе, доброћудне сестре, изјаве одмах да су са своје
стране врло задовољни, живе са женама веома срећно.
„Како је пак с твојом?" — запиташе таст и два пашенога оног који је добио најстарију сестру.
„Никад нисам могао добити бољу жену него што је она“, одговори он.
„Баш бих волео да видим ко од вас тројице има најпослушнију жену“, рече таст смешећи се, а
онда донесе тежак сребрн ибрик и напуни га сребрним и златним новцем. Ибрик метне насред
стола пред три зета па рече: „Нека овај ибрик заједно с новцем припадне оном ко има
најпослушнију жену.“
Зетови се сложе да то одмах испитају. Онај који је био ожењен најмлађом сестром приђе први
кухињским вратима и викну:
„Мете (име најмлађе сестре), дођи овамо на тренутак, и то што брже можеш!“
„Добро, доћи ћу већ“, одговори она, али је прошло неко време док је дошла: имала је још нешто да
каже сестрама.
„Шта си то од мене хтео?“ — запита га кад је ушла у собу. Муж јој је морао да измисли некакав
изговор и она се потом врати у кухињу.
Сад је ваљало да окуша срећу онај који је био ожењен средњом сестром.
„Ах, Марена (име средње сестре), дођи часком", позва је муж. И она одговори онако како је
одговорила најмлађа:
„Добро, ево ме одмах“, али је ипак прошло неко време док је дошла у собу: баш је имала нешто у
рукама и морала је наћи места где би то могла склонити. И њен муж морао је смислити некакав
разлог због којег ју је тобож позвао у собу.
Напослетку приђе муж најстарије сестре вратима, одшкрине их на тренутак само мало и рече
само једанпут:
„Карена!" (име најстарије сестре).
„Да“, одазва се она. Баш је стајала у кухињи с великом чинијом јела у рукама. „Прихватите ову
чинију“, рече жустро сестрама, али је сестре само зачуђено погледаше и нимало се не пожурише да
јој приме чинију. Пљас! — баци је она насред кухиње, ускочи у собу и запита:
„Шта желиш, муже мој?“
„Ах“, рече јој он, „хтео сам само да те видим. Али кад си већ овде, можеш узети онај тамо ибрик;
он припада теби са свим оним што је у њему. И да ли би нам могла показати дар којим сам те
даровао на дан нашег венчања?"
„Могу, ево га“, рече жена и извади врбов нрстен из недара где га је стално држала. Зет га пружи
тасту и запита га:
„Да ли би га могао исправити?"
„Не“, рече таст; „то није могућно, скрхао бих га кад бих га исправљао."
„Но", рече зет, „ето видите. Да нисам савио грану док је још била зелена, не бих је никад имао у
овом облику."
Потом настане весела гозба и зет из другог среза врати се онда са женом кући где у срећну браку
проживи с њом много година.
 НА ПУТУ ДО ВЕТРЕЊАЧЕ

Била једном жена која је имала одрасла, али малоумна сина, тако да га никуд није могла послати
с каквим налогом, јeр не би упамтио оно што би му рекла.
Једног дана желела је да јој се из ветрењаче донесу мерице хељде. Мислила је да би јој син бар ту
бригу могао збринути и рекла му:
„Можеш ли ми донети из ветрењаче две мерице хељде?"
„Дабогме да могу“, одговори јој син.
„Али“, рече мати, „немој да заборавиш."
Не, неће заборавити, каза дечак, који је иначе умео да на питања одговара управо онако како
треба.
„Уз пут понављај то стално у себи!“ — упути га мати.
Тако дечак оде, непрекидно понављајући за себе: „Две мерице, две мерице, две мерице." Али
напослетку почне то изговарати сасвим гласно да је свако могао чути. Прође поред неког човека
који је сејао жито. Кад овај чу шта дечак говори, наљути се. Јер он је био засејао седам мерова жита,
и учинило му се како му дечак предсказује да ће од свега што је посејао пожњети само две мерице.
„Чекај, вашљивче, да те научим," — викне сејач и одадере га неколико пута. „Да се ниси усудио
изрећи тако шта!“
„Добро, кажи шта да кажем?"
„Кажи: ,Дабогда било стоструко! ’"
Дечак прими савет и настави пут изговарајући непрестано речи: „Дабогда било стоструко!
Дабогда било стоструко!“.
Прође затим крај некаква мајура где је баш био приређен лов на пацове. Кад су људи чули
дечакове речи, страшно се наљутише што им је пожелео још сто пута толико пацова, те и од ових
понесе на леђима неколико чворуга.
„Ћути, мангупе, рекоше му, и да се ниси више усудио изговорити такве речи!“
„Нећу више тако казати", рече убоги деран слинећи. „Али шта друго треба да кажем?"
„Треба да кажеш: ,Даље с ђавољим накотом!’"
„Хоћу, хоћу, казаћу тако", рече, и оде говорећи гласно онако како је чуо: „Даље с ђавољим
накотом! Даље с ђавољим накотом!"
Прође затим поред једног спровода. Чувши шта каже о мртвацу, људи се разгневили, дохватили га
за јаку и изударали.
„Тако шта не смеш рећи, пропалицо једна." — викаху огорчени људи, те доби од њих још неколико
шамара.
„Шта онда да кажем?" — запита их дечак, јадан и жалостан.
„Кажи: ,Тако се носи мртвац у гроб!’"
Добро, добро, казаће тако. И пође даље, али сад стално говорећи: „Тако се носи мртвац у гроб!
Тако се носи мртвац у гроб."
Онда се сретне с човеком који се некуд журио. Тај је ишао са својим хртом да га прода. Наљутио
се кад је чуо дечакове речи. Мислио је да му се руга, шчепао га и изударао.
„Зар тако шта да кажеш, зврндове!" — дрекне; „усуди се само рећи то још једанпут!"
„Па шта друго да кажем?" — запита дечак.
„Мораш рећи: — ,Овако се води куца на пазар!‘“ — одговори му човек.
Е, онда ће тако рећи. И пође даље говорећи оно што је сад научио: „Овако се води куца на пазар!
Овако се води куца на пазар!“
Затим прође крај једне господске куће где су људи управо повели у кола младу која је, сва у
белом, пошла у цркву на венчање. Кад су чули шта говори дечак, мислили су да им срамоти невесту,
ражестили се, страшно га истукли и запретили му да ће још горе проћи ако поново изусти оне речи
о куци.
„Па шта онда да кажем?“ — јадиковао је сироти дечак, сад изубијан.
„Кажи: ,Овде је радост у кући!’“ рекоше људи.
Добро, казаће тако. И пође даље исказујући што је лепше могао речи: „Овде је радост у кући!
Овде је радост у кући!“ Убоги дечак! Говорио је тако и грцао.
Напослетку прође крај једне куће која је сва била у пламену. Ту се стекли многи људи који су
покушавали да угасе пожар. И они се наљутише кад су чули шта дечак говори.
 „То не смеш рећи!“ — дрекнуше на њега. „Суклато једна, зар оваква ужасна несрећа да Донесе
радост у кућу?“ Ухвате га — јер од оволико људи није могао утећи чак и да је то покушао, — и ту
извуче најгоре од свих буботака што их је уз пут добио.
„Али, забога, шта онда да кажем?" — вапио је дечак.
„Кажи: ,Боже, стишај ветар!’“
Е, сад ће тако рећи. И оде, понављајући гласно те речи.
Напослетку стигне до ветрењаче. Тамо се млинар мучио око тога да покрене крила ветрењаче, јер
се ветар био стишао, а много се шта донело у млин што је требало самлети. Љутио се због застоја, и
још се већма наљутио кад је чуо дечакове речи: „Боже стишај ветар!" Окрене се к њему те јадник
доби и од њега неколико удараца по леђима.
Али је дечак био сад већ толико претучен и заплашен да је одмах стао плакати; плакао је тако
горко да је у плачу заборавио и речи што их је на крају пута до ветрењаче изговарао, а оне што су
му биле на устима кад је пошао од куће и због чега је дошао у ветрењачу, већ је био одавно
заборавио.
Млинар пије могао из њега ништа извући мада се својски трудио да дозна због чега је дошао и
испитивао га на све могућне начине.
Напослетку му падне на ум да га пита: „Па ко ти је рекао како треба да говориш: ,Боже, стишај
ветар?’“.
То је још знао. То су, рече, били људи око куће која је горела. „Опи су ме“, вели, „тукли и рекли
ми да тако морам казати."
„А како није требало да кажеш?"
Сад му је и то дошло у памет. „Требало је да не кажем: ,Овде је радост у кући!’“
„Ко ти је рскао да тако кажеш?"
И то је још знао. „То су ми наредили људи из једне господске куће кад су попели у кола неку
женску. Тукли су ме и казали ми да не смем онако рећи."
„А шта си био рекао?" — питао је млинар даље.
„Ја сам непрекидно говорио: ,Овако се води куца на пазар?’“
„А ко те је тако научио?"
„Тако ме је,“ рече дечак, „научио неки човек који је ишао са псом. Тукао ме је и наредио да не
смем онако говорити."
„Шта си пре говорио?"
„Говорио сам непрестано: „Тако се носи мртвац у гроб,“ — каза дечак. Сад су његови одговори
текли као подмазани, јер је млинар постављао питања почињући с права краја, управо онако како је
ваљало да их поставља.
„Ко ти је пак наредио да онако говориш?"
„То су били људи из једне куће крај које сам уз пут пролазио. Носили су мртваца, тукли
меиказали да не смем говорити оно што сам говорио."
„Но, а шта си говорио?"
„Говорио сам и непрекидно понављао речи. ,Даље с ђавољим накотом!'"
„Ко ти је наредио да тако говориш?"
„Људи с једног мајура који су убијали пацове,“ одговори дечак. „Тукли су ме и рекли да не смем
онако говорити."
„А шта си пре говорио?"
„Чекај мало! Аха, сад се сећам. Ишао сам путем и говорио: ,Дабогда било стоструко!’ — и због
тога су се наљутили на мене."
„Но, деде реци, ко те је научио да тако говориш?"
„То је био неки човек који ми је наредио да тако кажем. Био је на њиви украј пута, сејао је и
наллтио се кад сам наишао, тукао ме и рекао ми да не смем изрећи оно што сам био казао."
„Па де реци шта си говорио док си прилазио том сејачу?" — питаше млинар.
„Говорио сам: ,Две мерице, две мерице’... Чекај! Две мерице хељде треба да донесем кући!’"
Тако дечак добије две мерице хељде и то је приповетки крај.
Крај
 ПОГОВОР

Историја Данаца Сакса Граматикуса а из ХП века је најстарији писани споменик у којем су,
измешане с древним данским јуначким песмама и исландским сагама, забележене и неке старе
данске народне приповетке. Као калуђер, Саксо их је обојио верском бојом и зачинио њима
животописе древних данских краљева и велможа.(Саксово дело, писано на средњовековном
латинском језику, штампано је први пут у Паризу 1514. године; осим тога што се у њему налазе
драгоцени подаци за историју Данске до 1177. године, оно је и главни извор за стару германску
митологију.)
Неке данске народне приповетке прерадио је славни дански писац Ханс Кристијан Андерсен и
оденувши их уметничким рухом објавио их у својим Бајкама. Таква је, на пример, његова
приповетка Мали Коле и велики Коле (штампана први пут 1835. године) која, под именом Мали
Летар и велики Петар постоји и као шведска и као норвешка шаљива народна приповетка.
У својем правом, оригиналном облику данске народне приповетке живе у књигама тек од друге
половине прошлог века, кад су их учени сакупљачи забележили онако како су их чули из уста
данских народних приповедача и објавили (Грунтвиг у збиркама 1855, 1857. и 1861, Кристенсен
1881. и 1884, Камп 1879. и 1892. године). Највеће заслуге на овом пољу рада стекао је Свенд
Грунтвиг који је више од двадесет година сакупљао по Данској народне приповетке пре него што је
објавио своју прву збирку, а осим три штампане књиге приповедака оставио иза себе у рукопису
велик материјал који није стигао да обради и који досад још није редигован ни објављен.
Данске бајке засноване су углавном на истим мотивима : којима почивају бајке других европских
народа, а осетне разлике између њих и других има само у начину на који су оне испричане, у оном
што се обично назива стилом бајке. У данског приповедача врло је развијен смисао за форму и за
меру: одлично обрађује главни мотив своје приповетке истакнут на њезину самом почетку; није
опширан где ваља бити сажет, ни штур кад приповетки треба дати епске размере; ведар је и
приповетка му је, где год је то могућно и умесно, проткана хумором; низ мотива у једној приповетки
преплиће редовно у пуном складу са главним.
Улазимо у свет данских бајки и већ у првој приповетки ове књиге, у Чаробном шеширу, сусрећемо
се с патуљцима и троловима, и дознајемо за једно од највећих чуда у бајкама — шешир који чини
невидљивим оног ко га има на глави.
Тролови су демонска бића у приповеткама германског Севера, дивовске су снаге, али су глупи и
човек их побеђује храброшћу и памећу. Живе у брдима. Има и морских тролова, чудовишта с више
глава, попут аждаја у српским народним приповеткама. У Чаробиом шеширу тролови се приказују у
шаљивом тону као незвани гости на пиру и као невидљиви. Они се иначе, кад хоће да их човек види,
учине видљивима.
Патуљци живе у брежуљцима и обично су невидљиви кад имају на глави чаробну капу или
чаробни шешир. Пријатељски су расположени према људима и, како показује бајка Трилевип, радо
помажу добрим девојкама — нарочито прељама — кад их виде у невољи.
У бајкама бића другог света (тј. бића маште) губе надмоћ над оним ко им погоди (или ко им зна
име). То потиче од старог веровања да су у имену сакривене тајне моћи носиоца имена. Као
магичном речју именом се у приповеткама отварају затворена врата, откривају прикривени или
разваљују зазидани прилази к месту где се налази закопано благо.
На основну мисао о чаробном дејству музике надовезује се у полушаљиво испричаној бајки Три
румена прасета мотив погађања тајних знакова на телу удаваче. Разменом животиња, јунак бајке,
„дете среће”, добива чаробну свиралу, сазнаје тајне знаке у девојчиној коси и постиже оно што
жели.
Принцеза-срна припада колу бајки о спасењу девојке од зачараности у животињу. Спасилац може
бити само чедан млад човек, а зачарано лице спасава се обично тако да му се „кад се наврши
време”) сече, као животињи, глава. У овој приповетки срна буде окрзнута мачем тек толико да јој из
ране потекне крв (мотив: моћ крви).
Стављајући мач између себе и девојке (или туђе жене) с којом спава у једној постељи, јунак
приповетке се заклиње мачем да неће повредити њезино девичанство (или супружанску част, ако је
туђа жена).
Мач у постељи (између девице и снахе) налази се и у бајки ове збирке „Два брата близанца.”
Почетак Едерландере је као почетак бајки са мотивом Пепељуге, док се у пистанку развија мотив
о херојкињи која уграби од тролова три драгоцене ствари. Да женско лице изврши овакав подвиг —
редак је случај у народним приповеткама.
Свињче што га јупакиња ове бајке украде на острву трголова подсећа на божанског нераста
Сехримнира у Едама, с које се, исто тако, могли сићи сланина, а да му то нимало не нашкоди.
У приповедки Ноћка здравља обрађен је мотив лековитости чаробне јабуке, допуњен мотивом о
неизводљивим задацима које јунак приповетка решава уз помоћ захвалних му животиња. Гавран се
у оној бајки назива ђаволовим апостолом ваљда зато што је црн. У Ескима, дакле у народа крајњег
Севера, гавран је представник и символ добра (а вук зла).
У бајки Бршики мач, мач је символ победе у рукама јунака. Од давнина о мичу се у приповеткама
говори са страхопоштовањем и с љубављу, каткад и као о одуховљену живом бићу, праведнику и
осветпику за учињена зла дела. Јунаци се заклињу на мач и у име мача, а лаћају га се само кад се
залажу за ствар правде и за спасење невиних.
По свом другом делу ова приповетка припада колу бајки о златокосом краљевићу.
Да спасу себе, два лакомислена принца у бајки Бела голубица обричу вештици још нерођена свога
брата. Жртвовани краљевић добива под вештичином влашћу неизводљиве задатке, али му их све
решава принцеза, зачарана у белу голубицу. Краљевић је заволи, ослободи је зачараности и по
њезину упутству да се с њом у магично бекство.
Кад у бајкама љубавници беже од демона или од вештице, бацају иза себе предмете који одједном
дивовски нарасту и задржавају гониоца: од комада дрвета (у овој приповетки од саксије са цвећем)
створи се густа, непроходна шума, те се гонилац враћа, узима секиру и крчи пут кроз шуму; од
малена камена постане големо брдо и демон мора да пробије пут кроза њега од неколико капи воде
настаје велико језеро и прогонитељ мора да се враћа по чамац. Напослетку бегунци стигну срећно
на безбедно место, а гонилац или сконча или се враћа посрамљен.
Пре него што се даду у бекство, љубавници стављају у своју постељу магичне ствари (у овој
приповетки две цепанице) да уместо њих одговарају на питања демона или вештице. Тако добију
маха да на почетку бекства одмакну што даље од гониоца.
Овакав низ мотива у бајкама назива се магичним бекством. Он се често надовезује на низ мотива
о неизводљивим задацима.
Чаробњакова кћи заснива се на мотиву о златокосом краљевићу. Чаробњак је у овој приповетки
представљен на крају као злодух.
Ђавола дански приповедач приказује у веселом тону. Његов ђаво учини понеком и какво добро
(Шта ђаво снује кад се прави добар и Млин на дну мора, приповетка у којој ђаволи дају сиромашном
човеку чудотворни млин).
У две приповетке (Шта ђаво снује кад се прави добар и Ханс, син морске виле) говори се о
млаћењу жита и о млатилу. У старо време жито се није врло, него млатило на гувну које се
налазило у самој житници, великој шупи, дакле под кровом, а не под отвореним небом у дворишту.
Млатило се састојало од две обло одељане мотке које су једним крајем биле привезане једна за
другу жицом или јаким каишем, а привезане размакнуто, попут пута. При млаћењу, дужа и тања
мотка др, жала се у рукама, а млатило се краћом и дебљом.
Млаћење жита био је спор и тегобан посао.
Својим мотивом, бајка Млин на дну мора води порекло од древних Еда. У Едама такав чудотворни
млин има краљ Фроди. Прича се чак и то да му га је отео један краљ мора и наредио млину да му
меље со. Млин је млео и намлео толико да се лађа преоптеретила и потонула у море са свима
људима на њој. Још једна веза у овој бајки с Едама: харинге с кашом од прекрупе, свакидашња храна
данских и норвешких сељака, омиљено је јело силног старогерманског бога Тора (Донара).
Јама што је копа старац у шуми је улаз у доњи свет.
Бајка Млин на дну мора налази се и у норвешким и исландским збиркама као норвешка, односно
исландска народна приповетка.
У приповетки Ханс, син морске виле приказани су ковач и морска вила, после догађаја у мору: он
дискретан, а она у. сталну старању да му таласима дотури оно што му треба за лакши и угоднији
живот. Њихов син понаша се управо онако како приличи и диву и детету и сину обавља посао за
дванаесторицу, а детињски је незлобив; на крају се показује захвалним не само оцу, него чак и
господару код којег је служио.
У лепој светлости приказује дански приповедач и једну другу, мање срећну, морску вилу у бајки
Витез Зеленкапа.
У Златним ципелама основна мисао је арабљанског порекла, а обрађена је и у немачким и руским
бајкама. Оригинални су у данској приповетки: принцезин напрстак, три капи тролове крви и,
помоћу те три капи крви, преображење дрвећа, цвећа и травки у дијамантној, златној и сребрној
шуми — поново у људе, дотад зачаране.
Мотив клупчета конца (Аријаднин конац у грчкој митологији) или кугле која се котрља пред
јунаком приповетке показујући му пут — налази се често у бајкама.
Занимљив је увод у приповетку Обуђарски шегрт : једно добро смишљено решење како да
животињама правично подели плен, доноси младићу дарове који га одвајају од обућарства и
претварају у јунака бајке са мисијом златокоса краљевића.
Да врло лењ младић може имати срећу и постићи нешто велико, често се среће у бајкама, али тај
мотив ни у чијој народној приповедачкој књижевности није тако добро обрађен као у данској
приповетки Како је лењи Ларс добио принцезу за жену.
 Основна мисао о часној и верној служби јунака Витеза Зеленкапе испреплетана је у овој
приповетки мотивима о чаробној у животињске облике, златокосом краљевићу, лађи која плови
управљана невидљивом руком, морској вили, завери ћутап.а днеју принцеза, заслуженој казни за
сплеткара, представника неваљалства у данским народним приповеткама, витеза реда.
Бајка Два брата близанца почива на низу мотива, од магичног рођена судбински повезаних
близанаца до воде живота, највећег чуда у бајкама.
У једном погледу има у овој данској народној приповетки одступаља од редовног у бајкама:
златокоси јунак не одсеца морском чудовишту свих девет глава одједном, једним јединим ударцем
својег победоносног мача, него првог дана само три главе, другог дана шест (место три одсечене,
чудовишту су преко ноћи израсле три нове главе), а тек трећег дана свих девет (пошто су му шест
одсечених глава поново израсле, тако да их је сваког дана борбе имао по девет).
Остало је и у овој данској бајки испричано на исти или сличан начин као у приповеткама о два
брата близанца других европских народа.
Осветница убијеног трола је његова мајка која ноћу прикупља на обали синове кости да би га
оживила, јер — по старом веровању — душа је везана за кости и кад се све сакупе, мртвац се
чаробним моћима може оживити; кукурекањем свога петла домами краља к себи, власима са своје
главе зачара му мртвилом животиње и прикује мач за корице, а њега удари магичним штапом и
умртви.
Бајка Шумски човек представља образац приповедака о златокосом краљевићу који шумског
човека ослобађа ропства, стекне као изгнаник његову заштиту и помоћ, служи у двору другог краља
као баштовански момак да на крају, као предодређени чедан краљевић освоји руку девичански
чисте најмлађе краљеве кћери.
На старо питање: Ко је господар у кући, муж или жена? — добива се у овој приповетки кратак
дански одговор.
У приповетки Откопано благо муж залуди жену да верује у некакве фантастичне догађаје. Кад
она исприча то другима, не верују јој ни оно што је раније причала а што се заиста и збило. Стари
мотив познат из индијских шаљивих приповедака. Казује га, на сличан начин, и једна литванска
народна приповетка о откопаном благу.
Неки мужеви имају рђав обичај да кажу како је у жена дугачка коса, а кратка памет. Жене на то
могу одговорити да под небеском капом има и мужева онаквих о каквима се прича у данској
приповетки Веселе жене.
Занимљиво испричана приповетка На путу до еетрењаче је у исто време и врло добар пример за
психологију заостале деце: само постављањем питања обрнутим редом могао је млинар обновити у
сиротог дечака сећање на оно због чега је дошао у ветрењачу.
Приповетке Млин на дну мора, Горда принцеза и На путу до ветрењаче узете су из
Кристенсенове збирке, Како је лењи Ларс добио принцезу за жену из Кампове, а све остале
приповетке садржане у овој књизи, узете су из Грунтвигових збирки данских народних
приповедака.
М. Ц.