Professional Documents
Culture Documents
њгхујакитјлкјсатеуифнскиезхњчсж
пзудбџмцнијамлоурфахјма,коеђшр
Григорије Микић
лијгдбнбамиклжћадфн,а,кјдурхјеу
Преглед историје хришћанске
цркве
иклчћжђпштрзнбфијсаернсделоас
II. Српска црква
дмнербузимажћчлкјхгфдсаљњертз
21 (08). август 2007.
уиопшђмнбвцџасжћчлкјхгфдсаљњ
Листа Светосавље
ертзуиопшђмнбвцџљаџњсведрфбг
тзхнмјуиклопчћшђжпчолкијмнухб
згфртресвбцџањељмкиолпчшћжђз
гтфрдесцвбзтгнјуикмлоиузтресдф
гхбвнијкиолчпузтфрдсммнбвцџжћ
члкјхгфдсађшпоиузтрењљасдфгхјк
лчћжџцвбнмљњертзуипшђжћчлкјх
гфдсаљњертзуиопшђмнбвцџљњсд
ергхзтикјбнмолчпизтшжџцзтејикн
мбхзикмвцдањејикчпзтрдбниљње
ртзуиопшђжћчлкјхгфдсамнбвцџља
џњсцедвбрфбтгнзхјкуиолчпшћнмк
ихгзнбвдџзуојмхгжђћшчплокијухз
II. Српска црква
Издавач:
СРПСКА МАНАСТИРСКА ШТАМПАРИЈА
СРЕМСКИ КАРЛОВЦИ
1936.
2|Страница
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
САДРЖАЈ
А Историја српске православне Цркве и њена
подела……………………………………………..5
Б Дохришћанска вера наших
предака………………………………………………………………………5
Први део
I. Крштавање
Срба……………………………………………………………………………………………
……….8
II. Ученици св. браће Ћирила и
Методија…………………………………………………………………9
III. Прве црквене организације на српском
земљишту…………………………………………..10
IV. Доба
Немањино………………………………………………………………………………………
………….11
а) Верске прилике у доба доласка Немање на
власт…………………………………………….11
б)
Богумилство……………………………………………………………………………………
………………..12
в) Немања и православна
вера……………………………………………………………………………..13
V. Свети
Сава……………………………………………………………………………………………
……………...15
а) Младост и
монаштво………………………………………………………………………………………..
15
б) Немањин силазак са
власти……………………………………………………………………………..16
в)
Хиландар………………………………………………………………………………………
…………………..17
г) Савин повратак у
отаџбину………………………………………………………………………………17
Други део
VI. Самосталност српске
Цркве………………………………………………………………………………19
а) Оснивање и
уређивање…………………………………………………………………………………….19
б) Охридска архиепископија и самосталност српске
Цркве………………………………...21
3|Страница
II. Српска црква
Трећи део
I. Црквени живот Срба у Угарској, Славонији и Хрватској пре велике сеобе…………39
4|Страница
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
а) Живот у
Угарској…………………………………………………………………………………………
……39
б) Верске прилике у Славонији и
Хрватској…………………………………………………………40
II. Српска Црква у Хабзбуршким земљама после велике сеобе 1690 г. …………………
42
а) Велика
сеоба……………………………………………………………………………………………
………..42
б) Борба патријарха Арсенија са
унијом………………………………………………………………43
в) Патријарх у даљој борби организује
Цркву……………………………………………………...44
г) Крушедолска (Карловачка)
митрополија………………………………………………………...45
д) Београдско-карловачка
митрополија………………………………………………………………46
ђ) Сеоба под Арсенијем IV
Шакабентом……………………………………………………………….47
III. Унутрашњи живот Карловачке
архиепископије……………………………………………….47
а) Црквена
управа…………………………………………………………………………………………
……...47
б) Књиге и
школе……………………………………………………………………………………………
……48
IV. Подвлашћење српске Цркве
држави…………………………………………………………………50
а) Митрополит Павле
Ненадовић…………………………………………………………………………50
б) Државне уредбе за српску
Цркву……………………………………………………………………..51
V. Темишварски сабор 1790 г. и живот Карлов. митрополије после тог сабора…….53
Четврти део
I. Православна Црква у Црној
Гори…………………………………………………………………………56
II. Православна Црква у
Далмацији……………………………………………………………………….58
III. Православни црквени живот у Босни и
Херцеговини………………………………………59
Пети део
Српска Црква у Краљевини Србији и Старој Србији и
Македонији………………………..62
5|Страница
II. Српска црква
Шести део
Уједињење Српске Цркве и данашње
стање…………………………………………………………..65
Историјски удео Српске Цркве у културном, политичком и националном животу
нашега
народа…………………………………………………………………………………………
……………..66
А
Историја српске православне Цркве и њена подела
Историја српске православне Цркве саставни је део опће црквене историје и има да
покаже
1) у каквим приликама су Срби примили хришћанство и како су примљено
хришћанство кроз своју самосталну Цркву међу собом учвршћивали и у свој живот
уносили;
2) кроз које је унутрашње и спољашње промене српска Црква у току времена
пролазила и шта су били узроци и последице тих историјских промена:
3) како је Црква у свом народу засновала и развијала хришћанску националну
културу;
4) у каквом је одношају српска Црква бивала према својој држави и према другим,
неправославним, црквама, државама и верама;
5) како се старала за политички и национални живот свога народа у временима када
је народ остао без своје државе и у крајевима где је живео у туђим државама.
Историја српске Цркве дели своја излагања на више делова.
У I. своме делу говори о верском и црквеном животу нашега народа до оснивања
самосталне српске Цркве.
У II. о животу наше самосталне Цркве до њеног укидања. У томе времену су
најважнији догађаји само добијање самосталности, дизање архиепископије на степен
патријаршије) утрнуће патријаршије при пропасти државе, обнављање патријаршије и
њено укидање.
У III. делу говори о верском животу Срба и самосталној српској архиепископији и
митрополији у Славонији, Хрватској и у Угарској све до уједињења Цркве.
У IV. о животу наших покрајинских Цркава у Далмацији, Босни и Херцеговини и о
самосталној архиепископији и митрополији црногорској.
6|Страница
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
У V. делу своме говори историја наше Цркве о црквеном .животу нашем у Србији од
ослобођења амо и о црквеним приликама у старим српским земљама, које су до
балканског рата биле под Турцима.
VI. део говори о уједињењу српских покрајинских Цркава, о устројству и садањем
стању српске Цркве.
Б
Дохришћанска вера наших предака
Дохришћанска вера Јужних Словена, наособ Срба, врло нам је мало позната.
Свакако је морала бити врло сродна са вером осталих Словена, западних и северних. Из
онога што знамо о тој заједничкој вери свих Словена можемо понешто закључити о
старој српској вери, а понешто из оних остатака српског многобоштва који су још и
данас живи, или су до скора живели у нашој народној празноверици и народним
обичајима. Но све је то тако мало да се не може саставити неки систем. или митологија
наше старе вере.
Поуздано је да је међу вишим силама које су наши стари, веровали био Перун.
Можда су од тога имена остали називи за село Перун крај Сплита, за брдо Перун у
Истри и за биљку перунику. По називима за град Велес, за брдо Велес у западној
Србији и за село Велестово у Црној Гори мислимо да су веровали у Велеса или Волоса
којега су Руси поштовали као заштитника стоке. У народној причи је очувано име
Дабога или Дажбога, а памти се и Стрибог и др.
У песми, причи и своме наслеђеном веровању сачувао је наш народ веру у виле које
живе под облацима, у језерима, на изворима и високим планинама. Оне се мешају са
људима, помажу им у бојевима, видају их, али им и пакосте (зидање Скадра). По
планинама им се налазе игралишта — вилина кола. Наши су стари давали по вилама
називе изворома; у свим нашим крајевима има и данас вилиних вода и водица. Уз виле
које су у главном добре, веровало се и верује се у вештице, које су зле. Оне се, како то
народ верује, претварају у лептирице и друге животиње те сишу људима крв и једу им
срце. То веровање има свакако основа у старој нашој вери.
У вери наших предака било је и поштовања животиња — зоолатрије. Они су у
неким животињама гледали виша бића која, добро или зло, утичу на људски живот.
Гаврани су по том веровању носиоци кобних вести, а буљине слуте смрт. Ласта и
ласица су свете и не смеју се убијати. Медвед је човек који је за казну претворен у
животињу. Веровало се да нека мала црна змија која живи у кућама штити кућу. Деци
се давала животињска имена: Вук, Лабуд, Соко. Овамо спада и веровање у аждаје, хале
и ватрене змије.
Код јужних Словена, па јамачно и код старих Срба, било је можда веровања и у
божанство астрономских тела. Налагање бадњака, ивандањске ватре или кресови
вероватно потичу од старог поштовања ватре. Наша стара вера је била и
фаталистичка. Још и данас живи прича о Усуду, који свакоме при рођењу одређује
судбину. Са причом живи и само веровање у судбину, као што сведоче речи: суђеник,
суђеница и суђено је.
Срби су, као и остали Словени, замишљали да је загробни живот наставак земаљског
живота. Веровали су да се неки људи по смрти повампире, потенче или повукодлаче и
да као тенци или вукодлаци чине штету људима и стоци. Сумњиве мртваце су копали из
гробова, пробадали их глоговим коцем и спаљивали их. Већ у Душаново доба
прописана је казна за то празноверје, али се оно још дуго држало у нашем народу.
7|Страница
II. Српска црква
8|Страница
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
ПРВИ ДЕО
I. Крштавање Срба
9|Страница
II. Српска црква
10 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
2. Рад свв. Климента и Наума био је пре свега у усменом утврђивању хришћанске
вере и морала. Они су народ неуморно поучавали, исправљали незнање, ублажавали
суровост, искорењивали многобоштво, уводили ред и питомост у породични живот.
Народ тога краја, као и по другим странама, не беше још привикнут речи Божјој.
Климент је образовао себи сараднике и тиме је својим просветитељским радом захватао
све даље. Кроз његову школу је прошло око 3500 ученика. Њих је Климент слао у
народ као свештенике, ђаконе и чатце. Учио је и децу књизи. Св. Климент је врло много
писао, већином кратке и јасне поуке о светитељима и о добром хришћанском животу.
Састављао је проповеди да их говоре још неуки свештеници. Бринуо се и за благостање
народа у коме је живео: поручивао је из Византије племените воћке и садио их, да
покаже колико је боље оплемењено воће од дивљег и вером просвећен човек од
непросвећеног.
3. Средиште Климентова рада био је Охрид, ма да није стално боравио у томе граду.
Из Охрида су ишли словенски мисионари на север у Рашку и на северозапад у српско
приморје и преносили су словенску књигу и хришћанску просвету и међу наше претке.
Ишли су и у Бугарску. Њиховим радом је на крају IX. и почетком X. в. хришћанство
код балканских Словена, а код Срба напосе, ухватило у толикој мери корена да се код
њих у то доба већ замеће хришћанска култура и књижевност.
Расадници или школе из којих је разношена вера, а са њоме просвета и књижевност,
били су манастири и цркве које је Климент градио. Главни манастир му је био у
Охриду. Са Климентом, дакле, почиње и наша грађевинарска уметност, уз коју је
јамачно ишло и сликарство.
4. Цар Симеон, син кана Бориса, видећи велике успехе Климентова рада наместио га
је за епископа у Велици или Дремвици. То је место било по свој прилици негде око
Кичева. По Велици се св. Климент назива Величким. Ту је светитељ наставио свој
апостолски и књижевни рад као први епископ словенског језика на Балкану. — Пошто
је међу македонским Словенима живео и радио скоро 30 година умро је Климент 27.
јулија 916. г. Тело му је положено у Охриду у његову цркву. — Када је Климент постао
епископ преузео је учитељски посао његов главни сарадник св. Наум и водио га је
даље. Наум је сахрањен у своме манастиру на јужној обали Охридскога језера. За
Анђелара и Горазда, који су такође били ученици свв. словенских апостола, каже
предање да су сахрањени у саборној цркви у Берату.
Уз Климента и Наума деловао је међу македонским Словенима Константин
презвитер, назван Панонац. Он је преводио грчке проповеди на словенски језик и сам
је био добар беседник.
5. Рад словенских учитеља је код наших предака брзо показао своје плодове. Већ
крајем X. в. и у XI. в. има међу нашим прецима хришћана који се своје душе ради и
Бога ради одричу света и себе. То су Јован Рилски, Прохор Пшињски, Јоаким
Осоговски, Гаврило Лесновски. Они су наши први светитељи - после Климента и
његових другова. Подвизавали су се на планинама између Врање, Штипа, Разлога и
Софије. — Осим тих монаха имамо ми у X. в. и једног свеца на владарском престолу,
посред светске вреве и крвавих борби. То је зетски владар св. Јован Владимир, први
светитељ међу нашим владарима. Владао је Зетом у оно време када је цар Самуило
ширио границе своје државе према Јадрану.
11 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
1. Када су Срби крштени, подвргнути су под власт оних црквених средишта која су
се већ од пре налазила у крајевима које су они заузели. Срби у Приморју дошли су под
архиепископију сплитску и драчку које су се сучељавале код Котора. Под том влашћу
су били свакако и за време Чаславове државе. За Србе у Рашкој не знамо под који су
црквени центар у први мах потпали. Док су били у Самуиловој словенској држави
потпадали су под самосталну македонску Цркву. После пропасти Самуилове државе,
када је српским земљама опет овладала Византија, остали су приморски крајеви под
Сплитом и Драчем, а Рашка под охридском архиепископијом.
2. Охридска архиепископија. У великој Самуиловој словенској царевини (976-
1018.) постојала је самостална патријаршија. Седиште јој се мењало у току времена, а
када је Охрид постао престоница царевине, дошла је тамо и патријаршија. Када је
византијски цар Василије II. 1018. г. срушио охридску царевину (Јован Владислав),
оставио је он у њој стари поредак, па јој није укинуо ни црквену самосталност. Једино
ју је учинио нижом по достојанству, одузео јој је наслов патријаршије и назвао је
архиепископијом. Цар Василије дао је охридској архиепископији врло широко подручје
у којем је било око тридесет епископија од Епира на југу до Срема на северу. Та
архиепископија је живела до 1767. г.
3. Не дуго после смрти цара Василија II. а у половини XI. в. ослободио се
византијске власти зетски кнез Стеван Војислав. У борби са Византијом подвргао је он
под своју врховну власт готово све околне српске земље. Тако је Зета постала средиште
српског народа, чије је тежиште сада прешло у Приморје. Ни једно од три црквена
средишта под којима је наш народ дотле био није лежало у тој новој држави — ни
Сплит, ни Драч, ни Охрид. Уз то је сплитска архиепископија била под римским папом,
а драчка и охридска су биле у вези са Византијом. За нову државу је то било врло
незгодно, јер су Цркве тада биле на врхунцу међусобне борбе која је завршена
расцепом (1054). На Балкану су предмет те борбе биле области у којима су Срби
живели, а које су у време иконоборства одузете од римске Цркве. Војиславов наследник
Михаило старао се да у држави уведе само једну црквену управу. Са Византијом је био
у непријатељству и стога се у томе послу обратио на Рим. Учинио је тако већ и стога
што му је језгро државе било у верским и црквеним везама са Римом. Римска столица је
заиста основала за све крајеве његове државе архиепископију дукљанско-барску у време
владе краља Бодина (1089.) г. За седиште јој је одређен Бар, а дукљанском је названа да
би се у том називу обновила стара Диоклејска митрополија која је некада била у Дукљи
код Подгорице, а пропала је у метежима сеобе народа.
Папа је целу ствар брзо решио, јер је тиме добио ново упориште на Балкану за даљу
борбу о крајеве који су му пре неких 300 година одузети.
Дукљанско-барска архиепископија је, дакле, настала из тежње Михаилове да у својој
држави створи чвршће унутрашње јединство и из вековне жеље папске да пренесе своју
власт на Исток.
Римска црква је са том архиепископијом владала у српској држави око 50 до 60
година, док нису настале друге политичке прилике. Архиепископија барска је ипак
живела и даље и постоји и данас.
12 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
1. На ужем српском земљишту хришћанство још ни за Немање није било опћа вера
свега нашег народа. Још и тада је било доста потајних и јавних старовераца.
Колико је при првим покушајима да се наши преци крсте сметало народно узрујање
после сеобе, па онда неповерење према мисионарима туђинцима, толико је даљем
напретку хришћанства међу њима много сметала велика борба и трвење међу двема
Црквама — римском и византијском. На српском земљишту су се сучељавале обе
црквене области и ту је та борба морала јако упадати у очи.
2. Уз питање источног и западног хришћанства постојало је међу Србима у
Немањино доба још једно верско питање, које је исто толико, ако не и више, ометало
учвршћивање хришћанства. То је била богумилска јерес која је међу Србе донета из
Бугарске. Са догматским смутњама и богослужбеним отступањима носило је
богумилство и опаке друштвене назоре.
Потпуном примању хришћанства сметала је, дакле, код Срба борба двеју Цркава и
богимилска јерес.
Све то сметало је и заснивању српске државе под Немањом.
3. Окупљању српских земаља у једну државу сметале су многе прилике, па и то што
су главне српске земље припадале двема верама и то због свог географског положаја. У
Рашкој је имало превагу источно хришћанство, док је у Зети већина исповедала западно
хришћанство. Како је римска Црква у то време била велика светска сила, то су се наши
покрајински владари, кад им се није ишло у државну заједницу, користили борбом у
којој су Цркве биле: прилазили су Риму, папа их је признавао за законите владаре и уз
његову помоћ су чували своју покрајинску самосталност према Рашкој. (Михаило)
За Немању је, дакле, и као за оснивача државе било понајважније питање вере.
Одлучивши се за православље утврдио је Немања међу Србима хришћанство и основао
им је сталну и трајну државу.
б) Богумилство
13 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
Јован Крститељ били су слуге сатанаилове. Због тога они нису примали Стари Завет. 5)
За Сина Божјег су веровали да је дошао да поведе борбу са сатанаилом, но тело његово
сматрали су само привидним, јер да је било стварно било би зло као и све што је
створено. 6) Нови Завет, књигу рада Спаситељева и његових ученика, држали су за
дело Божје и то им је била једина верска књига. 7) Богородицу су сматрали за чистог
анђела. 8) Нису признавали ни једну свету тајну, нису поштовали светитеље, нису
имали символике јер су ненавидели крст и икону.
3. Богумилска заједница, богослужење и живот. По богумилском мишљењу и
Црква је зла, јер се за време цара Константина помешала са државом и искварила се. Но
богумили су веровали да је још од апостолског доба било и таквих хришћана који се
нису мешали са оним што је зло, и да су они (богумили) наследници тих правих
хришћана, а њихова заједница да је права црква Христова.
Јерархије у православном смислу нису имали али су им општине ипак имале своје
старешине. Доцније се те старешине код нас називају: дед, старац, гост, стројник.
Општине су биле једна с другом у тесној вези. Друштво им се делило на верне и
савршене. У заједницу се примало полагањем еванђеља и старешинских руку на главу
катихумена који је доспео до примања.
Богумили нису имали нарочите храмове нити су за култ употребљавали какве
предмете. На молитву су се састајали по шумама, или по домовима где је једини
намештај био сто са белим застирачем и на њему Нови Завет. Једина молитва им је била
Оче наш. У једноставном богослужењу су се служили народним језиком.
Богумили су били озбиљни и радени; често су носили дугу одећу као монаси.
Хранили су се биљном храном. Себе су називали хришћанима и добрим људима. Где
их је било мало нису се делили од православних.
4. Богумилска начела за друштвени и државни живот била су превратна. Они су
говорили да су Богу мрски они који служе цару и његовим доглавницима, грдили су
богате, мрзили су свештенике, ругали се старешинама и властима. Така начела су им у
оном времену привлачила присталице, но владари су их због таких начела морала
сузбијати.
Верски систем богумилске јереси и њихов поглед на државни живот по мало се
мењао (Босна), мењао им се и култ.
Неке тачке богумилског учења, њихова устројства и култа потсећају на познији
протестантизам.
5. Ширење богумилства. Богумилство се ширило из Бугарске даље по Балкану. У XI.
в. има га већ у Цариграду. У првој половини истога века прешло је у Дукљу. Позније
једно житије каже да га је тамо сузбијао Јован Владимир. Немањина је држава била
близу богумилској Македонији, природно је да је та јерес прешла и у њу. У Немањино
време је у Србији било толико богумила да су имали свог посебног начелника.
Богумилска јерес, гоњена из Бугарске, Византије и Србије, нашла је уточишта у
Босни и Хуму. Ту је са њоме војевала папска столица и римокатоличка Мађарска.
Са Балкана је богумилство пренето и на Запад. У половини XII. в. велики део Запада
је заражен том кривом вером: Италија, Француска, Немачка. У Италији су се називали
патаренима, у Француској и Немачкој катарима. Звали су се и албигензима по граду
Алби у јужној француској где су се понајчвршће држали. Сви су били у сталној вези са
својом колевком у Бугарској. Које због криве вере, које због начела о држави гоњени су
и на Западу. Најзад их је нестало, али су оставили трага на духовном развоју Европе.
14 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
15 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
V. Свети Сава
Немањино велико дело око утврђивања православне вере и Цркве међу Србима
прихватио је и довршио његов најмлађи син Растко — Сава.
а) Младост и монаштво
1. Растко се родио око 1174. године као трећи син старога Немање и његове жене
Ане. Од оца је наследио религиозну природу, истрајност у намислима, државничке
способности и друге велике душевне особине. Можда га је Немања и због тога бригом
и нежношћу издвајао од друге своје деце. Расткова религиозност се правилно развијала,
јер му је отац давао леп пример, а и дух владарске породице је био искрено религиозан.
Он се није одушевљавао витештвом и забавом што је било главно занимање тадањих
владарских и великашких синова, него је заволео повучен живот и књигу. Свакако је
већ из детињства знао грчки језик и на њему читао књиге верске садржине, у првом
реду житија светих. На њима се његово верско одушевљење потпуно развило, те се
заносио калуђерским животом испуњеним молитвом, самоодрицањем и службом Богу.
2. За Растка таки живот није био нешто давнашње што се среће само у старим
књигама. Атос — Света Гора, била је у његово време земља у којој таки живот цвета.
Из тајанствене Свете Горе ишли су гласови о живим свецима, а долазили су и сведоци
њихова светачког живота. Поједини атонски калуђери су се у то време често
задржавали по домовима побожних и дарежљивих велможа и владара. Они су им
доносили вести из широкога света, у првом реду из свога краја. Таки се један калуђер
нашао око 1192. г. у Немањину двору. Растку је тада могло бити око седамнаест година,
а беше дошао родитељима у походе из краја који му је био предан на управу.
Светогорски гост је био из манастира св. Пантелејмона у коме су живели руски
монаси. Његова лепа причања о животу у Светој Гори Растка су силно занела и он
одлучи да преким путем оствари своје побожне снове. Пошао је једног дана у хајку на
16 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
Док је Сава тако на Атону живео, догађале су се у Србији велике политичке промене
од којих је било последица за верски и црквени живот у земљи. Старац Немања, пошто
је вером у Бога сачувао нерасуту земљу и умножио је у дужину и ширину, намислио је
да сиђе са престола и да се по своме завету покалуђери. То је и учинио. Немања се на
Благовести 1195. г. пред сабором народних и црквених старешина одрекао власти и
предао је свом средњем сину Стевану. У том великом часу ставио је на срце свом
наследнику да се брине о црквама и свештенству. И властели је препоручио цркве и да
не заборављају на милостињу. Тада је отишао у Студеницу где га је замонашио рашки
епископ Калиник. Узео је име Симеон. У исто време се покалуђерила и његова жена
Ана која је названа Анастасијом. Симеон је провео у Студеници скоро две године, па је
онда отишао сину Сави у Свету Гору.
в) Хиландар
17 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
1. Сава је после очеве смрти остао још осам година у Светој Гори. За то време је
рукоположен у Хиландару за јерођакона и јеромонаха, а потом је у Солуну произведен
за архимандрита. У отаџбини су, међутим, настали озбиљни догађаји, те је Сава морао
оставити Атос и вратити се кући да помогне спасавати државу.
Ствар је била у овоме: када је Немања 1195. г. сишао са власти поремећен је у
Србији ред наследства. У место прворођеног Вукана дошао је на престо Немањин
млађи син Стеван. Тако су донеле државне потребе. Алексије, отац Стеванове жене
Јевдокије, постао је 1195. г. византијски цар и за Немањину државу било је боље да
пређе у руке царском зету. Вукан је, оцу за љубав, некако па то пристао. Он је утврђен
као наследни кнез у Зети. Но нешто кашње почеле су прилике да се мењају. Мађари су
освајали према Зети и заузели су Хум. Запостављени Вукан видео се у стисци и
потражио је ослонца код папе Инокентија III., а са Мађарима се нагодио. Таки корак му
није падао тешко, јер је његова Зета и онако била претежно римокатоличка. Папа је
Вукану помогао, дао му је наслов краља и потврдио је самосталност барске
архиепископије. Тако је настао у Немањиној држави раздор и довео је дотле да је Вукан
уз мађарску помоћ свргао са престола свога брата Стевана (1209).
2. Када је Вукан збацио Стевана са власти признао је он папску власт над Црквом у
Србији и постао је вазал мађарског краља. Тако је за кратко време ојачала у Србији
папска власт. За кратко време, јер је Стеван набрзо (1203) заузео свој престо у Рашкој.
У то време пада Савин повратак у Србију. Осим државних неприлика и црквених
послова гониле су га са Атоса и тамошње тешке прилике. Крсташи су били заузели и
Свету Гору и тамо наместили свога епископа. Полазећи у отаџбину понео је Сава и
18 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
Други део
19 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
1. Сави је било још јасније него Немањи да у Србији треба једна вера и једна Црква.
Но јасно му је било и то да православље може код Срба бити само тако снажно, ако
буде имало своју посебну, народну организацију — самосталну Цркву.
Епископи што их је дотле слао Цариград и Охрид међу Србе и друге балканске
народе нису имали присне љубави према својој пастви. Паству су сматрали
»варварском« а службу своју, подаље од културних византијских крајева, теретом. Они
Су у својим областима, свакако, водили грчку државну политику и гледали у главном
да се од пастве што више помогну. Сава је само као владарски син и брат имао угледа
пред рашким епископом и могао је да и у таким приликама нешто уради за народну
просвету. Но није се могао надати да ће грчки епископи међу Србима водити неку
озбиљнију хришћанску просвету кад он једнога дана склопи очи.
2. Зато је Сава у споразуму са братом Стеваном отишао 1219. г. у Никеју да изради
српској Цркви самосталност. Време је за таки потхват било врло подесно. Византијска
патријаршија је била заједно са царевином на љутој невољи. У Цариграду су владали
Латини и утврђивали су папину власт на Истоку. Цар је са патријархом био у Никеји
где је прибирао снагу и чекао време да обнови своју државу. Савин долазак у Никеју
био им је, дакле, врло добро дошао. Јер његова молба за оснивање и признавање
самосталне српске Цркве ишла је у корист и православљу и никејском царству. Зато је
Србији и призната црквена самосталност као бедем против силнога латинства које је
притеснило Цариград и верски и политички. За првог архиепископа самосталне српске
Цркве посвећен је Сава, већ познати и поуздани борац за православље.
При повратку у домовину задржао се Сава у Солуну где је руководио превођење
потребних црквених законика са грчког.
3. Уређење српске Цркве. Прва је задаћа самосталне српске Цркве била да у држави
потпуно утврди православље и да га рашири и у оне крајеве где је била надмоћна
римска Црква или богумили. За ту задаћу требало је Цркву одмах с почетка добро
организовати. Сава је то заиста и учинио. У договору са братом Стеваном и властелом
поделио је он Рашку и Зету на епископије. Међу монасима који су се васпитали под
његовом руком одабрао је најдостојније по спреми, поштењу и савесности и разаслао
их на епископска места. Тако је наш народ добио пастире своје крви, који су имали
љубави за посао на који су послани. Свака епископија је добила потребне законике за
управу и књиге за богослужење. Епископи су се постарали да се те књиге за њихове
епархије тачним преписима умноже, а где је дотле било погрешних преписа да се
исправе.
4. До Саве је у средишњим српским областима била само једна православна
епископија са седиштем у Расу, код данашњег Новог Пазара. Сава је у Рашкој основао
пет нових епископија, а по једну у Зети и Захумљу. Већ сам тај број епископија
показује да смишљен рад Цркве међу Србима почиње са Савом. Најзначајније су оне
Савине епископије којима је било намењено да штите православље и да га у држави
даље шире. — Ово су те истакнуте епископије:
1) Захумска, у Стону на полуострву Пељешацу, на домак Дубровнику где није било
много православних. 2) Зетска, са седиштем на Превлаци, код римокатоличког
Котора. 3) Дабарска, у Бањи крај Прибоја, према босанској граници да пречи надирању
20 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
21 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
Пошто је замонашио брата Стевана (Симон) непосредно пред његову смрт (око 1227
г.), а сина његова Радослава венчао краљевском круном, отишао је Сава. убрзо из
Србије на пут у Свету Земљу.
Један од узрока Савина одласка из Србије у ово доба била је црквена политика
новога краља. Чим је Сава основао самосталну српску Цркву устао је против њега
Димитрије Хоматијан, охридски архиепископ. Он је написао Сави писмо пуно прекора
у коме је тврдио да је Сава тим својим делом повредио права охридске архиепископије
и да самостална српска Црква није законито основана. Тај спор је некако легао и био је
на миру све док није дошао на краљевски престо Радослав. Мати његова била је Гркиња
и он је васпитан у грчком духу. Уз то је Радослав био зет Теодора, деспота једне нове
грчке државе која је настала у Епиру после пада Цариграда у латинске руке. Теодорова
је држава била тако јака да је изгледало да ће му пасти руку и сам Цариград. Због свега
тога је Радослав водио своју државу тако како је желео његов таст и жена. У његовој
држави се није с тиме нико слагао. У Тодоровој држави је била охридска
архиепископија; Теодоров главни саветник је био Димитрије Хоматијан, који Србима
није могао да заборави њихову самосталну Цркву. Радослав је био с њиме ступио у везе
и повео је и црквену политику у корист Грка а на штету самосталности српске Цркве.
Наравно да је тиме дошао у сукоб са својим стрицем Савом. Због тога се Сава склонио
из Србије и отишао је у Свету Земљу.
1. Савин повратак кући пада у 1230. г. Три године после тога Радослав је био збачен
са престола, а на његово место је дошао његов брат Владислав. За време свог кратког
боравка у Србији оженио је Сава синовца Владислава кћерком бугарског цара Асена.
2. Године 1233. сишао је Сава коначно са архиепископске катедре, па је преко
Јадрана и Италије поново отишао у Свету Земљу. На своје место је поставио свога
ученика Арсенија, Сремца. Обилазећи света места у Сирији, Палестини, Египту и
Синају походио је Сава и сва четири васељенска патријарха. Мисли се да је са њима
водио разговоре, у име свога пријатеља бугарског цара Асена, о признавању
самосталности бугарске Цркве, јер та се Црква за неко време била подложила папи, те
је источне Цркве нису признавале за закониту. Враћајући се у отаџбину изнурен и
болешљив ударио је Сава путем преко Бугарске. Ту је почетком 1235. г. у престоници
Трнову дочекан са великим почастима. Последњу свету литургију је служио на Крстов-
дан. Умро је 14. јануара 1235. г. У Трнову је и сахрањен.
3. Још од одласка Савина из Србије владало је тамо пригушено незадовољство. То
незадовољство је отворено избило на вест о његовој смрти у туђини. Било је уперено на
краља Владислава. (Сава је, изгледа, због њега отишао коначно из земље). Стога је
Владислав напрегао све силе да барем мртвога стрица пренесе што пре у отаџбину.
После дугог преговарања са Бугарима успео је најзад да пренесе Савино тело и да га
смести у своју задужбину манастир Милешеву (6. маја 1237. г.) Ту је лежало и уживало
све веће народно поштовање до 1594. г. када су га Турци пренели у Београд где га је на
Врачару спалио Синан паша.
22 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
VII. Патријаршија
1. Српска Црква је доживела своје највеће дане у доба када је српска држава најјаче
развила своју снагу. То је било за време цара Душана.
Душан је био и у одбрани и у ширењу своје државе сретнији од својих претходника.
И за државни и за црквени живот највише су значила његова освајања на југу. На тој
страни је Душан узео Арбанију и Епир, а од разривене Византије Македонију и
Тесалију. Тиме је ушла у састав његове државе цела стара охридска архиепископија са
23 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
24 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
25 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
држаној вери. У Пољској су нпр. у то доба били закони против православних више
строги.
2. Богумилства није потпуно нестало ни до Душанова доба, нарочито га је било на
југу у новоосвојеним областима. Надирало је такође из Босне и Хума. Са богумилима и
другим јеретицима поступало се врло строго. Богумили су били жигосани; и прогањани
из земље, а имања су им одузимана. Кажњавани су и они који су се са њима мешали.
3. Православна Црква са својим манастирима и вишим свештенством била је у
нашој средњовековној држави посебан, повлаштен, сталеж. Владарска власт и државни
поредак почивао је на сталежу властеле и на Цркви. Бивало је прилика, као и у
западним државама, да се владар могао поузданије ослонити на своју духовну властелу
него на световну. Патријарх, епископи и игумани већих манастира били су чланови
државног сабора.
4. Преставници наше старе јерархије участвовали су у вођењу државе већ тиме, што
су били чланови државног сабора. Но способни појединци из јерархије преузимали су,
када је била прилика, и неке нарочите унутрашње и спољашње државне послове и
слати су као преставници државе на страну. Значајно је за таке наше првосвештенике
политичаре, да тај свој рад никада нису схватили као прилику у којој би се црквена
власт могла истаћи пред световну у вођењу државног живота. Они су тиме своје
способности, на махове, стављали у службу државних потреба и ништа више. Тако је
чинио већ св. Сава. Таки јерарх, државник био је и Накодим, девети наследник св. Саве
на архиепископској столици († 1325). У времену када су се биле завргле династичке
распре и борбе између краљева Драгутина и Милутина радио је он са успехом на томе
да се браћа измире. Ишао је, послан од сабора и краљева, у Цариград као дипломата да
склопи уговор о миру. У његово време се Стеван дигао на свога оца Милутина. Та
борба са својим тешким и жалосним појединостима завршена је ипак помирењем оца и
сина. До тога помирења је дошло настојањем Никодимовим.
5. Као нарочито повлаштен сталеж и ступ државе добијала је српска Црква почевши
још од Немање, а особито за Душанове владе, многа имања у баштину и уживала је
разне повластице. Цркви се баштина по праву није могла одузети. Да би Црква била
заштићена од ма чије самовоље било је узакоњено да црквено имање надзире само
владар, патријарх и логотет, иначе никоја световна власт. Закони су штитили и
свештенички углед, па су увреде учињене свештенику кажњаване строже него иначе.
6. У средњем веку је уз властелинску баштину ишло и право дељења правде —
право суда. Тако право је имала и Црква: епископи и игумани су судили људима на
манастирском добру за преступе који нису потпадали под државни суд. По градовима
су црквени судови решавали и неке грађанске спорове, јер су у средњем веку и код нас
свештеници били чувари и тумачи писаних закона. Свештена лица су потпадала само
под црквени суд. Једино црквени суд је решавао и брачне спорове и преступе против
вере. У тим случајевима је црквени суд судио по црквеним законима, а не по државним,
и у то судовање се није могла мешати никоја друга власт.
Патријарашки двор, као и царски, имао је право уточишта.
7. Владарске грамате којима су добиване баштине и повластице звале су се
хризовуље — златом печаћене повеље, а чуване су у манастирима. — Када је Душан
доводио у ред своју државу, утврдио је у своме Законику и права Цркве. Како је Душан
православну Цркву сматрао главном основом државе, он јој је у своме Законику дао
већа права него што је имала дотле. (Законик је прихваћен на сабору у Скопљу 1349. г.,
а проширен је на сабору у Серезу 1354. г.). Душанов Законик се састоји из 201 члана, а
прва и највећа група тих чланова (38) говори о православној вери и црквеним
пословима. И у даљим својим члановима враћа се Законик на Цркву.
26 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
27 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
28 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
2. После свега што се догодило, било их је и међу Србима који се нису слагали са
Душановим државничким и црквеним радом. Многи су држали да је за Србе доста оно
што је остало од св. Саве: краљевина и архиепископија. Сви ти незадовољници схватили
су Калистову анатему врло озбиљно и она је у народу одјекнула болно. Зато је већ
Душан покушао да измири своју Цркву са цариградском. У томе га је спречила смрт
патријарха Јоаникија 1354. г. а већ 1355. г. умро је и сам. После његове смрти почело је
нагло да пропада све што је он за свога живота стекао, па и оно што је наследио.
3. Девет година после Душанове смрти покушао је исти Калист који је српску Цркву
проклео да се са њоме измири. Но умро је посред преговора са царицом којој је тим
послом био дошао у Серез. Затим је покушао да Цркве измири деспот Угљеша и са
његових крајева је анатема заиста и скинута, но под тешким уветима.
4. Потпуно измирење Цркава извео је после Урошеве смрти кнез Лазар. Као
најугледнији међу осталим српским православним владарима сазове он 1374. г. сабор
да се решава о измирењу Цркава. На сабору је била и царица Јелена као монахиња
Јелисавета. На сабору је било предато Србима Светогорцима да изврше измирење.
Српско изасланство је у Цариграду било лепо дочекано и преговори су са успехом
завршени. Цариградска је патријаршија признала српску патријаршију за закониту.
Скинута је клетва са свих живих и мртвих чланова сабора у Скопљу. Свечаност
измирења обавили су изасланици цариградске патријаршије почетком 1375. г. у
манастиру св. Арханђела, над гробом цара Душана, недалеко од Призрена.
29 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
је и краљевски сто. Над средњом лађом се диже округло кубе до висине од 25 метара.
Градња Дечана је трајала осам година. Сва четвора врата имају широке довратке
(портале) сведене високим луковима. Портали су од белога мрамора, украшени
резбаријом. Споља су зидови обложени плочама углачаног белог и црвенкастог
мрамора. У дечанској паперти налази се велика слика целе лозе Немањића. Дечане је
градио неимар из Котора, града краљева.
Прва озбиљнија незгода после распада царевине јавила се у српској Цркви када је
требало изабрати наследника патријарху Сави IV. Тек пола године после његове смрти
састао се изборни сабор. На сабору је било много неспоразума, те да би се скратили
жалосни сукоби, буде изабран за трећег по реду српског патријарха пустињак старац
Јефрем. Тај свети и слаби старац управљао је Црквом нешто мање од пет година. Онда
се вратио у своју испосницу. Његов наследник Спиридон умро је у најнезгодније време,
одмах после косовске битке, када се није могао састати сабор. У тим незгодним
приликама враћен је Јефрем опет на патријарашку столицу. Остао је на њој док 1393. г.
није изабран за патријарха Данило III.
31 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
Прве тешке последице Косовске битке за нага народ биле су то, што су сви владаоци
српских земаља доспели у турско вазалство. Као вазали морали су, по невољи, да уз
своје господаре војују на цареве хришћанске. Како им је било тешко то »необично
војинства слугованије« каже нам Краљевић Марко пред битку са влашким војводом
Мирчом на којега је кренуо са Бајазитом: »Ја велим и молим Бога да хришћанима буде
помоћник, а ја први нека будем мећу мртвима у овом боју.« И би тако. (1394.).
Друго понижење хришћанске свести било је то што су се српске владарске кћери
морале удавати за султане. Византијске и бугарске чиниле су то и пре. Прва је од
српског рода попла тим путем млађа кћи Лазарева Оливера, »да би се Христово стадо
спасло од вука који га погубљује.«
Уз све то осетила је српска Црква у новом времену и иначе штете. Дотле су српски
владари изузимали црквена имања од сваког терета, а после Косова расписују и на
црквена имања и турски данак и порез на војску.
За историју српске Цркве и народа најзначајнија је последица Косовске битке
исељавање православног живља у јужне крајеве Угарске. Тако су државни губици на
југу донекле накнађени тиме, што су доњи крајеви Угарске добили нашу верску и
националну ознаку.
Време св. Стевана Лазаревића јесте за српску државу време сутона пред потпуну
пропаст. Ни српској Цркви није тада живот био лак, али за њу се не може рећи исто
што и за државу. Добар део јужних крајева наше Цркве био је, истина, под Турцима,
али су се њене границе шириле на север. Код наших насеобина у јужним крајевима
Угарске почиње ускоро после Косова црквени живот: дижу се манастири, преписују се
32 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
књиге, оснивају се епископије. Угарски краљ Матија признаје српску Цркву у својој
земљи.
2. И у своме унутрашњем животу стоји Црква тога времена доста добро, барем у
полуслободним крајевима. Кнегиња Милица и као монахиња Јевгенија води бригу о
држави и о Цркви. Она је дигла лепи женски манастир Љубостињу, близу данашњег
места Трстеника, и ту је монаховала са Јефемијом, удовицом деспота Угљеше. Ту је и
сахрањена. Старала се и за Дечане који су до данас сачували неке њене дарове.
Помагала је и Хиландар.
3. Стеван Лазаревић је необична владарска личност, али не само по витештву и
јунаштву, ни по владарским способностима. Он је као владар тим већи што у
најстрашнијим временима наше историје није заборавио духовни живот свога народа..
Лазарев син зна за још једно царство осим земаљскога.
Манасија. Најважније дело деспотово за Цркву јесте његова задужбина манастир
Манасија или Ресава. Грађена је од 1407. до 1418. г. на обали речице Ресаве код
Деспотовца. Та грађевина је заправо тврђава са манастиром. Са уметничке стране је
Ресава скоро ремек-дело. Набрзо после смрти деспота Стевана заузели су манастир
Турци. После пропасти српске деспотовине ускоро је сасвим запустео. У његовом граду
је становала турска посада. За нашу историју важна је Ресава стога, што је у њој;
отпочео један важан књижевни и културни покрет. То је рад ресавске школе чији
утицај траје од почетка XV. в. до у XVIII в.
4. Стеван Лазаревић је био далеко чувен као милосрдан владар, те су му долазили
убоги и из далеких крајева — из Приморја и Бугарске. Милостињу је радо чинио тајно
и ноћу. Када је у својој новој престоници Београду подигао митрополијски манастир и
још две цркве, уз једну је дигао болницу и склониште за старце.
Према промењеним приликама Стеван је обдаривао Цркву више новцем него
земљом и људима. Тако је чинио и његов наследник деспот Ђурађ Вуковић.
Деспота Стевана Лазаревића уврстила је наша Црква у ред светитеља због његових
заслуга за црквени живот, због његове побожности и хришћанског милосрђа. (1927.).
33 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
У великој народној пометености после пада Смедерева утрнула је, не знамо тачно
када, и самосталност српске Цркве. Охридска архиепископија добила је постепено све
српске епархије под Турцима у своју власт и управу. Многи наши епископи и више
свештенство били су против охридске власти. Нерасположење према Охриду узело је
већег маха после 1525. г. Због тога је охридски архиепископ Прохор сазвао црквени
сабор (1528-9) како би повратио ред и васпоставио своју власт у свима епархијама. У то
време јавља се смедеревски епископ Павле као најозбиљнији и најупорнији противник
охридске цркве. Уз помоћ епископа који су му били одани и који су га изабрали за
архиепископа прогласио је он отцепљење пећке Цркве од Охрида. Павла су по свој
прилици помагали Турци и борба његова са охридском архиепископијом је трајала
једанаест година. Ни када је свргнут Павле није та борба завршена (1541). Завршена је
тек обнављањем пећке патријаршије.
35 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
36 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
европским дворовима. Устанак је заиста избио 1614 г. у Црној Гори, али није успео. —
Патријарх Јован је докончао живот у Цариграду.
6. Наследник Јованов био је патријарх Пајсије. Он се држао према Турцима
помирљиво, јер су због дотадањих немира били према Цркви неповерљиви. На тај
начин је поправио положај српске Цркве у држави. Пајсије је седео најдуже на
патријарашкој столици од 1614-1647 г. Трудио се да шири писменост, а и сам је писао.
Написао је живот и службу цара Уроша.
Већ у Пајсијево доба почиње уздање наше Цркве и народа у православну Русију, а не
у Запад као што је дотле било. Пајсијев наследник Гаврило Рајић ишао је лично у
Русију и тамо је провео две године дана. Кад се вратио Турци су га погубили.
7. За време патријарха Арсенија III Чарнојевића (1674-1690) ратовали су Турци са
Аустријом. У томе рату су учествовали и Срби. Како је рат у јужној Србије несретно
вођен, иселио се Арсеније са многим народом у аустријске земље. Ускоро после
Арсенијеве сеобе заузео је његово место Грк Калиник. После њега значајно је за нашу
Цркву време управе патријарха Арсенија IV. Шакабенте. Тада је Аустрија опет ра-
товала с Турцима и Срби су поново били на аустријској страни. И овај је рат несрећно
вођен, те се патријарх Арсеније IV. са много народа преселио у Аустрију 1737 г.
После ове сеобе ређају се на патријарашкој катедри наизменце Грци и Срби, већ
према томе да ли Срби имају више или мање поверења код Турака. Грци који су
долазили на престо српских патријараха чинили су нашој Цркви многа зла. Јоаникије
који је наследио Арсенија IV. просто је пљачкао и отимао што је могао. Најзад је
побегао из Пећи и понео из ње све осим, светих моштију које су тамо лежале. Ти Грци
су водили политику цариградског патријарха која је ишла за тим да се укине пећка
патријаршија. Они су Цркву бездушно задуживали, гонили су Србе епископе и
намештали Грке. Радили су на ширењу грчког духа у српској Цркви и на томе да се она
материјално упропасти. Успело им је да је укину за време патријарха Грка Калиника II.
1766. г.
37 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
ТРЕЋИ ДЕО
а) Живот у Угарској
38 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
тако населили данашњи Банат, Бачку, Барању и Срем. Срба је у тим јужним крајевима
Угарске било толико да је мађарски краљ Матија после пада деспотовине у Србији,
могао да обнови српску деспотовину на своме земљишту. Ту деспотовину је предао као
феудум Вуку Гргуровићу, унуку деспота Ђурђа Бранковића (1471). Деспотска су
седишта била, у току времена, места Сланкамен, Купиново, Беркасово, Моровић.
Када су Турци узели Београд (1521), а пет година после тога и цео Срем, појачане су
српске насеобине у јужној Угарској толико да је та земља сматрана српском. Мађари су
се повукли даље на север. Српских насеља је било и у горњој Угарској (Будим,
Сентандреја, Стони Београд, Коморан, Јегра, Велики Варадин итд. У Сентандрији има
до данас седам православних цркава).
2. Исељеници су, како то обично бива, понели собом велику љубав према својој вери
и Цркви, те се већ у XV в. у јужној Угарској развија наш црквени живот. У време
деспота Ђурђа Бранковића (1427-1456) било је средиште тог црквеног живота у
београдској митрополији, јер је Београд са Мачвом био у мађарским рукама. Мађарски
краљ Матија је признао српску Цркву у својој држави. За наш црквени живот у
Угарској заслужни су наши деспоти. Они су од старих владара наследили осећај
дужности према својој Цркви, па су се за њу старали. Можда су ти наши полувладари
учинили сразмерно и више од старих владара — јер су много мање имали.
3. Породица деспота Стевана Слепог. Стеван Слепи се нешто пре пада Смедерева
склонио у Зету. У Скадру се оженио Ангелином, кћерком Ђорђа Аријанита, а рођаком
Ђурђа Кастриота. Затим је отишао својој сестри Катарини Цељској и настанили су се у
фриаулском (фурланском) Београду, на млетачком земљишту. Имао је два сина: Ђорђа
и Јована. После очеве смрти дошла су оба са матером у Угарску (1486) и добила су у
власт деспотовину. Ма да су обојица дуго живели у чисто римокатоличкој средини,
били су и они и мати одани својој вери и Цркви. Ђорђе се одрекао деспотства и
закалуђерио се под именом Максима. После смрти брата Јована отишао је за неко
време са матером у Влашку. Као влашки митрополит бавио се и важним државним
пословима. После се вратио у Срем и постао сремски митрополит (1508). Седиште му
је било у његовој задужбини манастиру Крушедолу. Мајка Ангелина подигла је код
Крушедола женски манастир. Сви су чланови те деспотске породице проглашени за
свете. Када су Турци 1716 г. спалили Крушедол, изгорела су и њихова тела. Успомена
на мајку Ангелину и њене синове очувана је у лепој народној песми Смрт Јова
Деспотовића.
У Барањи и горњем Срему чува се успомена на Стевана Штиљановића, кога народ
такође сматра деспотом. Родом је из Паштровића, а у Срем је дошао за време турског
надирања. Забележено је да је у гладним годинама делио народу храну из својих
житница. И он је проглашен за светога. Тело му лежи у манастиру Шишатовцу у
Фрушкој Гори.
Манастири. Најстарији Фрушкогорски манастири су подигнути у деспотско доба.
Крушедол и Хопово су из XVI. в. Остали су подигнути кад су Турци овладали Сремом
и угарским крајевима. Неки су постајали још пре него што је обновљена патријаршија,
а сви постоје пре сеобе под Арсенијем III. Исте су старине и наши манастири по
Банату, Бачкој и у крајевима данашње Угарске. На број их је до четрдесет.
Епископије. Када је Угарска пала под Турке основано је за тамошње Србе већ у
XVI. в. неколико епископија. У том ш XVII. в. помињу се поред епископа у Будиму
епископи у Мохачу и Сигету, у Јегри и Сегедину, у Вршцу и Бечкереку, Темишвару,
Јенопољу, Араду, Вел. Варадину.
Наши манастири и епископије у крајевима Угарске имали су двоструку историјску
задаћу: да одрже у народу православну веру и да му очувају националну свест. Обе су
задаће добро извршили.
39 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
40 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
1. Пошто су Турци већ давно били покорили Угарску, поново су предузели при крају
XVII в. да заузму Беч. Када су 1683. г. од Беча одбијени, успео је најзад папа римски да
оствари против њих Свети савез (Пољска, Млеци, Аустрија) и рат је настављен.
Аустрија се није могла поуздати једино у своју војску, те је дизала на устанак против
41 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
1. Арсеније III., а још више његов саветник Исаија Ђаковић знали су шта хоће, кад
су од цара Леополда тражили за патријарха власт над православним Србима у Срему,
Славонији, Хрватској и Угарској. Ту је међу пређе насељеним Србима већ од почетка
рата озбиљно увођена унија. Зато је патријарх, чим је примио привилегију, објавио
народу у тим крајевима да је власт над њим узео у своје руке.
2. У данашњој Барањи и северно од ње било је много Срба већ примило унију.
Патријарх је отишао у тај крај' и ту је остао три месеца. За то време је потпуно уништио
унију у томе крају. После тога је 1692. г. кренуо у Хрватску, где војне и црквене власти
нису хтеле ни да чују за патријарха и привилегију. Арсеније се упутио управо у
марчанску епархију. У манастиру Лепавини, на домак и Загребу и Марчи, провео је два
месеца. Ту је окупљао око себе свештенике и народ и утврђивао их у православљу.
3. Патријархова појава у томе крају охрабрила је народ. Патријарх је умео да се држи
владарски. Кад је ишао у походу вараждинском генералу пратило га је до 300 оружаних
коњаника и пешака. Тако држање је и код власти и код народа дизало поштовање према
његову достојанству. Отмено се држао и према загребачком епископу. Јавио му је
писмом којим је послом дошао у тај крај. Због пречих послова није доспео да га
походи. Вратио се у Угарску.
Последице патријархова боравка у марчанском крају биле су велике. Народ је
запретио марчанском епископу да ће једног дана осванути мртав, ако остане у вези са
Загребом. Тако се онда водила верска политика.
43 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
1. Годину дана и нешто више по смрти патријарха Арсенија III. састао се по царској
дозволи сабор у манастиру Крушедолу да бира старешину српској Цркви. У Бечу су
том приликом желели двоје: прво, да на сабору буду заступљени само Арсенијеви
досељеници, а нипошто и Срби који су пре велике сеобе живели у Хрватској. Тако би
хрватски Срби били излучени из своје црквене заједнице и пропаганда би међу њима
имала одрешене руке. Желели су, затим, да тај сабор бира Србима у Угарској
самосталног патријарха, који не би био у вези са пећким; тиме би српска Црква била
уопће ослабљена.
44 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
2. Крушедолски сабор је одржан о св. Јовану 1708. г. и смрсио је обе бечке жеље. На
сабору је учествовао изасланик Личана и Хрваћана и без дозволе државних власти. Он
је ту, уз отпор царског изасланика, са осталима бирао и изабрао Исаију Ђаковића, за
старешину свих православних Срба под царском власти. Тиме је спасено јединство
Срба у царевини. Друго, тај сабор није изабрао Исаију за патријарха, него за првог и
началног митрополита, а Исаија је одмах положио заклетву да ће пећког патријарха
признавати за свога старешину у духовним пословима. Тиме је очувано јединство
српске Цркве уопће.
Епископи су положили заклетву да ће новога митрополита слушати докле год остане
у православној вери.
3. Још пре самог избора одредио је сабор да царски, свети и свештени манастир
Крушедол буде митрополитска столица за сав српски народ под влашћу бечког цара.
Тако је основана, заправо обновљена, крушедолска митрополија. Пећки патријарх ју је
признао 1710. г.
Исаија је о своме избору известио и рускога цара Петра Великог као »нашег
православног цара«.
Митрополија је била у Крушедолу до 1713. г. Тада је пренета у Карловце те се за
даља времена назива карловачком митрополијом.
Исаија је умро исте године — у Бечу, као и Арсеније.
За наследника му је изабран Софроније Подгоричанин епископ славонијски. Он је
умро већ после годину дана. У народу се пронео глас да наше митрополите неко трује.
д) Београдско-карловачка митрополија
Српска православна Црква се стално старала да што више свога народа одржи на
окупу. Зато су онако широке границе Макаријеве патријаршије, зато је и Арсеније III.
тражио да добије власт над свим Србима у царевини. И начин како је биран први
крушедолски митрополит казује исто. Та тежња наше Цркве показала се и после
пожаревачког мира којим је завршен рат што га је водила Аустрија са Турском од 1716.
до 1718. г.
1. Пожаревачким миром добила је Аустрија од Турске Тамишки Банат, нешто
босанске посавине и један део Србије у коме је била београдска митрополија и
ваљевско владичанство. Природно би било да је тада православни народ освојеног
Баната и Србије дошао под духовну власт карловачке митрополије, но државним
властима није ишло у рачун јачање српске Цркве. Београдска митрополија са
банатским епископијама, вршачком и темишварском, остала је самостална.
Но ипак су се ујединиле митрополије карловачка и београдска. Када је умро
карловачки митрополит састао се 1726. г. народно-црквени сабор у Карловцима и
сјединио је обе митрополије под београдским митрополитом Мојсијем Петровићем.
Бечке власти су попустиле пред одлучном вољом народа.
2. После смрти митрополита Мојсија Петровића изабрао је карловачки сабор
Вићентија Јовановића за митрополита свим Србима под царском влашћу (1731).
Уједињена београдско-карловачка митрополија је живела до 1739. г. докле је трајала
аустријска власт у Србији — дакле тринаест година.
3. Време у коме су нашом Црквом управљали митрополити Мојсије Петровић и
Вићентије Јовановић било је за нашу Цркву тешко и значајно. Пожаревачки мир још
није био ни потписан, а у Србију су већ били послани језуити да раде на унији. Године
1726. установљена је београдско-смедеревска римокатоличка епископија. У Србији је
45 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
а) Црквена управа
46 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
б) Књиге и школе
1. Кад се наш народ после велике сеобе у царским земљама већ смирио, биле су
Цркви пре свега потребне књиге. Што се књига ту нашло било је већ дотрајало, а
држава је нашој Цркви подметала унијатске књиге. Због тога су за нас доношене
црквене књиге из Русије и продаване су на великим вашарима, но држава је томе стала
на пут. Нешто наших књига је штампано у Римнику у Влашкој. Неке су резане на
бакарним и дрвеним плочама и тако су умножаване.
47 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
49 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
50 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
опасним, бојала га се, па је хтела да га прекине строгим надзором над радом српске
Цркве.
Други разлог за таки поступак био је верско-политички: царица се надала да ће код
Срба попустити верска упорност када их одвоји од православне Русије, те да ће их тако
лакше превести барем у унију, ако већ не у чисто католичанство. Царица је, при свем
секуларизовању, била својој вери врло одана, а друге вере није трпела. А била је добро
уочила шта за Србе у вери значи помоћ из Русије. Наши свештеници су одлазили у
Русију, руски трговачки каравани су редовно обилазили наша насеља од Ердеља до
Јадрана и снабдевали су наше цркве и домове књигама, утварима и иконама. Оданде су
нам долазили учитељи и школске књиге. Тамо су нам се склањали они којима у
Аустрији није било останка. То ослањање на Русију сметало је дакле јако пословима
уније.
Због свега тога је царица сва самоуправна права наше Цркве у својој земљи скоро
потпуно скршила, а власт над њом је узела великим делом у своје руке. Постигла је то
да нам је везе са Русијом у многоме прекинула и да нас је знатно излучила испод руског
културног утицаја. Но своју крајњу намеру, да српску Цркву разбије и поунијати, ипак
није ни изблиза остварила.
3. Државне власти и уредбе за српску Цркву. Марија Терезија није хтела да
потврђује закључке наших сабора који су сами желели да среде прилике у својој Цркви,
него је при своме двору основала посебно министарство које ће уређивати нашу Цркву
у њено име. То је била Илирска дворска комисија, кашње депутација. У тој депутацији
није било ни једног нашег човека. Њојзи је царица поверила да сачини за нашу Цркву
сталне законе и уредбе и да састави план по коме би се православни Срби већ једном
поунијатили.
Наш народ је у Аустрији називан прво рацким, па онда илирским народом. Реч Рац
долази од речи Rascianus а значи Рашан. Вера нам је називана грчко-несједињеном, па и
шизматичком.
а) Српска штампарија у Бечу. Српски сабори и митрополити су тражили дозволу
да оснују своју штампарију за црквене и школске књиге. Дозволу нису добили него су
упућивани да узимају књиге из унијатске штампарије у Трнави. Наши стари то нису
чинили него су узимали руске књиге. Да би се тој трговини стало на пут уредила је
Илирска дворска депутација 1770. г. у Бечу штампарију за наше потребе. Књиге које су
у тој штампарији штампане биле су врло помно прегледане. Брисано је из њих све што
је потсећало на Русију, у тексту је подметано неправославно учење итд. Народ се тих
књига бојао и одбијао их је.
б) Реформа календара. Бечке царске власти су при реформисању целог државног
живота хтеле да дигну и народну привреду. Како је и католичко и православно
становништво светковало врло много празника, укинуле су државне власти многе
римокатоличке празнике, прогласивши их обичним радним данима, па су прешле и на
реформу српског православног календара. Дотле би се ствар могла и разумети и
правдати.
Но власти при укидању наших празника није било стало само до тога да наш народ
добије што више радних дана, него и до тога да затре наше националне и црквене
традиције. Илирска дворска депутација је укинула празновање свих Срба светитеља,
до једног св. Саве. Ружно је било у тој ствари то, што су из Беча приморали наше
епископе да за укидање празника узму на себе одговорност пред народом. Уз Србе
свеце брисани су из календара и руски свеци. Од преосталих празника укинуо је цар
Јосиф још петнаест. Наш календар како је тада преудешен прешао је у све крајеве
нашег народа и остао је у употреби до данас. — У то време нам је и почетак године
51 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
пренет на први јануар (1776), јер је за нас по византијском стилу година почињала
првога септембра. У Русији је то учињено још раније.
в) Жумберак и Марча. На западу од Загреба протежу се између Хрватске и
Словеније Ускочке или Жумберачке горе. Хрватска падина тих гора зове се Жумберак.
Ту се од половине XVI. в. налази наша најзападнија насеобина. У време Марије
Терезије било је ту нешто око 4.000 православних душа. Тај се народ са својим
домаћим свештенством дуго и упорно опирао навалама уније. Најзад су у Жумберку
послове уније узели у своје руке аустријски генерали и обавили су их на начин како
никада и нигде није вера ширена. Велика напрезања митрополита Павла Ненадовића и
владике Данила Јакшића да тај део наше Цркве спасу остала су без успеха. Њима и
свем нашем свештенству је забрањено да се мешају у послове уније. Жумберак је за
нашу Цркву и народ изгубљен око 1761. г. Данас износи број унијата у Жумберку преко
7.000 душа.
Марија Терезија је докрајчила и наш вековни спор са унијатима око манастира
Марче. Она је 1753. г. Марчу одузела од православних и предала га једном католичком
монашком реду.
г) У терезнјанска насиља према нашој вери и Цркви спада и покушај да нам се
подметне катихизис са неправославним учењем вере. Тај су покушај уз јаку борбу
осујетили наши епископи помоћу ковиљског архимандрита ученог Јована Рајића.
д) Крај Илирске дворске депутације. Када је нашем народу већ дозлогрдило
насиље над вером, избиле су побуне против свега што је дотле учинила Ил. двор.
депутација. Народне побуне су избиле у Новом Саду и у Вршцу. Народ се дигао против
својих епископа мислећи да они вољно примају бечке наредбе и да тиме издају своју
веру. На то је царица укинула то српско министарство 1777 г.
4. Јован Рајић је рођен у Карловцима 1726 г. Учио је код Козачинског па се онда
отиснуо у свет на науке. Био је по мађарским школама а затим је отишао пешице у
Кијево, где је учио три године. Ишао је у Хиландар да скупља грађу за српску историју.
Био је учитељ у Карловцима и Новом Саду. Закалуђерио се у манастиру Ковиљу и ту је
и умро као архимандрит. У неуморном раду је написао и превео око двадесет
богословских дела. За Цркву је најважнији његов Катихизис који се употребљавао у
школи сто година. Рајић носи почасни назив оца српске историје, јер је написао прву
нашу историју од најстаријих времена. Значајно је да је то уједно историја Бугара и
Хрвата. Писао је и песме.
52 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
гимназија у Новом Саду. После тога сабора световњаци траже све више места у
управи Црквом; што даље црквени се закони све више посветовњачују; чују се гласови
да манастире треба укинути.
Наша књига и култура имала је дотле своје основе и узоре у византијско-руској
књизи и култури и била је, у главном, црквенска. Од тада узима угледе у западној'
филозофији Просвећености и престаје бити црквенска. Први је носилац тога правца код
нас бивши хоповски монах Доситије Обрадовић. И на развоју наше уметности,
сликарству и неимарству, даде се пратити како су наше везе са Истоком, са кога смо
дошли, попустиле и како смо у то време већ подлегали западним утицајима.
Наскоро после темишварског сабора признато је Србима у Угарској и Хрватској
држављанско право, а епископи су примљени за чланове државних законодавних тела.
2. На темишварском сабору је изабран за митрополита млади будимски владика
Стеван Стратимировић, највећи јерарх карловачке митрополије. Рођен је у Кулпину у
Бачкој 1757. г. После доброг школовања одлучио је да се замонаши и тада је учио
богословске науке код нашег најученијег богослова Јована Рајића. На челу митрополије
стајао је 46 година. Умро је 1836. г. Сахрањен је у карловачкој саборној цркви.
За дуго време своје управе увео је Стратимировић сталан ред у својој Цркви и чврсту
дисциплину међу свештенством, која је остала и за потоња времена. Почевши од
његова времена полаже се све више на образовање свештенства. Митрополит
Стратимировић је основао у Карловцима српску гимназију (1791) за коју је дао
материјална средства грађанин Димитрије Анастасијевић Сабов и други карловачки
грађани. 1794. г. отворио је Богословију. Уз те две школе основао је Благодјејаније у
коме су се хранили сиромашни ученици. Данашња патријарашка палата у Срем.
Карловцима такође је саграђена из Стратимировићевог новца. За митрополитску
библиотеку је набавио 3602 дела. Одбио је бечке предлоге да усвојимо јулијански
календар и да се одречемо ћирилице. Одлучно се борио против уније која је радила и у
доба Просвећености и верске трпељивости.
Митрополит Стратимировић се бавио и опћенародним пословима. Био је у вези са
Карађорђем и помагао га је. Руском цару Николају I. послао је нацрт о васпостављању
српске државе. Бавио се и науком.
У новијој историји карловачке митрополије важнији су догађаји ово:
1. Када су Мађари 1848. г. дигли буну против Хабзбурговаца одржао је наш народ у
Карловцима Мајску скупштину, која је решила да се зарати са Мађарима. На
скупштини је митрополит Јосиф Рајачић проглашен за српског патријарха и
постављене су народне војничке власти. Иначе је то време велике сарадње Хрвата и
Срба. Леп знак народног јединства био је када је патријарх Јосиф у Загребу увео у
власт и част хрватског бана барона Јосифа Јелачића (в. песму П. Прерадовића).
Старешине карловачке митрополије носиле су од тада наслов патријарха.
На Благовештенском сабору 1861. г. донете су уредбе за Српску војводину, која је
била кратко време посебни наш териториј у склопу Аустрије.
На сабору од 1864/5 г. преустројена је дотадања црквена управа. Световњаци су у
свим гранама црквене управе добили превагу над јерархијом, изузев чисто духовне
послове. Тада утврђени начин управе остао је све до уједињења српских Цркава.
Сукоб народних првака и јерархије постао је врло јак за време патријарха Германа
Анђелића. Иако вређан и сумњичен патријарх Герман је један од највећих народних
добротвора. Он је са својим братом Стеваном подигао лепу зграду гимназије у Срем.
Карловцима.
Међу велике патријархе Карловачке Цркве спада и Георгије Бранковић, који је,
можда, највећи добротвор свога народа. Подигао је богословски семинар у Срем.
Карловцима, учитељску школу у Сомбору, основао је фонд св. Саве, оставио је иза себе
53 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
врло велику новчану оставину. Био је добротвор и Српског сокола. За његово време је
преустројена Карловачка богословија.
2. У Карловачкој митрополији и патријархату негован је црквени научни рад врло
много. Архимандрит Иларијон Руварац је оснивач наше научне историје. Његов брат
Димитрије најобилнији је наш историк. Историју Цркве су озбиљно обрађивали прота
Мане Грбић, епископ Иларијон Зеремски, прота Милутин Јакшић, а и данас ради на њој
Радослав Грујић и Филарет Гранић универз. професори. Међу песнике озбиљног гласа
иде епископ Лукијан Мушицки, а међу говорницима се високо истичу епископи
Никанор Грујић и Теофан Живковић. Међу школским раденицима на првом је месту
бивши професор и ректор Богословије карловачке прота Јован Вучковић.
По свим школама ове митрополије много је неговано црквено појање, нарочито у
Богословији и учитељским школама. Због тога је ту појање у народу јако одомаћено.
Нема већег места у коме не би било једно или два црквена певачка друштва (грађанско,
занатлијско, сељачко). На уметничком неговању црквене песме су радили много
Корнелије Станковић, који је први почео да ставља у ноте и хармонизује наше црквене
песме, па онда Тихомир Остојић, Иса Бајић, Душан Котур и т. д.
Мећу многобројним старијим и новијим иконографима најважнији су ови уметници:
Константин Данил, Теодор Крачун, Павле Симић, Стеван Алексић, Паја Јовановић,
Урош Предић.
3. У уједињену српску Цркву унела је карловачка митрополија епископије: пакрачку,
горњокарловачку, бачку, темишварску, вршачку, будимску и архидијецезу
сремскокарловачку. Унела је, даље, двадесет и седам манастира са имањем, старинама и
моштима (св. цара Уроша у Јаску и св. кн. Лазара у Врднику); фондове којима је
издржавала своје школе, цркве и епископе. Затим, Карловачку богословију и гимназију,
новосадску гимназију, учитељске школе у Сомбору, Пакрацу и Горњем Карловцу, више
девојачке школе у Панчеву и у Новом Саду и многе основне школе. Љубав народна
према својој Цркви огледа се у тој митрополији на лепим храмовима по свим њеним
градовима и селима.
54 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
ЧЕТВРТИ ДЕО
У доба нашег насељавања на Балкану носила је Црна Гора назив Диоклеја и по томе
Дукља, а од XI. до XV. века звала се Зета.
1. Када се наш народ настанио у Дукљи доспео је под утицај западног хришћанства,
колико га је после сеобе народа ту остало, и под непосредни утицај верске мисије из
Рима. Од 732. г. дошао је и под утицај Византије, а кашње се упознао и са
хришћанством на националној основи које се развијало у Далмацији. Стога тај крај није
био верски и црквено уједначен.
Римска Црква је имала, нема сумње, превагу. На основу таког стања је зетски владар
Михаило своју земљу, одмах по деоби Цркава, потчинио папи, а у Бару је обновљена
бивша диоклејска архиепископија под називом дукљанско-барске. Тиме је у тој земљи
надмоћ хришћанства у латинском облику још порасла. Када је новорођеног Немању
требало крстити није се у околици Рибнице (код данашње Подгорице) нашао ни један
православни свештеник да то учини. И Вукан се само на основу таке верске сразмере
смео одлучити да Зету у црквеном погледу подложи Риму. Ипак су у Зети словенске
ознаке хришћанства и у таким приликама биле очуване, а исто тако и обичаји и уредбе
источне Цркве (свештенички брак).
2. У својој тежњи да народ верски уједначи обратио је св. Сава Зети нарочиту
пажњу. Зетска епископија коју је основао спада међу истакнуте светосавске
епископије, које су дигнуте у крајевима где је православље било угрожено. Седиште те
епископије било је крај Котора, на Превлаци у манастиру св. арханђела Михаила. За
време цара Душана појачан је рад на учвршћивању православља толико да је Зета тада
добила потпуно православни карактер. Када је проглашена српска патријаршија
дигнута је зетска епископија на степен митрополије.
3. После смрти цара Душана узела су власт у Зети браћа Балшићи у своје руке. Како
су били притешњени од Турака, они су се, по примеру босанских владара, обраћали за
помоћ папској курији, нудећи прелаз у римску Цркву, ма да је у Зети народ био у већем
делу православни.
И после битке на Косову остала је зетска Црква у саставу пећске патријаршије, да
кашње заједно с њоме доспе под власт Охрида.
У Зету су спадали и делови Албаније са Скадром, Бока Которска, делови Хума. Тај
се обим сужавао и мењао па је зетска митрополија према тим променама граница
мењала своје седиште.
4. Зетска митрополија је у XV. в. склонила своје седиште испред Млечића са
Превлаке у Будву, а доцније у манастир Свете Пречисте у Крајини, ниже Скадра, но
православни народ у Боки остао је под, њом. Митрополија је остала у Крајини и када су
Млечићи узели Скадар са тим крајем. Но када је тај крај допао Турцима, пређе
митрополија у манастир Врањину, па онда на Обод у Ријеци Црнојевића. У времену
митрополита Висариона усталила се најзад митрополија за потоња времена у
цетињском манастиру (1485). Цетињски манастир је подигао у част Богородице зетски
владар Иво Црнојевић, како се заветовао док се био склонио у Италију испред Турака.
И он се настанио на Цетињу и снабдео је манастир свим што му је било потребно за
живот. Његов син Ђурађ уредио је у том манастиру прву српску штампарију. Из ње је
1494. г. изишла наша прва штампана књига Осмогласник. Штампане су тамо и друге
књиге, као Псалтир и Требник. За даљи верски живот у Зети била је од значаја борба
55 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
браће Црнојевића о власт. У тој борби се потурчио млађи син Ивана Црнојевића
Станиша да би себи осигурао султанову заштиту. Назвао се Скендер-бегом. Уз њега се
истурчило још доста Црногораца, а када је пред половину XVI в. Сулејман паша
разорио цетињски манастир, турчење се и наставило. Тако се у Зети одомаћио и
Ислам. Црква је патила од насилних потурчењака, владикин рад је био отежан, а
братства су се крвила. У таким приликама су владике ипак успеле да у Црној Гори
остваре једну врсту теократије, по којој су уз своју духовну власт имали над народом
и световну власт. Владарска ознака владичанског положаја јесте и то, што се од 1697. г.
владичанско достојанство усталило у једној породици — Петровића Његуша. Владику
је наслеђивао обично његов синовац.
5. Први је владика из куће Петровића Његуша Данило. Рукоположио га је у Сечују у
Угарској патријарх Арсеније III. год. 1700. Данило је увидео да до независности од
Турака може доћи само тако ако уништи »зло домаће« — потурице. Тако се по свој
прилици при крају 1707. г. одиграо у Црној Гори догађај опеван кашње у Горском
Вијенцу. Десет година иза тога победио је Турке на Цареву Лазу (1712).
6. Знаменит је био владика Василије Петровић (1750-66). Он се још више од
претходника ослањао на Русију. Одлазио је тамо и пословима пећке патријаршије, а
водио је младе Црногорце у Русију на образовање. При цетињском манастиру је
основао школу. Својом духовном и световном влашћу је сузбијао зли обичај крвне
освете. Написао је први покушај историје Црне Горе.
7. У велике владике црногорске иде и Петар I. Петровић (1784-1830). Нешто пре
њега укинута је пећка патријаршија, но црногорска се Црква није подвргла
цариградској, него је наставила живот као самостална Црква, коју је признала руска
Црква. Рукоположен је у Карловцима. Први писан закон за Црну Гору његово је дело.
Тукао је Турке и проширио је земљу. Мирио је братства. За његово време излучена је
Бока из састава црногорске Цркве. По вери и чојству иде Петар I. мећу најбоље Србе.
Проглашен је светитељем. Тело му лежи у цркви цетињскога манастира.
8. Велики је у нашој народној историји његов синовац и наследник Петар П.
Петровић Његуш. Завладичен је у Русији и за његово време су везе Црне Горе са
Русијом присне. Он је наш највећи песник-филозоф. Главна су му два спева Горски
Вијенац и Луча Микрокозма. Умро је 1851. г. Сахрањен је у црквицу коју је себи дигао
на врх Ловћена,
9. Године 1852. престаје световна власт црногорских владика. Синовац и наследник
Петра II. кнез Данило није се завладичио, — црквена власт је одељена од световне.
Старешина црногорске Цркве носи од тада наслов митрополита, а владар кнеза, па
после краља.
Већ за кнеза Данила преузела је држава сва црквена имања, а с њима и бригу за
материјалне потребе Цркве.
10. Последњи митрополит самосталне црногорске Цркве био је заслужни
Митрофан Бан (1885.-1920.). За његове управе је преуређена Црква; уређено је питање
свештеничког школовања и издржавања и питање верске наставе у школама.
1878. г. проширена је Црна Гора херцеговачким областима за које је основана
епархија захумско-рашка у Острогу, а кашње у Никшићу. После балканског рата 1913.
г. обновљена је епархија у Пећи за области које су тада припале Црној Гори.
56 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
1. Крај који данас зовемо Далмацијом био је до 1805. дељен на две области. Доњу је
област сачињавала, отприлике, Бока Которска, а горња област била је остали део
данашње Далмације. Бока је од XII. до XV. в. била у саставу српске државе и у њој је
било православног народа из тих времена. Права пак Далмација била је потпуно
римокатоличка. И ту се јављају српска насеља већ у XIV. в. али их је више после пада
Србије, па затим Босне и Херцеговине, у турске руке. Када су Турци заузели
унутрашњи део Далмације (1540) они су на место ишчезлих староседелаца населили
своје српске поданике из других крајева. Док је Далмација била под млетачком и
дубровачком републиком, које нису трпеле друге вере осим римокатоличке, пећки је
патријарх залуду покушавао да своју власт протегне и на тамошњи православни народ.
Како су Млеци због политичких и трговачких разлога били попустљивији добили су
далматински Срби у XVI. в. ипак свог старешину. У Млецима је постојала јака грчка
колонија, а било је Грка местимице расутих и по Далмацији и острвима. Тим Грцима је
цариградски патријарх дао епископа, који је носио наслов филаделфијског
митрополита, и тај је преко својих викара, Срба, управљао верским животом Срба
Далматинаца. Викари су били обично архимандрити далматинских српских манастира
којих ту има већ од XIV. в. Латински притисак на православне био је у Далмацији врло
јак, па су неки од тих викара морали да бегају чак у Русију. Како православни нису
имали никакве заштите у законима, римокатоличке власти су дизале у православним
храмовима латинске олтаре. Тако није било ништа необично да се у православним
храмовима у исто време или наизменце служе литургије оба обреда. Као и по другим
нашим крајевима Русија је и далматинске Србе снабдевала црквеним књигама и
утварама. Искрено уздање тамошњег народа у Русији било је врло силно. Ушло је и у
књижевност. (С. Матавуљ).
2. Када је млетачка република у наполеонским војнама пропала доспела је Далмација
под Аустрију (1797) и карловачки митрополит Стратимировић је почео да у Бечу ради
на томе, да далматински Срби добију своју епископију. Но добили су је тек кад су
потпали под Французе (1805). Године 1808. наредио је Наполеон да се за Далмацију
оснује православна епископија, да се уреди духовна власт (конзисторија) и да се отвори
богословска школа, све на државни трошак.
3. Први далматински епископ са седиштем у Шибенику постао је Венедикт
Краљевић (1810). У Боци која је том приликом излучена испод цетињске митрополије
намештен је за викара архимандрит Герасим Зелић. Већ 1814. г. сменила је француску
власт у Далмацији поново аустријска власт и ставила је шибеничку епископију под
карловачког митрополита.
Венедикт Краљевић је био по оцу Грк, а по матери Бугарин. Имао је необично
немирну прошлост. За време француске владавине јако се замерио Аустрији, те сада
заплива унијатским водама да би спасао свој положај. У Бечу су његову намеру радо
прихватили и послали су му за богословију учитеље унијате из Галиције. Православни
народ се на то јака узнемирио, те је убио управитеља школе и једног учитеља, док је
Венедикт умакао. Многи су Срби тада допали тешке тамнице. Епископов протосинћел
Кирил Цветковић је осуђен на двадесет година робије. Краљевић се склонио у Млетке
где је и умро.
4. Знаменит је епископ тога времена Јосиф Рајачић, потоњи патријарх српски. Он се
снажно опирао латинским насртајима на православље. Отворио је 1833. г. богословију
у Шибенику. — Унија је у Далмацији радила врло ружним средствима. Така рећи
куповала је душе гладног народа, служила се неваљалим свештеницима које је Рајачић
свргао, а државна власт је ради уније чинила нашем свету груба насиља. Рајачић је
успехе уније свео на најнижу меру. И у то доба су због уније падале главе и ишло се у
57 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
58 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
Велики црквени суд без световњака, и Велики управни и просветни савет са превагом
световњака. Црквене општине су биле организоване у својим Скупштинама и
Црквеним одборима. — Све те власти су добро управљале црквеним животом, а
нарочиту су пажњу обраћале народној просвети. У Босни и Херцеговини је пред
светски рат било преко 100 вероисповедних школа и много просветних задужбина.
У уједињену Српску цркву ушла је босанско-херцеговачка са митрополијама: 1)
дабро-босанском (Сарајево); 2) захумско-херцеговачком (Мостар); 3) зворничко-
тузланском (Тузла); 4) бањалучко-бихаћком (Бањалука).
Ушла је у црквену заједницу и са часном успоменом једне велике душе која је равна
душама хришћана првих, пожртвовних, векова — са успоменом на Кнеза Ива од
Семберије. Имала је, дакле, и честита Босна светитељског духа.
ПЕТИ ДЕО
60 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
остале народну бригу троношки архимандрит Стеван Јовановић. Ишао је у Беч цару, а
обраћао се за помоћ и српском сабору у Темишвару. Најзад је као родољуб изгубио и
живот. Из доба устанака опевана су и запамћена имена честитих свештеника проте
Матије Ненадовића, хаџи Ђере и хаџи Рувима, поп Луке Лазаревића и т. д.
2. Још док је Црква у Србији била под Цариградом постарао се кнез Милош са
народним првацима да јој даде уредбе којима је хтео да стане на пут самовољи грчких
владика и уцењивању народа у име вере. Год. 1822. установљен је за Србију први
црквени суд у Крагујевцу. Кнежеви покушаји да добије Србе епископе нису успели, ма
да му је било много стало да се опрости Грка епископа. Год. 1830. признао је султан
Србији самосталну унутрашњу управу. Тада је привремено решено и српско црквено
питање. Цариградски патријарх је пристао на то да му кнез предлаже епископе, а он да
их потврђује. Тако је 1831. рукоположен у Цариграду архимандрит Мелентије
Павловић за београдског митрополита. За епископа ужичког рукоположен је Нићифор
Максимовић. По повратку из Цариграда рукоположио је нови митрополит са
дотадањим митрополитом Грком Антимом архимандрита Герасима Ђорђевића за
пожаревачког епископа. Антим је отишао из Србије. Набрзо после тога, већ 1832, г.
склопила је Србија са цариградском патријаршијом споразум о самоуправи српске
Цркве.
3. Митрополит Петар Јовановић. — Када је Петар Јовановић постављен за
митрополита дошла је Црква у Србији до бољег уређења. Он је био кнежев секретар
(Павле) и постао је митрополитом непосредно из световњачког сталежа, а по савету
карловачког митрополита Стевана Стратимировића. Управљао је српском Црквом од
1833. до 1859. г. Митрополит Петар је био врло добро образован, упућен у филозофију
и у богословље. У свом раду се угледао на уредбе карловачке митрополије у којој се
родио, живео и радио пре него што је прешао у Србију.
4. Већ Доситије Обрадовић је покушао да у Београду оснује богословију, но право
оснивање те школе извео је Петар Јовановић. Прве јој је учитеље довео из карлорачке
митрополије. За даље наставнике побринуо се тако што је слао младе људе у Русију на
богословске науке. За Петровога времена подељена је црквена област у Србији на
четири епископије. У свакој су засновани духовни судови за брачне спорове и
свештеничку дисциплину. У Београду је био велики духовни суд који је стајао над
епархијскима. По његовој наредби почеле су се и у Србији водити књиге рођених,
венчаних и умрлих (матице).
Митрополит Петар Јовановић није остао до краја живота на челу Цркве у Србији.
Кад су настале борбе међу двема династијама (1859.) он је као против Обреновићевац
отишао у карловачку митрополију и постао је епископ горњокарловачки. Као такав је
умро, а сахрањен је у Крушедолу.
5. После Петра Јовановића дошао је на чело митрополије српске Михајло Јовановић,
један од првих руских ђака из Србије. Он је управљао Црквом, с прекидом, од 1859. до
1898. г. За његово време је Србија проширена нишким и пиротским крајем, а тиме је
проширена и област српске Цркве нишком епархијом. Године 1878. призната је Србије
потпуна самосталност, а годину дана кашње и автокефалност српске Цркве.
У време проглашења Србије краљевином предузето је поновно уређење Цркве у
Србији. Државна власт је том приликом и сувише самовласно захватала у црквену
управу. Митрополит Михаило се није с тиме могао да сложи и стога је свргнут (1881) и
он, и епископи шабачки и неготински. Нашао је уточишта у Русији, а 1889. г. је враћен
на своје место. Тада је почела мирна сарадња Цркве и државе.
6. Српска Црква и држава старале су се о оним нашим крајевима који су до
балканског рата остали под Турцима.
61 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
Цариградска Црква, која је већ после укидања пећке и охридске Цркве узела под
своју власт православне Словене у Турској није правилно обављала своју задаћу међу
тим својим верницима. Она се у главном дала на политички рад у њиховим областима:
потискивала је словенске ознаке тамошњега православља, словенски језик при
богослужењу и народне верске обичаје, а на епископска места је постављала само Грке.
То је била стара политика цариградске патријаршије — политика јелинизовања. Но
када је у Србији са постепеним стицањем државне самосталности национализована и
црквена управа, нашао је тај успех одјека код Словена који су остали у политичком
саставу турске царевине, а у црквеном животу под цариградском патријаршијом. И они
су почели да траже своја национална права у своме верском и црквеном животу. У
првом реду Словене првосвештенике и словенски језик у цркви. У току борбе око тога,
а због упорности цариградске патријаршије, дошло је до већег захтева: да се словенски
крајеви и њихов православни народ уопће излуче испод власти цариградске
патријаршије.
Тај је покрет помагала нарочито Русија, а и Србија (митрополит Михаило), те је
1870. г. султанским актом основана, од цариградске патријаршије независна, словенска
македонска егзархија са седиштем у Цариграду. У њен састав су имале ући епархије у
Бугарској, која је била у политичкој полузависности од Турске, а по Македонији и
Старој Србији оне епархије, у којима то зажеле две трећине народа. Кривицом Србије
постао је тај егзархат одмах чисто бугарска црквена организација. Егзархијска црква је
успела да захвати под своју власт и многе српске крајеве. Као оруђе велике бугарске
политике у Старој Србији и Македонији била је она према нашем народу у тим
крајевима нетрпељива и насилна. Затирала је споменике наше старе државе и Цркве.
Егзархијски свештеници, учитељи и школе затирали су трагове наше старе културе,
наше националне обичаје (крсно име) и сл., све због тога да се у тим крајевима
прошири и ојача бугарско име и бугарска свест. Због свега тога су се многи вратили
под власт цариградске Цркве, која је почела да дозвољава словенско богослужење.
Сав тај рад био је врло штетан нашим националним правима у тим крајевима. Зато
су се потрудиле српске државе Србија и Црна Гора да ту поправе српски положај. Уз
помоћ Русије приволеле су оне цариградску патријаршију да преда епископска места у
Призрену, Скопљу и Дебру Србима, како је то тражио и наш тамошњи народ. Те српске
епископије почеле су, уз помоћ Србије, свој рад у тим крајевима Црквом, школом,
културним и просветним установама, у којима је радило родољубиво свештенство и
учитељи. Заиста су и окупиле око себе народ и читави крајеви су се сада оцепили од
егзархије и пришли њима. После тих успеха прешла је бугарска национална пропаганда
на терор.
За образовање српских свештеника и учитеља у тим крајевима старала се од 1863. г.
Србија. У Србији су младићи из Старе Србије и Македоније спремани за свештенике и
учитеље, па су се враћали на рад у своју постојбину. 1871. г. отворена је у Призрену
Богословско-учитељска школа, задужбина Симе Игуманова. Уз основне школе
отваране су за Србе у Турској гимназије у Скопљу, Битољу, Солуну и Цариграду. На
свим тим школама радили су родољубиви просветни радници из краљевине Србије и из
других српских крајева. Многи свештеници и учитељи су и животом платили свој
родољубиви рад, нарочито за време светскога рата, када је и митрополит скопски
Вићентије Крџић спаљен.
После другог балканског рата (1913.) уродио је сав тај труд плодом. Србији је
припала Стара Србија и Македонија. Православне епископије тих крајева ушле су у
састав српске Цркве у краљевини Србији.
7. Црква у Србији ушла је у сједињену српску Цркву са овим епархијама: 1)
београдском архиепископијом, 2) епископијом нишком, 3) жичком, 4) тимочком, 5)
62 | С т р а н и ц а
Григорије Микић – Преглед историје хришћанске цркве
ШЕСТИ ДЕО
63 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
Прва и главна задаћа сваке Цркве јесте да у своме подручју сеје и утврђује веру коју
је Христос донео свима народима и да је негује с колена на колено. С вером у вези има
Црква да прицепи и уобичаји Христов морал и да морални живот у повереном народу
диже на све виши степен. Радећи то брине се Црква за вечни живот свога народа, а за
то је и основана.
Српска Црква је ту задаћу у нашем народу часно извршила у тој мери да је он увек
био вољан приволевати се небесном царству и за крст часни крвцу пролевати, и да је
учио потомство рађе губити главу него своју огрешити душу.
И код других народа и код нас је Црква вршила још једну задаћу у природној вези са
својом главном задаћом.
Како је усвајање Христове вере и живот по његовом моралу већ сам по себи
смишљено неговање људске природе, отпочео је код свих младих европских народа са
крштењем и развој унутрашње, хришћанске културе. Тако је било и код наших старих
који набрзо после крштења имају светитеља, т. ј. вером и моралом култивираних људи.
Но Црква је носећи у младе народе хришћанство носила и оне делове велике грчко-
римске и оријенталске културе које је и сама прихватила и очувала од пропасти. Тако
смо и ми православни Срби посредовањем наше Цркве (којој је мати Црква
византијска) примили у наш живот културне елементе грчке, делом латинске, па и даље
оријенталске.
Наша Црква није нама културу само донела него ју је кроз цео наш средњи век и
неговала. Писани, сликани и грађени споменици, или остаци споменика, наше културе
верски су и црквени тако рећи до краја ХVШ. в. И велику културну тековину —
штампу пренела је у наш народ Црква. Када се сетимо колико је векова наш народ
живео под некултурном управом, а без своје државе, ми не знамо шта би било са нашом
културом да нисмо имали своју Цркву. Ако Црква у неким временима и није могла
културу развијати, доста је што је задржавала наглу пропаст њених остатака. И то је
био културни рад.
Српска Црква је извршила још једну посебну историјску задаћу, какву Цркве на
другим странама нису имале, барем не у толикој мери. Када смо остали без своје
државе наша је Црква, чим се снашла у новим приликама, преузела воћство свога
народи, не само верско него и политичко. — Она је одржавала наш народ на окупу где
га је год било, а тај је простор био шири од некадање наше државе. Тако је остала жива
свест о народном јединству. Материјалне и усмене традиције које је Црква чувала
одржале су у народу успомену на велику државну прошлост, на велике владаре и на
бољу будућност. Камо год је наша Црква селила са својим народом носила је собом те
традиције.
Научивши народ на безусловну оданост својој вери и верским обичајима оделила га
је Црква од других народа међу којима се нашао. Тим упорним делењем од других
сачуван је наш народ од однарођивања и тамо где смо били оређе насељени. Врло је
значајно да у непосредној околици мађарске престонице још и данас живе наша
65 | С т р а н и ц а
II. Српска црква
национално свесна насеља. Сва су у главном из времена пре Арсенијеве сеобе. У току
времена су смањена, али изумирањем а не однарођивањем. — Ако смо у прошлости где
где имали одрођивања, увек му је претходило напуштање старе вере.
На основу таког рада наша је Црква велики чинилац у делу народног ослобођења и
уједињења. Она је очувала национални материјал за дан ослобођења свестан и вољан
да се уједини.
66 | С т р а н и ц а