Nacionalizam I Književnost

NACIONALIZAM I KNJIŽEVNOST
Srpska književnost 1985-1995
Dragan Žunić
Copyright  1999 Dragan Žunić
This research report was downloaded from the Research Support Scheme Electronic Library at
http://e-lib.rss.cz. The report was published by the Higher Education Support Program of the Open Society
Institute. The digitization of the report was supported by the publisher.
OPEN SOCIETY INSTITUTE Open Society Institute

Higher Education Support Program
HIGHER EDUCATION SUPPORT
Nádor u. 11
PROGRAM
H-1051 Budapest
Hungary
www.osi.hu/hesp
This research report was made possible with a grant from the Research Support Scheme of the Open Society
Support Foundation.
Research Support Scheme

Bartolomějská 11
110 00 Praha 1
Czech Republic
www.rss.cz
The digitization and conversion of this report to PDF was completed by Virtus.
Virtus
Libínská 1
150 00 Praha 5
Czech Republic
www.virtus.cz
The information published in this work is the sole responsibility of the author and should not be construed as
representing the views of the Open Society Institute. The Open Society Institute takes no responsibility for the
accuracy and correctness of this work. Any comments related to the contents of this work should be directed to
the author.
All rights reserved. No part of this work may be reproduced, in any form or by any means without permission
in writing from the author.
Contents
Predgovor ........................................................................................................................................................ 1
I Osnovni pojmovi ........................................................................................................................................... 3
I.1. Nacionalizam i Književnost: Metodološke propozicije ............................................................................ 3
I.2. Dobar i Loš Nacionalizam? .................................................................................................................... 8
II Kritika Srpske Književnosti ........................................................................................................................ 16
II.1. Nacionalna Književnost i Nacionalni Identitet ..................................................................................... 16
1. Pojam identiteta.................................................................................................................................. 16
2. Romantizam i nacionalni identitet ....................................................................................................... 18
3. Noviji radovi o identitetu srpske književnosti ...................................................................................... 23
4. Epski identitet..................................................................................................................................... 27
II.2. Sociološka Dimenzija Kontroverze o Nacionalizmu u Srpskoj Književnosti ......................................... 39
1. Pisci i teoretičari ................................................................................................................................. 39
2. Prigovori srpskoj književnosti ............................................................................................................. 47
2.1. Opsednutost nacionalnom istorijom.............................................................................................. 47
2.2. Dvosmislenost nacionalne mitologije............................................................................................ 50
2.3. Pseudo-literarni populizam........................................................................................................... 59
2.4. Politička samo-instrumentalizacija književnosti ............................................................................ 61
3. Nacionalizam - sociološke konstante ................................................................................................... 63
II.3. Vučja Književnost: Tradicionalni Motiv Vuka u Srpskoj Književnosti ................................................. 65
II.4. Žrtvovanje Naroda ili Narod kao Žrtva: Od Literarnog Toposa do Ideološkog Stereotipa...................... 75
III Najuticajnije Knjige Srpske Književnosti 1985-1995: Tumačenje Smisla ................................................... 81
III.1. Najuticajnije Knjige Srpske Književnosti 1985-1995. ......................................................................... 81
III.2. Tumačenje Smisla.............................................................................................................................. 87
1. Problem hermeneutičkog pristupa: opšte napomene............................................................................. 87
2. Razumevanje smisla - izvođenje tumačenja ......................................................................................... 88
2.1. Danko Popović: Knjiga o Milutinu (1985) .................................................................................... 88
2.2. Milorad Pavić: Hazarski rečnik (1984).......................................................................................... 90
2.3. Danilo Kiš: Grobnica za Borisa Davidoviča (1976)....................................................................... 92
2.4.Dobrica Ćosić: Grešnik (1985) ...................................................................................................... 93
2.5. Dobrica Ćosić: Otpadnik (1986) ................................................................................................... 96
2.6. Dobrica Ćosić: Vernik, 1-2 (1990)................................................................................................ 99
2.7. Milorad Pavić: Predeo slikan čajem (1988)................................................................................. 104
2.8. Dušan Kovačević: Balkanski špijun (i druge drame) ................................................................... 105
2.9. Živojin Pavlović: Zadah tela (1982)............................................................................................ 107
2.10. Slobodan Selenić: Očevi i oci (1985) ........................................................................................ 109
2.11. Danilo Kiš: Enciklopedija mrtvih (1983) .................................................................................. 113
2.12. Vuk Drašković: Noć đenerala (1994)........................................................................................ 115
2.13. Borislav Pekić: Besnilo (1983) ................................................................................................. 118
2.14. Dragoslav Mihailović: Čizmaši (1983)...................................................................................... 118
2.15. Svetlana Velmar-Janković: Lagum (1991) ................................................................................ 122
2.16. Momo Kapor / Zuko Džumhur: Zelena čoja Montenegra (1992)................................................ 130
2.17. Slobodan Selenić: Ubistvo s predumišljajem (1993).................................................................. 138
2.18. Vidosav Stevanović: Testament (1986)..................................................................................... 145
2.19. Živojin Pavlović: Lapot (1992)................................................................................................. 152
2.20. Vladimir Arsenijević: U potpalublju (1994) .............................................................................. 154
2.21. Matija Bećković: Izabrane pesme i poeme (1990) ..................................................................... 158
III.3. Recepcija, Funkcija, Delovanje Književnih Dela .............................................................................. 164
1. Savremena srpska književnost u recepciji .......................................................................................... 164
2. Tipovi dela - tipovi delovanja............................................................................................................ 178
3. Srpska književnost u školskim programima ....................................................................................... 181
4. Nacionalna književnost i tolerancija .................................................................................................. 183
IV Rekapitulacija-Projekcija......................................................................................................................... 186
Bibliografija................................................................................................................................................. 188
Summary ..................................................................................................................................................... 195
1 Predgovor
Predgovor
Istraživanje o nacionalizmu u srpskoj književnosti započeo sam po nalogu surove stvarnosti
najnovijih balkanskih istorijskih posrnuća. Drugim rečima, ono je neka vrsta profesionalnog odgovora
na izazove društvenoga života. Suočen sa ozbiljnim ali često i neodmerenim optuživanjem srpske
književnosti za podsticanje nacionalizma i potpirivanje ratnoga raspoloženja, zaključio sam da se
nepristrasni sud o stvarnoj nacionalnoj ili nacionalističkoj ulozi savremene srpske književnosti može
doneti samo na osnovu ozbiljnog sociološkog istraživanja suštinskoga smisla i stvarne društvene
(vanliterarne) funkcije najtiražnijih i nauticajnijih dela srpske književnosti u kritičnom periodu
između 1985. i 1995. (To je period u kojem je vlast u Srbiji osvojio Slobodan Milošević, i u kojem je
ta vlast neposredno proizvela čitav niz jugoslovenskih ratnih - ljudskih, privrednih, civilizacijskih
katastrofa.) Stoga sam sačinio projekt odgovarajućeg naučnog istraživanja, i za njegovu realizaciju
dobio finansijsku potporu od strane Research Support Scheme of the Open Society Institute (HESP),
za period jul 1996 - jun 1998. Očito je da sam u radu bio bio rukovođen i ateorijskim motivima: da
pokušam da odbranim autentične književne vrednosti preciznim i pouzdanim dešifrovanjem efekata
njihove političke instrumentalizacije odnosno efekata ideološkog delovanja paraliterarnih
i subliterarnih proizvoda. Nadam se da su svi moji ateorijski motivi ipak bili pod kontrolom stroge
teorijsko-metodološke procedure.
Povremeno sam, tokom rada na projektu, neke rezultate istraživanja izlagao na naučnim
skupovima. Kao što je uobičajeno, dajem podatke o tim naučnim saopštenjima i o objavljenim
radovima koji - manje ili više prerađeni - predstavljaju pojedina poglavlja ove studije:
1. Poglavlje Nacionalizam i književnost: metodološke propozicije najpre je saopšteno na
naučnom skupu Sociološkog društva Srbije i Jugoslovenskog udruženja za sociologiju Šta posle rata -
jugoslovensko društvo krajem 90-ih: stanje i izgledi, Beograd, 29-30. septembar 1995. Tekst je potom
objavljen na dva mesta:
Dragan Žunić 1996: “Nationalism and Literature. Methodological Propositions”. Münchener
Zeitschrift für Balkankunde. 10. und 11. Band. Slavica Verlag, Dr. Anton Kovač, München 1996,
S. 319-324.
Dragan Žunić 1996: “Nacionalizam i književnost - metodološke propozicije”. U: Jugoslovensko
društvo krajem devedesetih. Zbornik radova sa naučnog skupa. Beograd: Sociološko društvo Srbije.
Priredili: Miloš Nemanjić i Slobodan Vuković. Str. 159-164.
2. Poglavlje Sociološka dimenzija kontroverze o nacionalizmu u srpskoj književnosti najpre je
predstavljeno na naučnom skupu Sociološkog društva Srbije Sociologija i društvene promene,
Divčibare, 6-7.12.1996. Tekst je potom objavljen u znatno skraćenoj verziji:
Dragan Žunić 1998: “A Sociological Dimension of the Controversy over Nationalism in
Serbian Literature”. Scientific Journal Facta Universitatis. Series: Philosophy and Sociology,
University of Niš. Vol. 1, No 5, 1998, pp. 465-469.
3. Poglavlje Nacionalna književnost i nacionalni identitet predstavljeno je na IV međunarodnoj
naučnoj konferenciji Jugoslovenskog udruženja za naučno istraživanje religije i Instituta za sociološka
istraživanja Filozofskog fakulteta u Nišu Etnički, religijski i konfesionalni odnosi na Balkanu, Niška
Banja, 29-31.05.1997.
4. Poglavlje Vučja književnost: tradicionalni motiv vuka u srpskoj književnosti saopšteno je na
međunarodnom naučnom skupu Etno-kulturološke radionice Svrljig i Etnografskog instituta SANU
Priroda u običajima i verovanjima stanovništva istočne Srbije i susednih oblasti, Svrljig, 21-
24.08.1997. Tekst je potom objavljen u Zborniku:
Dragan Žunić 1997: “Vučja književnost: tradicionalni motiv vuka u srpskoj književnosti”.
U: Etnokulturološki zbornik za proučavanje kulture istočne Srbije i susednih oblasti. Knjiga III.
Glavni i odgovorni urednik: Sreten Petrović. Svrljig: Etno-kulturološka radionica. Str. 169-176.
2 Predgovor
5. Poglavlje Žrtvovanje naroda ili narod kao žrtva: od literarnog toposa do ideološkog
stereotipa najpre je saopšteno na međunarodnom naučnom skupu Centra za naučna istraživanja
SANU i Univerziteta u Nišu i Studijske grupe za srpski jezik i književnost Filozofskog fakulteta
u Nišu Književnost i istorija III: Žrtvovanje i samožrtvovanje u književnosti, Niška Banja - Aleksinac,
02-04.10.1997. Tekst je potom objavljen u Zborniku:
Dragan Žunić 1998: “Žrtvovanje naroda ili narod kao žrtva: od literarnog toposa do ideološkog
stereotipa”. U: Književnost i istorija III: Žrtvovanje i samožrtvovanje u književnosti. Niš: Centar za
naučna istraživanja SANU i Univerziteta u Nišu i Studijska grupa za srpski jezik i književnost
Filozofskoga fakulteta u Nišu. Str. 39-50.
6. Poglavlje Nacionalna književnost i tolerancija saopšteno je na međunarodnom skupu
Interkulturalnost i tolerancija, Beograd, 22-24.05.1998. Tekst je potom objavljen u Zborniku:
Dragan Žunić 1999: “National Literature and Tolerance”. U: Interkulturalnost i Tolerancija
/ Interculturality and Tolerance. Priredio / Editor Božidar Jakšić. Republika / Biblioteka XX vek.
Beograd 1999. Str. 313-318.
7. Deo građe iz poglavlja Epski identitet saopšten je na međunarodnom naučnom skupu
Inastituta za sociologiju Filozofskog fakulteta u Nišu Kultura, razvoj i saradnja na Balkanu, Niš, 3-4-
12-1999.
Verovatno je da moj rad na problemu nacionalizma u književnosti ne bi bio u toj meri
sistematičan, a rezultat možda ne bi dobio formu knjige, da nije bilo razumevanja od strane ludi
angažovanih u programu Instituta otvorenog društva za podršku naučnim istraživanjima i visokom
obrazovanju (Research Support Scheme of the OSI/HESP). Stoga je razumljivo da najveću zahvalnost
dugujem upravo ovoj fondaciji. No, moj rad bi bio pred nepremostivim teškoćama da me izvorima
podataka, knjigama i časopisima nisu snabdevali: gospođa Ljubica Petrović, upravnica Biblioteke
Filozofskog fakulteta u Nišu, bibliotekarka Brankica Milosavljević (i njihove saradnice), prijateljica
i koleginica Jasmina Pavlović, iz Minhena, knjižar i izdavač Miroslav Vučetić, iz Niša, i bibliotekari
Narodne biblioteke “Stevan Sremac” u Nišu. Koleginica Slobodanka Kitić pokazala je beskrajno
strpljenje u redigovanju mojih izveštaja o radu na projektu i naučnih saopštenja pisanih na engeskom
jeziku. Svima njima dugujem najdublju zahvalnost. Takođe, zahvalan sami svim strpljivim i manje
strpljivim kolegama i prijateljima sa kojima sam bio u prilici da razgovaram o temi projekta i o svojim
nalazima.
Tokom tih razgovora često sam pomišljao, podstaknut nekim shvatanjima i reakcijama
sagovornika, kako knjigom koja izrasta iz istraživanja možda neće biti zadovoljni ni deklarisani
i nedeklarisani “nacionalisti”, s jedne, ni “mondijalisti”, s druge strane. Ne znam da li bi im ozbiljna
i argumentovana polemika povodom knjige popravila raspoloženje, ali verujem da bi njome sve
slabosti ovoga rada, za koje sam isključivo sam odgovoran, mogle biti pretočene u naučni
i intelektualni dobitak.
Okolnosti su učinile da se knjiga pojavi pred čitaocima sa izvesnim zakašnjenjem; iste
okolnosti rastočile su i naivnu pomisao da se zakašnjenje može u izvesnoj meri iskoristiti kao
istraživačka distanca, pokopavši time i svaku nadu da se u mojoj nesrećnoj zemlji od neke nevolje
može - bez velikih moralnih iskliznuća - načiniti ako ne životna onda makar metodološka prednost.
U Nišu, jula 1998 / septembra 2000. Dragan Žunić
3 I Osnovni pojmovi
I Osnovni pojmovi
I.1. Nacionalizam i Književnost: Metodološke propozicije

0. Podstaknut učestalim optuživanjem srpskih intelektualaca i, posebno, književnika za
podsticanje nacionalizma i posredno potpirivanje ratnog raspoloženja, sačinio sam nacrt neophodne
istraživačke procedure koja mora biti provedena da bi se steklo pravo na kvalifikovano izricanje
sudova o eventualnoj nacionalističkoj nastrojenosti i nacionalističkom delovanju nekog književnog
dela, tj. o pretpostavljenoj istorijskoj odgovornosti autora.
1.1. Tragična svakodnevica našega društvenog života u Srbiji i Jugoslaviji, u poslednjoj
deceniji 20. veka, naprosto čini samorazumljivim tematizovanje odnosa nacionalizma i književnosti.
Možda je problem nacionalizma u toj meri i zaoštrenosti nadnet nad naše živote da se nekome čini
kako u njemu - premda je nerazrešen - suštinski nema ničeg nejasnog? Možda su neki od nas
prezasićeni temom nacionalizma? Poznajem darovite mlađe kolege koji su čak odustali od inostranih
stipendija za studije nacionalizma, s obrazloženjem da ih taj problem “ne interesuje”, tj. da se njime
“ne bi bavili”. U mom slučaju ne radi se ni o posebnom afinitetu za ovu temu, niti o nekom isključivo
teorijskom interesu. Naprosto, ta tema se nameće svakome ko se profesionalno sociološki bavi
problemima kulture, umetnosti, književnosti, a živi usred balkanskoga istorijskog klupka. To je
problem koji se ne može prevideti, prećutati i ostaviti za kasnije. Dakle, ova je tema nalog vremena
u kojem živimo; ona ne zahteva ni posebnu nastrojenost, niti pak bavljenje njome donosi neku vrstu
ekskluzivne odgovornosti. Ukratko, problem je stvaran, pa je utoliko realan i teorijski i istraživački
interes. O životnim interesima, na žalost, mi više ne donosimo odluke.
1.2. Veliki nemački pesnik i dramatičar, Bertolt Breht (Brecht), suprotstavio se zlu između
ostalog tako što je 1933. godine (!) napisao pesmu Nemačka (v. Breht 1979), kojoj stavlja sledeći
moto: “Neka drugi govore o svojoj sramoti, ja ću o svojoj”. Evo prve, četvrte i osme strofe:
O Nemačka, bleda majko!
Kako uprljana sediš
Međ narodima!
Među ukaljanima
Padaš u oči.
------------------------
U tvojoj kući
Urla laž.
A istina
Mora da ćuti.
Je li tako?
-------------------------
O, Nemačka, bleda majko!
Ala su te udesili tvoji sinovi
Da među narodima sediš
Kao ruglo ili kao užas!1
1
DEUTSCHLAND
Mögen andere von ihrer Schande sprechen,
4 I Osnovni pojmovi
Umesto komentara, podsetiću na gest drugog velikog nemačkog pisca, Tomasa Mana (Mann),
koji je u svom čuvenom pismu dekanu Filozofskog fakulteta Univerziteta u Bonu, 1937. godine, kada
mu je nakon oduzimanja državljanstva oduzeta titula počasnog doktora - u tom blistavom manifestu
savesti i moralnosti u političkoj osudi domovine - napisao i sledeće: “Tajna jezika je velika;
odgovornost za njega i njegovu čistotu simboličke je i duhovne vrste, ona nikako nema samo
umetnički nego i opšte moralni smisao, ona je sama odgovornost, ljudska odgovornost po sebi,
a i odgovornost za sopstveni narod, za očuvanje njegove slike pred licem čovečanstva, i u toj
odgovornosti se odražava i doživljava jedinstvo ljudskog, celina humanog problema koja nikome ne
dopušta, danas ponajmanje, da područje duhovno-umetničkog stvaralaštva luči i razdvaja od
političko-socijalnog područja i da se od njega izoluje u sferu otmene kulture; to je istinski totalitet koji
je uistinu sam humanitet i o koji bi se zločinački ogrešio svako ko bi počem hteo da totalizuje jedan
deo ljudskoga - politiku ili državu”. Tomas Man je pismo završio rečima: “Neka Bog pomogne našoj
pomračenoj i zloupotrebljenoj zemlji i neka je pouči kako da sklopi mir sa sobom i sa svetom!”. (Man
1993: 790-791) Da nije bio u pitanju samo odgovor na jedan birokratski izazov, potvrđuje i činjenica
da je ovaj životni stav Tomas Man zauzeo i u svojim delima. Tako je u Doktoru Faustusu na jednom
mestu zavapio: “O, Nemačka, ti propadaš, a ja se sećam tvojih nadanja!” (Man 1989: II, 579), da bi se
na drugome - pri bolnoj svesti o zlodelima - zapitao: “kako će uopšte još Nemačka, u bilo kom svojem
vidu, u budućnosti moći sebi da dopusti da otvori usta kada bude reči o ljudskim stvarima?” (II, 712)
Čitalac će se saglasiti da bi navođenje sličnih primera iz naše novije prošlosti i sadašnjosti -
primera koji, doduše, nemaju, ili još uvek nemaju, auru Manovih civilizacijskih gestova - odmah
proizvelo raspravu za koju se unapred može znati da neće dugo zadržati teorijski nivo i akademski
ton. Time bi samo još jednom bilo potvrđeno saznanje da živimo u nesrećno i posrnulo doba, koje
skoro da razara temelje nepristrasnosti i objektivnosti.
2. Dakle, značaj, složenost i delikatnost problematike čine da se u nju može uroniti tek uz
prethodno pribiranje istraživačke hrabrosti, ali i obazrivosti, uz prethodno utvrđivanje granica
teorijskog i političkog diskursa, predrasuda i empirijskih nalaza - što ne znači ništa drugo, nego
pripremiti jedan istraživački projekt. To mi je postalo jasno čim sam započeo da razmišljam o ovom
društvenom problemu, da pratim njegovu medijsku sudbinu i prikupljam elementarnu, polaznu građu.
Istovremeno, to znači da bi raspravu trebalo započeti govorom o javnoj dimenziji ovoga problema: tj.
o javnoj, publicističkoj tematizaciji odnosa nacionalizma i književnosti i o neophodnim preduslovima
za njegovu kvalifikovanu sociološku problematizaciju.
Ich spreche von der meinen,

O Deutschland, bleiche Mutter!
Wie sitzest du besudelt
Unter den Völkern.
Unter den Befleckten
Fällst du auf.
-------------------------------------
In deinem Hause
Wird laut gebrüllt, was Lüge ist.
Aber die Wahrheit
Mu schweigen.
Ist es so?
--------------------------------------
O Deutschland, bleiche Mutter!
Wie haben deine Söhne dich zugerichtet
Da du unter den Völkern sitzest
Ein Gespött oder eine Furcht!
5 I Osnovni pojmovi
2.1. Pre desetak godina (1992) otvorena je rasprava o odgovornosti srpskih književnika i srpske
književnosti za podizanje ratnoga raspoloženja na tlu Jugoslavije (Alida Bremer - Nikola Milošević,
i drugi); polemika se razgranala i ozbiljno zaoštrila. Često su objavljivani intervjui sa međusobnim
optužbama “pisaca-ratnika” i “pisaca-izdajnika”. Na jednom skupu književnika, filosofa, sociologa
u Sokobanji (1995), kolega sociolog načeo je, doduše prilično lako, tešku temu odgovornosti pisaca
i njihovih dela za nacionalizam i rat u Jugoslaviji. Reakcija prisutnih književnika bila je samo na
momente mirna i odmerena. Odmah zatim, na skupu sociologa i filosofa u Beogradu, isti kolega je sa
istim tezama naišao na sasvim drugačiji prijem. Kada je objavljen jedan ogled o nacionalističkoj
politizaciji Udruženja književnika Srbije oštre reakcije naravno nisu izostale. I tako dalje. Potpuna
istraživačka evidencija sličnih rasprava, članaka i istupanja načelno je doduše moguća, ali je praktično
neizvodljiva, a možda čak nije ni neophodna.
Ono što se odmah i neposredno može evidentirati u pomenutim tekstovima i raspravama, jeste
nedvosmislena prevaga političkog žargona, dok se u argumentaciji razotkriva sukob različitih
političkih, ali ne naprosto stranačkih pozicija, već sukob nacionalnih, kulturnih, svetonazornih
i civilizacijskih shvatanja i stavova.
Takav ton predstavlja sasvim prirodnu formu javnoga polemičkog komuniciranja. Ali, on ne
obezbeđuje pretpostavke za kvalifikovanu naučnu elaboraciju istoga problema. Štaviše, on sam - kao
izraz vrednosnog stava - postaje legitimni predmet naučnog istraživanja, dakako, onoga koje, ako
ništa drugo, bar drži u zagradama sopstvene vrednosne pretpostavke.
3. Iznova se potvrđuje da se pravo na izricanje kvalifikovanih sudova o različitim momentima
i dimenzijama ove problematike u sociologiji može steći samo na osnovu rezultata jednog temeljnog
istraživanja. Šta bi morao da sadrži jedan takav projekt? Podrazumeva se da on sadrži obavezni deo
teorijskog preispitivanja problema nacija i nacionalizma (koji ne mora biti i sastavni deo izlaganja
rezultata istraživanja), i obavezni izveštaj o već postojećim tematizacijama odnosa nacionalizma
i književnosti (ako ih uopšte ima).
3.1. Prvi istraživački deo pripada empirijskoj evidenciji, tj. prikupljanju empirijske građe
o javnoj sudbini štampanih dela (npr. po Eskarpijevom empirijskom modelu: Escarpit 1986).
3.1.1. Najpre bi se morao odrediti jedan krug književnih dela koja, po pretpostavci, obrađuju na
izvestan način nacionalnu problematiku, odnosno motivišu određena nacionalna osećanja. Taj krug
dela preliminarno se određuje preko evidentiranja pisaca prozvanih u pomenutim polemikama
i intervjuima. Utvrđeni korpus dela klasifikuje se i periodizuje na neki od uobičajenih načina. Tako se
dolazi do omeđavanja značajnog perioda u ispitivanoj književnosti.
3.1.2. Sledi evidentiranje podataka o izdavaštvu za taj period; u našem slučaju, period od deset
godina (počev od vremena neposrednih ratnih “priprema”, odnosno od vremena buđenja, tačnije
instrumentalizacije nacionalne svesti, 1985-1995). Najpre se registruje dominanta izdavačke politike:
preovlađujuće teme i motivi u romanesknoj, pesničkoj, pripovedačkoj, dramskoj, memoarsko-
publicističkoj literaturi, da bi se eventualno ustanovio porast ponude nacionalističke tematike. Potom
se registruju kvantitativni podaci o izdanjima i tiražima književnih dela sa gornjega spiska
“osumnjičenih”, uz dodatak onih dela koja su naknadno svrstana u tu grupu nakon pregleda izdavačke
produkcije za naznačeni period. U drugoj fazi ispituje se stvarno interesovanje za ove knjige (jer broj
izdanja i tiraž ne moraju biti identični sa stvarnim čitanjem knjiga; prepoznat je i već ispitan fenomen
“najtiražnijeg-nečitanog” savremenog srpskog pisca); to znači da valja prikupiti podatke o prodaji
knjiga i o njihovoj potražnji u bibliotekama; gotovo je nemoguće ispitati inače veoma važan
(pogotovu pri materijalnoj oskudici) opticaj knjiga iz ruke u ruku, od prijatelja do prijatelja. Mnogo je
jednostavnije napraviti popis najtiražnijih književnih dela u ispitivanom periodu; nakon analize
i interpretacije može se zaključiti o stavu tih dela prema problemu nacionalizma i o njihovom
mogućem uticaju. Zatim se može formulisati opšti nalaz o književnosti toga perioda u pogledu odnosa
prema nacionalizmu.
3.1.3. U narednoj fazi vrši se ispitivanje prikaza, osvrta, recenzija i kritika omeđenoga korpusa
knjiga u književnoj periodici, a posebno u dnevnoj štampi; time se registruju kritičke ocene ovih
6 I Osnovni pojmovi
knjiga, kojima se one preporučuju (ili ne preporučuju) užoj ili široj čitalačkoj publici. (Postupak je već
konstruisan kod K. E. Rozengrena, vidi: Rosengren 1968)
3.1.4. Da bi se ustanovilo da li pisci svoja shvatanja iz javnoga svakodnevlja unose bez
adekvatne književne transformacije u literaturu, i obrnuto, treba proučiti njihove intervjue, izjave,
promotivna slova i laureatske besede.
3.1.5. Iza toga se proverava javni efekat piščevih shvatanja iz objavljenih dela, tako što se
analiziraju polemičke reakcije drugih pisaca, kritičara, javnih ličnosti, političara i građana.
3.1.6. Posebno treba ispitati književne nagrade naznačenoga perioda. Ovom analizom može se
ustanoviti preovlađujući trend kulturne politike, naročito stoga što se katkad relativno pouzdano mogu
razlučiti državne i manje ili više alternativne nagrade.
3.1.7. Najzad, o vanknjiževnim efektima jednoga književnog dela mogu svedočiti i podaci
o njegovom prevođenju na strane jezike: zanimljivo je ustanoviti kojem kulturnom, nacionalnom
i državno-političkom krugu pripadaju ti jezici; naravno, i ovde se takođe mogu smatrati relevantnima
podaci o tiražima u kojima se objavljuju prevodi, o promocijama, kritikama, intervjuima,
polemikama...
3.1.8. Ne bi trebalo prevideti ni podatke o zastupljenosti ovih dela u školskim programima,
s obzirom na racionalnu pretpostavku da su za nacionalističke motive naročito prijemčivi adolescenti,
i da oni lako podležu indoktrinaciji “romantičarskim” ideologijama.
3.1.9. Dakako, u sklopu ispitivanja medijske promocije knjiga, koja je signal sasvim određene
kulturne politike, može se evidentirati i fenomen ekranizacije nekih književnih dela, te pratiti efekat
javnoga delovanja odgovarajućih filmskih ili televizijskih ostvarenja.
3.2. U drugom delu istraživanja prelazi se na analizu književnih dela, tačnije na hermeneutičku
interpretaciju njihovoga smisla.
3.2.1. U ovoj fazi valja najpre pristupiti interpretaciji smisla sadržaja ispitivanih knjiga. Tu se
dolazi do saznanja o preovlađujućim temama i sižeima dela, i o vrednostima koje se u delu afirmišu
odnosno odbacuju, a sve s obzirom na motiv nacionalnog i nacionalističkog. Već je mnogo puta
ukazano na opasnosti interpretacije smisla sadržaja književnih dela, budući su ona plod fantazije,
konstrukcije i montaže. No, u svakom slučaju, ne sme se zanemariti analiza ponuđenih tema i motiva,
koji verovatno pretpostavljaju manje ili više literarizovane (i očekivane) odgvore na glavna pitanja
jednoga doba. (U ovom smislu mogle bi se slediti metodološke preporuke Anrija Zalamanskog; v.
Zalamanski 1990)
3.2.2. Zbog delikatnosti a često i nepouzdanosti interpretiranja smisla sadržaja, pristupa se
znatno težoj ali pouzdanijoj interpretaciji smisla formi. Ta interpretacija nije samo korektivna, već
u najmanju ruku komplementarna, kada već nije - zbog nedostatka uzorne hermeneutičke “metodike”
- kardinalna. U našem slučaju, radi se o prepoznavanju tradicionalističke, zatvorene, i moderne ili
post-moderne, otvorene forme, i o uočavanju karakterističnih i indikativnih detalja. Naravno, moglo
bi se tragati za reafirmacijom i dominacijom tradicionalnih poetskih formi, arhaičnih leksičkih
i sintaktičkih struktura (npr. povratak rimovanom distihu i desetercu, tradicionalnim stilskim figurama
itd.).
3.2.3. Hermeneutički deo posla tiče se kako ispitivanja sadržaja tako i ispitivanja formi
u kontekstu širih društveno-istorijskih, kulturno-duhovnih i stilskih dešavanja. Očigledno je da
istraživanja u sociologiji književnosti, i sociologiji umetnosti uopšte, mogu biti postavljena i uspešno
realizovana izvan veštačke metodološke isključivosti tipa “empirizam ili racionalizam”, tj. u plodnom
sadejstvu empirizma i “interpretivizma”, ali bi se moglo ispostaviti da je hermeneutika forme jedina
posebna metoda ove sociološke discipline (sociologije umetnosti, odnosno, u krajnjem slučaju,
sociologije kulture).
7 I Osnovni pojmovi
4. Tek nakon svih ovih ispitivanja moglo bi se, “ukrštanjem” empirijskih nalaza o recepciji dela
i hermeneutičkih uvida u smisao dela, zaključivati o mogućem i stvarnom delovanju dela u određenoj
sredini, tj. o nekakvom modelovanju kolektivne svesti odnosno dominantnog pogleda na svet.
5. Pri svemu tome, valja imati na umu nekoliko važnih napomena.
5.1. Prva je napomena predistraživačke prirode, i tiče se važnog sociološkog standarda - da se
na osnovu svih ovih analiza može govoriti samo o socijalnoj, duhovnoj i kulturnoj dimenziji jednoga
dela, ali ne i o njegovoj književnoj vrednosti.
5.2. Druga napomena tiče se jedne opštepoznate činjenice, koja se u žaru polemičke borbe
katkad zaboravlja: da, naime, književnik jeste istovremeno i pisac svojih dela ali i građanin, te da se
njegova javna odnosno politička delatnost ne mora bez ostatka poklapati sa smislom njegovih dela.
Valja, dakle, postavili razliku između analize dela i analize piščeve javne delatnosti. Moglo bi se
desiti da književnik javno zastupa reakcionarne političke programe, pa dakle i nacionalističke, a da
istovremeno piše dobra književna dela. Uostalom, zar o tom “rascepu” ne svedoče brojni primeri
“nesklada” između “reakcionarnosti” i kreativnosti iz istorije književnosti (Paund /Pound/, Marineti
/Marinetti/, T. S. Eliot, Hamsun...).
5.3. Takođe, treba imati u vidu da je književnost uvek bila izložena ovakvoj ili onakvoj
političkoj, pa dakle i nacionalističkoj funkcionalizaciji i instrumentalizaciji. To važi kako za noviju
tako i za staru književnost. Podsećam da je pre dvadesetak godina započela rasprava o “podobnosti”
Njegoševog Gorskog vijenca i Mažuranićevog speva Smrt Smail-age Čengića za nastavu
u muslimanskim sredinama u Bosni, zbog toga što predstavljaju književnu tematizaciju reakcije
“pravovernih” spram religijskih konvertita, tj. književnu tematizaciju pojave “poturica”. Ova dela
tipičan su primer menjanja društveno-istorijskog značenja i smisla (pa i funkcije) književnih dela
u istoriji.
6. Tek na kraju, nakon svih empirijskih analiza i tumačenja tekstova (u njihovom socijalno-
istorijskom i duhovno-kulturnom kontekstu), može se izreći sud o eventualnoj nacionalističkoj
nastrojenosti nekog književnog dela, tj. o njegovom nacionalističkom delovanju u jednoj sredini
tokom određenog perioda, iz čega bi se mogla izvesti ocena o njegovoj istorijskoj odgovornosti.
U situaciji kada optuživanje književnika za rat predstavlja samo drugu stranu njihovog
političkog mobilisanja i izbornog promovisanja, u iracionalnom očekivanju spasa (što nije samo
srpski “specijalitet”) valja izvršiti neka važna diferenciranja u pojmu političke i istorijske
odgovornosti. Pisci mogu biti nacionalisti, ali to ne ne moraju biti i njihova književna dela. Književna
dela mogu biti u neprimerenoj nacionalističkoj upotrebi. Književna dela mogu biti i nacionalistička.
Možda doista nema nedužnih među nama, ali se sudovi i osude moraju izricati tek nakon brižljivog
i detaljnog ispitivanja svih elemenata i dimenzija našega javnog delovanja. Bez ovakve
predostrožnosti moglo bi se desiti da u sopstveni kulturni panteon nacionalističkom kulturnom
politikom ugrađujemo pseudovrednosti novih “medijskih biblija”, na mesto prognanih navodno
anacionalnih dela; s druge strane, moglo bi se dogoditi da programskim političkim izbegavanjem
vrednih a nacionalistički funkcionalizovanih dela (npr. epska poezija) sistematski osiromašujemo
ionako okrnjene sopstvene kulturne i duhovne temelje.
7. Svrha ovakvih ispitivanja bila bi ne u tome da se, izvan politike u užem smislu, pronalaze
krivci za istorijsku katastrofu, već da se dešifruje i oceni kulturno-istorijsko značenje književnih dela,
od kojih će neka verovatno biti u temelju duhovnosti i civilizacijskog lika ove pomračene
i zloupotrebljene zemlje - kako bi se uopšte smelo pomisliti da joj Bog možda može pomoći da se
izmiri sa sobom i sa svetom.
8. Predloženi idealni nacrt mogućega istraživanja nacionalizma i književnosti mogao je u ovom
istraživanju samo delimično biti realizovan. Ne radi se prosto o tome da je u poslednjih desetak
godina u Jugoslaviji svaki ozbiljan naučno-istraživački rad, svaki istraživač, bio stavljen pred brojna
profesionalna, politička i životna iskušenja. I u normalnim socijalno-istorijskim i profesionalnim
okolnostima potpuno provođenje skicirane istraživačke procedure moguće je samo u institutskom
8 I Osnovni pojmovi
združenom radu više istraživača. Stoga sam ja svesno redukovao istraživačke zadatke, do granice koja
obezbeđuje validnost projekta i istraživačkih rezultata. Naime, odustao sam od opširnog izlaganja
teorijskog problema nacionalizma, zadržavajući se samo na značajnom i provokativnom pitanju:
postoje li doista “dobar” nacionalizam i “loš” nacionalizam? Osim toga, opredelio sam se za generalni
kriterijum čitanosti književnih dela raznih rodova i vrsta, čime se, prirodno, “favorizuje” društvena
funkcija romana. Najzad, ako se ima u vidu da bi ispitivanje prikaza i recenzija najtiražnijih dela,
ispitivanje intervjua i beseda tiražnih pisaca, polemičkih reakcija i književnih nagrada, prevođenja
srpskih pisaca, zahtevalo posebnu studiju za svako od navedenih tematskih područja, postaje
razumljivo zbog čega sam podatke o naznačenim pitanjima mogao koristiti samo egzemplarno,
a nikako sistematski. Najzad, budući sam skeptičan prema analizi sadržaja književnog teksta,
opredelio sam se za hermeneutički pristup, tj. odgovarajuću interpretaciju, pri čemu valja odmah
izvestiti da je interpretacija smisla forme književnih dela - zbog neizgrađenosti uzora u sociološkoj
tradiciji - data samo u nagoveštaju.
I.2. Dobar i Loš Nacionalizam?

1. Dužan sam da još jednom napomenem kako će ovde biti izostavljena šira rasprava o danas
veoma aktualnim i razuđenim teorijama o nacionalizmu. Ogromna je literatura u poslednje dve
decenije posvećena ovome problemu, tako da bi i običan korektan pregled zahtevao čitavu knjigu.
U ovom poglavlju biće otvoren samo jedan teorijski problem, relevantan za istraživanje.
Autor spada među sociologe koji nacionalizam shvataju kao eminentno moderni fenomen;
uostalom, oko toga se slaže većina savremenih istraživača (ili bar većina sociologa) ovoga “globalnog
političkog fenomena”. (Hutchinson/Smith 1994: 47)2 Sigurno je da se može postići i neki stepen
saglasnosti oko osnovne tipologije nacionalizama, ali, ne vidim da bi se među postojećim teorijama
nacionalizma mogla izabrati jedna univerzalno važeća, iz prostog razloga što se društveno-ekonomske
i kulturno-istorijske okolnosti javljanja i narastanja nacionalizama znatno razlikuju. Te konkretne
pojave zahtevaju odgovarajuća specifina objašnjenja i odgovarajuće razumevanje. Stoga, budući se
bavim problemima srpskog nacionalizma, iz postojećih teorijskih okvira biram momente uz čiju
pomoć se uspešno zahvata istraživani predmet, odbacujući istovremeno momente koji naprosto ne
važe u konkretnom ispitivanom slučaju.
2
Naravno, ne misle svi da je nacionalizam proizvod modernog doba. Na primer, značajni istoričar Johan
Hajzinha (Huizinga) uz fenomen patriotizma proteže i fenomen nacionalizma na predmoderne zajednice:
“Pogrešno je, dakle, zaključiti kako su fenomeni patriotizma i nacionalizma novijeg datuma zato što su reči i
pojmovi novijeg datuma”. (Hajzinha 1996: 11) Ili: “Nije bilo teško pokazati koliko je neodrživo mišljenje po
kome su nacionalne suprotnosti bile strane srednjem veku i to kako je, navodno, nacionalna svest proizvod
modernog doba i moderne države”. (37) Možda je od Hajzinhinog pojma nacionalizma u predmodernim
društvima mnogo prikladniji pojam “narodnog proto-nacionalizma”, koji uvodi Hobsbaum (Hobsbawm). (Vidi:
Hobsbaum 1996: 57 i dalje)
Pravnik, politikolog i državni ministar u vladi Imrea Nađa (Nagy) Ištvan Bibo (Bibó) odbija shvatanje da su
moderne nacije i nacionalizam plod građanskih revolucija, posebno francuske revolucije, već da su se u
revolucijama “politički procesi vezani za naciju pretvorili u masovne pokrete, a emocije vezane za naciju u
masovne emocije”. (Bibo 1996: 13) On smatra da proces formiranja evropskih nacija započinje još u 5. i
6. veku, tj. u germanskom rasparčavanju i odgovarajućem državno-administrativnom nasleđivanju tekovina
Rimskog carstva. Na drugoj strani, “na tlu istočnog hrišćanstva”, proces formiranja nacija nešto je “fluidniji”:
Rusija se ujedinjuje tek u 9. veku, na Balkanu mlade nacije (Bugari, Srbi i Hrvati), ”po uzoru na zapadna
kraljevstva”, formiraju svoje kraljevine između 8. i 11. veka, a nešto kasnije nastaju i podunavske rumunske
kneževine kao i Litvanska velika kneževina. U svakom slučaju, nakon rađanja modernih država u zapadnoj
Evropi, između 15. i 17. veka, zbiva se francuska revolucija, “čija je jedna od najpresudnijih posledica
intenziviranje i demokratizacija kolektivnih osećanja, odnosno, rađanje modernog patriotizma. U tome je smisao
inače površne tvrdnje da je evropski nacionalizam rođen sa francuskom revolucijom”. (17)
Moglo bi se primetiti da i Hajzinha i Bibo unekoliko izjednačavaju patriotizam i nacionalizam, što je - u
najmanju ruku - problematično, i to ne samo s obzirom na pitanje njihovog istorijskog nastanka.
9 I Osnovni pojmovi
Dakle, u skladu sa gornjim opredeljenjem, mislim da je protezanje pojma nacionalizma na

predmoderne artikulacije kolektivne svesti i kolektivnog interesa nefunkcionalno, jer vodi konfuziji
i brkanju pojmova. Blisko mi je shvatanje da je nacionalizam duboko uslovljen industrijalizacijom.
Naime, moderno industrijsko društvo, bitno diferencirano, zahteva svojevrsnu kulturnu
homogenizaciju i integraciju, koja se pojavljuje u formi nacionalizma, ali i odgovarajuću instituciju
nacionalne države. (Gellner 1986) No, izvesno je da ova teorija važi za razvijene industrijske zemlje
Zapada. Takođe, tačno je i to da industrijalizacija i kolonizacija proizvode antikolonijalne, dakle
oslobodilačke a, pri tom, nacionalističke pokrete zemalja Trećeg sveta. Ali, kao da sada čitavo
područje Balkana (a i dela Srednje Evrope) ostaje teorijski nepokriveno. Zato, s druge strane, ne bih
odbacio osnovnu ideju konstruktivističkih teorija nacionalizma, po kojima su i nacije i nacionalizam
proizvod određene nacionalne ideologije intelektualnih elita. Ove teorije mogle bi uspešno da objasne
nacionalizam istočno- i južnoslovenskih naroda, i odgovarajuće, snažne društveno-istorijske pokrete
i promene. Naravno, s obzirom na suštinsku nepreglednost i nepersonalnost odnosa među
pripadnicima, nacije moraju delom biti i “zamišljene zajednice”, koje simbolički (između ostalog
i posredstvom novina i romana) konstruišu i institucionalizuju svoje prostorno-vremenske međe
(Anderson 1998), ali, to ne znači da su nacije sasvim izmišljeni entiteti, odnosno utvare, sa
umišljenim kulturno-istorijskim dejstvima. Prvo, nacije izrastaju na određenom etničkom realitetu,
koji može da simboličko-mitološki podupire osećanje etničko-nacionalnog kontinuiteta (Smith 1989),
ali koji ne mora da predstavlja i stvarni kontinuitet (Putinja/Stref-Fenar 1997; Poutignat/Streiff-
Fenart). Drugim rečima, etnos može da povezuje stanovništvo u “nešto što bi se moglo nazvati proto-
nacijama” (Hobsbaum 1996: 74),3 premda to ne treba brkati sa pojmom “starih kontinuiranih nacija”
koji koristi britanski istoričar Siton-Votson (Seton-Watson) (Seton-Watson 1980: 42).4 Drugo, dobro
je znano da i socijalne konstrukcije imaju realnu društveno-istorijsku moć i dejstvenost. Ta moć,
sasvim neočekivano kad je reč o konstrukcijama nacija, dobila je zamah na kraju dvadesetog veka
(posebno nakon raspada komunističkog lagera), u nesrećnom nastojanju da se stvore nove, najčešće
nemoguće, nacionalne države. Najzad, čini se da bi se u igru tu i tamo moglo uvesti i modifikovano
marksističko objašnjenje nacionalizma kao ideološke mistifikacije vladajućih elita, koje - zarad
sopstvene istorijske re-legitimizacije i očuvanja privilegija - potčinjenima nude nacionalističku
ideologiju ugroženosti od strane drugih, čime socijalni gnev depriviranih preusmeravaju
u nacionalističku ostrašćenost; u blažoj varijanti, ugrožena buržaozija nerazvijenih društava za
očuvanje sopstvenih ciljeva mobiliše mase, odnosno posredstvom sopstvene inteligencije poziva ih -
u prepoznatljivom i bliskom, lokalnom kulturnom obrascu - da aktivno uđu u istoriju odnosno
politiku, čime nacionalizam nužno dobija populistički karakter. Premda autori opisana dešavanja
vezuju za nastajanje nacionalizma u 19. veku (npr. Anderson 1998: 80-82), ovim modelom mogle bi
se objasniti neke dimenzije savremene nacionalističko-populističke manipulacije u Srbiji.
Smatram još i to da se tačka dodira “supstancijalističkih” i konstruktivističkih teorija
nacionalizma može naći upravo u velikom romantičkom nacionalnom pokretu, koji je skopčan kako
s nastupajućom industrijalizacijom moderne Evrope, tako i s literarno-ideološkim konstrukcijama
“duha nacije”, utemeljenim na veri u organsku prirodu ove zajednice. Tačno je da je nemački
romantizam iznedrio koncepciju “nacionalnog duha”, ali je takođe tačno da je romantizam i u drugim
sredinama bio izvorište nacionalnog buđenja; upravo je takav slučaj i kod Srba. Stoga je za svrhe
ovoga rada upravo romantizam, tj. romantička ideja nacije i romantički nacionalizam, polazište
analize. Poznato je da se uz romantički pokret, uopšte, često vezuju političke ocene o njegovoj
3
Voker Konor (Connor) podvlači da se nacija razlikuje od etničke grupe prvenstveno po samosvesti; štaviše,
suština je nacije upravo u momentu samosvesti, tj. samoodređenja, dok etnička grupa može biti definisana i od
strane drugih, npr. spojašnih posmatrača kao što su antropolozi. (Connor 1978: 389)
4
U zagrebačkom izdanju smatrali su da izvorni autorov izraz “old continuous nations” treba zameniti izrazom
“klasične nacije”, koji je “primjereniji” (!) i uobičajen u stručnoj literaturi. Siton-Wotson kaže da su u pitanju
narodi kod kojih se “barem u jednoj bitno političkoj klasi, već prije mnogo stoljeća razvila nacionalna svijest
koju vanjski udarci nikad nisu uništili” (42): nacije Britanije i Irske, Francuzi, nacije Iberijskog poluostrva,
Holanđani, Skandinavci, Švajcarci, Rusi.
10 I Osnovni pojmovi
revolucionarnosti ili reakcionarnosti, kao što je poznato i to da takve ocene, s jedne strane, mogu
odgovarati stvarnoj društvenoj funkciji pojedinih romantičkih pokreta, dok, s druge strane, često -
potpuno neopravdano - protežu svoje važenje sa političke na umetničku dimenziju pokreta i pojedinih
umetničkih dela. Naravno, ocene o revolucionarnosti i reakcionarnosti odnose se i na romantički
nacionalizam.
2. Time se otvara delikatna tema “dobrog” i “lošeg” nacionalizma, odnosno “dobrih” i “loših”
strana nacionalizma. Tačno je da ima nacionalizama koji nisu proizveli velike svetske ili regionalne
lomove i tragedije. Ali, teško da bi se mogla prihvatiti ocena o “dobrom”, individualističkom,
anglosaksonskom nacionalizmu, i “lošem”, kolektivističkom, kontinentalnom nacionalizmu (Keduri
/Kedourie/). Poznata je tipologija Hansa Kona (Kohn), koji razlikuje pravovremeni “zapadni”,
politički, racionalni, liberalni nacionalizam, s jedne, i zakasneli “istočni”, etnički, mitološko-
paseistički, mistični i organski nacionalizam, s druge strane. (U: Hutchinson/Smith 1994: 162-165).
Premda smatra da se ova tipologija može kritikovati sa raznih strana, a pre svega stoga što njena
geopolitička razdeoba previđa činjenicu da se oba tipa nacionalizma pojavljuju u različitim evropskim
zemljama, Smit veli da “Konova filosofska distinkcija između racionalnije i organskije verzije
nacionalističke ideologije ostaje valjana i korisna”. (Smith 1991: 81) Naravno, ta distinkcija odgovara
Smitovoj podeli na “zapadni građansko-teritorijalni i istočni etničko-genealoški model nacije”. (81)5
Tu je i Džon Plamenac (Plamenatz), koji razlikuje zapadni, “relativno benigni u lepi”, liberalno-
ujedinjujući nacionalizam 19. veka (Italija, Nemačka), i istočni, balkanski, zloćudni, preteći i gadni
nacionalizam. Ernest Gelner, uz neznatne ograde, prihvata ovu podelu i njenu argumentaciju. Dok
prvi tip nacionalizma izrasta na razvijenim visokim kulturama, i zahteva tek blagu administrativno-
državnu doradu, drugi se - bez kulturne podloge iz renesanse i reformacije - suočava sa etničkim,
lingvističkim, teritorijalnim i religijskim haosom i rivalskom nacionalnom identifikacijom, tako da
ideal nacionalne države nužno - logikom same situacije, a ne prosto iz neke nacionalističke brutalnosti
- ostvaruje posredstvom pravog “kulturnog inženjeringa”, koji podrazumeva preseljavanje i progon
naroda, prisilnu asimilaciju, pa i likvidaciju. (Gellner 1986: 99-101)
Bilo bi potpuno besmisleno poricati uočene razlike između tipičnih pojava istočnog i zapadnog
nacionalizma - bez obzira na prelazne i mešovite forme. To bi bilo isto što i poricanje notornih razlika
u kulturnim istorijama evropskoga Zapada i evropskoga Istoka.6 Ali, implicitno ocenjivanje zapadnog
racionalnog nacionalizma kao manje lošeg od “slabijih ali bučnijih” (Plamenac) balkanskih i istočno-
evropskih nacionalizama moglo bi čak biti efekat prećutnog prihvatanja izvesnih kulturnih stereotipa.
Naprosto, i onaj navodno dobri nacionalizam - nesumnjivo dobar sa unutrašnjeg stanovišta, tj.
stanovišta interesa jedne nacije - ima svoje loše spoljašnje, osvajačke i hegemonističke posledice.
Najzad, ko bi se još usudio reći da i oslobodilački antikolonijalni nacionalizmi nisu proizveli niz
unutrašnjih nesreća i unutarnacionalnih katastrofa. Na primer, nacionalno oslobođenje jedne nacije
može doneti nepravdu pripadnicima nacionalnih manjina zatečenih unutar teritorije na kojoj ona
nacija upravo formira svoju nacionalnu državu, čaki ako nisu predstavljali “petu kolonu” svoje
matične nacije, već su bili lojalni široj zajednici u kojoj žive.
2.1. Da li je opravdano apstraktno govoriti o tome da svaki društveni pokret, pa
i nacionalistički, može imati i dobre i loše posledice?
5
O zapadnom “teritorijalizmu” i istočnom “etnicizmu” u procesu formiranja nacija v. Smith 1989: 138-144.
6
U pitanju je, između ostalog, i činjenica o nejednakom pojavljivanju i ekspanziji tipično zapadnih revolucija,
odnosno tzv. trostruke revolucije: "revolucija u sferi podele rada, revolucija u kontroli administracije i revolucija
u kulturnoj ko-ordinaciji”. (Smith 1989: 130). Na drugom mestu, Smit govori o administrativnoj, ekonomskoj i
kulturnoj revoluciji (poslednja uključuje i obrazovnu) kao preduslovima za formiranje nacija. (Smith 1991: 61)
Ono što čini evropsku kulturu jesu sledeći obrasci: “nasleđe rimskog prava, judeo-hrišćanska etika, renesansni
humanizam i individualizam, prosvetiteljski racionalizam i nauka, umetnički klasicizam i romantizam i, iznad
svega, tradicija građanskih prava i demokratije”. (174) Činjenica je da su se ovi obrasci “zejedničkog evropskog
kulturnog nasleđa” pojavljivali “u razna vremena i na raznim mestima”.
Entoni Smit govori o “dvosmislenoj moći nacionalnog identiteta i nacionalizma”. (Smith 1991:
18) On navodi da su u ime nacionalnog identiteta ljudi spremni na žrtvovanje sopstvenih sloboda ali
i na ograničavanje sloboda drugih, spremni “da pogaze građanska i religijska prava etničkih, rasnih
i religijskih manjina koje nacija nije mogla apsorbovati”, da je sa Zapada izvezeni “ideal nacije”
doneo sa sobom “konfuziju, nestabilnost, razdor i teror, posebno u oblastima mešovitog etničkog
i religijskog karaktera”, da doktrina nacionalizma stavlja na probu ideju o čovečanstvu, “ideju
o “svetskoj zajednici i njenom moralnom jedinstvu”, i suprotstavlja kulturne zajednice. (17-18) Ali,
on ne propušta da navede ni “dobroćudne efekte nacionalizma: odbrana manjinskih kultura;
spašavanje ‘izgubljenih’ istorija i književnosti; inspirisanje kulturnih renesansi; razrešenje ‘krize
identiteta’; legitimisanje zajednice i društvene solidarnosti; inspirisanje otpora tiraniji; ideal narodne
suverenosti i kolektivne mobilizacije; čak motivisanje samo-održivog ekonomskog rasta”. (18) Kao
što je u uvodnom poglavlju i započeo, Smit svoju knjigu završava - u istom tonu: “Ima i opasnosti
i nade u podeli čovečanstva na nacije i u opstajanju moći nacionalnog identiteta širom sveta”. (176)
Možda nacionalizam i nije uvek odlučujući činilac, ali je suviše često među glavnim uzrocima
nestabilnosti, sukoba i terora u dvadesetom veku. No, pored, opasnosti kao što su destabilizacija
globalnog sistema bezbednosti, podsticanje etničkih sukoba, progon “nesvarljivih” manjina radi
postizanja etničke homogenosti, opravdanje terora, etnocid i genocid, “svet nacija i nacionalnih
identiteta nije bez nade”, smatra Smit. On prvenstveno misli na nacionalizam kao izvor ponosa
podjarmljenih naroda i makar kao prateći činilac njihovog oslobađanja, “demokratizacije tiranskih
režima” i demokratske i civilizacijske reintegracije ovih naroda; nacionalizam, osim toga, obezbeđuje
jedinu ubedljivu, racionalnu ali i entuzijastičku viziju političke solidarnosti, koja nudi “osećaj
izabranosti”, “jedinstvenu istoriju” i “naročitu sudbinu”. Stoga će “nacija sa svojim nacionalizmom”
i u narednom veku “nastaviti da daje čovečanstvu fundamentalne kulturne i političke identitete”,
zaključuje Smit. (176)
Čak i ako odustanemo od rasprave o stvarnoj benignosti navedenih efekata nacionalizma (npr.
“osećaj izabranosti”, “jedinstvena istoriju” i “naročita sudbin”), ostaje činjenica da je sa “dobrim”
i “lošim” stranama neke pojave u društvenom životu problem u tome što najčešće idu zajedno, što se
prednosti i nedostaci ne mogu razdvojiti i iskoristiti odnosno odbaciti. Nacionalizam se ne može
prosto preporučiti kao gorki lek, jer su mogućnosti toksičnih nuzpojava suviše velike, a iskustva
kontraefekata dobro poznata.
2.2. Splet protivrečnih nacionalnih osećanja često motiviše i one koji zasigurno nisu
nacionalisti da u nacionalizmu vide ne samo lošu već i dobru stranu. Tako je u jednom intervjuu 1994.
godine Slobodan Selenić izjavio: “Nacionalizam je osećanje koje je opasno jer se lako aktivira,
dovoljno je u teškoj situaciji naći krivca. U svojoj plemenitoj varijanti, nacionalizam se može tumačiti
kao osećaj solidarnosti, prirodne pripadnosti raznim ljudskim udruženjima, kao što čovek pripada
svojoj porodici, svom gradu. To je u ovim vremenima potisnuto, manifestacije nacionalizma znatno
su drugačije”. (Selenić 1997)
Imajući u vidu slične probleme vrednovanja nacionalizma, Zagorka Golubović ukazuje na lošu
praksu sinonimne upotrebe pojmova “nacionalno osećanje” i “nacionalizam”, kao nacionalizma “u
pozitivnom i negativnom smislu”: “Smatram da to nerazlikovanje stvara nepotrebnu konfuziju, jer je
nacionalizam uvek isključiv i vodi izolacionizmu, što ne mora biti slučaj sa nacionalnim osećanjem”.
(Golubović 1999: 81) Nešto dalje, autorica analitički izlaže razlike između “nacionalnog osećanja
i nacionalizma kao degenerisanog oblika nacionalnog identiteta”, u sledećim parovima odlika
i funkcija: izborna pripadnost - ideološka prinudna pripadnost; tolerantnost za druge - ksenofobičnost;
kulturna identifikacija - kulturna isključivost; društvena reintegracija - društveni redukcionizam. (87)
3. Ali, danas je među pripadnicima inteligencije u Srbiji prilično rasprostranjeno mišljenje da
nacionalizam u kulturi i umetnosti ne samo da nije štetan, već suštinski omogućava duhovno-
istorijsko konstituisanje nacionalnog kulturnog identiteta. Da li se ovakva shvatanja mogu uzimati
zdravo za gotovo?
Najpre valja istaći da nije nimalo sporno isticanje kulturnih korenova nacionalizma, bez obzira
da li se kultura smatra primarnim ili izvedenim činiocem grupne identifikacije i integracije.
Romantičko poreklo nacionalizma najbolja je potvrda ovakve teze. Uostalom, sve nacije duguju svoje
formiranje institucionalnom promovisanju određenog narodnog jezika, opismenjavanju i literarnoj
produkciji na narodnom jeziku, a na čelu mnogih nacionalnih pokreta - u Srednjoj Evropi i na
Balkanu po pravilu - bili su istaknuti intelektualci, najčešće pesnici.7 No, ta činjenica povezanosti
kulturnih i političkih motiva nacionalističkih doktrina i pokreta upravo problematizuje a ne opravdava
razgraničavanje kulturnog i političkog nacionalizma, a pogotovu ne njihovo ocenjivanje kao “dobrih”
odnosno “loših”.
3.1. U stvari, ispada da bi shvatanje dela srpske inteligencije u pogledu afirmativnog stava
prema kulturnom nacionalizmu bilo sasvim autentično kulturno-istorijsko držanje, potpuno adekvatno
tipologiji Hansa Kona, koji je zapadni nacionalizam smatrao prvenstveno političkim i racionalno-
praktičnim, a istočni nacionalizam prvenstveno kulturnim i antimodernizacijskim. Ernest Gelner je
takođe smatrao da je kulturni nacionalizam paseistički i tradicionalistički odgovor inferiornih društava
na kompetitivne izazove modernizacije.
No, da stvari nisu tako proste pokazuje se u nastojanju Džona Hačinsona (Hutchinson) da
odbrani kulturni nacionalizam od ovih optužbi i afirmiše njegove civilizacijske kvalitete. On smatra
da kulturni nacionalizam ne igra ulogu samo pri formiranju nacija, već i u procesu modernizacije, jer
se zasniva na evolucionističkoj viziji zajednice i na trans-nacionalnom i sekularnom modelu
policentrične svetske civilizacije (U. Hutchinson/Smith 1994: 127) Tačno je da primarno herderovski
kulturni nacionalizam, kao nacionalizam istoričara i umetnika, ne može biti racionalno kodifikovan,
da motiviše razne mitotvorce i ideologe zlatnoga doba nacije, da počiva na krhkim privrednim
i političkim osnovama… Ali, on podstiče cvetanje istorijskih nauka i umetnosti, slavu zemlje temelji
na narodnoj kulturi a ne na političkoj moći, i ima za cilj “moralnu regeneraciju istorijske zajednice”.
(124) To je nacionalizam “moralnih inovatora”, kulturnih i naučnih društava, tj. svojevrsni
“entuzijazam manjine”, ali često sa dalekosežnim političkim efektima. Njegovo prizivanje folklora
u stvari je podgrađeno jednom “dinamičkom vizijom nacije kao visoke civilizacije sa jedinstvenim
mestom u razvitku čovečanstva” i nacionalnom renesansom kao integracijom “tradicionalnoga
i modernoga na višem nivou”. (128) Kulturni nacionalizam, s obzirom na konsekvence, jeste
i politički pokret koji kompenzira nedostatke okoštalih političkih elita. Ali, on ne ograničava kulturne
7
Entoni Smit kaže da nacionalizam ima svoju političku, ekonomsku i društvenu ravan u užem smislu, ali da je u
najširoj ravni nacionalizam planetarna “forma kulture”, i to istorističke kulture, u kojoj ideologija, jezik,
mitologija, simbolizam i svest daju temelj nacionalnom identitetu, tj. gde protagonisti nacionalizma formiraju
nacije i nacionalne identitete. “Ovime se na neki način objašnjava uloga umetnosti u nacionalizmu. Nacionaliste,
usmerene na slavljenje i spominjanje (commemorating) nacije, privlače dramske i stvaralačke mogućnosti
umetničkih medija i žanrova u slikarstvu, vajarstvu, arhitekturi, muzici, operi, baletu i filmu, kao i u narodnoj
radinosti. Pomoću ovih žanrova umetnici mogu da, direktno ili evokativno, ‘rekonstruišu’ prizore, zvuke i slike
nacije u svoj njenoj konkretnoj specifičnosti i s ‘arheološkom’ verovatnošću”. (Smith 1991: 92) Naime,
činjenica “povišene ekspresivne subjektivnosti”, tipične za jezik i stil etničkog nacionalizma, kao i odgovarajući
simbolizam, privlače i motivišu umetnike. Međutim, postoji “i druga strana medalje. Mnogi umetnici, u Evropi i
izvan nje, uvučeni su u svet nacionalizma, njegovog jezika i simbolike”. (92) Štaviše, “Mnogi umetnici koji
nikako nisu bili nacionalistički mogli su naći svoja umetnička dela pripodobljena za neki partikularni
nacionalizam, zbog ‘evokativne’ aure tih dela za one koji su već prožeti nacionalističkim osećanjem”. (190,
beleška br. 4.47)
Ukratko, Smit smatra da intelektualci, tj. stvaraoci umetničkih dela i proizvođači ideja, izgrađuju pojmovnik i
jezik nacije i nacionalizma (93), odnosno imaju primarnu ulogu “kako u generisanju kulturnog nacionalizma
tako i u pribavljanju ideologije političkog nacionalizma, ako ne i njegovoga ranoga vođstva”. (96) Ideje i dela
intelektualaca distribuira inteligencija - širokoj obrazovanoj javnosti “konzumenata”. Ovde bi se moglo postaviti
pitanje koherentnosti osnovnog određenja intelektualca, s obzirom na partikularizam nacionalizma i
nacionalističke strasti, s jedne, odnosno univerzalizam vrednosti koji bi autetnični intelektualci trebalo da
zastupaju, s druge strane, i koji su zastupali do kraja 19. veka, kada su - odabravši “realizam” rasnih, klasnih i,
pre svega, nacionalističkih strasti - izdali svoj poziv. (v. Benda 1996)
kontakte, već podstiče pozajmljivanje i adaptiranje razvojnih modela u cilju regenerisanja nacionalne
zajednice, pri čemu odbija njenu asimilaciju u “bilo koji univerzalni model razvoja, liberalni ili
socijalistički”. (131) Štaviše, kulturni nacionalizam u svojim drevnim duhovnim vrednostima
prepoznaje snage koje, smatraju neki, već sada predstavljaju prednost u odnosu na posustali svet
materijalnih vrednosti Zapada.
3.2. Ispostavlja se da u ocenjivanju efekata raznih formi i tipova nacionalizma valja biti veoma
obazriv. Istaknuti i odgovorni evropski intelektualci stalno upozoravaju na opasnosti kulturnih
i političkih partikularizama.
Cvetan Todorov, u knjizi Mi i drugi - francuska misao o ljudskoj raznolikosti, u odeljku
“Nacije i nacionalizam”, polazi od distinkcije Antonena Artoa (Artaud) na kulturni nacionalizam, koji
afirmiše specifičnosti neke nacije, i građanski nacionalizam, koji se, preko egoizma, šovinizma,
zatvaranja, pretvara u totalni rat. “Kulturni nacionalizam, to jest privrženost sopstvenoj kulturi, jeste
put koji vodi ka opštem - produbljujući specifičnost posebnog u kome se živi. Građanski
nacionalizam, koji spominje Arto, znači davanje prvenstva vlastitioj zemlji u odnosu na ostale - a to je
izbor koji je, dakle, antiuniverzalistički”. (Todorov 1994: 169) On takođe razlikuje i dva značenja reči
“nacija”: “unutrašnje”, koje je u vreme Francuske revolucije počelo da označava građanski a ne više
kraljevski “prostor legitimiteta” i “izvor vlasti”, građanski “prostor jednakosti” (doduše, uz
isključivanje žena i siromašnih) i uporište borbe “protiv socijalnih privilegija ili protiv regionalnih
partikularizama”; “spoljašnje” pak značenje nacije ne suprotstavlja se više “kralju, aristokratiji ili
pokrajinama, već se jedna nacija suprotstavlja drugoj. Francuzi predstavljaju jednu naciju, a Englezi
drugu”. (172) No, kao što je veza između kulture i države postala “neizbežna u izvesnim istorijskim
okolnostima” (172), tako su iz susreta unutrašnjeg, kulturnog smisla pojma nacije (koji ide iz ideje
jednakosti) i spoljašnjeg, političkog smisla (koji počiva na ideji nejednakosti) izrasli moderni
fenomeni nacije i nacionalizma: “kulturna pripadnost - neosporna, nezaobilazna - pretvorila se
u opravdanje zahteva za izjednačavanjem kulturnih i političkih entiteta”. (173)8 U konsekvenci,
ispostavilo se - kako pokazuje Todorov na primeru Žila Mišlea (Michelet) - da je nacionalni ponos
najbolji ferment izumevanja raznoraznih “budalaština” u domenu nacionalnih stereotipa, a da ljubav
prema otadžbini ne vodi ljubavi prema čovečanstvu, već da nacionalizam prosto “vodi ratu, mržnji
patnji” (211/212), i da je nacionalizam “veliki ideološki vinovnik” kako evropskih tako i kolonijalnih
ratova, a nacionalističke doktrine odgovorne “za smrt miliona ljudskih bića i za političke situacije
čijeg rešenja, često, još uvek nema na vidiku”. (254)
3.3. I istorija pokazuje da su nacionalistička, patriotska ili slična osećanja u oblasti kulture
i umetnosti uvek imala jasnu političku dimenziju, što samo znači da se ocenjivanje efekata kulturnoga
nacionalizma ne može odvojiti od efekata političkog nacionalizma, i obrnuto.
Johan Hajzinha, u svojoj knjizi o fenomenu patriotizma i nacionalizma do kraja devetnaestog
veka, podseća na značajnu, ranu ulogu pesnika u razvijanju ovih osećanja. Još 1302. godine, ustanak
Flandrije protiv Francuske, podignut od strane zanatlija i trgovaca, podržali su najznačajniji flamanski
pesnici, koji su počinjali da se bave društvenim temama, i to na narodnom jeziku, tj. da pišu za širi
krug čitalaca. U istom veku, u Italiji, kojoj nije pošlo za rukom ujedinjenje, usred podeljenosti,
suparništva i neprijateljstva između Venecije, Đenove, Firence, Milana i drugih gradova, ipak se
razvijala “opšta italijanska nacionalna svest. (...) Istovremeno sa osionim francuskim nacionalizmom
bezobzirne politike Filipa IV, čuje se i prizvuk italijanskog patriotizma i nacionalizma koji neće
zamreti jer je govorio Danteovim glasom”. (Hajzinha 1996: 28) Tridesetak godina kasnije, “ovaj
8
Upravo kad je završavao svoju knjigu, Todorov je u jednom intervjuu (1988) izrazio uverenje u benignost
kulturnog nacionalizma: “možemo govoriti o dva duboko različita nacionalizma: o jednom koji bi se mogao
nazvati građanskim, patriotskim, i drugom, recimo, kulturnom nacionalizmu, koji je samo velika prisnost sa
izvesnom kulturnom tradicijom. Mada se u oba slučaja radi o nacionalizmu, o valorizaciji nacije, nadu polažem
u mogućnost da se odabere bolji oblik nacionalizma, kulturni nacionalizam. Jer, uveren sam, moja lojalnost
zemlji u kojoj sam rođen, moj patriotizam, ne bi smelo da nadvisi moju privrženost principu univerzalizma”.
(Čolović 1995)
vatreni, poetski, mistični italijanski patriotizam i nacionalizam, o kome je Dante snevao u svojoj
Monarhiji, narodni tribun Kola di Rijenci (Cola di Rienzo) izvešće kao čudesnu fantastičnu međuigru
istorije”. (29) U doba humanizma i renesanse, za vladavine specifičnog manira povezivanja
“nacionalnog” i klasičnog, “dvorska književnost” je, veli Hajzinha, svakoj kraljevskoj kući
imaginativno protezala genealogiju do mitologizovane drevne Troje. (39) Razliku između
srednjovekovnog i renesansnog patriotizma i nacionalizma istoričar vidi u tome što su u renesansi ove
ideologije povezane “s određenim političkim idejama o jedinstvu države i interesu zemlje”. Taj
patriotizam i nacionalizam sada “govori učenim antičkim pojmovima i uz to ga svesno pothranjuju
i vladajući autoriteti i književnost”. (42) Za razliku od većine zapadnih centralizovanih zemalja,
nemačka kolektivna svest je i dalje bila plemenska i lokalna, ali je iznad nje “lebdela i opšta nemačka
svest”, opštenemački zanos hranjen istorijskim uspomenama i idealima budućnosti, a oplođavan
znanjem klasične književnosti. “Taj novi nemački patriotizam i nacionalizam ostao je patriotizam
i nacionalizam pisaca i pesnika”. (44) I u 16. i 17. veku pesnici su igrali značajnu ulogu u jezičkoj
artikulaciji “rodoljubive i nacionalne svesti”. U 18. veku, prema Hajzinhi, ideje narodnoga duha,
nacije i domovine nisu podsticane i obogaćivane samo filosofskim obrazloženjima već, pre svega,
razvijenim “estetskim opažanjem”. Nastupalo je doba kada je hladni prosvetiteljski racionalizam
zasenjem “letnjim oblakom” romantizma. Pesnička vizija narodnog duha i karaktera imala je oslonac
u istraživačkom delu Johana Gotfrida Herdera. (59-61) Na taj način je, u 19. veku, “puna svest
o osobenosti nacionalnog nikla iz tla romantizma. Postalo je uobičajeno da se svaka duhovna potreba
za onim što je autentično, osobeno, izvorno, transponuje u simbole narodnog života. Nacionalna svest
poprimila je boju i oblik kao prijemčivost za istorijsku tradiciju, kao građa za liriku i pripovedanje”.
(67) Najzad, Hajzinha ilustruje tezu o političkoj dimenziji novovekovnog nacionalizma i o političkim
efektima plodnog romantičkog nacionalnog zanosa nedvosmislenim istorijskim primerom iz 1821-
1829: “Ukoliko su romantičke ideje duhovne elite ikada imale efikasni udeo u praktičnoj politici,
onda je to bilo u grčkom oslobodilačkom ratu. U njemu su bili aktivni svi ideali tog vremena:
oduševljenje slobodom, zanos baštinom starog veka, novo divljenje za ono istinski narodno, Bajronov
(Byron) sentiment svetskog bola, i ne samo njegov sentiment, već i njegova hrabrost”. (70)
3.4. Kao što se može pretpostaviti, i u srpskome narodu odvijali su se slični procesi književnog
konstruisanja narodnog duha i nacionalne svesti. O tome će tek biti govora u daljem tekstu. Ovde
samo navodim, kao potvrdu, Hobsbaumovo mišljenje da se kod Srba takođe može govoriti o izvesnoj
književno posredovanoj proto-nacionalnoj svesti: “Nema razloga da se poriče proto-nacionalno
osećanje kod Srba pre devetnaestog veka, ne zato što su oni pravoslavci koji se bore protiv suseda
katolika i muslimana - ovo ih ne bi razlikovalo od Bugara - već zato što je sećanje na kraljevstvo koje
su Turci porazili sačuvano u pesmama i epskoj priči, a možda, što je još bliže suštini, u svakodnevnim
liturgijama srpske crkve koja je kanonizovala većinu svojih vladara”. (Hobsbaum 1996: 86)
4. Ja, dakle, ne osporavam izvesnu opravdanost operacionalnog razlikovanja “zapadnog”
i “istočnog” tipa nacionalizma, “političkog” i "kulturnog" nacionalizma itd. Ali, niti ta razlikovanja
mogu mehanički biti pripisana pojedinim nacionalnim zajednicama bez ostatka, niti bi se mogla
prihvatiti kao razlikovanje “dobrih” i “loših” nacionalizma. U svakom slučaju, treba imati u vidu
i epohalnu promenu stava prema nacionalizmu do koje je u evropskoj teoriji došlo u dvadesetom
veku. Naime, ako su liberalne i levičarske ideje 19. veka išle ruku pod ruku s nacionalnom idejom
i idejom nacionalne države, “tokom 20. veka došlo je do značajne promene u percepciji nacionalnog
fenomena. U našem veku, liberalna i levičarska javnost u nacionalizmu vidi krajnje negativnu pojavu,
neku vrstu bolesti, kolektivnog (političkog) ludila koje povremeno zahvata određene društvene
grupe”. (Mirović 1996: VII) Doduše, sam kraj dvadesetog veka, obeležen ekspanzijom nacionalnih
ideologija i pokreta, doneo je - bar na Balkanu - i novu, neviđenu zbrku u nekad, činilo se, razlučenim
i diferenciranim teorijskim i političkim pozicijama i shvatanjima civilizacijskog mesta i uloge nacije
i nacionalizma.
Naime, tamo gde je, upravo kao na Balkanu, svekoliki kulturni život prožet politikom
(pogotovu u romantičkom, neo-romantičkom ili pseudo-romantičkom zanosu), svaki javni kulturni
angažman istovremeno je i politički, a svaki je nacionalizam naprosto - nacionalizam. Sledstveno,
i ocena o dobrim i lošim efektima izvesnih nacionalnih preduzeća može se izricati samo na osnovu
detaljnih i nepristrasnih analiza konkretnih dešavanja. Poput Hobsbauma, mislim da istraživač
kulturne istorije i kulturne savremenosti Balkana, “treba, kao i uvek kada se bavi balkanskom
istoriografijom, da osluškuje škrgutanje”. (74) Neka istraživači drugih tokova kulturne istorije, drugih
kulturnih i političkih sredina, sami procene da li u njihovim regijama treba samo pamtiti drevno
nacionalno škrgutanje ili možda osluškivati i nagoveštaje novoga.
16 II Kritika Srpske Književnosti
II Kritika Srpske Književnosti
II.1. Nacionalna Književnost i Nacionalni Identitet
1. Pojam identiteta
1. U modernoj filosofiji i društvenim naukama pojam identiteta (kao stalnost i jedinstvenost
usred promena i različitosti) naslanja se na psihodinamičku tradiciju teorije identifikacije, na
pragmatističku teoriju sopstva (self), da bi - u okviru simboličkog interakcionizma - bio definisan kao
izgradnja ličnog identiteta unutar određene kulture. Problem identiteta je naročito zaoštren pedesetih
godina dvadesetog veka, sa uočavanjem krize smisla i gubitkom identiteta u masovnom društvu,
i šezdesetih godina - u vezi sa kriptomarksističkom politikom identiteta manjinskih grupa (etničkih,
religijskih, feminističkih...), da bi konačno dobio postmodernističku auru napuštanjem marksovskih
podela (klase, levica-desnica), u korist novih tipova grupisanja. (Outhwaite/Bottomore 1996)9
1.1. U svakom slučaju, identitet podrazumeva dinamiku personalnog i kolektivnog, tj.
pronalaženje personalnog identiteta unutar kolektiva. Pošto ličnost pripada različitim društvenim
grupama, koje određuju njen identitet, onda identitet dobija različite grupne, kolektivne dimenzije
(profesionalni identitet, generacijski identitet, nacionalni identitet...). Dakle, kolektivna dimenzija
personalnog identiteta čini da se legitimno govori i o kolektivnom, grupnom - socijalnom identitetu,
pa, između ostalog, i o nacionalnom i kulturnom identitetu.10
1.2. Socijalni identitet podrazumeva grupnu samokategorizaciju i samoidentifikaciju individua,
uz prateće stereotipe o sopstvenoj grupi i drugim, spoljašnim grupama. Pojam kolektivnog identiteta
skopčan je s problemom realističko-totalitarne provenijencije, tj. sa utapanjem personalnosti
i individualnosti u šire strukture. To posebno važi za pojam etničkog i nacionalnog identiteta, koji su
nužno povezani sa teorijski sumnjivim a politički riskantnim pojmovima “narodne duše”
i “nacionalnog karaktera”. Stoga je pojam kulturnog identiteta (takođe kolektivnog) mnogo
prihvatljiviji, pogotovu sa stanovišta savremene koncepcije multikulturalnosti. “Kulturni identitet je
samosvest pripadnika jedne grupe koja istorijski nastaje i razvija se u zavisnosti od kriterijuma koje ta
grupa uspostavlja u odnosima sa drugim društvenim grupama”. (Stojković 1993: 26) U UNESCO-voj
Deklaraciji o kulturnim pravima kulturni identitet se određuje kao “jedinstvo elemenata po kojima se
jedna ličnost ili grupa samoodređuje, predstavlja i čini prepoznatljivom; kulturni identitet
podrazumeva slobodu i dignitet ličnosti, istovremeno i njenu inkorporisanost u raznolike kulturne
procese, posebne i opšte, istorijske i okrenute budućnosti”. (Odri-Kartag/Simović-Hiber 1996: 382)
Pojam kulturnog identiteta neodvojiv je od pojma kulturne zajednice (grupe koja deli prepoznatljive
kulturne vrednosti). Autorice upozoravaju na opasnost poistovećivanja kulturne zajednice sa etničkom
i religijskom zajednicom, jer se u tom slučaju - kao što iskustva pokazuju - kulturni pluralizam
prevodi u etnički i religijski pluralizam, koji neizbežno dobija političku dimenziju i vodi konfliktima.
(383)11
1.3. Što se tiče pojma nacionalnog identiteta i unutrašnje funkcije tog identiteta,12 valja se
pozvati na poznatu studiju Entoni Smita. Ovaj autor nabraja sledeća osnovna svojstva nacionalnog
9
Zanimljivo je da je potraga za personalnim identitetom našla izraza - između ostalog - i u velikom broju drama
i romana. Naša iskustva govore da je i potraga za kolektivnim identitetom takođe našla izraza u književnosti.
10
O individualnom i kolektivnom identitetu vidi: Golubović 1999.
11
Konstituisanje srpske nacije bilo je obilato potpomognuto “kulturnim nacionalizmom”. Kada se ispostavilo da
nacionalni identitet hramlje, onda se proces reverzibilno počeo da odvija kao obnovljeni “kulturni
nacionalizam”, koji je nadalje poprimio političku dimenziju.
12
Pojam nacionalnog identiteta dolazi na mesto starijeg pojma “nacionalnog karaktera”, koji potiče iz
sedamnaestog veka, a sredinom osamanaestog već je šrioko prihvaćen u Evropi. (Smith 1991: 85) S obzirom da
je vezan, zajedno sa pojmom “nacioalnog duha”, za početke nacionalizma, pojam “nacionalnog karaktera” uvek
je bio u opasnoj blizini predrasuda i nacionalnih stereotipa. U našem veku, Margaret Mid je pod pojmom
nacionalnog karaktera razumela “određene pravilnosti” koje se “pojavljuju u ponašanju svih pripadnika te
identiteta: istorijska teritorija, ili domovina; zajednički mitovi i istorijska sećanja; zajednička,
masovna javna kultura; zajednička zakonska prava i dužnosti za sve pripadnike; zajednička ekonomija
sa teritorijalnom pokretljivošću pripadnika. (Smith 1991: 14) Na osnovu ovih odlika on određuje
i pojam nacije. Smit je, pored spoljašnjih funkcija nacionalnog identiteta, kao što su teritorijalna,
politička i ekonomska, definisao i njegove unutrašnje funkcije: socijalizacija pojedinaca kao
pripadnika nacije (“nationals”) i kao “građana”; povezivanje pripadnika nacije i klasa posredstvom
zajedničkih vrednosti, simbola i tradicija; “određivanje i lociranje individualnih sopstava (selves)
u svetu, kroz prizmu kolektivne ličnosti i njene distinktivne kulture”. (16-17). Ono što nas u pojmu
nacionalnog identiteta ovde zanima jesu zajednički mitovi, istorijska sećanja, tradicija i kultura - sve
u književnom posredovanju jednoga (nacionalnog) pogleda na svet.
2.1. Pod ovom ogromnom temom - koja daleko prevazilazi trenutno stanje mojih istraživanja13 -
ja, u stvari, nastojim da rasvetlim uticaj nacionalne književnosti na konstituisanje nacionalnog
identiteta (na primeru srpskoga naroda), bez iluzije da je taj uticaj presudni. Shematski gledano,
idealiter, književnost, umetnost uopšte, mogla bi igrati veoma značajnu ulogu u konstituisanju
nacionalnog identiteta, stoga što predstavlja jedinstvo vrednosti posebno-nacionalnoga (duh naroda)
i univerzalno-ljudskoga (estetsko i umetničko). Naime, ona, s jedne strane, učvršćuje nacionalne
osobenosti i posebnosti, dok ih, s druge strane, uzglobljuje u veliku svetsku građevinu književnosti
i kulture uopšte. No, zbivanja u kulturno-istorijskoj stvarnosti ne odvijaju se prema idealnom planu.
Dešava se da veoma značajna, pa i velika književna dela ostanu zadugo nepopularna, dok dela
problematične vrednosti, svojevrsne književne instrumentalizacije nacionalnih motiva i nacionalnih
mitova, zadobiju ogromnu popularnost i ostvare ogroman uticaj u javnosti.
2.2. Sve kad bi teza o književnosti kao konstituensu nacionalnog identiteta i bila preterana (a
pokazaće se da nije), mogao bi se još uvek realizovati jedan skromniji zadatak: da se, naime,
konstituisanje ili re-konstituisanje nacionalnog identiteta prosto prati u odgovarajućoj književnoj
produkciji, u referentnom književnom izrazu. U svakom slučaju, ovaj posao skopčan je sa izvesnim
metodološkim problemima i rizicima, posebno onda kad se uticaji književnosti prate na indikativnoj,
“obeležnoj” pa i proskribovanoj književnoj građi. Postojanje takvih ideološki ili kritički markiranih
književnih dela (npr. dela optuženih za podsticanje nacionalizma) olakšava u izvesnoj meri moj
istraživački posao omeđavanjem prvoga kruga značajne građe, ali bi, štaviše, olakšavalo
i odgovarajući komparativni pristup, tj. komparativno istraživanje paralelnih književnih uticaja na
konstituisanje nacionalnih identiteta drugih balkanskih naroda, pre svega onih sa kojima je srpski
narod gradio dugu istoriju balkanskih nemira. No, sociološko istraživanje takve građe zahteva vazda
budnu metodološku svest o zavodljivosti stereotipa i predrasuda i o krhkosti izvora, tj. posebnu
hermeneutičku obazrivost i opremljenost.
kulture što može da se opiše kao kulturno ispravni karakter”. (Mid 1972: 555) Ako se sam pojam može smatrati
zastarelim, metodološka iskustva istraživanja referentnih društvenih pojava uvek su dragocena. Upravo je
Midova detaljno razradila glavne metodološke probleme istraživanja nacionalnog karaktera. U takve
metodološke finese, ikristalisane u mnogobrojnim i raznovrsnim istraživačkim iskustvima i raspravama, treba
ulaziti pri polasku u sva slična istraživanja. Za naše svrhe, ovde, valja se osvrnuti bar na činjenicu da su
istraživanja nacionalnog karaktera započeta (posle 1939. godine) kao svojevrsna “primenjena nauka”, pre svega
zato što su sredinom 20. veka upravo nacionalne države imale “najveći politički značaj”, i što su se mnoge
pojedinačne i grupne aktivnosti kako u jednoj državi tako i u međunarodnim razmerama vodile “u okviru
nacionalnih vrednosti”. Stoga je Midova primetila da se “skoro sav rad na ovom polju” sredinom veka odvijao
“u vezi sa opštenacionalnim poduhvatima, bez obzira da li se radi o problemima domaćeg morala ili
otpočinjanju odnosno prekidu rata”. (573)
13
Naravno da i ovde, kao na još nekim mestima u radu, osećam zebnju zbog pomisli da samo otvaram neka
velika pitanja naše kulturne prošlosti i savremenosti, bez mogućnosti da zahvatim svu njihovu složenost i obim.
No, držim da je od “lakog” otvaranja tema i problema gore jedino njihovo “lako” zatvaranje: bilo u laičko-
feljtonističkom bilo u dogmatsko-učenom smislu.
2. Romantizam i nacionalni identitet

1. Pošao sam od generalne teze da je epoha romantizma od presudnog značaja za konstituisanja
nacionalnog identiteta, pa je ona stoga i polazište ispitivanja kulturološke i sociološke dimenzije
ovoga procesa. Poput ogromne većine istraživača, i Žan Kiznije (Cuisenier) smatra da se sa otkrićem
narodnog pesništva kao navodno prvorazrednog izvora saznanja o poreklu naroda počinje izgrađivati
i čitav splet nacionalnih ideja i ideologija: “Sa romantizmom rodiće se i ideologije koje će se dočepati
teme nacionalnog porekla i nazidati koliko obimne toliko i krhke intelektualne konstrukcije povodom
Kelta, Germana i Slovena, koje će savremenici ubrzo okarakterisati kao ideologije: keltomanija,
pangermanizam, slavenofilija”. (Kiznije 1996: 17) Naravno, unutar ovih globalnih idelogija javjaju se
i posebne etničko-nacionalne varijante.
2. Već spada u enciklopedijske riznice saznanje da je u poslednjoj deceniji 18. i prvim trima-
četirima decenijama 19. veka mnoga nacionalna književnost - isprepletena sa kompleksnim buđenjem
i artikulisanjem nacionalne svesti - igrala važnu ulogu u formiranju modernih evropskih nacija,
a pesnici postajali nacionalni proroci i mitotvorci. Nacionalno konstitutivnu ulogu, koja podrazumeva
i izgradnju nacionalne mitologije, imali su svi evropski romantizmi, a srednjoevropski posebno (češki,
mađarski, a naročito poljski romantizam). Što se južnoslovenskih književnosti tiče, u njihovoj istoriji
donekle zakasneli romantizam - koji je inače imao sasvim različite forme u raznim evropskim
kulturno-istorijskim okolnostima - jedva da je bio utemeljen kao tipičan romantičarski pokret
u evropskom smislu, ali je igrao standardnu ulogu u nacionalnom osvešćivanju, i to pre svega
vezivanjem za narodni govor i napajanjem na riznici sopstvene kulturne prošlosti. Srpski romantizam,
koji se obično označava kao nacionalni i nacionalistički, nije u pogledu toga bitnog obeležja nikakav
izuzetak. Radi se o spletu književnih nastojanja vukovskoga usmerenja i državotvornih
i narodnooslobodilačkih nastojanja srpskog naroda. (Živković 1994: 223-224, i dalje) Naravno, glavni
motiv predstavlja oslobodilačka borba protiv Turaka.14 Tematika romantičke književnosti morala se
doticati kosovske teme, s tim što su u drugoj polovini 19. veka romantička idealizacija slavne
nacionalne prošlosti i poziv na žrtvovanje zarad nacionalnog dobra potpuno istisnuli romantičku
patnju zbog nacionalne propasti iz prve polovine veka, za koju se patnju krivci uglavnom pronalaze
među tuđincima. (257-258)
3. Pogledajmo najpre kako je Jovan Skerlić ocenjivao srpski romantizam i njegovu nacionalnu
dimenziju, uz neskriveno uverenje da je Skerlićeva ocena - sviđalo nam se to ili ne - igrala značajnu
ulogu u srpskoj nacionalnoj književnosti i kulturi uopšte.
3.1. Pišući o srpskom romantizmu, tj. pre svega o književnosti “omladinskog doba”, Skerlić je
sledio mišljenje Matije Murka da se čitava “slovenska romantika (...) javila gotovo isključivo u vidu
nacionalizma”. (Skerlić 1971a: 57) Tako on u srpskome romantizmu nalazi isto središnje obeležje:
“Uopšte uzev, nacionalizam je bio glavna nota naše romantike, i to je bilo najjače i najopštije osećanje
naših naraštaja od 1849. pa do 1879. godine. Ukoliko se izmicalo vremenom, to nacionalističko
osećanje bilo je sve jače i isključivije. (...) Pokolenje od šezdesetih godina sačuvalo je to osećanje
slovenske solidarnosti, veru da je Slovenima suđeno da obnove zamorenu civilizaciju i da budućnost
pripada njima, ali se ono u prvom redu osećalo srpsko, pa posle slovensko. Iznad srpske narodnosti
omladinci ništa drugo ne stavljaju, i ne mogu ići dalje od jednog retorskog nacionalizma, dobrog za
tirade i efekte. (...) Stara Vukova formula, kojoj su oni dali isključivo nacionalni smisao, ‘Srbi svi
i svuda’, bila je ceo simvol njihove vere”. (74)
Skerlić smatra da je za rani narodnosno-nacionalni naboj i razvijanje nacionalnog osećanja iz
30-ih i 40-ih najkarakterističnije držanje Srba prema ilirskom pokretu. Naime, Srbi, koji su već imali
svoju književnost a i bili ponosni na svoje “narodno ime”, nisu se rado i u velikom broju odazvali
14
“Kod Srba romantičarski pokret sav je u znaku stvaranja nacionalne književnosti i kulture, na osnovama
narodne poezije, a u duhu nacionalnooslobodilačkih težnji i ustaničkih borbi srpskog naroda, koji je vekovima
bio u ropstvu tuđih naroda - velikih sila (Turske, Mletačke republike, Austrije), a sada, početkom XIX veka,
počeo da se okuplja oko svoje oslobođene zemlje matice - Kneževine Srbije”. (Živković: 1994, 224)
pozivu hrvatskih Ilira, sve bojeći se “Gajevih veza sa austrijskim dvorom (...) i oduševljenja hrvatskog
katoličkog mlađeg sveštenstva”. (61) Štaviše, najveći umovi onoga doba bili su “odsudno protiv
ilirizma”.
Šezdesetih godina je, veli Skrelić, to nacionalističko osećanje došlo do “šovinizma, nacionalne
nadmenosti i neke vrste megalomanije”. (62) Naime, u teorijskoj artikulaciji ovih ideja iz
omladinskog doba (koja je i kod nas bila karakterističan spoj nacionalizma i liberalizma),15
konstrukcija neke čisto srpske kulture suprotstavljala se “truloj zapadnoj civilizaciji”; zavladala je
manija posrbljivanja i nacionalizovanja kulture, svakodnevlja, imenâ...
3.2. Inače, Skerlić ne štedi reči kritike na račun književnosti omladinskog doba posle 1848.
godine, ocenjujući da je romantizam kod nas predstavljao zakasneli, “oslabeo” i katkad “izopačen,
odjek velikog pokreta na Zapadu”. (Skrelić 1971b: 76) On shvata da su “omladinci (su) bili mladi,
oduševljeni poezijom, ljubavlju za narod i za slavnu prošlost”, ali su te “nemirne i nezasićene duše”
istovremeno bile i “bez mere, bez sklada, bez reda”. (77) Kritičar nema mnogo razumevanja za njihov
izgled i ponašanje, alkoholizam kao atribut njihove poezije (84), usredsređenje poezije oko strasti
(89), subjektivizam, “anarhiju u jeziku” (1971c: 93), njihov “usiljen, izveštačen, lažan” pesnički jezik
(95), sladunjavu sentimentalnost (97). O čemu se zapravo radi? Na tragu Didroovog predviđanja da se
novi pesnici rađaju kad, posle nesreća, “iznureni narodi počnu opet disati”, Skerlić nalazi da je “i kod
Srba posle 1848. i desetogodišnje reakcije javio se roj pesnika i potop pesama”. (92) Ali, to doba
u kojem su gotovo svi pevali dalo je “malo dobrih pesnika i dobrih pesama”, jer entuzijazam koji
prelazi u “razdraženje” ne može da iznedri trajnija dela. “I oni koji su se očuvali u brodolomu
omladinske poezije posle 1870. godine, za to jedino imaju da zahvale svojoj nezavisnoj unutrašnjoj
pesničkoj vrednosti, i ako su uspeli, to nije zbog škole kojoj su pripadali, nego i pored škole u kojoj su
bili”. (102/103)
3.3. Kao književni kritičar, Skerlić je, možebiti, u pravu kad ocenjuje gro omladinske poezije
kao lošu kopiju zapadne romantičke škole. No, upravo kao književni kritičar svoga doba, on nije
mogao imati sociološke uvide našega vremena, tj. nije mogao znati da je u jednom književnom
pokretu (dakle, duhovno-kulturnom pokretu) od suštinskog značaja upravo ono što nadilazi nivo
književne škole, ono što se tiče pogleda na svet. To u srpskome romantizmu (i ne samo srpskome)
nisu pojedine pesme, već upravo njegov patriotsko-nacionalistički zanos. Doduše, kao što smo videli,
Skerlić je na drugome mestu upravo taj nacionalizam označio kao glavnu odliku romantičkog duha
kod Srba. “Pesnici su rodoljubivi, pevaju Kosovo i podstiču na drevne borbe, ali ono što ih najviše
zanima to je strast koja bukti, ‘sveti plamen’ u srcu koji sažiže njihove vrele duše. Bilo bi pogrešno
reći da su oni isključivo lirici koji se povlače ‘u kulu od slonove kosti’ i sa visine gledaju na strasti
i borbe svoga doba. Oni su neprestano u tradicijama našega XVIII veka i njegove književnosti na
‘polzu naroda’ i shvatanja da pisac treba da bude ‘roda nastavnik’. Oni vole Šilera, Hajnea, Petefija,
pesnike slobode i akcije oni čitaju i prevode Tendenzpoesie Mlade Nemačke”. (1971b: 88/89)
Uostalom, kako Skerlić navodi, i iz samih omladinskih krugova potekle su odmah kritike
romantičarskog sentimentalizma - naravno, sa patriotskih i narodnosnih pozicija. Takva kritika je oko
1870. godine prerasla u pravi antiromantičarski “krstaški rat” zatočnika socijalne i političke poezije.
Omladinska pesnička škola je, dakle, u svojoj romantičkoj strasti zaboravila veliki nacionalni
interes; ali, srpski romantički duh je upravo dao snagu nacionalnom zanosu. Poezija je možda time
oštećena, ali je nacija konstituisana, ili skoro konstituisana!
4. Kako stoji stvar sa novijim istraživanjima srpskoga romantizma? Prema Miodragu Popoviću,
srpski romantizam može se podeliti na dve faze: rani ili patrijarhalni romantizam, i građanski
romantizam.
4.1. U prvoj fazi, tj. u fazi patrijarhalnog romantizma, dominira patrijarhalna ustanička heroika,
koja se - preko junačke pesme ustaničkih pevača - naslanja na narodnu junačku pesmu. Dela Vuka
15
Već smo pomenuli ovu vezu. Anderson kaže da su Liberalizam i Nacionalizam “zvezde bliznakinje” 19. veka.
(Anderson 1998: 100)
Karadžića, prote Mateje Nenadovića, Sime Milutinovića Sarajlije i Njegoša neposredno su nadahnuta
usmenom narodnom književnošću i nemirnom stvarnošću ustaničke Srbije. (Popović 1985, I: 34-41)
Veza između usmene narodne epike, koja je u 18. veku postala “centralna nacionalna literatura”,
a u ustanku 1804-1815. “glasnik i instrument nacionalne (i socijalne) revolucije” (I: 13), s jedne,
i romantičke književnosti prve faze, s druge strane, omogućena je i činjenicom da su ustanički pevači
i sami “dali romantičarski polet usmenoj epskoj poeziji” (I:17), tj. da je epska pesma već imala tipično
romantički senzibilitet i romantičku viziju narodne istorije.
Zanimljivo je Popovićevo mišljenje da je za razliku od slavenoserpske književnosti
i “regionalne katoličke (hrvatske) književnosti”, koje su razdvajale konfesije i narode (Srbe i Hrvate),
usmena književnost u eri romantizma bila “most između Srba i Hrvata”. O tome svedoči i činjenica da
Hrvati prihvataju kao svoje mnoge pesme koje je Vuk zabeležio u Srbiji, te da je on u svoje zbirke
uvrstio i pesme koje je čuo od ličkih i dalmatinskih katolika. U ovom elementu usmeno pesništvo je
“prethodilo romantizmu kod Srba, odnosno ilirizmu kod Hrvata, eposi u kojoj su skinute gvozdene
zavese između srpske i hrvatske književnosti”. (I: 14)
4.2. Drugu fazu srpskoga romantizma - romantizma građanskoga doba - nosi mlada generacija,
pobunjena protiv graždanskoga konzervativizma ugarskih Srba, protiv Meternihovog režima i protiv
književnog sentimentalizma. Dok se romantizam herojsko-patrijarhalne faze zasnivao na kulturi
razvijenoj pod turskim ropstvom, doba mladih romantičara bilo je “izrazito sitnograđansko”. Kulturni
horizont ruba evropske kulture, makar i palanačko-malograđanski, ipak je uslovio izvesno lirsko
profinjenje književnoga izraza, “sa više stranih primesa”. (II: 10) Ta nova faza romantizma, više
evropska i građanska, i sa više evropskih književnih uticaja, sa “starim” romantizmom deli ipak
tradiciju narodne poezije i nacionalne heroike. Drugim rečima, i ovo romantičarsko doba, takođe
u znaku artikulisanja nacionalne i građanske svesti, moralo je negovati buntovničko-rodoljubive
vrednosti i herojske ideale.
Za razliku od slavenoserpskih pisaca, koji su pod herderovskim talasom takođe bili okrenuti
narodnom duhu, ali za koje su hajduci pre razbojnici nego simboli slobode (II: 26), romantičari
mnogo intenzivnije vezuju nacionalni identitet kako za istorijsku stvarnost tako i za njenu mitološku
transpoziciju, veli Popović. “Tragajući i mitskim putem za istorijskim identitetom naroda, romantičari
presađuju u duh srpske nacije i narodnu sklonost ka mitskom mišljenju. Oni se često vraćaju početku,
prvotnom, to jest preturskom dobu nacionalne egzistencije i u njemu traže narodno biće. Njima je, pre
svega, stalo do iskonskog narodnog duha. Poetiku narodne poezije, između ostalog, prihvataju zato
što smatraju da je ona njegov najpuniji izraz”. (II: 28) Otuda izvesna mitologizacija “zlatnoga”
nemanjićkog doba, te mitološka idealizacija hajduka i ustanika. Otuda i netrpeljivost prema svemu što
je tursko i muhamedansko: “Iracionalne mitske inspiracije unose u riznicu srpske romantike, kada je
reč o Turcima, i izvesne nehumane, odnosno osvetničke tendencije, koje njoj inače nisu svojstvene.
Negativna posledica ovog iracionalno-mitskog, dakle, neistorijskog sagledavanja sudbine srpskog
naroda pod Turcima biće netrpeljivost prema islamu uopšte. Ona će dovesti do izopćenja istorodnog
muhamedanskog stanovništva iz srpske nacije, kao i do stvaranja duhovnog i političkog jaza između
pravoslavaca i muhamedanaca. Netrpeljivost prema islamu, odnosno prema svemu što podseća na
tursku feudalnu vlast u našim krajevima, dovešće i do varvarskog uništavanja dragocenih spomenika
islamske kulture u Srbiji”. (II: 28)
4.3. Protivrečan u pogledu odnosa prema drugim nacijama - kao i u svemu ostalome -
romantički pokret iznedrio je književnost potpuno određenu nacionalnom oslobodilačkom borbom:
vojvođanski Srbi, a i drugi slovenski narodi, suprotstavljaju se mađarskoj kulturi; Srbi pod Turcima
suprotstavljaju se tradicionalnoj dominaciji grčko-cincarske kulture. Sasvim razumljivo, mržnja
prema Turcima zasenjuje sve ostale odnose. Naime, formiranje srpske nacije sa odgovarajućom
nacionalnom svešću, artikulisanom u književnosti, kod Srba je vrhunilo tek posle 1848. godine,
odnosno “posle Bahovog apsolutizma, u doba ujedinjene omladine srpske i pune pobede romantizma
u književnosti”. (II: 43) Srpsko kulturno buđenje nužno je povezano s nacionalnom emancipacijom,
kao što je politička liberalizacija skopčana s idejom narodnoga duha, a književna vizija slobode
s nacionalnom mitologijom. “Sve do kraja epohe, do Berlinskog kongresa, 1878, nacionalnom
oslobođenju i ujedinjenju bio je podređen sav javni i kulturni život Srba i u Austriji i u Srbiji...”.
(II: 46) Opšte oduševljenje tradicionalnom narodnom kulturom i često prenaglašeno “traganje za
narodnim duhom naše lirike i književnosti”, moglo bi se - smata Popović nazvati “nacionalnim
utilitarizmom”. (II: 49) Oduševljeno uronjeni u nesumnjivo anti-tursku narodnu poeziju, a suočeni sa
zlodelima turskih silnika, “pesnici daju oduške svom raspoloženju u stihovima iz kojih izbija divlja,
uraganska mržnja prema tlačitelju sirotinje raje, strašnija no ona koju smo sretali kod pesnika
ustanika. Iz istih razloga, nemoćna i zato krajnje isključiva, mrzeći sve muslimansko, cela generacija
sanja o krvavoj odmazdi nad Turcima. (...) Istorijski netačno informisani, romantičari u žaru borbe
znaju samo za tursko varvarstvo te sa mnogo patetike šire legendu o strahotama petovekovnog
ropstva”. (II: 48)
4.4. No, romantizam je, s druge strane, doveo i do egzaltiranog približavanja Srba i Hrvata, pre
svega na bazi “zajedničkog” narodnog jezika (štokavskog), i dela narodne poezije. Približavanje
podstiču mladi hrvatski intelektualci okupljeni u ilirskom pokretu, koji, prema Popoviću, zagovara
“unitarističku koncepciju naše kulture i književnosti”. (II: 30)
U svakom slučaju, zahvaljujući njihovom naporu, “na planu literature doći će do tesne
književne saradnje i naglog međusobnog približavanja hrvatskih i srpskih pisaca baš u romantizmu,
kao dobu opšteg poleta i vere u slobodu i napredak”. (II: 30) Popović je mišljenja da ova ideja
o nacionalnom jedinstvu dva srodna naroda, tj. ideja o jedinstvenoj jugoslovenskoj naciji “nije imala
dublje korene u društveno-ekonomskoj i nacionalno-političkoj realnosti srpskog i hrvatskog naroda”
(II: 31), da, dakle, nije bila izraz jedne real-politike, već romantičarske potrebe za probijanjem svih
ograničenja konkretnog realiteta i refleks nužne zajedničke borbe protiv nemačkog i austrijskog
jarma. Osim toga, tridesete i četrdesete godine 19. veka iznedrile su i srpski romantičarski
nacionalizam, tj. romantičarsku borbu za buđenje i “jačanje srpskog nacionalnog osećanja”.
U to doba, hrvatski nacionalni interesi bivali su prepokrivani idejom jugoslovenstva; u 20. veku
su pak srpski interesi artikulisani u formi jugoslovenstva. Danas se, rekao bih, ispostavilo da je srpska
računica bila istorijski pogrešna, što, naravno, ne amnestira srpske kratkovide i tupave političare, koji
su - umišljeni i uvereni da oni tu grešku mogu ispraviti - kumovali kako nacionalnoj katastrofi tako
i tuđoj nesreći.
5. Nema nikakve sumnje da su važnu ulogu u svekolikom romantičkom kulturnom dešavanju
morali igrati popularni i naširoko čitani pesnici poput Branka Radičevića, Zmaja, Đure Jakšića, Laze
Kostića... No, potpuno je izvesno da poseban značaj - s obzirom na intenzitet i širinu uticaja, na
izuzetno mesto i funkciju u tradicionalnom folklornom kao i u savremenom institucionalnom
obrazovanju generacija i u kulturi uopšte - ima Njegošev Gorski vijenac (1847). Sa naše tačke gledišta
to delo je još pogodnije za ispitivanje utoliko što se u njemu ističe upravo religijska crta nacionalnog
ropstva, oslobođenja i preporoda - religijska komponenta nacionalnog identiteta. Gorski vijenac - za
koji neki smatraju da predstavlja najznačajnije delo srpske književnosti, a neki misle i da je to najveće
pesničko ostvarenje kod Južnih Slovena - jeste romantičarsko delo po svom jezičkom biću, po
položaju i ulozi glavnoga lika, te po dominantnom motivu nacionalno-religijske borbe protiv
“poturica”.
Ovde će izostati izlaganje o posebnim pitanjima tumačenja smisla građe i forme ovoga već
mnogo puta analiziranog i interpretiranog dela. Iz polemičkih razloga, istaći ću samo dva
“spoljašnja”, no iz sociološke perspektive možda najznačajnija toposa, svestan da “njegošolozi” ne
opraštaju neovlašćeno zalaženje u vode njihovoga zabrana ni mnogo dubljim zahvatima od ovoga
koje ja preduzimam.
5.1. Da srpski romantizam nije u svom nacionalnom pregnući neki naročiti nacionalistički
egzemplar i izuzetak svedoči i činjenica da je skoro u isto vreme kada i Gorski vijenac napisan
i Mažuranićev spev Smrt Smail-age Čengića (1846), sa identičnom tematikom i identičnom
društveno-istorijskom funkcijom. Neka je i tačna Flakerova ocena da se ovaj spev “ni po svojoj
zatvorenoj kompoziciji ni po svojoj metaforici, a napose zbog izostajanja lirskog načela, ne može
smatrati izrazito romantičarskim djelom”. (Živković 1985: 682) Moje je mišljenje da se romantičkom
modelu bliski Gorski vijenac, s jedne, i Smrt Smail-age Čengića, kao tipično delo hrvatskoga ilirizma
(hrvatskoga društvenog i kulturnog preporoda) koje nije “izrazito romantičarsko delo”, s druge strane,
mogu - po društveno-istorijskoj i kulturno-duhovnoj funkciji koju su imali u svojim narodima-
nacijama - smatrati romantičarskim tvorevinama u najširem smislu, ili da se bar mogu upoređivati po
toj istoj funkciji, ma kako je imenovali u književnoistorijskom tipološkom smislu. To upoređivanje
i izjednačavanje po društvenoj i duhovnoj funkciji možda nije od interesa za nauku o književnosti, ali
je od velikog je značaja za svrhe ovoga rada.
5.2. Drugi važan polemički topos počiva na mogućnosti razlučivanja estetske vrednosti
i društvene funkcije jednoga književnog umetničkog dela. Naime, rasprava koja se povremeno
otvarala u jugoslovenskoj kulturnoj javnosti, i koja je pažljivom analitičaru nagoveštavala mogućnost
balkanske krize, počivala je, a i danas počiva, na strastvenom osporavanju ili odbrani estetske
vrednosti Gorskoga vijenca - u zavisnosti od nacionalne pozicije učesnika u debati, tj. u zavisnosti od
prihvatljivosti ili neprihvatljivosti tematike i kulturno-istorijskog smisla Gorskoga vijenca
u pojedinim kulturnim, nacionalnim, verskim sredinama. Naime, uvek se radilo o tome da li je ovo
delo pogodno za nastavu u muslimanskim školama u Bosni. Muslimani su smatrali da je delo
nepodobno jer je nacionalističko i bezvredno, a Srbi da je pogodno jer je kulturno-istorijski
utemeljeno i izuzetno vredno. Ja ovde neću izricati sudove. Ali, podsećam da tek dobra istorijska
distanca omogućava opšte prihvatanje i velikih dela svetske kulturne baštine; da se neka velika dela,
i pored nesumnjive umetničke vrednosti, ne preporučuju svim uzrastima zbog svoje tematike
i autorovog stava prema određenim civilizacijskim vrednostima; da su nacionalne svesti ranjive, a na
Balkanu posebno, i da toleranciju koja se zahteva od drugih treba iskušati na sopstvenom slučaju.
Najzad, ako ne dolazi u obzir odricanje od najboljeg dela sopstvene umetničke baštine, treba znati bar
to da se društvena, kulturna i duhovna funkcija velikih dela kulture menja prema društvenim,
kulturnim i duhovnim okolnostima, nezavisno od fiksiranoga teksta, te da puni smisao jednoga dela
podleže različitim tumačenjima i ocenjivanjima. Gorski vijenac konstituiše srpski nacionalni identitet
isticanjem njegovoga hrišćansko-pravoslavnog bića; istovremeno, on negativno konstituiše i versko,
sada i nacionalo biće bosanskih Muslimana, nekadašnjih “poturica”, sada Bošnjaka. Jedan je Bog, ali
su religijske i konfesionalne kulture različite. Jedna je “lepota”, odnosno estetska vrednost, ali je
raznovrsna građa koju stvaralac umetnički oformljuje - transformiše.16
5.3. Poznata engleska slavistkinja Silija Hoksvort (Hawkesworth) nije mogla da ne pomene ova
dva klasična književna dela, za koja smatra da su svojim stavovima uticala kako na usmenu epsku
tradiciju 19. veka, tako i na obrazovanje i vaspitanje učenika koji su ih imali kao obaveznu lektiru
u svojim školskim programima. Njegošev Gorski vijenac se, po autorici, može definisati kao neka
vrsta izveštaja o “unutarnjoj vrednosti crnogorske kulture i o apsolutnom imperativu njenoga
očuvanja po svaku cenu”, koji je podržan prodornim slikama kontrasta između grubih ali
samokontrolisanih Crnogoraca i raspusnih “Turaka”. (Hawkesworth 1995: 214) Mažuranićev spev
Smrt Smail-age Čengića, pak, jeste “primer sasvim legitimne manipulacije istorijskim činjenicama”
u interesu smisla samoga dela. “Glavni lik, odnosno istorijska figura poznata sa svoje razumne
lokalne vladavine, portretisan je kao tiranin”, koji prekoračujući granice “prihvatljivog” nasilja
pribavlja sebi prerogative božanskog delioca pravde. (215)
Na osnovu neposrednog učinka samoga teksta može se, smatram, slobodno pretpostaviti da je
Mažuranićeva namera bila - i Njegoševa, uostalom - da “Turke” predstavi kao neizmerno surove
neprijatelje “časnoga krsta”. I, ako bismo ova dva dela upoređivali po pogrdama upućenim na račun
“Turaka”, morali bismo konstatovati da se nimalo ne razlikuju kako po svojoj intenciji tako i po
16
Slobodan Jovanović smatra da je Gorski vijenac umetničko delo sa ozbiljnim etičkim rascepom. Njegoša je,
kao hrišćanina i kaluđera, mučio “problem Zla u svetu. Ali ma koliko da je borbu protivu toga Zla smatrao
najsvetijom dužnošću prema Bogu, on se u Gorskom vijencu ipak pomirio s pokoljem poturica kao s političkom
nužnošću. Radi uspeha našega naroda u borbi s Turcima, njegov vladika Danilo posle dužeg kolebanja nalazi, da
takvo zlo kao što je tursko nečoveštvo valja suzbijati svima sredstvima, pa čak i onima koja bi s moralnog
gledišta bila nedopuštena. Taj zaključak ne može se složiti s hrišćanskom etikom; on se da braniti jedino u ime
nacionalnih interesa i političke celishodnosti”. (Jovanović 1991: 12, II, 569)
svojim socijalnim i potencijalnim vaspitno-obrazovnim efektima. Nevolja je i u ovom slučaju što su

se kod Srba nerazlučivo isprepleli epos i stvarnost. Utoliko je i Mažuranićev (a zašto ne i Njegošev?)
postupak literarne prerade istorijskih fakata legitiman samo sa stanovišta legitimnog čitanja
književnosti kao književnosti, a ne kao istorije - kako se inače ona kod Srba tradicionalno čita. Da je
fenomen “istrage poturica” ostao samo literarni motiv, a ne i istorijska, sudbonosna odluka, možda bi
se sa više sreće i evropskih izgleda i Srbi međusobno prepoznavali kao pripadnici jedne nacije
različitih veroispovesti.17 Ali, ta priča danas, posebno u vreme konstituisanja još nekih “zakasnelih”
nacija, više nema nikakvoga smisla. Može li se nekome zabraniti da se prepoznaje u ovome ili onome
kulturno-nacionalnom identitetu, i naložiti da se prepoznaje u onome u čemu se, naprosto, ne
prepoznaje!?
3. Noviji radovi o identitetu srpske književnosti

1. Najnovije nacionalno buđenje Srba nije moglo ostati bez književno-teorijske elaboracije
(svejedno da li je ona podrška, analiza ili kritika). Pri kraju ratnoga vrenja u Hrvatskoj i BiH, pojavile
su se knjige dvojice teoretičara i istoričara srpske književnosti, Petra Milosavljevića (1995) i Jovana
Deretića (1996).
2.1. Petar Milosavljević je svoju knjigu Srpski nacionalni program i srpska književnost sačinio
od tekstova nastalih od 1992. do 1994, kao izraz nastojanja da se “korpus srpske književnosti shvati
kao celina, da se on sagleda u svetlu srpskog nacionalnog programa i da se ukaže na potrebu
obnavljanja srpske filološke tradicije koja je u drugoj Jugoslaviji bila ozbiljno ugrožena”.
(Milosavljević 1995: 9) No, Milosavljevića pre svega pokreće jedan ateorijski motiv: on želi da ukaže
na one sile koje “nastoje da vojnički i politički razbiju srpski narod, da mu suze i skrate životni
prostor” i koje “teže da postignu iste ciljeve i u oblasti srpske književnosti”. (8) Svoje namere on
centrira oko tri problema: nastava srpske književnosti, koncipiranje jedne obuhvatne antologije srpske
poezije, izučavanje odnosno istorija srpske književnosti.
Autorova osnovna teza je da je raspad Jugoslavije započet najpre u književnosti, između
ostalog, hrvatskim programom razdvajanja srpske, hrvatske i slovenačke književnosti, i preuzimanjem
dubrovačke književnosti u korpus hrvatske književnosti, tj. dobrovoljnim odricanjem srpskih
istoričara od dubrovačke književnosti. Milosavljević se zalaže za izučavanje i prikazivanje celine
srpske književnosti - od srednjeg veka do danas - ali i za uključivanje u njen korpus ne samo svih onih
koji su se osećali kao Srbi, već i svih onih koji su “nesumnjivo prisutni” u srpskoj književnosti, jer su
živeli u srpskoj sredini i “ostavili u njoj značajne književne tragove" (premda pripadaju
i književnostima drugih naroda). Njihovo prisustvo ne samo da ne ugrožava autonomiju srpske
književnosti, smatra on, već i potvrđuje njen “identitet, njenu celovitost i posebnost”. Milosavljević
veli da njegova koncepcija ne “želi da prema savremenim podelama kroji sliku prošlosti srpske
17
Povodom teze o podvojenosti u srpskom nacionalnom biću na klerokratsko-graždanske evropeizirane
krugove, s jedne, i graničarske mase u Austriji odnosno Srbe u Turskoj, Miodrag Popović postavlja jedno
zanimljivo pitanje: “nije li i polarizacija srpskih pisaca prve polovine XIX veka na prosvetitelje i romantičare,
na svoj način, između ostaloga takođe bila izraz ove opšte polarizacije u srpskom narodu na pripadnike ‘nove’ i
‘stare’ svesti”. (Popović 1976: 94) Antipagansko, hristijansko evropejstvo Dositeja, Stratimirovića i Mušickog,
protiv paganskog narodnjaštva Vuka i Njegoša! Popović ide i dalje kada pita da li je “ovaj sukob između
Dositeja i Njegoša, kao polemika oko mitskog i racionalnog, okončan ili se prećutno nastavio do naših dana”.
(96) Na ovo veoma dobro postavljeno pitanje odgovara naša sukobljena sadašnjica, sa i dalje sukobljenim
“Evropejcima” i “nacionalistima”.
Ovde bih mogao podsetiti da i Entoni Smit smatra kako je suprotnost između neoklasične prosvećenosti
nadahnute racionalizmom i medievalističkog romantizma znak dubljeg “kulturnog i društvenog rascepa dveju
etničkih baza i puteva u formiranju nacija, iz kojih se pojavljuju dva radikalno različita pojma nacije”. (Smith
1991: 91) Nije naodmet reći i to da je ovaj medievalizam u osnovi bio “književni medievalizam” (88), odnosno
“medievalistički književni istoricizam” (90), koji je davao pojmove, simbole i jezik nacionalno-državnim
aspiracijama i ideologijama etničkih zajednica.
poezije”, ona niti prisvaja ono “što srpskoj literaturi nije pripadalo, niti hoće da iz političkih, verskih
ili drugih razloga otuđuje nešto što je duhovno dobro izniklo iz bića i tradicije srpskog naroda”. (41)18
Autor detaljno dokumentuje svoj nalaz da su se u periodu između drugog svetskog rata
i najnovijih balkanskih ratova glavne srpske nacionalne institucije praktično, u svojim kapitalnim
edicijama, saglasile “u stavu da je narodna poezija zajednička sa Hrvatima, a da je dubrovačka
književnost samo hrvatska”, čime su napustile “modele istaknutih srpskih filologa 19. i 20. veka”,
prihvatajući hrvatski model i hrvatsku strategiju. (51) Ključni momenat jeste prihvatanje verskog
kriterijuma, kojim se iz srpske književnosti - uz retke izuzetke - isključuje književnost Srba katolika
i Srba muslimana (što je potpuno suprotno od vukovskog romantičkog pribiranja Srba triju zakona:
grčkoga, rimskoga i turskoga). Glavnu ulogu u proširivanju hrvatske nacije i hrvatske književnosti na
štetu srpske nacije i srpske književnosti - kao posledica izjednačavanja katolicizma sa hrvatstvom (ali
i pravoslavlja sa srpstvom) - odigrao je ilirski pokret, smatra Milosavljević. Preispitujući povesnu
ulogu ovoga pokreta, autor ističe da on nije samo hrvatski, kako se prikazuje, već da su u njemu
učestvovali i mnogi Srbi (kao i u pokretu slovinstva, panslavizma), ali da je, paradoksalno, ilirizam
dugoročna austrijska strategija, sračunata na gušenje preporodnog pokreta kod Srba u 18. i 19. veku,
i “razjedinjavanje naroda i književnosti na prostoru srpskog jezika” - po kriterijumu pisma, zatim,
kroatizacijom dubrovačke, dalmatinske, bosanske i slavonske književnosti, tj. hrvatskim prisvajanjem
književnosti Srba katolika, i pravljenjem diskontinuiteta u istoriji srpske književnosti .
Kada zaključuje da je srpska literatura tokom istorije naknadno menjala svoj obim,
izneveravanjem srpske filološke tradicije i prihvatanjem hrvatske strategije, Milosavljević - mnogo
realnije nego u svojoj varijanti teorije zavere - okrivljuje srpske kulturne i nacionalne institucije
i srpsku filologiju za iskrivljavanje sopstvene kulturne tradicije i krnjenje nacionalnog identiteta. On
smatra očiglednim da su razlozi ovakvome postupanju političke prirode, i da nisu nestali sa savremene
političke scene. Uostalom, o tome svedoče i nastavni programi srpske književnosti, preko kojih se,
smatra autor, takođe srpskoj književnosti oduzimala dubrovačka književnost, narodna (a u perspektivi
i srednjovekovna) proglašavala nesamostalnom, a pripremalo se čak i otuđivanje crnogorske
i bosanskohercegovačke književnosti. “Jednom reči, preko nastavnih planova, čini se sve da se srpska
književnost, jedna od najvećih tekovina srpskog naroda, bitna za njegov opstanak, suzi i skrati”. (121)
Milosavljević ističe da se “reintegracija srpske književnosti i reintegracija srpske filološke
tradicije mogu ubrojiti među glavne zadatke srpske filologije narednih godina i decenija” (66). Za to
je, po njemu, neophodno definitivno i stvarno napuštanje jugoslovenskog programa (prvenstveno
u filologiji, gde je uostalom i začeta jugoslovenska ideja) i “preorijentacija na srpski program” - “sa
što više obzira i sa što manje žrtava”. (83)
2.2. Jovan Deretić, u knjizi Put srpske književnosti: identitet, granice težnje, pokušava da
odgovori na pitanje o granicama srpske književnosti i o njenom unutrašnjem jedinstvu. Naravno, ni
njegovo traganje za identitetom srpske književnosti nije moglo prevideti ateorijsku dimenziju ovoga
problema, tj. problema konstantne upotrebe književnosti u predistoriji i istoriji literarno konstruisane
Jugoslavije: “U književnosti je započelo njeno stvaranje, na problemima oko književnosti započelo je
i njeno razaranje. U početku beše književnost. Na kraju isto tako”. (Deretić 1996: 8)
2.2.1. Deretić prihvata stanovište da je glavni tvorac (nacionalne) književnosti “kolektivni
stvaralački subjekt” - narod, i da je književnost jedna od najvažnijih nacionalnih ustanova.19 Evropski
18
Milosavljević smatra da mu je pošlo za rukom da sagleda “logos zbivanja i u oblasti proučavanja književnosti,
ali i u oblasti nacionalne politike. Jer je lako predvideti: ako danas izostaviš iz srpske književnosti Gundulića,
sutra ćeš morati da izostaviš Andrića, ako danas izostaviš Njegoša, sutra ćeš izostavljati Bećkovića. Ako se
Srbima, uz njihov pristanak, oduzima renesansa, a istovremeno im se kaže da su pesme o Kosovu, ili o
oslobođenju Srbije, srpskohrvatske a ne srpske, onda Srbi i nemaju razloga da kao samostalan narod postoje, jer
i nemaju vlastitu kulturu, ili je njihova kultura nešto sitno i beznačajno". (135)
19
Deretić je mišljenja da su za očuvanje identiteta jednog naroda neophodni: politička forma zajedničkog života,
tj. država, i svest o identitetu, tj. književnost. Dešava se da ta dva momenta idu ruku pod ruku: “Tako se
dogodilo i u nemanjićkoj i u postnemanjićkoj Srbiji i, u izmenjenim prilikama, u doba turske vlasti. Kod
književni internacionalizam svetske književnosti imao je, posebno od vremena romantizma, svoj
pandan u “književnom nacionalizmu”. Ono nacionalno u književnosti (pored književnog i istorijskog)
jeste njen konstituens: “Nacionalni identitet jedne književnosti bio bi skup osobina koje tu književnost
čine književnošću tog naroda”. (34/35) Taj identitet je mnogo lakše doživeti nego “precizno opisati”,
smatra autor, navodeći jedan pokušaj određivanja specifične suštine (i razlike) velikih evropskih
nacionalnih književnosti, koji se - po mom mišljenju - graniči sa konceptualizacijom stereotipâ.20
Uviđajući i sam da “nema nijednog obeležja koje možemo pripisati bilo kojoj literaturi kao njeno
isključivo svojstvo”, i da umesto za karakterističnom osobinom “treba tragati za odnosima koji
povezuju razne osobine u jednu celinu” (42), Deretić polazi od pozajmljnog pojma “književne
nacionalnosti”, koji pretpostavlja skup integrativnih elemenata jedne nacionalne književnosti,
centriran oko jezika: “Književna nacionalnost bila bi primarno književno opredmećena samosvest
zajednice; nju čine dva bitna elementa: prvo, književna predstava koju je data zajednica izgradila
o sebi samoj, književno artikulisana svest naroda o vlastitom identitetu; drugo, svest književnosti
o sebi samoj, o svojem imenu, o svojim počecima, o svojim tradicijama”. (48) Po sebi se razume da je
određivanje nacionalnog bića jedne književnosti skopčano sa teškoćama identifikovanja,
razgraničenja, i sa mogućnošću različitih interpretacija, pre svega zbog konstitutivne uloge odnosa
prema drugim i “tuđim” književnostima.
2.2.2. Kad je reč o istoriji srpske književnosti, Deretić takođe smatra da je Skerlić-Popovićeva
podela srpske književnosti na staru, narodnu, dubrovačku i novu, sa posebnim metodološkim
pristupima, utrla put sintetičkoj koncepciji jugoslovenske književnosti, koja je potisnula kako staru,
nedorađenu srpsku koncepciju, tako i filološku, srpskohrvatsku koncepciju. Jugoslovenska koncepcija
je korpus srpske književnosti ostavila bez dubrovačke književnosti, sa političkom tendencijom
isključivanja katoličke i muslimanske srpske, pa čak i crnogorske književnosti. Što se još uvek
otvorenog pitanja dubrovačke književnosti tiče, Deretić smatra da je ona po svojim istorijskim
i filološkim korenima srpska, po svom identitetu slovinska, odnosno južnoslovenska, ili bar
srpskohrvatska, da je kao književnoistorijska formacija dalmatinska, a po osnovnom pravcu svog
kasnijeg delovanja u osnovi hrvatska. (144)
2.2.3. Srpska književnost, koja je igrala značajnu ulogu u konstituisanju srpske nacionalne
svesti i u nacionalnoj emancipaciji, prepoznaje svoje slovensko poreklo u spisima svete braće Ćirila
i Metodija, ali i srpski početak u istorijskom delu Nemanje i Save. Stara srpska književnost bliska je
staroj ruskoj književnosti po tematskom etnocentrizmu i po obuzetosti “kolektivnom sudbinom
vlastitog naroda, njegovom istorijom”. (110) Glavni zaokret započeo je Dositejevim raskidom sa
tradicijom, a vrhunio sa Vukovom zamenom tradicije srpske pisane književnosti tradicijom narodne
književnosti, posebno narodne poezije.21 Usledio je sukob romantičkog narodnjaštva i srpskog
evropejstva, i traganje za novim identitetom: “Srpsku književnost možemo svrstati u literature
s naglašenim osećanjem vlastitog identiteta”. (124) Doduše, u pitanju je dvojstvo srpskog
i slovenskog (kasnije jugoslovenskog) identiteta. Ovaj drugi imao je svoju praformu u književnom
“slovinstvu” i, potom, “ilirstvu”. Ta integralistička koncepcija porodila je prve dve Jugoslavije.
Kao tipična književnost “diskontinuiranog razvitka” i kašnjenja za glavnim tokom evropske
literature, (stara) srpska književnost bila je najpre obeležena nefikcionalnošću, tj. didaktičko-
prosvetiteljskom i istoriografskom ulogom. Istoričnost je bitna odlika i nove srpske književnosti, koja
vrvi od nefikcionalnih žanrova, sa preovlađujućom strukturom hronike. Za tu njenu osnovnu strukturu
nedržavnih naroda za stvaranje nacije dovoljna je i sama književnost”. (130) Ali, jezik sam, bez književnosti, pa
ni usmena književnost, kao da nisu dovoljni.
20
Tako je francuska književnost prevashodno “socijabilna ili socijalna”, italijanska “umetnička”, španska
“viteška”, engleska “individualistička”, nemačka “filosofska”… Onoga ko sa simpatijama gleda na ovakve
pojednostavljene etikete upozoravam da bi, konsekventno, morao blagonaklono gledati i na obeležavanje srpske
književnosti jednostavnom odredbom: “nacionalistička”, “etnocentrička”, “mitološka”, “kolektivistička” ili,
možda, “istoriografska”.
21
Danas neki smatraju da je taj zaokret, u stvari, početak srpske kulturne i nacionalne katastrofe. Među
kritičarima ove vrste Svetislav Basara je svakako jezički najoštriji, ali i najduhovitiji.
Deretić rezerviše naziv “književnost kao istorija”. (203) Da li je srpska književnost, i kada, od
funkcionalne, pragmatične književnosti postala “književnost kao umetnost”? Deretićev odgovor je
ipak nedvosmislen: “Specifičnost srpske književnosti, kao literature malog, često ugrožavanog
naroda, sastoji se u tome što je njoj istorija retko kad dopuštala da se otrgne od svojih izvora, da se
oslobodi svoje osnovne, nacionalne, društvene, pragmatične funkcije i da pođe putem vlastitog
umetničkog samoostvarivanja, što je ona stalno iznova proživljavala grčeve rađanja i nesigurnost
početaka. Tom stalnom rvanju s istorijom ona duguje neke od svojih najvećih dometa, ali i mnoge
svoje velike poraze”. (210/211) Srpska književnost je bila raspeta između domaćeg i stranog, tj.
nacionalnog i internacionalnog, usmene i pisane tradicije, istorijske i “putničke” tradicije, tj. između
“književnog nacionalizma” i “književnog kosmopolitizma”. No, i prosvetiteljska i istorijska i usmena
tradicija srpske književnosti imaju jedinstveni osnov u narodu (kao objektu prosvećivanja, kao
predmetu prikazivanja i kao stvaralačkom subjektu): “Na osnovu toga možemo zaključiti da je
osnovno načelo srpske književnosti kolektivno, narodno načelo. Njena ključna reč, reč formula, jeste
reč narod”. (245) Drugim rečima: “Srpska književnost je po svom duhu narodna književnost”, (246)
i ona se, uprkos napredovanju književnog individualizma u 20. veku, usredsređuje na problem
“kolektivne sudbine naroda”. (247) Srpska književnost oduvek je počivala na pojmovima kao što su
“narod”, “narodnost”, “nacija”, “srpstvo”, “Srbija”, a u doba “romantičarskog nacionalizma” njeno
najdublje središte jeste “narodnost”, kao “suština naroda” (256), pa se ispostavlja da se gotovo sva
srpska književnost 19. a i 20. veka smestila “između naroda kao puka i naroda kao nacije”. (257) Ni
modernistički estetizam ni postmodernizam nisu uspeli, smatra Deretić, da pomrače činjenicu da je
srpska književnost imala svoje “najautentičnije stvaralačke trenutke u delima u kojima je bila najviše
zaokupljena kolektivnom, nacionalnom sudbinom”. (263) Doduše, autor nastoji da ublaži svoju ocenu
o etnocentričnosti srpske književnosti ističući njenu stalnu upućenost na prekoračivanje etničkih
granica i komuniciranje sa drugima. Ta upućenost proistekla je iz primarne odvojenosti od sveta,
istorijske usamljenosti, a potom iz slovenske i hrišćanske ukorenjenosti srpske književnosti, koja se
otvarala prema udaljenim ali i bliskim narodima, gradeći svojevrsni “književni orijentalizam”
u svojim albanskim i turskim temama. Za razliku od stare, monoetničke književnosti, nova srpska
književnost obležena je “tematskim multietnizmom” (328), a njena već izražena asimilativna
sposobnost počiva upravo na svojstvima “multietničnosti i multikulturalnosti”. (326) Srpska
književnost je, pored izrazitog osećanja nacionalnog identiteta, pokazala i uzorno “osećanje za druge
koje se rađa iz potrebe za tuđim narodima i kulturama”. (335) Deretić konstruiše i čitavu liniju ove
narodnosne orijentacije srpske književnoti, koja je od usredsređenja na vlastiti narod, preko starih
i modernih naroda, te prostorno bliskih, pa malih i ugroženih dalekih naroda, došla do otkrića naroda
kao takvog, simbolizovanog - smatra on - u Pavićevim Hazarima.
2.2.4. Kao što smo videli, Deretić misli da su pretpostavke stvaranja Jugoslavije bile
prevashodno “kulturološke, lingvističke, literarne, a nikako političke”, i da je činjenična srodnost
južnoslovenskih naroda, a pre svega Srba i Hrvata, osvešćena u književnosti Jadranskog primorja.
Literatura je prethodila politici, a “ideja o jezičkom i književnom jedinstvu” jugoslovenskim
političkim programima i odgovarajućim političkim partijama. (156) No, umesto stvaranja zajedničke
književnosti, koja je “ostala samo projekat”, stvorena je najpre zajednička država, koja je ostala samo
istorija. U drugoj Jugoslaviji, književnost je, i pored partijskog nadzora, ostvarila najviše stvaralačke
domete, pa Deretić smatra da “socijalna istorija književnosti druge Jugoslavije predstavlja jedan od
najdinamičnijih segmenata ukupne istorije jugoslovenskog društva”. (172) Istovremeno, pisci su
prednjačili u davanju tona nacionalnoj politici jugoslovenskih komunista: oni su “samo izletali”
i “javno govorili i tvorili ono što su tajno pripremali kreatori partijske i državne politike”. (173) Tako
je i krvava “drama raspada Jugoslavije” imala svoju pretpremijeru na poslednjem kongresu Saveza
književnika Jugoslavije u Mariboru: “Sve u svemu uzevši, književni faktor bio je nesumnjivo vrlo
bitan u istoriji stvaranja, trajanja i razaranja Jugoslavije. Uloga književnosti u tim procesima je
neobična i u mnogom pogledu atipična. Analogni primeri možda se mogu naći samo u istoriji malih,
uglavnom nedržavnih naroda, kod kojih je literatura bivala po pravilu više oblik nacionalne delatnosti
nego autonomna umetnost reči. Delovanje književnog faktora bilo je naročito naglašeno u početnoj
i završnoj fazi, tj. u procesima stvaranja i u procesima razaranja zajedničke države. U oba slučaja reč
je o političkoj ulozi književnog faktora (...)”. (174/175) Deretić, pak, veli da politička dimenzija
angažmana književnih asocijacija u razaranju Jugoslavije nije imala i odgovarajući književni izraz, tj.
da se u književnim delima isprva nije mogla naslutiti nastupajuća drama, bez obzira što su
i književnici igrali važnu ulogu u njenoj pripremi. “U tim delima malo se govori o neuralgičnim
problemima u međunacionalnim odnosima”. (175) A i kada bi se pojavilo neko takvo delo, poput
Golubnjače Jovana Radulovića, partijska vatrogasna reakcija bila bi oštra i sveobuhvatna. “Tek
u godinama koje su neposredno prethodile raspadu, književnost je postala glasna, često zaglušujuće
glasna, a ta glasnost, kao i drugde u socijalističkom svetu, bila je uvod u samorazaranje tog političkog
sistema za koji je karakteristično da je od početka izbegavao svaki otvoreni govor o sebi, svako javno
iznošenje stvarnih problema”. (176) Po autoru, književnost je doprinela propasti jugoslovenskog
projekta tako što je samo pripremila političko ujedinjenje, ali joj nije pošlo za rukom da i sopstvenom
integracijom u formi jugoslovenske književnosti omogući stvarno duhovno ujedinjenje
južnoslovenskih nacija u jednu književnu nacionalnost. Premda izmešane, srpska i hrvatska tradicije
nisu mogle postati jedna kultura i jedan duh. Po mom mišljenju, u ovom Deretićevom shvatanju ima
nečeg paradoksalnog: prvo, previše se zahteva od književnosti očekujući da ona sama obavi veliki
povesni posao duhovnog ujedinjenja; drugo, toj istoj književnosti “pripisuje” se samo mala pasivna
odgovornost zbog neuspešno odigrane uloge ujedinjenja, čime je poreknuta svaka njena aktivna uloga
u rasturanju Jugoslavije. Drugim rečima, optužena je za neuspeh u velikom povesnom poslu i,
istovremeno, amnestirana od svake konkretne istorijske odgovornosti.
3. Opšte je mišljenje da je identitet srpske književosti skopčan sa pojmovina naroda i istorije.
Ona je bitno nacionalno utemljena i uvek okupirana istorijom i sudbinom sopstvenoga naroda. Takav
profil definitivno je oblikovan u doba romantizma, tj. romantičkog književnog nacionalizma, koji
oduševljeno izjednačava epos i istoriju. Srpski istoričari i teoretičari književnosti imaju kritičku
distancu prema ovome nacionalizmu i, pre svega, prema nediferenciranom antimuslimanstvu. S druge
strane, oni imaju u vidu i činjenicu da je srpski romantizam, pored nacionalizma, pokazivao i izrazito
jugoslovensku nastrojenost, te da je sa ilirizmom podstakao veliki jugoslovenski projekt.
U najnovijim radovima, istoričari i teoretičari srpske književnosti, pored priznavanja njenoga
narodnosnog usredsređenja, dele uverenje da je sudbina Jugoslavije bila primarno književno a tek
potom politički artikulisana, tj. da je Jugoslavija začeta u književnosti, ali i da je njen raspad započeo
u književnosti. No, oni ili nisu skloni da odgovornost za raspad pripišu književnosti, ili smatraju da je
(srpska) komunistička politika svesno radila na razbijanju srpskoga književnog i time srpskog
nacionalnog bića.
4. Epski identitet
1. Uveren sam da se, na osnovu izloženog, s razlogom može postaviti hipoteza o epskoj osnovi
srpskog nacionalnog identiteta, a da ta teza o epskom identitetu Srba ne bude samo još jedan stereotip
među već pobrojanima. Pretpostavljam da je ona dovoljno obuhvatna i da ima u vidu sve važne
konstitutivne momente: srpsku mitologiju i pravoslavnu religiju, narodnu književnost, romantičko-
književnu viziju nacionalne istorije i nacionalnog bića. Dobrica Ćosić, koji slovi za glavnog današnjeg
srpskog nacionalnog ideologa, o tome je napisao sledeće: “Pod primarnim srpskim identitetom danas
podrazumevam: vizantijsko-pravoslavno srednjovekovlje, čiji je vrh svetosavska duhovnost; sakralno
graditeljstvo i umetnost narodnog stvaralaštva, čiji je vrh epska poezija; kosovske mitologeme;
borbeno-oslobodilački epos; patrijarhalnu seosku civilizaciju; književno stvaralaštvo na vukovskim
postulatima”. (Ćosić 1998) Ako je konstrukcija ovoga identiteta neka vrsta društvene činjenice, onda
se nad njom ne može ni veseliti ni očajavati, već se njeno značenje mora ispitivati u svim
dimenzijama, ma kako one bile vrednovane.
Pokušaću, još, da pokažem kako se danas radi o ideološkoj re-konstrukciji i zloupotrebi izvorne
romantičke konstrukcije epskoga identiteta Srba, odnosno identiteta koji je konstruisan u okvirima
romantičke epske slike sveta.22 Za te svrhe analiziraću četiri egzemplarna teksta: najpre prizivam
u sećanje jednu entuzijastičku konstrukciju epskoga vidovdanskog identiteta (Miloš Đurić); iza toga,
sledi kratak prikaz jednoga pokušaja naučnog opisivanja “epske duše” Jugoslovena (Vladimir
Dvorniković); potom se izlaže primer kritičke dekonstrukcije epskoga identiteta u nekoj vrsti kritike
književne romantičke ideologije (Slobodan Jovanović); najzad, prredstavlja se jedna kritička analiza
književne transpozicije nacionalne epike u nacionalnu mitologiju (Miodrag Popović).23
2.1. Ako je srpski nacionalni identitet, kao prevashodno epski, doista konstruisan tokom
19. veka, počev od ustanaka protiv Turaka i tokom srpskoga romantizma, onda su balkanski ratovi
i najava Prvog svetskog rata - po svemu sudeći - prva velika prilika za “prizivanje” toga identiteta. To
prizivanje imalo je i svoj pokušaj filosofske elaboracije, u delu mladoga Miloša Đurića Vidovdanska
etika (1914). No, delo je pisano u probuđenom jugoslovensko-ujediniteljskom entuzijazmu, tako da se
jednoj nesumnjivo srpskoj ideji i ideologiji pridaje aura jugoslovenstva; spis je objavljen u Zagrebu,
u izdanju Srpskog akademskog društva Njegoš. Istorijske i duhovne okolnosti u kojima je delo nastalo
sasvim dovoljno objašnjavaju njegovu panjugoslovensku nastrojenost. Za puno razumevanje
njegovoga smisla valja pristupiti dubljoj interpretaciji.
2.1.1. Polazni filosofski stav Đurićev jeste promocija individualnog (personalnog) u posebnom
(nacija), i promocija posebnog (narod, nacija) u opštem (čovečanstvo). Pojedinac se afirmiše
i ispunjava svoju životnu svrhu tako što svojim delima i životom obogaćuje “krug vrednosti svoje
nacije” i, posredno, čovečanstva. Nacija, pak, svoju kulturno-istorijsku besmrtnost, status dostojne
svetske “sunacije” i sopstveni “nebeski život” obezbeđuje stvaranjem originalnih kulturnih vrednosti
koje prilaže sistemu opštečovečanskih kulturnih i duhovnih vrednosti. Ukratko, nacija živi i vredi
“samo svojim nebeskim životom” (Đurić 1914: 8), tj. pobedom nebeskog načela nad zemaljskim
načelom posredstvom kulture.24 Ova mogućnost dosezanja nadzemaljskoga posebno važi za male
nacije, izložene političkoj vetrometini, ukoliko udruže svoje prirodne talente, radne sposobnosti
i političko-državnu samostalnost.
Što se “Jugoslovena” tiče, oni su u pogledu doprinosa svetskoj tehničkoj, naučnoj, umetničkoj
i filosofskoj baštini još uvek “u stadiju potencijaliteta, u stadiju mirovanja latentnih energija”, (19) jer
je - smatra Đurić - “narodna duša” jugoslovenskih plemena, kao proizvođač kulture, trpela dugo
pogubne uticaje sredine, opterećene fatalnim geopolitičkim položajem, borbama “rasa”, prekrajanjem
političkih granica, razjedinjenošću, “razbraćivanjem” i asimilacijom, kulturnim uticajima jačih
i porobljivački nastrojenih nacija - ukratko iznuđenom borbom za goli opstanak; osim toga,
“raznarođena” i razjedinjena jugoslovenska plemena nisu mogla da nadvladaju svoje “regionalne
22
Inače samo preispitivanje nacionalnog identiteta ne bi moralo, po sebi, predstavljati neko zlo, pogotovu ako
okolnosti nalažu postavljanje određenih pitanja i razjašnjavanje izvesnih predstava i pojmova. Dušan Kovačević
o tome kaže: “Mi smo u stalnoj potrazi za izgubljenim identitetom. To nije nikakvo čudo. Ovde više od 50
godina vlada laž i, naravno, svaka generacija pokušava da otkrije ima li u toj laži i nešto od istine”. (Kovačević
1998)
23
Da je ova knjiga posvećena samo problemu epskoga identiteta morao bih se baviti i mnogim drugim delima.
Na prvom mestu tu je Cvijićevo antropogeografsko istraživanje psihičkih osobina glavnih tipova i varijeteta
Južnih Slovena. (Cvijić 1966) Od savremenika, neophodno je bar pomenuti rasprave Petra Džadžića iz
dvoknjižja Homo balcanicus – homo heroicus (Džadžić 1994), o književnim temama, ali s obzirom na “njihove
istorijske, sociološke, psihološke, etnopsihološke, antropološke realitete” (5), o mentalitetu homo balcanicusa, u
kojima je autor posebnu pažnju posvetio fenomenu “folklorno-mitske svesti”, te “nekim epskim stereotipima i
mnogim tradicionalnim zabludama” (6). Na žalost, od knjiga koje su predmet moje analize Džadžić obrađuje
samo Testament Vidosava Stevanovića. Osim toga, istraživanje ovoga tipa nužno bi me dovelo na prag
etnopsiholoških razmatranja (među njima i novijih studija domaćih psihijatara poput J. Strikovića i J. Marića),
za koja nisam kompetentno obrazovan i za koja katkad nemam ni odgovarajuće strpljenje.
24
Teza o duhovno-kulturnom nadilaženju prolaznosti i trivijalnosti pukog biološko-teritorijalnog opstanka
mogla bi se vazda održati, pod uslovom da se zemaljska dimenzija života shvati kao nužan preduslov nebeskih
zahvata. No, valja imati na umu da se u herojsko-mitološkoj i hrišćanskoj tradiciji visina nadzemljskog doseže
ne nadgradnjom već poništavanjem zemaljske egzistencije.
i konfesionalne nacionalizme”, pa su uz nedostatak “organizatorne inteligencije, sa suviše

destruktivnih i zlo individualističkih svojstava svojih” dugo bili nesposobni za stvaranje
“Jugoslovenske Nacije” (hrvatsko-srpsko-slovenačke), koja bi mogla da postavi temelje svoje države,
“svoje specifične kulture, prave plodne, životvorne” (22), i da stvori “dovoljno kulturno društvo” (24)
koje bi obogatilo opštu svetsku kulturu delima osobenog, a istovremeno sveljudskog
“jugoslavenskoga duha”. Ali, i pored ovoga političkog hendikepa, Jugosloveni se mogu podičiti
i svetu preporučiti božansko-vilinskim delima “dovidovdanske, vidovdanske i povidovdanske lepote”:
našim narodnim pesmama. U tim delima “herojskog deseterca” ožaljeno je “bolno stradanje i raspeće
vekovno Kosovskog Prometeja” i odslužen parastos “besmrtnim borcima za nacijine svetinje”, ali je,
istovremeno, iznedrena i suptilna psihologija ljudske duše uz brojne “velike i slavne mudrosti
životne” koje su dostojne velikog svetskog kulturnog panteona. (26)
2.1.2. Narodna poezija je deo “Jugoslovenske Narodne Umetnosti”, i centrira se - ističe Đurić -
oko kosovskih i postkosovskih rana, oko predanja o staroj slavi, o malo poznatim “balkanskim
poginulim samoniklim kulturama”, civilizatorskim pregnućima “starih careva” i o likovima kraljica-
svetiteljki koje su više volele nebeske nego zemaljske živote svojih sinova. Ta se poezija gradila oko
kulturno-politički veoma uticajnog instrumenta - gusala, a u rapsodskoj kreaciji-interpretaciji
“jugoslavenskih narodnih pevača”, svojevrsnih narodnih tribuna, moralnih učitelja i sudija.
“Srpskohrvatska Narodna pesma” bila je od presudnog uticaja na “formaciju nacionalnog osećanja” i,
uz to, “moćna historijska snaga” i “snažna čuvarka nacionalne svesti i zajedničkoga nacionalnoga
ponosa”. Naš narod je svojim narodnim pesmama “dao čovečanstvu jednu carsku mudrost” time što je
izlučio “iz svoga pokosovskog života Vidovdansku Filozofiju Nacionalizma”. (35) To je centralno
mesto Đurićeve knjige. Ključna misao “Vidovdanske Ideologije”, koja ima moć podsticanja
“nacionalne vere” svih podjarmljenih naroda, jeste misao o nemogućnosti porobljavanja duše jednoga
naroda činom porobljavanja njegovoga tela, kao i vera u konačnu pobedu “Vidovdanske Misli” nad
prolaznim turskim carstvom. Ova narodna poezija je bila roditeljka i nadahnuće “najlepšim potonjim
emanacijama jugoslavenske duše” (36), vrelo umetnosti, one “objave duha” koja jedino preostaje od
života svih naroda.
2.1.3. Naša narodna poezija, kao i narodna umetnost uopšte, afirmiše jednu “planinsku
filosofiju života” i izuzetno snažan “gorski moral”, uz naročito duboku “ljubav za zajedin” (42), pa sa
svega stoga ima izuzetnu “vaspitnu snagu”. (43) “Srpska Narodna Pesma”25 svoju “apsolutnu etičku
vrednost” temelji na dominantnom “vidovdanskom raspoloženju” u narodu, u kojem je “Vidov-dan
isto što i Krsna slava i rođen-dan tvog jedinca” - navodi Đurić reči Isidore Sekulić. (44) Srpska
narodna pesma daje antejsku snagu naraštajima koje vaspitava tako što ih puni strastvenom težnjom
za dostojnijim životom i osposobljava ih za samostalno upravljanje sopstvenim državnim brodom,
oslobodilačko-borbenim ali i mirnodopskim “beskrnim kosovskim gestovima”, afirmišući “upotrebu
sila u službi viših ideja”. (46) Đurić smatra da naša “tradicionalna poezija” ipak “nadvisuje” istovrsnu
poeziju drugih naroda sadržinskim obiljem i motivskom raznovrsnošću, ali i raznolikošću kako belih
tako i “crnih etičkih principa” (49), tj. kako najuzvišenijih dela tako i izvesnih ponora ljudskih strasti;
osim toga, to je poezija južnjačke “vedrine i jasnoće” (53) i centralnog značaja etičko-golgotskih
načela života i žrtvovanja života za zajednicu i potomstvo: “jedan treba da se odriče ličnih prolaznih
prijatnosti radi viših socijalnih svrha, život lični mora da bude imovina narodna…”. (54) Premda se
pomalo podsmeva neobuzdanom i nekritičkom romantičarskom veličanju naše narodne pesme, Đurić
i sam smatra da je ona slika i prilika kulturne vrednosti našega naroda, “narodne duše, narodne volje
i narodnoga duha”.
2.1.4. Đurić za ilustraciju svoje teze uzima primer pesme Smrt majke Jugovića, jer se u njoj
ogleda “ono što je najlepše u nacionalnoj našoj duši, najhumanije u našoj čovečanstvenosti
i najotmenije u našoj rasi”, jer su u njoj vrhovne vrednosti sloboda, čast i ponos, veličanstvena
i uznoseća smrt. To je hristolika golgotska pesma “o kraljevskome umiranju, o izlaženju iz tamnice
tela, o oslobođivanju od uskosti na zemlji, o pobedi života nad smrću, o ubijanju smrti voljom, radom
25
Kao da od ovoga momenta Đurić počinje da govori samo o “srpskoj” narodnoj pesmi?
i stvaranjem. Golgotstvo majke Jugovića to je vidovdanstvo Srpskog Naroda…”. (60/61) Naravno, to

vidovdanstvo znači uzvisivanje moralne pobede nad materijalnim gubitkom, “pretpostavljanje
nebeskih vrednosti zemaljskima, podvrgavanje plotskih snaga duhovnome” (61), vrednost
mučeništva, plodnost žrtve i smislenost stradanja radi sreće zajednice i budućih naraštaja. Ova
vidovdanska životna filosofija najpregnantnije je izražena “u svetim rečima Čestitoga Cara, koji se
odrekao carstva zemaljskoga i privoleo carstvu nebeskome”, izrazivši “ono religiozno, ono spiritualno
raspoloženje u svih ostalih kosovskih mučenika”. (62) Radi se o stihovima “Zemaljsko je za malena
carstvo, / A nebesko uvek i do veka”, koji ne pripadaju izabranoj pesmi (Smrt majke Jugovića), već su
iz pesme Propast carstva srpskoga, premda Đurić ovde ističe da je upravo u pesmi Smrt majke
Jugovića našla najboljeg izraza “kosovska nobilna etika sublimne rezignacije koja trepti verom
u potonju pobedu pravde, u potonji trijumf svetlosti, toplote, dobra, a u odstup mraka, studeni, zla”.
(62) Konkretnije, ovde se i najviše poslanje žene određuje kao “nebesko-zemaljska služba naciji
i Čovečanstvu”. (62)
Centralno je, dakle, etičko mesto ove pesme u “životodavnoj ljubavi prema Rodu i nebeskoj
Postojbini” (64), do kojeg se narodni pesnik probija prikazujući “neobičnu jakost materinskog srca,
nadčovečnu borbu, sukob između žene i majke s jedne i osećanja dužnosti prema Rodu i Otadžbini
s druge strane”. (65) Majka Jugovića poslala je svoje najmilije u boj “za slobodu roda i odbranu
otadžbine” i “s verom u potrebu goleme borbe njihne pa i smrti”. (69) Suzdražavala je besprimerno
svoja majčinska osećanja nad činjenicom njihove smrti, sve imajući u vidu nužnost očuvanja “lađe
porodičnog života” i vaspitanja onih koji su preostali iza poginulih, vaspitanja potonjih naraštaja,
snažeći tako sopstvenu ljubav prema životu i “moć nad životom” - u ime visokih interesa
“svesazdateljke Nacije“: “Majka Srpkinja, plemenita neimarka narodne budućnosti, veća je od majke
roditeljke”. (71) Materinski plač bio bi poraz nacionalno-vaspitačkih obaveza i dužnosti održanja
“vedrine duha”. Osim toga, to bi bilo i potkopavanje vere da će potomci poginulih sinova povratiti
carstvo i okajati kosti predaka. Majka Jugovića poništila je svoju subjektivnu egzistenciju
i individualna osećanja u korist osećanja “veličine objektivnih svrha, pod svešću o prelasku u jedno
carstvo viših poziva”; (73) ona je žrtvovala sebe radi viših vrednosti. Preokret nastaje kad joj
gavranovi donose ruku sina Damjana, koju ona više ne vidi samo kao ruku što se “neumorno
i radosno borila za krst časni i slobodu zlatnu”, već i kao ruku sopstvenoga čeda: “Tu ona težnja za
beskonačnim utonjavanjem u kauzalnost socijalnog malakše, i jakost do sad nepokolebljive volje
i nesalomivog srca majke Srpkinje pada”. (74) Ona koja je do toga časa sva bila sazdana samo od
“savesti socijalne” (75) gubi životni elan pod udarom strašne sudbine, i umire u prevelikom bolu.
Doista, tu gde individualno osećanje potiskuje ono socijalno, u pravu je Đurić kada uzvikuje: Ecce
mater!
Ali, onda dolazi njegova filosofsko-interpretativna intervencija, koja nimalo nije u skladu sa
snažnim i autentičnim vrhuncem pesme. Naime, Đurić pokušava da problem koji mu nameće preokret
u pesmi razreši tako što ga posmatra “s druge strane”, iz ugla “meliorizma” svojevrsne “filosofije
života u našoj narodnoj pesmi”, koji ističe primat života, rada, cvetanja i “suncovanja”: “ne živeti
samo da se živi, nego život smatrati kao sredstvo za neku višu svrhu”. (77/78) Majka Jugovića je svoj
zemni život žrtvovala da bi sa svojima, poput Bogorodice, ostala da “večito prestoluje u duši
narodnoj, i, kao princip snage i života, kao princip morala, da bude pobuda, motor pregnuća, da bude
vrelo za duhovnu okrepu, i kalem za oplemenjivanje i pojačavanje slabih duša”. (78) Da je ovaj
zaključak u neskladu sa završnom scenom pesme sasvim je jasno. Đurić pokušava da spasi tezu svoje
etičke konstrukcije na ne baš najsrećnije odabranom primeru. Jer, majka Jugovića je, konačno, ipak -
Majka. To briljantno literarno mesto je velika pobeda istine Života a ne istine Ideje. Možda se iz
Đurićevog zaključnog paragrafa o “Filozofiji Kosova” može prihvatiti mesto na kojem on veli kako
“naše narodno iskustvo pokazuje od kolike je vrednosti mučeništvo i bol u modelisanju našeg
nacionalnog života”, što bi trebalo da bude pouka i prilog ekumenskoj duši i duhovnosti. (79) Ta
filosofija je možda “visoko kulturna, etika vedra, nesebična, punoletna; isto toliko nacionalna koliko
čovečanska; etnološka, ali sa svim potrebnim uslovima, sa etiketom da zalazi u svečovečansku, da
jednom novom svežom bojom obogati paletu svetske duše”. (78/79) Ali, centralni topos ove filosofije
kao da ipak ne proishodi iz pesme Smrt majke Jugovića. Naime, da je “filozofija feniks-ptice,
filozofija Golgote” možda bi se moglo pokazati samo u naknadnim vidovdanskim interpretacijama,

a ne i u samome tekstu pesme. Jer, smrt majke Jugovića predstavlja jednu drugačiju etiku - etiku srca
a ne etiku uma i ideje, etiku stvarnosti a ne etiku programa. U svakom slučaju, ova materinska smrt
zaslužuje najviše moralno poštovanje. A vidovdanska etika i ideologija Zajednice i Načela zahteva
vazda obnavljano preocenjivanje u skladu sa zahtevima živoga Života Pojedinaca koji tvore
zajednicu.
2.1.5. Đurićeva knjiga nije imala skoro nikakvog uticaja u novijoj srpskoj nacionalnoj uzbuni.
Njen entuzijazam, koji često prelazi u neodmerenost, lako se dade objasniti okolnostima, ali ne
zahteva neku specijalno oštru kritiku. Sa unutrašnje tačke gledišta, moglo bi se pitati otkuda
u vidovdanskoj etici momenat lepote rada, šta stvarno u njoj znači reč o primatu života i da li je ona
doista etika vedrine. Jer, vidovdanska etika, konstruisana u narodnoj pesmi, ipak je gorska etika borbe
za slobodu, etika plodne žrtve, smisaonog stradanja i mučeništva za dobrobit zajednice, kraljevskog
umiranja - u kojoj se vazda ističe primat duše nad telom, carstva nebeskog, tj. carstva viših svrha nad
zemaljskim carstvom, primat svrhe života nad životom samim, primat roda, zajednice, otadžbina,
zadruge. Ako ništa drugo, Đuriću zahvaljujemo isticanje primata kulture i kulturnih vrednosti, te
zalaganje za izgradnju jednog osobenog “kulturnog društva”, dostojnog velikih svetskih kultura.
Svakako, u njegovom delu nalazimo jednu teorijsku rekonstrukciju vidovdanske filosofije i ideologije
nacionalizma, odnosno epskog identiteta Srba, jednu nezlobivu, poletnu nacionalnu himnu, čija
nekritičnost doista nije nanela neku političku i kulturnu štetu. Možda samo zato što nije politički
upotrebljena; a nije upotrebljena možda zbog svog deklarisanog jugoslovenstva.
2.2. Vladimir Dvorniković je u ogromnom poduhvatu sistematskog izlaganja karakterologije
Jugoslovena (“duševni portre cele nacije”), tj. “jugoslovenskog dinarca” kao posebnog “rasno
duševnog tipa”, uz brojne “neoromantičke” nekontrolisane uzlete, na najozbiljniji način obavezao sve
istraživače ne samo iz delikatne oblasti etnopsihologije već i na širokom polju nacionalne kulture.
2.2.1. Premda je znao da se “lirska i epska duša bore u Jugoslovenu” (Dvorniković 1939: 429),
ipak je bio uveren da se u “duševnoj konstituciji Jugoslovena” krije, pod raznim maskama, “epski
patrijarhalac”. (412) To bi značilo da je epska dimenzija temelj nacionalnog identiteta “Jugoslovena”
- da zadržimo ovaj Dvornikovićev problematični “etnonim” - budući je u pitanju čitav “životni stil”
čoveka koji je “sav svoj duševni život izražavao i proživljavao kroz epski deseterac” (412) - jedan
naročiti “govor bola”. (421)
Dvorniković je smatrao da je ono mitološko gotovo izščezlo iz duše i duha Jugoslovena,
odnosno da su se drugi (racionalniji) simbolički izrazi diferencirali i odvojile od mitološke osnove, ali
da je “zamrla mitska žila (…) oživela ponovo u poeziji” (517), naravno u epskoj poeziji. Stoga,
s obzirom na jugoslovensku kolektivnu tradiciju sveprisutnoga poetskoga govora, on i preduzima
jednu “psihografiju jugoslovenskog naroda” upravo “na osnovu narodne poezije”. (519) Ali, upravo
s takve polazne pozicije on i ne misli da je epika tek neki “književni rod, oblik pesničke tvorevine”,
već potpuni izraz jednoga celovitog pogleda na svet - pogleda “epskog čoveka”. Kod “Jugoslovena”
se “epsko osećanje života” temelji na očuvanoj, konzerviranoj srednjovekovnoj slici sveta jednoga
“naroda koji postaje nacijom” još u svojoj narodnoj poeziji nemanjićkog ciklusa (536), ali svoju
kulturu presudno centrira oko “kosovske tragedije”, “Kosovijade” iznad koje “lebdi primer i uzor
Hristijade” (538), zatim oko ciklusa o Kraljeviću Marku i uskočko-hajdučkog ciklusa pesama. To
epsko osećanje sveta i života presudno se “osvežilo” i uzdiglo upravo u 18. i 19. veku - u vreme
crnogorskih vojevanja, hercegovačkih ustanaka i ustanaka za oslobođenje Srbije.
2.2.2. Ako je kod motiva Kosovijde ostao u svom zanosu, Dvorniković je pokazao izvesnu
kritičku distancu prema mitu protivrečnog “nad-junaka” i “nad-hajduka” Kraljevića Marka: “Kakva
sudbina takav i odgovor; na brutalnost svog udesa narod je odgovorio svojim rogobatnim Markom”.
(548) Kod mita o uskocima i hajducima kritička pozicija je još izraženija - istorijske činjenice
relativizuju značenje mitsko-epske slike. Uskoci i hajduci, sa svojim različitim pozicijama
u odgovarajućim carstvima, imali su istu društvenu funkciju narodnih zaštitnika i osvetnika Kosova;
hajduci su još igrali i stvarnu ulogu ustaničkih podstrekača u Srbiji. Ali, bilo je i epskih preterivanja
u prikazu njihovih junaštava, njihove nacionalne osvešćenosti, kao što je bilo i dosta istine u prikazu
njihovih krvavih dela i nedela. “Narod je oduvek razlikovao ‘dobre’ i ‘zle’ hajduke”, kaže
Dvorniković, jer je i bilo stvarne razlike između “dva socijalna tipa hajduka”. (553) Izvesno je, smatra
autor, da je hajdučka epika, sa svom svojom surovošću, mogla odigrati značajnu socijalno-nacionalnu
ulogu samo zahvaljujući činjenici da je hajduk bio povremeno “idol i jedina nada porobljenog
naroda”. (553) To, u stvari važi za čitavu građu “našeg junačkog, krvavog, isuviše krvavog epa”
(571), duhovnog izraza naroda koji je reagovao na dosuđenu istoriju i sudbinu. Naprosto, u određenim
istorijskim uslovima formirao se i izražavao tipično epski karakter “Jugoslovena”.
2.2.3. Dvorniković je vrlo dobro znao i to da je “hiperepski, preterano epski, stil jugoslovenske
narodne pesme” (562) izraz činjenice da je ep “pesma analfabetskih patrijarhalaca” (564), i da je
prilagođen njihovom kulturnom i poetskom senzibilitetu. Stoga nije nikakvo čudo da našu epsku
poeziju potpuno različito prima “epski čovek” (577), kome je i namenjena, i naši ne-epski
savremenici, koji je uostalom, kaže Dvorniković, često uopšte i ne primaju. Razlike u epohalnoj
recepciji uslovile su i izrastanje čitave “polemičke literature” o “motivu Strahinjića Bana (…),
o Lazarevoj dilemi uoči kosovskog boja, o protivrečnim potezima u liku Kraljevića Marka”. (518)
5.2.4. Ali, Dvorniković kao da žali što junački ep - koji je “najkarakterističnija jugoslovenska
kolektivno-duhovna tvorevina, i koji nas je u doba romantizma na najbolji način preporučivao
kultuirnom svetu - doživljava opadanje: “degeneraciju”, “rudimentiranje” i “izumiranje”. Njemu je
jasno da ep propada zato što nema više “specifičnih epskih doživljaja”, što “moderni život ne daje
više maha epskom junačkom individualizmu i epskoj stvaralačkoj fantaziji”, što je naprosto nestao
“epski milje” (572), odnosno što nema više “istoriske i socijalne podloge junačkog epa”. (575) Pri
tom, on se raduje izvesnom oživljavanju romantičkog duha, tj. duha “novoromantike” koji obnavlja
interesovanje za epiku. To je i razumljivo za onoga ko smatra da je junački ep postament
jugoslovenske “samonikle nacionalne kulture” (579), i da su najbolje duhovne snage Jugoslovena
ovaploćene upravo u epskoj formi. Jugoslovenski junački ep je i “najsavrešenije” i “najkarakternije”
jugoslovensko ne samo umetničko već i “narodno delo”: “iz njega progovara balkanski heroizirani
Jugosloven, sa tragovima stare slovenske osećajnosti, ali i sa muškim stavom borbenosti i svim onim
što je s time psihički povezano: gordom kolerikom, i nadasve čovečjim ponosom i velikom ljubavlju
za pravdu i slobodu. Rasna dinarska žila pulsira oštro kroz junački deseterac; sudbina i istorija
odredila je samo smer toga pulsiranja”. (580) Dvorniković odlično zna da vraćanje takvom epu
i “epskoj kulturi” nije uvek bilo “srećno i uspešno”, ali je to vraćanje “bar traženo i poželjno”. (579)
Šteta je što ovaj vredni istraživač nije pisao o tim nesrećnim i neuspešnim pokušajima vraćanja epskoj
kulturi. A da je imao i deo našega iskustva verovatno bi se zapitao i o poželjnosti takvih vraćanja,
odnosno i sam razmotrio problem epske ideologije u ne-epsko doba.26
2.3. Srpskoj kulturi, dakle, ne nedostaju kritička istraživanja srpskoga epskog identiteta. Takav
je i esej Slobodana Jovanovića o srpskom nacionalnom karakteru, napisan pre više od četrdeset
godina.
26
U knjizi Borba ideja Dvorniković se pitao da li je naš “ep i epski čovek” za duhovnu Evropu samo “krasan
arhajski cvet”, egzotičan zbog činjenice da je u Evropi takav isti cvetao mnogo ranije, i stoga “gotov
anahronizam u modernoj Evropi”, koji joj je između ostalog doneo i Prvi svetski rat. (Dvorniković 1995: 89) On
brani svoju nacionalnu tradiciju od maćehinskog stava Evrope, upravo stoga što je ona nekada bila ravna
evropskoj civilizaciji, što pripada njenom izvornom stablu, što transformisanje epskog čoveka u “moderno-
evropskog” kasni iz opravdanih istorijskih razloga, tj. vekovne okupacije i istovremene odbrane i sebe i te iste
Evrope od Turaka, i stoga što i Evropa nije očišćena od anahronizama. Ali, on smatra da je moguća moderna
transformacija velike izražajne snage našeg čoveka. Kad je pisao o negativnim stranama “herojskoga tipa”,
Dvorniković je bio nešto realniji. Naime, tu govori o istorijskoj nužnosti negovanja borbenih i herojskih ideala,
o odbrani svoga, ali i o sekundarnim “baroknim i podivljalim oblicima” psihologije heroizma (109), o “otimanju
tuđeg”, o sujeti i samohalisanju, o “virtuozitetu junakovanja”, “hipertrofiji junačke svesti i hvalisanja” (110), o
“herojskoj lenjosti” - o svemu onome što nas drži “tek na pragu presudnih i velikih novih životnih
akomodacija”. (111)
2.3.1. Autor na početku metodički ograničava smisao izraza “nacionalni karakter” na “one ideje
koje jedan narod ima o svom vlastitom karakteru, o svojoj istoriji, o svojim zadacima u budućnosti”
(Jovanović 1991: 543), bez obzira na njihovu faktičku ili fantastičku prirodu: “Tačne ili netačne, te
ideje bar donekle utiču na postupke jednog naroda, i zato ih valja proučavati, ako smo radi da te
postupke potpuno razumemo”. (loc. cit.) On polazi od saznanja da se ideje jednoga naroda “o sebi
samome, o svojoj istorijskoj sudbini, o svojim neostvarenim idealima” prvobitno izražavaju “u
narodnim predanjima i legendama, a docnije u delima njegovih političara, književnika pa čak
i naučnika”, čime oni postaju “tumači narodne samosvesti i neimari onoga što bi se moglo nazvati
nacionalnom ideologijom”. (543) Stoga je i posvetio pažnju upravo onim piscima koji su “najviše
doprineli izgradnji nacionalne ideologije” i njenim odgovarajućim istorijskim promenama.
Jovanović prolazi kroz glavne momente srpske duhovne istorije. Tu je, najpre, Dositej
i prosvetiteljsko laiciziranje odnosno svođenje religije na crkvene obrede uz istovremeno okretanje
crkve nacionalnoj borbi, tj. “spajanje pravoslavne vere i srpskog nacionalizma”. Zatim, Vuk Karadžić
i romantički nacionalizam, sa idejom o ispoljavanju nacionalnog karaktera, konkretnije, srpske
herojske etike, kosovske etike, u narodnim umotvorinama. Tu je, potom, Njegoševa tragična vizija
srpske istorije sa zavetnom mišlju o nužnosti samožrtvujućeg skidanja kletve zbog nesloge, ali i sa
moralno problematičnom političkom odlukom o istrazi poturica u nacionalnom interesu.27 Prema
Vladimiru Jovanoviću, dakle, prvobitni pokretači razmišljanja o srpskom nacionalnom karakteru
upravo su “narodne pesme, Kosovski mit, Njegoševa dela”. (548) A “zavetna misao” o “oslobođenju
i ujedinjenju srpskog naroda” dobila je prvo konkretno ostvarenje šezdesetih godina 19. veka,
u nacionaloj organizaciji Ujedinjena omladina, koja je - na tragu kosovskoga mita o herojskom
narodu koji strada pod turskim zulumom zbog sopstvene nesloge - zagovarala nužnost srpske sloge
radi oslobodilačkog rata protiv Turaka. Svetozar Marković bio je naka vrsta pozitivističkog kritičkog
korektiva nacionalnog entuzijazma. Ali, naučni pristup nije bio dovoljan za potpunu kontrolu
nacionalizma. Tako je Cvijićev naučni napor istraživanja srpskog nacionalnog karaktera završio
u “nacionalnom idealu” plahovitog “dinarskog tipa”, odnosno u oživljavanju ideje o herojskom
karakteru Srba, koji se imao potvrđivati u balkanskim ratovima te u Prvome svetskom ratu. Politička
ideologija jugoslovenstva izgubila je utakmicu sa srpskim i hrvatskim nacionalnim i nacionalističkim
nasleđem. U okolnostima austrijske antisrpske državne politike, i u suočenju sa separatizmima, srpski
nacionalzam u Jugoslaviji bio je pred ozbiljnim problemima, koji nisu bili rešivi na nivou epskog
karaktera i herojskog identiteta, već na nivou nažalost nepostojeće političke racionalnosti.
Izlaz iz nevolja, koji podrazumeva i odgovarajući uspeh u utakmici s drugim južnoslovenskim
nacijama, Jovanović vidi u podizanju nacionalne discipline i “stepena naše kulture”. Stoga je on
znatnu pažnju posvetio pitanju srpskog “kulturnog obrasca”, koji se tiče svih grana duhovnog života,
obuhvatajući i nauku, i veru i moral, književnost i umetnost, politiku i pravo, vojsku i privredu,
običaje i zabave… jednoga naroda. Praveći razliku između kulturnog elitizma u starom humanizmu
i savremene kulturne demokratizacije, tj. između intenzivne i ekstenzivne kulture, Jovanović veli da je
oslonac i jedne i druge u kultivisanom pojedincu, dok komunistički kolektivizam potpuno odbacuje
svaki “humanistički obrazac”. Na žalost, naša tradicija, u kojoj se vazda radilo na razvijanju
nacionalnog i političkog obrasca, ne može se podičiti ni nekim stranim usvojenim kulturnim obrascem
niti nekim sopstvenim kulturnim obrascem. Isto tako, Srbi nisu imali ni velikih moralista posle
Dositeja, čije prosvetiteljstvo rađa kulturne pojedince ali ne i jedan kulturni obrazac, posle socijaliste
Markovića, čiji je pozitivistički ideal “sleđenog intelektualca” ostvaren u liku komunista, i posle
Njegoša, čija je etika nacionalna a ne hrišćanska. Sticaj istorijskih okolnosti učinio je da Srbi
intenzivno rade na nacionalnom i političkom obrascu, ali se ispostavilo da ni jedan ni drugi ne mogu
27
Rebeka Vest, koja i inače smatra smatra pogrešnim nepružanje otpora agresoru (Vest 1989: 296) i odustajenje
časnih i poštenih od borbe za slobodu samo zato što ona zahteva da se zagazi u nečistu maticu istorije, ima o
tome drukčije mišljenje. Povodom Njegoševe zapovesti da se - zbog kolaboracije poturica sa Turcima u opsadi
Crne Gore - na Badnje veče “svi poturčeni Crnogorci imaju ponovo da pokrste”, koju su zapovest poslušala
samo petorica braće Martinovića, ona piše: “Ja sam na strani braće Martinovića. Njihovo krvavo delo postaje
opravadano kada vidimo šta je tursko osvajanje značilo za Slavene”. (385)
biti potpuni bez kulturnog obrasca. Slika i prilika srpskoga individualizma bez kulturnog obrasca,
u uslovima konsekventnog opadanja i nacionalnog i političkog obrasca i odgovarajućeg opadanja
javne svesti između dva rata, jeste figura razmnoženog “poluintelektualca”, čoveka “koji je uredno, pa
čak možda i s vrlo dobrim uspehom svršio školu, ali u pogledu kulturnog obrazovanja i moralnog
vaspitanja nije stekao skoro ništa”, pa je u moralnom i kulturnom pogledu “u osnovi ostao
primitivac”. (571) Mislim da se Jovanovićev “poluintelektualac” posebno primio na komunističkom
i postkomunističkom đubrivu populizma, o čemu svedoči naše sumorno akademsko svakodnevlje.
2.3.2. Jovanović nam pokazuje kako se izgrađuje nacionalna ideologija i kako se menja sa
promenom okolnosti. Osim toga, ukazao je na kulturnu pogubnost kolektivizma i populizma, kao i na
neophodnost jačanja političke racionalnosti umesto podsticanja epsko-herojskog karaktera. Ključni
nacionalni napor morao bi biti upravljen na podizanje stepena kulture i na jačanje “kulturnog
obrasca”.
2.4. Najzad, delo Miodraga Popovića Vidovdan i časni krst ovde predstavljam kao temeljnu
analizu srpske epske slike sveta odnosno, posredno, kritiku konstrukcije epskog identiteta.28
2.4.1. Oni koji se u rekonstrukciji nacionalnog identiteta oslanjaju prvenstveno na narodnu
poeziju, valjalo bi da imaju na umu sve teškoće skopčane s validnom interpretacijom ovih pseudo-
istorijskih odnosno mitoloških izvora.29 Popovićeva polazna namera je da jasno razluči mitologiju
i istoriju, tačnije, istorijske odnosno pesudoistorijske i mitske slojeve u srpskim narodnim pesmama,
kako bi pratio “proces prevazilaženja arhaične mitske svesti njenom transformacijom u modernu
kulturnu svest”, koji je i kod Srba započeo “prihvatanjem hrišćanstva, ali je sporno kad se završava”.
(Popović 1979: 10) U tom cilju, on se opredelio za ispitivanje kosovske legende, preciznije, legende
o knezu Lazaru i Milošu Obiliću, na kojim primerima obelodanjuje proces “mitizacije istorijskih
ličnosti” i odnosno proces “amalgamisanja hrišćanske i mitske svesti”. (12) Razrešenje ovoga
složenog i zagonetnog problema može nas, smatra Popović, dovesti do razumevanja kako poetske
tako i društveno-istorijske funkcije kosovsko-vidovdanskog mita - ključnog mita srpske junačke
poezije. No, pravi cilj ovoga otkrivanja tragova mitskog kako u srpskoj narodnoj poeziji “tako
i u nama samima” jeste nastojanje da “identifikujemo sebe i svoju sredinu”, i poradimo na
prevazilaženju arhaičnog pogleda na svet: “Jasno odvajanje mitskog od istorijskog biće istovremeno
i krupan doprinos emancipaciji savemene svesti od zastarelog kultnog mišljenja”. (133) Identifikovati
28
To što ja ovaj identitet označavam kao epski ne bi trebalo da bude ozbiljnije uzdrmano činjenicom da srpske
junačke pesme, naročito one u Vukovim zbirkama, nisu samo epske, narativne, kao kod nekih drugih naroda,
već, delom, i lirske, nastale pod impulsom mitske heroike. Osećajući da je za njih bitna heroika a ne priča, Vuk
ih nikad nije nazivao epskim već samo junačkim ili muškim pesmama. (Popović 1976: 62) Pod pojmom epskog
identiteta ja razumem etničko-nacionalni sindrom konstituisan oko tradicionalnog predanja, istorijskih, pseudo-
istorijskih i mitskih priča i pesama, narodne epike i, konačno, narodne junačke epike. Nema nikakve sumnje da
se u ovakvom imenovanju može, sa književno-teorijske tačke gledišta, otkriti izvesna nepreciznost, ali, s druge
strane, bilo bi i neprecizno i tendenciozno kada bih srpski nacionalni identitet označio kao “junački”, a mogu da
zamislim grotesku koju bih proizveo kada bih ga nazvao “lirskim”.
29
Drugim rečima, oni koji koriste narodne pesme kao potencijalni izvor istoriografskih informacija valjalo bi da
imaju na umu da je odnos “između usmenog predanja i pisanih izvora” izuzetno složen. (26) Naime, Popović
upozorava da “sastavljači junačkih pesama ređe polaze od samog istorijskog zbivanja, a češće od njegove
interpetacije u feudalnim, odnosno crkvenim krugovima, u kojima su istorijski događaji prethodno dobili
ideološku obradu. Tek ideološki stilizovani, što znači preinačeni, događaji ulaze u letopise, rodoslove, žitija, pa i
usmena kazivanja”. (11) “Mesta koja će docnije preći u epsku formulu u XV veku mogla su se spontano javiti
kod književno darovitih hroničara kada govore o istim događajima o kojima i narodna pesma. Njihovo poimanje
i interpretiranje istorijskih zbivanja, redovno usaglašeno sa ideološko-političkim potrebama, nije se ni po
unutrašnjem smislu ni po izrazu mnogo razlikovalo od junačkih pesama nastalih u vojničko-feudalnim
krugovima”. (26) To konkretno znači da se, prema autoru, ne može pouzdano razlučiti šta je u starim napisima o
kosovskom boju “preuzeto iz eventualnih junačkih pesama, a šta izvorni hroničarev tekst, za koji je pisac našao
građu na drugoj strani”. (26) Konačno, ne samo narodni pevači nego i hroničari rekonstruišu istorijske događaje
i komponuju ih od izabranih i preinačenih detalja - već prema zahtevima duha vremena. U slučaju hronika o
kosovskom boju, u pitanju je srpsko-grčki duh otpora Otomanskom carstvu.
sebe i svoju sredinu znači rekonstruisati sopstveni (nacionalni) identitet na osnovu njegovih istorijskih
i literarnih izvora. I u slučaju Popovića pokazuje se da, po pravilu, autori koji umeju da razlučuju
mitsko od istorijskog ne neguju fatalističko-supstancijalističku ideju datog i nepromenljivog
nacionalnog identiteta, i svesni su da njegova istorijsko-idejna priroda dopušta i mogućnost ideološke
manipulacije.
2.4.2. Dok mit o Lazarevoj žrtvi ima svoju istorijsku osnovu, mit o Obiliću je naknadna epska
konstrukcija, možda čak zasnovana i na turskom predanju, kojem je bio potreban lik mučkog
nevernika-ubice cara. Naknadno je i srpskom predanju, u drugoj polovini 15. veka, bio potreban jedan
“oplemenjeni” junak-osvetnik. No, on je bio još potrebniji kasnijoj junačkoj epici, ne izvorno
kosovskoj, već ustaničko-romantičkoj, koja je u zanosu borbe za oslobođenje od Turaka oživela
herojske simbole Cara Lazara i Vidovdana i mitologizovala Miloša Obilića. Mitologizacija kosovskih
junaka među Srbima u Turskoj nije bila moguća sve dok su odnosi između srpskih patrijarhalno-
herojskih plemena i pravoslavne crkve, s jedne, i Turaka, s druge strane, bili relativno dobri. Ali, sa
izmenjenim istorijskim prilikama, i guslarska pesma je, budući od puke “dnevne hrinike” već prerasta
u mit, izmenila svoj smisao, između ostalog i tako što je mitskoga herojskog pretka sada supstituisao
Kraljević Marko a ne Miloš Obilić. Tako se Miloševo ubistvo cara Murata uopšte ne pominje
u srpskoslovenskoj književnosti tokom 16. i 17. veka. Kosovska legenda iščilela je iz “turkofilske”
junačke poezije u osmercima i desetercima, a živela i preživela među zapadnim Srbima,
u “antiturskim” pretežno viteškim bugaršticama, podsticana od strane srpske klerikalno-graždanske
inteligencije u Austriji, i direktno podsticana od strane katoličke anti-turske i uopšte krstaške politike
graničnih katoličkih država (Ugarska, Poljska, Mletačka republika, Austrija), koje su računale sa
potencijalnom pobunom balkanskih pravoslavnih hrišćana. Kosovka legenda se sa zapada počela da
vraća svome izvorištu, raznim putevima, tek u 18. veku, sa oživljavanjem “antiturskog raspoloženja”.
(44) U tom povratku, kosovski mit postepeno je povezivan sa potisnutim drevnim kultom boga Vida
(nekadašnjeg vrhovnog boga Srba i Hrvata /?/, boga obilja, svetlosti i rata), stvarajući novu,
“vidovsku heroiku”, Vidovdan kao “herojski simbol” i simbol “herojskog bića srpskog naroda”. (63)
“U Vukovim ‘Komadima’ prvi put se, u kosovskim pesmama, (‘Kneževa večera’) pominje Vidovdan,
što je takođe znak njihove mitizacije”. (74) Ta mitizacija je, doduše, počela već krajem 15. veka. Tako
je kosovski mit, odnosno mitizacija kosovskih junaka, prošla dugi put od prvih zapisa, preko pretežno
feudalnih junačkih pesama, do pune demokratizacije srpskih junačkih pesama u vreme ustanaka.
Mitizacija je posebno uzela maha u onim delovima i slojevima srpskog življa kod kojih su se zadržale
- a nakon dveju seoba naroda, trgovaca i crkvenih vrhova u austrijske zemlje (1690, 1739) -
i naknadno oživele stare naslage paganskog pogleda na svet. Premda je borba protiv Turaka ujedinla
“crkvu i divlje srbijanske ratnike” (90), u hrišćanskom duhu nedograđeni “mitski ljudi” potrebovali su
mitove: Turci su simbol mitskog zla, Murat zamena za Crnog Boga, Vuk Branković perosnifikacija
izdajstva, a Miloš Obilić herojski rodonačelnik i polubožansko biće. Knez Lazar, premda izriče
pagansku kletvu, samo je donekle paganizovan, stoga što je njegov kult, za razliku od Miloševog, bio
vazda prisutan, i to kao svojevrsna varijanta hrišćanskog mučeništva i žrtve za veru. Ali, simbol
časnoga krsta takođe je, prema Popoviću, reanimirani i hristijanizovani “narodni ratnički krst”,
“drevni slovenski krst” (108), odnosno oživljena pojava “krstolikog idola boga rata” (107),
“krstolikog boga heroja” (108).30
Paseizam srpskoga pogleda na svet očituje se na još jednom važnom primeru. Naime, arhaični
ciklički način mišljenja došao je i ovde do izražaja u projektovanju ciljeva srpske socijalne
i nacionalne revolucije s početka 19. veka u stanje pre dahijskoga zuluma, u udobnu starinu
“prekosovske slobode”. Naravno, borba za povratak paganskome “zlatnome dobu” bila je u mnogome
iracionalna: u herojskome zanosu, krstaškom (pagansko-hrišćanskom) fanatizmu, u samožrtvovanju,
u zločinu i krvoproliću. “Provala iracionalnih impulsa, razumljivo, dala je pozitivnije rezultate
u poeziji nego u društveno-političkoj praksi”. (119) Epoha koja nalikuje herojskome dobu plodno je
tle za junačku poeziju, vazda, pa i u srpskom slučaju. Srpska junačka poezija oživljava sećanje na
30
Ovakve i slične teze i nalazi o pagansko-hrišćanskom identitetu Srba, o paganskoj osnovi Vidovdanstva itd.
predstavljaju središte ozbiljnih neslaganja u savremenoj srpskoj profanoj i crkvenoj istoriografiji.
Vidovdan, koji je kao crkveni i nacionalni praznik novijeg datuma, premda se meša sa praznikom
proroka Amosa i kneza Lazara na dan 15. juna. “Tek šezdesetih godina, u ‘Šematizmusu za 1864’,
umesto proroka Amosa i kneza Lazara, prvi put ćemo pod 15. junom naći zabeležen Vidovdan”. (121)
U stvari, tek posle potpunog oslobođenja od Turaka, dakle tek posle kumanovske bitke (1912. god.),
Vidovdan je - kao simbol drevnog i obnovljenog junaštva i herojstva srpskih ratnika - postao zvanični
nacionalni, crkveni i narodni praznik. Prvi srpski nacionalni ideolozi nisu robovali drevnim mitovima,
nego su - budući evropski obrazovani - birali “humaniju viziju sveta”. Čak je Njegoš, “koji je među
ideolozima srpske nacije bio najbliži narodnoj heroici”, u Gorskom vijencu oplemenio Milošev lik,
a stvarajući “svetlosni kult” Milošev “sakrio je od budućih pokolenja njegov nož”. (123)31 Srpski
nacionalni ideolozi su u 19. veku funkcionalizovali kosovski mit, u svrhe nacionalnog oslobođenja.
Za razliku od prosvetiteljskih programa, koji se nisu primali na tlu seljačkog društva arhaične svesti,
oni su pokušali sa romantičkim narodnjaštvom, tj. sa sintezom patrijarhalno-plemenske
i “demokratske kulture”, po cenu da i sami poprime deo arhaičnog pogleda na svet. Tako je i srpska
inteligencija prihvatila Vidovdan, a od tridesetih do sedamdesetih godina 19. veka hranila se kako
paganskim duhom narodne poezije tako i mislima modernih evropskih filosofa i naučnika. Umetnička
poezija krenula je tragom narodne junačke poezije, tj. tragom mitizacije istorijskih događaja,
a kosovski mit - kao spona građanskoga i patrijarhalnoga u srpskome biću - preselio se iz poezije
u sve sfere duhovnog i društvenog života srpske inteligencije u 19. veku, i postao srce “nacionalne
ideologije”, pa potom srce “nacionalne propagande”, te najzad “politička stvarnost srpskog naroda”
(128), a Vidovdan simbol “trijumfa nad zlom” (129), ali i “bespoštedne osvete nad svim onim što je
tursko, muslimansko uopšte”. (130).
Ako je ova transformacija kosovskoga mita razumljiva za period duhovne pripreme ratničko-
oslobodilačkog podviga, ostaje pitanje o smislu ove funkcionalizacije mita u daljem životu srpskoga
društva. Jer, srpska se nacija i u 20. veku, a ne samo u 19. veku, okuplja “oko kosovskih heroja
i drugih supstitucija vrhovnog paganskog božanstva, vezano za dan belog Vida, boga rata”. (130)
Seoba mitova iz poezije u stvarnost ne zaustavlja se tako lako. “U XX veku, očigledno, stvara se nov
vidovdanski kult, koji dolazi kao neočekivani završetak nacionalno-političkog procesa započetog još
u doba romantizma”. (123) Doduše, čak ni dvostruka, pagansko-hrišćanska svest ne može da
neprotivrečno i autentično prebiva u arhaičnom, jer “mitski svet” ipak više nije izvorni svet
savremenog čoveka. “Ali, uprkos tome, sredine koje nisu sklone kritičkom mišljenju, i danas pletu
nove mitološke sižee, a mitske impulse zamenjuju isforsiranim patriotizmom i religiozno mističnim
asocijacijama”. (131) Vidovdanski kult je, kao mešavina istorijske realnosti borbe za slobodu
i paganskih motiva osvete, sakralno-epsko-martirske žrtve i oživljavanja herojskoga pretka, bio nužna
faza u razviću srpske nacionalne svesti. “Ali, kao trajno stanje duha, vidovdanski kult može biti
i koban po one koji nisu u stanju da se iščupaju iz njegovih pseudomitskih i pseudoistorijskih mreža.
U njima, savremena misao, duh čovekov, može doživeti novo Kosovo: intelektualni i etički poraz”.
(131/132) Popović smatra kako kritički odnos prema baštini nije i “anatemisanje mitskog mišljenja”,
već samo jasan uvid u njegovo pravo mesto i funkciju u tradiciji i savremenosti, u stvarnosti i poeziji,
u svesti i u podsvesti. Po njegovom mišljenju, Vidovdan i časni krst imaju nesumnjivu umetničku
funkcionalnost u “iracionalnom kontekstu” narodne poezije. “Izvađene iz njega i uključene u nove,
ideološke, pseudomitske konstrukcije, ove herojsko-lirske slike gube svoju lepotu i unutrašnji poetski
sadržaj, postaju mitski segment kvaziracionalnog konteksta, intelektualnog surogata u kome se ne
gube samo granice između arhaične i savremene svesti, već dolazi i do neke vrste poremećene svesti,
koja više ne razlikuje mit od zbilje”. (133)
2.4.3. Popović je smatrao da pesničke slike narodne poezije nisu samo objektivacije umetničke
ekspresije, već “signali minulih svetova”, koji će biti građa jedne buduće nauke o dalekoj prošlosti
kulture i civilizacije - “književne arheologije”, kao sinteze mitologije, sociologije, istorije, lingvistike
i dubinske psihologije. (115/116) On sam, u svojim književno-arheološkim istraživanjima, dao je
najpre neke važne metodološke napomene budućim istraživačima. Osim toga, pošlo mu je za rukom
31
Naravno, u Gorskom vijencu, “najvećem ostvarenju srpske književnosti XIX veka”, drevni slovenski bog
svetlosti i rata, Vid, nastavlja da živi u formi svoje “kosovske supstitucije” - Miloša Obilića. (131)
da skrene pažnju na važne procese poetske mitologizacije istorijskih činjenica odnosno njihovih
ideoloških interpretacija, da ukaže na značaj razlučivanja mitologije i istorije, da obelodani pagansko-
hrišćansku sintezu vidovske heroike i glavne društveno-istorijske funkcije kosovsko-vidovdanskog
mita. Ukratko, Popović pokazuje kako nastaje vidovdanski kult i igra važnu ulogu u romantičkom
entuzijazmu nacionalnog oslobođenja i nacionalnog osvešćenja, kako se, potom, politički
funkcionalizuje, degradira i opasno opterećuje savremenost arhaično-kultskim paseizmom
i anahronizmom. Konačno, on naslućuje naš današnji poraz proistekao iz političke manipulacije
nacionalnim mitovima.
3. U četirima izloženim koncepcijama susreli smo se sa jednim primerom književno-
nacionalnog programa, sa jednim opisom epske svesti, sa jednom kritikom takvoga programa i sa
jednom književno-arehološkom analizom dubinskih slojeva konstrukcije epskoga identiteta. Svi autori
ističu centralni značaj kulture za konstituisanje nacionalnog identiteta Srba, odnosno pokazuju da
temelj epskoga identiteta čine, najpre, predanja i legende, potom, narodna junačka poezija, a na
njenom tragu i u odgovarajućoj inspiraciji i umetnička književnost - tvorevine koje su u romantičko-
oslobodilačkom poletu 19. veka odigrale ključnu ulogu u identifikaciji srpske kolektivne ličnosti.
Osim toga, kritičari i analitičari ovih procesa ukazali su i na opasnosti instrumentalizacije literarno
legitimnih i umetnički sasvim uspelih motiva, slika i vrednosti u vanumetničke, političke svrhe.
Ostaje da o tim opasnostima kažem još koju reč.
3.1. Najkraće bi se moglo zaključiti, kao što je već primećeno, da su srpske narodne pesme,
kosovski mit i njegoševska etika osnove epskoga pogleda na svet kod Srba.32 Konkretnije, na tim
osnovama konstruisani epski identitet pretpostavlja sledeće konstitutivne momente: stara slava
zlatnoga doba; junački preci gorskoga morala; ujedinjenje i sloga zarad nacionalnog oslobođenja;
kosovski podvig, kosovska žrtva i kosovske rane; mučeništvo zarad višega nebeskog života, odnosno
carstva nebeskog i žrtvovanje zarad dobra zajednice; vera u konačni trijumf dobra, povratak carstva
i posvećenje žrtava… Rečju, vidovdanstvo kao svojevrsni pagansko-hrišćanski amalgam.
3.1.1. Na osnovu svega mogla bi se rekonstruisati epska slika sveta na kojoj Srbi grade svoju
nacionalnu ideologiju. Ta slika sveta pretpostavlja prošlost kao bitnu konstitutivnu dimenziju
vremena, odnosno sadašnjosti; u njoj se ističu vrline borbenosti (a ne, na primer, radinosti); ponos,
čast i dostojanstvo vrhunske su životne vrednosti, čije očuvanje nalaže da se i sam život kao takav
detronizuje u ime večnoga nebeskog života, a smrt pojedinca shvati kao svojevrsno uznošenje zarad
dobra zajednice i očuvanja njenoga imena; zajednica takvih vrednosti i načela mora biti izuzetna
i naročita - izabrana.
Ova epska slika sveta postaje jasnija kad se uporedi sa drugim mogućim slikama sveta. Dok je
romaneskna (građanska) slika sveta po definicji moderna, kao slika individuacije i ideologije
32
Uostalom, postoji opšta saglasnost o ulozi narodne poezije u konstituisanju srpske nacije. Siton-Votson, koji
kaže da se život u Srbiji temeljio na patrijarhalnoj zadruzi, kao “jezgru srpske nacionalne kulture” pod turskom
vladavinom, dodaje: “Važnu su ulogu odigrale i narodne pjesme, sačuvane usmenom predajom, koje su se,
uglavnom, bavile junačkim razdobljem otpora otomanskom osvajanju starih kraljevstava”. (Seton-Watson 1980:
140)
Doduše, sa promenom istorijskih okolnosti dolazilo je ako ne do trošenja ovoga epskog fermenta nacionalnog
uznošenja, onda do rascepa između tradicionalne epske slike sveta i sopstvenoga mesta u njoj, na jednoj, i
surove ili trivijalne stvarnosti, na drugoj strani. Tako je u savremenoj srpskoj književnosti zabeleženo i naličje
tradicionalnog, varljivog zanosa junačkom poezijom u srpskome narodu. Pored onih pisaca čija će uloga u
defistifikovanju toga naličja biti obrađena u drugom delu knjige, ovde pominjem još primer Milovana Danojlića.
U njegovoj knjizi memoarsko-refleksivnih zapisa Oslobodioci i izdajnici (koju je autor politizovao i oštetio
sasvim nepotrebnim “Dodatkom”), glavni junak se seća svojih dečačkih moralno-andragoških zaduženja u
porodici: “Kasnije zatraže da im čitam junačke pesme, iz Pesmarice. Dok me slušaju, oči im opasno iskre. Te im
pesme stvaraju nered u glavama i dušama. Zbog njih im se čini da su neko i nešto, a posle, kad zakoračaju po
zemlji, kao da su s oblaka pali. Posle im se pokaže da su niko i ništa”. (Danojlić 1997: 80) Ili, malo drukčije:
“Kad im čitam Kosovsku večeru, svima sjakte oči. Posle, kad se vrate sebi i redovnim poslovima, kao da su ušli
u popaljenu kuću. Sadašnjica je pusta pojavnost, golo tavorenje, bez značaja i značenja”. (224/225)
individualizma, epska slika sveta je suštinski predmoderna, već po tome što uznosi kolektiv umesto
pojedinca. Dokaz se može tražiti u literaturi koja, goldmanovski rečeno, umesto problematičnih
pojedinaca ima neproblematičnu zajednicu kao glavnoga junaka. Neki su već konstatovali da
i u novijoj srpskoj književnosti dominiraju kolektivni likovi, i da nema individuacije tipične za
građansku formu romana. Ako nije sasvim pogrešna teza da je medijska slika sveta postmoderna,
ostaje pitanje šta je onda medijsko-manipulacijski posredovana epska slika sveta? Šta drugo, ako ne
ideologija? Epska slika sveta izgrađena je na romanitčkom entuzijazmu, čija socijalna konstrukcija
stvarnosti podrazumeva pre svega specifičnu zanosnu konstrukciju prošlosti. Politička rekonstrukcija
epskog identiteta samo je zloupotreba anahrone epske vizije, jer politička konstrukcija stvarnosti mora
biti utemeljena kao konstrukcija budućnosti, koja nije moguća na epskim osnovama. Za one koji vole
milozvučne reči o sveprožimanju prošlosti, sadašnjosti i budućnosti, o nemogućnosti uređivanja
sadašnjosti i planiranja budućnosti bez čvrsto definisane prošlosti, valja dodati da je to što oni
zagovaraju upravo posao kritičkog pretresanja prošlosti, a ne njenog mistifikovanja. Jer mitovi mogu
biti čvrsta osnova književnosti ali ne i građanskoga života. Uostalom, razlika između visokog
uvažavanja sopstvene istorije i tradicije i političke zloupotrebe te iste tradicije, njenih mitova
i arhetipova (što predstavlja upravo skrnavljenje tradicije) i nije tako neznatna, pa stoga i nije teško
uočljiva.
3.1.2. Ako je tačno da je srpski nacionalni identitet neka vrsta epski konstruisanog identiteta (u
svakom slučaju, videli smo da nije dat od Boga, da nije večan i nepromenljiv), to bi - između ostalog -
značilo da Srbi sopstveno samorazumevanje temelje na tipičnim crtama epske slike sveta, kao što su:
borbenost, heroizam, samožrtvovanje, ali i zanos, neracionalnost i iracionalnost, kolektivizam,
paseizam, ksenofobija, mitomanija… Nadalje, pokazje se da takav identitet, koji nije izvorno unet
u dvadeseti vek, već se povremeno, po potrebi, reafirmiše i rekonstruiše, jeste u najdubljem smislu
anahron, utoliko što bitno odstupa od građanski konstituisanog, dakle, savremenog (modernog)
identiteta, i da, s obzirom na činjenicu neracionalnosti, može biti štetan po narod o kojem je reč.
Naravno, narod se ne može odreći sopstvenog identiteta, niti bi tako nešto bilo poželjno. Ali, ono što
se može, to je, prvo, rad na očuvanju bitnih epskih momenata identiteta tamo gde oni danas uistinu
pripadaju: u narodnoj književnosti, folkloru, običajnosti, i, drugo, obeshrabrivanje pokušaja da se ti
momenti podižu iz ove kulturne, literarne egzistencije i prevode u ideološki diskurs radi političkog
manipulisanja.
Smisao ovih analiza nije u denunciranju sopstvenoga naroda, već u ukazivanju na prednosti
racionalnog kontrolisanja identiteta. Ako već neko racionalno konstruisanje identiteta nije moguće -
ne može se birati prošlost - onda se bar može planirati njegovo savremeno obrazovno-vaspitno, pa
i političko regulisanje, u skladu sa životnim interesima i građana i nacije (i njenoga etničkog
supstrata). Dok je romantička epska slika sveta istorijski utemeljena, njena savremena pseudo-
romantička rekonstrukcija predstavlja anahronizam i služi jedino povremenoj političkoj
instrumentalizaciji nacionalnih arhetipova. Ako su epske vrednosti poput hrabrosti, heroizma,
samožrtvovanja, ponosa, časti i dostojanstva uvek poželjne, ispostavlja se da zanos, plahovitost,
paseizam, kolektivizam, mitomanija, preziranje radinosti u korist borbenosti i detronizacija vrednosti
života radi uznošenja smrti, u političkoj zloupotrebi, sprečavaju izgradnju modernog građanskog
identiteta i ugrožavaju ne samo napredak već i opstanak nacije, opstanak Drugih sa kojima se živi
u istoj državi, kao i opstanak suseda.
Ove teze potvrđuju se, nažalost, u najnovijoj srpskoj nesreći.33 Naime, umesto, racionalnog
izbora istorijsko-političke varijante koja obezbeđuje stvarni opstanak naroda, bira se epska
konstrukcija stvarnosti, i opstanak u ideji moralne veličine (sumnjivog kvaliteta) i moralne pobede
(sumnjive vrednosti).34 Nekoliko dana uoči NATO interevencije u Jugoslaviji 1999. Godine, i tokom
33
Ovde nije mesto da iznosim svoje ocene dobroznanih unutrašnjih političkih osnova srpske civilizacijske
katastrofe, niti pak ocene definitivno potvrđenog američkog “političkog idiotizma”.
34
Ivan Čolović pokazuje kako za članove najnovije postave srpskih nacionalnih ideologa očuvanje nacionalnog
identiteta stoji iznad vrednosti samoga života; za njih nacionalni identitet ima “najvišu vrednost, za njega se
nekoliko prvih dana rata, političari i generali pozivali su narod na žrtve, na mučeništvo, na pravljenje
samožrtvujućih “živih štitova”, živih bedema i živih meta, prokazivali izdajstvo.35 Tokom rata,
pokušana je nemoguća aktualizacija epskoga iskustva opstanka u pesmi; ali pesma kao kvintesencija
duha naroda nije isto što i estradno majmunisanje.36 Biti Knez-Lazar, Miloš Obilić, Stevan Sinđelić,
major Gavrilović (sve sami primeri poziva na pogibiju i pogibije same) smisleno je u uslovima
u kojima su oni stvarno postojali, a posebno u epskoj tradiciji, u kojoj najstvarnije postoje. Ali,
pokušavati da se bude neka od ovih istorijskih i epskih figura, i pozivati i primoravati druge da slede
taj put, u današnjim uslovima moglo bi biti groteskno, kad ne bi bilo ne samo apsurdno nego uistinu
tragično i katastrofalno.
II.2. Sociološka Dimenzija Kontroverze o Nacionalizmu u Srpskoj Književnosti
1. Pisci i teoretičari
1. Fenomen pojačane tematizacije nacionalnog, etničkog, mitološkog ne zapaža se danas samo
u srpskoj kulturi i umetnosti. Problem nacionalnog, i izvedeni problem nacionalističkog, potresaju ne
samo Balkan i zemlje Srednje i Istočne Evrope (tj. postrealsocijalističke zemlje), već se valjaju
čitavim Zemljinim šarom.37 Nažalost, ne bi se moglo reći da su jugoslovenski sociolozi u kritičnoj
deceniji 1985-1995, bar u prvim godinama, pokazali adekvatno interesovanje za ove probleme,
pogotovu kad se ima u vidu da su oni na našem tlu prerasli u nekoliko strašnih ratova i mnoštvo
izvedenih nesreća.
1.1. Na velikom naučnom skupu Sociološkog društva Srbije Bitne strukturalne promene
u razvoju savremenog jugoslovenskog društva, održanom u Niškoj Banji, 21-22. marta 1986,
sociolozi nisu niti posebno obrađivali problem nacija i nacionalizma u jugoslovenskom društvu (već
su temu strukturalnih promena pretresali kroz probleme stratifikacije i partijsko-političke
dominacije),38 niti su anticipirali talas nacionalnih sukoba koji će preplaviti dobar deo Balkana.
plaća najviša cena, važniji je od života, odnosno samo on daje životu pravu vrednost, tako da je za Srbe
pojedince i srpski narod u celini bolja smrt nego život u kome ne bi bili ono što su”. (Čolović 1997: 64)
35
Neposredno uoči rata general-potpukovnik Nebojša Pavković, komandant Treće armije, izjavio je u Nišu:
“Smatram izdajnicima sve one koji nisu spremni da brane svoju državu i sve one koji zagovaraju tezu da ne
možemo da se suprotstavimo celom svetu. (…) To što naš narod iskazuje i daje punu podršku predsedniku
Miloševiću (…) govori da sigurno neće biti nikakvog odstupanja od naše odluke da se Kosovo brani po svaku
cenu”. (Glas javnosti, 19.03.1999; sva podvlačenja - D. Ž.) Generali Nebojša Pavković i Dragoljub Ojdanić
izjavili su da “Kosovo treba braniti po svaku cenu kao i da vojnici zarad odbrane otadžbine moraju biti spremni
za mučeništvo”. (Glas javnosti, 20.21.03.1999; sva podvlačenja - D. Ž.)
36
Poznato je da su tokom bombardovanja, danima, u Beogradu održavani koncerti popularne muzike pod
nazivom Pesma nas je održala, kao neka vrsta izazova i prkosa silama Atlantskog saveza. Tragikomična je
činjenica da su učesnici, pored drugih parola i transparenata, nosili i virtualnu tablu Ulica žrtava turbo-folka;
autor ove gorke duhovitosti pogodio je - a da to verovatno i nije hteo - u samo središte problema naše kulturne
katastrofe.
37
O tome svedoče i nalazi eksperata saopšteni na naučnom skupu Ponovno otkrivanje tradicije (Univerzitet u
Kentu, Kenterberi, 1995). Naime, ugledni istoričari, sociolozi i antropolozi ustanovili su sveopštu tendenciju
ponovnog otkrivanja i oživljavanja tradicije u proteklih nekoliko godina, gde traganje za kulturnim, etničkim i
nacionalnim identitetom često vodi suprotstavljanjima i žestokim sukobima, a prizivanje herojske mitske
prošlosti vodi raspirivanju davno zapaljenog etničkog i nacionalnog ognja. Istaknuta je i osobenost oživljavanja
veštački prekinute tradicije u bivšim komunističkim zemljama. (Politika, 1. jul 1995 - izveštaj Marije
Dimitrijević, učesnice naučnog skupa).
38
Među 44 prijavljena saopštenja samo se u dva dodiruje naznačeni problem: Regionalni i etnički aspekt
strukture jugoslovenskog društva (Jovan Ćirić, Niš), Bitna strukturalna promjena u razvoju jugoslovenskog
društva i promjene u etici bratstva (Helmut Landher, Zagreb). Ova dva rada, očito, nisu tražena sociološka
tematizacija nacionalizma.
1.2. Pod pritiskom pretećih pa zastrašujućih događaja, stvari su se unekoliko izmenile. Ako se
kao uzorak uzmu Sociologija i Sociološki pregled, pokazuje se da previđanje ove problematike biva
postepeno zamenjeno teorijskim radovima o naciji, potom radovima o nacionalizmu i jugoslovenstvu,
najzad, razmatranjem uznemiravajuće svakidašnjice.39 No, nije posvećena posebna pažnja ulozi
intelektualaca u ovim procesima; tim pre, sociološkom uvidu skoro je potpuno izmakla
pretpostavljena značajna uloga književnika (i književnosti) u nacionalnoj “renesansi”, i u - prema
optužbama - nacionalističkoj i ratnoj pomami. Ono što je izmaklo sociolozima (čast izuzecima), naišlo
je na pažnju stručnjaka i publicista drugih profila, i na uređivačko razumevanje nekih glasila, posebno
Republike, NIN-a i, u određenom smislu, Književnih novina. Nacionalizam kao književnu inspiraciju
tematizovao je Svetozar Koljević (Koljević 1995); ali, on se bavi nacionalnim stereotipima
u klasičnim delima svetske književnosti, kao i primerima drukčijeg, tolerantnog i interkulturalnog
pristupa “internacionalnoj temi”, u delima Henrija Džejmsa (James), Džozefa Konrada (Conrad), E.
M. Forstera (Forster), Salmana Ruždija (Rushdie) i Iva Andrića (savremena srpska književnost nije
predmet njegovog interesovanja). Ivan Čolović nije propustio da - ispitujući srpski politički etnomit
i srpsku političku mitologiju - dokači i ponekog od srpskih književnika (pre svih, Matiju Bećkovića
i Rajka Petrova Noga) koji su se upustili u odbranu “nacinalne stvari”. (Čolović 1997) Sami
književnici oglašavali su se na raznim mestima i raznim povodima. Prostor je davan i uglednim
inostranim piscima.
2. Šta o ulozi intelektualaca, pisaca posebno, misle sami pisci?
2.1. Poljski nobelovac Česlav Miloš (Milosz), koji ima neposredno iskustvo života
u pograničju, prekrajanja granica, nacionalnog egzodusa, deportacija, depolonizacije i nacionalističkih
represalija, aktivirao je svoje sećanje na opasnosti nacionalnog deklarisanja i obeležavanja upravo
povodom opominjućeg dejstva rata i svireposti u bivšoj Jugoslaviji. On smatra da se u etnički
“očišćenim” zemljama i regionima prošlost naknadno konstruiše, i to tako što se brišu vekovni
privredni i kulturni (u arhitekturi, umetnosti i književnosti) doprinosi pripadnika drugih nacionalnosti.
Takvo prezidavanje nacionalne mitologije samo nakratko umiruje nečistu savest i potkupljuje
nacionalni ponos, a nanosi nepopravljivu štetu, “jer samosugestije i samopohvale neće zameniti
trezvenu ocenu činjenica”. (Miloš 1995: 10) Veliki egzodus Poljaka iz Ukrajine, Belorusije i Litve
nije mogao, veli pisac, “ostati bez uticaja na sadašnjost i budućnost poljske književnosti i umetnosti”,
prosto stoga što veliki broj značajnih poljskih književnika potiče sa Istoka, pa je njihovo traumatično
iskustvo ugrađeno u najznačajnija dela poljske književnosti. No, književna (i istorijska) distanca
onemogućila je padanje u nacionalistički zanos. “Ipak, treba priznati da se većina ovih autora uzdržala
od nacionalističkih snova o revanšu, baš naprotiv, pogodovala je priznavanju novih granica i o svojim
nekadašnjim sugrađanima izražavala se prijateljski”. (loc. cit.) Miloš, dakle, smatra, na dobro
potkrepljenim saznanjima, da pisci moraju odgovoriti na nacionalne izazove, ali da ti odgovori ne
39
Sociologija: Ljuboja 1988; Debeljak 1988; Tomc 1989; Jakšić 1990; Kuzmanič 1992; Bolčić 1995; Ilić 1996.
Sociološki pregled: Dragićević-Šešić 1992; Janjić 1993; Cvejić/Ilić 1994; Lutovac 1994; Vratuša-Žunjić 1995;
Cvetković 1997. U vezi sa Ilić 1996, vidi: Brdar 1996; možda nije suvišno napomenuti da je u Sociološkom
pregledu od 1994, a posebno od 1996, došlo do promene u uređivačkoj politici, u smislu izrazitije srpske
nacionalne orijentacije. Tu su, zatim, i tekstovi nešto novijeg datuma, objavljeni na drugim mestima: npr. Pešić
1996, i ostali tekstovi o nacionalizmu u: Popov 1996. Treba svakako imati u vidu neke tekstove iz Jakšićevog
zbornika o interkulturalnosti u multietničkim društvima (Jakšić 1955a), kao i ostale zbornike iz serije
interdisciplinarnih međunarodnih skupova o interkulturalnosti (Ka jeziku mira, 1996, Granice - izazov
interkulturalnosti, 1997, Interkulturalnost versus rasizam i ksenofobija, 1998, Interkulturalnost i tolerancija,
1999). Naravno, knjiga domaćih autora bilo je još manje; npr. Janjić 1988, Stojković 1993. U poslednje vreme,
prevedene su neke značajne knjige stranih autora (Hajzinha, Hobsbaum, Smit, Anderson), ali nam još uvek
nedostaju mnoga kapitalna dela iz ove oblasti. Sliku domaćih istraživanja popravljaju knjige Aleksandra
Molnara (1997), o istorijskim uslovima nastajanja i rasta nacionalizama u modernim evropskim državama, i
Ivana Čolovića (1997), o srpskim etnopolitičkim mitovima; poslednji je našu kulturnu i naučnu javnost zadužio
veoma zapaženom izdavačkom delatnošću, koja, između ostalog, pokriva i probleme etnosa, nacija,
ksenofobije…
moraju nužno biti nacionalistički; njihovo oblikovanje nacionalne kulture postaje time
neproblematično, a njihova dela imaju univerzalnu vrednost.40
Hans Magnus Encensberger (Enzensberger) takođe ima neposredno iskustvo života
u nacionalistički i rasistički raspomamljenoj, pa umirenoj i uglavnom otrežnjenoj zemlji, i iz te
perspektive ocenjuje istorijsku ulogu intelektualaca a, posebno, književnika. Po njemu, “intelektualci
su stručnjaci za izražavanje kolektivnih ideja, kolektivnih osećanja, oni su obrazovani za to,
istrenirani, a politika ih kao stručnjake regrutuje i plaća. Dakle, kad mi se pokvari instalacija, ja
pozovem vodoinstalatera, a kad želim da huškam, zovem intelektualca. To je pomalo i pitanje
nalogodavca: ranije je crkva, u srednjem veku, bila veliki nalogodavac intelektualaca, u feudalizmu je
aristokratija bila nalogodavac, a danas su to naši politički gangsteri, koji dobro plaćaju. Ne radi se
samo o novcu i podmićivanju, nije posredi samo materijalna kompenzacija, da imaš neku vilu, već
postaješ važan”. (Encensberger 1995) Naravno, Encensberger zna da postoji jedna tradicija
pripisivanja pesnicima mesijanskih i propovedničkih uloga. “U onoj meri u kojoj propovednici
u modernom svetu više nisu važni, često se njihova zamena traži kod umetnika”. No, zabluda je
verovati u neku naročitu moralnu moć umetnika. Prednost i smisao njihovog postojanja jesu samo
u tome što nas svojim delom podsećaju na mogućnost slobode, nesputanosti mašte i na pogubnost
specijalizacije. I to je sve, smatra pesnik i esejist. On ne gaji romantičku šelingovsku ideju da je
poezija učiteljica čovečanstva. “Ne mislim da su pesnici učitelji čovečanstva. I među pesnicima ima
ovakvih i onakvih, postoje monarhistički pesnici, postoje staljinistički pesnici, postoje fašistički
pesnici, postoje hrišćanski pesnici, postoje dobri i loši pesnici, u moralnom i književnom smislu reči,
a ako bi neki svet bio upućen na to da od pesnika očekuje spas, mislim da bi trebalo da bude prilično
pesimističan”. (loc. cit.)
Kada bi se Encensbergerova misao o intelektualcima kao stručnjacima za izražavanje
kolektivnih ideja i osećanja mogla razumevati bez dodatka o nužnom političkom korumpiranju ove
uloge, onda bi se mogla razviti i teza o tipu vizije sveta koju pesnici artikulišu u određenim kulturno-
istorijskim okolnostima. Tako bi se, možda, moglo pretpostaviti da srpski pesnici tradicionalno ne
konstituišu ni tragičnu, ni romanesknu viziju, već jednu epsku viziju sveta, koju bi valjalo teorijski
rekonstruisati; u istom sklopu moglo bi se proveriti da li, i u kojoj meri, srpski pesnici dekonstruišu
tradicionalnu epsku sliku sveta.
2.2. Salman Ruždi, koji smatra da “nacija bez granica nije tek fantazija”, i da “dobro pisanje”
podrazumeva upravo takvu naciju (Rušdi 1997: 627), ipak zna da pisci “ne mogu da poreknu
privlačnost nacije, ona struji našom krvlju”. (626) No, tu leži i opasnost nekritičkog nacionalnog
zanosa, uzimanja uloge nacionalnog korifeja, proroka. “Treba se čuvati pisaca koji sebe proglašavaju
glasom nacije”. (626) Nacionalizam često uvlači pisce u svoje vrtloge, zanosi ih i odnosi u mračne
dubine nekontrolisanih strasti: “Nacionalizam i korumpira pisce. Vide Limonovljevo otrovno uplitanje
u rat u nekadašnjoj Jugoslaviji. U vreme sve uže definisanog nacionalizma, zazidanog tribalizma,
vidimo pisce kako izvikuju ratne pokliče svojih plemena”.41 (627) Pesnik bi, smatra Rušdi, mogao čak
biti i nacionalista, ali uz obaveznu distancu - poput velškog pesnika R. S. Tomasa - prema
“sopstvenom soju”. “Nacija traži himne, zastave. Pesnik nudi disonancu. Izgred”. (625)
2.3. Navedeni primeri ilustruju preovlađujuću savremenu struju humanističkog i tolerantnog
razmišljanja o nacionalno-nadnacionalnoj ulozi književnika (što ne znači da Evropa ne poznaje
i drugu, doduše dugo već bitno obesnaženu stranu medalje). Najznačajniji domaći pisci i teoretičari ne
zaostaju za glavnom evropskom tendencijom (premda je čvor koji pokušavam da razdrešim svezan
zbog onih koji u tom pogledu zaostaju ili navodno zaostaju).
40
Možda je irska književnost jedan od najboljih primera plodnog hvatanja u koštac sa nacionalnom temom. O
konstitutivnoj ulozi mita, epa i književnosti u formiranju nacionalnog identiteta Iraca, njihove istorije i
savremenosti, o književnoj obradi “irske teme” i o istorijsko-političkoj odgovornosti pisaca i književnosti, v.
Mašović 1996.
41
Često se pitam da li su Peter Handke i Patrik Beson (Besson), na primer, potpuno svesni svih političkih
konsekvenci svog književno-političkog angažmana u Srbiji.
Aleksandar Tišma, dobrovoljni i privremeni izgnanik, nemoćan - prema sopstvenom priznanju -

da umetnički uobliči ono što se dešavalo u Jugoslaviji, rezignirano je uvideo da se ne mogu svi ljudi
uspešno osloboditi “plemenskog načina mišljenja” i suprotstaviti se volji većine u sredini “koja krsti
izdajom svaku razliku u mišljenju. Govori se: teška su vremena, niko ne sme da se izdvaja, potrebno
je jedinstvo. Ali vremena su uvek teška. Mnogi intelektualci, jednostavno, podležu plemenskom
osećanju. Poznavao sam one koji su uvek bili u opoziciji, ali ipak i fascinirani političarima koji
raspolažu vlašću, silom. Oni ne samo da ne mogu, nego i ne žele da se oslobode te fascinacije, jer im
ona donosi ličnu sreću”. (Tišma 1993) Čitalac dobro pretpostavlja da Tišma kao eklatantan primer
pominje Martina Hajdegera i njegovu nacističku epizodu. On ne gaji ni iluzije o kritičkoj ulozi
intelektualaca u bivšem, inače “glupom i umnogome smešnom”, komunističkom režimu, koja je,
smatra, bila samo kozmetičke prirode. “A posao intelektualaca nije u kozmetici, nego u osluškivanju
dubina društva. Oni treba da, kao mravi ili ptice, predosete nesreću. Da poviču, ‘pazite, biće
zemljotres’. Tu ulogu naši intelektualci nisu izvršili, i zato smo nespremni ušli u pad komunizma, zato
smo sad unezvereni i bespomoćni”. (loc. cit.)
Pesnik Brana Petrović obelodanio je svoj stav prema shvatanju da se pisci veoma lako hvataju
u zamku uverenja da predstavljaju “probuđeni deo naroda”, ističući da je ukleta romantičarska
isprepletenost književnosti i “narodnih interesa” posebno snažna u “sredinama koje su na porazima
gradile svoju slavu a na patnji dostojanstvo. I koje ni krajem ovog milenijuma nisu dosegle smirenost
i slobodu”. (Petrović 1995) No, on izričito sumnja u vrednost književnih tvorevina onih pesnika koji
su u rečenu zamku uhvaćeni. “Pisci nacionalnog prosedea, bać kao vrači i sveštenici, proroci i pevači,
vide sebe ispred naroda, ispred plemena, na tegobnom putu u neizvesnu budućnost. U bukvarima
i čitankama i drugim govornim učilima oni su na prvim, središnjim i poslednjim stranicama. Mladi
čovek je prinuđen da kao pesničku umetnost prisvoji najobičniju stihoklepačku trivijalnost samo zato
što je kroz nju (tu dakle stihoklepačku skalameriju) ‘progovorio narod’, a do suštastvenih pesničkih
ozarenja ne dosegne nikada”.42
Najzad, u velikoj raspravi “tradicionalista” i “postmodernista” za okruglim stolom Književnih
novina 1996. godine, “tradicionalisti” su “postmodernistima”, između ostalog, prigovarali zbog
navodne “anacionalnosti” i antitradicionalizma, što je relativno lako opovrgnuto; zauzvrat,
“postmodernisti” su “tradicionalistima” (na čelu sa Ćosićem) zamerili zbog nacionalizma, populizma
i odgovarajuće ideološko-političke odnosno feljtonsko-pamfletske upotrebe književnosti.43
2.4. Ogromna je kulturna i duhovna šteta od nazovi-pesničkih tvorevina, jer one nepovratno
osakaćuju duh i ukus čitavih generacija - generacija koje su, budući prikraćene za najviše vrednosti -
prijemčive za svaku vrstu podcivilizacijske manipulacije. Ima i onih koji smatraju da se delovanje
takvih književnika ne očituje samo na tim dugim civilizacijskim prugama, već da je neposredno
dejstveno u najnovijoj ratnohuškačkoj raspamećenosti.
Tako, na primer, Božidar Jakšić, u kontekstu razmatranja osnovnih vidova “ljudskog faktora”
koji ugrožava postojanje nezavisnih medija na prostoru bivše Jugoslavije, kaže sledeće: “Napokon,
zapanjujući je broj intelektualaca koji su šovinizam, a ne istinu, uzeli kao svoju zastavu. Među njima
se posebno ističu književnici i istoričari, koji služe ne samo kao ideolozi nacionalizma, nego, veoma
često, i kao vulgarni propagandisti rata i ratnih ciljeva nacionalnih oligarhija. Kako među njima ima
i ljudi čije delo nije zanemarljivo, oni predstavljaju veliku prepreku razvoju demokratskog javnog
mnenja i pojavi slobodnih medija”. (Jakšić 1995b:103)
Bez namere da razvrstavam pisce na osnovu izjava o vinosti ili nevinosti književnika za
nacionalizam i ratove, i naravno bez nemoguće ambicije da pratim i zabeležim sve relevantne izjave,
42
Koju godinu kasnije, pesnik je za strašne nesreće koje su nas zadesile optužio sve one koji su na ovaj ili onaj
način podržavali glavnoga vinovnika: “od seljaka i radnika, do književnog sveštenstva”, od onih koji su prizivali
katastrofu preteći čitavom svetu “do stihoklepaca ‘stare srpske slave’”. (Petrović 1999)
43
O tome vidi: “Razgovori o književnosti” 1-5, Književne novine, br. 923 (01.02. 1996), br. 924/925 (15.02 -
01.03.1996), br. 926 (15.03.1996), br. 927/928 (01.04 - 15.04.1996), br. 929/930 (01.05 - 15.05.1996).
navodim samo još neke primere (prema uvodnoj napomeni o egzemplarnosti određenih delova
izlaganja). Svakako je zanimljivo ono što je o srpskim piscima mislio i govorio uvređeni i ojađeni
emigrant Mirko Kovač. On ističe da je naprosto napustio jednu militantno-varvarsku sredinu, u kojoj
su pisci igrali važnu ratnohuškačku ulogu, i veli da nema u načelu ništa protiv političkog građanskog
angažmana pisaca, pa smatra sasvim normalnim i potrebnim da se pisci angažuju za slobode, ljudska
prava i demokratiju, da moraju biti u opoziciji prema svakoj, pa i sopstvenoj vlasti, i da se moraju
suprotstavljati svakom nasilju, tiraniji i netoleranciji: “Jedino se na našim prostorima većina pisaca
stavlja na stranu zla, nasilja, diktature, a mnogi ‘svojeručno’ učestvuju u tom klanju”. (Dautović
1995) U tekstu intervjua jedino se, u ovom kontekstu, pominju srpski pisci. Naime, Kovač je
zadovoljan što je njegov roman Kristalne rešetke ugledao svetlost dana u Sarajevu, i to “u vremenu
kada su srpski pisci rušili taj grad, uništavali kulturu drugog i ubijali nedužne ljude”. (isto) Za njega je
“sramno kada srpski pisci, Udruženje tih bednika duha, odbiju predlog francuskog književnika
i filozofa Bernar-Anri Levija (Lévy) da se osude napadi na Dubrovnik”, i kad ne podržavaju
UNESCO u nameri da zaštiti taj grad. “To je porazno kada se pesnici slažu s vojnicima, kada se bivši
partizani pod stare dane upisuju u četnike, marksisti u pravoslavce itd. To je kultura poraza u kojoj
nisam želeo učestvovati. Sve to, i još mnogo toga, udaljilo me od te sredine, od tih ljudi, od te
politike, a moj roman Kristalne rešetke došao je kao kakav rekvijem mrtvom gradu”. Ivan Ivanović
smatra da se u najnovijim ratovima ponovila matrica iz rata od pre pedeset godina: “Kao i tada, i ovih
godina mnogi pisci su odigrali krajnje negativnu ulogu, bilo u idejnom bilo u praktičnom smislu. Neki
su bili čak i vođe i ratnici”. (Demokratija, 23-24. avgust 1997) Dragan Velikić ne optužuje samo pisce
već i njihova književna dela: “Nema nikakve sumnje da je mnogo od onoga što je ponudila pisana reč
u srpskoj kulturi tokom poslednjih deset godina imalo za cilj da među srpskim čitaocima razvije
upravo ljubav prema ‘srpskom kolonijalizmu’ tj. prema srpskom nacionalizmu i njegovim političkim
ciljevima”. (Velikić 2000)
Dakako, brojni su oni koji bi rado, i žučno, polemisali sa sličnim, svakako ne usamljenim
mišljenjima. Izvesnu skepsu prema tezi o presudnoj političkoj i istorijskoj ulozi intelektualaca
u novijim ključnim političkim zbivanjima u Srbiji izrazio je Nikola Milošević. “Nisam sklon da
prihvatim tezu da srpski intelektualci snose najveći deo krivice za stanje u kakvom se nacija našla.
Spski intelektualci nisu mogli ništa presudno da odlučuju. Nešto slično već smo čuli, pa je tako
Hajdeger optuživan za Hitlera, a Lukaču se pripisivala odgovornost za staljinizam. Ne umanjujući
ničiju moralnu odgovornost, moram reći da na političkom tasu nacizma ili staljinizma ni Lukač, ni
Hajdeger nisu ni izdaleka imali tu težinu koja je mogla bitno da utiče na prirodu dotičnih režima.
I u našem slučaju intelektualci nisu mogli imati presudnu političku odgovornost, niti je danas imaju za
režim u kome odlučuje samo jedan čovek. Pri tom, ne treba uopštavati, jer ipak svi srpski intelektualci
nisu podržavali Slobodana Miloševića”. (Milošević 1996) Što se tiče početne podrške intelektualaca
Miloševićevoj politici (1988/89), Nikola Milošević smatra da je ona “bila značajna u političko-
propagandnim igrama. Međutim, ta podrška nije bila značajna tamo gde su se donosile konkretne
političke odluke. Intelektualci su u ovom slučaju bili potrebni samo kao neka vrsta pokrića za odluke
koje bi bile i bez njih donesene”. (loc. cit.) To što, prema proceni, danas ćute, znači samo da tu
podršku više ne pružaju. I inače, veli Milošević, pitanje je šta uopšte mogu da urade u uslovima
potpunog režimskog kontrolisanja medija, državne kase, vojske i policije. Sa moje tačke gledišta,
ostaje ipak otvoreno pitanje o tome da li činjenica da su intelektualci igrali samo dekorativno-
ceremonijalnu ulogu u promovisanju već donetih političkih odluka oslobađa iste od istorijske
odgovornosti bar drugoga ili trećega reda.
2.5. Šta se u ova zla i oskudna vremena dešavalo sa piscima? Oni su postali poželjni ili
prokaženi simboli nacionalnih kultura, nacionalnih politika, i materijal u nacionalističkom političkom
marketingu. Uostalom, oduvek su se države i partije otimale o značajna književna imena, ona koja
u široj javnosti imaju znatan ugled i uticaj, ili su se odricale onih koji takođe imaju ugled i uticaj, ali
su se svojim izjavama, delima i delom distancirali od režima i elite vlasti.
Mnogi pisci iz cele bivše Jugoslavije, osudivši politiku sopstvenih nacionalnih lidera,
dobrovoljno su, ili pod izvesnim pritiskom, promenili sredinu, napustili svoja boravišta, postali
unutrašnji ili spoljašnji apatridi - i bili proglašeni za “izdajnike”. Po pravilu su to bili pisci koji su
odbili da bezuslovno prihvate nejasnu i od strane intelektualaca eksploatisanu floskulu “biti
s narodom”, što jedva da se odnosi na jezičko-tradicijsko ukorenjenje, već se pretvara u podršku
vlasti. (Ćurgus Kazimir 1996) Nacionalne kulture su se zatvorile, prekinule kulturnu komunikaciju,
i zavedena je “strahovlada patriotske kulture”, dakle i “patriotske književnosti”, kako ih naziva
Velimir Ćurgus Kazimir, dodajući da se umnožavaju slučajevi odbacivanja ili isticanja nacionalne
pripadnosti. “Svaka strana u sukobu pokušava svim silama da se dokopa što većeg broja kvalitetnih
umetnika”. S druge strane, izvršena je “velika čistka nepodobnih dela i autora” unutar nacionalnih
kulturnih istorija. Autor smatra kako je dovoljno baciti letimičan pogled na udžbenike književnosti da
bi se videle razmere prekrajanja nacionalnih kulturnih istorija. Pri svemu tome, bilo je intelektualca
i umetnika koji su probijali nacionalističke barijere, prelazili granice i radili ono zbog čega postoje
i do čega je nekima najviše stalo - do “kulturnjačko-književničke komunikacije”, kako to naziva Igor
Mandić, koji je, veli, na sajmu knjiga u Beogradu 1996. boravio kao “’pisac iz inozemstva’ ali bez
prevoditelja, što je zaista svjetski raritet”. (Mandić 1996)
Inače, nije se moglo dogoditi da se problemi jezika ne rešavaju i preko nacionalnih književnosti
južnoslovenskih balkanskih naroda. Čak je i jedan poljski slavist ustvrdio da Ivo Andrić, doduše, jeste
“zagovornik jugoslovenske ideje”, ali da je “pisao isključivo na hrvatskom”, pa protestuje što ga
u nekim leksikonima nazivaju srpskim piscem. (Naša borba, 17.7.1996) Savremeni antologičari
hrvatske književnosti već su, ruku pod ruku s nekim teoretičarima, učinili ozbiljan napor u pravcu
“reintegracije” Andrića, tj. njegovog makar i posthumnog privođenja “roditeljskim vratima”. Naime,
Andrić se tretira kao hrvatski pisac, ili bar i kao hrvatski pisac, kako po svojim književnim temama,
tako i po civilizacijskoj pripadnosti i kulturnom zračenju njegovih dela, a pre svega po svojoj
“početnoj književnoj i nacionalnoj pripadnosti”. Istina, izražavaju se i nedoumice oko obima
Andrićevog opusa koji bi se mogao neproblematično inkorporirati u hrvatsku književnost, ukazuje se
na gotovo neizbežne “izvantekstovne implikacije” njegovog tekstualno utemeljenog, ideološki
i politički navodno neopterećenog nacionalnog razvrstavanja, i nagoveštava sva delikatnost
“naknadnog uklapanja jednog nobelovca” u jedan već stabilizovani vrednosni sistem nacionalne
književnosti. (Primorac 1995) Sam Ivo Andrić nije se, koliko mi je poznato, određivao spram “svoga”
hrvatstva, ali je - po svedočenjima Petra Džadžića - pominjao “rezerve koje prema njegovim
romanima i pripovetkama, a posebno prema Travničkoj hronici, imaju neki bosanski intelektualci -
Muslimani. Smatraju da on, Andrić, ima odbojan stav prema Muslimanima, što pisac ne prihvata i sa
čime se ne slaže”. (Džadžić 1996: 112) Kada je, svojevremeno, naišao na slične probleme, Meša
Selimović je Srpskoj akademiji nauka i umetnosti uputio pismo (1976) u kojem najpre obaveštava
o svojim pokušajima da se odupre nacionalnom i republičkom “razvrstavanju književnih stvaralaca”
u ovu ili onu “teritorijalnu književnost”, i obelodanjuje svoje zadovoljstvo zbog toga što je
svojevremeno njegov roman Derviš i smrt bio uvršten u značajnu ediciju Matice srpske i Srpske
književne zadruge “Srpska književnost u sto knjiga”. U vezi s tim, veli: “Potičem iz muslimanske
porodice, iz Bosne, a po nacionalnoj pripadnosti sam Srbin. Pripadam srpskoj literaturi, dok književno
stvaralaštvo u Bosni i Hercegovini, kome takođe pripadam, smatram samo zavičajnim književnim
centrom, a ne posebnom književnošću srpskohrvatskog jezika”. (Arhiv SANU, br. 14441; Politika,
5. jul 1991) Selimović je želeo da njegovo pismo ima status “punovažnog autobiografskog podatka”.
Ne treba ni govoriti kakav je njegov status kod ostrašćenih muslimanskih intelektualaca. No, da stvari
sa nacionalističkom pomamom mogu dobiti i tragikomične razmere, pokazuje slučaj proučavaoca
islama dr Miroljuba Jeftića, profesora Fakulteta političkih nauka u Beogradu, koji je u intervjuu
beogradskom listu Argument, na izraženu sumnju u njegovu kvalifikovanost da govori o islamu
s obzirom da nema neposrednih životnih iskustava sa muslimanima, odgovorio sledeće: “Mislim da to
nije tačno i to pitanje pokazuje veliko nerazumevanje naše situacije. Mi smo muslimani. Čitajte Boru
Stankovića i videćete da je on najveći musliman. Kroz Boru Stankovića ćete bolje proučavati islam
nego da odete u Istanbul. Ne morate da vidite nijednog Muhameda ili Ahmeda. Samo pogledajte kako
još uvek žive Srbi i videćete da je toliko ostalo muslimanskog mentaliteta kod nas da je to tužno”.
(Politika, 25.3.1995) Naravno, ne pada mi na pamet da angažujem svu teorijsko-metodološku silu
estetike, teorije književnosti i sociologije književnosti da bih rušio jednu običnu glupost, izgovorenu
u grotesknom očajanju. Uostalom, svi oni koji su Jeftiću dokazivali da Bora Stanković nije musliman
prevideli su njegovu tvrdnju da smo svi mi muslimani. Aferim.
Najzad, ne treba smetnuti s uma da književnici doista imaju simbolički značaj u nacionalnim
kulturama, čak i kod onih koji ne čitaju njihova dela. O tome svedoči i vandalsko skrnavljenje
i rušenje spomenika značajnim piscima, koje je, uostalom, i najavilo ratne strahote, a koje se ni danas
ne zaustavlja.44 Simbolički značaj ima i portretisanje književnika na novčanicama. Tako je
svojevremeno najavljeno da će se na novim bosanskohercegovačkim novčanicama naći likovi
književnika, i to prema predlozima svih zainteresovanih nacionalnih strana: srpska strana je predložila
likove Meše Selimovića, Iva Andrića, Jovana Dučića, Filipa Višnjića, Alekse Šantića i Petra Kočića;
bošnjačka strana predviđa likove Skendera Kulenovića, Muse Ćazima Ćatića, Maka Dizdara i Meše
Selimovića, a hrvatska strana likove Ivana Franje Jukića, Nikole Šopa i Antuna Branka Šimića.
(Dnevni telegraf, 17. januar 1998)
2.6. Problemi u koje je zapala Jugoslavija pleli su se i oko institucionalnih formi
književničkoga rada i okupljanja - oko udruženja književnika. Najiscrpnije i nejeksplicitnije optužbe
protiv Udruženja književnika Srbije za podsticanje nacionalizma i odgovornost za proishodeći rat
izrekla je Drinka Gojković. Ona piše da je prisustvo srpskih književnika u javnosti tokom poslednjih
nekoliko godina postojanja Jugoslavije bilo potpuno prožeto ideologijom. I pisci su i njihovo
udruženje, Udruženje književnika Srbije, veli ona, postali glavni “proizvođači ideologije”, tako da se
prodor koje je Udruženje početkom osamdesetih učinilo prema demokratiji završio u “provali prostog
nacionalizma. Otpor ideologiji stare vlasti s početka decenije degradirao je krajem decenije
u pomaganje novoj vlasti da stvori i ustoliči novu ideologiju”. (Gojković 1996: 365) Analiza prati
javnu delatnost Udruženja počev od promene njegovoga uglavnog prorežimskog držanja, naime od
započinjanja protesta povodom zatvaranja Gojka Đoga i zabrane njegove zbirke pesama Vunena
vremena. Ocenjeno je da je tim protestom Udruženje izašlo iz političke anonimnosti i započelo
zalaganje za demokratske promene, tačnije, počelo da se naprosto suprotstavlja nedemokratskom
režimu, ali bez “ozbiljnije razrade demokratskih ideja” i bez analize vladajuće ideologije.
“Demokratsko raspoloženje kondenzovalo se i iscrpljivalo u otporu prema postupcima vlasti. A kada
je došao trenutak da tendencija demokratskog otvaranja ojača u program opipljivih promena u smeru
otvorenog društva, ispostavilo se da ideja demokratizacije, s autentičnim, sopstvenim demokratskim
sadržajem, u stvari ne postoji. Umesto nje, poseglo se za ponovnim ustoličenjem ideologije, samo što
je ona ovog puta imala nacionalni karakter”. (369/370) Autorica nastoji da pokaže da Udruženje nije
prihvatilo neke racionalne nagoveštaje kritike nacionalizma, već je povodom protesta Srba
i Crnogoraca na Kosovu prionulo na obradu “kosovske teme”, šireći je, od hapšenja Jove Opačića
u Šibeniku (prilikom proslave šeststogodišnjice kosovske bitke), na sudbinu svih Srba. Time je
otvoren problem “tragičnog položaja ukupnog srpskog naroda”, a u protestnim akcijama
preovladavaju jednostranost, odsustvo dijaloga i razumevanja za probleme drugih nacija, čime je još
jednom propuštena šansa za radikalniju kritiku nedemokratičnosti jugoslovenskog društva i izabrana
parcijalna nacionalna pozicija. Autorica pokazuje da je i diskurs Udruženja i njegovih članova u ovom
periodu bio tipiziran, ne samo u pogledu “tematske monolitnosti” u vezi sa sudbinom srpskog naroda,
već i u pogledu “jezičke monohromnosti”, “istovetne leksike” i “uniformnog izbora stilskih figura”.
Radi se, na primer, o sveprisutnosti reči “poniženje”, i o emocionalno nabijenom, nerealističnom
hiperbolisanju. Ispostavilo se da se angažovanost Udruženja u vezi sa politički ionako već otvorenom,
dakle netabuisanom “kosovskom temom”, potpuno uklopila u “ekstremno-nacionalističku
manipulaciju sa političkog vrha”. (388) Najzad, i u tekstovima za koje Drinka Gojković veli da bi se
mogli nazvati “programskim dokumentima”, Udruženje se suprotstavlja vlasti i opredeljuje za
kulturni i politički pluralizam, ali na etničkim osnovama, što je, po njoj, siguran put u nacionalizam
umesto u demokratiju. Pre zaključka, autorica podseća i na karakteristično prećutkivanje jednoga
apela zeničkih književnika “svih vjera i nacionalnosti” na početku rata u Bosni, u kojem se poziva na
44
Već do sredine 1991. godine srušeni su spomenici Branku Radičeviću u Slavonskom Brodu, Simi Matavulju u
Šibeniku, Branku Ćopiću u Bosanskoj Krupi, Ivu Andriću u Višegradu. (Politika, 24.7.1991) Naravno, nisu
stradali samo spomenici srpskim piscima.
razgolićavanje i ignorisanje ratnohuškačke propagande. Autorica ocenjuje da je u desetogodišnjoj

političkoj aktivnosti Udruženje napravilo zaokret od “golog otpora režimu” u duhu neprodubljene
ideje demokratije - ka nacionalizmu. Prvobitno disidentstvo Udruženja preraslo je u stanovište koje je
“nacionalizam predstavljalo kao autentičan oblik demokratije, a demokratiju kao nacionalno
oslobođenje i preporod. Osnov tog stava činilo je opsesivno uverenje da su Srbi, svi i oduvek, samo
žrtve - istorijskih okolnosti, ili svojih bližnjih, ili političkih sistema čiji su podanici bili. U tom
kontekstu, nacionalizam je, prema devetnaestovekovnom romantičarskom modelu, prekrojen u snagu
demokratskog preobražaja, a pisac u figuru nosioca nacionalnih interesa. Rezultat je morao ispasti
naopak, (...) i zato što je nacionalizam, tragično karikirajući topos žrtve, ukidao svaku ideju
o odgovornosti, bez koje se pominjanje demokratije svodi na praznu priču. I ideologija nove vlasti
počivala je na ideologizaciji žrtve. Umesto da ustanu protiv nje, književnici su, u okoštaloj formi
disidentstva, svoje koplje i dalje okretali protiv bivšeg režima koji je već uveliko bio mrtav. Opredelili
su se, ukratko, za jedan antimoderan, antintelektualan i suštinski antiknjiževni trend. Njegov najveći
greh je, u svakom slučaju, što je - u jednom već obezglavljenom društvu - svojom stilizacijom žrtve
širio polje iracionalnosti, u kojem su najrazličitiji vidovi agresivnosti (institucionalizovane
i neinstitucionalizovane) postajali psihološki prihvatljivi, a politički - ‘neminovni’ i ‘opravdani’.”
(Gojković, 1996: 393) Autorica dodaje da su se slični procesi zbivali i u drugim sredinama bivše
Jugoslavije, ali da se ona u svom ogledu bavi Srbijom.
Reakcije nisu izostale. Predsednik i potpredsednici UKS (Slobodan Rakitić, Alek Vukadinović
i Đorđije Vuković) u svom pismu povodom objavljivanja ogleda Gojkovićeve (a i povodom drugih
sličnih tekstova), tvrde kako po ovakvim tekstovima ispada da je rat nastao zbog delovanja UKS, i da
je UKS krivo za raspad Jugoslavije, što je pripremanje terena za optužbu protiv svih glavnih
nacionalnih institucija i, konačno, čitavoga srpskog naroda, te za nametanje pitanja o njegovoj
kolektivnoj krivici; ispada, takođe, vele dalje potpisnici, da je “najveći greh biti srpski patriota,
nacionalni radnik, biti uopšte Srbin i da su od svih problema koje danas imamo, Srpska pravoslavna
crkva, SANU i UKS najveći naš i svetski problem”. Oni smatraju da je u pitanju stara i mnogo šira
borba protiv srpskog patriotizma, koju na ovom tlu pre svega vode nekadašnji komunistički “ideološki
cenzori”. “Oni kojima smeta UKS, njegova nekadašnja i sadašnja orijentacija, njegovo zalaganje za
ljudska prava - individualna i kolektivna - najviše bi voleli da se srpsko pitanje prećuti. Nije potrebno
ponavljati da je UKS za mir, da je protiv šovinizma, rasizma i svake diskriminacije, ali UKS nije
protiv svoga naroda. Pisci ne mogu da ćute dok se srpskim pitanjem bave samo političari”. (Politika,
1.8.1995)
Došlo je i do nesuglasica između srpskog PEN centra i UKS, kada je srpski PEN, suorganizator
32. beogradskih međunarodnih susreta pisaca odustao od učešća u radu Susreta (bojkotovao ih - kako
je rekao Rakitić), zbog toga što je na predlog UKS u program rada Susreta uvrštena tema “Zašto
ubijaju Srbe”. U pismu Predraga Palavestre Udruženju književnika Srbije, između ostalog, stoji:
“Upravo zbog tragičnih i teških prilika u kojima se danas našao čitav srpski narod, Srpski PEN-centar
navedenu temu smatra neprimerenom za raspravu, pogotovu s inostranim gostima. Ta tema upućuje
ka daljim konfrontacijama i novim političkim i nacionalnim podelama, u čemu Srpski PEN iz
načelnih razloga, a u skladu sa Poveljom Međunarodnog PEN-a, ne želi da učestvuje”. (NIN, br. 2339,
27.10.1995)
3. Mnogo je rasutog materijala ove vrste. Jednom bi neki istraživač mogao klasifikovati
i interpretirati tipične pozicije i stavove, i to bi sigurno bilo od značaja za uređivanje građe o ulozi
književničkih ličnosti u trasiranju kulturne istorije ove zemlje. U svakom slučaju, ne samo naš
romantizam, već i naša neposredna savremenost svedoče o značajnom učešću pisaca u javnome
političkom životu. Ovaj književnički angažman u politici Slobodan Rakitić, predsednik Udruženja
književnika Srbije, objašnjava na sledeći način: “Pisci imaju iskustvo javnog nastupa, znaju dobro
težinu javno izgovorene i napisane reči i suština njihovog rada jeste u ubeđenju da će njihov lični stav,
izražen u književnom delu i političkom angažmanu, delovati na druge”. (Rakitić 1997) Da pisci imaju
iskustvo javnog nastupa i da su ubeđeni kako će svojom rečju delovati na druge -nema nikakve
sumnje. Ali, onaj ko je proživeo poslednju deceniju 20. veka u Srbiji, zaista će teško poverovati da
pisci uvek dobro znaju težinu svojih javno izgovorenih i napisanih reči. Moje istraživanje ipak se
prvenstveno tiče same književnosti i njenoga tematizovanja nacije, međunacionalnih odnosa
i nacionalizma.
2. Prigovori srpskoj književnosti
2.1. Opsednutost nacionalnom istorijom

1. Još 1988. godine Nebojša Popov je na naučnom skupu SANU o novijoj srpskoj književnosti
i kritici ideologije - ispitujući problem individualizacije književnog junaka - kritikovao neke
tendencije u novijem srpskom romanu, koje su tek kasnije izložene još radikalnijim napadima. Naime,
Popov je najpre registrovao i ilustrovao zavidno bogatstvo duhovnosti “usred redukovane
svakidašnjice”, i utvrdio da “sticajem okolnosti koje mogu rastumačiti samo pravi znalci, književni
junaci prestaju biti samo ‘kratkotrajne maske’ raznih kolektiviteta (nacije, klase, partije), istorijskih
tendencija i ideoloških doktrina, a postaju osobe sa sve razvijenijom i uverljivijom individualnom
psihom”. (Popov 1989: 36) Proces individualizacije uopšte, pa i individualizacije, personalizacije
i autonomizacije književnih junaka uslovljen je, smatra Popov, određenim stepenom razvitka urbanih
društvenih okolnosti, ali pre svega “oslobađanjem od ideološke dominacije”, budući je svaka
ideologija “represivna prema individui”. U srpskoj književnosti proces oformljavanja književnih
junaka kao potpunih individua nailazi na ozbiljne prepreke u “siromaštvu” društvenog ambijenta, ali
pre svega u “snažnim istorijskim lomovima”, koji vazda daju prednost ideologiji u odnosu na
pojedinca. Umnožavanje i neprestano ponavljanje takvih okolnosti čini da se gotovo izgubi vera
u mogućnost potpunog oslobađanja individue iz okova ideologije i kolektivnosti. No, to nije i jedina
konsekvenca problema čiju književnu transpoziciju ispituje Popov: “Pored psihološki nedovršenih
književnih junaka, u delima ipak značajnih književnih inovacija, pa i spoznajnih dometa, u novijoj
književnosti nalazimo i takve ‘kolektivne junake’ koji ispovedaju stradanja srpskog naroda, podstiču
mržnju i vape za osvetom (Vuk Drašković, Nož, Molitva), neutrališući ranije već dosegnutu katarzu
(Dobrica Ćosić, Deobe), ili povlađujući onim književnostima koje su nespremne za katarzu nad
zločinima delova vlastitog naroda u novijoj istoriji”. (38)
Zapaženije kritičko preispitivanje savremene srpske književnosti zbog anahrone dominacije
kolektivnog junaka i njegovog stradanja ali i zbog literarnog prizivanja osvete započelo je, dakle,
u samoj Srbiji. Potom su usledili ratovi, a sa njima i oštri napisi inostranih kritičara.
2. Alida Bremer, nemačka autorica, objavila je 1992. godine kritičko-sintetički tekst o novijoj
srpskoj književnosti, u kojem je imala nameru da uhvati glavnu nit te književnosti i iz nje izvede
najpre razumevanje bića srpskoga etnosa i nacije a potom i ratnih zbivanja na Balkanu. Ona polazi od
saznanja o epskoj prirodi srpske književnosti i o epskoj nastrojenosti Srba, koja je u knjizi Crno
jagnje i sivi soko izložila Rebeka Vest (West). Bremerova smatra da je ova knjiga aktualna i zbog
toga “jer bi čudnovato ponašanje Srba prema sopstvenoj istoriji, o kojoj je ona tada fascinirano
izveštavala, moglo i danas mnogo toga da objasni”.45 (Bremer 1992a: 457; u daljem tekstu svi navodi
iz istog izvora) Uostalom, Bremerova zapaža da se sva dela srpske književnosti koja su poznata široj
45
Rebeka Vest je doista htela da vidi jugoistok Evrope, taj izor smrti (Vest 1989: 34) i opasnu “maticu
događaja” (39), da vidi na delu kako “prošlost stvara sadašnjost” (61), da upozna Jugoslaviju kao zemlju strašne
zamršenosti u kojoj “budućnost ne može biti srećna” (80), i gde su “Crkva i država, ljubav i nasilje, život u smrt
život“ ponovo u tradicionalnom vizantijskom zagrljaju. Ali, ona je Jugoslaviju doživljavala kao središte
autentičnoga života, koji se još uvek odupire degeneraciji i otrovima modernoga sveta. (215) Osim toga, imala
je mnogo simpatija za Srbe, bila svesna njihovoga nekadašnjega sjaja (362), a svirepost Balkanaca objašnjavala
ne samo njihovim primitivizmom već i političkim vršljanjem velikih sila po ovome istorijskome tlu. (284)
Naravno, Rebeka Vest svedoči i o čudnoj protivrečnosti mitološkoga i racionalnoga u Srba: “Oni su stvorili mit
koji je njihov poraz objašnjavao izdajstvom u sopstvenim redovima, i time je otupljena oštrica tog poraza, onako
kao što su to i Nemci učinili posle rata. Ali, Srbi nisu potisnuli kritički deo svoje svesti onda kada su isticali da
je taj mit za njih samo mit. Sa nedoslednošću koja nije opasna zato što su na nju navikli, oni dozvoljavaju da i
mit i njegova kritika istovremeno postoje u njihovoj svesti«. (368)
zapadnoevropskoj čitalačkoj publici (junački ep, Andrićeva dela, Pavićev Hazarski rečnik) odnose na
“vreme u kojem su Srbi, južnoslovenski, hrišćansko-pravoslavni narod, imali da se bore protiv
islamskih osvajača, Turaka. Posledice tog sudbonosnog konflikta upravo se danas mogu ponovo
prepoznati u zaoštravanju nacionalnih konflikata u Jugoslaviji”. (457) Dakako, radi se prvenstveno
o Kosovu, “koje se u srpskoj kolektivnoj svesti vidi kao neka vrsta nacionalne Golgote”, i koje je -
dodaje Bremerova - danas “nastanjeno Albancima”. Bremerovoj Kosovo služi da otvori problem
“multinacionalnog i multikulturalnog prostora”, koji nije zaobiđen u srpskoj književnosti (pominju se
Sudbine Miroslava Popovića, Zlatno runo Borislava Pekića, Očevi i oci Slobodana Selenića, Upotreba
čoveka Aleksandra Tišme), no koji je u novije vreme ozbiljno zaoštren, pre svega zbog raširenog
uverenja među Srbima “da bi oni na tom prostoru mogli živeti samo kao najjači”. (458) Sudbina
srpske manjine u Hrvatskoj u Drugome svetskom ratu temelj je svojevrsne srpske mitomanije, smatra
Bremerova, i dodaje da srpski mit, koji “ne trpi nikakvo relativizovanje”, ne predviđa mogućnost da
Srbi kao kolektivni subjekt eventualno mogu činiti nepravdu drugom narodu kao kolektivnom
subjektu, da su možda agresori, da eventualno nisu žrtve, već isključivo fiksira topos nacionalnog
istrebljenja, genocida (“Völkermord”) i fatalističko, anahrono viđenje Srba kao večite žrtve. Iz toga,
valjda poetski utemeljenog verovanja je, veli autorica, proisteklo sasvim nepoetsko srpsko
“predostrožno” nasilje u Hrvatskoj, čiju pravu prirodu nisu, pored političara, shvatili ni mnogi
savremeni srpski pisci, verske vođe i intelektualci. To nasilje nije moguće nikako razumeti ukoliko se
ne objasne osnove srpskog fatalističkog verovanja kako u sopstvenu svetost tako i u sopstvenu
iskonsku nesreću, smatra Bremerova. Mitologizovani topos večite žrtve, po autorici, služi srpskim
intelektualcima, među njima i piscima (u ovom kontekstu pominje se M. Pavić),46 da na nekritički
izgrađenom “aistorijskom jedinstvu” današnju srpsku krivicu odbijaju isticanjem nekadašnjeg
stradanja. Ona stoga smatra neophodnim da srpske “literate”, koji u svojim delima i javnim istupima
promovišu sopstveni narod u neku vrstu nadređenog subjekta izloženog delovanju široke
međunarodne zavere, “ostave po strani ulogu bardova iz petstogodišnjega doba pod Turcima, i da
usvoje neku novu koja bi predvidela i neku distancu prema subjektu ‘moj narod’.” (459)
Prvi je na tapetu Vuk Drašković. Alidu Bremer zanima da li su Draškovićevi romani “bolji” od
njegovog političkog programa sačinjenog od “nacionalne pseudomitologije i od mnogo patosa”,
i odmah priznaje da - mimo problema književnog ukusa - ona “opise ustaškog terora
u Draškovićevom romanu Nož” vidi “kao čisto politički, vanliterarno motivisane”. Politička
funkcionalizacija motiva i “pripovednih situacija” ide pod ruku sa trivijalnošću Draškovićeve proze:
stari motiv “zamene dece, odnosno usvajanja siročadi” iskorišćen je radi identifikovanja svih
bosanskih Muslimana kao zamenjene Srpčadi; tu je i tipizirana podela na partizane i četnike, pa zatim
romaneskno-nacionalističko “prekrajanje” istoriografije; česti su opisi nasilja, istrebljivanja
i “nacionalističkih” silovanja... “Tipično trivijalno je shematsko gomilanje takvih ‘raskrinkavanja’
u romanu”. (459) Draškovićev roman ima i očiglednu političku tezu, smatra Bremerova. Po njenom
shvatanju, to je poruka o nemogućnosti nacionalnog pomirenja, zaborava i oproštaja (uz “odustajanje
od osvete”). I u Draškovićevom romanu Molitva Bremerova nalazi nacionalistički motivisano
pseudoistorijsko tretiranje istorijskih činjenica, i smatra da ne treba mnogo od takve romaneskne teze
do njene politički zaoštrenije varijante u stavu članova Draškovićeve partije o “pravičnoj osveti
u Hrvatskoj”. Zbog toga se, veli, ukazuje nužnost “etičko-političkog prosuđivanja ove literature”.
Time se dograđuje splet već izrečenih estetičkih sudova o trivijalnosti pomenutih romana.
Alida Bremer ne propušta da istakne kako su se mnogi nekadašnji srpski disidenti i kritičari
režima preobratili u “usijane nacionaliste”, i smatra da je to jedan od “najznačajnijih fenomena novije
povesti Srbije”. Kao tipičan primer transformisanja antikomunističkog držanja u nacionalističku
poziciju pominje se profesor Nikola Milošević, a od književnika Gojko Đogo: “Đogo je jedan od
46
Bremerova ima u vidu ne samo književna dela, već i javnu delatnost srpskih pisaca: “U vreme pred izbore u
Hrvatskoj, u kojem su Hrvati i Srbi tamo mirno živeli jedni s drugima, mnogi nacionalno raspoloženi pisci
posetili su centre srpske manjine, da bi se ‘pobrinuli’ oko njihovog položaja. Jedva da je iko mario za odsustvo
osećaja takta i za opasnost da bi u tom regionu osetljiva ravnoteža mogla biti narušena”. (459)
mnogih disidenata koji su postali strastveni nacionalisti, nesposoban da napravi distancu prema
‘srpskom narodu’.” (460)
Kritička analiza Bremerove ima u vidu i bitne poetičke momente, tj. kompoziciju i konstrukciju
novijeg srpskog romana. “Romani novije srpske literature u kojima se pojavljuje neka vrsta
unutrašnjeg monologa, glas naroda umesto individualnog ‘ja’ (kao u romanu Testament Vidosava
Stevanovića), obrazuju specifičnu grupu čije su daljnje važne odlike: stara predanja, mitologija iz
praslovenskih vremena ili nešto kao literarno predstavljanje praznoverja”. (460) Hronološki
i topološki neodređeni opisi “krvi i nasilja” u Stevanovićevom romanu ipak se mogu vezati, smatra
Bremerova, za staru priču o sudbini Srba nakon kosovskog poraza.47 Inače, mitologizacija Kosova
generalno smeta Bremerovoj, posebno kad je reč o vladajućem jedinstvu živih i mrtvih u srpskome
kolektivnom subjektu.
Na ovome tragu je i kritičko preispitivanje uslovljenosti i vanliterarnih posledica
tradicionalističke ukorenjenosti jednog dela srpske literature i literarnosti: “Tradicionalne poetike su
pre svega prisutne kod nacionalističkih autora, koji neguju realistička i naturalistička stilska obeležja,
naravno pomešana s novijim elementima. Najčuveniji od svih, Dobrica Ćosić, stvorio je neku vrstu
nacionalne epopeje, Vreme smrti. Od mnogih očeva otadžbine koje Srbija ima Ćosić je jedan od
najsumnjivijih”.48 (462) Nažalost, umesto književne analize i “etičko-političke ocene” romana,
Bremerova govori o Ćosićevom nekadašnjem nacionalističkom disidentstvu koje je danas postalo stav
srpskoga režima.
Nije mogao biti zaobiđen ni Pavićev bestseler, Hazarski rečnik, koji je doduše
postmodernistički konstruisan, ali čija je glavna tema, “sudbina iščezlog naroda”, faktički
instrumentalizovana u formi Pavićevog militantnog političkog shvatanja o islamizaciji Evrope,
kroatizaciji i istrebljivanju Srba.49
Pravde radi, mora se reći da Bremerova daje etičko-političku ocenu samo jednog dela novije
srpske književnosti. Ona izričito preporučuje nad-nacionalističku Grobnicu za Borisa Davidoviča
Danila Kiša, a pominje i uzornu distancu spram nacionalnog u pesmi Tigar Marije Čudine, u romanu
47
U odgovoru na polemičku reakciju Nikole Miloševića Bremerova podseća da je Vidosava Stevanovića izričito
svrstala među pisce koji su iskoristili “sudbinski, multikulturalni položaj” Beograda i sačinili “vrhunska
ostvarenja”, i podvlači da se u njenom tekstu “sa gledišta književne kritike pozitivno govori o upotrebi
određenih mitskih slika u romanu Vidosava Stevanovića ‘Testament’”, ali da ta mešavina ne mora uvek biti
“politički korektna”. (Bremer 1992b) Inače, Testament je 1996. godine doživeo uspeh u Francuskoj. Kritičarka
uglednog La quinzaine literraire ne ocenjuje negativno mitološku dimenziju romaneskne priče: “Genijalni
pripovedač, daleko iznad politike, čitaoca uvodi u svet u kojem se istorija stapa sa legendom. U svet, u kojem se
verovalo starcima koji su imali nekoliko puta po sto godina, čije su čudesne priče, ispričane kod vatre ili pod
noćnim nebom mnogo većim od cele prirode, urezivale u pamćenje nezaboravne slike". (Naša borba,
16.12.1996)
48
Na pitanje o tome kako se oseća kao “otac nacije”, Ćosić je jednom prilikom odgvorio: “To nesrećno
očinstvo, i za naciju i za mene, i dalje me proganja. Ako sam poneo taj rizik, tu pobunu za nepravdu u kojoj se
našao srpski narod, postavljajući srpsko pitanje kao demokratsko pitanje, ja sam istovremeno postavio i pitanje
ljudskih prava. Nikada nisam nacionalna prava stavljao iznad ljudskih... A ako srpska nacija treba da ima oca,
onda bi to morao da bude sveti Sava, mada sam ne verujem da jedna nacija ima oca, već bi pre trebalo da ima
majku, iako identitet te matere nisam otkrio”. (Vreme, br. 303, 10. avgust 1996, str. 46)
49
Nema sumnje da su Pavićeva dela - prevedena na mnoge jezike - doživela izvanredan međunarodni uspeh.
Naravno, ima i kritički intoniranih napisa. U jednom tekstu koji je posvećen upravo Pavićevoj međunarodnoj
promociji (Švedska, Austrija, Japan, Rusija, Belgija...) navodi se iskaz kritičarke Jasmine Mihajlović, koja
pominje “politički napad” jednog hrvatskog kritičara na Pavića, njegovog nemačkog izdavača i esejiste koji su
hvalili Hazarski rečnik i Predeo slikan čajem, objavljen u nemačkom Die Zeit-u: “Kritičaru naročito smeta što se
u knjizi govori o turskim surovostima na Balkanu u XVII i XVIII veku, a meta napada je i svako mesto gde se u
romanu pominju Srbi”. (Naša borba, 13.10.1995) Kritičarka dodaje da su se u isto vreme u nemačkoj štampi
pojavile i reakcije, kao i pohvalni prikazi u kojima se Pavićev roman “posmatra sa književnog, a ne sa
političkog aspekta”.
Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba Miroslava Josića Višnjića,
i u epistolarnim radovima Borislava Pekića (pisma iz Londona) i Milovana Danojlića (Dragi moj
Petroviću); osim toga, Pekić je pomenut i među autorima koji uspešno i izvan nacionalističke
opterećenosti neguju “poetiku umetničkog eksperimenta”: uz njegovo Besnilo, tu su i roman Zebnja
na rasklapanje Voje Čolanovića, i zbirka priča Princ vatre Filipa Davida. Pre toga, autorica je već
pohvalila Sudbine Miroslava Popovića, Zlatno runo Borislava Pekića, Očeve i oce Slobodana Selenića
i Upotrebu čoveka Aleksandra Tišme. Inače, u pomenutoj polemici sa Nikolom Miloševićem (Bremer
1992b) - koja se, nažalost, nije vodila oko problema književnosti već oko navodnog Miloševićevog
nacionalizma - Bremerova pojačava svoju pozitivnu ocenu jednog dela novije srpske književnosti;
naime, pored već pomenutih pisaca i njihovih dela koja zavređuju visoku ocenu, ona podseća da se
u njenom tekstu “izrazito hvali” i “bogatstvo književnih stilova, raznolikosti pravaca u novijoj srpskoj
književnosti”.50
Oštrina političkih optužbi koje Bremerova upućuje srpskoj književnosti pokatkad nije
u srazmeri sa relativno pojednostavljenom analizom književnih dela. Isto tako, moglo bi se zameriti
da ona suviše lako “prepoznaje” veze između književnosti i politike, književnosti i rata, književnosti
i zločina. Ali, bilo bi krajnje nekorektno prevideti racionalno jezgro u njenim tezama o mogućnosti
razumevanja bića srpskoga naroda iz epske prirode njegove književnosti, o opsednutosti nacionalnom
oslobodilačkom borbom i o književnosti kao zameni za istoriografiju, o opsednutosti Kosovom,
o toposu večite žrtve u srpskoj književnosti, o “glasu naroda” i o značajnoj ulozi tradiconalističke
poetike u savremenoj srpskoj književnosti.
3. Srpski pisci i sami priznaju ne samo vezanost savremene srpske književnosti za istoriju, nego
i sudbinsku privezanost srpskoga naroda za prošlost. Dušan Kovačević kaže da je “pitanje prošlosti
naš usud” i da je “budućnost ovde nemoguća dok ne raščistimo neke svoje bitne porodične odnose”
komunističko-jugoslovenskog nasleđa. (Kovačević 1998) I Ljubomir Simović ima slično mišljenje
o razlozima srpske upućenosti na istoriju: “Sistem u kome smo živeli, i u kome još uvek živimo,
zloupotrebljavao je sve, pa i istoriju. Mi smo prihvatili pogrešne predstave o svojoj prošlosti, o sebi,
o svetu, o svom mestu u svetu. Sve smo gradili na pogrešnim premisama i predstavama”. (Simović
1998) Što se budućnosti pak tiče, njen izgled nije otvoren ni Miloradu Paviću: “O budućnosti ove
države ne umem ništa da kažem”. On misli da će budućnost na ovome tlu biti bolja od sadašnjosti, ali
da to važi pre svega za budućnost duhovnosti. (Pavić 1998) Bojim se da ovakve ocene nisu daleko od
stvarnosti.
2.2. Dvosmislenost nacionalne mitologije

1. Možda najmanje odmerene optužbe na račun srpske književnosti stižu iz pera nemačkog
slaviste Rajnharda Lauera (Lauer), koji je u Frankfurter Allgemene Zeitung-u, od 6. marta 1993.
godine, objavio tekst pod naslovom “Od ubica postaju junaci”, sa preciziranjem u podnaslovu: “O
herojskom pesništvu Srba”.
On konstatuje da se mitološki način mišljenja u naše vreme širi uprkos zastrašujućem primeru
Drugoga svetskog rata (čija je priprema takođe započeta na mitotvornoj svesti). Ovaj proces
oživljavanja mitološke tradicije, veli autor, uočava se u ratom zapaljenoj jugoistočnoj Evropi, a “pre
svega kod Srba”, gde su se mitovi preselili “iz nesvrhovitog vrta pesništva” u sam život,
i raspomamili se. Lauer sasvim pošteno podseća na opominjuće nemačko iskustvo “junačko-agresivne
ideologije rata”, tj. nacionalne ideologije vilhelminskog carstva i nacionalsocijalizma. Nacionalni
mitovi, po njemu, premda obogaćuju umetnost, u vremenima sukoba podstiču “militantnost,
nehumanost, svirepost, netoleranciju”, koji u masovnom ludilu od čoveka čine zver. Sa stanovišta
žrtve, naravno, uopšte nije važno da li je u pitanju furor teutonicus ili furor serbicus. S obzirom da
mitovi predstavljaju specifičnu personalizovanu pripovednu transformaciju kolektivnih arhetipova,
kosmologije i ideologije, njihov smisao nije jednoznačan - veli Lauer - i može biti semantički
50
Bremerova je, inače, pokazala puno razumevanja za emigrantske motive i za nacionalno “konvertitstvo”
Mirka Kovača, za koga veli da je “jedan od najboljih pisaca današnjice”.
zloupotrebljen. “A u dvoznačnosti (Zweideutigkeit) srpskih mitova, koji se ovde ispituju, postoji ne

samo potencijalna, već upravo sasvim praktična opasnost”. (Lauer 1993; svi navodi u daljem tekstu iz
istog izvora) Dakle, to što mitovi doista predstavljaju važan konstituens nacionalnog identiteta, i što
često podstiču plementiost, spremnost na pomoć i žrtvovanje, ne sme da zaustavi važnu civilizacijsku
kritiku “divljih, varvarskih, destruktivnih konsekvenci” pretvaranja mitološke reči u delo, insistira
Lauer, pozivajući se na izreku Miroslava Krleže - “hrvatskog kritičara mita par excellence” - da je
“reč majka dela”. Iz toga sledi nedvosmislen zaključak: “Čestiti mitotvorci, kako pokazuje primer
mnogih srpskih autora, hotimično ili nehotice postaju palikuće”.
2. Pošto je ustanovio da se mitološke tradicije balkanskih naroda u mnogome preklapaju, i stiču
u “južnoslovenskom junačkom pesništvu”, Lauer se usredsređuje na posmatranje nekih glavnih
srpskih mitova, konstatujući da se oni mogu sresti i u mitskome predanju Bugara, Hrvata, Slovenaca,
pa čak i Grka, Albanaca i Turaka. Kao što se može pretpostaviti, reč je o sledećim mitovima: mit
o vuku,51 mit o hajducima, mit o Kraljeviću Marku i, naravno, kosovski mit.
2.1. Kao i kod ostallih srpskih književnih mitova, i kod mita o hajducima suočavamo se sa
navodno kobnom dvoznačnošću, sa brkanjem kategorija, koje je - prema autoru - prisutno već
u srpskome menjanju izvornoga značenja reči “hajduk”: od arapsko-turskog “odmetnika”
i “razbojnika”, “hajduk” kod Srba i Crnogoraca postaje borac za slobodu, tj. borac protiv Turaka - koji
su, ističe Lauer, vekovima predstavljali “realno egzistirajuću državu na Balkanu”. “U mitu
o hajducima od samog je početka uspostavljena fatalna veza nacionalnog junaštva i primitivnog
razbojništva i pljačkaštva”. Autor podrobno opisuje ritual krvnoga osvećenja pobratimstva, koje se
vezuje za hajdučiju, i uopšte za srpsko-crnogorsko shvatanje junaštva i čojstva, i koje se iskušava
u opasnosti, poteri, razbojničkom prepadu, prikrivanju plena, u bekstvu, i u pokušaju izbavljenja od
dosuđene kazne. “Retko se u hajdučkim pesmama dešava da prijatelji - kao u Šilerovoj baladi
‘Jemstvo’ (‘Die Bürgschaft’) - u plemenitom nadmetanju teže ka višim etičkim ciljevima”. Krvno
pobratimstvo dostiže nivo “sentimentalnog kulta prijateljstva”, u kojem se najviše poštovanje izražava
žrtvovanjem sopstvenog života za prijatelja. No, Lauera više zanima izveštaj o hajdučkim zlodelima,
pa se zabavlja detaljnim prepričavanjem biografije sinjskoga hajduka Stanislava Sočivice, kome nije
bilo dovoljno da ubija Turke, već je - u žaru mržnje i žudnje za osvetom - njihove lešine trgao zubima
kao besan pas. Uz ove opise on odmah vezuje vesti sa ondašnjeg hrvatskog i bosanskog ratišta, gde su
zabeležena brojna posvedočena osakaćivanja leševa neprijatelja. U pravu je Lauer kad kaže da krvavo
iživljavanje nad ubijenim neprijateljem “izbija iz atavističkih dubina”, i da nije ništa drugo do
“poništavanje poslednjih ostataka humanosti”. Ali, uz punu svest da se zločini jedne strane ne mogu
potirati zločinima duge strane, danas više nema nikakve sumnje da su vesti i izveštaji koji su do njega
dopirali, po svemu sudeći, bili katkad tačni, katkad preterani a najčešće jednostrani.
Pošto je konstatovao da je narod spevao pesme o “takvim junacima i takvim delima”, Lauer se
posvetio pretraživanju motivâ hajdučkih pesama, preciznije, grupe motiva “Hajduci kao razbojnici” (u
knjizi Branislava Krstića Indeks motiva narodnih pesama balkanskih Slovena, Beograd 1984). Šta je,
između ostalog, mogao naći u tom popisu: krađu, pljačku, silovanje, skrnavljenje grobova, pranje
krvavih haljina, zverska ubistva, paljevine crkava punih vernika, pečenje i jedenje ubijenog ili
prisiljavanje njegovih najbližih da jedu meso ubijene ili još uvek žive žrtve. Kao što čitalac već
pretpostavlja, Lauer sada uspostavlja vezu uzmeđu ovoga inventara zala i novijih ratnih zbivanja.
“Ovaj katalog motiva približava se onome što mi danas svakodnevno u medijima doživljavamo kao
ratno delovanje. Ono fatalno u tome jeste to što se niko nije potrudio da otupi oštricu tog zgusnutog
naboja (geballte Ladung) nehumanosti koji se krije u ovim pesmama. Čak suprotno: ljudi su se
radovali ovim pesmama”.
Ovu Lauerovu preporuku Ivan Čolović poredi sa Platonovim programom “popravljanja”
mitova. No, Čolović smatra da istinska opasnost leži upravo u “otupljivanju oštrice” mitova,
u njihovom stilizovanju, doterivanju, kad oni - očišćeni od arhaičnih paganskih primesa, sa doteranim
izgledom “korpusa racionalnih i društveno uvaženih ideja” - postanu “nacionalne svetinje, predmet
51
Vidi poglavlje Vučja književnost.
državnog kulta i sredstvo predvojničke obuke” (Čolović 1997: 83), sredstvo nacionalističke i ratne
propagande. “Tek kad prestane da skandalizuje svojim opčinjujućim i zastrašujućim slikama nasilja
i zla, kad je pretvoren u ‘nevinu poeziju’, kad je pretočen u poučno rodoljubivo štivo, mit postaje
ubojito oružje”. (84) Inače, Čolović - i sam žestok kritičar srpskog političkog etnomita - sumnja
u mogućnost potpunog racionalnog eliminisanja “mitološkog i mitotvornog u politici”, i to ne samo
zbog neprilika koje radikalni kritičar nacionalnih političkih mitova može imati, već i zbog
nemogućnosti zauzimanje neke potpuno racionalne i od mita distancirane pozicije.
2.2. Analizu mita o Kraljeviću Marku Lauer započinje obaveštenjima o njegovom životu,
vazalstvu, dodajući kako je mitotvoračko narodno predanje - u Makedoniji, Bugarskoj, Albaniji,
Hrvatskoj, “ali pre svega kod Srba” - od jednoga neznatnog feudalca načinilo neku vrstu “nadjunaka”.
Stoga je Marko i dobio čitav ciklus pesama unutar junačke epike, koji je proizveo pravo oduševljenje
kod nemačkih romantičkih pesnika ali i filologa. Ovi drugi su uočili da je ciklus u stvari narodni
junački ep u nastajanju, tj. niz pesama kojem nedostaje završna, celovita redakcija da bi se po
vrednosti izjednačio sa homerskim epovima, na osnovu čega je Jakob Grim (Grimm) i preporučio
dalju obradu ciklusa o Kraljeviću Marku u pravcu jednoga “integralnog epa”. Grim jeste bio
oduševljen srpskom “naturpoezijom”, podseća autor, ali je ipak dobro uvideo silničku prirodu
Kraljevića Marka, dok je takođe isprva oduševljeni Gete (Göethe) pravovremeno prepoznao
“nečoveštvo” jednoga “apsolutno monstruoznog junaka”. “Kraljević Marko je, kao i hajduci,
dvoznačni junak. Njegova herojska dela su, tačno posmatrano, krvava nedela, koja on u znanju
o svojoj silnoj telesnoj snazi dodatno garnira podrugivanjem i ismevanjem svojih žrtava”. Kao primer,
navodi se čuveno oranje Kraljevića Marka, a Lauer plačevno podvlači da se kod ovoga nasilnika čak
i oranje zemlje, “plodonosna miroljubiva delatnost ratara”, pretvara u razbojništvo (a kao da mu je žao
i zbog razaranja drumova). Šalu na stranu, autor vrlo dobro zna, i ne propušta da to napiše, da se
prenaglašavanje Markove snage i svireposti može objasniti kao deo strategije preživljavanja
podjarmljenog i nemoćnog hrišćanskog naroda u osmanlijskom carstvu. No, veli on, to ništa ne menja
na činjenici da “semantika mitova, o kojima se ovde radi, krije u sebi potencijale nečoveštva, koji, kao
što današnje iskustvo pokazuje, mogu neposredno stupiti u život”.
2.3. Kosovski mit je “pravi nacionalni mit Srba, koji je do današnjeg dana od najvećeg
političkog značaja za srpski narod”. Upoznajući čitaoca sa tokom i ishodom Kosovskoga boja, Lauer
i ovde nalazi dvoznačnost. Naime, bitka je predstavljala propast Srba i “početak kraja za čitav
srednjovekovni Balkan”; ali, činjenica da Turci nisu odmah dokrajčili poraženog neprijatelja, već su
se, zbog ubijenog sultana, povukli u Jedrene, učinila je da se privremeno, pre svega u hrišćanskim
zemljama, proširi vest o hrišćanskoj pobedi. Ova “dvoznačnost”, naravno, opet ide na račun Srba.
Autor smatra sasvim razumljivim da je jedan ovakav istorijski događaj - pogotovu zbog nesigurno
prenetih pojedinosti - morao u narodnoj poeziji biti oblikovan prilično slobodno, sa puno mašte
i herojskog uzvisivanja. To se odnosi na glavne podmitove velikog kosovskog mita: Lazarev izbor
carstva nebeskog i junačko delo Miloša Obilića.
2.3.1. Lauer - kanda ironično - primećuje da u “dijalektičkom slučaju” Lazarevog izbora on
svakako biva pobednikom: ako dobije bitku dobija i carstvo zemaljsko, ako izgubi bitku dobija
carstvo nebesko (uz dodatni poetski, dakle nedokazani, momenat izdajstva Vuka Brankovića).
Ističući, kako veli, jasnu paralelu između Lazareve sudbine i Hristovog žrtvovanja, Lauer podvlači da
se i dan-danas može čuti ta mitološka ideja da se “Srbi bore i umiru za carstvo nebesko”. Ruku na
srce, on sasvim opravdano primećuje da ova ideja postaje u političkoj upotrebi svojevrsna ideologema
vidovdanskog uskrsnuća srpskoga carstva. Ne može se prevideti, veli on, da kad god Srbi krenu u rat,
oni ožive kosovski mit. Taj motiv opterećuje veliki broj pesama, epova i priča u srpskoj književnosti.
Mnogi ga obrađuju tako kao da se bitka odigrava pred njihovim očima (Milan Rakić, Vladislav
Petković-Dis, Vasko Popa, Dragan Lakićević “i mnogi drugi”), dok samo kod malog broja autora
(Miloš Crnjanski, Miodrag Pavlović) ima momenata koji “razgrađuju, buše i otupljuju” ovaj mit.
2.3.2. Drugi podmit jeste Obilićevo ubistvo sultana Murata. Ovaj istorijski mutan čin, premda
ispunjen sasvim različitim momentima, kao što su lukavstvo i hrabrost, junaštvo i mučko ubistvo, ipak
Obilića čini srpskim nacionalnim junakom. “Po ugledu na njega je na Vidovdan 1914. Gavrilo Princip
ubio austrijskog prestolonaslednika - u doslovnom prenošenju mita u delo”. Vidovdan je, od

Kosovskog boja, postao “magični datum” u srpskoj povesti, po Laueru, pre svega datum značajnih
zlodela: vidovdanski ustav (1921), ubistvo Stjepana Radića 20. juna 1928 - “dakle, između starog
i novog Vidovdana”, početak akcija JNA u Sloveniji 1991. Lauer kao da se čudi što je Fransoa
Miteran (Mitterrand) preživeo svoju iznenadnu posetu Sarajevu baš na Vidovdan. Nešto pre toga
čudio se što deca, prema Andrićevom sećanju, u igri “rata s Turcima” nisu htela da budu “Turci”. Da
li bi se čudio kad bi znao - a mogao bi znati - da u igrama moga detinjstva niko nije hteo da bude
“Nemac”? Ja sam potpuno siguran da neka deca danas, u igri, ne žele ulogu “Srbina”.
3. Šta na osnovu svega zaključuje Lauer: “Mit o Kosovu obrazuje vodeću državno-političku
liniju kojom srpski narod hodi kroz povest. To je jedan bogat i lep mit, kada se misli na njegove
poetske inkarnacije. Njegova opasnost sastoji se u tome što može postati instrument jedne fašističke
revanšističke i ekspanzionističke politike”. Autor podseća da je kosovskim mitom bio oduševljen ne
samo “bezazleni romantičar” Jakob Grim, već i ideolog arijevskog rasizma H. S. Čemberlen
(Chamberlain), i poredi gorko nemačko i srpsko istorijsko iskustvo: “Mi znamo kojim je rezultatima
vodio nemački kult junaka, a sada vidimo kuda gone srpski mitovi”.52
4. Pošto ću se u narednim poglavljima podrobnije baviti nekim Lauerovim tezama, ovde
navodim karakteristična mesta iz kritičke reakcije Svetozara Koljevića na Lauerov tekst. Prema
Koljeviću, “polazeći od zanimljive pretpostavke da književnost nije tragičko prosvetljenje istorije
i duhovni napor za izlazom iz njenih surovosti, nego njen direktni podstrekač, profesor Lauer je
optužio za ratne zločine srpski paganski mit o hromom vuku, svetoga Savu, Vaska Popu, Rajka Noga,
Gojka Đoga, hajduke i narodne pesme o njima, Kraljevića Marka, kosovski mit, kao i neke vidove
srpskog terora nad legalnim turskim i austrijskim vlastima u srpskim zemljama”. (Koljević 1994)
Dakle, mitološka tradicija Srba, hajdučki motivi u epskom, “herojskom pesništvu”, te kosovski mit,
jesu osnov savremene srpske književnosti i temelj nacionalističke ideologije srpskog ratničkog
nastrojenja i, štaviše, krvološtva. Lauer je najpre pogrešio, smatra Koljević, ne u tvrđenju da Srbi
imaju kult vuka u mitologiji, epskoj i umetničkoj književnosti, već da je taj kult srpska ekskluzivnost,
tj. ono što Srbe razlikuje od drugih naroda. Po svemu sudeći, on bi imao velike probleme da svoju
tezu odbrani pred nekim ozbiljnijim istraživačem tevtonske mitologije. Potom je potpuno isključio
mogućnost uspešnog književno-umetničkog transponovanja mitoloških motiva. I na ovom mestu bi se
Lauer suočio sa problemima iz svoje maternje kulture i književnosti. U našem slučaju, on je optužio
poeziju Vaska Pope, a morao bi povući konsekvence i u pogledu vrednosti svekolike svetske poezije
mitološkog utemeljenja i nastrojenja. Na slične probleme Lauer bi naišao pri obrazlaganju teze
o “uspostavljanju fatalne veze između nacionalnog junaštva i razbojništva” - naime, hajdučije.
Najzad, tvrdnja o kosovskom mitu kao “ideološkom instrumentu jedne fašističke politike revanšizma
i ekspanzionizma” potpuno je neistorijska i pristrasna.
5.1. Smatram da je ovde neophodno učiniti makar i najkraći osvrt na pitanje konstitutivnog
prisustva mitologije u književnosti. Koliko god Šelingova (Schelling) tipično romantička misao da je
“mitologija nužan uslov i prva građa svake umetnosti” (Šeling 1984, 114, § 38) mora biti danas
uzimana sa ograničenjima, ostaje važećom njegova reč da je prikazivanje apsoluta u posebnome, tj.
u ograničenju - ali bez ukidanja apsoluta - moguće samo kao simboličko, kao prikazivanje poetske
egzistencije bogova, individualizovanih opštosti, te da je mitologija “apsolutna poezija”. Tako
u filosofiji umetnosti i teoriji književnosti jedno od opštih mesta jeste i priznavanje antropološke
i estetičke legitimnosti ne samo mitoloških elemenata već i samog mitološkog zasnivanja
književnosti. Uostalom, ne samo istorija stare već i savremene književnosti daje dovoljno dokaznog
52
O izgradnji nemačkog nacionalnog identiteta na predmodernim i predprosvetiteljskim mitovima, o političkim i
civilizacijskim posledicama te izgradnje i o opasnostima restauriranja mitova u uslovima otežanog formiranja
socijalnog identiteta preko rada i poziva odnosno ugroženog političkog identifikovanja sa demokratsko-
republikanskim sistemom - v. Kraiker 1996.
i ilustrativnog materijala za ovu tezu. (Vidi: Petrović 1995, 173-178) A da proces remitologizacije
književnosti i kulture dvadesetog veka nije neka srpska specijalnost, takođe je dovoljno poznato.53
5.2. S druge strane, ni sociologija nije ostala slepa za fenomen konstitutivne uloge mita
u izgradnji nacija. O tome je ubedljivo pisao Entoni Smit, koji kaže da se u središtu svakoga etnosa
i njemu svojstvenog etnocentrizma nalazi poseban “kompleks mitova, sećanja i simbola” - “mit-
simbol kompleks”, koji se tiče porekla te grupe (Smith 1989: 57), i koji omogućava izrastanje nacije,
posredstvom snažnih poetskih predstava zlatnoga doba i postojbine (pejzaža zavičaja). Prerastanje
jedne horde u institucionalizovanu i integrisanu naciju, sa osećejem pripadnosti i identiteta,
autentičnosti, autonomije i suverenosti nije moguće bez jednog “simboličkog okvira” koji
istovremeno mobiliše i stabilizuje grupu. Upravo odgovarajuća “mitologija prošlosti” (i “poezija
prirode”) obezbeđuje takav okvir, postavlja ciljeve i učvršćuje zajednicu tokom nemirnih doba,
potlačenim grupama pruža utehu pogledom na nekadašnje dostojanstvo i drevnost, i mitom
o zajedničkom poreklu pribira pod jednu zastavu različite grupe i klase. Stoga je neophodno ispitati
i značajnu ulogu koju “forme drevnih mitova i simbolizam svetih mesta” igraju u “sadašnjoj
konstrukciji nacija”. (201) Pri tom treba imati na umu da postoje neke opšte karakteristike nacije kao
socijalne formacije uopšte, i čitav splet posebnih odlika svake nacije, koje proističu iz njihovih
različitih kulturnih istorija pre industrijalizacije i različitih puteva i tempa industrijalizacije. Razlike
među nacijama uglavnom potiču iz različitih kompleksa mitova, simbola, sećanja i vrednosti etnosâ
oko kojih se formiraju. Etničke mitologije i simboli crtaju mape, izgrađuju različite tipove morala,
vaspitavaju lojalne pripadnike zajednice, obnavljaju kolektivno nasleđe, razgraničavaju od “drugih”,
izgrađuju svoje rituale, praznike, hodočašća, rečju - identitet etnosa i, potom, nacije. Na primerima
Grčke, Indije, Izraela i Engleske, Smit je pokazao kako različite mitologije utiču na formiranje
odgovarajuće moderne nacije, odnosno kako različite mitološke tradicije unutar jedne zajednice
obrazuju različite, i suprotstavljene, nacionalne političke i civilizacijske orijentacije i programe.
Utoliko se ispostavlja da je izgradnja nacija proces koji se stalno obnavlja, uključujući
reinterpretacije, ponovna otkrivanja i rekonstrukcije tradicije, nasleđenih mitova i simbola - prema
savremenim potrebama. I unutar modernih nacija generacije inteligencije i intelektualaca rekonstruišu
“živu prošlost” svojih zajednica, i kroz obrazovni sistem i putem medija rasejavaju oživljene mitske
slike, formirajući tako svest ali i nesvesno potonjih generacija. Mitovi i simboli nisu samo istrošena
kompenzacija za strah od društvenih promena. Vraćanje živoj prošlosti obezbeđuje jedini izlaz pred
pretnjom prolaznosti i ništavnosti, jer svedoči o mogućnosti “besmrtnosti” u sećanjima potomaka.
“Stoga naši mitovi, sećanja i simboli moraju biti stalno obnavljani, neprekidno pre-pričavani da bi
osigurali naš opstanak. Nacija postaje stalno obnavljanje i pre-pričavanje naše priče od strane svake
generacije naših potomaka”. (207)
Ovim kratkim prikazom jednoga relevantnog naučnog mišljenja pokazuje se nekoliko stvari.
Prvo, da je mitologija konstitutivni činilac svake nacije; drugo, da je u pitanju vazda živi a ne tek
preživeli činilac, s kojim se mora računati; treće, da se mitološki utemeljena konstrukcija nacija
značajnim delom odvija kroz delovanje poezije;54 ali, valja imati na umu da zbog svega toga “mit-
simbol kompleks” ima veliki “društveni magnetizam i psihološki naboj”, da podstiče emocije i ima
eksplozivnu moć, te da uvek predstavlja igru vatrom, koja se - jednom upaljena - teško može
kontrolisati. (201) To bi ukratko moglo značiti da se danas ne bave samo Srbi svojom nacionalnom
mitologijom, ali istovremeno i da je Srbima, po svemu sudeći, izmakla vatra kojom su se njeni
intelektualci i inteligencija poigravali.
6. Zato nikako ne bi trebalo izgubiti kritički odnos prema konstitutivnoj ulozi mitologije
u književnosti, s jedne, i u društvenom životu, s druge strane. Ali, pravde radi, valja reći da srpska
književnost nije ostala nema pred tim izazovom. Navešću dva primera iz književnosti i dva iz nauke
53
O mitologizmu kao “karakterističnoj pojavi u književnosti XX veka”, vidi: Meletinski s.a.
54
Utoliko je metodološki značajno Smitovo saznanje da se “o ‘duhu’ i ‘obliku’ modernih nacija istraživanjem
njihovih mitova o zlatnome dobu i njihove poezije prirode može naučiti onoliko koliko i ma kojom analizom
društvenih institucija i formacije klasa”. (201)
o književnosti: Skerlićevo kritičko ispitivanje sklonosti srpskih romantičara prema hajdučiji;

Nušićevo ironiziranje hajdučije u romanu za decu Hajduci; Simovićevo poetsko uobličavanje
kosovske legende (Boj na Kosovu); Popovićevo kritičko preispitivanje kosovskog mita odnosno
njegove književne mitologizacije.
6.1. Jovan Skerlić je vrlo dobro uočio jednu značajnu stranu srpskoga romantizma, koja se
danas aktualizuje u kritikama srpske književnosti. Reč je o romantičkom obožavanju hajdučije.
Zanimljivo, Skerlić ne smatra da je glavni razlog ovome obožavanju uzavrela ljubav prema
nacionalnoj prošlosti i narodnoj poeziji, već pre tipični, bajronovski, romantički individualizam.
U najmanju ruku, romantičari su simpatisali hajduke kako kao nacionalne borce za slobodu tako i kao
usamljene “večite buntovnike”. “Svakako, bilo je nacionalnih patriotskih simpatija za hajduke,
naročito tada kada su hajdučke čete pokušavale da zapale Hercegovinu. Ali pravi razlog tih hajdučkih
simpatija bio je književan, romantičan. Kao svima romantičarima, tako se i našima dopadao taj tip
pobunjena, energična čoveka”. (Skerlić 1971b: 82) Skerlić tu nabraja tipične “hajduke” zapadne
romantike: Šilerov (Schiller) Karlo Mor, Bajronov (Byron) Gusar, Ernani Viktora Igoa (Hugo),
Antonio Aleksandra Dime (Dumas), Žan Zbogar Šarla Nodjea (Nodier), dodajući da su u pitanju
“plemenite i snažne ličnosti pobunjene protivu laži i nepravdi jednog neprirodnog, izopačenog
društva, oholi odmetnici, pobunjeni anđeli, uzvišeni razbojnici, koji su objavili rat svim zakonima,
uzeli na se delo božanskog deljenja pravde na zemlji, da budu štit slabih i bič silnih”.55 U stvari,
Skerlić ističe da se u srpskoj književnosti zbiva “evolucija tipa hajduka” upravo u naznačenom smeru:
“od bajronovskog odmetnika do patriotskog hajduka”. Preciznije: “Taj tip opšteg, književnog
odmetnika postoji i u samoj književnosti, i prethodi nacionalnom hajduku, borcu protiv turskog nasilja
i zatočniku srpske slobode”. (82)
6.2. Ali, i u samoj Srbiji kasnije je došlo do promene značenja pojma hajduka. Od pobunjenih
pravednika hajduci postaju prosto odmetnici i razbojnici.
Ima li književno ubedljivije potvrde ove promene od Nušićevog romana za decu Hajduci, gde
se pisac duhovito igra sa dečačkom željom za hajdučijom i odmetništvom. Nušićevi “hajduci” žele da
se odmetnu na poziv jednoga od njih koji bi da bude strah i trepet u okolini. Ali, oni sa zebnjom
prihvataju avanturu, jer su o hajducima slušali “strašne stvari”: da su to doduše hrabri ali zli
odmetnici, koji navodno dele socijalnu pravdu preraspodeljujući nepravedno stečeno bogatstvo i stoga
uživaju naklonost siromašnih, tobože daju priloge manastirima i štite svetinje, ali su svakako svirepi
zločinci. Dečak koji poziva u hajdučiju zaboravio je “da je hajduk običan zločinac, kojega mora goniti
i ljudska i božja pravda”. (Nušić 1991: 46) Nušić je u ovome romanu svakako imao vaspitne motive.
Ali, nije smatrao dovoljnim to što je na kraju knjige “bludnim sinovima” dodelio žestoke očinske
batine, nego je čitavo jedno poglavlje posvetio temi o hajducima. U pitanju je pravi esej koji govori
o promeni izvorne istorijske uloge hajduka i odgovarajuće promene pojma. “Nekada su hajduci bili
naš ponos, naša odbrana i naša uteha. Nekada su se u hajduke odmetali odvažni ljudi da brane svoju
kuću, svoje selo i ceo naš narod”. (51) Takvi borci protiv turskoga zuluma, kojima valja zahvaliti
i podizanje ustanaka što su srpskom narodu doneli slobodu, opevani su - podseća Nušić - u narodnim
junačkim pesmama. Doduše, među onima koji su “pesmom i istorijom proslavljeni” pominje se
i Lauerov “adut” Stanko Sočivica. Ukratko, hajduci su slavljeni zbog podviga i “sa onih velikih
zasluga koje su kao odbrana potlačenoga naroda stekli”. (56) No, ako su nekada u srpskome narodu
tako stajale, stvari su se u srpskome društvu promenile: “Pod tu veliku slavu hteli bi da se uvuku
i današnji hajduci, oni koji se odmeću od svojih a ne od tuđih vlasti; koji se odmeću od zakona svoje
države i kojima je jedini cilj da haraju i pljačkaju. Ali, eto, zbog slave onih pravih hajduka, još i danas
55
Na ovome mestu mi se nameću dve važene paralele. Prvo, veoma je zanimljivo da Ivo Andrić, u svom možda
glavnom delu, Na Drini ćuprija, naraštaj mladih srpskih nacionalnih romantičara, izašlih na istorijsku scenu
između balkanskih ratova i Prvoga svetskog rata, naziva takođe naraštajem “pobunjenih anđela”. (Andrić 1946:
262; vidi o tome: Žunić 1997: 392) Drugo, najtipičniji književni lik pobunjenog pravednika koji postaje ubica
nije srpski proizvod, već Klajstov (Kleist) Mihael Kolhas (Michael Kohlhaas): “Ukratko, svijet bi njegovu
uspomenu morao blagosiljati, da u jednoj vrlini nije pretjerao. Ali osjećanje pravednosti učinilo ga je
razbojnikom i ubojicom”. (Klajst 1959: 197)
se smatra kao neko junaštvo biti hajduk, te naročito prosti ljudi i deca hoće i danas da se dive i da
smatraju hajduke kao junake”. (56)
Da su vaspitni motivi ovoga romana ozbiljno uvaženi verovatno svedoči činjenica njegovog
uvršćivanja u program obavezne lektire za peti razred osnovne škole u Jugoslaviji, gde su, pored dela
još nekih domaćih pisaca, Defoov (Defoe) Robinson Kruso i Tvenovi (Twain) Doživljaji Toma
Sojera. Ali, ne treba gubiti iz vida da i danas ima “prostih ljudi”, i - što je najopasnije - da ih ima
među srpskim političarima. Jedan od njih je u svome epistolarnom uputstvu za izbor vođstva
u pokretu napisao o nekome da je “ispravan čovek ali i on je mek, a potrebni su hajduci”.
(Demokratija, 05.11.1997)
6.3. U savremenoj srpskoj književnosti kosovskom legendom bavio se Ljubomir Simović,
sačinivši dramu o zbivanjima neposredno pre i posle Kosovskoga boja. U podeli uloga (društvenih
a ne teatarskih) nema krupnih pomeranja; to isto važi i za izbor nosilaca glavnih etičkih
i svetonazornih koncepcija. Pojednostavljeno: uzvišeno stradanje i nebeski “višnji život” bira Lazar;
patrijarh Spiridon se takođe opredeljuje za stradanje i večni blaženi život; Milica najpre bira život, ali,
nakon Lazareve pogibije, Lazarevu Srbiju i njen kosovski put u nebo; Vuk Branković je
personifikacija prevare i izdaje, a uz njega su vazalno odnosno pregovarački nastrojeni,
sitnoračundžijski manji srpski velikaši Levčanin i Tamnavac; Miloš Obilić brani čast i reč, ocrtavajući
svojom žrtvom granicu između vere i prevere (182-183); životni realizam izbija iz reči Ribarice, pre
svih, zatim Piljarice, Pralje, vidara Bogoja (koga realizam, a i mučenje od strane Brankovićevih
stražara, odvode u promenu vere)…
Simović nije dirao u glavna “sveta mesta” srpske kosovske tradicije: Lazareva poslednja večera
je, izričito, hristolika, a njegova glava posle pogibije dobija svetačku auru. Srpski narod još od
sahranjivanja Lazareve ukradene glave počinje svoje hodočašće kneževih moštiju. Lazar je veliki jer
za razliku od drugih vidi da Srbija nije Srbija bez vizije ujedinjenja “jednom sudbinom”, kako govori
hilandarski velikoshimnik Gerasim, stariji Vukov brat. Kosovo je, za Lazara, ”raskrsnica i vaga”,
svetinja sa koje se brani poslednja stopa Srbije i za koju valja dostojno poginuti; za njega je Miloševa
smrt upravo jedna od takvih smrti - “lepa smrt” (Simović 1989: 199-200). Pesnik daje prednost
duhovnom vidu, koji ima slepi monah Teofan, a dobija ga i zograf Makarije (naravno, kad na Kosovu
izgubi očinji vid, odnosno “veštastvene oči”). Teofan vidi da u Srbiji svi putevi vode na Kosovo i sa
Kosova, jer put na Kosovo se “i bez očiju vidi”; osim toga, taj vid raspoznaje donju i gornju granicu
između kojih živimo - oni koji pređu donju granicu, na primer izdajom, postaju insekti i gmizavci.
Zato valja gledati preko gornje granice, koju je Lazar pokazao i izabrati, ne Vukovu Srbiju sa
stvarnošću, već Lazarevu Srbiju sa vizijom, Srbiju u kojoj Lazarev sin Stefan treba da predstavlja oči
“u ovom slepom svetu” (239). U drami i Lazar i Milica i Obilić imaju punu svest o neslavnom stanju
srpske sloge i potkupljivosti velikaša, a Lazar još ima i bolnu svest o rascepu između duhovnih težnji
i sirotinjske sapetosti srpskoga naroda (“svinjci, kokošinjci i zemnunice”, 24). Sa srpskom
poslovičnom neslogom računaju i Turci, a Murat pred smrt savetuje Bajazitu da se pri komadanju
Srbije treba oslanjati ”isključivo na Srbe”.
Osim benignijih stereotipa, poput turskoga zadaha na loj i turske politike bratoubistva,
unapređivanja i ubijanja, tu je i staro mesto srpske književne tradicije o poturicama kojima ne treba
verovati i koji su gori od samih Turaka u dokazivanju svoga “pravoverja” (178-183), ali i opšti mesto
o “islamskoj streli” koja treba da se dobaci do najdaljih hrišćanskih svetinja (186). Možda je poetski
najriskantnije mesto reč Kosovke Devojke da je na Kosovu “izginulo / sve što je sijalo, i što je bilo
verno!”, a da su samo “neverni” preživeli. (206)
Konačno, sva kosovska pitanja stiču se u pitanju identiteta. Za razliku od Miličinog pitanja “ko
će da nas pamti, ili zaboravi, / ako ne bude ni sinova, ni unuka?” (21), Lazarevo pitanje “hoće li nas
biti, ili neće” (25), “hoćemo li ili nećemo da postojimo” (107) tiče se preživljavanja etničke supstance.
Ono “zrno soli” iz njegove molitve nad kosovskom trpezom, za koje se knez moli da nam makar ono
preostane nakon sveg stradanja, ali da “sve bude / njime osoljeno” (114), zrno koje se ni u čemu “neće
promeniti ni rastvoriti” (119) i iz kojeg bi nam sve niklo da ga imamo - nije ništa drugo do zrno
sopstva, zrno identiteta. Isto to, na svoj način, zna i Murat, kad veli da se Srbi mogu poraziti samo ako
se zatre njihovo ime: “Ti danas, Bajazite, Srbe možeš da pobediš… / Ali, ako zapamte ko su i šta
su…”. (185) Naravno, ovde nije od značaja to što knez Lazar nije mogao imati stvarnih etničko-
nacionalnih identitetskih muka, jer su one plod romantičkoga nacionalnog naboja, već je ključnu
razliku mogao praviti jedino na kriterijumu vere i nevere, krsta i nekrsta, svoga i tuđina.
Da li je Simović iskoristio mogućnost pesničke forme da problematizuje neke stereotipe, i da
pretrese naslage glavnoga nacionalnog mita (kao što je to, rekao bih, uspešno činio sa drugim
temama, u drugim svojim delima)? Videli smo da je kneza Lazara ostavio u sjaju neupitne moralne
veličine vladaoca zabrinutog zbog stalnoga izdajstva i obrtanja vere. Možda je Miloš Obilić unekoliko
pomeren od mitske matrice, ne po delanju nego po mišljenju. Premda ne gubi svest o slavnoj srpskoj
prošlosti kao ni nadu u svetlu budućnost Srbije, Miloševa svest o stvarnom stanju Srbije i njenim
izgledima na Kosovu obeležena je izvesnom melanholijom, a njegovo delo motivisano ličnom čašću
pre nego “ideološkim” zavetima. Na jednom mestu, Murat sve pokorene hrišćanske vladaoce stavlja
u isti koš, objašnjavajući Jakubu da ih valja ostaviti u životu i koristiti kao vazale, igrajući na kartu
njihvog vlastoljublja, jer će oni za krunu dati “i glavu i narod, i zemlju i veru”, ali “krunu neće dati ni
za obraz”. (162) Na Jakubovo pitanje da li bi se u takvu krunu-mišolovku “mogla uhvatiti i Lazareva
glava” (162), pesnik ne daje eksplicitni odgovor, jer preseca moguću i očekivanu Muratovu reč
iznenadnom dramskom promenom toka radnje. Ali, odgovor je u Lazarevim rečima upućenim
Levčaninu, koji se zalaže za pregovore sa Turcima, da se “o glavi” možda i može da pregovara, ali “o
obrazu, ko ima obraza, ne može”. (103) Najzad, oni koji uopšte razmatraju mogućnost pregovora
postavljaju i pitanje smisla borbe na Kosovu. To je na početku bila Milica, koja pitanje postavlja iz
brige za opstanak roda, a potom Levčanin i Tamnavac, koji pitanje postavljaju iz interesa. Tako je
pitanje o smislu borbe obezvređeno u drami izborom usta na koja se ono izgovara. Da li je tako
i u slučaju pitanja o pobedi ili porazu na Kosovu, pitanja koje i danas uznemirava nacionalne brižnike.
Lazar veli da je srpska pobeda upravo u tome što Bajazit - koji, naravno, smatra da se stradanje
Srbima nije isplatilo - ne vidi “u čemu je naša pobeda” (198), da su se Turci i Srbi tukli u različitim
bitkama, i da je svako pobedio u svojoj (201), osvojivši zemaljsku odnosno nebesku teritoriju. Šta je
sa “glasom naroda”? Pralja zna da, iako je više izginulih Turaka, Srbi nisu pobedili jer je “živih
Turaka / ostalo više nego živih Srba”, a samo živi mogu graditi gradove i moliti se Bogu. (208) Na
Ribaričino pitanje čijom se pobedom završila bitka, trgovac Vojiša, nosilac načela dužnosti u drami,
preživeo bez boj ostavši bez noge i bez zdravoga razuma - ne odgovara ništa. (220) Tipično za teškog
telesnog i duševnog ranjenika. Najzad, njegova žena Velislava, ogorčena zbog beskrupulozne
Ribaričine tezgaroške i ratno-prfiterske “politike” pukoga prizemnog interesa i gledanja svega kroz
dinar, kaže nesrećnom Vojiši: “Bolje da si izgubio i glavu, da ne vidiš / za koje si slepce izgubio
nogu”. (226) Tipično za obične ljude, koji u ratu nikad ništa ne mogu dobiti.
To je sve u pogledu Simovićevog diranja u svete tajne srpske kosovske legende. Naravno, nije
se ni moglo očekivati nekakvo poetsko ironiziranje središnjega nacionalnog mita, ali se može
pomisliti da pesnik nije iskoristio sve literarne mogućnosti istinski tragičkih pojedinačnih situacija
opšte epske podloge. Doduše, to je lakše učiniti onda kada i sami izvori otvaraju etička pitanja,
provociraju stereotipe i tipične probleme uzorno individualizuju (kao, na pimer, u slučaju Banović
Strahinje). Kosovski mit je još uvek literarni izazov.
6.4. Što se tiče domaće nauke o književnosti, istraživanja Miodraga Popovića predstavljaju
dobar primer kritičke svesti o kosovskome mitu. Na ovom mestu osvrnuću se samo na njegovu
analizu pojave i značenja mita o Lazaru i mita o Obiliću, jer ona ubedljivo pokazuje kako su ovi
mitovi imali i promenljivi simbolički smisao i promenljivu društvenu funkciju u istoriji srpskoga
društva, u zavisnosti od promene ideološko-političkih okolnosti; osim toga, ta analiza pravovremeno -
s obzirom na potonja dešavanja u Srbiji - ukazuje na mogućnost političke instrumentalizacije ovih
mitova.
6.4.1. Posle kosovske bitke, već krajem 14. i početkom 15. veka, napisano je - veli Popović -
nekoliko žitija i pohvala knezu Lazaru, naravno, “u znaku Lazarevog kulta i njegovog posvećenja”
(Popović 1976: 13), a u skladu sa istorijskim činjenicama onoliko koliko dopušta odgovarajući žanr.
U tim delima još uvek nema svih elemenata kosovske legende (kosovska večera, sukob između
Miloša Obilića i Vuka Brankovića), ali su tu: Lazareva smrt i njegov izbor carstva nebeskog,
Muratova pogibija na Kosovu i zlo koje Turci sa sobom donose srpskome narodu. Sa naše tačke
gledišta, važnije je to što se, prema autoru, u “prvobitno prikazivanje kosovskih događaja, koje
postepeno prelazi u legendu, uključila (se) hrišćanska martirska tradicija, vezana za kult kneza
Lazara”. (14) To znači da je novonastali kult, koji se brzo širio među Srbima, počivao delom na
hrišćanskoj “herojskoj transcendenci”, koja slavi mučeničku smrt zarad večnog života, ali takođe i na
pogledu na svet “mitskih ljudi”, koji su takođe herojsku “smrt na bojnom polju (…) doživljavali kao
prelazak u večni život”. (15) No, još je važnije saznanje da ovakav pogled nije ekskluzivno srpski, već
da je, štaviše, redovni element srednjovekovnih vizija sveta: “Da je herojska transcendenca kao
poetska tema bila opšte prisutna u viteškom svetu krajem XIV i početkom XV veka, vidimo i po tome
što i islamski pisci slave smrt u borbi protiv nevernika, koja će im otvoriti dveri večnog života.
U Muratovom turbetu na Kosovu, ispod same tavanice, po zidovima su ispisani redovi koji su po
smislu slični herojskim mestima u Danilovom ‘Slovu’ (Slovo o knezu Lazaru patrijarha Danila, 1392-
1393, D. Ž.). U slobodnom prevodu oni glase: ‘Mi koji ležimo ovde, nemojte misliti da smo mrtvi; mi
smo večno živi’.” (16) Prema Popoviću, jedino je pouzdano da su odmah posle Kosovskog boja
paralelno nastajali poznati kosovski spisi i crkveni kult kneza Lazara. “Prevashodno hrišćanski martir,
kao i kultna ličnost, Lazar će u njima dobiti i neke mitske crte. Umirući na bojnom polju, i on, kao
i mitski junaci u prastarim junačkim epovima odlazi u večnost”. (31)
6.4.2. Drukčije stoji stvar sa mitom o Obiliću: Međutim, ni u ranim izvorima o Kosovskome
boju ni u viteškim pesmama profesionalnih pevača nema pomena o Milošu Obiliću (“nijedan od prvih
srpskih dokumenata ne zna za Miloša”); ”srpska istoriografija sve do dana današnjeg, nije
identifikovala Miloša Obilića među srpskim feudalcima druge polovine XIV veka” (20); tek četrdeset
i više godina posle Kosovskoga boja Konstantin Filozof će pomenuti “viteza koji je ubio Murata, ali
mu neće reći ime” (20/21); turski izvori su Muratovog ubicu, iz razumljivih ideoloških razloga, tj. da
bi spašavali “vitešku čast i dostojanstvo turskog cara”, prikazivali kao “prokletog nevernika”
i podmuklog ubicu, a ime mu pisali sasvim različito; ime Miloša Obilića nalazi se kod nas tek u Priči
o kosovskom boju, nastaloj posle 1723. godine. U svakom slučaju, smatra Popović, izvan dileme
o tome da li je Miloš Obilić uopšte postojao ili je konstruisan u turskome narodnom predanju, izvesno
je da ga naprosto nema u srpskoj pisanoj književnosti. No, prema autoru, njega po svemu sudeći nije
bilo ni u srpskom usmenom predanju sve do druge polovine 19. veka. Mnogo je verovatnije da su
turske (i grčke) hronike, kao i tursko predanje, i ovde uticali na modelovanje kosovske legende, a ne
obrnuto. Uvođenje Obilića u kosovsku legendu, uz odgovarajuće preoblikovanje podmuklog ubice
u junaka-osvetnika, postepeno izvodi kosovsku legendu “iz okvira kulta kneza Lazara”. (23)
6.4.3. Kosovska legenda imala je, dakle, dve bitne dimenzije. Jednu predstavlja mit o Lazaru,
koji je nastao krajem 14. veka i to “u visoko obrazovanim crkvenim krugovima”, i živeo “u sredinama
bliskim pravoslavnoj crkvi”, do 19. veka; drugu, pak, predstavlja legenda o Milošu Obiliću, koja se
u srpskome narodnom predanju pojavila tek u 15. veku, da bi se preselila na zapad, gde je, tokom 16.
i 17. veka - u atmosferi stalne graničarske antiturske mobilnosti (za razliku od vazalsko-kompromisne
atmosfere u Srbiji) - u formi pseudoistorijskih kosovskih bugarštica - dobila funkciju viteških pesama.
(48) Dakle, kosovska legenda - budući “neprihvatljiva iz političkih razloga za Srbe u Turskoj” (48) -
popularnost je stekla “među slovenskim ratnicima na mletačkoj teritoriji, Srbima i Hrvatima”. Ali, na
tom tlu, na mletačkoj, u dobroj meri urbanizovanoj sredini, ova legenda, premda popularna među
slovenskim ratnicima, nije doživela “naknadnu mitizaciju”, niti deseteračku mitološku kanonizaciju.
(49) Kosovska legenda se sa zapada počela vraćati u “staru postojbinu” krajem 17. i početkom 18.
veka, dakle, tek kada su otpočele nove oružane pobune protiv Turaka. Na novom-starom tlu kosovske
pesme dobile su konačnu, “vukovsku” redakciju krajem 18. i početkom 19. veka, dakako, u vreme
ustanaka protiv Turaka. Lazarev kult tada je povezan sa dugo potiskivanim kultom beloga Vida, sa
Vidovdanom kao prastarim herojskim simbolom, dajući jednu “novu mitsku celinu”, veoma
inspirativnu za narodne pevače. (63)
Ostalo je tako da kosovske pesme, prema svome poreklu iz pagansko-plemensko-patrijarhalnih

odnosno obrazovanih hrišćansko-pravoslavnih krugova, vazda zadržavaju jedan mitsko-herojski sloj
i jedan hrišćanski sloj. Tamo gde je došlo do prožimanja “paganske heroike i hrišćanske vere” nastale
su, po svemu sudeći, ili su mogle nastati, i kosovske pesme u formi koju je zapamtio i zapisao Vuk
Karadžić. Kosovska legenda doživela je popularizaciju, ponarodnjavanje, “demokratizaciju”, tj. prelaz
iz feudalne u patrijarhalno-herojsku sredinu, zahvaljujući naknadnoj mitizaciji i deseteračkoj formi.
Pagansko-hrišćanska priroda legende bila je u skladu sa pagansko-hrišćanskom vizijom sveta većine
srpskoga življa. Kosovski mit je upravo i izrastao na tome susretu legende i standardnog načina
mišljenja većine. Ali, to izrastanje trajalo je vekovima, da bi sa narastanjem svesti o otporu turskim
zavojevačima, i sa samim otporom, došlo do intenzivnijeg oblikovanja kosovskih pesama kakve danas
poznajemo. Narodni pevač mogao je da poetski obradi lik kneza Lazara samo ako mu je uz auru
hrišćanskog mučenika pridao i atribut heroja, u tradiciji beloga Vida; ali, zato mu je pripisao u osnovi
pagansku kletvu “Ko ne dođe u boj na Kosovo…”. (92-93) Vidovdanski kult, pak, doveo je - prema
Popoviću - da razdvajanja pagansko-hrišćanske simbioze Miloša i Lazara, u korist pagansko-
obilićevske ideologije: “Dok su u Vukovim kosovskim pesmama Miloš i Lazar, kao polariteti, bili
dosta jedinstveni u transcendentnoj heroici, vidovdanski kult ih potpuno razjedinjuje. Lazarevo
opredeljenje za viši život kao nešto nestvarno, čisto, ali istovremeno maglovito, neodređeno
i nedefinisano, postaje simbol mističnog nacionalizma. Miloš se, pak, postepeno izdvaja iz celine
predanja kao osvetnik Kosova, čiji nož više niko ne skriva. Tako se, pod velom viših interesa nacije,
koja se poistovećuje s apsolutom i preuzima dimenzije večnosti, stvara kult po kome je bezmalo sve
dozvoljeno, čak i nož. Ova nova pseudotranscendenca, koja je nasilno nakalemljena na hrišćansku
i pagansku transcendentnu heroiku, predstavlja nesumnjivo estetičku i humanističku degradaciju
kosovskog mita”. (130)
7. Smisao ovih pasaža je dakle i u tome da se pokaže kako je nužna opreznost prilikom
rekonstrukcije istorijskih zbivanja iz građe usmenoga i pisanoga književnog predanja, a posebno pri
ocenjivanju uloge književne tradicije u konstituisanju i re-konstituisanju nacionalnog identiteta. To
upozorenje se ne može dovoljno naglasiti kada je reč o srpskoj tradiciji ponavljanog “kosovizovanja”
savremenosti. Ali, s druge strane, smisao ovih pasaža je i u tome da se pokaže kako književna
tradicija nije po sebi ideološki instrument, već to postaje u odgovarajućoj političkoj aktualizaciji. To
ukazivanje valja povremeno ponavljati žestokim kritičarima srpskoga mitološkog duha, posebno pri
činjenici da su i srpski autori, kako smo videli, na uzoran način i pravovremeno uspostavljali kritički
odnos prema sopstvenoj tradiciji i mitologiji, i ukazivali na opasnosti mitologizacije savremenosti.
A to što nalazi kritički nastrojenih istraživača nemaju odjeka u politici ove ili one beskrupulozne
vlasti i njenih intelektualnih skutonoša takođe nije srpski izum i srpska “privilegija”.
2.3. Pseudo-literarni populizam

1. Jedna od najdirektnijih optužbi za nacionalizam upućena na račun dela srpske književnosti
izrečena je u tekstu Mirka Đorđevića “Književnost populističkog talasa”. Naime radi se o “talasu
u srpskoj književnosti s početka osamdesetih” koji je “bio uzročnik traumatizacije nacionalne svesti,
što kao stanje duha još traje”. (Đorđević 1996: 394, u fusnosti) Autor je istraživao ovaj talas na, kako
veli, “karakterističnom nizu primera”, gde se posebno ističe Knjiga o Milutinu Danka Popovića.
Đorđević polazi od teze da je populistička književnost uopšte, pa i ovaj populistički talas u srpskoj
književnosti, u rangu paraliterature, sumnjive literarnosti, odnosno umetničke vrednosti. On takvu
ocenu daje i pomenutom Popovićevom delu, delu naročitog uspeha u recepciji, ali i svojevrsne
vanknjiževne, ideološke i političke upotrebe, koja je omogućena njegovom paraliterarnom
tendencioznošću. Naime, “populistička literatura je uvek nastajala u stihiji ‘narodnog života’
i udaljavala se iz polja literarnosti”. (397) Autor podseća da se Popovićeva knjiga pojavila godinu
dana pre Memoranduma SANU, sa kojim, po njegovom - i ne samo njegovom - mišljenju “započinje
snažan politički talas srpskog populizma koji će relativno brzo rezultirati u paroksizmu nacionalizma
a ovaj će uveliko traumatizovati svest nacije. Već u tom smislu je Popovićevo delo - objavljeno 1985.
- siguran uzorak dovoljan za ispitivanje bitnih karakteristika i ‘oznaka’ već pominjanog populističkog
talasa u srpskoj književnosti”. (399) Popovićevo delo naslanja se na politički populizam osamdesetih,
na tradicionalnu predstavu pisca-proroka i pisca-mudraca, pa je svojom “neskrivenom

tendencioznošću” ponudilo masovnoj recepciju objektivaciju izvesne supstance “nacionalne
intuicije”, ali i dozu prepoznatljivog dnevno-političkog angažmana. Ova knjiga prihvaćena je kao
Knjiga nacionalnog programa, odnosno “sume nacionalnih istina”, i uklopila se ne samo u talas
srpskoga populizma i nacionalizma, već i u određenu, tradicionalističku poetiku i utilitarističku
estetiku: našla je uzor, smatra Đorđević, u “populističkoj poetici i književnoj mitologiji D. Ćosića”
(401), koja promoviše “kolektivnog junaka” i daje književno i istorijsko prvenstvo “glasu naroda”
i “narodnom duhu”. Radi se o teoriji i književnoj praksi “nacionalnog realizma”, koji drži do
neposredne stvarnosne dimenzije romana, forme iskazivanja “opšte, najčešće narodne, nacionalne
istine o ljudima i životu”, dakle, kolektivne a nikako individualne istine “junaka-propovednika”, koji
je samo deo i glasnogovornik naroda. Očito je, prema Đorđeviću, da se ovim delom aktualizuju,
u izmenjenoj formi, pitanja partijnosti, idejnosti i ideologičnosti književnosti. “Populistička literatura
je u znaku nacionalne ili, još preciznije, nacionalističke ideologije. Uostalom, fenomen spskog
populizma osamdesetih ne bi se mogao celovitije ispitati bez uvida u ‘učinak’ književnosti upravo tog
i takvog populističkog talasa toga vremena”. (403) Đorđević čak smatra da je taj učinak srpske
književnosti relativno veliki, da su se njeni kolektivni junaci suviše dugo zadržali u književnoj
i političkoj javnosti, i da su traumatizovali kako individualnu tako i kolektivnu svest, sve do uvođenja
u paranoju i opojni “paroksizam nacionalističkog ludila”. S druge strane, katarza, koja je po pravilu
individualna i, osim toga, vezana uz dela nesumnjive književne vrednosti, izostala je u njenom
delovanju. Knjiga o Milutinu je doista započela jedan netipično književni posao preispitivanja
poslednja dva veka istorije srpskoga naroda, njenoga kolektivnog junaka, zbog čega Đorđević i smatra
da ona predstavlja obrazac populističkog talasa u novijoj srpskoj književnosti.
2. U konkretnoj analizi, koja je poduprta - premda katkad i opterećena - izlaganjem poznatih
teorijskih pretpostavki analize književnog teksta, autor polazi od nalaza da u Popovićevom delu, inače
delu sasvim jednostavne strukture, dominiraju vanknjiževni elementi slabe estetske dejstvenosti
i estetski nefunkcionalni kolokvijalni izrazi, što ga u žanrovskom smislu svrstava u tip skaza. Tu
kvalifikaciju potvrđuje i činjenica da s ovim delom čitaoci lako komuniciraju, i da ga “igraju”, tj.
“kolektivno doživljavaju”, što je posebno karakteristično za ruralne zajednice s “tradicijom usmene
komunikacije” i u okolnostima političkog manipulisanja motivima nacionalne mitologije. Đorđević
pokazuje da je Knjiga o Milutinu svojevrsna eksploatacija nacionalnog mita, arhaičnih i rodoljubivih
motiva “krvi i tla”, “vere i nacije”, “sjajne prošlosti” - po čemu spada u tipična tendenciozna dela,
dakle, dela niskog estetskog intenziteta. Naravno, Popovićeva knjiga nije usamljen, već samo tipičan
slučaj jednog, populističkog talasa u srpskoj književnosti, u kojem - po Đorđeviću - dominiraju
umetnički insuficijentni noviji Ćosićevi romani; kao primer nacionalističke banalizacije i plemenske
regionalizacije motiva pominje se poezija M. Bećkovića, a kao autori koji daju metafizičke
i kosmičke dimenzije sopstvenoj naciji navode se Milan Komnenić i Ljubomir Simović.56 U daljem
tekstu analize pokazuje se da je Popovićev skaz prevashodno “kazivanje u klasičnom epskom smislu”,
opterećeno u književnosti neuobičejenim esejističkim fusnotama, da je “monotono i monolitno”, i da
je bez umetnički presudne autorske “intervencije”. “Sve je podređeno jednom cilju - Milutin je
zamišljen kao junak koji zaista treba da otvori proces nacionalnog osvešćivanja, preispitivanja ukupne
prošlosti tokom ‘dva veka’ novije srpske istorije; tako ideološki ‘investiran’, on je izgubio sve
individualne crte književnog junaka”. (408) O tome svedoče neuspela autorska rešenja problema
prostora i vremena, koji su “istorijski - i to previše - prepoznatljivi” (408), i unutar kojih - prema
Milutinu, sveznajućem kolektivnom nad-junaku kržljave književne individualnosti - Srbi prave fatalne
greške jugoslovenskog pijemontizma. Đorđevićeva analiza dalje se okreće trima tipovima iskaza
u Popovićevom delu, “koji su smišljeno semantizovani prema središnjoj ideji, prema jednom
i jedinom motivu koji stoji kao dominanta u celini dela”. (409) Najpre se radi o doista sugestivnim
ispovednim iskazima o zloj ratničkoj sudbini, zatim o iskazima koji izražavaju vazda skeptičnu
56
Đorđevićevoj oceni moglo bi se prigovoriti da, u načelu, književnost koja obrađuje nacionalne motive ne mora
nužno da se “brzo udaljava od polja univerzalne skale motiva” (406), kao što ni upotreba lokalnog jezičkog
idioma ne mora automatski usloviti opadanje nivoa literarnosti.
i opreznu, “budnu svest srbijanskog seljaka” o problematičnosti oslobađanja vansrbijanske braće,

najzad, o iskazima koji nose Milutinovu superiornu propovedničku istinu o državotvornoj sudbini
srpskoga naroda, koja i čini suštinsku, neskrivenu tendenciju, odnosno “poruku” dela. Đorđević
doduše smatra da su i pomenuti sugestivni iskazi prepokriveni motivima iz drugoga i trećega reda
iskaza, što gotovo obesnažuje njihovo delovanje, i njihovu “notu antiratnoga naboja”. Iskazi
Popovićevog dela su ideologizovani, uglavnom iz reda “nacionalne, posebno političke mitologije
i ideologije” (podržani karakterističnom leksikom centriranom oko ključne reči “domaćin”); oni su
“naglašeno programskog karaktera” i artikulisani s glasnogovorničke pozicije neindividualizovanog
glavnog junaka naknadne istorijske svesti i pameti, što ide “na štetu umetničke koherencije dela kao
celine”, i što je uostalom tipično za dela tradicionalističke, populističke književnosti uopšte, pa i dela
“ćosićevske estetike”. Popovićev junak je, veli autor, “neka vrsta književnog medijuma koji izražava
određeni nacionalni program, a u književnosti se radi o junaku a ne o ‘programu’. Nevolja je u tome
što se to priznavalo, i naglašavalo, kada je reč o delima iz vremena socijalističkog realizma, kao
upadljiva mana, dok je odjednom kritika to u delima ‘nacionalnog realizma’ počela proglašavati za
vrlinu”. (414)
3. Na kraju, Đorđević pristupa analizi recepcije Popovićeve knjige, tj. preispitivanju stvarnoga
delovanja njene ideološke poruke - nacionalnog programa: “Recepcija ovog dela u svakom slučaju
nije bila uobičajena - u atmosferi o kojoj smo nešto već kazali ona to nije mogla biti. Uostalom,
u pregrejanoj atmosferi mitomanije koja se počela stvarati već početkom osamdesetih, recepcija
mnogih umetničkih dela je zaista bila masovna, bukvalno populistička”. (415) Ostavljajući po strani
problem stvarne “finansijske zavisnosti” umetničkog dela od publike kojoj se obraća, “što bi mogao
biti predmet socioloških istraživanja”, autor ističe da je poetika ovoga dela naprosto prilagođena
i protkana izvesnim “opštim porivima”. Stoga je publika i bez pomoći kritike dokučila osnovni smisao
dela - poruku o privilegovanoj i ekskluzivnoj poziciji srpskog seljaka u razumevanju istorije i sudbine
srpskoga naroda. Delo je stoga bilo prihvaćeno od masovne čitalačke publike kao Knjiga o njenoj
sopstvenoj istini, i počelo da živi na za literaturu uglavnom neuobičajeni način: masovno čitanje,
kolektivno čitanje, grupno učenje napamet, javno deklamovanje odlomaka, citiranje u medijima
i u javnim nastupima političara - postalo je deo “kolokvijalne leksike”. Takva recepcija dela sa
kolektivnim junakom tipična je za tribalni duh zatvorenih zajednica, smatra Đorđević. U ovom
slučaju, jedno delo je od nagoveštene zabrane zbog nacionalističkih ideja, sa promenama u političkom
vrhu i zaokretom u pravcu nacionalističko-populističke politike, promovisano u amblem režima.
Književna kritika se oko ovoga dela pocepala na takođe populističku egzegetiku i hvalu njegove
“nacionalne istine”, s jedne, odnosno sporadične, najčešće “blokirane” i gotovo rizične pokušaje
analize dela izvan prihvaćenog ideološkog obrasca, s druge strane. “No, bilo kako bilo, vrednovanje
Popovićevog dela ostaje otvoreno - ali da je Knjiga o Milutinu bila i ostala jedan znak književnog i ne
samo književnog vremena, to nije sporno. Kao što nije sporno da je nastala i svoju sudbinu živela
upravo na talasu političkog populizma osamdesetih godina”. (418)
4. Đorđevićeva kritika je vrlo oštra, i tiče se ne samo društvene funkcije već pre svega literarne
vrednosti Knjige o Milutinu. Ako je analizirano književno delo dobilo i koji udarac više, pa i ćušku
izvorno namenjenu delima drugih pisaca i drugim piscima, ne može se osporiti da je sama analiza
jednoga tipičnog dela “nacionalnog realizma” veoma dobro izvedena i utoliko obavezujuća
u diskusiji. Jer, na žalost, nisu svi pojedinačni slučajevi kritike savemene srpske književnosti dobro
zasnovani i potkrepljeni konkretnim nalazima.
2.4. Politička samo-instrumentalizacija književnosti

1. Temu instrumentalizacije umetnosti načela je Milena Dragićević-Šešić. Naglašavajući da
instrumentalizacija umetnosti nije srpski izum, autorica se bavi “zloupotrebama umetnosti” u cilju
stvaranja ili održanja ksenofobije i nacionalne megalomanije u savremenoj kulturi Srbije. Ona smatra
da polazište “srpske nacionalne megalomanije jeste nacionalna tragedija - Kosovo”, sa svojim kultom
žrtve, i narodna epska poezija, te na narodnoj epici zasnovana književnost (pre svega Njegoš), sa
svojim nekritičnim veličanjem moći i vrlina sopstvenoga naroda uz mistifikovanje njegove istorije
i zaboravljanje njenih tamnih strana. Srpski istorijski roman (konkretno, Ćosićevo Vreme smrti),
uprkos pretendovanju na rasvetljavanje tih tamnih strana, “u suštini samo doprinosi nacionalnom
potvrđivanju i osećanju megalomanije”. (Dragićević-Šešić 1995: 366) U savremenom srpskom
društvu nema interkulturalne perspektive, nema vizije multikulturne budućnosti, a ksenofobija vodi
paseizmu, nostalgiji, potrazi za korenima, nacionalnim identitetom i odgovarajućoj “arhaizaciji
umetnosti”. (380) Svoju tezu o dnevnopolitičkom angažmanu srpske književnosti, koji ima za cilj
isticanje “navodne samosvojnosti i apsolutne specifičnosti srpske kulture”, kulturno zatvaranje
i denunciranje kosmopolitske pozicije, kao i “dokazivanje političkih ‘istina’ kroz umetnost” (379),
autorica obrazlaže na primeru knjige Milovana Vitezovića Simfonija Vinaver (Prosveta, Beograd
1994). Na žalost, ta knjiga nije relevantna za naše istraživanje.
2.1. Tekst Đokice Jovanovića “O upotrebnoj vrednosti umetnosti” ovde predstavljam kao jedan
primer generalnog optuživanja srpske književnosti za nacionalizam. U ovom svom kritičkom napisu -
koji, nažalost, nije plod analize i interpretacije nekog tipičnog ili egzemplarnog književnog dela -
autor ponavlje neke od optužbi koje su već upućene na račun srpske književnosti, a posebno ga
zanima “instrumentalizacija umetničkog dela, kao i ‘programsko’ i ‘interesno’ proizvođenje duhovnih
tvorevina koje se imaju smatrati umetničkim”. (Jovanović 1996: 188) Jovanović polazi od naširoko
prihvaćenog saznanja o zabludama “estetičkog puritanizma”, tj. od opšteg mesta o dvorskoj dimenziji
umetnosti, o sprezi umetnosti i vlasti, te o njenom čestom stavljanju “u službu nehumanih društvenih
i političkih koncepcija”. Nisu mu, naravno, nepoznati ni brojni primeri priklanjanja velikih umetnika
totalitarističkim - fašističkim, nacističkim i komunističkim - idejama i projektima. Ćitalac sve dovde
može držati korak s Jovanovićevom pozicijom. Čini se da nevolje počinju s njegovim načelnim
i apsolutnim odbijanjem shvatanja da se umetnost vazda “okreće unazad” i da je sklona svojevrsnom
aristokratizmu (Tomas Man), te s potpuno nedistanciranim prihvatanjem ocene da nisu Vagnerovi
(Wagner) politički spisi presudno motivisali nacističke prvoborce, nego da je upravo “njegovo
opersko stvaralaštvo u kome doziva svet drevne germanske predaje, s njegovim junačkim mitovima,
krvnim osvetama i plemenskim zakonima, osećajem za sudbinsko, za plemenitost smrti, nadahnulo
mitove u modernoj Nemačkoj i dalo Nemačkoj germanski Weltanschauung, koji su Hitler i nacisti
preuzeli i načinili svojim”. (190) Đokica Jovanović pronalazi lep primer Geteove reči da političko
svrstavanje razara pesnika, da njegova otadžbina nije neka posebna zemlja već ono dobro, plemenito
i lepo što čini suštinu pesničkoga delanja, i da pesnik poput orla slobodno lebdi nad zemljama ne
mareći za to da li zec trči u Pruskoj ili u Saksonskoj. No, ne treba zaboraviti da i orlova ima raznih
vrsta, i da njihove osobenosti nastaju upravo iz osobenosti tla iz kojeg izrastaju i nad kojim uče da
lete.
2.2. Kad svoj kritički naboj skrene sa opštih problema na problem naše sudbine, Jovanović
pomalo brzopleto tvrdi da “reč, gest i stav umetnikov mogu da pokrenu češće, na žalost, na društvenu
destrukciju, nego na društvenu kreaciju”. (191) Da umetnikova reč, gest i stav mogu biti destruktivni
ne treba ni sumnjati, ali da su u istoriji češće bivali destruktivni nego kreativni veoma je teško
dokazati. Umesto dokaza, autor nam nudi ilustraciju iz novije domaće istorije: “Zar nije jedan od
duhovnih pokretača našeg populizma bila rogobatna, alogična, pesnička sintagma - ‘događanje
naroda’? Zar nije poziv na mržnju i osvetu pesnički iskaz o ‘ostatku zaklanog naroda’?” (191) O ovim
ocenama moglo bi se naširoko polemisati - a i polemisalo se. Meni ostaje da naglasim samo
najvažnije. Prvo, upotreba metafora nije privilegija pesnika, njima se koriste i političari, pa i pesnici
u ulozi građanina odnosno ulozi političara (utoliko se pridružujem osudi javnoga podstrekačkog
delovanja nekih pesnika); drugo, nisu sve metafore nužno pesnička dela, pa se za njihovo političko
delovanje ne može optuživati poezija; treće, pesničke metafore mogu biti politički
instrumentalizovane, pa u tom slučaju optužbe treba upućivati na adresu onih koji vrše čin
instrumentalizacije, a ne ispostavljati istorijski račun autoru, koji od zloupotrebe može biti udaljen
decenijama i vekovima, i koji teško da može snositi svu odgovornost za istorijsku sudbinu svojih
tvorevina. Jovanović smatra da kada se umetnik svrsta u tabor “nacionalističkih patriota” neizbežno
postaje “propagandist, protagonist samo jedne ideje, samo jednog interesa”. (191) Takvo bi se
shvatanje doista moglo prihvatiti, pod uslovom da precizno budu navedeni kriterijumi svrstavanja
u “nacionalističke patriote”, kao i kriterijumi njihovog razlikovanja od nacionalno i patriotski

motivisanih pesnika.
Inače, saglasan sam s Jovanovićem da našu duhovnu situaciju uglavnom obeležavaju
“konzervativizam i antimodernizam”, da se na pitanja koja postavlja kraj 20. veka često nude
“odgovori formulisani u nekim drugim vremenima”, da se doskora vladajućoj “komunističkoj utopiji”
suprotstavljaju misli uoblične “u vreme nacionalnog romantizma i preporoda”, i da nekima “mit
postaje konačno pronađeno uputstvo za kretanje u budućnost”. (191) Ja samo dodajem da bez
razumevanja nacionalnog romantizma, preporoda i mitoloških arhetipova nije moguće ni razumevanje
savremenih tipova mišljenja i ponašanja. Takođe, smatram da se nivo arhetipskog ne može niti
otkloniti iz bića naroda niti predstaviti kao temelj univerzalne nacionalne odgovornosti. Najzad, ne
mislim da je veza mitologije i pesništva - ne samo tradicionalnog, narodnog, nego i savremenog,
umetničkog - nelegitimna, niti smatram da je mitološki inspirisano pesništvo dežurni istorijski
i politički krivac. Jovanović dobro upućuje na razliku između činjeničke i poetske stvarnosne ravni,
ali odgovorne za njihovo brkanje ne traži u prvoj već isključivo u drugoj instanci: “Mi nemamo ni
jedan relevantan istorijski dokaz da je knez Lazar zazivao nebesko carstvo, ali imamo pesnički iskaz
o tome. Bez obzira na neprolaznu lepotu narodnog stiha, kada se on uzme za sasvim izvesnu činjenicu
i za politički program neminovno sledi destrukcija svih pozitivnih narodnih potencija”. (191)
Naravno, nije teško razaznati racionalno jezgro Jovanovićeve kritičke argumentacije, ali, s druge
strane, nije teško prepoznati u njegovom shvatanju neku vrstu modernističkog progresizma, koji i sam
nije bez mana. Jer, jeste naš antimodernizam tipičan po kolektivističkoj i autoritarnoj negaciji
individualizma, ali je u najmanju ruku nesmotreno takvo duhovno-istorijsko nastrojenje opisati kao
ideološku zaveru naših romantika i crkvene ideje sabornosti. Ja smatram da je kulturno-istorijska
tradicija neka vrsta adijafore, indiferencije, tj. da se ne može ocenjivati ni kao dobro ni kao zlo po
sebi, jer bismo u tom slučaju morali proglašavati dobrima ili lošima izvesne religije, mitologije,
poglede na svet... Jovanović kao da pripada onima koji samu mitologiju smatraju lošim nasleđem, pa
odbacuju i mitološki nadahnuto pesništvo. U svemu tome mu sasvim odgovara optužba Paskala
Briknera da najnoviji balkanski “zločin stiže na krilima epskog pesništva” - što se utemeljuje na
sasvim problematičnom uopštavanju doista zastrašujućeg pojedinačnog iskustva: “i najgori grabljivac
sposoban je da vam, između dva klanja, ispeva malu rukovet punu mržnje i besa”.
Konačno, tačno je da ima umetnika koji su se upregli u kolektivistički jaram ideološki
projektovane nacionalne istorije, da oni ne samo da se ne mogu smatrati žrtvama vladarskog nasilja,
već su i ovenačani režimskom slavom, ali je vazda bilo neuputno poistivećivati umetnike i njihova
dela, umetnike i umetnost, umetnost i politiku, pesništvo i propagandu, mitologiju i ideologiju. Kad bi
takvo poistovećivanje bilo korektno, onda ne bi bilo nedužnih pesnika, nedužnih književnosti,
nedužnih mitologija i nedužnih naroda - prema formuli koja nam je poznata iz Lukačevog Razaranja
uma.
3. Nacionalizam - sociološke konstante

1. Već smo videli da - koliko god se pojedine istorijske pojave nacionalizma međusobno
razlikuju (po uzrocima nastanka, intenzitetu, društvenoj funkciji, istorijskim efektima...), a teorije
o njemu sukobljavaju - ipak, u savremenoj sociologiji ima nekih saznanja o prirodi nacionalizma za
koja se može reći da uživaju opštu saglasnost, tj. da predstavljaju neku vrstu opštih mesta, odnosno -
uslovno rečeno - socioloških “konstanti” o savremenom nacionalizmu.
Na primer, radi se, najpre, o tome da nacionalizam kao politička ideologija, i odgovarajući
pokret, nužno pretpostavlja ideju i ideal nacionalne države, političke zajednice jedne nacije, čiji su
pripadnici i oni koji vladaju i oni kojima se vlada. Potom, smatra se da je nacionalizam igrao relativno
progresivnu ulogu u istorijskom usponu revolucionaranog građanstva, da bi potom postao
reakcionarna ideologija ekonomski nestabilne malograđanštine. K tome, skoro da nije pod sumnjom
shvatanje da su ekonomski deprivirani periferni regioni sopstveni nacionalizam koristili u borbi protiv
podređenosti, podjarmljenosti i za ravnopravni ekonomski status u kapitalizmu. To posebno važi za
nacionalno artikulisanu regionalnu i političku emancipaciju kolonizovanih zemalja Trećega sveta.
Obično se smatra - a za to ima i dosta empirijskih potvrda - da su potlačene klase po pravilu

prijemčive za nacionalističke ideologije. No, nacionalni pokreti postaju masovno prihvaćeni tek
u poslednjoj fazi artikulisanja nacionalne svesti, kojoj prethodi politička instrumentalizacija po
pravilu primarnog kulturnog nacionalnog romantizma koncentrisanog oko duhovnog identiteta
probuđenog etnosa, i čiji su nosioci intelektualci (u određenim društveno-istorijskim okolnostima to
su prevashodno marginalni intelaktualci, tj. pripadnici marginalizovanih društvenih grupa), danas
obilato potpomognuti difuzijskim moćima medija.
Od ovih socioloških toposa mene posebno zanima teza o primatu kulturnog “nacionalizma”, tj.
o odgovarajućoj ulozi intelektualca. Naime, postavlja se pitanje da li ova teza važi univerzalno,
a potom, da li važi samo za istorijski primarnu fazu nacionalizma u procesu nastanka nacije, ili pak
i za naknadna nacionalna buđenja i iznova pokrenute nacionalne romantizme u izmenjenim
društveno-istorijskim okolnostima? Da li je, dakle, tačno da je najnoviji nacionalistički talas
balkanskih naroda, među njima i srpski nacionalizam, najpre bio kulturni nacionalizam (ili bar neka
vrsta nacionalnog osvešćivanja u kulturi), potom politički i, konačno, masovna ideologija i pokret
najširih masa? Posebno me zanima uloga srpskih intelektualca, u prvom redu - književnika. To je i bio
razlog opširnog prikazivanja kritičkih prigovora i optužbi na račun srpske književnosti za podsticanje
nacionalizma.
2. Na osnovu izvedenih analiza, ispostavilo se da se dobar deo upućenih optužbi nalazi u polju
nadležnosti sociologije, tj. sociologije književnosti. Te optužbe mogu se klasifikovati u nekoliko
grupa:
- Prenošenje romantičkog modela nacionalne uloge književnosti i pisaca iz 19. veka
u situaciju i probleme s kraja 20. veka.
- Primarna uloga književnika i književničkih organizacija u renesansi nacionalne svesti
i u proizvođenju nacionalističke ideologije; zaokret srpskih književnika od demokratskog
disidentstva prema nacionalizmu.
- Izrazito epsko-mitološko utemeljenje većeg dela savremene srpske književnosti
i savremenosti uopšte; srpska književnost je zarobljenik velikih nacionalnih mitova.
- Opsednutost nacionalnom istorijom, posebno dugim ropstvom pod Turcima i borbom za
nacionalno oslobođenje; nekritičnost u književnoj obradi i promociji nacionalnih stereotipa
mučeništva, borbe i otpora.
- Fatalistička i anahrona literarna stilizacija, mitologizacija i ideologizacija iracionalnog
motiva srpskoga naroda kao večite žrtve, tj. naroda osuđenog da iščezne.
- Dominacija kolektivnog i ideološkog nad individualnim u većini srpskih književnih likova;
kolektivni subjekt kao glavni lik književnoga dela artikulisan je u maniru nacionalističke
ideologije; glavni književni “junak” nije individuum već nacionalni program; kolektivni
junaci, opterećeni svojim sećanjem na patnje srpskoga naroda, podstiču mržnju i traže
osvetu; književna dela šalju poruku o nemogućnosti nacionalnog pomirenja, zaborava
i oproštaja.
- Srpska književnost “populističkog talasa”, književnost “nacionalnog realizma”, obeležena je
otvorenom tendencioznošću i ima tipična svojstva trivijalne literature (sub-literature);
služeći dominantnom obrascu ukusa, ona postaje popularna i doprinosi rastu srpskoga
populizma osamdesetih.
- Srpska književnost je tradicionalistička, anti-modernistička, konzervativna i nekritična
u podržavanju vladajućeg političkog establišmenta.
S druge strane, odbrana od optužbi uglavnom se zadržava kod načelne sumnje u presudnu
ulogu intelektualaca u istoriji, i u faktičku odvojenost književnika od političkog odlučivanja; ili ostaje
kod insistiranja na neproblematičnosti patriotizma uopšte, pa i srpskoga, na obavezi angažovanja oko
nacionalne sudbine, i kod povratnog optuživanja kritičara za srbofobiju, nacionalnu izdaju
i udvorištvo spram belosvetskih finansijera; najzad, pobijanje optužbi katkad počiva na

enciklopedijskom ilustrovanju saznanja da Srbima pripisivana zla nisu srpska ekskluzivnost.
Očito je da na sociološki indikativne optužbe, tj. na kritiku sociološke provenijencije, nisu
davani odgovori sociološke relevantnosti, što znači da su prigovori uglavnom odbijani a da nisu uvek
suštinski obesnaženi. Upravo to podrobno preispitivanje optužbi, zarad odbijanja ili, u suprotnom,
verifikovanja, jeste zadatak sociologije književnosti, i ona ga mora izvršiti bez obzira na vreme koje
izmiče, i bez obzira na ishod argumentacije, koji meni nije unapred poznat. Ovde valja još jednom
napomenuti da je metodološki veoma značajno razlikovati kritike upućene na račun pisaca i njihovih
organizacija, s jedne, i kritike upućene na račun same književnosti, tačnije, pojedinih književnih dela,
s druge strane. To razlikovanje je moguće bez obzira na sociološko određivanje fenomena
književnosti kao kompleksne relacije autor-delo-publika, i bez obzira na činjenicu da u književnosti
(kao i u duhovnoj sferi uopšte) životni stavovi i vrednosne pozicije autora organskije urastaju u tkivo
simboličke tvorevine nego u pozitivno-naučnoj ili tehnološkoj sferi. Naime, ja ovde, između ostalog,
ispitujem da li je i u kojoj meri ono što se naziva nacionalističkom ideologijom doista utkano
u sadržinu i formu književnog dela, i da li je i u kojoj meri moglo da ostvari značajno nacionalno-
mobilizatorsko i nacionalističko dejstvo u recepciji.
II.3. Vučja Književnost: Tradicionalni Motiv Vuka u Srpskoj Književnosti

0. Ovo poglavlje predstavlja pokušaj davanja odgovora na kritiku koju je Rajnhard Lauer
uputio srpskome pesništvu zbog prusustva tradicionalnog mitološkog motiva vuka u njemu, zbog
opasnog preseljavanja ovoga mita iz pesništva u sam život, tj. zbog navodnog buđenja arhetipske
agresivnosti i zverske, vučje surovosti kod Srba.57 U pitanju je kritika koja krivicu za najnoviji
balkanski rat svaljuje na srpsku mitološku tradiciju i na njen živi poetski izraz, na mitotvorce
i pesnike, rečju, na narod čiji je nacionalni identitet prevashodno mitološki utemeljen, narod navodno
vučjeg identiteta, vučje prirode, vučjeg odnosa prema čovečanstvu i civilizaciji - narod vučje sudbine
i, pretpostavljam, “zasluženoga” vučjeg kraja u velikoj svetskoj hajci. Jasno je, stoga, da je polazište
ovoga poglavlja polemičke prirode.58
1. Široko rasprostranjeni evroazijski mit o vuku proishodi, prema Laueru, iz kulta ratničkoga
vođe plemenskih zajednica, kome Sloveni, a delom i Germani, pripisuju sposobnost pretvaranja
u vuka. On tvrdi da je ovaj predhrišćanski mit o vuku posebno učvršćen kod Srba, kod kojih je -
u doba hrišćanstva - stopljen sa kultom svetoga Save; na svoj “imendan”, 27. odnosno 14. januara,
sveti Sava okuplja vukove i “dodeljuje” im plen za narednu godinu. Lauer, doduše, prihvata tezu da je
ovo prevođenje hrišćanskog sveca u “vučjeg pastira” uistinu moglo nastati iz prizivanja sveca radi
zaštite od vukova, ali odmah, odlučno, dodaje da je ono sve više bivalo “identifikovanje pastira
i njegovoga stada sa starom totemskom životinjom Srba” (Lauer 1993; u daljem tekstu, svi navodi iz
istoga izvora). Doduše, on nije mogao da opiše kako je došlo do ovog identifikovanja; naprosto, veli
da je tipičnom promenom jednoga mita, preko hromoga svetoga Save, od vuka postao “hromi vuk”, iz
čega je postepeno izrasla predstava progonjenog, izmrcvarenog vuka. (Ovde se lako uočava natezanje
čitave konstrukcije, koje proishodi, između ostalog, i iz Lauerovog nepoznavanja supstancijalnog
i skoro univerzalnog mitološkog značenja hromosti.) Po njegovoj oceni, srpski mit o vuku se na
opisani način oštro odvojio od čitave antičke tradicije basni, u kojoj je vuk uvek predstavljen kao
opasna krvoločna zver, od tradicije koja vazda opominje - poput Plautove “homo homini lupus est” -
57
Budući je ovaj aspekt Lauerove kritike (koja se ipak ne može en bloc odbaciti) najmanje utemeljen,
najproblematičniji, a i direktno se tiče savremene srpske poezije, posvećeno mu je posebno poglavlje.
58
Objavljivanje Lauerovog teksta nije prošlo bez kritičkih reakcija; vidi: Kleut 1993, Koljević 1994, Petković
1997a, Čolović 1997. U svom temeljnom i korektnom tekstu Marija Kleut na sledeći način formuliše “glavnu
intenciju” Lauerovog rada: “dokazati da u konfliktnim vremenima nacionalni mitovi razvijaju potencijale
militantnosti, nehumanosti, surovosti i netolerancije te mogu ljude pretvoriti u životinje; to je izrikom rečeno; a
da srpski mit ima to svojstvo u svojoj prirodi, različitoj od prirode mitova drugih naroda - to se iščitava iz
interpretacije, izbora pojedinosti, selekcije činjenica”. (Kleut 1993: 402 - u fusnoti)
na obavezu ljudskoga a ne vučjega postupanja prema bližnjima. “Nadvladati i ukrotiti vuka - kako
spoljašnjega tako i unutrašnjega - to od antike spada u civilizatorske zadatke svakoga naroda”.
Lauer smatra da je u novijoj srpskoj lirici došlo do znatnoga odstupanja od ove tradicije. Za
primer uzima zbirku pesama Vaska Pope Vučja so, koja navodno sadrži šifrirane, u mit o vuku
zaodenute “tajne poruke srpstva”. Naime, Lauer je uveren da progonjeni vuk i obeščašćena velika
božanska vučica simbolizuju nacionalno poniženu i obesnaženu Srbiju iz Titovoga doba, a da
probuđeni hromi vuk s novoizraslim gvozdenim zubima simbolizuje uskrsnuće predaka i buđenje
Srba. “Poruka ovih - izvanredno lepih - pesama izlazi na to da vučje pleme pokazuje kao žaljenja
dostojnu žrtvu, kojoj će nakon dugog ponižavanja i proganjanja biti dosuđen blistavi povratak”. Ali,
vuci su grabljive i krvoločne zveri, koje ostavljaju za sobom krvav trag svojih nedela. Kod Vaska
Pope mit o vuku “zadobija opasnu dvoznačnost, koja tačno odgovara onome što danas srpska
propaganda radi sa svojom tezom o genocidu. Naravno, Vasko Popa nije mogao da sagleda takve
posledice. Kada se, pak, logika takve mitske lirike tačno promisli, teško da se može reći da pred
sobom imamo ‘nedužnu poeziju’.”
Popino širenje “vučjih poruka” sledili su, prema Laueru, Rajko Petrov Nogo i “njegov saborac
na nacionalističkom frontu”, Gojko Đogo. On navodi završne stihove Nogove pesme Pir vukova iz
zbirke Zimomora (1984): “vukovi će doći, vukovi će doći...”. Potom se poziva na Đogovu Vučju
pesmu, u kojoj takođe “prepoznaje” već istaknuto mešanje kategorija dobra i zla, a ne promiče mu ni
pesnikova reč o vučjem urliku kao zajedničkom jeziku ovoga sveta, sa stihovima: “Možda je zato
vučiji grkljan / Sličan grkljanu koji ovo peva”.
Na osnovu svega, Lauer zaključuje da iz mita o stradanju za Popom stupa krvoločni vuk.
“Isprava samo u poeziji, ali je on prenet u realnost, i njegova pomama nema kraja”. Tako, ispada da
navodno arhetipsko krvološtvo srpskoga naroda biva probuđeno upravo poetskim prizivanjem mita
o vuku, mita o žrtvi i mita o stradanju, tj. logično proishodećim prizivanjem osvete.
2. Pošto sam već načelno pokušao da odgovorim na pitanje o konstitutivnoj ulozi mitologije
u književnosti, ovde ću samo podsetiti na stvarno mesto vuka u srpskoj mitologiji.
2.1. Onako kako je vuk nekada vladao šumama i torovima Evrope, tako je preplavio
i mitologije njenih naroda. “Nekada je u Evropi bilo vrlo mnogo vukova. (...) Velike štetočine
i krvoloci od kojih stoka, pa čak i ljudi, nigde nisu bili sigurni, vukovi su bili od velike materijalne
štete i od jakog uticaja na narodni život i na narodni duh svuda u Evropi. Zbog toga su ostavili vrlo
jakih tragova u verovanjima, običajima i predanjima sviju evropskih naroda”. (Đorđević 1958: 205)
Naravno, to onda važi i za narodnu i za umetničku književnost mnogih evropskih naroda. Mitologija
i književnost Srba, dakako, nisu nikakav izuzetak. Prema Čajkanoviću, “kod indoevropskih naroda
postojala je predstava o božanstvu u vučjem obliku, i takva predstava nije nedostajala ni našem
narodu, u njegovoj dubokoj starini”. (Čajkanović 1994, 2: 486)59
I u srpskome narodnom verovanju vuk je đavolovo stvorenje, demonska životinja (u koju se
inkarniraju duše pokojnika); njeno se pominjanje ne preporučuje, a ako je to neizbežno, koriste se tzv.
“zaštitna imena” (nepomenik, kamenik, ala...)60. Doduše, veruje se i da gotovo svi delovi vučjeg tela
imaju zaštitnu ili lekovitu moć, što važi i za negovo strašno ime, i za vuka samoga kad se s njim
kogod okumi ili pobratimi. Zaštita od vukova može se obezbediti samo određenim magijskim
radnjama (kojima se npr. postiže da vuku bude skamenjena čeljust), pre svega na praznike posvećene
sv. Arhanđelu, sv. Mrati, sv. Savi i sv. Đorđu. “Iz svih verovanja i običaja može se zaključiti da je vuk
59
“Religijski značaj vuka poznat je. On je demonska životinja, koja stoji u vezi sa donjim svetom. Za to
možemo naći dovoljno dokaza u mnogim religijama, u grčkoj, rimskoj, germanskoj, galskoj, i u religijama
drugih naroda sredozemnoga sveta, kakve su etrurska i misirska. Htonična božanstva i demoni javljaju se često
u vučjem obliku... “ (Čajkanović 1994, 3: 34) Vuk je atribut germanskog Vodana, galskog Dispatera i
nekadašnjeg srpskog vrhovnog boga (3: 56, 99), a u starom srpskom verovanju takođe i atribut đavola (5: 290).
60
Kada su u Svrljiškim planinama nedavno (1998) primećeni tragovi vuka, pisac ovih redova čuo je od starijeg
seljaka iz Sićeva da se “pojavila divljina”.
u staroj srpskoj religiji, kao i u etrurskoj, grčkoj, rimskoj, germanskoj i keltskoj, predstavljao demona,
a možda i božanstvo donjeg sveta. U narodnoj tradiciji izvesne funkcije ovog htoničnog božanstva -
koje je, kako izgleda, u docnijem razvoju bilo antropomorfizovano - vezane su za neke hrišćanske
svece, u prvom redu za sv. Savu, zatim za sv. Mratu, sv. Arhanđela i sv. Đorđa”. (Kulišić 1970: 82,
“Vuk”) Uglavnom, sva praznovanja posvećena vuku imaju za cilj zaštitu stoke i ljudi od ove zveri.
Pomenuti sveci jesu u nekom dosluhu sa vukovima, mogu im komandovati, i stoga predstavljaju
zaštitinike od vukova. Vuk se, doduše, može umilostiviti raznim obrednim davanjima, čak davanjem
“desetka od stoke”,61 ali se on sistematski tamani na razne načine. Ubijanje vukova se blagosilja, ali
i naređuje, pa i nagrađuje u obrednoj vučarskoj prošnji (Đorđević 1958: 227-231), premda “po
narodnom mišljenju izgleda da se ni suviše ubijanje vukova ne svršava dobro”. (Đorđević 1958: 227)62
Vuk je ponekad i ponegde (južna Srbija, Bugarska) čak “tabuirana” životinja. (Čajkanović 1994, 5:
61) Verovatno bi Laueru, u njegovoj kritičkoj analizi srpskoga “mita o hajducima”, bilo veoma
dragoceno svedočenje o posebnim simpatijama između vuka i hajduka, koje bi i te kako išlo u prilog
njegovoj tezi o kobnom ostvarivanju mračnih srpskih mitova. “I pored ogromne štete koju čini vuk,
on ipak uživa kod našeg naroda izvesne simpatije. Naročito je omiljen kod hajduka. Susret sa njim
donosi im uvek sreću. Bilo je hajduka koji nikad u životu nisu hteli ubiti vuka”. (Čajkanović 1994, 2:
132 - iz odgovora Veljka Vučevića, iz Uroševca, na pitanja Tihomira Đorđevića, 1927. godine) Inače,
u istočnoj Srbiji vuk se dugo zadržao u narodnom verovanju, valjda stoga što ga je tamo vazda bilo
i što se i dan-danas može sresti. Đorđević govori, između ostalog, o praznovanju sv. Save kao
zaštitinika od vukova u Boljevačkom srezu, o istovrsnom praznovanju sv. Trifuna (Trivunci)
u Zaglavku itd. (Đorđević 1958: 214)
Čajkanović ističe da je, po drevnom verovanju, “vuk vrlo istaknut totem srpskog naroda”
(Čajkanović 1994: 1, 369), odnosno “mitski srodnik i predak Srbinov” (1: 398), “mitski ekvivalent
čovekov” (2: 240). Identifikovanje živog Srbina i vuka63 može se, po njemu, prepoznati i u očuvanim
pozdravima, uspavankama, u babičjem objavljenju da je “rodila vučica vuka” itd., a identifikovanje
mrtvog Srbina i vuka u verovanju da se mrtav Srbin mora pretvoriti u vuka, tj. vukodlaka, vampira.
(2: 486) “Srbi su verovali da nema razlike između njih i vukova, i da ih sa ovima spaja nekakvo
mističko srodstvo i prisni odnos”. (2: 404)
2.2. Među svecima koji “kontrolišu” vukove prednjači sv. Sava. “Mnoga naša predanja
o postanku vukova u vezi su sa svetim Savom”. (Đorđević 1958: 207) No, valja imati na umu da
u narodnom predanju sv. Sava uglavnom stvara vuka proklinjanjem psa, ili proklinje vuka, ili pak, da
đavo stvara vuka protiv sv. Save itd; no, verovanje kaže i to da su “vuci hrtovi svetoga Save”.
Etnolozi kažu da je srpski narod na sv. Savu preneo funkcije svoga prastarog tezmoforskog božanstva
(zakonodavnog u prometejskom smislu), ali i funkcije vučjeg starešine, čobanina i zaštitnika64 (koji je
istovremeno i zaštitinik ljudi od vukova). “U našem narodu postoji, dakle, kult svetoga Save kao
starešine nad vucima, i zbog toga je vrlo verovatno da je legenda o svetome Savi koji određuje
vucima hranu starinska srpska. Verovanje o kome je u legendi reč, s obzirom na to što se nalazi i kod
Rusa i Bugara, izvesno je bilo još zajedničko slovensko”. (1: 453) Ovo određivanje hrane,
sankcionisanje i blagosiljanje vučjega prava na ulov, u stvari je objašnjenje nekadašnjeg prinošenja
krvnih i, štaviše, ljudskih žrtava ovoj demonskoj životinji (1: 454), odnosno hromome vuku -
starinskom božanstvu u vučjem obliku (1: 459) - koje se žrtvovanje još uvek može prepoznati
61
Ovo verovanje zabeležio je Aleksa Vasiljević, v. Vasiljević 1996: 23.
62
Dušan Bandić tumači darivanje lovaca kao umilostivljavanje i ublažavanje gneva ubijenoga vuka. (Bandić
1991: 27)
63
Ovakva inkarnacija postoji i kod Germana i Kelta. (v. Čajakanović 1994, 3: 35)
64
U našoj narodnoj tradiciji vukovi jesu “stalni pratioci svetoga Save, njegovi hrtovi (...) ili kerovi (...), kao što
su, u germanskoj mitologiji, vuci hrtovi Vodanovi” (Čajkanović 1994, 3: 33) O tome svedoče braća Grimm: J.
Grimm, Die deutsche Mythologie; W. Grimm, Die mythische Bedeutung des Wolfes. “Odnosi između svetoga
Save i vukova intimni su i prijateljski: sveti Sava naziva vuka drugom, i još mu daje blagoslov da uvek može
izabrati najbolju ovcu”. (loc. cit.)
u vučjim praznicima kao što su npr. Mratinci (1: 456-457; 3: 48-49), zatim u badnjidanskoj “vuku
večeri” (2: 240, 484-485; ovaj običaj sreće se i kod Poljaka, 3: 187). “To starinsko, teriomorfno
božanstvo u vučjem obliku, koje je imalo svoje praznike, svoje kultičke legende, i kome su prinošene
i ljudske žrtve, docnije je (...) antropomorfizirano i njegove funkcije, s vremenom, primio je (pored
nekih drugih svetaca) i sveti Sava. Ali valja naročito naglasiti da je proces prelaženja teriomorfnog
božanstva u antropomorfno bio vrlo lagan, i da (s obzirom na živo verovanje u božanskog vuka -
‘vučjeg čobanina’, po svima krajevima našeg naroda) još nije potpuno završen”. (460) Dakle, prema
Čajkanoviću, ne samo verovanja nego i kultovi potvrđuju da je vrhovni hromi bog donjeg sveta
u vučjem obliku prethodio takođe hromom antropomorfnom srpskom vrhovnom bogu - Dabogu, čije
su funkcije potom prenete svetome Savi. (3: 118-122)65
3.1. U jednom odgovornom komparativnom pristupu lako bi se pokazalo - kao što je gore
nagovešteno - da vuk pripada čitavoj indoevropskoj mitologiji, da ga ima i u staronemačkoj religiji
i mitologiji, te da se njegovo prisustvo u narodnom verovanju Srba ne može smatrati nekim
eksluzivnim momentom i kulturološkim izuzetkom. Štaviše, smatram da ono što je u srpskome
verovanju izuzetno, naročito i neobično, ne samo da ne treba prikrivati i istiskivati iz nacionalne
svesti, već pomno istraživati i kritički obezbeđivati kao osobeni konstituens nacionalnog kulturnog
identiteta - pa i kad se radi o mitološkom “pretku”: hromome vuku.
3.2. No, smisao moga polemičkog nastojanja nije u tome da pokažem kako Rajnhard Lauer
greši u interpretaciji zbog toga što: ne uzima u obzir da - ako se uopšte može govoriti o srpskom
totemskom pretku - vuk nije samo srpska totemska životinja, da je uostalom vuk samo zver među
drugim zverovima, te da verovatno i nije krvoločniji od drugih zverova... Smisao nije u tome da se
srpski narod opravdava zbog svoje mitološke “identifikacije” sa vukom, već u tome da se pokaže
kako Lauer promašuje u interpretaciji poezije i smisla mitološkog u poeziji, kako - verovatno ojađen
zbog stradanja nedužnih, ali i opterećen političkim stereotipima - tumači poeziju u političkom ključu
i u dnevnopolitičke svrhe. On to čini natrčavanjem na prvu semantičku loptu, koje se obično završava
kao hermeneutički faul, i naprosto ne uspeva da dešifruje dublje značenje poetskog teksta, tj. njegove
mitološke osnove.
3.3. U poeziji Vaska Pope “vuk” doista zauzima značajno mesto, pre svega u knjizi pesama
Vučja so (pesme iz perioda 1968-1974; izdanje: 1975); no, ne smeju se prevideti ni ciklus “Savin
izvor” iz knjige Uspravna zemlja (1965-1971; 1972), kao ni pesme iz zbirke Živo meso (1972-1973;
1975).
3.3.1. U knjizi Uspravna zemlja, posvećenoj nacionalnim mitološkim i istorijskim temeljima
(ciklusi: “Hodočašća”, “Savin izvor”, “Kosovo polje”, “Ćele-kula”, “Povratak u Beograd”), Popa je -
hodočasteći tajnovitim stazama baštinjenoga “vučjeg sazvežđa” (Hodočašća) - morao da se suoči i sa
mitološkim dimenzijama lika svetoga Save. Na dnu lekovite i životodavne vode Savinog izvora “Sija
biljurna vučja glava / Sa dugom u čeljustima” (Savin izvor); sveti Sava večno živi “Okružen svojim
vukovima” (Život svetoga Save), odnosno hodi izvan vremena “U pratnji svojih vukova” (Sveti Sava).
On pomaže svome stadu da dođe na svet, podiže ga i neguje - “Poji žedne vukove” (Pastirstvo
svetoga Save), odaziva se dozivanju ugroženih vukova i “Kuje im novu kičmu / Od mladoga gvožđa”,
nakon čega ga oni, oslobođeni, pozdravljaju “Beskrajnim urlikom” (Kovačnica svetoga Save). On
podučava i hrani znanjem svoje vučje stado (Škola svetoga Save), neguje ga (Putovanje svetoga
Save), a i sam u svome izvoru “Vidi svoju vučju glavu / I na čelu ispisan znak / Novog obećanog
sazvežđa” (Sveti Sava na svome izvoru). Sve to, doista može biti tumačeno kao Savino negovanje
sopstvenog “vučjeg” naroda, i proricanje njegovog novog sazvežđa.
3.3.2. Knjiga Vučja so sačinjena je od sedam ciklusa koji već naslovima otklanjaju svaku
nedoumicu o “tematskom” usmerenju: “Poklonjenje hromome vuku”, “Ognjena vučica”, “Molitva
65
U dokazivanju i ilustrovanju teze o prvobitnoj likomorfnosti (vukolikosti) ovoga boga Čajakanović se, između
ostalog, poziva i na jednu legendu iz Svrljiga, prema kojoj “vukove ne saziva božanstvo u ljudskom obliku,
nego vuk, jedan naročiti hromi vuk”. (Čajakanović 1994, 3: 118) Naravno, radi se o zapisima Alekse Vasiljevića
(Vasiljević 1996: 23-25).
vučjem pastiru”, “Vučja zemlja”, “Pohvala vučjem pastiru”, “Tragovi hromoga vuka”, “Vučje
kopile”. No, tumačenje smisla nikad nije jednostavno prevođenje poetske teme.
Pesnik doista moli “osramoćenog hromog vuka”, svoga “starog hromog boga”, da se vrati
“u svoju jazbinu” dok ne prođu hajke; on puzeći “urla” u njegovu nekadašnju veliku slavu i čeka da
mu hromi vuk režanjem da znak da se digne; moli da ga hromi vuk nadahne “ognjem iz čeljusti”,
kako bi u njegovo ime propevao “Pramaternjim lipovim jezikom”, i kako bi postao tumač njegovog
ćutanja; moli ga da se vrati u svoju jazbinu i da tamo spava dok mu “ne niknu novi gvozdeni zubi”, i
dok ga zavijanjem ne probudi njegovo uskrslo pleme. Tu je i “ognjena vučica”, koju zatičemo kako
leži “u podnožju neba”, ali koja se posle proganjanja, mučenja i silovanja, “diže na zadnje šape”, i to
“...zajedno s vukovima / Skamenjenim u njenoj utrobi”. Pesnik, u prvom licu množine, dakle u ime
kolektiva kojem pripada, moli “vučjeg pastira” da nas nahrani, da nas prihvati “Ovakve odrane
obogaljene / i obezglavljene”, da nas naoruža oskrnavljenim šapama, da nas ne ostavlja same, već da
nas uznese u posečeni praroditeljski gaj, “...u sazvežđe / Velikoga vuka”. Pesnik ne vidi svoju zemlju,
jer je vuk obavija “urlikom svojim crnim”, jer kleči na njoj, pa se ne zna da li je miluje ili davi; otac
mu odgovara da vidi zemlju raspetu “Između četiri ocila / Na kojima vuk zube oštri”:
Četiri će ocila znati sine

Oštri li vuk zube za nju raspetu
Ili za one koji su je raspeli
Pesnik vidi da vuk odnosi “Zemlju našu devičansku” ali ne zemaljskim putevima:
Nosi je nekuda uvis

U nebesku valjda svoju jazbinu
Koju smera za nju
i za sebe da iskopa
On ne zna da li je vuk otima od nas “Ili je naprotiv spasava”. Otac, pak, ne zna da li je zavetna
vučja zemlja mrtva “Ili je tek sada spremna / Za drugo rođenje”:
Od vučje to zavisi gladi

I od naše zvezde vodilje
Ni od čega drugog sine
Popin hromi vuk, za koga svi veruju da je mrtav, premošćuje svetove, jer je istovremeno i pod
zemljom i na nebu, on “Jednom nogom nebo gazi / Ostalima zemlju”:
Na zapaljenim guslama
Hromi vuk pod zemljom leti
A on, pesnik, vučje kopile, u sukobu je sa pasjim svetom koji na njega laje: da puzi, da poliže
“sve očeve tragove”, da “zapuši usta”, da “pregrize jezik” i “zadene ga za pojas” - da zanemi. On se,
pak, vazda rađa “Iz vučjega cveća”, dojen “senkom stare vučice”, govori “sam sa sobom”, peva “bez
prestanka”, i provodi sav svoj život u potrazi za “pravim svojim ocem”, ne bi li ga uskrsnuo; uči
mlade vukove i slobodno urla s njima na mesec, povlači se u tamne dubine mita iz kojeg “...prvo niče
/ Novo vučje cveće / A potom sve ostalo po redu”.
Doista, u tumačenju se može prihvatiti da Popa drži do svog, srpskog mitološkog (totemskog?)
pretka, i da ga nedvosmisleno vezuje za svetoga Savu, od koga očekuje pouku i podršku; nada se
i novom “vučjem sazvežđu”, na koje treba pričekati do bolje prilike; sluti podizanje osramoćenoga
hromoga vuka i ognjene vučice (koja je pesnikova, a ne srpska mitološka tvorevina); ne zna, doduše,
da li će vuk uzneti upropašćenu zemlju u carstvo nebesko ili u carstvo zemaljsko, budući on hodi i po
jednome i po drugome; ali zna da njeno spasenje zavisi samo od prevage ili sklada “vučje gladi”
i “zvezde vodilje”. Tačno je i to da provodi život u traganju za poreklom, i da očekuje da iz mita
nikne budućnost; i, u svakom slučaju, ne odustaje od svoga životodavnog pevanja, makar se ono kod
nekih kritičara smatralo i vučjim zavijanjem - odbija da se odrekne poezije kakva je u njegovom
slučaju i na ovome tlu jedino mogućna.
Lauer bi mogao biti zadovoljan stihovima u kojima kao da se jasno vidi kako vučji nakot mora
konačno biti sateran pod zemlju:
Dobre tvoje plamene pouke

Već uveliko cvetaju
U korovu nad nama
Raduj se vučji pastiru
No, Popa me misli da se odrekne svoga, navodno vučjeg, jezika, i pevanja na svom očinjem
jeziku i iz očinjega grla. Psi laju na vučje kopile, na pesnika,66 da ima vučju pamet, da ima vučje misli,
i da mu reči zaudaraju na ljudsko meso i vučje seme:
Lajete lajete lajete
Da mi iz grla izlazi
Poznati krvožedni urlik
Koji ja nazivam pesmom
Lajte vi samo
66
U zbirci Živo meso, koja je nesumnjivo autobiografskog karaktera, Popa peva o sopstvenom, mitološki
posredovanom, vučjem poreklu (Vučje poreklo): o tome da je od svoje pramajke, koja je “Imala senku vučice”,
nasledio oči, jezik, a možda i “vučju senku” (Vučja senka), o tome da će ga staramajka celog života “Na svom
lanenom vlaškom jeziku / Vučićem zvati” (Vučje oči), da je njegov praded smrću zapretio ubijanje izgladnelih i
opasnih vukova (Poočim vukova), da su se njegovi preci bolje sporazumevali s vukovima nego s ljudima (Susret
s praočevima), a da bi se i on sam - po rečima staramajke - “...lako nagodio / S repatim igračima” (U znaku
vukova). Prema R. Mikiću, ovde se očigledno rsdi o nastojanju “da se religijsko-mitološki elementi utkaju u
tumačenje porekla samog lirskog subjekta, u izgradnju njegovog identiteta”. (Mikić 1997: 138)
3.4. Što se tiče Popinih “sledbenika”, možda je najbolje da progovore sami, pogotovu stoga što
u njihovoj poeziji vuk ne zauzima ni izbliza tako značajno mesto kao kod Pope. Neka pesma Rajka
Petrova Noga Pir vukova sama svedoči o svom smislu i o navodnom prizivanju vukova:
U dumači mojoj pirovali vuci...
A jutro boso ko tigrova šapa

i rosno beše i pomalo jeze
belonogih breza, drhtave i sive.
U mekoti mahovine nicale su gljive

meke i stidljive, a nedelja bela
sipala je rumen po toplim gnezdima
i plavim i toplim od topline noći:
vukovi će doći, vukovi će doći...
Čitalac će relativno lako prosuditi bar to da li je u pitanju prizivanje vukova ili strepnja i slutnja
njihovog povratka. Zamislite da neko presmu protumači tako da u njoj prepozna strah Nogovog
naroda od ponovnog dolaska vukova-koljača?! Pesmi bi se tada možda mogla pripisati neka vrsta
otvaranja starih rana, odsustvo spremnosti za praštanje, i dodati negovanje zlopamćenja
i netrpeljivosti… Ali, u tom slučaju (hipotetičkom, podsećam), “vukovi” bi bili pripadnici one druge
zajednice, koja “piruje”, krvavo, a ni u kom slučaju ne bi mogli biti mitološki preci Srba, njihovi
zaštitnici. Ko još strepi od dolaska svojih zaštitnika!
3.5. Pogledajmo i “obeleženu” Vučiju pesmu Gojka Đoga:
Čovek često vidi samo jednu boju

Misli jednu misao, peva istu pesmu
Nekad crnu nekad belu
Nekad se teški suncokreti
Kao žuta zvona preko neba njišu.
Tako je ponekad
Ono sivo zavijanje u šumama
Zajednički jezik ovog sveta,
Veran boji predmeta i vetru
Što im menja položaj i oblik,
Možda je zato vučiji grkljan
Sličan grkljanu koji ovo peva.

Ne meša Đogo kategorije dobra i zla, već govori o jednostranosti i zaslepljenosti ljudskoj,
o tome da čitavim svetom povremeno ovladava vučji jezik, i da ni pesnik ne mora biti toga pošteđen.
To priznanje spada u red tipično poetskih diranja u najdelikatnija mesta sveta i života, i predstavlja
napor samoraskrivanja, a ne slavljenje zla.
4.1. Ima, dakle, vuka u srpskoj poeziji, i to u značenju jednoga od ključnih simbola.67 U pitanju
je čvrsta ukorenjenost jednoga dela srpske poezije u nacionalnoj mitologiji. To obraćanje nacionalnoj
mitologiji svakako je, u načelu, dobar znak, koji svedoči o najdubljem utemeljenju jednoga pesništva,
tj. o njegovom zadiranju u arhetipske slojeve jedne kulture. Pojačano prisustvo mitološkog u srpskoj
književnosti, konkretno u pesništvu, može se razumeti najpre iz prihvatljive pretpostavke da
ekspanzija mitološkoga načina mišljenja prati situacije društvene i psihološke (kolektivne
i individualne) nestabilnosti; zatim, posezanje za mitološkim izvorima saznanja zbiva se u situacijama
gubljenja perspektiva i istorijske zbunjenosti, u situacijama naraslog osećanja ugroženosti
i nerazumevanja globalnih i konkretnih istorijskih prilika; najzad, s obzirom na neskrivene naslage
paganskog u srpskome narodnom verovanju, koje probijaju i kroz pravoslavnu veru i rituale, valjalo
bi modifikovati i u razumevanju našeg problema primeniti još i šelingovsku tezu o simbolizmu kao
tipičnom izrazu politeističke religije, koji je (simbolizam) suprotstavljen pretežno alegorijskim,
antičulnim religijama otkrovenja i - zbog svoga očuvanja čulnog i konkretnog - pogodniji za
umetničko izražavanje. (Petrović 1995: 174)
Naravno, simbol vuka može biti različito tumačen. Ako se jednoznačno shvati kao simbol zla,
onda se u tumačenoj poeziji svakako ne može prevideti i bojazan od njegovog povratka. Ako je vuk
prost izraz zla, a u našem slučaju nagoveštaj i najava osvete, onda se mora postaviti pitanje stvarnoga
delovanja ovoga mita, posredstvom poezije, u najširoj javnosti. Nema nikakve sumnje da vodeći
srpski političari u kritično vreme nisu čitali ovu poeziju; osim toga, u pitanju je garnitura političara
koja se ne bi mogla pohvaliti utemeljenjem svoje pozicije u nacionalnom kulturnom obrascu, kako
god to neobično zvučalo. Ostaje mogućnost da su uticaj neposredno izvršili sami pesnici. To je, pak,
malo verovatno ako se ima u vidu da dela ovih pesnika nisu visokotiražna u značajnijoj statističkoj
meri.68 Što se tiče kritičke promocije, zar doista ne zvuči paradoksalno da je Vasko Popa dobio
nagradu AVNOJ-a (svakako ne “prosrpsku” nagradu) 1977. godine, dakle, dve godine posle
objavljivanja “inkriminisane” zbirke Vučja so. Preostaje još samo jedna mogućnost: da je, naime,
Vasko Popa ostvario značajan uticaj na druge srpske pesnike, šireći svoje “vučje poruke”, kako bi
rekao Lauer, a da su ovi pesnici (među njima Nogo i Đogo) podsticali srpski nacionalizam, i to više
svojom javnom, nacionalističkom političkom delatnošću nego svojom poezijom.
4.2. Tako bi mogle izgledati hipotetički povučene kulturno-istorijske i političke konsekvence
recepcije i delovanja Popine poezije, pod uslovom da je definitivno utvrđena jednoznačnost simbola
vuka. Ali, takva vrsta interpretativne saglasnosti nije postignuta. Ta činjenica ne obesnažuje po sebi
Lauerovu tezu, ali joj i ne dopušta neproblematično važenje.
67
Vuk se može “loviti” i u poeziji Rastka Petrovića. Doduše, veli Bojan Jović, za razliku od Vaska Pope, kod
Petrovića motiv vuka “pre je pojedinačnog nego opšteg karaktera”, nije od “odlučujuće važnosti za Petrovićevo
delo” (Jović 1997: 210), i oslobođen je dobrog dela svoje “opšte, a potpuno tradicionalne srpske semantike”.
(213).
68
I inače, ako se imaju u vidu tiraži, pitanjeje kakav je pretpostavljeni uticaj većine srpski pesnika. Možda je u
tom pogledu izuzetak samo Matija Bećković. O uticaju srpskih pesnika Ljubomir Simović na jednom mestu
kaže: “Glas pesnika ne treba precenjivati. Tiraži naših knjiga, koji su prvo spali na dve hiljade, pa na hiljadu, pa
na pet stotina primeraka, čine smešnim svaki razgovor o uticaju pesnika. Šta je hiljadu primeraka jedne knjige u
odnosu na dvesta hiljada primeraka nekih novina? I šta je pet stotina čitalaca u odnosu na nekoliko miliona ljudi
koji gledaju televiziju? Očekivati od pesnika, koje, kao što znamo, malo ko čita, da ‘dekontaminiraju prostor i
svest’ takođe znači nemati pravu predstavu o stanju u kome se nalazimo, i o mogućnostima da se iz njega
izađe”. (Simović 1998)
U najmanju ruku, “simbolizam vuka ima dva aspekta: jedan je okrutan i satanski, a drugi je
povoljan”. (Chevalier 1989: 771; vidi takođe: Milovanović 1994; Kuper 1986.) Marija Kleut veli da
čak i kad bi se prihvatila suštinski neodrživa teza da je “simbolika vuka jednoznačna”, ostaje
otvorenim pitanje da li je mesto i značenje vuka u srpskome mitu doista drukčije od mesta vuka
u mitovima drugih naroda: “Ne baš nasumce biranim primerima (metod slučajnog izbora nije
primenjen ni u radu dr Lauera) može se dokazati upravo suprotno, različitim vrstama argumentacije”.
(Kleut 1993: 404) Osim toga, ona ukazuje i na razliku između simbolike u pisanoj književnosti, koja
se “uspostavlja u sistemu svakog pojedinačnog dela”, a “može biti višeznačna (ne dvosmislena)”,
i simbolike usmenog književog dela, koja se uspostavlja u kontekstu tradicije, verovanja, folklora - ali
takođe “nije nepromenljiva, jednom zanavek data, uvek ista u sinhronijskom i dijahronijskom aspektu,
na svekolikoj teritoriji jedne govorne zone, u svim žanrovima”. (Kleut 1993: 406)
Imajuæi u vidu savremeni “aksiom” višeznaènosti umetnièkih dela i otvorenosti
poetskog teksta za razlièite interpretacije, pogledajmo bar neka od moguæih tumaèenja
simbola vuka u Popinoj poeziji: neki ga razumevaju iz najšire mitološke pa i transmitološke
perspektive, neki striktno iz nacionalne mitologije, a neki iz novijeg društvenog konteksta.
4.2.1. Pođimo od Petkovićevog tumačenja “paganskog svetog prostora” is Vučje soli. On najpre
podvlači da “razmere koje ovde dobijaju vuk i vučica, zatim grozna telesna mučenja, raspolućivanja
i čudotvorna oživljavanja koja im se pripisuju, kao i molitveno obraćanje hromome vuku, sa
strepnjom, možemo valjano shvatiti samo kad ih iz našega svetovnog vratimo u njihov sveti prostor”.
(Petković 1997b: 33) Naprosto, prevođenje arhetipskog jezika za kojim poseže Popa u “pojmovno-
logički jezik” moguće je samo uz gubljenje onoga što upravo čini njegovu osobenu supstancu; osim
toga, gradivo Popinog “speva” jeste mitsko, ali je “oblikovanje pesničko”, tako da su predočene
pesničke slike upravo “plod književne uobrazilje”, rezultat osobene pesničke rekonstrukcije
Čajkanovićevog predloška. Za Petkovića, Popine mitsko-poetske slike obeščašćene vučice takođe
imaju savremene konotacije; ali ona je kod njega shvaćena kao “mitska majka zemlja”, a ne kao
zemlja Srbija iz Lauerove interpretacije: “Majka zemlja koju psi beščaste povezana je, kao lice
i naličje, sa slikom zemlje uhvaćene ‘u čelične zamke’ moderne tehničke civilizacije. (...) Samo su
svest i iskustvo modernog pesnika, u susretu s drevnim srpskim i slovenskim predanjem, mogli dati
ovu čudesnu sliku zemlje - koju je čovek u nezadrživom naučnom i tehničkom usponu uveliko
opustošio - kako kao ranjena zver uzmiče, vraća se svome vaseljenskom pojilu, da bi se zacelila”. (46-
47) Ivan V. Lalić bio je mišljenja da je pesnikov zadatak “da obavi čin prepoznavanja” onih “znakova
kolektivne sudbine” koji se nalaze u “dubini početaka kolektivnog iskustva, u korenima drevnih
nacionalnih mitova”; ciklus Vučja zemlja jeste jedan “ritualno odigran” mit, čiji je predmet
“kolektivna nacionalna sudbina, a simboli-akteri su zemlja, u personifikaciji zaspale lepotice, i vuk uz
nju”. No, dodaje Lalić, simboli u Popinoj poeziji “ne dejstvuju kao sistem konvencionalnih znakova,
koje treba dešifrovati da bi komunikacija bila uspostavljena”. Stoga u ovoj “jedinstvenoj inkantaciji”
pre svega “živi čitava čežnja moderne poezije da nađe vezu sa svojim prapočetkom, da nađe opet
smisao koji je u svom trenutku rodio poeziju kao ljudsku nužnost. U toj inkantaciji izražen je
i kompletan pesnički program: venčati novu osećajnost sa najstarijom mudrošću”. (Lalić 1988: XXV-
XXVII) Nikola Grdinić takođe smatra da Popina simbolika iz Vučje soli, premda ishodi iz srpske
mitologije, nadilazi njen usko shvaćeni etnički i nacionalni okvir: “Treba napomenuti da je nivo
apstrakcije u ovoj knjizi takav da koliko god da se figurom vuka konotira na srpsku mitologiju
predhrišćanskog perioda, toliko ima i univerzalno značenje, jer govori o problemima kakvi postoje
u svakoj nacionalnoj kulturi”. (Grdinić 1987: 151/152) Radi se o odnosu i prožimanju stranog
i domaćeg, o zameni izvorne kulture uvezenom, te o svagda prisutnim sumnjama u valjanost kulturno-
istorijskog opredeljenja.
4.2.2. Za Miodraga Petrovića, vuk “ne simbolizuje samo mitsku tradiciju već i gospodarska
vučja htenja”, pa je ciklus “Vučja zemlja” svojevrsna “kritika političkog uma”, odnosno kritika
otuđene “gospodarske svesti”. (Petrović M. 1995: 177-181) Kao ilustraciju tvrdnje da su Popine
pesme iz Vučje soli mnogoznačne, Ljubinko Radenković navodi upravo Lauerovo tumačenje. Pri tom,
i sam dodaje da ciklus “Vučja zemlja” “može biti aluzija na društvenu stvarnost”. (Radenković 1997:
184) Snežana Samardžija ide nešto dalje kad veli da “ako iz rasporene vučije utrobe već ‘viri
/ Oskvrnavljena sveta slama’, onda su Popini stihovi i amanet i upozorenje potomcima”. (Samardžija
1997: 177) Aleksandar Jovanović najpre podseća da je ciklus “Poklonjenje hromome vuku” bio
predmet jedne davne, već zaboravljene “žalosne i ispolitizovane polemike”, koju je zapodenuo Igor
Mandić, “pogrešno pročitavši ovaj ciklus (zamenivši Hromoga vuka iz slovenske mitologije sa
Vukom Karadžićem)” i zamerivši Popi zbog srpskog nacionalizma. Ukazujući na prožimanje
dimenzija nacionalnog/hrišćanskog i slovenskog/predhrišćanskog, Jovanović ističe da se ciklus
“Vučja zemlja” ipak razlikuje od ostalih, pre svega po tome što se umesto oko mitskih praslovenskih
elemenata centrira oko “nacionalnih osobenosti”. On naprosto ne želi da previdi u stihovima
upotrebljene heraldičke znake Srpstva (četiri ocila i krst), kao i ukrštanje simbolike “vuka i mladog
meseca”, pa veli: “vučja zemlja postaje biblijska i sveta i na nju se može preslikati sudbina svake
ugrožene zemlje, na tankoj liniji između trajanja i nestanka”. (Jovanović 1997: 203) Jovanović ipak
ne dopušta da se pod zaštitnim znakom otvorenosti i višeznačnosti prokrijumčari potpuna
proizvoljnost i neobaveznost u tumačenju; kako kod shvatili “Vučju zemlju” i njene završne stihove
o sudbinskoj ulozi “vučje gladi” i “zvezde vodilje”, jasno je - veli on - da se postavljena pitanja “tiču
mogućnosti pojedinačnog i kolektivnog čovekovog opastanka i smisla njegovog delovanja na
otadžbinskim prostorima ispresecanim raznolikim putevima, složenim, slojevitim nasleđem
i otvorenom budućnošću”. (204/205) Aleksandar Jovanović vrlo dobro zna stihove Branka Miljkovića
iz Provetravanja pesme: “Ceo jedan narod / Izmišlja reči za pesmu / Koju će se usuditi da napiše
/ Jedan čovek posle sto godina”, i očito smatra da je upravo Vasko Popa taj čovek. Pesme Vučje soli,
kaže on, “dugo su, radom čitave kulture, pripremane da budu izgovorene. - Vasko Popa je veliki
kolektivni pesnik srpskoga jezika”. (205)
5. Tumačenje poezije, kao i svaka interpretacija, jeste razumevanje iz životnog (pa i političkog)
horizonta onoga ko tumači. Utoliko se i Popina poezija nužno razumeva ih duha vremena i mesta, a da
pri tom ne može biti sasvim zaštićena ni od nekorektnih interpretativnih aktualizacija, bilo da je
u pitanju natezanje značenja ili “komotno” prigodno ćaskanje. Stoga interpretator treba uvek da ima
u vidu zahteve i pritiske svoga životnoga sveta, kako mu oni ne bi nekontrolisano vodili i zavodili
imaginaciju. Uporan bi, naravno, mogao i dalje insistirati da ipak postoji neka veza između “vučjih
poruka” srpske lirike - preuzetih iz srpske mitologije i epike - i savremenog srpskog “vučjeg” držanja.
Ali, to insistiranje ima i svoju drugu stranu. Naime, zar se njime ipak čitav jedan narod ne optužuje da
je u svom najdubljem biću isto što i njegov mitološki, navodno “totemski” predak - zver? To je, pak,
tipično mitološki način povezivanja pojava, tj. mitološki način mišljenja. Naime, biće naroda nije
biološko već kulturno-istorijsko i duhovno; biće jednoga naroda je ono što su od njega načinili
njegovo predanje, njegova istorija i njegova samosvest - to je njegov duhovni identitet. Ukoliko
u predanju i u poetskom variranju toga predanja ima mitskoga vuka, to ne znači da je sam narod - vuk.
To samo znači da je u pitanju narod koji ima neku mitologiju i pesnike koji se ne odriču te mitologije,
već je smatraju pogodnom za simbolički poetski izraz. A da se kroz simbolizam ne može
“jednosmerno” jedva da je potrebno podsećati. Uostalom, zar poistovećivanja čitavoga naroda sa
njegovim mitološko-epskim pretkom ne bi moglo biti shvaćeno i kao stereotipno (nacionalističko,
rasističko...) nabacivanje kolektivne krivice, kojim se, makar i nehotice, amnestiraju pravi, jasno
uočljivi konkretni krivci i zločinci?
Možda se u srpskoj poeziji, iz toga vučjega grkljana, doista iz dubina čuje vučji urlik, koji
zahteva brižljivo tumačenje. Ali, jedan teoretičar književnosti i kritičar morao bi znati da je u poeziji
eventualno “opasna” jednoznačnost, a ne značenjska otvorenost, odnosno višeznačnost, utoliko što
jednoznačnost uvek predstavlja mogućnost za političku, moralističku, nacionalističku, ideološku
instrumentalizaciju. Lauer govori o dvoznačnosti Popinih stihova; ali, dvoznačnost u poeziji nije isto
što i logička dvosmislenost. Suštinska odlika književnog umetničkog teksta, a poetskog posebno, jeste
upravo semantička otvorenost i “prelivanje” značenja.69 No, Laueru je ipak stalo do jednoznačno
izvedene “logike” ovakvoga mitološki utemeljenog pesništva, na čijem tragu on dolazi do
69
Kleutova takođe podvlači ovo opšte mesto estetike, teorije i kritike književnosti, koje kao da nije poznato
Laueru: “Upotreba mita u književnosti nije dvosmislena no višeznačna, različite je intencije i rezultata u
pojedinih autora, iako u tome ima i sličnosti”. (Kleut 1993, 414)
zastrašujuće teze o nemogućnosti “nedužne poezije” (unschuldige Poesie). Još jednom podsećam
čitaoca da je Đerđ Lukač (Lukács), u ružnoj knjizi Razaranje uma - razvoj iracionalizma od Šelinga
do Hitlera, koristio potpuno isti izraz za ideološko diskvalifikovanje filosofije Šopenhauera
(Schopenhauer), Kjerkegora (Kierkegaard), Ničea (Nietzsche), s obzirom na konstrukciju njenih
konsekvenci: “es gibt keine unschuldige Philosophie”, ili “es gibt keine unschuldige
Weltanschauung”. Da sam na mestu Rajnharda Lauera, sigurno ne bih bio srećan zbog ove
koincidencije. Naravno, ja neću parafrazirati pesnika, pa reći “Kritikujte vi samo”, ali moram još
jednom podvući da je kritika poetske mitološke inspiracije, u kojoj se sadašnjim naraštajima - bilo
u naivno-realističkom ili u sofisticiranom teriomorfizmu - pripisuju osobine “totemskoga”
životinjskog pretka izražene u mitopoetskoj i poetskoj metafori, upravo manir anahronog mitološkog
načina mišljenja. Tako se još jednom pokazuje da svaki pokušaj racionalističkog proganjanja
mitološkog iz životnoga sveta počiva na nekoj iracionalnoj pretpostavci, koja je najčešće i sama
mitološka. Poezija, dakle, kopa po mitološkim naslagama roda i individue. Da to ne radi, bila bi puka
igrarija. Ovako, ona je, oduvek, pa i danas, učiteljica čovečanstva. Najzad, dok su gore prikazane
interpretacije tipično književno-teorijske, Lauerova kritika trebalo bi da po intenciji bude sociološka.
No, ona to nije, jer kritičar nije ispunio elementarne hermenutičke preduslove bar u jednome pogledu:
naime, premda je legitimno pošao od jedne predrasude, on je nije iskoristio samo kao prethodni sud
o mitološkoj supstanci srpske poezije, već kao definitivni - i time, naravno, pogrešni sud; zbog toga je
značenje “dešifrovano” mimo svesti o mnogostrukom posredovanju smisla poetskih slika. Osim toga,
u nastojanju da postigne dodirivanje (a trebalo bi i prožimanje i stapanje) različitih istorijskih
horizonata, propustio je da kontroliše motive svoje interpretativne situacije. Sve to čini da je Lauerova
kritika u osnovi politička, te, dakle, neobavezujuća u književno-teorijskom i sociološko-
hermeneutičkom pogledu.
Ni pre Lauerovog teksta nije bila nikakva tajna da je “vuk” važan mitološki topos srpske
poezije, ali je i posle njegovog teksta ostalo zagonetno zašto samo srpskim ljubiteljima poezije niču
vučji zubi. Što se recepcije i delovanja Popine poezije tiče, mišljenja sam da Popa možda i jeste onaj
čovek koji se usudio da napiše reči pesme koje je čitav narod izmišljao dugi niz godina, ali nisam
uveren da se u njegovom slučaju ostvarilo i drugo poetsko proročanstvo Branka Miljkovića, da će
“nekad samo pesnicima dostupne tajne” biti “proglašene svojinom naroda” (Sudbina pesnika).
A što se srpskoga “vučjeg” plemena tiče, ono bi moglo preuzeti nešto od Lauerovog korektnog
(premda, možda, istorijski nivelišućeg) isticanja opominjućeg nemačkog, nacističkog, iskustva
mitologizacije politike (čega, nažalost, nismo pošteđeni), i pozabaviti se mitovima, ali pre svega
novokomponovanim mitovima sopstvene novije istorije; ako već odbijam da sam vuk - a jagnje,
dakako, ne mogu biti - ne bih morao biti ni ovca.
II.4. Žrtvovanje Naroda ili Narod kao Žrtva: Od Literarnog Toposa do Ideološkog
Stereotipa
1. U ovom poglavlju biće obrađen onaj deo kritika srpske književnosti koji se tiče motiva žrtve,
tj. koji srpskoj književnosti prigovara zbog navodno profiterskog igranja na kartu žrtve - nacije kao
žrtve.
1.1. Alida Bremer, podsećam, nastoji da pokaže kako Srbi, opterećeni fatalističkim uverenjem
u sopstveno istrebljenje (koje između ostalog temelje i na “mitskim brojkama srpskih žrtava iz
Drugog svetskog rata”), stalno očekuju da u istoriji ponovo budu žrtve velike međunarodne zavere, pa
tu mogućnost predupređuju preventivnim nasiljem. Ovaj topos večite žrtve posebno su, po autorici,
koristili srpski intelektualci i pisci (izričito, Milorad Pavić), da bi odbacili svaku mogućnost današnje
srpske krivice za rat i zločine. (v. Bremer 1992a; vidi gore, u II.2, poglavlje Prigovori srpskoj
književnosti)
1.2. Rajnhard Lauer je obrazlagao tezu da mitovi koji su-konstituišu nacionalni identitet mogu
podsticati plemenitost i spremnost na žrtvovanje, ali da često imaju i sasvim necivilizacijske
konsekvence. U vezi sa problemom žrtve, on se dotiče kosovskoga mita i Lazarevog izbora, te mita
o hajducima. Poturajući čitaocu paralelu između Lazarevog i Hristovog samožrtvovanja, on se, videli
smo, ironično poigrava navodnom Lazarevom kalkulacijom o sigurnom dobitku carstva zemaljskoga
ili carstva nebeskoga na skromnome ulogu žrtve. Doduše, mora se priznati da Lauer opravdano
primećuje kako kosovski mit o žrtvovanju i uskrsnuću ulazi u ideologizovanu upotrebu kad god se
Srbi nađu pred istorijskom odlukom da krenu u neki novi rat.70 A povodom hajduka, izolujući
razbojničku dimenziju njihove istorijske uloge, veli da u narodnim pesmama hajdučko krvno
pobratimstvo vrhuni u spremnosti na žrtvovanje sopstvenoga života za prijatelja. (Lauer 1993; vidi
gore: II.2) Najzad, on i kod Vaska Pope prepoznaje poetsku “poruku” o srpskome vučjem plemenu
kao mučenoj žrtvi koja će u istoriji uskrsnuti i povratiti slavu. (vidi: II.3)
1.3. U kritici koju je Drinka Gojković uputila na adresu Udruženja književnika Srbije takođe se
govori o institucionalizovanoj stilizaciji i ideologizaciji toposa žrtve, ukratko o štetnoj
nacionalističkoj instrumentalizaciji slike srpskoga naroda kao večite žrtve. (Gojković 1996; vidi Gore:
II.2)
1.4. Najzad, i Milena Dragićević-Šešić smatra da srpska nacionalna megalomanija proishodi iz
kulta (kosovske) žrtve (Dragićević-Šešić 1995: 365), tj. iz “preuveličavanja značaja i neminovnosti
žrtvovanja”. (373)
2. Na početku sam već napomenuo da je u ovoj knjizi osnovnom istraživačkom motivu - a to je
evidentiranje i interpretacija relevantnih činjenica, bez obzira na “neprijatnu” dimenziju njihovih
značenja - pridodat i jedan ateorijski motiv, koji bi mogao imati čak i teorijsko-estetičko obrazloženje:
to je nastojanje da se odbrani ne nacionalna književnost po sebi, već dobra (nacionalna) književnost;
da bi se tako nešto postiglo, moraju se - pored ostalog - obaviti dva razlikovanja: između dobre
i tendenciozne književnosti, i između spisateljske i građanske delatnosti pisaca.
U te svrhe, najpre treba pokazati da u ovom poglavlju nije došlo do nehotičnog brkanja
pojmova “sakralne žrtve” i “epskog samožrtvovanja”, već da - štaviše - postoji duboka skrivena veza
među značenjima onoga čina i ovoga gesta.
2.1. U srpskome jeziku značenje “žrtvovanja” jasno je: žrtvovati znači prineti žrtvu, učiniti
žrtvu, i, prenosno, odreći se nečeg (dvojstvo u značenju gubi se čim pomislimo da ozbiljno prinošenje
žrtve jeste istovremeno odricanje od nečeg, odnosno da odricanje od nečeg jeste istovremeno
prinošenje žrtve nečemu). No, već pojam žrtve jeste višeznačan: “žrtva” je i ono što se prinosi na
žrtvu; i žrtvovanje kao nesebično odricanje od nečega (ili vršenje nekoga dela) u korist nekoga ili
nečega; i ono čega se neko odriče u korist nekoga ili nečega; žrtva je i ono biće ili predmet “kome
predstoji smrt, uništenje; ono što je već mrtvo, uništeno”; najzad, žrtva je “onaj koji se svesno odriče
nečega; onaj koji nepravedno ispašta”. (Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika, MS/MH, Novi
Sad - Zagreb, 1967) Pretpostavka je da se, kada dođe do prelivanja značenja, ne radi samo
o nepreciznoj upotrebi reči, o nerazgovetnoj ekvivokaciji koja se rasvetljava samo u razumevanju
konteksta, već o suštinskom preklapanju značenja koje proishodi iz podudaranja motiva životnih,
društvenih (religijskih, moralnih...) činova i radnji.
70
Ne bih se upuštao - bar ne na ovome mestu - u ekstrapoliranje poznate, i nekome možda zamamne
antropološke teze M. Elijadea (Eliade) o poistovećivanju rata i žrtvenog obreda (prinošenja krvne žrtve) u
tradicionalnim društvima: “u tradicionalnim društvima, a naročito kod starih Germana, rat predstavlja jedan
ritual koji teologija opravdava. U njemu se, pre svega, vojni sukob poistovećuje sa žrtvenim obredom: i
pobednik i poraženi prinose bogu krvavu žrtvu. Prema tome, herojska smrt postaje religijsko iskustvo
privilegovanih. Štaviše, ekstatička priroda smrti približava ratnika nadahnutom pesniku, ali isto tako i šamanu,
proroku i vidovitom mudracu. Baš u toj egzaltaciji ratom, ekstazom i smrću leži specifičnost karaktera Odina -
Vodana”. (Elijade 1991, II, 133)
Dakle, ova leksička podsećanja imaju za cilj da pokažu kako se u jeziku ne samo razlučuju
značenja sakralnog žrtvovanja, s jedne, i moralnog samožrtvovanja, s druge strane, već kako se
u njemu krije osnov preklapanja ovih činova, i kako se to preklapanje u dobroj meri dade razumeti.71
2.2. U jednom predavanju posvećenom T. S. Eliotu, Vistn Hju Odn (Auden) veli kako se
u mitu, istoriji i literaturi mogu razlučiti četiri vrste ljudi čiji život dostiže svoj maksimum, ispunjenje
- u smrti. To je najpre sakralna žrtva (sacrificial victim) - čovek odabran, mimo svoje volje, da umre
za duhovno i materijalno dobro društvene grupe; zatim, epski heroj - koji, poput sakralne žrtve, umire
za dobro grupe, ali ne stoga što ga je grupa za tako nešto odabrala, već po sudbini svoje urođene
izuzetnosti i po sopstvenom izboru, i to ne da bi naprosto umro, već da bi porazio neprijatelje i stekao
besmrtnu slavu; potom, tragični heroj - koji pada iz sreće u nesreću, iz slave u bedu, pati i umire
ispaštajući krivicu pred bogovima i ljudima; najzad, mučenik (martyr) - sakralna žrtva koja bira
sopstveno žrtvovanje, premda to može biti i njena sudbina, kao kod epskog heroja, i premda grupa za
koju se žrtvuje ne mora da shvata i prihvata veličinu i značaj žrtve. (Auden 1971: 171)
Iako ova tipologija, sa nekim objašnjenjima, može biti biti predmet kritičke rasprave, u načelu
je prihvatljiva, kao što je prihvatljivo i ukazivanje na sličnosti sakralne žrtve, epskoga heroja
i mučenika u činu žrtvovanja (izabranog ili dosuđenog) za dobro zajednice.
2.3. Karl Manhajm (Mannheim), u poznatom radu o teoriji interpretacija pogleda na svet,
govorio je i o nužnosti metaforičkog pojmovog prenošenja, tj. prenošenja značenja između
raznorodnih duhovnih i fizikalnih oblasti - radi približnog imenovanja skrivenih suština.72 Tako, ističe
i nužnost i pogodnost upotrebe ekvivokacija: “U ekvivokacijama (jedan pojam tako često ima više
značenja) leži jedan dobar smisao koji smo danas skloni da lako previdimo”. (Mannheim 1964: 148 -
u fusnoti) Označiti istovremeno kao duboke jedan izvor i jedan ton, veli Manhajm, ne znači prosto
prenositi jednu prostornu kategoriju na tonski svet, već znači to da je u oba slučaja jezički zahvaćena
jedna ljudska doživljajna “predforma” koja je tek kasnije diferencirana u prostornom i akustičkom
smislu. “U ekvivokaciji, u prostoj okolnosti da se ista reč može upotrebiti u dva značenja, iskazuje se
smisaono iskustvo prednaučnog jezika. Ono nam pokazuje da ovde leži nešto zajedničko.
Ekvivokacija je neprilika za analitičara, za sintetičkog istraživača pak majdan”. (loc. cit.)
Ekvivokacija s kojom mi ovde imamo posla (“žrtva”) takođe bi mogla biti izvor saznanja
o nekom dubljem jedinstvu na kojem počiva bar deo kulturnog identiteta Srba.
3. Srbi su, poput svih slovenskih naroda, prošli dug put od paganskog žrtvovanja ljudskih bića
do usvajanja hrišćanskog načela samožrtvovanja (po ugledu na Hrista) i hristolikog požrtvovanja.
Naravno, prežici paganske obredne prakse mogu se prepoznati i u današnjim “prividnim žrtvama”. (v.
Kulišić 1970: Žrtva) Iz obilja etnološke građe, ja bih da u funkcionalnom sećanju, s obzirom na svrhu
ovoga rada, zadržim samo sledeće motive: i u vreme prinošenja ljudskih žrtava, kod Srba se radije
“tražila dobrovoljna žrtva, jer se ona više cenila od izbora kockom ili nasilnim žrtvovanjem” (isto, str.
123); i kod Srba su se verovatno u ključnim životnim situacijama žrtvovali plemenski/narodni
odličnici, prvaci i uglednici; najzad, i kod Srba je duboko usađeno verovanje u mogućnost spasenja,
iskupljenja i uzdignuća plemenitim samožrtvovanjem.73
71
O ambivalenciji legalnog i nelegalnog u pojmu žrtve, i o kontrolisanom žrtvenom nasilju kao prevenciji
dezintegrativnog socijalnog nasilja, v. Žirar 1990.
72
O tome je i reč u ovome radu. Naime, on, između ostalog, predstavlja pokušaj rekonstruisanja bitnih crta
kulturnog i nacionalnog identiteta na osnovu literarne građe i forme.
73
Uz puno uvažavanje hrišćanske ideje i čina plemenitog (samo)žrtvovanja, bilo bi potpuno pogrešno pomisliti
da i u staroj religiji smisao žrtve nije bio upravljen na dobro zajednice. Uostalom, ne može se prevideti velika
herojska etika starih naroda. “Ideja čovekovog glavnog dobra, prikazana u društvenom činu žrtvenog obreda, je
sreća pojedinca u sreći zajednice; tako je čitava snaga stare religije upravljena, ukoliko se to ticalo pojedinca, ka
održanju građanske vrline lojalnosti i na odanost prema bližnjima, da ga nauči da stavi svoje najviše dobro u
prosperitet društva čiji je on član, ne sumnjajući da takvim delanjem on ima božansku moć na svojoj strani i da
daje svoj život za cilj koji ne može propasti. Ova odanost zajedničkom blagostanju, kao što se zna, bila je glavni
3.1. Tačno je da o ovim delikatnim dimenzijama stare običajnosti nema pisanih dokumenata;
ali, zato je narodna književnost zabeležila sve važne momente, tj. samu suštinu žrtvovanja, u epskoj
poeziji.
3.2. Stoga, u vezi sa odnosom samožrtvovanja, požrtvovanosti i bivanja žrtvom, moje pitanje
glasi: Da li je moguće da samožrtvovani (npr. epski heroj), dakle onaj koji se plemenito odriče života
za dobrobit zajednice, bude istovremeno i žrtva, tj. onaj kome je dosuđeno stradanje, dakle, mučenik?
Dalje, da li je moguće da taj prelaz ne bude, nužno, kalkulantsko naplaćivanje požrtvovanja, tj.
podnete žrtve? Istorijska iskustva pokazuju da je tako štogod moguće, npr. pri plemenitom
samožrtvovanju u bezizlgednoj odbrani svoga praga i svojih pred naletom nadmoćnoga i surovoga
osvajača. Ta iskustva, kao i njihova epska beleženja, naravno, nisu specifično srpska, pa se ni
eventualni prigovori ne mogu selektivno upućivati samo Srbima.
4. Prigovori upućeni srpskoj literaturi neposredno se odnose: na Lazarev izbor carstva nebeskog
iz Propasti carstva Srpskoga i Kneževe večere (Komadi od različnijeh Kosovskijeh pjesama, Karadžić
1987a); na motiv žrtvovanja sopstvenoga života za prijatelja iz pesama o hajducima; na Draškovićev
roman Nož; te na Pavićev esej Evropa i Srbija i, naravno, njegov Hazarski rečnik.
4.1. Lazarev izbor se, ipak, samo uz dosta malicioznosti može oceniti kao “dijalektika”
sigurnoga dobitka; u pitanju je tipično epsko opredeljenje, epsko sudbinsko i izabrano samožrtvovanje
zarad odbrane svojih i zarad večne slave, epsko herojstvo sa elementima sakralne žrtve za dobro
zajednice. To dobro, doduše, ne postiže se u carstvu zemaljskom, u kojem preživeli članovi zajednice
postaju vekovna žrtva osvajača. Čudno je da se u evropskoj hrišćanskoj tradiciji Lazareva žrtva
i opredeljenje za carstvo nebesko mogu uopšte tumačiti kao pragmatična kalkulacija. Ispada da je sa
pozicija tzv. velikih nacija mnogo prirodnije da tzv. mali narodi prihvate dobrovoljno ropstvo
u carstvu zemaljskom nego da svojim nebeskim opredeljenjem ometaju planove velikih sila. Istini za
volju, u najnovijoj istoriji Srba ovaj časni izbor (jer, alternativa je dobrovoljno ropstvo) doživeo je
upravo političku instrumentalizaciju u prizemne pragmatične svrhe jednoga nepravednog i sebičnog
carstva zemaljskog. Lazar jeste kletvom obavezao sve časne na samožrtvovanje (Miloša Obilića je
naprosto izazvao na obećanje sopstvene pogibije zarad hrišćanske vere), ali je založio i sopstvenu
glavu, dok ovi današnji zalažu tuđe glave obećavajući carstvo nebesko, a svoje glave čuvaju za prosto
uživanje u carstvu zemaljskom.
I oživljavanje kosovskoga mita, koje se takođe ne može prevideti, ne bi bilo problematično
u epskoj konstrukciji nacionalnog kulturnog identiteta, da nije politički instrumentalizovano. Nevolja
je što i njegovo literarno prizivanje može dobiti političku dimenziju, i to u meri u kojoj gubi literarnu.
4.2. Srpske narodne pesme o hajducima predstavljaju tipičnu epsku idealizaciju surovih ali
pravednih i nacionalnom oslobođenju zavetovanih odmetnika. Tačno je da se borbom za nacionalnu
stvar često može prikrivati razbojništvo (što je i u najnovijim balkanskim ratovima mnogo puta
učinjeno), ali neki elementi hajdučke etike - među njima pre svega žrtvovanje života za prijatelja -
nisu ispod standardne internacionalne epske etike. Uostalom, i Šilerov “plemeniti” Damon uhvaćen je
sa skrivenim nožem, u zavereničkom pokušaju ubistva tiranina Dionisija Starijeg - dakle, u jednom
tipično “hajdučkom” ili “obilićevskom” poduhvatu, i umalo nije životom platio svoju “zločinačku
težnju” (“das frevelnde Streben”, Die Bürgschaft, Schiller 1959: 198). Plemenito samožrtvovanje za
prijatelja moguće je u raznorodnim istorijskim i socijalnim okolnostima, a ove uvek podležu
različitom, relativiranom moralnom ocenjivanju (zar se i mnogi zločinci nisu žrtvovali za svoje
prijatelje). No, motiv hajdučkoga samožrtvovanja nema mnogo veze sa motivom žrtvovanja naroda,
koji je naša tema, tako da ga ovde pominjem samo zbog kritičko-polemičkog povoda, a radi
korektnog “katalogizovanja” epskih etičkih motiva.
4.3. U Draškovićevom romanu Nož radnja se plete oko krvavoga sukoba Srba i muslimana-
ustaša u Hercegovini tokom Drugoga svetskog rata, tačnije oko ustaškoga istrebljivanja Srba, i oko
uzrok starog morala i izvor svih herojskih vrlina koje stara istorija predstavlja kroz mnoge sjajne primere”.
(Robertson Smit 1969, 1039)
njihove izvedene osvete. U temelju je kolektivni osećaj krivice poturčenih Srba, poturica,
i “neizmerna mržnja” koja proishodi iz svesti o poreklu - koje je “mrlja na njihovoj svijesti i njihovom
imenu” (Drašković 1983: 24). Muslimani, svesni da “osveta još nije završena”, i stalno opominjani
preostalim živim Srbima (Jugovićima) na prošlost i izdaju (24, 88), osećaj krivice mogu navodno
izbrisati samo potpunim istrebljivanjem nepoturčenih, odnosno, svoj mir mogu naći jedino
u “iskopu”, utamanjenju svih nepoklanih Srba i njihovih potomaka (92), onih koji znaju da je njihova
“najveća nesreća” u tome što njihovi “najveći dušmani” govore istim jezikom - “našim jezikom” (9).
Muslimani su istovremeno uvereni da i Srbi teže iskopu svih muslimana (poturčenih Srba), jer i sami
smatraju njihovo istrebljenje jedinim pravim i konačnim rešenjem sukoba. (27, 66, 88)
U moj posao ne spada izricanje kritičkih sudova o umetničkoj vrednosti književnog dela, ali se
to ne odnosi na obelodanjivanje nalaza o motivskim, tematskim i strukturnim (formelnim) osobinama
dela. Draškovićev roman je tipičan primer novijega romana s tendencijom, romana s tezom. Roman je
tendenciozan stoga što od samoga početka, od “prološkoga” Božićnog klanja Srba, čitalac prepoznaje
neprerađenu vanliterarnu, tj. nacionalnu političku ideju. S obzirom da građa kojom se ideja realizuje
nije savladana formom - što je, prema Šileru, nužni uslov majstorstva - ovaj roman je na samoj ivici
literarne trivijalnosti. Ocenu potvrđuje i činjenica da je u razmišljanjima i motivaciji romanesknih
likova jako mnogo naknadne, autorove, istorijske pameti; npr. četnički vojvoda Mitar zna da će
četnici izgubiti rat (21). Svi glavni likovi, uostalom, puni su istoriografskih znanja, a Sikter Efendija
je i funkcionalno postavljen kao sveznajući posmatrač, pripovedač istorije (241, i dalje), kao
svojevrsni vox auctoris - radi obelodanjivanja romaneskne teze. Upravo najtrezveniji i najtolerantniji
musliman u romanu jeste Sikter Efendija, koji “pamti” svoje srpsko poreklo, tj. priznaje versko
preobraćenje predaka, i koji stoga osuđuje bratoubilačku mržnju (149, i dalje) i proklinje svaki isukani
nož (167); što je najvažnije, on je musliman koji se intimno ne odriče svoga “dvostrukog” identiteta
(154). Najzad, romanom dominira shematičnost (osnovna odlika trivijalnosti) u prikazu likova Srba
i muslimana, koji su naprosto glasnogovornici kolektivne nacionalne svesti (toga ima i u prikazu
nekih sporednih pojedinaca - npr. u prikazu “tipičnog”, čitaj: stereotipnog, Crnogorca Ljube
Nikšićanina).
Što se naše teme tiče, valja reći da roman Nož preuzima epski motiv srpskoga naroda koji pamti
lozu sve do Kosova (8), koji pamti kosovsku herojsku žrtvu i izbor carstva nebeskog, i postaje žrtvom
osvajača, tj. osvajačevog zlog semena, koje pak u kolektivnom pamćenju nosi kosovsku “krivicu”
i krivicu postkosovskog konvertitskog izbora carstva zemaljskog. Srbe kao usud progoni “Kosovska
večera i Obilića i Brankovića sudbina”. (16, 19) Muslimani, pak, misle da Srbi još od Kosova žele
osvetu i njihovo istrebljenje. (27) Srbi, dakle, znaju izvore zla, znaju ko je prvi počeo klanje i onda
i u Drugome svetskom ratu, ko je više onih drugih zaklao, te smatraju da se krivice ne mogu izravnati
i poništiti. Oni se nad otvorenom zajedničkom grobnicom mole za sva srpska imena “koja god
postoje” (54), jer su zasigurno negde poklana, a vladika ih u pomenu opominje da pamte zlo i nikad
ne oproste zločine. (43)
Vuk Drašković se često prene - naročito u esejističkim eksursima svoga romana - pa sasvim
iskreno krene da podupire toleranciju, i da vraća u korice davno isukani nož. Ali, njegovim
negativnim junacima to ne polazi za rukom. Osim toga, njegov glavni, pozitivni, junak - razdrešivši
čvor svoga nacionalnog porekla - konačno ne bira “nadnacionalnu” poziciju, ili poziciju dvostrukog
identiteta (koja mu je životom dosuđena), odbija da bude “most”, “spona” između dva sveta kojima
pripada, već se odriče svoga socijalno-kulturnog identiteta stečenog primarnom i sekundarnom
socijalizacijom, u korist biološki validne ali socijalno-istorijski ništavne činjenice krvnoga porekla.
“Srbin sam” - shvata Draškovićev Alija Osmanović - “Od te misli, dođe mu da poleti, čini mu se da
ima krila, da je preporođen. Nema više ni kompleksa, ni neshvatljivog srama, ni straha koji je,
u detinjstvu navukao...”. (261) To je izbor koji je u najmanju ruku problematičan, i junaka uvodi
u nerazrmrsive moralne i životne zaplete i nevolje, što pisac, doduše, i sam nagoveštava na kraju
romana.
Nevolje ovoga romana jesu u tipiziranom eksploatisanju motiva žrtve, čija eventualna istorijska
istinitost ne obezbeđuje po sebi i literarnu uverljivost. Stoga on ostvaruje svoju primarno vanliterarnu
svrhu u tipičnom vanliterarnom delovanju, tj. u paraknjiževnoj recepciji (podržanoj anahronim

naturalističkim postupkom), gde se uzima kao dokumentovano svedočanstvo o nacionalnom stradanju
i o pravu na borbu za nacionalno samoodržanje.
4.4. Hazarski rečnik Milorada Pavića se u toj meri razlikuje od Draškovićevog romana da
gornja generalizovana kritika u ovom slučaju zasigurno promašuje. Čak i ako se Pavićevo delo čita
kao alegorija o nestajanju srpskoga naroda (za šta se pobrinuo sam pisac svojim katkad potpuno
prozirnim aluzijama), i čak ako se u obzir uzme politička instrumentalizacija ovoga romana (za šta je
veći deo odgvornosti na kritičarima i promoterima), ostaje izvan sumnje da je Hazarski rečnik pre
svega literarna činjenica i odgovarajuća kulturna, dakle, transnacionalna vrednost. O tome svedoči
i međunarodna recepcija ovoga romana.74
5. Šta se, na osnovu izloženog, može zaključiti?
5.1. Pre svega, mora se napraviti elementarna tipologija mogućnosti ideološkog i političkog
instrumentalizovanja književnosti. Prvo, jasno je da stara, autentična književnost može biti politički
instrumentalizovana. Drugo, nema sumnje da instrumentalizaciji podleže i stari, višeslojni topos žrtve.
Treće, u načelu, dobra književnost, a ne samo stara, može biti instrumentalizovana. Četvrto,
tendenciozna književnost već po sebi predstavlja instrument; kao takva, ona nanosi dvostruku štetu:
time što ne problematizuje vanliterarne motive, i time što ne promoviše literarne vrednosti. Peto,
ideologizacijom žrtve zakoračuje se u tendencioznost. Šesto, literarna shematizacija žrtve vodi
u trivijalnost. Sedmo, estetizacija žrtve je sentimentalno-bezdušni kič.
5.2. Na sreću, ovi nalazi pogađaju samo deo srpske književnosti. Na žalost, taj mali deo
povremeno predstavlja jedinu lektiru onih kod kojih i samo čitanje jeste ekscesivni čin u krajnje
trivijalnom i oskudnom životu.
Nas ne treba da zabrinjava neskrivena zloba nekih kritičara srpske književnosti (i svega
srpskoga). Ali, trebalo bi da zabrinjava činjenica da se neki među nama olako poigravaju
konstitutivnim odlikama nacionalnoga bića (svejedno da li su one zemaljske ili nebeske, i da li se
sviđaju ili ne sviđaju kritičarima). Prostije, ako jedan narod sebe doživljava kao samožrtvu i žrtvu -
niko nema prava da ga sumanutim idejama pretvara u osvetnika. Milorad Pavić se u pomenutom eseju
opravdano zapitao: “Treba li od žrtve načiniti krivca?”. (Pavić 1991) Ali, sa istim pravom se može
pitati: Treba li od žrtve načiniti zločinca? Odavno već sve ozbiljne ljude u ovoj zemlji zabrinjava to
što mnogi pokušavaju da nedostatak književnoga dara nadoknade preturanjem po nacionalnoj sudbini,
a nedostatak političke mudrosti vršljanjem po nacionalnoj mitologiji, istoriji i književnoj baštini.
74
Opširnije o Hazarskom rečniku u odgovarajućem poglavlju o interpretaciji smisla najuticajnijih knjiga
savremene srpske književnosti.
81 III Najuticajnije Knjige Srpske Književnosti 1985-1995: Tumačenje Smisla
III Najuticajnije Knjige Srpske Književnosti 1985-1995: Tumačenje Smisla
III.1. Najuticajnije Knjige Srpske Književnosti 1985-1995.

1. Radi prikupljanja podataka za ovaj deo studije o nacionalizmu u savremenoj srpskoj
književnosti (podataka o najtiražnijim knjigama u periodu 1985-1995), koristio sam redovna izdanja
Jugoslovenskog bibliografskog instituta iz Beograda: Bibliografija Jugoslavije: knjige, brošure
i muzikalije. S obzirom na smisao ovoga istraživanja, pratio sam samo dela srpskih pisaca (na
srpskohrvatskom/srpskom jeziku, bez prevoda na strane jezike), ne uključujući visokotiražna dela
školske lektire, niti pak druga brojna izdanja klasika srpske književnosti, kao što su Njegoš,
Stanković, Sremac, Andrić, Ćopić, Selimović, Crnjanski, D. Maksimović... Naravno, uvršćivanje
izvesnih književnih dela u program školske lektire od prvorazrednog je obrazovnog i vaspitnog
značaja, čak i bez obzira na stvarnu čitanost knjiga. Ovde se u prvom redu ispituju neposredni uticaji
savremene književnosti na formiranje nacionalnih osećanja i podsticanje nacionalno motivisanih
akcija, a ne dalekosežni vaspitno-obrazovni, tj. socijalizatorski efekti književnosti u pogledu
nacionalnog bića dolazećih generacija. Ali, shvatajući značaj ovih dalekosežnih efekata, ja sam za
sada samo proverio da li su dela sa liste najtiražnijih u istraživanom periodu zastupljena u programu
Srpskohrvatskog jezika i književnosti za gimnazije (v. poglavlje III.3.3.).
Oslanjanje na podatke iz Bibliografije skopčano je sa dva problema. Prvi problem tiče se njene
načelne pouzdanosti. Drugi problem odnosi se na relativnost važenja kvantitativnih podataka, tj. na
krupne promene u značenju brojki s obzirom na radikalne društvene promene u ispitivanom periodu.
1.1. Veoma brižljiv i savestan - a pri tom veoma važan - rad saradnika Bibliografskog instituta
doveden je u pitanje iz sledećih razloga. Najpre, izdavači često ne objavljuju podatke o tiražu svojih
izdanja, a još češće daju “frizirane” podatke o tiražu, pa ih - u zavisnosti od motiva - povećavaju (kad
zavaravaju sponzore i autore) odnosno smanjuju (kad zavaravaju poreznike). Zatim, poznato je da čak
i veliki izdavači pribegavaju “divljim izdanjima”, piratskim izdanjima. Najzad, već je nekoliko puta
izbijao skandal oko nepoštovanja zakonskog propisa da se Bibliografskom institutu, odnosno
Narodnoj biblioteci Srbije, šalje tzv. “obavezni primerak” (knjige ne šalju ni najveći “državni”
izdavači), čime pouzdanost Bibliografije u pogledu značajnih pojedinosti postaje u ozbiljnoj meri
sumnjiva. Pedantnog istraživača, kao i brižljivog bibliografa pre toga, do očajanja dovodi činjenica da
može raspolagati podacima o trećem ili četvrtom izdanju neke knjige, bez podataka o prethodnim
izdanjima, da ima podatke o desetak od oglašenih više desetina izdanja itd.
1.2. Ispitivani period (1985-1995) jeste doba u kojem se dramatično raspala tzv. druga
Jugoslavija, što je - između ostalog - administrativno bar prepolovilo tržište knjiga na
srpskohrvatskom/srpskom jeziku, a ekonomski ga skoro upropastilo. Tako, zbirni podaci o tiražima za
čitavu deceniju mogu lažno promovisati neku srednjetiražnu knjigu iz visokotiražnoga perioda (do
1991) u odnosu na neku visokotiražnu knjigu iz niskotiražnog perioda (od 1991). Stoga bi valjalo
kombinovati podatke o ukupnim tiražima za čitavu deceniju sa tiražima za pojedine godine. Tako bi
se dobili realniji podaci o najtiražnijim i, utoliko, načelno najuticajnijim knjigama.
S obzirom na sve to, ako se mora priznati da kvantitativni podaci nisu potpuno egzaktna slika
izdavačke produkcije u Jugoslaviji, ipak valja istaći da oni nisu samo ilustrativnog karaktera, tj. da na
nivou velikih brojeva realno prikazuju tendencije, te da - uz pomenutu predostrožnost - sigurno ne
vode u falsifikat. Osim toga, biće komparirani i sa podacima o čitanosti knjiga u Narodnoj biblioteci
Srbije, kao i sa podacima o najznačajnijoj književnoj nagradi u Srbiji. Time će slika o uticaju
pojedinih knjiga u ispitivanom periodu biti u granicama pouzdanosti.
2. Podaci pokazuju da su tiraži najtraženijih ili najforsiranijih pisaca pali sa nekoliko desetina
hiljada na nekoliko hiljada u jednoj godini. Tako je u 1986. godini najtiražniji roman izašao u preko
180.000 primeraka, a u 1993. godini takođe najtiražniji roman štampan je u 5.000 primeraka.
S obzirom da podaci mogu biti nekompletni (zbog nepostojanja uvida u sva izdanja), pouzdanost
rang-liste najtiražnijih romana u svakoj od deset istraživanih godina nije apsolutna. S druge strane,
rang lista najtiražnijih romana u svih deset godina mogla bi biti nepravedna prema najtiražnijim
delima iz niskotiražnog perioda.
2.1. U svakom slučaju, najtiražniji romani, po godinama, jesu:
1985: Dobrica Ćosić, Grešnik (55.000)
1986: Danko Popović, Knjiga o Milutinu (186.000)
1987: Vidosav Stevanović, Testament (25.000)75
1988: Milorad Pavić, Hazarski rečnik (36.000)
1989: Milorad Pavić, Predeo slikan čajem (30.000)
1990: Dobrica Ćosić, Vernik (40.000)
1991: Milorad Pavić, Hazarski rečnik (16.000)
1992: Milorad Pavić, Unutrašnja strana vetra (13.000)
1993: Živojin Pavlović, Lapot (5.000)
1994: Vuk Drašković, Noć đenerala (50.000)
1995: Slobodan Selenić, Ubistvo s predumišljajem (10.000)
Pogledajmo i zbirnu listu najtiražnijih romana u desetogodišnjem periodu:
Danko Popović, Knjiga o Milutinu (188.000)
Milorad Pavić, Hazarski rečnik (135.000)
Dobrica Ćosić, Otpadnik (82.000)76
Milorad Pavić, Predeo slikan čajem (65.100)
Dobrica Ćosić, Grešnik (65.000)
Živojin Pavlović, Zadah tela (55.000)
Slobodan Selenić, Očevi i oci (55.000)
Vuk Drašković, Noć đenerala (50.000)
Borislav Pekić, Besnilo (47.000)
Dragoslav Mihailović, Čizmaši (45.000)
Danilo Kiš, Bašta, pepeo (45.000)
Vuk Drašković, Molitva 1 (43.500)
Vidosav Stevanović, Testament (43.000)77
Dobrica Ćosić, Vernik (42.000)
Dragoslav Mihailović, Kad su cvetale tikve (41.500)
75
Prema podacima Bibliografskog instituta, najtiražniji “roman” u 1987. godini bila je knjiga Danila Kiša
Grobnica za Borisa Davidoviča (30.000 primeraka). Smeštanje ove proze u kategoriju romana u najmanju ruku
je problematično. U konsultacijama sa stručnjacima odgovarajućeg profila, učvrstilo se gledište da Kišovih
“Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti” ipak predstavljaju zbirku priča. No, ovoj knjizi to neće smetati da -
i iz kategorije pripovedaka - uđe u sam vrh najtiražnijih knjiga ispitivanog perioda, čime je izbegnuta bar još
jedna greška u rang-listi.
76
Da smo je ostavili među romanima, Grobnica za Borisa Davidoviča bila bi, sa svojih 93.000 primeraka,
ubedljivo na tređem mestu, dakle, ispred Ćosićevog Otpadnika.
77
Nedostaju podaci o šestom izdanju.
Miodrag Bulatović, Gullo gullo (40.000)

Milan Oklopdžić, Ca. Blues (40.000)
Momo Kapor, Foliranti (35.000)
Slobodan Selenić, Prijatelji sa Kosančićevog venca(35.000)
Miodrag Bulatović, Ljudi sa četiri prsta (35.000)
Vuk Drašković, Sudija (33.500)
Slobodan Selenić, Timor mortis (32.000)
Milorad Pavić, Unutrašnja strana vetra (32.000)
Svetlana Velmar-Janković, Lagum (31.500)
Vuk Drašković, Molitva 2 (30.500)
Vuk Drašković, Nož (30.500)
Branimir Šćepanović, Usta puna zemlje (30.000)
Danilo Kiš, Peščanik (30.000)
Danilo Kiš, Mansarda(29.000)
Momo Kapor, Una (26.000)
Miodrag Bulatović, Crveni petao leti prema nebu (25.000)
Slobodan Selenić, Memoari Pere Bogalja (20.000)
Momo Kapor, Zelena čoja Montenegra (19.500)
Vojislav Lubarda, Vaznesenje (18.000)
Slobodan Selenić, Ubistvo s predumišljajem (17.000)
Vojislav Lubarda, Pokajanje (16.000)
Vojislav Lubarda, Preobraženje (15.000)
Momo Kapor, Ada (15.000)
2.2. Evo kako stoji stvar sa srpskom dramom?
Dušan Kovačević, Balkanski špijun (56.000)
(samostalno i sa drugim dramama)
Sledeći je Ljubomir Simović, sa dramom Boj na Kosovu (22.000)
2.3. Među pesnicima, najtiražniji je, i najuticajniji, ubedljivo Matija Bećković, čije su razne
pesme i poeme u ovom periodu izašle u 81.000 primeraka.
Daleko iza njega stoje pesnici koji su mogli biti takođe uticajni u nacionalnom pogledu:
Ljubomir Simović, Rajko Petrov Nogo, Gojko Đogo...
2.4. Najzad, pripovetke:
Danilo Kiš, Grobnica za Borisa Davidoviča (93.000)
Danilo Kiš, Enciklopedija mrtvih (51.000)
3. Uz izuzetke, kao što je npr. Matija Bećković, nema nikakve sumnje da srpsko književno
mnenje formiraju romanopisci.78 Utoliko je od metodološki neprocenjivog značaja uzeti u obzir kao
važnu činjenicu dodeljivanje najprestižnije godišnje nagrade za roman na srpskohrvatskom i srpskom
govornom području: NIN-ove nagrade kritike za roman godine. Uostalom, ova nagrada uvodi pisca
i njegov roman u žižu javnosti, čak i u sfere nečitalaca, i nesumnjivo podiže ugled pisca i tiraž
njegovih knjiga. U periodu 1985-1995. NIN-ovu nagradu dobili su sledeći pisci, odnosno njihovi
romani:
1985. Živojin Pavlović, Zid smrti
1986: Vidosav Stevanović, Testament
1987: Voja Čolanović, Zebnja na rasklapanje
1988: Dubravka Ugrešić, Forsiranje romana reke
1989: Vojislav Lubarda, Vaznesenje
1990: Miroslav Josić Višnjić, Odbrana i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih
doba
1991: Milisav Savić, Hleb i strah
1992: Živojin Pavlović, Lapot
1993: Radoslav Petković, Sudbina i komentari
1994: Vladimir Arsenijević, U potpalublju
1995: Svetlana Velmar-Janković, Bezdno
Hazarski rečnik M. Pavića poneo je NIN-ovu nagradu 1984. Ovaj roman već sam
dotakao u poglavlju o žrtvi (II.4). Ovde ga pominjen stoga što je u ovom periodu jedini
nagrađeni pisac koga su inostrani kritičari optuživali za nacionalističko književno
delovanje (možda to u izvesnoj meri važi i za Vidosava Stevanovića?). Sve i kad bi
njihove optužbe bile tačne, već na prvi pogled je jasno da se ne bi moglo reći kako NIN-
ova nagrada favorizuje pisce-nacionaliste.
4. Kao važan korektiv problematičnih podataka o tiražu, uvodim u igru i zvanične podatke
Narodne biblioteke Srbije o najčitanijim (i stoga nagrađenim) knjigama u periodu 1985-1995, tj.
knjigama koje su dobile nagradu za najčitaniju knjigu godine:
1984: Čizmaši - Dragoslav Mihailović
1985: nagrada nije dodeljena
78
Roman je, po svemu sudeći, glavna epohalna književna forma, možda čak najuticajnija umetnička forma
novoga veka (nekada je to bio ep, danas je možda dominantni uticaj prešao u oblast filma). Roman predstavlja
važnu formu objektiviranja jednoga pogleda na svet, pa je stoga i značajan izvor posredovanih saznanja o
njemu. Pri tom, ne radi se ni u kom slučaju o “reflektovanju” društveno-istorijskih zbivanja u romaneskonom
tekstu, već, štaviše, o konstitutivnoj ulozi romana u izgradnji jedne vizije sveta. Benedikt Anderson je čak
mnogo direktniji u određivanju društveno-istorijske funkcije romana. Roman je za njega važno sredstvo
zamišljanja (nacionalne) zajednice, pa stoga ima i odgovarajuću saznajnu funkciju. Konkretno, on veli da su
ključnu ulogu u predstavljanju nacije kao nove vrste zamišljene zajednice u 18. veku odigrali roman i novine,
koji podstiču predstavu istovremene horizontalne povezanosti udaljenih i nepoznatih ljudi, tj. ljudi koji žive i
proživljavaju sa drugima istu sudbinu ili praktikuju iste dnevne rituale i dele iste misli. (Anderson 1998: 23 i
dalje) Utoliko bi se, dakle, moglo govoriti o konstitutivnoj ulozi romana u izrastanju nacija. U našem slučaju tu
konstitutivnu ulogu odigrala je epska poezija, a roman, po svemu sudeći, igra važnu ulogu u “re-konstituisanju“
srpske nacije, odnosno u procesu političke instrumentalizacije nacionalnih osećanja.

1989: Predeo slikan čajem - Milorad Pavić
1990: Vernik - Dobrica Ćosić
1991: Lagum - Svetlana Velmar-Janković
1992: Zelena čoja Montenegra - Momo Kapor i Zuko Džumhur
1993: Efemeris I-III - Dejan Medaković
1994: Ubistvo s predumišljajem - Slobodan Selenić
1995: Ubistvo s predumišljajem - Slobodan Selenić
5. Prema svemu, izlazi da se lista najtiražnijih romana mora da “preseče” Kišovom knjigom
pripovedaka Grobnica za Borisa Davidoviča, zatim visokotiražnim dramama Dušana Kovačevića (pre
svega: Balkanski špijun), i ponovo zbirkom priča Danila Kiša - Enciklopedija mrtvih. Takav spisak
valja dopuniti najčitanijim knjigama Narodne biblioteke Srbije. S obzirom da je Predeo slikan čajem
Milorada Pavića već na listi, a da Efemeris ne spada u lepu književnost u užem smislu, to su:
- Vernik Dobrice Ćosića (taman se priključuje trilogiji);
- Lagum Svetlane Velmar-Janković (uostalom u 1991. po tiražu odmah iza Hazarskog rečnika,
koji je već skoro van konkurencije);
- Zelena čoja Montenegra Mome Kapora (što je metodološki “pravedno” jer je i inače u pitanju
uticajan pisac mnogih dela tzv. lakše proze);
- Ubistvo s predumišljajem Slobodana Selenića (dve godine najčitanija, a 1995. i najtiražnija
knjiga).
6. Čini se sasvim opravdanim da sa spiska najtiražnijih knjiga u pojedinim godinama
u “definitivnu” listu najuticajnijih treba uključiti još samo sledeće knjige:
- Testament Vidosava Stevanovića (najtiražniji u 1987, kad se Grobnica za Borisa Davidoviča
smesti u kategoriju pripovedaka; osim toga, Testament je dobitnik NIN-ove nagrade za 1986);
- Unutrašnja strana vetra Milorada Pavića (što zaista nije neophodno, s obzirom na visoko mesto njegova dva
prethodna romana);
- Noć đenerala Vuka Draškovića (inače, na osmom mestu najtiražnijih romana; metodološki je
i to korektno, jer bi se dogodilo da jedan od najtiražnijih “nacionalističkih” pisaca, čija se prethodna
dela još uvek štampaju u visokim tiražima, nakon kombinovanja kriterijuma klasifikacije, ne bi bio
uvršten na listu);
- Lapot Živojina Pavlovića (možda stoga što je u pitanju i dobitnik NIN-ove nagrade).
Za ostale dobitnike NIN-ove nagrade ne može se naći mesto na našoj listi, što naravno i nije
neki problem ako se zna da ona nije pravljena prema kritičkom sudu o književnoj vrednosti uvrštenih
dela, premda su neka od uvrštenih najtiražnijih dela istovremeno i vrhunska. Uostalom, na listi stoga
nema ni dela Aleksandra Tišme, Miodraga Bulatovića itd. Možda treba načiniti izuzetak sa romanom
U potpalublju Vladimira Arsenijevića, jer su podaci o njegovim tiražima sasvim nepouzdani, a zna se
da je imao veliku medijsku pažnju, i u zemlji i u inostranstvu. Na ovome spisku neizostavno se mora
naći i Matija Bećković sa svojim najuticajnijim pesmama i poemama u ovom periodu, jer bi on sa
81.000 primeraka bio visoko na listi najtiražnijih, kada bi bila u pitanju jedna pesnička knjiga; stoga je
najbolje da se kao reprezentativno u pogledu tiraža i uticaja uzme jedno od (džepnih) izdanja
izabranih pesama i poema.
Sa ovim intervencijama, može se smatrati da se na našoj listi nalaze uglavnom svi najtiražniji,
najčitaniji i najuticajniji pisci u periodu 1985-1995. Napominjem još jednom da lista nije načinjena po
vrednosnom kriterijumu, tj. kritičkome sudu, već po mogućem, procenjenom uticaju na najširu
čitalačku publiku u kriznom, ispitivanom periodu u Srbiji.
7. Evo kako bi onda izgledala “konačna” lista najuticajnijih knjiga u srpskoj književnosti
u periodu 1985-1995:
Danko Popović, Knjiga o Milutinu
Milorad Pavić, Hazarski rečnik
Danilo Kiš, Grobnica za Borisa Davidoviča
Dobrica Ćosić, Otpadnik
Milorad Pavić, Predeo slikan čajem
Dobrica Ćosić, Grešnik
Dušan Kovačević, Balkanski špijun
Živojin Pavlović, Zadah tela
Slobodan Selenić, Očevi i oci
Danilo Kiš, Enciklopedija mrtvih
Vuk Drašković, Noć đenerala
Borislav Pekić, Besnilo
Dragoslav Mihailović, Čizmaši
Dobrica Ćosić, Vernik
Svetlana Velmar-Janković, Lagum
Momo Kapor, Zelena čoja Montenegra
Slobodan Selenić, Ubistvo s predumišljajem
Vidosav Stevanović, Testament
Živojin Pavlović, Lapot
Vladimir Arsenijević, U potpalublju
Matija Bećković, Izabrane pesme i poeme
Planirano je da u prvoj fazi rada bude interpretirano deset najtiražnijih knjiga u ispitivanom
periodu. No, radi istraživačke korektnosti, tj. radi predupređivanja prigovora zbog hotimičnog
“štimovanja”, tj. “popravljanja” navodno nacionalističke slike srpske književnosti u ispitivanom
periodu, postupkom tumačenja obuhvatio sam i jedanaestu knjigu sa rang-liste: Draškovićev roman
Noć đenerala.79 U drugoj fazi rada, da bih u potpunosti izbegao primedbu zbog tendencioznog
79
Radi komparativnog uvida, navodim listu deset najtiražnijih knjiga u periodu 1981-1991. godine, prema
istraživanju mr Predraga Cvetičanina (Cvetičanin 1997):
Danko Popović, Knjiga o Milutinu
Milorad Pavić, Hazarski rečnik
Antonije Isaković, Tren 1
Antonije Isaković, Tren 2
Dragoslav Mihailović, Čizmaši
Dragoslav Mihailović, Kad su cvetale tikve
Danilo Kiš, Grobnica za Borisa Davidoviča
Miodrag Bulatović, Heroj na magarcu
Dobrica Ćosić, Vreme zla
Vuk Drašković, Nož
“krojenja” rang-liste, postupkom tumačenja obuhvatio sam sve knjige sa spiska - 21 (naravno, i taj
broj bi mogao biti proglašen arbitrarnim), čime je nalaz o problemu nacionalizma u najnovijoj srpskoj
književnosti još pouzdanije utemeljen.80
III.2. Tumačenje Smisla
1. Problem hermeneutičkog pristupa: opšte napomene

Hermeneutičkim pristupom nazivam tumačenje značenja i ukupnog smisla sadržine i forme
umetničkih dela u sklopu širih društveno-istorijskih zbivanja i uz prožimanje istorijskih horizonata
interpretatora i interpretiranog, radi razumevanja kako smisla pojedinih umetničkih dela u kontekstu
tradicije, a iz posebne interpretatorove duhovno-istorijske situacije, tako i smisla čitavoga kulturno-
istorijskog sklopa koji se dokumentuje delom - u hermeneutičkom kruženju između celine pogleda na
svet (duha vremena) i umetničkog dela, i uz rad povesno-delujuće svesti o povesnoj distanciranosti
interpretansa i interpretanduma unutar hermeneutčke situacije.
Onespokojen standardnim odsustvom hermeneutičkih proceduralnih uputstava, koje proishodi
iz hermeneutičke antimetodičnosti, ipak sam ohrabren ponekim izrazom nade u pogledu mogućnosti
postizavanja kakve-takve hermeneutičke strogosti i pouzdanosti. Na primer, Habermas je mislio da se
hermeneutičko mišljenje, doduše, ne može izgraditi u naučnu metodu, ali da se možda može
“disciplinovati do veštine” (Habermas 1985: 341) Habermasova polemička meta, Hans-Georg
Gadamer, tvorac moderne filosofske hermeneutike, takođe je govorio o disciplini. Naime, on smatra
da se ono što oruđe metode ne može postići, u duhovno-naučnom naporu može kompenzirati “jednom
disciplinom pitanja i traženja koja zajamčuje istinu”. (Gadamer 1978: 528)
Stoga, osim opštih mesta o hermeneutičkoj situaciji i hermeneutičkoj refleksiji (v. Žunić 1995),
nastojim da izvedem skicu jednoga sociološkog hermeneutičkog postupka. (v. Žunić 1998)
Naime, književna dela tumačim, tj. njihov smisao rekonstruišem iz sopstvenog povesnog
horizonta postavljanja pitanja, a u kontekstu celokupne kulturne tradicije i savremene recepcije,
uzimajući u obzir kako sadržinu tako i formu tih dela, radi dešifrovanja njihovog izražajnog, a pre
svega dokumentnog smisla (smisla pogleda na svet), te radi rekonstruisanja njegovog duhovnog
i realnog subjekta-nosioca - u specifičnom uzajamnom osmišljavanju celine i nesamostalnih
a karakterističnih delova. (v. Mannheim 1964) Tumačenje smisla sadržine odvijalo bi se prema
sledećoj shemi: siže - tema - glavni topos - izražajni smisao (pouzdano uhvatljiv samo kod
tendencioznih dela) - kontekst (doba, istorijski trenutak) - dokumentni smisao - pogled na svet -
referentna društvena grupa. Na ovome mestu, analiza može preći u istraživanje funkcije dela: efekti
dela, publika, značenje dela u vreme nastanka, značenje dela u vreme punoga delovanja, savremeno
značenje dela. Taj deo istraživanja može biti određen kao hermeneutički samo u jednom jako širokom
smislu. Svejedno, i u drugom teorijsko-metodološkom ključu, to istraživanje manifestnih i latentnih
funkcija dela (v. Bürger 1979: 155-159) svakako je komplementarno sa hermeneutičkim
istraživanjem. Tumačenje smisla forme polazi od deskripcije forme, sa neskrivenom namerom da se
ona prepozna kao tradicionalna i zatvorena odnosno kao nova (moderna ili postmoderna) i otvorena.
Nakon toga, opet sledi interpretacija smisla pogleda na svet koji proizvodi i afirmiše ove forme
80
Budući su u knjizi obrađena sva dela sa liste, ova napomena ima smisla samo zbog jedne stvari. Čitalac će
primetiti da su tekstovi o knjigama sa druge polovine spiska uglavnom duži od tekstova u kojima se govori o
prvih jedanaest knjiga. Ta činjenica, koja deluje indikativno, u stvari je samo pokazatelj uticaja spoljašnjih
okolnosti na moj istraživački rad. Naime, očito je da sam u drugoj fazi bio oslobođen razmišljanja o prostornim
ograničenjima teksta i da sam pretraženu građu sistematskije izlagao. To možda ima veze i sa izvesnim
sazrevanjem istraživačkog postupka i sa strožom primenom interpretativne procedure, ali sam se - tokom
završne redakcije - uverio da su rečene razlike samo razlike u obimu, a ne i suštinske. Utoliko mi se učinilo da
bi naknadno ujednačavanje obima pojedinih poglavlja - proširivanjem odnosno skraćivanjem - bilo samo
skribometričke prirode, što me je odmah oslobodilo obaveze uravnotežavanja delova teksta, ali ne i
odgovornosti pred pedantnim čitaocem.
i objektivira se u njima, i, eventualno, povezivanje sa odgovarajućom referentnom kulturnom,

obrazovnom, ekonomskom grupom ili slojem.
Po sebi se razume da bi korišćenje bogate kritičko-recenzentske i polemičke literature
o knjigama koje će biti interpretirane bilo od neprocenjive koristi, ali je jasno i to da bi se onda
o svakoj od rečenih knjiga mogla napisati bar još jedna studija. Stoga se, prinudno, lišavam jednog
dragocenog izvora.
Potpuno sam svestan - bar tako verujem - svih iskušenja “ružnog poroka interpretacije”,
i “mnogo ružnijeg poroka pravilne interpretacije”. (Encensberger 1994: 36) Ja bih upravo - koliko je
do mene - da pripomognem u obeshrabrivanju nastojanja da se književnost i njena lektira batinom
interpretacije pretvaraju u batinu ideologije.
2. Razumevanje smisla - izvođenje tumačenja

Postupak koji primenjujem biće izveden u nekoliko interpretativnih faza, prema sledećoj skici:
1. Najpre se, ukratko, izlaže osnovna tema odnosno siže dela koje se tumači; 2. potom se pristupa
tumačenju smisla sadržine, i to tako što se najpre pokušava neizvesno identifikovanje izražajnog
smisla, a potom i delikatna rekonstrukcija dokumentnog smisla; 3. tumačenje smisla forme realizuje
se, ne samo zbog ekonomičnosti izlaganja, već i zbog neizgrađenosti postupka, na karakterističnom
momentu ili detalju, koji bitno obeležava datu strukturu (npr.: leksikonska forma Hazarskog rečnika;
fusnote Knjige o Milutinu...); 4. analiza recepcije i, potom, funkcije dela ostaje na nivou saznanja
o njegovom položaju i pretpostavki o mogućem delovanju u određenom kulturno-istorijskom sklopu;
5. najzad, autor se usuđuje da izvede i vazda riskantan zaključak o “stavu” dela prema motivu
nacionalnog. Ovako skicirana logika istraživanja uglavnom je zadržana i u logici izlaganja rezultata,
osim kada to ekstenzivno izlaganje doista, zbog same prirode tumačenog dela, ne bi bilo u funkciji
osnovne namere ove studije - da potvrdi ili odbaci (uz demonstriranje i ilustrovanje) tezu o literarnoj
promociji srpskoga nacionalizma. Prostije, od ove shematike izlaganja odustaje se kada neko delo ne
daje dovoljno materijala za priču o nacionalizmu (npr. Grobnica za Borisa Davidoviča, Predeo slikan
čajem, Besnilo…). Redosled izlaganja odstupa od utvrđene rang-liste utoliko što se interpretacija
romanâ Dobrice Ćosića, koji čine trilogiju, izlaže na jednom mestu, a ne prema njihovome stvarnom
mestu na listi. Najzad, rezultati analize moguće recepcije i funkcije ispitivanih književnih dela
izvučeni su iz prvobitnog konteksta i izlažu se u poglavlju o recepciji, funkciji i delovanju. Time se
unekoliko krnji jedinstveni interpretativni pogled na pojedinačna dela, ali se zato dobija objedinjeni
i kondenzovani prikaz njihove verovatne društvene funkcije.
2.1. Danko Popović: Knjiga o Milutinu (1985)

1. Knjiga o Milutinu Danka Popovića jeste roman-monolog - životna ispovest šumadijskog
seljaka Milutina Ostojića, u kojoj, pripovedajući svoj životni udes, opisuje i ocenjuje savremenu
srpsku istoriju od Prvoga svetskog rata do nasilničkog komunističkog “otkupa” (nakon Drugoga
svetskog rata), zbog kojeg robija, i umire, kao “kulak”.
2. Milutinova pozicija nije naprosto srpska, pa čak ni srbijanska, već još uža - seljačko-
šumadijska. Zato je on i protiv mladobosanskog “uzletanja u nebo”, atentata, buna, ustanaka
i junačenja posle kojih “naša seljačija danak (da) plaća” (Popović 1986: 6); naravno, nije mu ni do
đačkih ideja o oslobađanju i ujedinjenju Južnih Slovena, do “šarene carske krpe” (12) koja uvlači
u ratove, jer ih uvek najskuplje plaća srpski seljak. On se manje boji pravih Švaba nego Švaba koji
“govore našim jezikom”, tj. Srba iz Austro-Ugarske (10-11), s kojima se njegovi saborci psuju “na
istom jeziku”. Više poštuje “pravog Švabu” nego “poturicu”, tj. “poturčenog” Srbina (17), i ne
pristaje na političko bratimljenje. Naravno, on doznaje i da Srbe u Austro-Ugarskoj raseljavaju
i pljačkaju “radićevci i frankovici” (13), premda kao oslobodilac vidi očuvana, neporušena i uredna
sela i ljude (42). Nije mu do oslabađanja slovenske braće koja će ga dočekati “vrućim olovom” (14),
i za koju će i posle oslobođenja ostati “srbijanski gedža”, ali ni do pogibije radi spašavanja manastira,
kraljevskih moštiju, i radi vazda problematičnog pomaganja gospodskim saveznicima (15, 23, 33).
Milutin ne veruje u tlapljenja o velikoj srpskoj sili i svetskoj slavi (16), i ne želi veliku državu za koju
se “satire narod” i “satiru deca” (24), da bi ušli “u čitanke”. Što važi za Bosnu važi i za Makedoniju,
zarad čijeg je skupog oslobađanja izgubljena - Srbija (19). Doduše, kad posle rata čuje kritiku
besmislene pogibije za nesrpsku zemlju, on - kao učesnik i svedok stradanja - jedva uzdržava bes
zbog omalovažavanja i odricanja smisla velikog zgibenija. (39-41) Milutin nema visoko mišljenje
o “Arnautima”, kao neprijateljima uopšte, a posebno zbog njihovog maroderstva nad unesrećenim
srpskim narodom pri prelazu preko Albanije, i ne prihvata tucovićevske i internacionalističke teorije
o pravednoj arnautskoj pobuni protiv srpskog ugnjetavanja. (24-29) Pozdravlja odluku da se srpska
vojska ne sveti Bugarima za počinjena zverstva po Srbiji - upravo da ne “budemo ko oni” (42), i štiti
zarobljene Bugare od klanja (58). Najzad, retorički pita hoće li polagati račune oni što su vodili rat
u kojem je narod prepolovljen i upropašćen (49-50), a njemu besmisleno izbijeno oko i, zarad
uvećanja države, smanjeno sve što je imao (51), rat u kojem je stoka skapavala, preživeli ljudi oboleli
(53), a profitirale “naše lopurde i jajare” (52)? Ratne zasluge nisu mu podigle imanje, niti su ga,
makar i privremeno, mimoišli poreski izvršitelji i vlast u liku načelnika - “bivšeg švapskog oficira”,
s kojim se Milutin možda gledao preko nišana (61).
Kad je stigla vest da su “neki Hrvati i Bugari” ubili kralja Aleksandra, Milutin se čudio
njihovoj drskoj smelosti posle svega što im je u proteklom ratu pokazano, ali čuva hladnu glavu i ne
pozdravlja poziv na osvetu, svestan da su Srbi i sami ubijali svoje kraljeve, a da i sami hoće da
potegnu na tuđe prvake. (66-76). Tako isto, sumnja u mudrost rušenja pakta s Nemcima 1941. godine,
i pribojava se omladinskog oduševljenja, koje ga podseća na 1914. godinu, na novi rat, u kojem će
opet Srbi platiti ceh i za druge (72-75): “opet se neko ‘carstvo nebesko’ spominje i neko Kosovo
priprema”. (74). Sa aprilskom vojnom kapitulacijom i slomom Jugoslavije, Milutinu se potvrđuju
sumnje u besmislenost stvaranja države koja nikome nije bila dobra, a ne veruje ni u onu koja će opet
biti izgrađena na “dečjim kostima”. Drugi svetski rat on ne pamti po Nemcima, koji nisu ni mogli doći
kao prijatelji, već po kobnoj srpskoj podeli na partizane-komuniste i četnike. (80) Umesto da brane
otadžbinu pa onda “svode račune političke”, “Srbi oće da pobede Srbe” i, koristeći okupaciju, vode
politički obračun. (90) Milutinu je dosuđeno da štiteći porodicu štiti i progonjene obeju vojski,
i mirovno posreduje, manje-više bezuspešno, u obračunu nepomirljivih strana. Bezuspešan je bio
i njegov pokušaj da zameni nestasalog sina, mobilisanog za sremski front, i da ga spasi pogibije u ratu
u kojem neko ima računicu da “u vojsku oće decu” (110). Tako se Milutinu ponavlja istorija
otadžbine kojoj Srbi, i on među njima, daju “sve najdraže” (114). “Al tako je kad si narod. I kad si
seljak. I Srbin. I Milutin. I Milutinov sin”. (114) Tražeći sinovljev grob po ravnici, doznaje i za
strašna stradanja Srba - zato što su Srbi! (119)
Konačno, jedva dve godine od oslobođenja, Milutin je, zbog dvanaest hektara zemlje, premda
nema žita, proglašen za “kulaka” i otpravljen u zatvor. Država ne sme da hapsi domaćina! - vazda je
mislio Milutin. Prethodna ga nije uhapsila, ali nova jeste. Milutin je umro u zatvoru, od posledica
“ćebovanja” koje su mu priredili “secikese i lopurde” - kako i biva u komunističkim robijašnicama -
sveteći se za njegove psovke, psovke srpskog domaćina koji ne može da podnese njihovo sabotersko
podsecanje kukuruza - državnog, doduše, zatvorskog, ali ipak kukuruza, božje biljke-hraniteljice.
(139-141) Tako se opet ispostavlja da i u ratu i u miru Srbima nisu potrebni drugi neprijatelji osim
sebe samih, a da je šljam opet, i vazda, povlašćen.
Izražajni smisao ovoga dela, dakle ono što Danko Popović hoće da nam ponudi, jeste pogled na
svet jednog šumadijskog seljaka koji egzistencijalno razume smisao istorije i sudbine sopstvenoga
naroda. Dokumentni, pak, pogled na svet jeste pogled intelektualca koji želi da nam predoči naknadna
saznanja o smislu srpske tragične istorije, na usta jednog pod-tipičnog srpskog seljaka, odnosno
predstavnika tipa domaćinsko-atarskog pacifiste (mogli bi se identifikovati još i epsko-tradicionalni
“političari”, militantni nacionalisti itd). Stoga je u pitanju roman sa tezom. Naime, ako nije neobično
da srpski seljak Milutin ima svoj sud o svemu što se njemu i oko njega događalo (“ko da zdrave
pameti ne možemo imati ni kad se o našoj koži radi”, 20), on ipak previše zna o srpskoj istoriji. Pisac
to oseća, pa povremeno na Milutinova usta izrazi žaljenje i ljutnju zbog toga što “školovani ljudi”, i to
“seljački sinovi”, potcenjuju seljake, smatrajući da oni mogu samo o svojim seljačkim poslovima da
govore: “I ti misliš da ja pametujem, a ja ti baš govorim ono što me peče i što mi je sudbinu odredilo”.
(20, 71) Između ostalog, to znači da Milutin smatra opasnijim kad se neko zagleda u nebesa, pa ne
vidi svoj prag, nego kad ne vidi dalje od toga praga (20); teorijski rečeno, pragmatizam mu je životno
blizak, utopizam pak upravo stoga dalek. To se takođe može razumeti. Ali, pisac još jednom
interveniše, narušavajući koherenciju izvornog kazivanja, i odaje sopstvenu nameru. Milutin veli
rezervnom poručniku, inače studentu, Radoviću: “ne držim ja tebi slovo iz istorije, samo ti svoje misli
kazujem, ono što mi je na duši”. (50) Pisac oseća da bi čitalac-kritičar mogao naslutiti kako mu ovaj
potura, tj. posreduje predavanje iz srpske istorije - što je očigledno - i, znajući da se tezom može
ugroziti tkivo romana, pokušava da nameru prikrije pukom odrečnom izjavom, koja se uvek pokazuje
kao poetička autodenuncijacija. U krajnjem ishodu, ispostavlja se da Knjiga o Milutinu dokumentuje
pogled na svet srpskog intelektualca nacionalne orijentacije. To je pogled na svet jedne svakako
uticajne društvene grupe, ali istovremeno grupe koja nema globalnu viziju sveta.
3. Što se forme tiče, Knjiga o Milutinu je tradicionalna ispovedna proza realističkog manira -
dijalekatski/idiomatski monolog, kojim se želi podvući stvarnosni momenat kazivanja. Ovakav
smisao forme dopunjen je i jednim karakterističnim momentom kojim se još jednom razotkriva
Popovićeva stvarna namera - naime, pripovedanje o smislu novije srpske istorije. U pitanju su
autorove fusnote (potpisane kao “primedba pripovedača”), u kojima on obaveštava čitaoca o tome ko
su Mladobosanci (6), kakav je strateški cilj srpskog forsiranja Save septembra 1914 (13), kad je
vođena bitka na Strmovu (16), kako je neprijateljska ofanziva započeta oktobra 1915. godine
primorala srpsku vojsku na povlačenje preko Albanije (19), šta je tain (36), ko je bio Ante Trumbić
(38), šta kokretno-istorijski znači sintagma “pade Bugarska” (kapitulacija Bugarske avgusta 1918)
(41), šta je to šajkača (!) (61), šta se zbivalo na Tekerišu 1914. godine (69), čija je parola “Bolje grob
nego rob” (73), šta znači slika vojničkih konja u žitu (aprilski slom Jugoslavije 1941) (76), ko je autor
Porekla porodice... (114). Autorova namera je sasvim poštena: da olakša neupućenom čitaocu
praćenje toka pripovedanja, ali je i sasvim neliterarna; u najboljem slučaju, ona je esejističko-
publicistička. Na tom mestu se i otvara najkrupnje pitanje o formi Knjige o Milutinu: da li je ova
knjiga doista roman?
2.2. Milorad Pavić: Hazarski rečnik (1984)

1. Hazarski rečnik je knjiga o narodu koji je nestao sa istorijske pozornice “zajedno sa svojom
državom” nakon verskoga preobraćenja iz svoje izvorne vere u jednu od velikih veroispovesti:
hebrejsku, islamsku ili hrišćansku - ne zna se koju. (Pavić 1985: 12)
2.1. Pisac hoće da nas uvede u misteriju istorijskog pojavljivanja i nestajanja naroda koji i nisu
igrali sasvim beznačajnu ulogu u istoriji, da nam predoči istinu o krhkosti i trošnosti etničko-
religijskog ali i državno-administrativnog “materijala”, o sudaru vrednosti velikih kultura i religija
i sudaru interesa velikih carstava, u kojima neki nadvladavaju i ostaju, dok drugi - asimilovani ili
uništeni, svejedno - nestaju. Ukratko, izražajni smisao ove neobične knjige plete se oko ideje
iščezavanja naroda posredstvom masovne, organizovane i sistematske religijske konverzije
i odgovarajuće akulturacije.
2.2. Neki smatraju da je pisac već u “Prethodnim napomenama” napravio aluziju na navodno
započeti i sve verovatniji nestanak srpskoga naroda - rastočenog u tri vere? To se na samome tekstu
teško može dokazati. Ali je zato Milorad Pavić manjak istoriografskih saznanja o Hazarima tu i tamo
kompenzirao literarno legitimnim, a vanliterarno možda indikativnim, umetanjem poznatih istorijskih
iskustava. Tako je svoju zagonetnu knjigu “začinio” pasažima koji, po mnogima, i nisu baš tako
magloviti i nejasni, i za koje bi se moglo opravdano pomisliti da ih je pisac namerno - jer je pokazao
da može i drukčije - ostavio prozirnima. Naime, “ustrojstvo hazarske države”, tj. “administrativna
podela carstva” treba da podseća na političko-nacionalno-versku stvarnost izdeljene Srbije odnosno
srpskih zemalja. Pavićeva hazarska država je izdeljena na nekoliko okruga “pod različitim imenima.
To je načinjeno tako da samo jedan od tih čisto hazarskih okruga nosi naziv hazarskog okruga, a ostali
su ime i mesto u državi dobili na druge načine. Na severu je, na primer, izmišljen ceo jedan narod koji
se odrekao hazarskog imena, pa svoj hazarski jezik i svoj okrug drugačije naziva”. (141); to isto važi
i za hazarsko odricanje i skrivanje “svog porekla i jezika, svoje vere i običaja”, i “izbegavanje imena
Hazar”. (142) Preobraćeni Hazari svesno izvrću svoj jezik da što manje liči na izvorni (83/84) i ne
nazivaju se više Hazarima (185). Predstavnički sistem hazarske države zasniva se na zastupanju
okruga a ne “broja duša”, tako da brojem predstavnika na dvoru favorizuje nehazarsko stanovništvo,
čiji delegati onda odlučuju, između ostalog, i o napredovanju u službi. (142) Budući najbrojniji,
Hazari podnose “najveći teret vojnih obaveza”, pre svega kao ratnici, dok zapovedničke funkcije dele
ravnopravno sa ostalima; njihova je dužnost da štite celinu države, dok ostali narodi “prirodno (…)
vuku svak na svoju stranu, ka svojim maticama”. (143). Jedino “u vreme ratnih opasnosti”, i samo da
kraja rata, vojničke vrline i slavna prošlost donose Hazarima “veće slobode” i nešto bolji status, dok
se ostali narodi vazda izdajnički okreću svojim maticama, da bi posle rata - u već uobičajenom
zaboravljanju zasluga i odgovornosti - u hazarskoj vojsci zadržali činove stečene pod neprijateljskom
vlašću. (143/144). Dok drugi istražuju i hvale slavnu hazarsku istoriju, samim Hazarima “nije
dopušteno” da o sopstvenoj prošlosti “govore i sastavljaju knjige”. (186) Paradoksalno, u državnoj
administraciji profitabilnije je slabije poznavanje inače službenog hazarskog jezika. (186/187)
U hazarskoj državi nehazarski narodi zaštićeni su zakonima svojih matičnih veroispovesti (103), a ista
dela odnosno nedela strože su zakonski sankcionisana i sudski kažnjavana u (jedinom) okrugu koji
nosi hazarsko ime nego u drugim okruzima. (187) Najzad, u hazarskoj državi sistematski se
favorizuju druge konfesije, zaštićene od strane svojih “jednoplemenika”, na štetu hazarske
veroispovesti - kako u institucionalnom pogledu tako i u pogledu veličine poseda i broja bogomolja.
(188) Takođe, nema nikakve skrivalice u reči da u modernoj demokratiji, nakon ugnjetavanja malih
naroda od strane velikih, sada “mali narodi terorišu velike”, pa se tako - između ostalog - Srbi boje
Albanaca (237).
Ispostavlja se da bi se dokumentni smisao ove efektne knjige mogao skrivati ili, radije, otkrivati
i rekonstruisati upravo u ovim heterogenim detaljima teksta, pa bi se u tom slučaju Hazarski rečnik
mogao smatrati dokumentom nacionalnog pogleda na svet uznemirenih srpskih intelektualaca
poslednje četvrtine 20. veka.
3.1. Kad je o formi reč, od prvorazrednog je značaja leksikonsko ustrojstvo romaneskne građe.
Forma leksikona, kao forma priručnika, trebalo bi da ukazuje na saznajnu dimenziju teksta. Ali,
uputstvo o mogućnosti unakrsnog čitanja ovde nije samo tehničke prirode, već bi trebalo da
predstavlja otvaranje fantazijsko-stvaralačkih vrata čitaocu, pozvanom da smisao “neutralnog” teksta
odrednica o Hazarima rekonstruiše po sopstvenom nahođenju, to jest građu transformiše na neki drugi
način. Tako je u ovom romanu-leksikonu estetskoj funkciji načelno ipak omogućen primat nad
primamljivom saznajnom funkcijom.
Načelno pitanje glasi: Da li je Hazarski rečnik netransformisana ili visoko transformisana
građa? U tehničkom smislu, ta građa nekome može izgledati kao netransformisana; zli jezici kažu da
je Rečnik verovatno samo pre vremena štampana građa (datoteka, kartice) za roman zamorenoga
autora-istraživača, koji naprosto nije imao snage i volje da građu uobliči, pa ju je izdavaču odnosno
publici ponudio u neobičnom i neuobičajenom stanju, što je, kako se ispostavilo, bio pun pogodak.
Međutim, u poetičkom smislu, svaka odluka o postupku jeste pitanje forme. Stoga, ako je odluka
o izlaganju skice stvar forme, odnosno odluka o zaustavljanju formativnog procesa (koji se često
i sam od sebe okonča) akt transformisanja, onda je i odluka o proglašavanju datoteke formom -
transformacija.
3.2. U tom sledu, otvara se pitanje formativno nesavladanih pasaža, tj. pitanje o smislu
karakterističnih aluzija na stanje srpskoga naroda u bivšoj Jugoslaviji. Direktne aluzije, uvek,
narušavaju romanesknu koherenciju, oštećuju tkivo teksta i štrče kao pamfletski dodatak. Tu bi
trebalo da bude i najniža tačka vrednosnoga luka ovoga romana. Šta je prevagnulo: visoka
transformisanost celine ili netransformisanost pojedinih detalja? Da li su aluzije na srpsku sudbinu
previše očigledne, ili je pak smisao Pavićevog teksta otvoren i za drukčije čitanje? Odgovor na ova
pitanja leži u sferi recepcije, jer ispada da forma i ne mora biti narušena za čitaoca koji ne prepoznaje
aluzije, ili ih - što izlazi na isto - čita iz druge kulturno-istorijske perspektive. Ta mogućnost, u stvari,
govori o otvorenosti forme koju ispitujemo. Pisac majstorski (čitaj: borhesovski, umbertoekovski)
pravi fikciju - fingira faktografiju - da bi je jednom bizarnom rečenicom srušio: denuncirajući je kao
fikciju, tj. čineći fantazijsku konstrukciju očiglednom. Tako, čitalac počinje mnogo više da drži do
brojnih zagonetki i zavrzlama zamršenoga teksta, nego do proste aluzije na srpsku stvarnost.
2.3. Danilo Kiš: Grobnica za Borisa Davidoviča (1976)

1. Grobnica za Borisa Davidoviča je knjiga koju sačinjava “sedam povesti jedne zajedničke
sudbine”, šest povesti o stradanju pojedinca u sudaru sa staljinističkom inkvizicijom (montirani
procesi, navodna špijunaža i sabotaža, iznuđeno priznanje, stravične ucene i moralna iskušenja,
robijanje, ludilo, stradanje), i jedna povest o stradanju pojedinca (i ne samo pojedinca) u sudaru sa
katoličkom inkvizicijom, pri pokušaju nasilnog pokrštavanja Jevreja, u 14. veku u Francuskoj.81
2. Smisao Kišovih priča jeste ukazivanje na stravu totalitarnog sankcionisanja slobode. To je
vizija građanskog shvatanja slobode individualnosti; konkretnije, ovo delo je žestok obračun ne samo
sa istorijom, već i sa živim nasleđem staljinizma u delu sveta kojem je Jugoslavija onoga doba
pripadala (i kojem je srpska vlast u ispitivanom periodu bila, bez sumnje, suštinski zavetovana). Ova
vizija slobode, odnosno satiranja slobode, jeste univerzalno-građanska, a ne nacionalna.
3. Kišov postupak jeste neka vrsta borhesovske montaže dokumentarne ili navodno
dokumentarne građe. On se poigrava sa faktima i fikcijom, i postiže efekat uzbudljivog izveštaja
i najdublje istinitosti. Smisao takve forme otkriva se u čestim karakterističnim momentima fingiranja
dokumentarnosti. Na primer, u priči Magijsko kruženje karata, izlažući biografiju Karla Taubea, Kiš
na jednom mestu kaže: “Od tada pa do trideset i četvrte izgubili smo mu svaki trag” (Kiš 1990a:
79/80), a na drugom: “Najmanje poznatim razdobljem u životu doktora Taubea može se smatrati, ma
koliko to izgledalo čudno, vreme od njegovog dolaska u Moskvu do njegovog hapšenja godinu dana
kasnije”. (83). U Grobnici za Borisa Davidoviča piše: “Ovim tekstom, ma koliko fragmentarnim
i nepotpunim, pokušaću da oživim uspomenu na čudesnu i protivrečnu ličnost Novskog. Izvesne
praznine, pogotovu one koje se odnose na najznačajnije razdoblje njegova života, razdoblje same
revolucije i godine koje neposredno slede, mogu se objasniti...”. (100) Postupak je još efektniji tamo
gde pisac navodno napušta faktografiju i čitaocu najavljuje priču. Navodim jedan takav važan detalj iz
priče Mehanički lavovi, gde pisac veli: “Ispričaću dakle taj davni susret između Čeljustnikova i Erioa
onako kako znam i umem, oslobodivši se začas strašne more dokumenata koji zatrpavaju priču,
a sumnjičavog i radoznalog čitaoca upućujem na navedenu bibliografiju gde će naći potrebne dokaze.
(Možda je bilo pametnije da sam se opredelio za neki drugi oblik saopštavanja, esej ili studiju, gde bih
ova dokumenta mogao da upotrebim na uobičajeni način. Ali dve me stvari sprečavaju u tome:
nepogodnost da se živa, usmena svedočenja pouzdanih ljudi navode kao dokumentacija; a drugo:
nisam mogao da se lišim zadovoljstva pripovedanja koje daje piscu varljivu ideju da stvara svet i,
dakle, kako se to veli, da ga menja.)”. (44) Ovde Kiš razgolićava svoj postupak i obelodanjuje smisao
literarne konstrukcije realnosti. U Grobnici za Borisa Davidoviča, pak, ide još dalje, i potpuno razbija
magiju fikcije otkrivajući njenu konvencionalnu recepcijsku prirodu: “Posle jedne vidne praznine
u izvorima kojima se služimo (i kojima nećemo opterećivati čitaoca, kako bi mogao imati prijatno
i lažno zadovoljstvo da je u pitanju priča koja se obično, na sreću pisca, izjednačava sa moći
fantazije), nalazimo ga...”. (110). Naravno, time se postiže upravo maksimalno osnaživanje
ubedljivosti konstrukcije.
Zbog čega pišem sve ovo? Naime, pokušavam da komparativno utemeljim snažan utisak
o literanoj nadmoćnosti Kišovog dela. Dok Danko Popović nudi čitaocu fusnote radi podupiranja
romanesknog teksta, čime nehotice narušava ubedljivost fikcionalnosti, Kiš obelodanjuje svoj
navodno dokumentaristički postupak, otvarajući čak i dilemu o većoj prikladnosti esejističke forme za
izlaganje građe, i time, paradoksalno, osnažuje ubedljivost svoje književne fikcije.
81
Neki likovi pojavljuju se u više priča, što takođe ukazuje na njihovu suštinsku povezanost i celovitost ove
forme, koju su neki nazvali romanom.
2.4.Dobrica Ćosić: Grešnik (1985)82

1. Osnovnu nit ovoga romana čini ispovest Ivana Katića, simpatizera i “saputnika”
Komunističke Partije, jednog građanskog intelektualca koji je - zgrožen nad svekolikim zlom u svetu
i stavljen pred alternativu: fašizam ili komunizam? - izabrao ilegalni komunistički revolucionarni
angažman, robijao zbog svoje delatnosti, da bi, nakon izražene sumnje u čovečnost i smisao
boljševičkog terora, tj. zgrešivši spram komunističke vere, bio odbačen, prokažen i okaljan od svojih
dotadašnjih saboraca. Paralelno, pisac prati sudbinu ostalih članova ideološki pocepane porodice
Katić, gde se, pored Ivanove pozicije levo orijentisanog građanskog intelektualca, jasno ocrtavju
klasno-internacionalistička pozicija Ivanovog zeta, zagriženog kominternovskog aktiviste Bogdana
Dragovića, i srpsko-nacionalna pozicija Ivanovog oca Vukašina Katića, socijaliste, republikanca,
bivšeg ministra i razočaranog Jugoslovena-idealiste. Ovo je roman sukobljenih uverenja, izvedenih
strasti i proishodećih delanja - ali, pre svega, uverenja i sumnji.
2.1. Pisac u prvi plan stavlja stravu staljinističkog terora i unutarpartijskih čistki, i otvara
problem unutrašnjeg sukoba ideološke vere i sumnje, partijske pokornosti i individualne slobode, kao
i problem prokletstva ideoloških podela u kući, familiji, narodu, konačno, problem smisla i funkcije
rata.
2.1.1 Problem sumnje u ispravnost ideološke vere on ispituje na sudbini Ivana Katića. Ivanu
Katiću sopstvena pisana ispovest liči na “ispovest grešnog saputnika” (14), koji je naslutio tragiku
sopstvenoga osvešćenja, “tragiku osvešćenja vernika”, uplašio se svoga “konvertitstva” (306),
postajući “sve manje ubeđeni saputnik” (309). S poljuljanom verom, nije izdržao policijsku torturu,
priznavši ono što se od njega tražilo. No, uprkos svim saznanjima o strahotama kominternovskih zala,
nije se odrekao uverenja da je - na sudbonosnoj svetskoj vododelnici - on ipak “na boljoj strani sveta”,
Staljinovoj, naime (344), previđajući pri tom da će za Partiju uvek ostati izdajnik i grešnik, progonjen
od drugih grešnika (418), otpadnik i najopasniji protivnik, jer se - kako mu kaže Petar Bajević -
u protivničkom taboru nikome “toliko ne veruje, koliko se veruje verniku koji to više nije” (483).
A Ivan zna da su u istoriji najveća zla počinili upravo “vernici i vojnici, ti hrabri i fanatični sledbenici.
Dakle, nevini zločinci” (507) - u ovom slučaju “crveni inkvizitori”, zaduženi za “likvidaciju jeretika”
(469-470).
2.1.2. Staljinističke unutarpartijske čistke pisac obelodanjuje na sudbonosnim sumnjama
i nemirima Kominterninog agenta Petra Bajevića (161 i dalje), te partijskog funkcionera i ilegalca
Bogdana Dragovića (212 i dalje, 424 i dalje).
2.1.3. Još jedan važan Ćosićev motiv jeste motiv ideoloških razdora u porodici, među
prijateljima... Komunisti ne priznaju naciju, a porodične i prijateljske sentimente podređuju partijskim
zadacima i ciljevima. Na usta Vukašina Katića, pisac veli: “To je ona prava nesreća: svoj te tuče! Svoj
na svoga! (...) Na granici države još rat nije počeo, a u kućama se odavno zaratilo između očeva
i dece, zakrvilo se među braćom, prijateljima, drugovima, među ženama i muževima. Sve poteglo nož
za neku svoju veru i korist. Veliki i mali, svi su prevareni od nekog, svi su zbog nečeg uvređeni
i žedni osvete. I sve će se razlike među ljudima preko krvi ravnati”. (126/127) (2.1.4) Najzad, nije
nevažno istaći da Grešnik ima naglašeno antiratnu dimenziju, pre svega u doživljaju Ivana Katića,
koji vidi da su u jednom unesrećenom narodu, nakon završetka rata mogli da budu veseli i zadovoljni
u pobedi “jedino ratni zabušanti, crnoberzijanci ili oni što su se vraćali iz Francuske, gde su proveli
rat” (118), i shvata “da se dugim i skupim ratom kakav je bio naš, srpski rat, ne zadobija ni mir, ni
sloboda” (119), da u miru odmah počinju da caruju slavoljublje, sujeta, osveta, laž, vlastoljublje,
karijerizam, pljačka, korupcija, nepravda, “nered i u duši i u državi” (119). Ivan Katić je uveren da je
prvi svetski rat “izgubio čovek na obema zaraćenim stranama, da su rat izgubili svi koji su verovali da
je čovek razuman stvor, a ljudska istorija nekakvo napredovanje i ka višem cilju osmišljeno
delovanje”. (123) Slično misli i Vukašin Katić, koji Ivanu veli da je i Parizu rat doneo umesto mira -
82
Izlaganje započinjem ne po rang-listi, gde je Otpadnik ispred Grešnika, već po logičnom romanesknom sledu
trilogije Vreme zla: najpre Grešnik (1985), pa Otpadnik (1986), najzad - Vernik (1990).
raskalašni nemir: “Rat su, Ivane, kao i uvek, dobili neki generali, a najubedljivije ratni liferanti.
A ovaj mir, za sada, dobijaju žene i novinari”. (140) No, razočarani Vukašin Katić ima i nešto
drukčiju viziju ishoda Prvoga svetskog rata, s obzirom na srpske nacionalne interese u proisteklom
miru. (O tome niže.)
To je nivo izražajnog smisla, gde pisac svesno nastoji da naslika jezu i teror jedne svetovne
religije - komunizma (sa institucijom Crkve-Komiteta, vrhovnoga Poglavara-Generalnog Sekretara,
Inkvizicije-Moskovskih procesa), koja je uzdramala svet ne manje od druge, paralelne svetovne
religije - nacizma, a razorila i živote sopstvenih pristalica.
2.2. U drugom planu (da li i na drugom mestu?) nalazi se problem istorijskog položaja Srba
i Srbije u Jugoslaviji, na Balkanu i u Evropi. U tom redu je i pitanje prošlosti, sadašnjosti i budućnosti
Jugoslavije: iz perspektive međuratnih godina odnosno dramatičnih godina neposredno pred Drugi
svetski rat. Moglo bi se pretpostaviti da se na ovom planu, između ostalog, dokumentuje (dokumentni
smisao) i pogled na svet srpskog nacionalno orijentisanog političkog aktiviste.
2.2.1. Evropski (obrazovani) intelektualac, levičar, Ivan Katić ima iskustvo ratnog zarobljenika
iz Prvoga svetskog rata. Rat je proveo u austro-ugarskome logoru za ratne zarobljenike, gde mu je
potonula sva velika kultura Evrope “u kojoj postoje lageri za ljude, čija je jedina krivica što su rođeni
kao Srbi, i što su morali da brane svoju jadnu slobodu”. (47/48) U logoru je “srpskoj stoci” (51),
“srpskim idiotima” (53) i “srpskim svinjama” (55, 56, 57) strašnom odmazdom nad sunarodnicima
bilo zaprećeno čak i pravo na samoubistvo, u sklopu germanske “antislovenske i antisrpske
ideologije” (50). Tu je i priča o logorskom uspostavljanju “duhovnog bratstva” i očuvanju
“nacionalnog identiteta” uz pomoć deseterca, i o jednoj apsurdnoj srpskoj “epskoj” pobuni uz pomoć
gusala, doduše sklepanih ali simbolički (duhovno) neprocenjivih (77 i dalje). Doduše, Ivan pominje
i dobra dela logorskih stražara, Mađara ili Austrijanaca (73), kao i sebičnost kuvara Srba koji pojedu
ili prodaju kantinjeru “sledovanje masti i šećera za čitav lager” (74). Uostalom, njemu je mržnja
Nemaca i Mađara, kao Evropljana i katolika, prema Srbima, kao Balkancima i pravoslavcima,
shvatljivija od mržnje koju prema njemu pokazuju Srbi policajci-batinaši. (315) U jednom trenutku
vidimo i Ivanovog zatvorskog cimera, Hrvata-ustašu, koji ne krije da Ivana mrzi zato što je Srbin.
(321) No, Ivan je, u svom diferenciranom i ipak neostrašćenom ocenjivanju ljudi i nacija, shvatio i to
“da je naš seljački narod životno višestruk, slojevit, promenljiv, sa podjednakim moćima i za dobro
i za zlo”. (146)
2.2.2. S druge strane, Ivan Katić, saputnik Partije, u razgovoru s Bogdanom Dragovićem,
otkriva i naličje komunističko-kominternovske koncepcije rešenja nacionalnog pitanja. Bogdan stoji
na kominternovskom stanovištu da se sovjetska vlast na Balkanu može ostvariti ne samo klasnom
borbom već i instrumentalizacijom nacionalnih pokreta nezadovoljnih i “potlačenih jugoslovenskih
naroda”, Hrvata, Arnauta, Makedonaca, Mađara..., tj. rušenjem Kraljevine Jugoslavije, “koju drži
srpska militaristička klika”. (245/246) Ivan ne veruje da će srpski narod, koji je “istorijska nacija”,
poći tim putem, dok se Bogdana naprosto ne tiče “buržoaska nacija”. Najpre zbunjen ovim otvorenim
makijavelizmom, Ivan je kasnije ustao protiv njegovih planova: “Strategiji razbijanja Jugoslavije
suprotstaviću se kasnije, tek kad uvidim da u borbi za sovjetsku vlast u Jugoslaviji, partija smatra
svojim saveznicima neprijatelje srpskog naroda, a protivnike razbijanja Jugoslavije, stare socijaliste
koji ne pristaju na potčinjenost Kominterni, juri iz svojih redova i napada ih žešće no režimske ljude”.
(246)83 Uostalom, on je rat doživeo i kao borbu za “slobodu i ujedinjenje svih Srba, Hrvata
i Slovenaca”, a samo ujedinjenje kao “jedno eruptivno ispoljavanje kolektivnog nagona za
samoodržanjem” i preventivno ojačavanje “malog”, “ugroženog” i ratom “prepolovljenog srpskog
83
Doduše, odbrana Jugoslavije moguća je i sa režimske pozicije pomoćnika ministra pravde Bore Puba, koji nije
ni izraziti patriota ni izraziti veliko-Srbin, ali, svejedno, Petru Bajeviću ne oprašta zavereničko rušenje sopstvene
otadžbine i udruživanje s “najcrnjim neprijateljima srpskog naroda”. (238-239) Partijske ćelije po Beogradu
uveliko prorađuju temu Jugoslavije kao “tamnice naroda”, stvorene od strane “vladajuće velikosrpske klike”,
radi sveopšteg izrabljivanja (324), i, naravno, razrađuju zadatak komunističkog liderstva u oslobađanju
porobljenih jugoslovenskih naroda i nacionalnih manjina (356-358).
naroda”. “To ujedinjenje, ostatku srpskog naroda bilo je u psihološkom pogledu jedina moralna
i istorijska naknada za tolike žrtve, jedina opipljiva potvrda da je odbijanje austro-ugarskog
ultimatuma 1914. i povlačenje preko Albanije imalo neki smisao za budućnost. A ona hrvatska
uslovljavanja, političke špekulacije i kombinatorike oko ujedinjenja sa nama, i ja sam, sa preživelim
ratnicima, doživljavao kao obesmišljavanje naše ratne pobede, kao strahovitu nepravdu prema
srpskom stradanju i ratnim žrtvama”. (120)
No, čini se da je u pogledu ovoga pitanja autoru najznačajnija pozicija Vukašina Katića,
razočaranog narodnog tribuna i večitog opozicionara, koji smatra “da mi Srbi od Svetog Save idemo
iz zablude u zabludu”. (136) Njegova pozicija, pod mogućim motom: “Sve što smo u ratu stekli,
izgubili smo u miru. A u ratu smo stekli samo nove neprijatelje” (129), obelodanjuje se u razgovoru sa
piscem i advokatom Dragišom Vasićem, nekadašnjim levičarem a sada nacionalistom, i profesorom
i istoričarem Slobodanom Jovanovićem, nepopravljivim Jugoslovenom.
Vukašin Katić, bivši Jugosloven-idealist, protiv je spašavanja (osnivanjem banovine Hrvatske)
načete Jugoslavije, “najskuplje i najtragičnije zablude srpskog naroda” (291), koja je možda potrebna
samo Slovencima, koju Hrvati više ne žele, i kojoj Srbi žrtvuju “svoj identitet i demokratiju”. (291)
Jugoslovenska ideja je, po njemu, poražena, a ujedinjenje Srba, Hrvata i Slovenaca, uprkos vekovnoj
težnji, istorijski je diktat straha od Austro-Ugarske svih konstitutivnih naroda i ratnoga ishoda. No, zla
kob novostvorene države je u tome što joj je granice odredila pobednička srpska vojska, koja je “time
postala istorijski krivac za sva zla u toj državi”. (293) On ne osporava sasvim izvesnu hrvatsku
“iskrenu veru u jugoslovenstvo”, ali račun za njihovo razočaranje ispostavlja Pašiću i kralju
Aleksandru, koji su “uz pomoć Srba prečana” stvorili “centralističku državu i utvrdili monarhiju”
(321). Srbi su bili uvereni da su Hrvatima i Slovencima oslobodioci, dok su ih ovi smatrali
okupatorima (333),84 možda i stoga što su Srbi bili “vrlo neugodni i oholi oslobodioci”, isuviše
napaćeni za slobodu i pobedu, a “bahati i siroti” za pravedne oslobodioce. (333/334) Prema tome,
časni motivi srpskoga žrtvovanja imali su i tragične posledice, koje obeležavaju čitav društveni
i politički život između dva rata. “Jugoslavija je postala nesreća i srpskog i hrvatskog naroda. Ona je
postala političko prokletstvo ovog tla”. (335) Ona je osveta poražene Austro-Ugarske, koja se
ostvaruje i kroz kominternovsku mržnju prema “tamnici naroda”. Vukašin Katić je shvatio zablude
i srpskoga i hrvatskoga jugoslovenstva: “Mi nismo jedan narod sa jednim jezikom i dve vere. Mi smo
dva mnogo bliska naroda, ali sa jednom, bar u ovom vremenu, nepremostivom razlikom - verom. I sa
dva nacionalna cilja...”. (336) Istorija je ipak razjedinila državu za koju su Srbi “žrtvovali svoju
slobodu, demokratske ustanove, parlamentarni život, slobodu štampe, a pre svega nacionalni identitet
i ugled najnaprednije balkanske države”. (337) Satrveni ratom, Srbi su mir i pamet straćili na
rešavanje hrvatskoga pitanja, i na pogrešnu, bezizglednu i nepotrebnu odbranu jedne neodbranjive
države, i to “diktaturom i policijskom ideologijom”. (337) Ako je Jugoslavija i mogućna samo kao
totalitarna država, koju bi sloboda i demokratija naprosto odmah srušile, Srbi su pred odlukom:
“hoćemo li slobodu i demokratiju, ili Jugoslaviju?” (338) Ne treba se suprotstavljati istorijskom pravu
hrvatskoga naroda da stvori sopstvenu državu; to suprotstavljanje je i unazadilo Srbiju, njen
demokratski status i mesto u Evropi. “Moramo odlučno da ispravimo svoju grešku iz prvog svetskog
rata. Jugoslavija je grobnica srpskog naroda. Braneći svoju grobnicu, srpski narod će doživeti novu
katastrofu”. (338/339) A na tegobno pitanje o tome gde su granice između Srba i Hrvata, Vukašin
Katić odgovara kako je “duboko ubeđen da je pitanje granica sa Hrvatima mnogo lakše rešiti no živeti
s njima i čuvati postojeću Jugoslaviju”. (339) Dakle, život u zajedničkoj državi predstavljao je
“duhovno i materijalno propadanje srpskog naroda. Njegovo istorijsko truljenje” (360), a Jugoslavija
državu u kojoj je “srpski narod ostao bez svog identiteta i demokratije” (361), u kojoj Srbi i Hrvati
teže različitim ciljevima i različitim saveznicima, pa među njima nema sporazuma i pomirenja,
a njihov brak iz nužde ne može se raskinuti bez krvi. (364) Stoga bolesnu Jugoslaviju treba prepustiti
nastupajućem svetskom ratu, koji će odlučiti o sudbini države koju je rat i stvorio: “Ono što je krv
84
“A Srbi u svom duhovnom bunilu i raspadu, u nekom kobnom raskoraku sa svojim mogućnostima, vremenom
i svetom, još nisu sagledali obmanu i laž svoje ratne pobede, pa ne razumeju ni zašto ih mrze oni za čije su
oslobođenje izginuli, zašto ih njihova braća ne smatraju braćom?” (129)
stvorila, može samo krv i da razgradi. Ili da sagradi na boljim temeljima. Što se Jugoslavije tiče, po
mom uverenju, nju će rat, nju će krv, da razgradi. Da joj okonča ovo propadanje, započeto mirom na
naopakim temeljima. A to će predstavljati stvarno nacionalno oslobođenje srpskog naroda i početak
njegovog velikog preporoda. Njegovo istorijsko ozdravljenje.” (365/366) Srpski narod je “umoren
istorijom i velikim ciljevima” (366), u miru ostao bez slobode, države i identiteta, od političkog
naroda ponovo postao raja, navukao na sebe mržnju navodne braće, izmrcvaren samoobmanama
i prevarama, napaćen. No, on i može da stvori nešto dobro i veliko “samo posle duge patnje”: “Srbin
nije radnik. On je borac”. (367)
3. Što se tiče smisla forme, valja istaći da je ovaj roman pisan u tradicionalnom realističkom
maniru, sa takođe već tradicionalnim hronološkim rezovima i montažama. Verovatno je realistički
postupak - koji po sebi nije ni loš ni dobar u umetničkom pogledu - naprosto “u krvi” ovoga pisca,
a moglo bi biti verovatno i to da se on primenjuje zarad bolje komunikabilnosti u odnosu na
prosečnog čitaoca, kojem je namenjena osnovna ideja romana. Inače, logika romana, koja nagoni
pisca da izlaže razmišljanja filosofski obrazovanog Ivana Katića i da opisuje ljubavni trougao Milene,
Bogdana i Petra, stavlja na probu strpljenje i istrajnost čitaoca savremenog senzibiliteta u suočenju sa
neretkim filosofstvujuščim pasažima, kao i sa katkad nespretnim katkad kičerskim ljubavnim
scenama. Romaneskna obrada političkih i nacionalnih motiva u romanu neuporedivo je ubedljivija
u literarnom smislu, što bi takođe moglo da ima i svoje vanliterarno značenje.
Karakteristični formelni momenat jeste sporadični kurziv u ispovestima Ivana Katića, kojim
autor nastoji da označi osnovni ton njegove životne vizije, a možda i ton svoga dela. Kurzivom se
obeležava Ivanova zgroženost i zapitanost nad smislom svih napora i borbi protiv neiskorenjivog zla
u svetu koji je nepovratno ogrezo u neobrazloživo zlo, u kojem je otac u stanju da smrska lobanju
svom dvomesečnom detetu zbog čijeg plača nije mogao da spava. Taj motiv je svakako na tragu
Dostojevskijevog pitanja o valjanosti ideja radi čijeg se ostvarivanja mora proliti makar i jedna dečija
suza, pitanja koje komunisti-boljševici smatraju čistim licemerjem. No, onoliko koliko kurziv štrči iz
osnovnoga teksta, toliko i smisao ovih rečenica štrči iz tkiva romana. Jer manifestni lajtmotiv - po
kojem čitava trilogija nosi ime - ostaje samo neuspeli kalem, bez izvorne literarne dejstvenosti; osim
toga, on biva prepokriven stvarnim, latentnim lajtmotivom srpskoga nacionalnog pitanja, isto onako
kao što smisao koji se obelodanjuje u prvome licu lika Ivana Katića biva prepokriven smislom koji
progovara iz trećega lica lika Vukašina Katića.
Najzad, jedno “izdajničko” mesto! Kad Ivan Katić u svojim ispovednim beleškama kaže “Da
skratim opšta zapažanja.” (454), pa prelazi na opisivanje svog robijanja, onda se čitaocu-ciniku na
mah otkriva vanliterarni Ćosićev motiv, tj. namera da čitaocu preda jednu literarizovanu poruku,
o čijem sadržaju je ovde već dovoljno rečeno.
2.5. Dobrica Ćosić: Otpadnik (1986)

1. Otpadnik je nastavak Grešnika u svim dimenzijama fabule, s tim što je najviše prostora
posvećeno životnim, tj. ideološkim iskušenjima Bogdana Dragovića, otpadnika od Partije, revolucije
i partijskog dela istorije. On je samo jedan od nebrojenih koji su, počevši da misle i sumnjaju, prestali
da budu vernici, i sebe gurnuli na put “otpadnišva”. Bogdan isprva i sam kao da prihvata model
samooptuživanja, bar utoliko da bi sina održao u komunističkoj veri, tj. spasao ga razornih sumnji
i njenih posledica. Potom, u zloglasnom hotelu “Luks”, trpi grozu svoje pozicije, racionalizuje
potkazivanje i izdaju svojih prijatelja, pa, ipak, konačno odbija da prihvati ulogu “neprijatelja partije”
i da joj tako služi kao “antikomunistički heroj” i otpadnik (317/318) koji je poništio svoje delo i čitav
svoj život (321). Ali, upravo stoga biva i isključen iz Partije - kao “trockist”, “otpadnik i izdajnik”
(405/406), jedan od mnogih koji, prema kominternovskim racionalizacijama, u odbrani revolucije
i u ratu, nužno, ne izdržavši, “padaju”, “otpadaju”. (407) Ivan Katić dokučuje da baš istina otpadnika
može spasiti njegovu veru (453), a Bogdan je konačno shvatio da je samo bezvernik i prognanik.
(482, 483) Zapitan nad silama koje su ga prosto ugurale u tu ulogu, zaključuje da one ne pripadaju
ličnim manama: “Istorija nas čini otpadnicima i izdajnicima”. (490) Sinu savetuje da istraje na
tegobnom putu vernika koji sanja nemoguće, a sam prihvata za revolucionara sramnu pogodbu sa
jugoslovenskim režimom, da se, poražen, vrati i odustane od svake javne delatnosti u zamenu za
slobodu pod okriljem provincije i porodičnog, voskarskog zanata.
2. Ovde nećemo pratiti izražajni smisao romana, u kojem pisac nastoji da nas uvede u svet
kominternovskog terora, u unutrašnje razdore sumnjičavih i osumnjičenih komunista, i u njihove
porodične i prijateljske raskole i raspomamljenu mržnju. Pogledajmo nacionalne motive i stereotipe!
Vukašinu Katiću, slomljenom političkim raspadom porodice, Ivan Katić objašnjava njihov usud
neprestanog sleđenja i izneveravanja očeva i sinova, “po nepogrešivom zakonu ovoga tla”,
uopštavajući - da bi ocu olakšao - tu “katićevsku sudbinu” kao srpsku. (32) Doduše, Ivan veli da ne
podnosi “to rasprostiranje sukoba očeva i dece na socijalni i nacionalni plan”, dodajući da to nikada
nije voleo u ruskoj literaturi. (400) I internacionalist Dragović, pritešnjen nepravednim optužbama
pomišlja u sebi da je Kominternin funkcioner Kolarov ipak “na žalost, ostao, Balkanac, Bugarin, ne
voli Srbe” (201), a Erkoli “lukavi Latin” (202). Slobodanu Jovanoviću pisac je poturio jedan stereotip
o ljudima koji za politiku žive nemajući od nje nikakve koristi - “to su Srbi i učitelji”, odnosno
o ljudima koji od politike žive - “to su Englezi i novinari” (427). A novinaru Simi Simiću stavlja
u usta dokazivanje teze da je “osnivanjem Banovine Hrvatske Vatikan dobio sve uslove da razbije
Jugoslaviju, od Hrvatske stvori katoličku državu, i uperi je ka Istoku, na pravcu stare strategije
ecclesia militans”. (426)
U Ćosićevom romanu rukovodioci Kominterne (na saslušavanju Bogdana Dragovića) zastupaju
shvatanje da u Jugoslaviji vlada teror velikosrpske “militarističke klike” nad “ugnjetenim nacijama”,
i da su čak i srpski komunisti pritajeni “velikosrbi” i “frakcionaši”, opterećeni “prokletim srpskim
pijemontizmom”, koji je u stvari “buržoaska podvala” navodnog oslobađanja i ujedinjenja
jugoslovenskih naroda; stav Kominterne je “rušenje krvave srpske krune”, uz atentat na
“velikosrpskog zlikovca, kralja Aleksandra”, rušenje njegove monarhofašističke diktature
i “razbijanje versajske Jugoslavije na sovjetske republike”. (87-93) Srpsko stradanje u Prvome
svetskom ratu proizvelo je, po njima, krupne nepravde, a srpski ratnici odlikovani su “za ubijanje
austrijskih radnika i bugarskih seljaka, svoje klasne braće” (157), okićeni kraljevskim ordenjem “za
junačka razbojništva, za ratnu slavu, za ubijanje austrijskih i čeških proletera, bugarskih i hrvatskih
seljaka...” (180/181). Sam Dragović, premda nespreman da ubija za kralja i otadžbinu, smatrao je da
se mora boriti protiv jačeg i svirepog porobljivača. Ako mu klasna mržnja nije bila strana, nacionalna
mržnja jeste, pa je u ratu bio razočaran evropskim proletarijatom i evropskim socijalistima koji su na
prvi zov ratnih truba postali “ubice za cara i kapitaliste”. (307) Njegovo drugo veliko razočaranje bili
su “naša braća Hrvati, muslimani iz Bosne, Jugosloveni, s kojima smo hteli da se ujedinimo
i oslobodimo ih knute i čizme Beča i Pešte”, a koji su krenuli na Srbiju pod zastavom habzburškoga
cara i radi osvete za prestolonaslednika. Kao komunist i internacionalist, duboko u sebi patio je zbog
“rata sa braćom”, a stideo se svoga srpstva i srpskih zala, smatrajući se odgovornim za srpski teror
nad porobljenim i potčinjenim jugoslovenskim narodima, sa čijim je komunistima ali i nacionalistima,
separatistima i fašistima (ustašama), bratimeći se, radio na rušenju Jugoslavije. Ja, veli on u pismu
svome sinu, “nisam imao i nemam naciju. Ja imam klasu. Proletarijat mi je nacija. Komunistička
partija mi je porodica. Sovjetska Rusija mi je otadžbina. Revolucija životni smisao i cilj. Vera mi je
marksizam-lenjinizam”. (308) Ukratko, Srbi su svi od reda - veliko-Srbi, pijemontisti i hegemonisti,
srpski stradalnici - ubice, ujedinjenje Južnih Slovena - srpska kapitalistička obmana, a Jugoslavija -
“velikosrpska državna tamnica” (138), koju svim sredstvima treba razbijati.
S druge strane stoje Vukašinovi politički prijatelji, osnivači Srpskog kulturnog kluba, kako veli
Ivan Katić: “tragikomični spasioci srpskog naroda”. (7) Povodom rasprave Slobodana Jovanovića,
koji veli da prvi svetski rat nije završen, jer su poraženi pretvorili mir u rat protiv Srba, i Dragiše
Vasića, koji smatra da su Srbi suštinski, naknadno, izgubili rat, Vukašin Katić izričito tvrdi da srpsko-
hrvatsko pitanje “nije pitanje jednog rata i jednog mira (...). To je pitanje istorije, vekova, vera,
desetine bivših ratova i poslednjeg, najvećeg i bratoubilačkog. A možda i još kojeg budućeg. Srpsko-
hrvatsko pitanje se ne rešava za dve decenije”. (441) Po njemu, Hrvati mrze Srbe jer ih ovi silom drže
u jednoj državi koju oni “ne smatraju svojom”; te se dve nacije moraju razdvojiti stoga što su uvek
imale različite istorijske puteve, i različit korak, koji se može ujednačiti “samo ako jedni drugima
polomimo noge”. Stoga će srpsko-hrvatsko pitanje “rešiti budući rat”, jedini u kojem će Srbi i Hrvati
biti “u istom rovu”, gde će videti mogu li dalje zajedno. (442) Tako se na usta Vukašina Katića
nagoveštava jedna jedva verovatna mogućnost rešenja srpsko-hrvatskoga pitanja (za koju autor zna da
istorijski nije ostvarena), pa ostaje na snazi prethodna prognoza, naime, da je srpsko-hrvatsko pitanje
ne samo pitanje prošlih ratova, već po svemu sudeći još kojeg budućeg (što je autor mogao
naslućivati).
Onaj ko bi na osnovu Vukašinove slutnje mogao i smeo zaključiti da on zagovara rat, štaviše,
da ga posredno zagovara i autor - ne radi rata samog, već kao navodno razrešenje srpsko-hrvatskog
istorijskog čvora - svakako bi delio shvatanje da intelektualci u Srbiji predstavljaju prethodnicu
svakoga nacionalnog političkog zanosa sa ratnim ishodom. Ćosić, odnosno Ćosićev junak Ivan Katić,
pak, vidi evropske intelektualce, generalno, u ortodoksnom služenju belim, sivim, crnim, crvenim
“političkim religijama” i crkvama: “Pod partijske zastave svrstali su se i filosofi, pesnici, umetnici,
naučnici-ratnici ‘duhovnim’ oružjem; oni su prethodnice generala sa milionskim armijama ubica sa
tehničkim oružjem”. (494/495)
3.1. U pogledu forme Otpadnik se naravno ne razlikuje od Grešnika, pa se utoliko ovde nema
šta dodati gornjoj interpretaciji. Topos zla, koji je autor i grafički izdvajao u Grešniku (i što sam
istakao kao karakteristični formelni momenat), ovde je vraćen u nerazlikovanost osnovnoga teksta;
no, pogledajmo u kom smislu. Naime, zgrožen nad boljševičkim terorom, Ivan Katić pomišlja da su
ideje i ideali ili neostvarivi ili nisu drugo do “sredstva za obmanu i potčinjavanje ljudi”, što samo
kazuje da je zlo “istorijska priroda čovekova” (8), čiji se smisao ne može racionalno dokučiti, kao što
se stoga ni od zla ne može odbraniti. (15) Naravno, za Kominterninog agenta Petra Bajevića
međusobna klanja i streljanja dobiće smisao samo ako socijalizam zavlada svetom; u protivnom, Ivan
Katić će biti u pravu sa svojim ubeđenjem da će zlo “večno vladati svetom”. (297) Ivan Katić -
Ćosićev romaneskni nosilac filosofema - temu zla ni ovde ne odvaja od velike dileme o smislu
utopije, o tome da li “harmonija i sreća čovečanstva” zaslužuje “da se za nju prolije neosvećena
detinja suzica, ‘kap dečje krvi’“, skoro ubeđen da posle moskovskih suđenja ta “sasvim naivna
i idilična” dilema “pripada nepostojećem svetu”. (13) Razočarani intelektualac gotovo da priželjkuje
rat kao razrešenje sopstvenih životnih poraza i nepravdi od bližnjih, ražalošćen jedino nad sudbinom
dece - jedinih nevinih žrtava rata: “Dostojevski je hiljadu puta u pravu što je ‘detinjom suzicom’
uslovio ostvarenje ljudskih ‘ideala’! Ali svet, zaista, ima neka zla koja jedino rat može da ukloni.
A sada se ljudski rod u zlu izražava; sada Zlo ima moć i izraz istinske veličine. Snagom,
organizacijom, perfekcijom Zla, obeležava se naše doba. Ljudima Zla, genijima Zla. To zlo našeg
doba toliko je da njegova moć prevazilazi čoveka pojedinca, pa niko, ni Hitler, nema pravo da ga
potpiše, da mu da svoje lice i svoje ime. Naše Zlo je kolektivno delo i produkt vekova, osobito
progresa. U stvari, ono je nadljudsko”. (401) Doista, umorni i dešperatni Ivan je na samo korak od
priželjkivanja velike ratne katarse; ali takav zaključak ne sledi iz njegovoga ukupnog bića. On samo
više ne zna šta bi u svetu ako je on definitivno takav kakav je: prepun zla. Izabrao je borbu na strani
dobra, a ispostavilo se da zlo često “ima lice dobra”, što njega odbija od akcije sa neizvesnim ishodom
i nekontrolisanim smislom. Bogdan Dragović, pak, iz istih razloga, napušta akciju, ali sinu savetuje
spasonosnu veru u utopijsku mogućnost promene ovoga užasnog sveta: “nikakav je naš život ako ga
gledaš kakav jeste, ako pristaneš na njegovu realnost, ako ne veruješ u nemoguće! Sanjaj, sine! Ne
budi se!” (492) Eto, to je onaj luk na kojem se raspinje i autor ovoga romana: mogućnost akcije koja
bi izmenila svet Zla, a koja i sama ne bi postala Zlo.
3.2. No, da pomenem i jedan konkretni formelni momenat. Naime, već sam ustanovio da Ćosić
katkad naprosto ne uspeva da u temama ljubavi izbegne zamkama kičerske sentimentalnosti. To je,
uostalom, usud njegovog tradicionalističkog postupka, koji na netradicionalnom tlu postaje poprilično
trapav. No, kao da je i sam pisac naknadno zauzeo jednu poziciju sa koje je, bar nakratko, mogao da
posumnja u kičersku obradu ljubavnih motiva. On Ivanu Katiću stavlja u usta jednu auto-
denuncijantsku reč, kada Ivan osuđuje ljubavnu avanturu svoje sestre Milene sa “kominternovskom
huljom”: “Moja sestra nastavlja svoju egejsku, plavu romansu u ovoj savskoj i dunavskoj magluštini.
Ljubavnu arkadiju, grčki kič!”. (413) Dakako, svest, pogotovu naknadna, o sentimentalističko-
kičerskoj prirodi motiva ne mora spasti pisca od kičerskog načina njegove obrade.
2.6. Dobrica Ćosić: Vernik, 1-2 (1990)

1. U poslednjem delu trilogije Ćosić dalje prati sudbinu svoga junaka - Kominterninog vernika
Bogdana Dragovića, do početaka Drugoga svetskog rata. Osvešćen u pogledu pogubnosti staljinizma,
Dragović ga se, javno, odriče. Ne prihvativši ulogu mučenika crkve, biva proganjan od Kominterne;
ne odričući se uloge mučenika vere, biva mučen od strane srpske policije i Gestapoa; konačno,
streljaju ga Kominternini agenti u partizanima. Oko ove niti pletu se sudbine svih ostalih Ćosićevih
junaka u tragičnoj i sve dubljoj ideološkoj podeli unutar srpskoga naroda, prelomljenoj kroz niz ličnih
i porodičnih tragedija.
2. I u ovom delu romana izražajni smisao dešifruje se kao priča o ideološkom rascepu i naličju
komunističkog revolucionisanja sveta; no, posvuda se (možda u nešto manjem obimu) dokumentuje
pogled na svet zabrinutog nacionalnog borca i ideologa.
2.1. Komunističko ludilo posreduje nam se prastarom slikom vernika, koji ni pod inkvizicijom
ne odustaje od Boga, i koji sumnja u trulež institucije, ali ne i u svoj ideal i u svoju veru.
Bogdan Dragović lomio se između istine o partiji i vere u partiju. (I, 168) Pobedila je,
privremeno, potreba za istinom, ali vera u komunizam nije izgubljena. Ipak, postaje žrtva
monstruoznog partijskog napada, što je, smatra Ivan, običaj tipičan za vernike i one koji se bore za
vlast. (I, 170) On koji je, mučen istinom, prestao da veruje, savetuje Bogdanu da ostane pravi vernik
i ne buni se protiv svoje vere i crkve, i da vernički dostojanstveno podnosi sve što Staljin, sa pravom
poglavara, čini; pokazuje mu da vera ne trpi istinu, činjenice i dokaze, i da mu jedino preostaje da
umre kao vernik, jer bez vere u kojoj je proveo život ne može podneti ni stvarnost, ni život, ni sebe.
Pri svemu tome, oseća ne sasvim prijatnu “milinu” što se i Bogdanu ruši vera. (I, 174-178) I surovi
policajac Vujković zna da ima posla sa vernikom, cinično uveravajući da su bivši vernici najiskreniji
i najpošteniji (sa isledničke tačke gledišta), jer su primorani na saopštavanje istine. (I, 87) Petar
Bajević, Kominternin profesionalac, koji i sam zna da vernik “mora da veruje i kad sumnja” (I, 273),
uverava Ivana Katića da je i Bogdan, kao svaki vernik, mogao da svojim zabludama, mimo sopstvene
želje, posluži drugoj strani. (I, 148) On Bogdanu zamera da nije izdržao u svojoj veri, dok mu ovaj
odvraća da je izdržao u veri u socijalizam, ali da više ne veruje, kao što Petar veruje, tiraninu Staljinu.
(II, 273-274) Petar Bajević je duboko u sebi, potajno, poštovao ili bar bio ubeđen da poštuje Isusa kao
“prvog revolucionara”, koji je zasnovao svaku veru u mogućnost promene sveta (I, 107-108); na
streljanju, priznaje da je vernik, koji veruje u Budućnost. (II, 287) Paralelu komunističke i hrišćanske
vere i njihove institucionalne organizacije on sasvim eksplicitno obrazlaže: spasenje od apokalipse
odnosno eksploatacije; nebeski odnosno zemaljski raj; večnost odnosno budućnost; bog odnosno
generalni sekretar; greh neposlušnosti odnosno greh nediscipline... ( I, 255-256) Bogdanu Dragoviću
je, ipak, žao što će ga streljati ne neprijatelji, već oni kojima je dao veru (II, 317), veru u naročiti
ljudski kov boljševika, veru kojoj pristupaju i novi vernici, poput njegovoga sina. (II, 338) No, kad
shvati da je njihova, tih mladića, vera ipak pogrešna - jer veruju, u neznanju, da čine dobro čineći zlo -
njegov život biva obesmišljen. (II, 346) Dakako da nije vernik samo Bogdan Dragović. I njegov sin
Vladimir, po mišljenju Ivana Katića, provocira svoje hapšenje, ne bi li demonstrirao privrženost
partiji pored oca “izdajnika”: “Tipično verničko žrtvovanje”. (I, 55) Ivan Katić, pak, koji je
u komunističkoj tamnici shvatio da je samo sa idejama i vernicima moguće na zemlji načiniti pakao
(II, 298), suočen sa životnim bezizlazom i besmislom, konačno kao da pomišlja kako je i njegova
životna greška u tome što je “istinu pretpostavljao veri”, pa izgubio ne samo Boga, nadu i iluzije,
nego i samu istinu. (II, 399)
Tako se ispostavlja da vernici ostaju blaženi, makar i u iluzijama, dok oni koji su posumnjali
definitivno od svog života prave pakao.
2.2.1. Srpsko pitanje eksplicitno se otvara u razgovoru političkih protivnika: namesnika, kneza
Pavla Karađorđevića i republikanca Vukašina Katića. Raspravljajući o istorijskoj ne-podobnosti
Jugoslavije za Srbe, uoči potpisivanja Trojnoga pakta, germanofilski orijentisani knez veli da Srbe
“niko ne može imati uz sebe”, jer “oni nisu ni sa sobom. Mučan, nepodnošljiv narod”. (I, 320) Inače,
Ćosić pokazuje da i knezova žena, kneginja Olga, Grkinja, misli da su Srbi podmukli, nezahvalni, da
im se ne može verovati, i da se ne treba za njih žrtvovati. (I, 322-323) Vukašin Katić prihvata ovaj
izazov i dopušta da su Srbi “narod neusaglašen sa sobom”, utoliko što su im ciljevi vazda iznad moći
a život, pak, vazda ispod snaga i vrednosti, da jesu slobodarski nastrojeni ali da se njima ne može
vladati “bez biča i mamuze”, o čemu svedoči i činjenica da su, posle Prusa, “najbolji vojnici
u Evropi”. (I, 320) No, najgora osobina im je “što se pred velikim ponašaju kao veliki, a pred malima
kao mali”. (I, 321) To bi mesto moglo biti sažetak rasutog traktata o odsustvu svake političke
mudrosti kod Srba.
Potpisivanjem pakta razočarani profesor Slobodan Jovanović, redak Srbin poguren od knjiga,
veruje da srpski narod mogu spasiti samo “razum i savest, istina i znanje”, a ne politički “fanatici
i varalice”, u čijem izdanju Srbi njemu liče “na pretučene Cigane, koji se za dobijene batine svete ženi
i deci”. (I, 341) Jedan stereotip - za dva naroda! On je na kraju životnoga puta prihvatio politički
angažman stoga što je srpski narod bio “sav pometen svojim stanjem”, u kojem su ga oslobođeni
narodi smatrali porobljivačem, država za koju se izborio bivala sve manje njegova, profesionalni
političari dezorijentisani u borbi za vlast i u tmuši hrvatskoga pitanja, a mladi fanatici pripremali
sankilotsku (komunističku) revoluciju. (I, 347-8) Prihvatajući položaj potpredsednika u pučističkoj
vladi generala Simovića, profesor smisao svoje odluke nalazi u uverenju da se ne treba po svaku cenu
suprotstavljati jačem, i da se za “carstvo nebesko” mogu opredeljivati “sveci i očajnici” ali nikako
čitav narod. To njegovo uverenje i davanje prednosti razumu najbolje je ilustrovano priznanjem da ga
je uvek stresala jeza “od Njegoševog bezumnog stiha” koji je bio zavet čitave jedne generacije: “Neka
bude što biti ne može...”. (I, 358)
Naravno, to sudbinsko srpsko opredeljenje - svejedno kojom politikom i ideologijom
podstaknuto - najsažetije je izraženo u glavnim parolama demonstracija od 27. marta 1941. godine:
“Bolje rat nego pakt! Bolje grob nego rob!” (I, 363) Čak i kod komunističkog vernika
i Kominterninog internacionaliste Petra Bajevića probija zabranjeni nacionalni ponos, ponos što je
Srbin - deo naroda koji se jedini u Evropi otvoreno suprotstavlja Hitleru; naravno, on u tome vidi
i početak svoje komunističke revolucije. (I, 365) Ivan Katić se, pak, raspinje između komunarskih
simpatija za zbratimljene i razdragane demonstrante i nacionalnog ponosa, s jedne, i zebnje zbog
nerazumnog zanosa “mase koja Nemačkoj objavljuje rat i svetu svoje mitsko opredeljenje za ‘carstvo
nebesko’...”, s druge strane. (I, 364) Onda Ćosić, kroz dnevnik Ivana Katića, ispisuje stranicu
o srpskom “odbacivanju realnosti”, “nacionalnom donkihotizmu” i “srpskom nerazumlju”. Naime,
srpski narod tog sudbonosnog dana, kada je na ulicama “politika postala metafizika”, “oduševljeno,
s ponosom i prkosom, za svoju čast vrši samoubistvo”; Srbi su stali na oštricu između “besmrtnosti”
i “nesaglednog poraza”, i poneseni svojim “tipično srpskim, afektivnim slobodoljubljem”, iskoračili iz
“istorijske realnosti” uvereni da stupaju u “carstvo nebesko”; zaboravljajući svoju poziciju građana,
pripadnika malog naroda, svoje normalne životne uloge i dužnosti porodičnih ljudi obaveznih
bližnjima i dolazećim generacijama, Srbi, u naivnom patosu odbrane nacionalnog dostojanstva,
birajući smrt umesto života, vrše izbor koji suštinski može da vrši samo onostrana moć proroka,
božanstava, mitskih bića, Lucifera... a od ovostranih “samo neki ponoćni Njegoš koji je smeo da
napiše ‘Nek ad proždre, pokosi satana! Na groblju će iznići cvijeće...’. “ (I, 367-368) No, da li Ćosić
progovara i ovoga puta kroz Vukašina Katića, koji sinovljevom očajanju zbog toga što su Srbi svojim
gestom priznali da su “najnaivniji narod u Evropi” suprotstavlja opredeljenje za častan i dostojanstven
poraz umesto ponižavajuće kapitulacije i čvrsto uverenje da u ovom najnovijem srpskom
nerazumnom postupanju “ima moralne veličine, najređe u istoriji”? (I, 369)
Ivan Katić priznaje da Srbi ne mogu imati patriotizam dovoljno jak za strašnu silu okupatora (I,
433), čije će razaranje Beograda - veli rezignirani Bora Luković - “srpska škrabala” i neka epska
budala” posle rata predstaviti kao “herojski pad (...) dične prestonice”. (I, 431)
Ni ovde Ćosić ne propušta da naslika i mračnu stranu srpskih naravi. Naime, Milena je svedok
kako raspamećeni ljudi, na samom početku kapitulacije, pljačkaju i pustoše valjevsku bolnicu, bolnicu
svojih nekadašnjih i budućih ranjenika. (I, 420)
Dakako, srpski problem je pre svega zaboravljanje srpskih nacionalnih interesa i nacionalni
raskoli po raznim ideološkim dijagonalama. Tako Bora Pub, cinično, veli da njegov sin i sin Bogdana
Dragovića, komunistički junoše, “ubijaju Srbe za Ruse”. (II, 102) Na drugoj strani je, po Ćosiću,
politički nestabilni Dragiša Vasić, koji svoje hirovito pristupanje četnicima Draže Mihailovića
opravdava opredeljenjem za spašavanje srpstva i Jugoslavije od “Nemaca, hrvatskih ustaša
i komunista”. (II, 137) Sada Vukašin Katić, isprva ponet prkošenjem Hitleru, smatra besmislenim
i žalosnim Vasićev “borilački zanos” pod zastavom “opskurnog pukovnika Mihailovića” (II, 136),
u višestruko okupiranom narodu, kojeg bi trebalo poštedeti jednoga rata “koji ni u kom slučaju srpski
narod ne može dobiti”, jedinoga rata koji srpski narod ne sme da vodi: građanskoga rata. (II, 139-140)
On smatra da se u vremenu koje je nastupilo naprosto ne može poginuti “za srpstvo” već samo za
zablude, da Srbi jesu osuđeni na smrt, ali ne prosto od svoje “braće i komšija”, kako veli Vasić, već
od same Istorije, i da se stoga ne sme ratovati pod suludim uslovima - sto srpskih za jednu nemačku
glavu, već da treba najzad pokazati bar malo razuma. (II, 141-144) Taj razum takođe mora uvideti da
Rusija, koja jeste “nada tri srpska veka” sada može doneti spas od nemačkog uništenja, ali ne
i slobodu, već sve nesreće komunizma, i da je “pravo srpsko zlo” to što se za sopstvenu slobodu
moraju uzajamno uništavati - kao četnici i kao komunisti. (II, 144) Vukašin, dakle, nema mnogo hvale
za srpske četnike i njihovo spašavanje “nemoćnih Srba” (II, 386), pre svega zbog stupanja u građanski
rat sa Srbima komunistima. (II, 140) Dakako, Ćosić je nastojao da denuncira i srpske komunisti, koji
su počinilili zlo pokušavajući da posisaju mleko dveju otadžbina - Rusije i Srbije (I, 144), odnosno
komuniste uopšte - “te svirepe profete nove budućnosti, te beskrupulozne usrećitelje čovečanstva”,
kako ih vidi Ivan Katić. (II, 42)
Ćosićev “moravski narod” izdelio se posvuda ideološki - “na gonioce i gonjene”. (II, 387)
Pojedinci su pred sudbonosnim životnim odlukama u kojima kao da nije moguće ne načiniti pogrešan
izbor.
Životnu dilemu o tome da li da prihvati ministarsko mesto u “kvislinškoj vladi” generala
Nedića ima i Bora Luković, koji bi da dâ svoj prilog u spašavanju srpskoga naroda kako od “hrvatskih
ustaša” tako i od komunista, čije besmislene akcije protiv Nemaca plaćaju nevini taoci. (II, 147-148)
On smatra da se mora sarađivati i sa satanom “ne bi li nešto Srba preživelo ovaj rat”. (II, 148) Pri tom,
i sam, slomljen najavom poridične tragedije, ne veruje da ima spasa za Srbiju, koja “se zbog nečega
odlučila da nestane s mape sveta”, što general Nedić odbija tezom da su tako nešto odlučili
“boljševički i engleski agenti, i masoni”. (II, 197)
Nemci se jesu okomili na sve što je srpsko, piše Ćosić, i zverski streljaju po Srbiji. (II, 386)
Glas naroda, seljanka koja u krečani krije i spašava Miška i Vladimira, opisuje prizor streljanja
zarobljenih partizanskih ranjenika i talaca rečima “Streljaće sve što je srpsko. Ako nam tice ime ne
zapamte, ljudi neće” (II, 381); istovremeno, razočarana je ne-srpskim držanjem prestravljenoga
naroda koji gleda streljanje. (II, 383) S druge strane, Ivana Katića, koji i pored ideološkog rascepa
i opasnosti, odlučuje da ode u partizane da bi se borio protiv velikog Zla što “nas satire kao Slovene
i Srbe” (II, 293), da se bori “protiv ubica koji veruju da imaju pravo da ubiju svakog Jevrejina,
Poljaka, Rusa, Srbina, zato što nisu arijevske rase... “ (II, 301) - partizanski Kominternini poverenici
odbacuju kao trockistu i antisovjetskog agenta koji se ne može boriti protiv fašizma. Njegov
patriotizam se ne priznaje, a njegov prilog borbi za nacionalno oslobođenje ne prihvata se - od strane
onih koji brane interese komunističke nadnacionale.
2.2.2. Pogledajmo kakav je u ovome romanu odnos prema drugim nacijama, odnosno kakvu
funkciju imaju nacionalne predstave, sudovi i predrasude.
Najpre se susrećemo sa ocenama koje Petar Bajević, na kominternovskom zadatku u Istambulu,
izriče o Istoku. On u sebi prepoznaje neku vrstu somatskoga otpora “prema istočnjačkoj raskoši
i bogatstvu, za koje nije mogao da zamisli da nije zločinom i podvalom stečeno”, (I, 21)
a o teheranskom nakitu i ukrasnim predmetima misli da su plod tašte potrebe da “začude i zapanje”
umesto da “zamisle i obraduju čoveka”. (I, 21) On se gadi nasilničke i nasrtljive trgovine Arapa
i Turaka. (I, 22) Od nekadašnjih velikih osvajača i “strašnih pobednika” ostalo je, misli on, samo
“nekoliko ružnih građevina” Topkapi-saraja, i “ništarija” neukusne raskoši i hrišćanskom krvlju
umrljanih sablji. (I, 42) Nema za njega ljudske osobine od koje toliko zazire koliko od “istočnjačkog
opuštenog ćutanja” (I, 104), a “istočnjačka, savršeno učtiva i ceremonijalna poslušnost”, kojom sluga
kao da stiče nadmoćnu distancu spram gospodara, vazda ga je “nekako ponižavala”. (I, 130) Svestan
da stoji na nekadašnjem vizantijskom hipodromu, okružen minaretima, Ajom Sofijom i Plavom
Džamijom, brani se od egzistencijalne i civilizacisjke jeze pitanjem: “šta je ovde moje?”. (I, 113)
Doduše, pri svemu tome, posle napada koji mu je priredila njegova Kominterna, prvu pomoć pružio
mu je upravo jedan brižni hodža. (I, 125)
Zanimljiva je i epizoda o mešanju nacionalnih osećanja i ljubavnih sentimenata u protivrečnoj
vezi Srpkinje Nađe Luković i nemačkog inženjera Franca Redera, koji u Jugoslaviju ulazi kao
okupatorski oficir Gestapoa. Nađa je u rascepu između patriotskih osećanja i ljubavne strasti: “Kakva
se to pukotina širi između otadžbine i jednog lepog Nemca.” (I, 430) Pomišlja da mu kaže kako se
više ne mogu viđati, jer je ona Srpkinja a on okupator njene zemlje. (I, 432) Naravno, ne odoleva
žudnji, i priznaje, sebi i Mileni, da voli “čoveka, a ne Nemca i Hitlerovog vojnika”, da on nije kriv što
je Nemac i što je kao inženjer mobilisan sa ostalima. (II, 13) Ipak, ona shvata svu problematičnost
činjenice da je, usred okupacije, zaljubljena u majora Gestapoa. (II, 29) To kolebanje i čini da prihvati
špijunski angažman u režiji Petra Bajevića, u korist Rusije i Kominterne (II, 55), zbog čega biva,
nakon otkrivanja, uhapšena, mučena i - odbačena od Redera - konačno, streljana. Ova epizoda mogla
bi se razumeti tako da je u Nađi nacionalno osećanje ipak odnelo pobedu nad ljubavnim, a da je i kod
Redera takođe, u konačnom ishodu, nacionalni motiv bio jači od ljubavnog: pojedinci su postali
nosioci kolektivnog naboja i njegove žrtve. Svako od ovo dvoje mogao se smatrati izdanim od onoga
drugoga. Ćosić je, naravno, pobedu nacionalnog i patriotskog kod Nađe izgradio kao svojevrsni
moralni uzlet, a Rederovu lojalnost prikazao kao arijsko-nemačko-gestapovsku bezdušnost
i okrutnost: on izmučenoj Nađi, na saslušanju, “samo visinom i stasom liči na onog Franca Redera
koga je volela; licem i izrazom to je neko drugi, to je, valjda, taj major Gestapoa”. (II, 184)
Po prirodi stvari, najdelikatnije bi trebalo da bude predstavljanje Hrvata. U prvom redu, radi se
o Vukašinovom shvatanju istorijskih težnji Hrvata, koje ovde izlaže u razgovoru sa knezom Pavlom
Karađorđevićem. Po njemu, glavni istorijski cilj Hrvata nije zajednički život sa Srbima već sopstvena
država. Za razliku od Srba, koji tradicionalno slede “Zapad i demokratiju” (I, 334), Hrvatima je je
“hrvatstvo iznad svake demokratije”, tako da “nema rešenja hrvatskog pitanja u okviru Jugoslavije”
(I, 319), koju oni, nezadovoljni nemaju nameru ni da brane (I, 321), već bi valjalo konsekventno
realizovati federaciju ili razjedinjenje. (I, 320) O ustašama se govori kao o ubicama i koljačima
srpskoga naroda, pre svega kroz usta generala Nedića (II, 196), koji uz njih u istom kontekstu pominje
i “muslimane i Arnaute” (II, 198), ali i kroz usta prolaznika kojima Bora Luković, očajan i izgubljen
zbog stradanja ćerke Nađe, liči na nekog kome su ustaše “pobile čeljad”. (II, 260) Nema eksplicitnog
izjednačavanja Hrvata i ustaša, niti nekih drugih naroda sa onim delovima tih naroda koji su činili
zločine, osim u reči Dragiše Vasića, novopečenog četničkog aktiviste: “A srpski je narod osuđen na
smrt. Vidiš li šta nam braća i komšije rade? Hrvati u Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini, kolju srpsko
i u kolevci; Bugari ubijaju u Južnoj i Staroj Srbiji, Arnauti u Metohiji i Kosovu, Mađari u Bačkoj,
domaće Švabe u Banatu, Turci i muslimani u Hercegovini i Bosni...” (II, 143) Ali, on govori kao
ideolog četničkog pokreta, koji je pristupio Draži Mihailoviću da bi spasavao “izgubljeno srpstvo
i Jugoslaviju” (II, 136) od “Nemaca, hrvatskih ustaša i komunista”. (II, 137)
O položaju Srba među velikim silama Ćosić je razmišljao i na usta Dragiše Vasića. Ukratko,
radi se o tome da su i četnički i komunistički pokret ulog u igri velikih sila, Engleske i Rusije,
“neblagonaklonih prema srpskom narodu i zaštitnika njegovih protivnika”. (II, 84) Doduše, Engleska
je jedina zapadna sila koja može Ameriku da uvuče u rat, dok je Rusija, makar i boljševička, Srbima
uvek - “majka Rusija”, uzdanica i zaštitnica od osmanlijskog i austrougarskog carstva i ropstva. (II,
85)
2.3. Najzad, tu je i ključni vanliterarni motiv (i problem) Ćosićevog dela - pitanje Jugoslavije,
prelomljeno kroz različite ideološke prizme romanesknih junaka i anti-junaka.
2.3.1. Najpre, pozicija Kominterne, koja se ovde obelodanjuje u neprijatnom razgovoru Petra
Bajevića i Kominterninog funkcionera Sivickog. Bajević, još uvek Srbin, smatra da su činioci raspada
Jugoslavije pre svega nacionalni, utoliko što su se Srbi “odrekli sebe, Slovenci se uplašili samo za
sebe, Hrvati neće Jugoslaviju. Protiv Jugoslavije su i nacionalne manjine, a njih nije malo”. (I, 23)
Sivicki obelodanjuje interese Kominterne govoreći da joj je Jugoslavija potrebna upravo stoga što se
o nju otimaju i Nemačka i Engleska; Bajevića, kome su takođe “klasa i revolucija iznad otadžbine
i države”, ipak grize činjenica da je za ovu državu koja je samo kusur u velikim međunarodnim
transakcijama i sam ratovao čitavih šest godina. (I, 25) Po njegovim ocenama, Nemačku podržavaju
sve “nacionalnosepatratističke i antiboljševičke snage” u Jugoslaviji, posebno “Hrvati, nemačka,
mađarska i albanska manjina i antiboljševičke grupe u Srbiji”, najzad, političari i generali koju su
svesni nemoći Jugoslavije da se odupre napadu Nemačke. (I, 24) S druge strane, uporišta Francuza su
u “srpskoj buržoaziji i vojsci”, dok je autoritet Staljina “ogroman kod radnika i omladine”. (I, 24)
Glavni interes Kominterne i Sovjetskog Saveza je sprečavanje pakta između Jugoslavije i Nemačke,
to jest uvlačenje Jugoslavije u rat, radi zadržavanja dela nemačkih snaga na Balkanu.
2.3.2. Središnje Ćosićeve ideje u vezi sa sudbinom Jugoslavije artikuliše Vukašin Katić, koga
sin Ivan podseća da se on sam, Vukašin, borio za Jugoslaviju, i da spada među “one znamenite Srbe
koji su malu državu sa velikom slobodom zamenili za veliku državu sa malom slobodom”, a da je ta
“trampa koštala srpski narod samo milion i dvesta hiljada glava!”. (I, 75) Taj isti Vukašin sada,
suočen sa teškom odlukom kneza Pavla o pristupanju Jugoslavije paktu sa Nemačkom, svoje
mišljenje o budućnosti Jugoslavije temelji na epskoj ideji o tome da se u istoriji može opstati, dakle,
najpre preživeti, samo vernošću sopstvenoj “tradiciji, duhu, sudbini”, i da to važi pre svega za male
i slabe, koji i u stradanju mogu nastaviti da postoje na ovaj način. (I, 315) On je republikanac, i ne
veruje u mogućnost istorijskog opstanka Jugoslavije kao kraljevine sa srpskom dinastijom (I, 318),
i sa Hrvatima koji svoju državu pretpostavljaju svakoj demokratiji i svakoj Jugoslaviji. (I, 319)
Vukašin veli Dragiši Vasiću da srpski narod ne treba spasavati (po četničkom ili komunističkom
receptu), već ga treba pustiti da se “odmori od sebe i Jugoslavije”. (I, 349) Inače, Vasić je zabirnut za
sudbinu države koja je od svog nastanka prepuna nepravdi i poniženja, koja je “najteže stvarana,
a najlakše srušena”. (II, 89) Dakle, ako i dopušta nekakvo spašavanje Jugoslavije, Vukašin ga
zamišlja kao spašavanje od četnika-rojalista i komunista, čije planove i akcije on smatra ravnima
nacionalnom samoubistvu. Po njemu, treba se pomiriti sa istorijski već svršenim činom propasti
Jugoslavije, trpeti i mudro čekati da se njena sudbina odluči “ishodom rata velikih sila”. (II, 141) On
smatra da su Srbi već dovoljno kažnjeni za “stvaranje i odbranu Jugoslavije”, i da je besmisleno da svi
izginu za “tu istorijsku nakazu”. (II, 142) Konačno, obelodanjuje i svoje mišljenje o optimalnim
granicama srpske države. Pošto je u pitanju tragično “rasuti narod”, “narod bez granica”, čija je
“svaka granica sporna”, valjalo bi načiniti državu čije granice “nikome neće biti sporne”, to jest
državu čije će se granice protezati “samo do mržnje naših suseda”. (II, 142) Dakle, umesto
nacionalnog samoubistva velikim i neumerenim aspiracijama, on preporučuje nacionalnu
koncentraciju i homogenizaciju: “Ja sam uveren da mali narod treba da živi na što manjoj teritoriji. Da
bude što gušći i da veliki i jači nemaju šta da mu uzmu, a manji od njega da mu ne zavide na tome što
ima”. (II, 142)
3. Forma trećega dela Vremena zla ni po čemu se ne razlikuje od forme prvoga i drugoga dela:
i ovde ona realističkim postupkom hoće da sugeriše stvarnost ispripovedanoga, i da nam ponudi jednu
viziju prošlosti i budućnosti srpskoga naroda u balkanskome grotlu. No, karakteristični momenat ove
knjige upravo je pokušaj narušavanja tradicionalnog pripovedanja, valjda u korist njegove
dokumentarnosti. Naime, Ćosić na jednome mestu, sasvim iznenada, cepa ovu realističku koprenu,
i u tekst dnevnika Ivana Katića upisuje svoje ime, kao ime literarnog tvorca Bogdana Dragovića. (I,
201) To mesto, naravno, sasvim štrči iz osnovnoga manira teksta, i gotovo je potpuno nejasno kakav
bi smisao trebalo da ima. Nešto je jasnije uvođenje pisca kao učesnika i svedoka opisanih događanja,
tj. kao naratora u prvom licu (II, 44, 93, 293, 309), premda su eksplicitna upućivanja na likove
izgrađene u drugim Ćosićevim romanima (II, 45, 47, 386-390) sasvim strana osnovnom Ćosićevom
postupku. Hotimično iskakanje iz verizma, pominjanjem sopstvenoga imena i uloge letopisca, samo je
neuspeli pokušaj denunciranja sopstvenoga mimetizma. Po mome sudu, u dominantno
tradicionalističkoj poetici ipak je bolje igrati po pravilima sopstvene igre privida nego kvariti igru
uvođenjem čestica pred-literarne stvarnosti.
Ova knjiga takođe ima moto koji se tiče zla; naime, ispisana je pod stihom Džona Miltona: Zlo,
budi moje dobro. (I, 5) Njime se najavljuje priča o tragičnom ishodu usrećivanja čovečanstva po
svaku cenu. I ovde se, doduše u funkciji samoopravdanja poklekle salonske revolucionarke, pominje
Dostojevskijeva ideja o ništavnosti ljudskoga društva u čije temelje “treba da kane jedna dečija
suzica”. (I, 307) No, zanimljivo je da se sada veliko svetsko Zlo onih koji popravljaju, prepravljaju
i prisvajaju svet pokazuje i kao selektivno Zlo koje satire Slovene, posebno Srbe, i još neke “nečiste”
narode.
Ukratko, forma ovoga romana igra na kartu tradicionalne komunikabilnosti. Karakteristični
momenat iskakanja iz narativnoga toka ne podupire iluziju “dokumentarnosti” već kvari iluziju
realističnosti.
2.7. Milorad Pavić: Predeo slikan čajem (1988)

Predeo slikan čajem možda bi i mogao biti roman u nekom od postmodernističkih smislova
(pogotovu ako je to i Hazarski rečnik). U pitanju je povest o životu arhitekte i biznismena Atanasija
Razina, izložena u svojevrsnoj montaži “Spomenice”, odnosno ljubavni roman njegovoga neobičnoga
i još neobičnije opisanoga života sa Vitačom Milut.
Sa naše tačke gledišta mogli bi biti zanimljivi samo neki od uzgrednih motiva romana. Na
primer, tu je “Šala o Fjodoru Aleksejeviču Razinu”, Atanasijevom ocu, uglednom matematičaru koji
je, odbivši da uđe u komunističku partiju, na čudan način završio u Sibiru. Nalazimo i nekoliko
usputnih reči o Srbima: srpski i hrvatski su “jedan isti jezik, s tim što je srpski retuširan u dorskom
stilu, a hrvatski u stilu cvetne gotike” (Pavić 1988: 34); tršćanski Riznići su novcem zarađenim
u snabdevanju južne ruske armije pomagali srpsku revoluciju iz 1804. godine (58); vizantijsko pojanje
je “bolje i starije od Baha” (98); Srbi su “još u XVIII veku govorili da rasuti kao Jevreji žive” (122);
Olga će svoje nerođene čukununučiće radije prodati Atanasiju nego Arapima, koji “kupuju Zapad”
(127); istambulska Sveta Sofija ne da se kopirati, tj. pretočiti u Plavu džamiju (219); “Ima na svetu
takvih nesrećnih područja, gde postoje opšta i stolećima uvrežena uverenja (proverena bezbroj puta
u stvarnosti) da se ništa stečeno ne može dugo zadržati i uživati (...). Tu se jednom teško i krvavo
stečene stvari gube i arče lako i nemilice, i ništa se ne čuva za sutra onako kako sve čuvaju veliki
i narodi moćne države (...)” (256) - zar nismo već navikli da se ovako govori o Srbiji i Srbima; tu je
i veoma provokativan motiv iznajmiljivanja unapred i izrabljivanja čitavih generacija i njihovog
životnog prostora (258 i dalje), odnosno ubijanja i prodaje dece “u ime nekih viših razloga” (322).
No, svakako je za svrhe ovoga rada najznačajnija Atanasijeva opsednutost rezidencijama Josipa
Broza Tita. On je u svoje beležnice unosio sve važne podatke o Titovim “nastanbama, rezidencijama,
kućama i letnjikovcima” (49), napomene o njegovim životnim navikama (131), a raznim čajevima
oslikavao predele sa tim građevinama (50): “Plavinac”, na Dunavu kod Smedereva (51), Brioni (132),
Beli dvor (273). Kraj svoga života Atanasije Razin posvetio je čudačkom zidanju američkih replika
Plavinca (na reci Potomak), Brionskih ostrva (na Malim Antilima) i Belog dvora (u Vašingtonu),
njihovom uređivanju po ugledu na Brozove rezidencije, i pokušaju brozovskoga načina življenja. (351
i dalje)
Ovaj se lajt-motiv može tumačiti na mnogo različitih načina. Jedna od mogućnosti podarena
nam je u Razinovoj napomeni uz novinsku fotografiju Belog dvora, kojom objašnjava da je zgrada sa
okolinom pripadala dinastiji Karađorđevića. (277) Odmah zatim, još jedna mogućnost, ovoga puta
u formi piščevog tumačenja Razinovog crteža ušća Save u Dunav, pod Beogradom - naslikanog čajem
od kukute. Naime, pisac veli da je prizor gotovo pregrađen nekim nevidljivim zidom, iza kojeg se
voda pretvara u kopno, kopno u vodu, zemlja u nebo i nebo u zemlju: “Iza te nevidljive prepreke
Beograd više nije Beograd, a Dunav nije reka. Jedna ptica, u brzom letu i žudnji za slobodom, udarila
je u tu prepreku, kao što ptice uhvaćene u sobu udaraju u prozor ili u staklo slike iza kojeg je predeo
naslikan čajem, i razbijaju ga. Tako isto udarila je i ptica na Razinovoj slici u tu nevidljivu prepreku,
razbila je i proletela kroz nju. Ali se ne zna da li se domogla slobode, jer izašla je na drugu stranu
krvava i njena krv teče niz onu drugu, spoljnu stranu pregrade kao niz staklo, dok ona raščupanih krila
pokušava da s one strane uhvati vetar”. (278/279)
Moglo bi izgledati da Pavić ima u vidu staljinsko-brozovsko utamničenje Beograda i Srbije,
i neizvesni pokušaj oslobođenja. No, da li zaista tako stvari stoje, zavisi od tipa tumačenja ove visoko
transformisane građe. Pavić je građu svoga romana razložio po modelu rešavanja ukrštenih reči (jer
“svaka priča se služi ukrštanjem reči”, str. 10),85 a čitaoca i ovog puta izbacio iz iluzije distanciranog
uživljavanja i uvukao u zamku učestvovanja. (v. 164-173, 345-347, 371-375)
2.8. Dušan Kovačević: Balkanski špijun (i druge drame)

S obzirom da je reč o dramama, koje uostalom ne potvrđuju tezu o nacionalizmu u srpskoj
književnosti, neću se držati uobičajene razdeobe građe. Ovde sledi samo opis sižea i osnovnih motiva,
a kratak zaključak o dokumentnom smislu ovih dela uključen je u poglavlje o njihovom pretpostavljen
delovanju.
2.8.1. Maratonci trče počasni krug (desni profil Beograda) (1972) - groteskna tragikomedija
o morbidnoj porodici Topalović, čiji se muški članovi (koji ubijaju svoje žene i ljubavnice) iz šest
koegzistirajućih generacija bave prodajom iskopanih i repariranih mrtvačkih sanduka, i koji sa
ustoličenjem najmlađega člana na čelo firme - konačno iniciranog u porodicu ubistvom devojke -
proslavljaju izgledni “veliki svetski posao” sahranjivanja (Kovačević 1988: 73) u svetu sve
perspektivnije smrti. Ova globalna metafora izopačenosti i kolektivne nekrofilije začinjena je, između
ostalog, sporadičnim žaokama na račun onovremenog političkog i ekonomskog stanja u Jugoslaviji
i odgovarajućih političkih akcija. Na primer, pominju se dugovi federacije (Kovačević 1988: 12),
1948. godina (63)... U jednom trenutku, ogorčen na televizijskog kamermana koji ne zumira grudi
folklornih igračica, već šeta po “opancima i šajkačama”, Milutin veli: “Sigurno neki nacionalista
i šovinista...” (13). To dovoljno ilustruje osnovni nalaz da je Kovačević potpuno iznad nacionalnih
mitova i strasti, i da se on ozbiljno poigrava sa središnim kolektivnim manama.
2.8.2. Radovan Treći (bolna komedija o samoizdaji) (1973) - takođe groteskna tragikomedija
o gorštaku nesrećno nastanjenom u Gradu, u koji je preneo svoje navike iz Zavičaja, i prerastao
u uzornog malograđanina. Sukobljen sa svojim bivšim saplemenicima, komšijama, i opsednut svojim
malim ratom, on konačno i sam, poput svih njegovih ukućana, izdaje svoj ratnički credo i “pobeđuje”
prešavši na stanu jačega. I ovde se, pored urnebesnih skakanja sa dvanaestog sprata i identifikacije sa
junakom televizijske šund-serije, sreću zajedljive reči na račun ondašnje političke akcije ekonomske
stabilizacije, ali je motiv samoizdaje gromoglasnih i violentnih Zavičajaca središnje satirično mesto
ove žestoke drame (unekoliko omekšane kultnom verzijom pozorišne predstave). U svakom slučaju,
standardni srpski lokal-patriot i nacionalist morao bi biti povređen ovom dramom.
2.8.3. Sabirni centar (1982) - u prepoznatljivom autorskom maniru sačinjena groteskna drama
o smernom i entuzijastičnom profesoru u penziji Mihajlu Pavloviću, koji je tek nakon smrti,
u razgovoru sa pokojnicima iz svoje sredine, koje zatiče u onostranom “sabirnom centru”, i koji su mu
poverili svoje muke i razloge nespokoja, saznao s kakvim je “razbojnicima”, “lopužama”
i “pokvarenjacima” živeo (Kovačević 1988: 213); vraćen iz kliničke smrti, među žive bližnje,
saopštava im svoja sumorna saznanja, i razočaran zbog omalovažavanja i upropašćavanja svog
životnog projekta, Zavičajnog muzeja i iskopanog arheološkog blaga, zbog besmislene smrti još
jednog razočaranog entuzijaste, i zbog sveopšte gramzivosti i licemerja, ponovo napušta svet živih.
I ovde ima aluzija i invektiva na račun naše socijalističke sudbine: nacionalizacije, straha od vlasti
85
“A pisac uvek boluje od iste bolesti, od bolesti da ukršta reči. Da od jednog jezika u svojim ustima gradi dva.
Šta je u stvari jedna knjiga, do zbirka dobro ukrštenih reči?” (161)
i autocenzure itd. No, ovo je drama o našim, srpskim slabostima, moralnim naprslinama i posrnućima,
još jedan obračun sa sopstvenim nacionalnim i društvenim okruženjem.
2.8.4. Balkanski špijun (1983) - drama (tragikomedija) o kolektivnoj paranoji i ksenofobiji,
otelovljenoj u Iliji Čvoroviću, ideološkom invalidu, staljinisti, koji je - nakon rata i informbirovskog
robijanja - svoju pritajenu mržnju, strah, podozrivost i disciplinovanu pravovernost sažeo u ubitačnu
sumnju prema svom podstanaru, neuspelom pesniku i uspešnom krojaču, povratniku iz Francuske.
Naime, podstaknuti jednim policijskim “informativnim razgovorom” o delatnosti podstanara,
progonjena zver i čudovište iznuđene lojalnosti i udvorištva bude se u Iliji, pa on u nevinom
i zatečenom vrednom radniku, koji se suočio sa birokratskom inertnošću i samovoljom pri pokušaju
da uloži zarađen novac u sopstvenu radnju, vidi neprijatelja naroda i države; počinje da ga prati,
špijunira, denuncira, naoružava se, i samoinicijativno plete grotesknu antišpijunsku konspirativnu
mrežu, u koju uvlači svoga brata-blizanca, surovog istomišljenika i takođe Golootočanina, i svoju
naivnu, brižnu i životom unezverenu suprugu; Ilija širi spisak sumnjivih na sve podstanarove
prijatelje, poznanike i poslovne partnere, da bi, uveren kako će i sam biti likvidiran, konačno doživeo
srčani udar ne ostvarivši svoju suludu nameru da se definitivno obračuna sa izmišljenim agentom
CIA-e i “zlikovcem”, i oduži dužnost budnog čuvara svog naroda, države i, pre svega, svojih
nemilosrdnih gospodara. Ova drama je briljantan očajnički udarac jednom ideološki izopačenom
režimu i opomena jednom izludelom narodu, u kojem se nikad ne zna ko će i kada ponovo iz potaje
izvaditi svoju staljinsku ikonu.
2.8.5. Sveti Georgije ubiva aždahu (adaptacija nenapisanog romana) (1984), po svemu sudeći
i jeste adaptacija nenapisanog romana, a ne drama u standardnom književno-teorijskom i teatarskom
smislu reči, ali je svakako drama unesrećenoga naroda (data kroz lične i porodične drame) jednoga
posavskog pograničnog sela na početku Prvoga svetskog rata. Od države zaboravljeni ratni invalidi iz
balkanskih ratova i bogalji (“osakaćeni u tek minulim balkanskim ratovima ili rođenjem obeleženi”)
provode svoje švercerske i apatične dane u mehani, koja je centar svih seoskih zbivanja i priča
i refleks svih ondašnjih velikosvetskih pomeranja; nakon prvih stravičnih sudara srpske i austrijske
vojske na Ceru, oni po kazni - zbog tradicionalnog vršljanja “ratnoga škarta” po imovini i brakovima
mobilisanih - bivaju dovedeni kao pomoć ljubomorom demoralisanim a bitkama već prepolovljenim
prvopozivcima. Autor je unekoliko olakšao posao tumačenja uzimajući za moto Andrićeve misli (iz
Znakova pored puta) o gorkome i pustome životu “ovoga naroda” koji prolazi u sviknutom
podnošenju nepravdi, roptanju zbog njih i povremenim pobunama, neosetljiv za sve drugo: “Ponekad
se čovek - veli Andrić - pita da nije duh većine balkanskih naroda zauvek otrovan i da, možda, nikad
više neće ni moći ništa drugo do jedno: da trpi nasilje ili da ga čini”.
Drama je zanimljiva za svrhe ovoga rada utoliko što se u njoj, osim univerzalnih tema
iskonskoga zla, provlače i motivi srpske nacionalne sudbine u suočenju sa “velikim” pan-
južnoslovenskim i “malim” nacionalnim, odnosno lokal-patriotskim i atarskim idejama, ideje velikoga
angažovanja i ideje maloga, jedinoga, mirnoga života. U tekstu drame drugi narodi retko se spominju:
Turci u kontekstu Prvoga balkanskog rata (uvek skloni podmukloj prevari - 339-340), Bugari
u kontekstu Drugoga balkanskog rata, a Austrijanci, naravno, u vezi sa upravo otpočetim Prvim
svetskim ratom (surovi, naročito u kaznenim ofanzivama i u porazu i povlačenju - 376). Kakav su
Srbi narod? Narod koji najboljima ostavlja u amanet gusle (347), ali i narod koji pamti imena svojih
“uskoka, arambaša i ajduka”, a ne imena “učenih ljudi”, pa ih i ima onoliko koliko ih pamti i poštuje
(po rečima doktora Konstantina, Grka, humanitarca i prijatelja - 340); narod u kojem uvek ima
doušnika i dostavljača (343, 346); narod koji je u civilizacijskom mraku, gde se - ironično veli stari
Aleksa Vuković - lakše umire (310); najzad, narod koji najviše psuje svetinje: “Čemu se može nadati
narod kome su obične, svakodnevne psovke: Sunce, Bog, hleb i majka...” (opet Aleksa - 310). Taj
narod se nada da će ga izbaviti Sveti Georgije, koji se zakratko pojavljuje usred najstrašnijega ratnoga
ognja, dajući snagu srpskim borcima da istraju u ratnome paklu (316, 376), i koji će kad-tad ubiti
aždaju i spasti nas zla (358), ili nam pomoći da svi zajedno ubijemo (austrougarsku) aždaju (374).
Takav narod podeljen je u pogledu vizija svoga povesnoga izbavljenja, i on ima u drami
odgovarajuće zagovornike socijalističkih, slovenskih ideja (učitelj Mićun), nepokolebljive patriotske
borce (poručnik Tasić), i ogorčene protivnike srpske navade da igraju uloge koje pripadaju velikim
i povesno moćnim narodima, odnosno da vazda trče pred istorijsku rudu (Aleksa Vuković, Ninko
Belotić, tetka Slavka). Učitelj Mićun blagosilja sarajevske atentatore, čije delo označava početak
suprotstavljanja “monarhističkom zlu i tiraniji” (322), njemu je jasan smisao rata (349) što započinje
u Bosni gde se sve srpsko progoni i zabranjuje (327). No, i on sam, posle odlaska ratnika, pritisnut
strašnim pitanjem ko će se živ vratiti sa Drine i Cera, veli: “Moji đaci završavaju školu za mrtve...
Učitelj mrtvih”. (356) Poručik Tasić, častan, odan i hrabar ratnik, tipičan je (idealizovani) predstavnik
srpskog oficira; on ne priznaje povlačenje (360), niti komandu “Juriš, braćo!”, no samo komandu “Za
mnom, braćo” (359), ne priznaje, doduše, ni međunarodne konvencije o zarobljenicima (361), ne
priznaje ratničku ljubomornu zabrinutost za sopstvene žene pored uzvišenoga državnog razloga (364-
365), a u maniru majora Gavrilovića veli svojim vojnicima da su od kuće pošli mrtvi i da nemaju šta
da izgube, jer se ne bore za sebe, već za zemlju svojih otaca i svojih sinova (360). Tetka Slavka,
ženski brižno, na saznanje o sarajevskom atentatu priseća se upravo da donedavno u čitavom Šapcu
nije bilo moguće naći crninu za barjake (334), pita da li bi se Srbija mogla pročuti i po živima, a ne
samo po mrtvima (335), i da li je uopšte “ceo narod spreman za novi rat” koji se najavljuje iz
izvikivanja imena Gavrila Principa (337). Ogorčeni protivnik novoga rata je Ninko, koji je doživeo
tursku pretvornu predaju i u artiljerijskom udaru izgubio nogu, a video i svetoga Georgija u tom
grotlu. On još povodom sarajevskoga atentata nezadovoljno pita zašto prestolonaslednika nije ubio
pripadnik nekoga drugog od “stotinu porobljenih naroda” (328), a učitelju Mićunu besno odgovara da
mu nije stalo do Slovena i “porobljene braće”, koji bi mogli nešto i sami da porade na sopstvenom
oslobađanju, umesto što on zatire sopstvenu kuću zarad njihove slobode i trpi više nego oni sami
(349).86 Inače, on - kao ratni invalid - nema visoko mišljenje ni o srpskim vladama, koje po ratovima
satiru sopstveni narod, ali nastavljaju da ga uništavaju i onda kada se neprijatelj povuče: “Srbija
dobija ratove - a narod ih gubi”. (342) Dakle, naspram učiteljeve prosvetiteljske “revolucionarnosti”
i riskantnoga zaletanja za ideje, stoje jedna trezvena žena, jedan ratni invalid, jedan zabrinuti ratnik
i stari Aleksa Vuković. A, s obzirom da je izgovaranje smirene životne mudrosti i kondenzovanog
istorijskog iskustva povereno Aleksi Vukoviću, moglo bi se pretpostaviti da njegova reč predstavlja
središte oko kojeg autor okuplja i druge zagovornike životnoga realizma i opreznosti. To što Aleksa
misli kako je bilo bolje da su se đaci (atentatori i oni koji ih podržavaju) dokopali škole, pameti
i znanja pre nego oružja (322), nije prosto staračka filosofema, već gorko životno iskustvo čoveka koji
je ratovao i gubio najbliže u ratovima, i koji nije doživeo da se u Srbiji susretnu sloboda i život:
“Kako se rodi, znaš da će negde poginuti za slobodu. A mi, ili smo živi bez slobode ili imamo
slobodu, a nas nema. Nikako da se pogodi - sloboda i život. To dvoje u ovoj zemlji ne ide zajedno”.
(317)
2.9. Živojin Pavlović: Zadah tela (1982)

1. Roman Živojina Pavlovića Zadah tela jeste priča o porodici Sime Prvanovića i njegove žene
Eržebet, i o porodicama njihovih sinova; u stvari, to je splet priča o porodičnim dramama, strastima
i životnim lutanjima, sudbinama pojedinaca i njihovom preplitanju: razvodi, preljube, porivi, moralna
posrnuća i moralna patnja, prihvatanje odnosno neprihvatanje sumorne svakodnevice i bede
konformizma.
2.1. U centru svih ovih životnih priča je sudar patrijarhalnih nastojanja na očuvanju porodice
i individualnih centrifugalnih strasti, sudar heteronomije dužnosti i heteronomije nagona. Eržebet je
tradicionalni stub porodice, središte životnoga realizma; Sima - pronalazač-zanesenjak, koji čitav
život posvećuje beizglednom projektu i netipičnoj ljubavi; Šanji - uspešan poslovni čovek,
nezadovoljan bračnom i porodičnom redovnošću ali i vanbračnim ekscesom; Borivoje - jedan od
bezbrojnih običnih mučenika koji bezuspešno krpi svoju pocepanu porodicu; Adam - gorki gubitnik
86
Nije Ninko jedini nosilac takvoga mišljenja o primatu kuće nad državom. I Mikan Besni, koji je sa fronta
organizovao skupljanje potpisa za mobilisanje bogalja, veli oficirima da on na borbenom položaju brani svoju
kuću u selu: “Za zemlju ste uvek imali razumevanja, za moju kuću - nikada. A meni su moja kuća, moja žena i
moja deca preči od cele zemlje. Bez njih - sve su mi zemlje iste!” (372)
koji životnu neispunjenost pokušava da nadoknadi sticanjem; Velimir - nesrećni kapetan bračne
plovidbe i neprekidnog pijanstva; Dušica - nesrećna Samarićanka zavetovana neuzvraćenoj
sestrinskoj brizi i ljubavi i, potom, ljubavi prema Bogu; Slavoljub - pobunjeni slabić koji životnu
nesigurnost prepokriva zavodljivošću iznenada otkrivene seksualne pervertiranosti...
Izražajni smisao ove knjige najavljen nam je i naslovom: život se neizbežno vrti oko nagona,
strasti, suzbijane i rasprsnute putenosti, oko jedre ili gnjile telesine (često odvojene od stvarne,
duševne i duhovne osobe) i njenog zadaha: zadah tela ljubavnice (26), vonj ženina pazuha (36), zadah
znojavog tela (44, 60, 62, 200), smrad utrobe (82) i telesnih otvora i izlučevina (264, 265). Otrovni
vonj tela je, poručuje autor (na Slavoljubova blasfemična i koprolalična usta), “jedina naša istina”.
(260) O telesnost se razbijaju sva naša plemenita duševna i duhovna stremljenja. I alpski glečer,
daleki simbol visine, sjaja i čistote, izbliza razočarava - pun crva, poput lešine. (240)
2.2. No, u životnim nedaćama i posrnućima gotovo svih junaka i anti-junaka ove knjige skriva
se i njihova potisnuta, mučna borba oko pronalaženja životnoga smisla. Šanjiju, kome se porodica
raspada, otvara se to ključno pitanje: “I tad mi se prvi put pred očima raspuknu pitanje: znaš li ti,
Šanji, kuda te život, kojim sad živiš, vodi? Šta hoćeš? Kuda srljaš?” (Pavlović 1982: 106) Naravno,
on ne vidi izlaz iz svoje životne zalutalosti. Borivoje, takođe u porodičnom rasulu, uviđa da tek kad
mu se u životu dogodi nevolja može da shvati šta se oko njega zbiva (118), i pita se kad su popustili
temelji njegove životne zgrade: “Dođe dan kad se zapitaš koji li si ti čovek, kakav li si, i kud li si
navro ko june - e, to se i men desilo”. (132) Zgađena nad ljudima i nad porodičnom truleži, Dušica
smisao svoga sumornoga života pronalazi u Svevišnjem i u okrilju Crkve. Amoralni Slavoljub,
naravno, odbija mogućnost smisaonoga života: “Ali svi se oni i dalje hvataju za smisao kao davljenik
za slamku, i plutaju u bunilu držeći se iluzije, tog pojasa za spasavanje...” (253). Najzad, i Sima uviđa
kako varljiva životna nada često čini da čovek propusti da na vreme zastane u akciji i zapita se
o smislu svoga života: “... nikako da se skrasim! Šta da mu radiš, ženo moja, na porazi nikad nema
broja. I sve se nadaš da će da uspeš, sem ako ne budeš rđave sreće; ako ti bog pomoći neće, pa jednog
dana iznenada crkneš. I nemaš kad ni da se zapitaš: u šta ti, Simo, projde vek? (...) I - šta ostavi iza
sebe da na druge govori o tebe”. (304)
Tako nam se u delu dokumentuje pogled na sopstveni život težaka, radnika i neradnika, koji
nemaju globalnu viziju sveta, i čije pitanje o smislu, ako i nadilazi personalni nivo, završava na nivou
primarnih grupa. S druge strane, možda je u pitanju pogled na svet “nominalistički” orijentisanog
intelektualca koji ne priznaje ulogu “univerzalija” (poput nacije, klase, ideologije, otadžbine,
istorije...) u životu pojedinca. Pogledajmo šta se konkretno zbiva sa ovim univerzalijama
u Pavlovićevom romanu.
2.2.1 Deca Srbina Sime i Mađarice Eržebet jesu “mešanci” u nacionalnom pogledu; Dušica,
koja pribežište traži u katoličkoj crkvi, ćerka je oca katolika i majke pravoslavke (očuh pravoslavac),
a vaspitavala ju je i jedna Slovenka; Srbin Slavoljub ženi se Turkinjom, kum mu je Slovenac, a sinu
daje ime Janez; folklorno se izmenjuju srpske i mađarske izreke i pesme.
Doduše, Slavoljubovu Zulejhu Dušica naziva “bjelosvetskom Anadolkinjom” (192), Slavoljub
“racionalnom turskom kujom” (288), Sima “belosvetskom Turkinjom” (306), a njenu decu iz prvogs
braka “Turčićima” (303, 305); Slavoljub se zavitlava sa Zulejhinim otomanskim poreklom, a njeno
očajanje zbog kratkoga ali tegobnoga boravka u Slavoljubovom zavičaju, kod obesne svekrve, zlurado
naziva malom osvetom za petsto godina srpskoga robovanja. (294, 296) Ima tu jeftinih stereotipa
o turskom, ali i grčkom i spskom, gastarbarterskom “šljamu” (178), o bosanskom žargonu (291),
urođenoj potčinjenosti Turkinje (295), sunećenju (264), ali i o civilizacijskoj prednosti muslimanskog
toaletnog pranja (265), sve uz dosta sarkazma i ironije.
Što se Jugoslavije tiče, ona uglavnom autoru služi za posprdno poigravanje. Pijanci u vozu i na
grotesknoj istočno-srbijanskoj Slavoljubovoj svadbi u Sloveniji pevaju (“urlaju”) šund-hit
Jugoslavijo; Slavoljub se takođe sprda sa činjenicom da je, zahvaljujući poznavanju starih pesama
mnogobrojnih jugoslovenskih naroda i narodnosti, profitirao u Nemačkoj od njihove “tuge za Jugom”.
(273)
No, najviše je izrugivanja na račun komunističkog ustrojstva Jugoslavije, u kojem je

“konstruktivna” kritika, veli Slavoljub, u stvari služila očuvanju postojećeg “u najlepšem od svih
svetova”. (254-255) On tera šegu sa svojim pohađanjem partijske škole, gde je boravio sa mladim
komunističkim karijeristima (261 i dalje), koji su se učili samoupravljanju i budućem državnom
rukovođenju (264). Najzad, tu je i sumorna slika slovenačkog industrijskog grada u čijim čatrljama
i barakama živi bedni “socijalistički proletarijat” poreklom iz Bosne, sa Kosova i iz Makedonije.
(297) I, inače, životi svih likova ovoga romana odigravaju se u turobnoj stvarnosti “socijalističke”
Jugoslavije.
No, u svakom slučaju, u ovome romanu niko nije stradao zbog svoje nacionalne pripadnosti,
niti mu je život bitno usmeren i determinisan činjenicama nacionalnog porekla. U pitanju je jedan
tipično radnički izmešani svet, koji ako trpi onda trpi zbog svoje lične životne (ekonomske, bračne,
porodične, profesionalne...) pozicije. Jugoslavija je geografski, administrativni i ekonomski prostor
romana, ali njena prošlost i budućnost nisu posebna tema; komunizam jeste ojadio neke likove
romana nacionalizacijom i informbiroovskim logorima, ali nije posebno tematizovan kao zla srpska
sudbina.
3. Roman je sačinjen od životnih ispovesti (epistolarnih, telefonskih, neposrednih...), i u osnovi
je realistički; životne sudbine ispričane su odgovarajućim, živopisnim narečjem. Ali njegov
najkarakterističniji formelni momenat jeste - izraziti naturalizam, koji se meni često činio literarno
nemotivisanim. Taj surovi naturalizam posebno je izražen u opisima seksualnih činova
i u egzemplifikacijama globalne metafore romana: telesnog zadaha. Ako je realizam, kako njegovi
teoretičari smatraju, predstavljanje tipičnih likova u tipičnim okolnostima, uz shvatanje realnog kao
opšteg i “umnog”, onda je sasvim razumljiva glavna uloga raznih opštosti u realističkim delima, pa
i uloga nacije, na primer. Utoliko je naturalizam, kao dominacija pojedinačnog, jedinstvenog
i neponovljovog, istovremeno i odsustvo opštosti, posebno onih koje se predstavljaju kao umnost; jer,
u svakodnevnoj individualnoj zalutalosti, pored telesnosti, kao jedinog uporišta i orijentira, i nema
naprosto nikakve umnosti.
2.10. Slobodan Selenić: Očevi i oci (1985)

1. Roman o Srbinu Stevanu Medakoviću koji se, nekoliko godina posle Prvoga svetskog rata,
na jednogodišnjim studijama u Engleskoj zaljubljuje u zagonetnu Engleskinju, Elizabet, dovodi je
u Beograd i ženi se njome; nakon doktoriranja, počinje da teče univerzitetsku karijeru, i doživljava
prva razočaravajuća poltitička iskustva. U vrtlogu Drugoga svetskog rata, građanski orijentisani
Stevan, gubi (najpre, u ideološkom i porodičnom smislu) sina jedinca, koji - opterećen svojim
različitim poreklom, likom, vaspitanjem i obrazovanjem - u nastojanju da se izjednači sa vršnjacima,
tipičnim Srbima, sasvim neočekivano i ekscesno srlja u skojevsko-komunističku avanturu; potom ga
na klanici sremskog fronta i stvarno gubi, ne uspevši da sa njim ostvari pravi kontakt, toplinu
i istinsku bliskost. Sa sinovljevom smrću umiru i Stevan i Elizabeta, i žive mrtvi dvadeset godina,
kada Stevanu polazi za rukom da svoj život, život svoje porodice i svoju životnu odgovornost dozove
u sećanje.
2. Ispod ove životne priče, autor nam podastire problem sudara kultura u zajedničkom životu
dvoje tipičnih predstavnika svojih nacija; načinje pitanje srpske obuzetosti politikom, jugoslovenskog
komunizma i sudbine Jugoslavije. Tu nam se otvara i smisao njegove kritičke vizije srpstva
i njegovog razumevanja srpske kulturno-istorijske pozicije. Utoliko ovaj roman zahteva našu
pojačanu interpretativnu pažnju.
2.1. Najpre, reč o Srbima i srpstvu. Stevan je u Englesku došao 1924. godine, kao kruti
i ponosni predstavnik ubogoga, maloga, ali tada slavnog, slobodnog i na žrtvu spremnog ratničkog
naroda, i odmah pao u oči svojom stranom kulturnom pojavom, utemeljnom na folklorno-epskome,
kosovskome patrijarhalno-junačkom vaspitanju. Nakon prvobitne nelagodnosti u stranoj kulturi,
postaje prkosno ponosan na svoju “neuku i zabitu”, poluorijentalnu zemlju, i na “moralnu, ljudsku
uzvišenost” svoga gladnoga naroda nad “lagodnom mušičavošću” jedne stare i nehajne kulture. (47)
Posle prvog udara zaljubljenosti, potresa ga i činjenica da je Elizabet strankinja, i naprosto razara
njegovu “tvrdoglavu privrženost srpskoj patrijarhalnosti i (...) parohijalnosti”. (63)
Njegovo samoosvešćenje u pogledu bića sopstvene nacije proisteklo je ne samo iz
interkulturalnog bračnoga iskustva, već i iz ličnoga, profesionalnog i političkog sazrevanja. Stevan
Medaković je uspeo da uspostavi kritičku distancu prema onome sopstvenom nekritičkom,
“prirodnom stanju” nacionalne pripadnosti, i da prizna svojoj patriotskoj pristrasnosti da Srbi nisu
najbolji ljudi na svetu, da manjak radinosti nije naličje njihove genijalnosti, a da murdarluk nije
bistrina, da srpska “herojska priroda” ipak nije drugo do “rasipanje ljudskih života”... (126) Naravno,
svest o stvarnim sposobnostima i postignućima srpskoga naroda nije ugušila njegov patriotizam; samo
je od njega načinila patriotu koji oseća krivicu zbog takvoga stanja, ali koji istovremeno oseća i stid
“izroda” zbog svoje nepristrasnosti. Srpstvo, shvata on, više nije ono što nam o njemu govori herojska
epika. U jugoslovenskom grotlu, Aleksandrova diktatura, uperena protiv hrvatskog autonomaštva,
samo je uništila “srpski politički život” (u kojem nema dostojnoga predstavnika većine srpskog
naroda), a prečanske Srbe odvela iz ljubavi prema majci-osloboditeljici u “ravnodušnost, pa
u nezadovoljstvo, konačno u zbunjenu mržnju prema Beogradu”, zbog upropašćene kulturne
i crkveno-školske autonomije. (129) Stevan Medaković se pita šta se to dogodilo sa nekadašnjim
“idealima nacionalne države, političkih prava, slobode, savesnog rodoljublja, žrtvovanja, pregalaštva
koji su činili veličinu i ugled predratne Srbije i koji su, eto, doveli i do stvaranja Jugoslavije?”. (128)
Ukratko, daleko od “palanačkog kosmopolitizma” srpskih pariskih i bečkih đaka, koji preziru sve
srpsko osim sebe samih, smatrao je da odgovorni intelektualac ne sme umišljati kako stoji iznad
prizora sopstvene nacionalne bede. “Znao sam oduvek da je srpstvo moja sudbina, da su Srbi moji
očevi i oci kojih se čovek ne odriče ni kada su nakazni i zli, a nekmoli onda kada ih vidi jadne
i duhovno potrebite”. (131) No, to ga ne sprečava da jasno uvidi “veliku nesaglasnot između
društvene kulture koju je proizveo srpski narod i patetičnih odlikovanja koja mu izdašno daruju
branitelji njegove časti i budućnosti”. (131) A evo šta sve u svom narodu, zalepljenom za evropsko
dno, vidi i registruje jedan iskreni i nepristrasni patriota: rajetinski mentalitet, prezir prema radu
i jagma za lakim ćarom sa najmanje truda, potpuna izmeštenost pojedinaca i slojeva, sveopšti
orijentalni nepotizam, društvena promocija i tiranija neobrazovanih i beskrupuloznih (132),
neuljudnost (160), prezir prema sistematskom i organizovanom (intelektualnom) radu (178), olako
i pakosno kritizerstvo (179).
2.2. Pisac nam otvara poglede na Srbe i srpstvo iz ugla jedne Jevrejke, jedne Engleskinje
i jednoga Engleza.
2.2.1.Sefardska srpska Jevrejka Rahela, udata za Engleza, svedoči o spremnosti svojih
sunarodnika da mimikrijsku adaptaciju plate asimilacijom, obrazlaže prednosti prilagođavanja
i objašnjava ih Stevanu, predstavniku neprilagodljivog naroda, koji - poput Njegoševoga Draška - sve
strano smatra čudnim, grdnim, naopakim i bezbožnim. Naravno, to važi i za neprilagodljive Engleze,
koje “zastupa” Elizabeta: “Različitost vam se čini kao izdaja i nedostojnost”. (73) Umesto malo
verovatne prilagodljivosti, Rahela savetuje da Stevan dopusti Elizabeti da bude Engleskinja, i obrnuto.
2.2.2. Elizabeta je, nakon udaje, Srbe u Beogradu mogla doživeti samo onako kako oni
izgledaju jednoj Engleskinji, i kako sebe retko kada vide. Nisu svi oni baš samo divlji i grubi, već ima
i onih koji su duboko pristojni (90). Ali, intelektualci su skloni da, uz ružicu, vazda “bistre politiku”
(91). Nađe se tu i jedan zadrti antropolog, Ličanin, zastupnik antropometrijske teze o rasnoj prednosti
genijalnih Slovena, Srba (i Hrvata), nad Englezima i ostalima; tu je i jedan intelektualac zagonetne,
samo Srbima shvatljive profesije: “kulturni radnik”, odnosno “socijalni ideolog i narodni prosvetitelj”.
(93) Naravno, ona sve to zatiče usred poluorijentalnog Beograda, prepunog ubogih ratnih invalida,
surovih kočijaša, besposlenih mladića koji sede i pljuckaju unaokolo, obesnih činovnika i primitivnih
poslužitelja, Beograda čije su kuće čiste, ali koji je sam prljav, čiji su meštani “komunalno nesvesni”
i bez odgovarajuće urbane discipline: “Srbin je, sa nekim izuzetkom, rdžav gradžanin”. (97) Srpska je
osobina da se uvek hoće više nego što se može, a da se stvarno nikada ne dovrši ono što se mora.
(182)
2.2.3. Patrik Voker, službenik Engleskog poslanstva, u pokušaju da razume Srbe, nalazi niz
suprotstavljenih osobina: “nepoštenje i tačnost, prostota i delikatnost, pohlepa i lepota” koegzistiraju
u jednoj istoj osobi; srpski političar može istovremeno biti i veliki patriot i beozbzirni pljačkaš,
brutalni mučitelj i milosrdni brižnik;87 seljačko poreklo većine stanovništva, i tursko ropstvo umesto
industrijske revolucije, učinili su da Srbima konvencije i uzusi urbanog života ostanu strani. (245)
2.3. Pogledajmo da li se kod Selenića mogu naći literarizovani nacionalni i etnički, istorijski
stereotipi?
2.3.1 Englezi. Sticajem okolnosti, mladi, patrijarhalni Stevan isprva stiče utisak
o “rasprostranjenoj engleskoj nastranosti” - homosekusalnosti. (33) Rahela ističe da Englezi gaje
svojevrstan prezir prema strancima, i da je biti stranac u Engleskoj “jedan od samo nekoliko
neoprostivih grehova”. (77) Sama Elizabeta, pak, smatra da srpska obuzetost politikom, javnim
stvarima može ukazivati i na hvalevrednu sklonost ka menjanju zatečenog, što je prednost u odnosu
na tipični engleski egoizam, prikriven navodnim nezainteresovanošću i maskom noblesa. Ona teško
podnosi srpsku grubost, a pati i sama nevolje svoga sina koga Srpčići zadirkuju zbog riđe kose
i “engleskog” ponašanja, zbog činjenice da “nema veče uvrede nego biti Englez. Medžu Srbčičima”.
(188) Ali, da nije u pitanju neka specifična osetljivost na ono englesko, svedoči i njeno razumevanje
situacije: “Deca surovo kažnjavaju svaku različitost, ne trpe nikog ko je izuzetan.” (184). U svakom
slučaju, Elizabeta uživa u mogućnosti da sa Patrikom Vokerom ne samo razgovara na svom
maternjem jeziku, već i da sa nekim bude ono što jeste - Engleskinja, koja shvata da je izvesna
nepremostiva distanca između nje i Stevana možda ukorenjena u tome što su njih dvoje “u drugim
zemljama rasli”. (250) Slomljen sinovljevim odlaskom na front, a pre svega saznanjem da su njih
dvojica ostali jedan drugome stranci, Stevan se pita: “Da li je nit našu porodičnu, kroz mutna turska
i austrijska vremena prodenutu, rđa engleska na jednom mestu razjela i prekinula? Da li srpska so
i engleska baza pomešani kiselinu otrovnu proizvode?” (275) No, njegova dalja pitanja ipak su
načelne prirode: da li je čovekovo društveno ponašanje uslovljeno nasleđem ili vaspitanjem, da li se
ova dva uticaja mogu sukobljavati i nekad proizvoditi bastarde a nekad imati oplemenjujuće dejstvo?
2.3.2. Hrvate je, za Stevana Medakovića, u Jugoslaviji zanimalo samo to kako da se iz nje
izdvoje i postanu nezavisna Hrvatska; stoga oni i nisu zainteresovani za njenu odbranu u Drugome
svetskom ratu. Stevan se čudi zbog toga što je hrvatski federalizam uvek žestio srpske monarhiste.
(123) I premda je hrvatsko pitanje poput vazda povišene temperature grudobolnika, Hrvati su se mogli
pridobiti - seća se on stava profesora Slobodana Jovanovića - sa manje ustupaka nego što se oni čine
Slovencima. (107) Prve dve godine okupacije on pamti, između ostalog, i po strašnim vestima rođaka
o “ustaškim pokoljima”. Ustaški zločini pominju se samo još jednom, iz usta partizanke Savine. (235)
Nema u tim pominjanjima izjednačavanja ustaša i Hrvata, niti pak neke osvetoljubive strasti.
2.3.3. Jevrejima se, na usta Rahele, pripisuje urođeno saznanje o tome da su Drugi, koji - za
razliku od samozaljubljenih, pobedničkih i većinskih Engleza i Srba - mogu postati ti Drugi,
žrtvovanjem jezika i običaja, i opet ostati Drugi, mimikrijom koju ona vidi kao neku vrstu istorijski
stečene prednosti. (72)
2.3.4. Turci se pominju u Stevanovom objašnjenju srpskoga gnušanja nad homoseksualnošću
(izazvanog i turskom nastranom sklonošću ka sodomiji, 32), i u njegovom izveštaju o očevom
zaziranja od svega turskoga što je još preostalo u navikama i mišljenju Srba (39).
2.4. Jedan od važnih lajt-motiva Selenićevog romana jeste politika: Srbi i politika, Jugoslavija,
četnici-partizani, komunizam-građansko društvo.
87
Rebeka Vest piše nešto slično: ”Sećam se kako su mi Englezi koji su živeli na Balkanu pričali o nepoštenju i
časti, o grubosti i delikatnosti, o škrtosti i darežljivosti koji mogu da postoje u jednom istom čoveku, o
državnicima koji su kao veliki rodoljubi bili spremni na pronevere, i to oboje praktikovali u istom dahu istoga
dana, o brutalnosti mučenja i krvoprolića koji bi se iznenada prometnuli u najnežnije milosrđe«. (Vest 1989:
202)
2.4.1. Prva iskustva Stevana Medakovića sa srpskom politikom obeležena su gađenjem,

i naknadnim prezirom koji je delio sa svojim profesorom Slobodanom Jovanovićem. Ali, on je shvatio
da je u Srba gotovo nemoguće ostati “nedirnut politikom”. Bez obzira što je srpska politizovanost
neka vrsta narkomanije, što nije zalaganje za racionalno i pravedno uređivanje i usklađivanje interesa,
već prosto “istočno-vizantijska” želja za vlašću, strančaranjem i ličnim isticanjem, Stevan nije uspeo
da samo misli o politici a istovremeno ostane na tako željenom “gospodstvenom odaljenju” od nje.
(108) Uvučen, kao mladi stručnjak, u akademsku raspravu a potom i u rešavanje jednog ustavnog
problema nasleđivanja u Kraljevini Jugoslaviji, Stevan je postao deo opasne dinastičke igre
i nadmetanja lukavih i bezobzirnih političara i politikanata. Zastrašen od politike kao “oblika srpskog
življenja”, Stevan je ipak morao uvideti svu težinu zablude “da se bekstvom iz politike čovek u Srbiji
od politike može i spasiti”. (123) Zgrožen nad boljševičkom bezobzirnošću srpskih komunista, Stevan
je postao sklon da njihovo shvatanje politike smatra nečin neprirodnim u tkivu srpskoga naroda. Ipak
je, uz Elizabetinu pomoć, morao da se vrati svome temeljnom uverenju o kontinuitetu srpske
neregularne, divlje i nesolidne političke tradicije; izvesna razlika možda je ipak u tome što se je pre
rata još i nekako moglo kloniti od politike i time skloniti od udara politike (mada ne i od njenoga
sveprožimajućeg delovanja), dok je posle rata, sa komunistima, ona “nezvana ušla u kuću”, kako veli
Elizabeta. (258)
2.4.2. Inače, smatrao je da je prva Jugoslavija počivala na srpskoj centralističkoj i hrvatskoj
federalističkoj ideji - dvema “prirodnim” i istorijski legitimnim težnjama. Budući da, takve kakve su,
nisu mogle opstati istovremeno, nadvladala je centralistička opcija; ta centralistička državna
organizacija je Hrvate sve više gurala u separatizam, kojim su Srbi, paradoksalno, hranili svoj “bahati
pijemontizam”. (124) Nivoom svoje “društvene kulture” iz prve polovine 20. veka Srbi nikako nisu
mogli osvojiti simpatije drugih, pa ni simpatije sopstvenih prvaka. Uprkos “društvenom sitničarstvu”
i “tesnogrudosti”, Zagreb ima svojih socijalno-urbanih prednosti, pa Beograd, kao nosilac “niže
civilizacije”, ne može biti “uzor” i “hegemon” više civilizacije - osim silom. Politički ideali Srbije su
istruleli ne zbog ujedinjenja ili zbog Hrvata, već stoga što je srpski pijemontizam nadrastao
“civilizatorske moći” Srbije, koja jeste progutala Hrvatsku i Sloveniju, ali “nije bila kadra svariti ih”.
(133-134) Stoga su Slovenija i Hrvatska iz svoje potlačenosti u Jugoslaviji “izašle moćnije nego
ikada”, dok je Srbija izašla “rasturena”. (134) Stevan izvlači zaključak da je politika Srbima samo
alibi za nacionalnu nesposobnost i civilizacijsku nedozrelost, da Srbija mora prekinuti pupčanu vrpcu
sa Orijentom i da se mora približiti Evropi, jer samo tako - zajedno sa Hrvatima i ostalim
severozapadnim susedima - “mi ozbiljan narod i zemlja postati možemo”. (134)
2.4.3. Naviknuti na takav evropski odnos prema politici, Srbi su se suočili i sa komunizmom.
Šta u tom pogledu sugeriše i nagoveštava Selenićev roman? Građanski intelektualac Stevan
Medaković gleda na levičarsku avanturu svoga sina sa nadmoćnim razumevanjem, kao na uobičajenu
dečju bolest, pre svega stoga što je “duboko verovao da komunizam ne može nikako pustiti dubljeg
korena u našem narodu” (200), da se radi o “revolucionarnom snobizmu dedinjske omladine”, tj.
o svojevrsnom idejnom pomodnom uvozu pristiglom - poput raznih umetničkih izama - “u našu
ilirsko-stočarsku postojbinu”. (200) I, tu počinje njegovo određivanje prema komunistima, na osnovu
iskustva koje je imao sa nekim takvim “montanjarima”. To su prerušeni patrijarhalci, demagozi
negativne energije, sektaši, dinarski osetljivi i osvetoljubivi ortodoksni levičari u marksističkoj
košuljici. Iznad svega, oni su, u osnovi ekstremni asocijalni izdanci već tipične srpske mane -
zakržljalosti “istinskog socijalnog organa u čoveku”. (202-203) Odolevajući dugo i ne verujući
u srpsku politiku i Srbe kao političare, ipak je, zbog sina, i sam uleteo u veliku ujdurmu “posleratnog
utemeljenja tiranije”. (209) Počeo je, kao ugledni pravnik, da služi novoj komunističkoj vlasti, kojoj
je krivično zakonodavstvo bilo potrebno - po boljševičkom modelu - samo “da bi štitilo njihovu vlast”
i za proganjanje političkih neistomišljenika, za pribavljanje pravnoga ruha otvorenom teroru nad
političkim protivnicima. (214) Njegov zadatak, da tiraniji daje “privid zakonitosti” i da svevlašće
predstavi u “liberalnoj oblandi parlamentarne demokratije”, bio je unekoliko olakšan jalovošću
opozicije: “Još jednom se na moje oči potvrđivalo pravilo da je u srpskoj vlasti nesolidnost vlasti
srazmerna nesolidnosti njene opozicije”. (216) Selenić slika bahate i nadmoćne komunističke lidere
na slavi staroga Jaše Prodanovića, trofejnog i “paradnog ukrasa u njihovom ikonostasu” (221), gde
Stevan definitivno uviđa da su oni, građanski intelektualci i političari, samo ponižene i ceremonijalne
vodonoše komunistima, makijavelistima “koji u času zakletve znaju da će je koliko sutra prekršiti”.
(225) Stevan Medaković ne krije svoj zgražavanje nad komunistima, za koje ima doista bogat
repertoar pogrdnih naziva: “ulični ološ” (227), “gomila gulanfera” (228), “Huni i Vizigoti” (228,
230), odnosno “horde” koje bezobzirno uništavaju imovinu i mir solidnog građanskog doma,
pretvarajući ga u “revolucionarno svratište” (231, 232), “seljanke-partizanke” i “đilkoši-komunisti”
koji bi, sišli s planina i “razrogačeno zagledani u ostatke nepoznate i njima nepotrebne civilizacije”,
da na brzinu menjaju svet.88 (234) Stevanu Medakoviću je stavljeno do znanja da su na jednoj strani
komunisti, “izabrani narod koji je prešao crveno more, proleteri, pobednici”, a na drugoj građanski
intelektualci, ili prosto građani, “razvlašćena buržoazija, bivši ljudi, sumnjivi i za skori odstrel
spremni”. (276/277)
2.4.4. Selenićev roman otkriva nam i kolektivne i individualne muke života na rubu civilizacije,
tragiku kulturne netolerantnosti i političke nedoraslosti, i unutrašnje protivrečnosti ljubavi prema
bližnjima (kako u porodici tako i u čitavom narodu) koji su različiti. U romanu se dokumentuje tipičan
pogled na svet građanskog intlektualca koji se ne odriče sopstvenoga naroda čak i kada mu upozna
sve mane, ali koji ne pristaje na mitologizaciju tih mana; intelektualca koji je raskrstio sa nacionalnim
i političkim predrasudama, ali nije time obezbedio i spas od njihovih pogubnih posledica. Ovo je
roman o bolnom osvešćenju u pogledu civilizacijskog i istorijskog mesta sopstvene nacije
i sopstvenoga mesta u njoj, i na našem literarnom tlu doista redak roman o “interkulturalnome”
iskustvu, i o nužnim, premda sasvim skromnim, evropskim izgledima Srba.
3. Roman je suštinski obeležen hotimičnim intelektualizmom (glavni junak i jeste
intelektualac). Uostalom, karakteristični formelni, tj. stilski momenat (a ne prosto realističko
podražavanje govornih manira glavnoga junaka) baš jeste taj intelektualistički diskurs Stevana
Medakovića, koji se najpre ogleda u složenoj, ne-narodskoj sintaksi i eruditskim leksičkim
arhaizmima. Autor, poput svoga junaka, ne prihvata kompromise sa agresivnom prostotom. O tome
svedoči jedan Stevanov komentar Elizabetine ocene njegovoga govornoga stila, koji pasaž ja čitam
i kao piščev autorefleksivni detalj o stilu. Povodom jedne od rogobatnosti komunističkog žargona, on
veli: “Nije Elizabeta u pravu kad moj način govora ceni kao ačenje, ‘cvetni stil’, prenemaganje. Ja ne
bih mogao drukčije. Ja ne bih bio ono što sam bio, dok sam bio, da sam pristao na svekolika njihova
jezička podrazumevanja, ubrzanja i gramatičke prostakluke. Jezik nije čoveku dat samo zato da bi
mogao tražiti papuče ili još malo čaja. Jezikom čovek, svaki ponaosob, pokazuje dušu, besmrtnu sa
svoje jedinstvenosti sadržane u načinu, više no u predmetu, govora”. (268) Naravno, ironija se još više
pojačava činjenicom da i predmeti iz Stevanovoga primera (papuče i čaj), a ne samo način govora,
jesu strani načinu života od kojeg se on distancira.
2.11. Danilo Kiš: Enciklopedija mrtvih (1983)

Kišove priče iz Enciklopedije jesu tematski povezane, ali budući nisu u toj meri isprepletene
kao priče iz Grobnice, najpre ću izložiti njihove pojedinačne sižee.
1.1. Simon Čudotvorac - priča o borbi religijskih ideja, o netolerantnosti i isključivosti
hrišćanskih propovednika prema jereticima, o pobedi iluzije večnoga spasenja nad saznanjem
stvarnosti, i o pobedi nebeske ideologije zemaljskih tirana. Iz ugla Simonovih pristalica, njegova smrt
je istina života, koja denuncira istinu vere. Oštrinom Simonovih optužbi o lažima hrišćanskih apostola
i samoga Isusa, te o hajdučkoj prirodi Boga (iz usta Simona Čudotvorca), Kiš je - poistovećen sa
junakom priče - negde možda “zaradio”, ali i izbegao neku varijantu “fatve”, premda izvesnu anatemu
svakako nije. Osim toga, podsećam da, u Post scriptumu, Kiš pravi paralelu sa staljinističkim
sveopštim sistemom laži.
88
Ruku na srce, Stevan Medaković nije ni o četnicima imao visoko mišljenje. Naprotiv. Smatrao je da je o njima
čuo taman koliko je dovoljno da odbije saradnju sa “seljačkim ološem”, koji je 1944. viđao kako se divlje šepuri
po Beogradu. (206-207)
1.2. Posmrtne počasti - priča o proletersko-klasnom odavanju počasti preminuloj lučkoj

prostitutki, cvećem poharanim iz vrtova bogataških vila i sa bogataških grobova. Smrt obične kurve
takođe je smrt ljudskoga bića, kome je tek posmrtnim počastima vraćeno pripadajuće dostojanstvo,
oduzeto životom u klasnim razlikama i socijalnoj nepravdi.
1.3. Enciklopedija mrtvih - san o enciklopediji životnih istorija običnih i posle smrti (obične
smrti) po pravilu zaboravljenih ljudi. Detaljni opis bizarnih pojedinosti iz života preminulog oca
glavne junakinje kazuje o tome da je Enciklopedija u stvari parabola o svemu onome što čovek ima
u sećanju o svome životu, i o svemu što njegovi bližnji imaju u uspomeni, dakle, o svemu onome što
je osuđeno na potpuni i večni zaborav. Enciklopedija počiva na ideji o jednakosti i jednakom značaju
svih ljudi (ostvarenima bar u smrti) i svih događaja u njihovim životima, o jedinstvenosti
i neponovljivosti svakoga pojedinog ljudskog stvora i ljudskoga čina, o tome da nijedan ljudski život
nije beznačajan i uzaludan. Ova priča varljive nade održava bar veru u značaj efemernoga,
u povezanost duhovnoga i materijalnoga, u san kao vezu života i smrti, u oniričko-memorijalno
nadilaženje smrti.
1.4. Legenda o spavačima - isposnici i mučenici vere ne znaju više da li su se doista probudili-
uskrsnuli, sanjaju ili doživljavaju na javi poraz i pobedu vere, ne razlikuju dimenzije vremena i ne
znaju da li su uopšte živi.
1.5. Ogledalo nepoznatog - parapsihološko viđenje na daljinu razbojničkog zločina nad
bližnjima.
1.6. Priča o majstoru i učeniku - uzaludan i opasan, i u osnovi ipak tašt, pigmalionski pokušaj
mudraca da od ispraznoga i taštoga mladića, zavedenog učiteljevim knjigama, ipak stvori učenjaka, da
ako već ne punoću stvori bar privid punoće. Pokušaj završava učenikovim zatiranjem svih tragova
učiteljevih intervencija u njegovom izvorno traljavom delu, odmetanjem, suprotstavljanjem
i započinjanjem hajke protiv učitelja i njegovih sledbenika: privid punoće protiv punoće koja je
pokušala da se prelije u najpre skrušenu, potom oholu i opasnu prazninu “gluposti spojene sa
slavoljubljem”.
1.7. Slavno je za otadžbinu mreti - nastojanje mladoga grofa-pobunjenika, iz slavne
aristokratske porodice, da, egzemplarno osuđen na smrt vešanjem, bar umre dostojanstveno, ili bar
ostavi utisak dostojanstva, radi odgovarajuće istorijske uspomene. Po pričama revolucionara, držao se
tako poduprt hrabrošću i ponosom, a po izveštajima režimskih istoričara, zaduženih za gušenje
legendi, bio je nošen varljivom kukavičjom nadom u pomilovanje. “Istoriju pišu pobednici. Predanja
ispreda puk. Književnici fantaziraju. Izvesna je samo smrt.” (Kiš 1990b: 154)
1.8. Knjiga kraljeva i budala - priča o monstruoznom falsifikatu i zloupotrebi Žolijevog
Dijaloga u paklu između Monteskjea i Makijavelija u formi podmetnutog rukopisa Zavera ili Gde su
koreni rasula evropskog društva, omiljene lektire nekih vladalaca i moćnih psihopata, koji su
masovno trebili navodne tvorce odnosno zaverenike, Antihriste i tajne uzurpatore i krojače istorije.
Ovo “remek-delo klevete”, čak i kada je ubedljivo ukazano na njegovu pravu prirodu, “otkrivalo” je
paranoidnim malograđanima tajni izvor svih zala u novijoj istoriji, i inspirisalo dve crne perjanice
evropskih totalitarizama 20. veka. Naravno, u pitanju su Protokoli sionskih mudraca, i vazda
sumnjičeni i satirani Jevreji.
1.9. Crvene marke s likom Lenjina - priča o strasnoj ljubavi velikog rusko-jevrejskog pesnika,
ubijenog u staljinskim čistkama, i anonimne žene i saradnice, koja je “pečat” na njegovom životu
i njegovom delu, i koja - u nastupu “ljubavne sumnje” (Pesma nad pesmama, 8,6) - uništava sva
pesnikova pisma njoj upućena, i briše svaki prepoznatljivi trag svoga prisustva u njegovome životu
i stvaralaštvu; obaveštavajući o tome poznatog priređivača pesnikovih sabranih dela, koji je
opravdano verovao u postojanje bogate prepiske, i nadao se da će njome kad-tad popuniti i peti tom
sabranih dela, ona ukazuje i na niz biografskih “referenci” čuvenih pesama i stihova, kojima između
ostalog obelodanjuje besmislenost psihoanalitičkih nagvaždanja poznate kritičarke.
2. Danilo Kiš bavi se “pitanjem smrti”, koje je “jedna od opsesivnih tema literature”. (229)
Doista, nema ni traga o nekakvoj “nacionalizaciji” ove, za njega, “metafizičke teme”, osim što se ona,
sasvim smisleno i opravdano, vrti oko jevrejskih sudbina (premda ne toliko koliko u Grobnici za
Borisa Davidoviča). No, ova univerzalna tema ipak se na indikativan način centrira oko monstruoznih
posledica vladavine globalnih i totalitarnih ideologija.
3. U pogledu forme, Kiš opet drži čitaoca u mreži fingirane dokumentarnosti: poziva se na
novinske izveštaje (132-133), opredeljuje se između različitih verzija svedočanstava o događajima
koje priča (135), itd. Štaviše, u Post scriptumu otkriva nam da je priča Knjiga kraljeva i budala najpre
zamišljena kao esej, “što je ostavilo na njoj vidne tragove”. (236) Kiš ubedljivo pokazuje kako je esej
prešao u formu priče onoga časa kad je pokušao da “dopuni i domisli” nejasne i maglovite delove
povesti, kada je shvatio “da se u istraživanju te teme, na planu činjenica, već ne može ići dalje”, i kada
je počeo da zamišlja događaje “onako kako su se mogli dogoditi”. (237). Tamo gde su “podaci bili
nedovoljni, a fakta nepoznata”, počela je da se “razvija priča”. (238) Tako pisac otkriva da je
izostavljanjem ili dodavanjem izvesnih pojedinosti faktičkog događanja postizavao ono što bi Borhes
nazvao “dramatičnost pripovedanja”.
2.12. Vuk Drašković: Noć đenerala (1994)

1. Knjiga Noć đenerala jeste pokušaj romansiranja komunističkog suđenja četničkom vođi
Draži Mihailoviću; ona obuhvata događaje od Mihailovićevog hapšenja, preko saslušanja i mučenja,
njegovih sudskih izjava i beseda - sve protkano sećanjima i snoviđenjima sistematski drogiranog
đenerala - do surovog ubistva u zatvorskoj ćeliji.
2. Nastojaću da pokažem kako su se u tekstu ovoga romana objektivirale predstave i ideje
o Srbima, o pripadnicima drugih nacija, o kumunizmu, i o Srbiji i Jugoslaviji.
2.1.1. Draža Mihailović je predstavljen kao nacionalni borac koji pati zbog prokletstva srpskih
konfesionalnih podela (pokatoličenje, islamizacija), što im je kumovala i srpska Crkva povlačeći
“znak jednakosti između naroda i vere”. (Mihailović 1994: 60) Istoriju srpskoga raskolništva
nastavljaju komunisti (“Komunizam danas, turčenje juče...”, 127), što se očituje i u slučaju ideološki
pocepane porodice samoga Mihailovića. (219) Zavetovan nacionalnom jedinstvu, i iskusivši da “kada
podele idu kroz srce” nema pobednika već samo poraženih (233), on je imao nameru da na svaki
način spašava srpstvo i Srbe. Tako je još u Prvome svetskom ratu mislio da je odluka o povlačenju
preko Albanije, umesto u srbijanske planine radi gerilskoga ratovanja, bila srpska nacionalna
katastrofa. (22-23).
2.1.2. Na saslušanju, on ne prihvata optužbu da je šovinista, priznajući da jeste nacionalista “u
pravom značenju koje je srpski nacionalizam imao u našoj istoriji”. (47) Ne prihvata ni optužbu za
četnička klanja “u skladu sa srpskim nacionalizmom”, već veli da se radilo o spašavanju gologa
opstanka satiranog srpskog naroda u “nakaznoj Pavelićevoj državi”, da je bilo komandanata i jedinica
koje su, mimo njegovih naređenja, “prekoračivali nužnu odbranu”, te da su neki zbog toga osuđeni na
smrt. (47) Komunistički silnik Slobodan Penezić Krcun, koji je organizaovao akciju hvatanja Draže
Mihailovića, psuje mu majku “velikosrpsku” (197) i seme “velikosrpsko” (208), i priča kako su
partizani - upravo da bi zatrli to seme - u jame pobacali dvadesetih hiljada mladih Šumadinaca koje su
četnici mobilisali poslednje godine rata.
2.1.3. Drašković je tu i tamo podstakao stereotip o srpskome viteštvu i plemenitosti, pre svega
ističući đeneralove postupke. Kroz Mihailovićevo sećanje on prepričava priču o tome kako je, na
proslavi završetka školovanja pitomaca Više vojne akademije, u Beogradu 1923, đeneral Nikolajević
odbio predlog ondašnjeg kapetana Mihailovića da vrhovni komandat, kralj Aleksandar, pri ulasku,
gazi peko zarobljenih zastava pobeđenih, rečima da bi to bilo “neviteški”. (84) Inače, više puta se
ističe da je Mihailović uvek bio protiv osvete. On ne dozvoljava odmazdu nad muslimanima zbog
ustaških zločina - “Mi nismo kao oni” - i naređuje vojničko i junačko zauzimanje Foče. (120)
2.1.4. Bilo bi nekorektno ne istaći kako u romanu, razočaran pokornim umesto pobunjeničkim
držanjem Srba prema komunističkom režimu, i lažnim svedočenjem protiv njega, Mihailović otkriva
i naličje srpstva. Tu je najpre usputna anegdota o tipičnoj “srpskoj parnici”, u kojoj se laž pobija
lažima. (81) Na suđenju on vidi i takvu Srbiju, punu lažljivih, potkupljivih i podaničkih “skotova”,
i priznaje da takvu “sortu nekom redu privodi samo tortura i sila” (127), što su Karađorđe i Miloš na
vreme shvatili; priznaje da je i sebe i druge čitavoga života lagao uverenjem da su Srbi “veliki narod,
velikih moralnih principa”, i dodaje: “Čast i žrtva za čast postoje samo u guslama i našim narodnim
bajkama. Svi smo Obilići i Avakumi, ali u pesmi i nadlagivanju, na slavama, vašarima i poselima.
U knjigama koje smo pisali neiskreno, da umirimo kajanje i zaboravimo sramotu. A, zapravo, kad
smirenije razmislim, pesme i gusle nisu ništa krivotvorile, nego smi mi naopako slušali. Marko
Kraljević je bio vazal, obični sluga turski, i to pesma ne krije. Niti krije da je brat klao brata, otac sina
i sin oca, kum kumu preotimao ženu, vadio oči i sekirom lomio grudi...” (128) On psuje svoju
otadžbinu, otadžbinu “belosvetskih ološa, divljih ljudi i neljudi” (244-245), u kojoj su i oficiri
slavoljubivi “jednoumci, neposlušnici” (254), i u kojoj čak i “časni ljudi i junaci” jesu “svojeglavi
i obesni” (255). Sa tim priznanjem istine samome sebi, on shvata zašto srpska “stoka od naroda” trpi
teror “austrijskog kaplara” Josipa Broza, i zašto je Srbija uspavana i podanička, i ćuti onda kada treba
da se oglasi i bori za sebe samu. (257-258) Srbija - puna prevrtljivaca i izdajnika: “Samo pobedi i ne
brini hoćeš li naći u Srbiji prelivode”. (262)
2.2. Što se tiče nacionalnih stereotipa, oni su tradicionalno vezani za neke istorijske situacije.
Hrvati, za koje seljaci iz Kninske Krajine veruju da su im ubili kralja Aleksandra (90), masovno beže
iz jugoslovenske vojske aprila 1941, jer im i nije do Jugoslavije (92). Ali, Mihailović, koji smatra da
bi i u nekoj drugoj istorijskoj varijanti, npr. u reformisanju jugoslovenske vojske i države, Hrvati
svakako opet izdali (271), podseća na kolaboraciju ustaša i komunista, uveravajući da nije antihrvatski
nastrojen (149), premda anti-ustaški svakako, i da su njegovoj vojsci pristupali i Hrvati, pa pominje
časnog đenerala Matiju Parca (150), i časnog Slovenca, majora Ivana Fregla (244). Što se Nemaca
tiče, on veli: “Vaspitan sam i u svome domu i u svom pozivu da Nemcima ne verujem”. (151) Odnos
prema Rusima i Englezima određuju istorijske situacije nevernog i prevrtljivog savezništva velikih, tj.
“savezničke izdaje”. (77) “Rus je za Srbina isto što i Englez bez fraka i fraza”. (16) Čerčil (tj. Englezi)
izdao je Srbe (25) i iskopao im grob (58), skovao sa Staljinom zaveru protiv Srba (152), zajedno sa
Amerikancima i Francuzima, predao ih komunistima-boljševicima u ruke (77), i na kraju ih još
i bombardovao (160).
2.3. Jesu nemački okupatori i ustaše bili glavni Mihailovićev ratni problem, ali bi ga on, smatra,
uspešno razrešio da nije bilo komunističkog napadanja s leđa, sabotiranja, satiranja srpskoga naroda,
kolaboracije s Nemcima i ustašama, i kobne pogodbe sa savezničkim silama. Mihailović je od strane
saveznika prepušten na milost i nemilost komunistima, rešenim da izgrade “svetlu sovjetsku
sutrašnjicu” (17), iz zaleta i skoka (34). On, koji je nekada verovao u obećanja ruske revolucije,
suočen sa “saznanjem gorke i strašne istine o toj velikoj zemlji” (44), izgubio je veru, i odbio svaku
pomisao na komunizam, koji su Jugoslaviji, i srpskome narodu, “doneli tenkovi Crvene Armije”. (45)
Naravno, Mihailovićeva otadžbina nije i otadžbina Penezićeva, koji dično izjavljuje: “Naša otadžbina
i domovina čitavog međunarodnog proletarijata je Sovjetski Savez”. (46) Đeneral, inače, komuniste
smatra “sektom” koja je sejala zlo u sopstvenoj kući (52, 61), i podsticala građanski rat. Komunisti su
za njega “ideološki fanatici i sebičnjaci”, koji su poveli krvavi građanski rat, delujući kao “teroristička
formacija strane države”, tj. njihove sovjetske “domovine”. (134-135) Komunisti-partizani ubijali su
ugledne srpske građane, pa i svoje pripadnike ukoliko bi se suprotstavili “bratoubijanju”. (140) “Pre
komunista, takve mržnje i takvih ludih ljudi nije nikada bilo u našem narodu. Ovim, svakako, i ne
pomišljam da amnestiram ijedno zlodelo budala koji su činili zločine u moje ime”. (141) Komunisti
su “teroristička manjina” (147), zainteresovana za ratno stradanje Srba tokom čitavoga rata, a posebno
na Sremskome frontu (189), jer bi njihovim istrebljenjem ili bar trebljenjem bilo olakšano zavođenje
“crvenog terora” (157), i izgradnja komunizma bez obzira na cenu - “pa makar u krv pretvorili i Drinu
i Savu i Moravu”. (259) Mihailović tvrdi da je “posle sovjetsko-partizanske okupacije Srbije, ovde
(je) likvidirano više od dve stotine hiljada”. (160) Priznanje komunističkog ideološkog slepila
i strašnih zločina u ime “nevinih snova”, za koje se ispostavilo da su “snovi od krvi. Od ludila”, nalazi
se i u ispovesti partizanke-doktorke koja je, po nalogu, drogirala i ubijala zatvorenika Mihailovića.
(180)
2.4. Dakako, sva pomenuta pitanja stiču se u romanesknom stavu glavnoga lika, u ovom slučaju
i “stavu” samoga romana, prema osnivanju, istoriji i perspektivama Jugoslavije. Kroz Mihailovićev
košmarni san probija njegovo uverenje da “Jugoslavija može opstati samo kao federacija Srbije,
Hrvatske i Slovenije”, sa zajedničkom Krunom i vrhovnom komandom (24), a posebnim vojskama,
koje bi branile svoje nacionalne teritorije. (24, 86-87) Preciznije, tokom saslušanja Mihailović
izjavljuje da je hteo obnovu Jugoslavije, ali uz popravljanje greške iz Prvoga rata, tj. uz prethodno
određivanje granica srpske države, koja bi se tako definisana udružila u federaciju sa Hrvatskom
i Slovenijom. “Za takvo rešenje svet nam je onda bio naklonjen, ali su prevagnule romantičarske želje
naših političara i pesnika o trojedinom narodu i unitarnoj državi. Taj romantizam zaklan je
u Jasenovcu, a i mnogo pre ustaškog zločina. Zbog toga sam držao da moramo ispraviti grešku
i obnovljenu Jugoslaviju urediti kao federaciju proširene Srbije i Slovenije i donekle okrnjene
Hrvatske”. (48) On smatra da je to smanjivanje Hrvatske pravedna “teritorijalna kazna” za ustaške
zločine nad Srbima, ali kazna koja nije osveta prema hrvatskome narodu, nego “primerena kazna
prema jednoj nacističkoj državi”. (49) Istovremeno, Slovenija bi bila nagrađena “zbog svog časnog
držanja i u aprilskom ratu i za vreme okupacije”. (49) Imajući u vidu svekoliku mržnju i prolivenu
krv, Mihailović nema iluzija u pogledu mogućnosti brzoga obnavljanja “narodnog jedinstva” i,
štaviše, “bratstva”. Stoga on zagovara program “državnog jedinstva”, kao strpljivo građenog “mosta
i puta do narodnog jedinstva”. (60) Tu svoju zamisao Mihailović je, kako veli, pokušao i da realizuje
tako što je odbio predloge nekih svojih komandanata da se obnovi Srpska vojska: “Ubedio sam ih
u veličinu Jugoslavije kao ideje i državne zajednice, bez obzira na teške i neslućene ratne izdaje
i zločine drugih”. (134) Pokušao je, tokom rata, da stvori uslove za “demokratsku uniju Balkana, sa
Srbijom i Jugoslavijom kao stožerom”. (158) Po njegovom sudu, takva vizija razbesnela je britanske
i sovjetske glavešine, koji nisu želeli “snažni Balkan, čije bi srce činili Srbi”, pa su sopstvene
kolonijalne interese u Srbiji i Jugoslaviji poverili na čuvanje Josipu Brozu, uz nužno slamanje Srbije
i žrtvovanje Draže Mihailovića. (159)
2.5.1. Reklo bi se da je neskriveni izražajni smisao ovoga romana u prikazivanju đenerala
Draže Mihailovića kao srpskoga velikomučenika. Za tu svrhu, on se prikazuje kao plemeniti patriot
i vojnik koji ne odobrava osvetu i odmazdu (120), koji odbija da puca u partizane kao u svoje - “u
svoj jezik i rod” (154), da “digne ruku na najbližeg” dok su nam Nemci “u kući” (154), a sve reke
u Hrvatskoj nadošle “od srpske krvi” (155). “Nije bilo lako pucati na rođenu krv i decu, bez obzira što
su ta maloumna deca ubijala svoju braću i roditelje. Bežao sam od istorijskog prokletstva da prihvatim
krvavi raskol u svome narodu”. (155) On je za svoju ratnu metu uzeo “okupatora i ustaše”, a svaki
grob u iznuđenom obračunu sa partizanima “bio je grob u istoj kući”. (156) Dakle, čak i pripadnike
komunističke “sekte” smatrao je “delom našeg naroda” (58), pa nije dopuštao “da na partizanske jame
uzvraćamo našim jamama” (259). Nastojao je i da sprečava okupatorsku odmazdu nad srpskim
civilima za svakoga ubijenog Nemca, i nije hteo da likvidira ratne zarobljenike - radi očuvanja svoje
vojničke i nacionalne časti. (157) Osim toga, imao je i viziju budućega srpskoga nacionalnog
pomirenja u kojem će unuci zakrvljenih strana zajedno suditi svojim dedovima, premda nije siguran
da li može da oprosti zlikovcima i izjednači ih sa žrtvama. (239) Možda se sva nastojanja u ovakvome
slikanju Draže Mihailovića stiču u nekoliko puta ponovljenoj reči o njemu kao blagom “svešteniku”
i “patrijarhu”, premda i on sam pomišlja kako bi ipak bilo istorijski funkcionalnije da je bio ne
patrijarh već komandant i tiranin. (252, 256)
2.5.2. Ova revalorizacija istorijskih likova i događaja, očekivanje suda istorije i preispitivanje
grešaka (275), počiva na dubokom uverenju da ipak “istine ima” (293), da će se ona obelodaniti kao
pobeda žrtve i mučenika. Đeneral je uveren da će vreme ipak presuditi u njegovu korist, i da nevina
žrtva ipak na kraju pobeđuje: “ne pobedih Tita za života, ali ću mrtav da ga pobedim. Hoću sigurno.
Kako ono beše: Iako su poginuli ždrali, ostali su ptići ždralovići! Biće opet Srbije...” (264, 268). Ako
se i ne može govoriti o autorovoj nameri da izrazi svoje viđenje buduće (tj. savremene) pobede Draže
Mihailovića, i posle njegove smrti, može se sa sigurnošću ustvrditi da ove misli i očekivanja
dokumentuju pogled na svet nacionalistički orijentisanog pisca, sa neskrivenom idejom o istorijskom
pravu na još jedan pokušaj ispravljanja istorijskih grešaka i nepravdi. To je, u osnovi, ideologija
srpskih nacionalista, koja velikodušno priznaje istorijska prava drugih nacija, ali uz srpsku kontrolu
njihovog protezanja, koja prihvata demokratsku koncepciju Balkana, ali sa jakom, najjačom,
i proširenom Srbijom, i koja priznaje srpsku Jugoslaviju.
3. Vuk Drašković je napisao još jedan tradicionalno koncipirani i artikulisani, i populističko-
realistički stilizovani roman. Osim toga, umesto da stvaralački koristi faktografiju, njega je
faktografija sve vreme opsenjivala i držala u podređenom položaju. Kombinovanje sna i jave, sećanja
i dokumenata, ipak ostaje na nivou feljtona, u kojem i novinski isečci i snoviđenja služe podupiranju
teze, spakovane u nedopustivo patetičan i programski moto “Ravnoj Gori”. Kako smo već videli, kod
knjiga koje ne predstavljaju dominaciju forme nad građom teško je uopšte govoriti o formelnim
momentima (jer žeđ za sadržinom ne trpi literarnu igru). Kao karakteristični momenat ovde se izdvaja
naturalističko prikazivanje mrcvarenja i kasapljenja Draže Mihailovića od strane združenih i pažljivo
odabranih predstavnika svih srpskih istorijskih neprijatelja: “svi naši narodi će sad da izvrše pravičnu
presudu”. (277) Naravno, tu su drugovi komunisti Vladimir, Ramiz, Zdenko, Maksim, Arif, Radul,
Angel... Draškoviću nije bilo dovoljno to što ih je obeležio tipičnim nacionalnim imenima, već je
njihov dželatski razgovor, kao i batinaški na početku romana, prikazao sa svim dijalekatskim
varijantama (crnogorska, dalmatinska, bosanska, šiptarska, hrvatska...) - u maniru jeftinih viceva iz
oblasti nacionalnih stereotipa. Kad se to dogodi negde u sredini romana, možda i može da se
prenebregne, ali kad se tako započne i završi roman, onda se mora zaključiti da je autor upravo hteo
ono što se u literaturi dobroga ukusa ne sme. Jer, ni potvrđene istorijske činjenice - a ja ovde o tome
ne sudim - ne mogu biti sigurna brana od paraliterarnih strasti, koje se uvek objektiviraju kao kič.
2.13. Borislav Pekić: Besnilo (1983)

Pekić je ispričao uzbudljivu priču o pojavi i stravičnoj ekspanziji mutiranoga virusa besnila
krajem sedamdesetih na londonskom aerodromu Hitrou. U priču su upleteni motivi nacističkog
genetičkog inženjeringa, savremenih rusko-američkih, jevrejsko-arapskih itd. odnosa. U osnovi,
u pitanju je besnilo kao globalna metafora pobesneloga sveta koji ekvilibrira na granici sopstvene
apokalipse, tj. konsekventne katastrofe ne-ljudskoga sveta. Besnilo, to je - “svet u ogledalu” (Pekić
s.a.: 175), ono što upravlja životom “cele uklete vrste” (220), “smrtonosni virus ljudske istorije”
(456), besnilo je “ono što smo sami činili otkako postojimo kao inteligentna vrsta” (493/4).
Pekićeva autorska pozicija je kosmopolitska; stoga u njoj nema ni izrazitih nacionalnih
stereotipa, osim ako ih ne diktira pozicija izvesnih likova: Alžirci su neobrazovani i primitivni (235),
bugarski emigrant džepari po terminalu (311), Jermeni krijumčare svilu i trguju čak i u karantinskim
uslovima (312), Libanac profitira krijumčareći izbezumljene ljude po aerodromu (378), Jevreji i Arapi
se mrze i u zajedničkoj nevolji i uzjamno tamane i u karantinu (384)... Balkan je samo jedna od
“epizodično specifičnih oblasti” u pogledu pojave besnila, poput Irana i Rusije (124, 134). “Svet je
i pred smrću čuvao svoje najomiljenije zablude” (244) u pogledu gregarnog okupljanja po nacionalnoj
i rasnoj osnovi, premda je porodica dugo ostala “osnovna jedinica karantinskog života”.
Priča Pekićevog romana je žanrovski određena, pa je stoga ne samo kompleksna
i komplikovana već dovedena do ruba groteske. Doduše, mogući prigovor zbog sub-literarne
globalizacije ovoga romanesknog sveta autor je predupredio već u uvodnoj belešci, obaveštavajući
unapred čitaoca da je njegova priča prilagođena “tradicionalnim Pravilima igre” ovog “paraliterarnog
žanra” (5). Autpoetičkim se može smatrati i pasaž iz dnevnika Daniela Leverkina, pisca koji,
skupljajući građu za svoj roman, ostavlja pisano svedočanstvo o besnilu. (241-250) Doduše, ovi
momenti - dobrodošli posredovanom pristupu tumača - ne narušavaju koherenciju fikcije, i ne kvare
“naivnom” čitaocu priču kojoj se bezrezervno predaje.
2.14. Dragoslav Mihailović: Čizmaši (1983)

1. Okosnicu ovoga romana čini kazivanje Živojina M. Stanimirovića, rudara i podnarednika,
i ponovo rudara, koji je, sticajem nesrećnih životnih okolnosti, upropastio svoj dečački san -
podoficirsku karijeru, karijeru “čizmaša”, i žuđeni porodični mir, te svoj promašeni život traćio po
zatvorima Kraljevine Jugoslavije, okupirane Jugoslavije, a najviše po zatvorima i ludnicama
komunističke Jugoslavije, kao iskreni pravednik, naivni buntovnik i realni pijanac. Taman kada je bio
na dobrom životnom putu, “izdao” ga je, odlaskom u penziju, starešina koji mu je u dobroj meri bio
socijalni i moralni oslonac, pa je, povrh toga i zaljubljen, u pijanstvu napravio čitaocu simpatični
skandal u oficirskoj kafani, zaradio robiju i, što je još strašnije za onoga koji je “vojsku zavoleo kao
majku rođenu” - ražalovanje: gubitak vojničke časti, “skidanje” uniforme, tj. isterivanje iz vojske.
2.1. Dragoslav Mihailović naumio je da nam ispriča životnu ispovest čoveka koji, doduše, nije
bez krivice kriv, ali koji je surovo kažnjen, gurnut sa solidnog životnog puta, zbog jednog malog
posrnuća. Pisac nas upoznaje sa dobrim čovekom lošega životnoga iskustva, poručujući dve bitne
stvari. Najpre, i to već u prvoj rečenici romana, nije moguće napustiti dosuđeni životni okvir, i otići
u bolji i lepši svet: “Kad jedanput pođeš odnekud di ti se nije živelo, čini ti se, otišo si zanavek.
I nikad, misliš, više nećeš da se vratiš. Nikad više nećeš da budeš Kurjak. Ali život udesi, pa se vratiš
pre nego što si i sanjao”. (Mihailović 1986: 9) Drugi bitni momenat izričito se artikuliše na samome
kraju knjige: Žika Kurjak je u jednome času sateran u životni tesnac (kao mladi kurjak od strane
ljudskih zverova), gde je shvatio da mora da se bori, bori i bori, bez obzira na postradanja, padove
i poraze - samo zato da bi sebi dušu sačuvao. (281-282) Ta ideja o značaju životne borbe nije sasvim
u skladu sa Žikinim stavom o tome da život ne vredi bogzna šta, te da ne zaslužuje velike napore, ali
se “protivrečje” briše uverenjem da takav kakav je ipak treba da “traje dok ga ima”. (269) (Obe su
pozicije iz epiloga iskazanog u zatvorskoj duševnoj bolnici, pa se mogu tretirati kao veristički prilog.)
No, kako uz ova dva međaša - o nemogućnosti odlaska i o nužnosti borbe - stoji moto čitave knjige,
koji pisac pozajmljuje od Mehmed-paše Sokolovića: “Uz pobelele vlasi nema ni želje za slavom,
/ Putevi spasa su presečeni, u brdima hvata se mrak”? Po mome sudu, stoji u zajedničkoj senci životne
melanholije, omeđene socijalnim i biološkim udesom, iliti udesom činjenice da je život prekratak za
snove, da se za života ne može popraviti život. Žika to kazuje na svoj način: “Nema taj početak, ljudi,
koji neće da ima usran kraj”. (61)
2.2. Utisak je da pisac ovoga romana svojim dokumentarnim umecima naprosto nudi
interpretatoru na tacni obelodanjeni dokumentni smisao svoga romana. Ta kompoziciona okolnost (da
dokumentarni momenti nisu zahvaćeni maticom fabule, već samo udenuti u tkivo teksta) može imati
poetičko-estetičke konsekvence (o njima kasnije), ali je ovde ipak valja iskoristiti. Uostalom,
dokumentarni umeci se naprosto nameću svojom ponudom ogoljenoga smisla. Utoliko je, čak, pitanje
da li su oni nosioci dokumentnoga smisla, ili pak još uvek pripadaju autorovoj ekspresivnoj nameri.
2.2.1. Svi ti umeci neposredno se tiču svedočanstava (dostave-denuncijacije, izveštaji, zapisnici
usmenih saopštenja, novinski feljtoni, stenografske beleške, zaplenjene arhive pohapšenih komunista,
izvod iz zakona, dokumenta ustaškog pokreta, vojna arhiva…) o akcijama hrvatskih, makedonskih,
vojvođanskih (mađarskih)… nacionalističkih i separatističkih organizacija u cilju rušenja prve
Jugoslavije, između dva svetska rata (od 1923. do 1939): rad Mačekove Hrvatske seljačke stranke
i Vojvođanskog (autonomističkog) pokreta na otcepljenju Hrvatske i izdvajanju Vojvodine (1937)
(12); akcije komitskih četa VMRO u Makedoniji (1923) (41, 56-59); saradnja Hrvatske seljačke
republikanske stranke i VMRO (1923) (72-73); naredba Vršioca dužnosti komandanta Dunavske
divizijske oblasti u Beogradu o suzbijanju komunističkog i svakog drugog štetnog i razornog uticaja
na temelje otadžbine, povodom Mariborske afere, tj. stupanja nekoliko oficira Mariborskog garnizona,
po svemu sudeći Srba, u “organizaciju komunističkog karaktera” (1932) (86-91); govor narodnog
poslanika Ante Kovača u Narodnoj skupštini (19.02.1937), u kojem denuncira hrvaski nacionalizam
i separatističke težnje i poziva na odbranu Jugoslavije (1937) (112); direktive o osnivanju
komunističkih odbrambenih četa “protiv terora velikosrpske diktature” (1937) (128-131);
denunciranje vojvođanskog autonomaša zbog ispada u kafani (1938) (134-135); izvod iz vojnog
kaznenog zakonika Kraljevine Srbije iz 1901, koji je važio u i Kraljevini SHS odnosno u Jugoslaviji -
sankcionisanje vojnog zločina (161-163); izvod iz akata o osnivanju mesne organizacije hrvatskog
ustaškog pokreta dr Ante Pavelića, koja se bori “za slobodu i nezavisnost Hrvatske” (183-185);
dokumenta iz vojne arhive o mađarskom nacionalizmu, mađarskoj propagandi i mađarskim
teritorijalnim aspiracijama prema Jugoslaviji (1938) (199-201); Stojadinovićev govor o “dobrim”
stranama anšlusa Austrije - rasturanje komunističkih baza i osvešćivanje Hrvata o potrebi
jugoslovenske konsolidacije i sloge pred opasnošću (1938) (225-228); letak ustaških logora povodom
rođendana Ante Pavelića, sa zahvalnicom za njegov doprinos zaštiti hrvatskog naroda od
“velikosrpskog divljačtva” i “njegove prirođene zločinačke krvi”, u borbi protiv “velikosrpske
satrapije” i laži o “duhovnom i krvnom jedinstvu Srpstva i Hrvatstva”, u tihoj revoluciji koja će
pokopati “podrtinu od države, koju se nazivlje ‘Jugoslavijom’”, i spasti hrvatski narod od “pokusa
jugoslovenstva, sveslavenstva, bratske zajednice…” (1939) (254-256).
Izborom dokumenata autor ocrtava širi društveno-istorijski kontekst u kojem se odigrava lična
životna drama Žike Kurjaka. Taj kontekst dovodi se izričito u vezu sa sudbinom glavnoga junaka
utoliko što u optužnici stoji da su njegov disciplinski prekršaj i krivično delo (vojni prestup i vojni
zločin) počinjeni “u okolnostima kad neprijateljske subverzivne snage (…) u našoj otadžbini i izvan
njenih granica nastoje da obore našu kraljevsku dinastiju i našu državu, za koju su krv prolivali
najbolji sinovi ove zemlje”. (164) Žika zna ponešto o bombaškim akcijama ustaša
i “makedonstvujuščih” VMRO-vaca, te da su oni svojevremeno ubili kralja Aleksandra, ali ne shvata
kakve on veze ima sa svima njima. On je naivni subjekt, koga slamaju okolnosti i sile koje on ne
razume sasvim, i koje njegovoj neznatnoj krivici pridaju ogroman, dalekosežni i njemu nedokučivi
značaj. Ali, količina ovoga dokumentarnoga materijala u romanu i njegov raspored prevazilaze ovaj
nivo autorove izražajne namere, pa postaje jasno da on (materijal, a ne autor) čitaocu sistematski
sugeriše vezu između naznačenih dešavanja i njihovih daljih istorijskih konsekvenci (stoga ih
i tretiram kao nosioce dokumentnoga smisla romana). U vezi sa tiim, mogle bi se postaviti dve teze:
prvo, da autor naslućuje raspad Jugoslavije, upozorava na njega, i ukazuje na duboke uzroke istorijske
nestabilnosti ove države; drugo, da autor priziva raspad Jugoslavije, i ukazuje na puteve njenoga
pretpostavljenog cepanja. Čini se da za drugu tezu nema dovoljno argumenata. U svakom slučaju,
Mihailovićev roman nedvosmisleno poručuje savremenom čitaocu da su neprijatelji Jugoslavije
i akteri njenoga destabilizovanja: hrvatski nacionalizam i ustaški pokret, makedonsko-bugarski
nacionalizam, vojvođansko-mađarsko autonomaštvo, komunistički antisrpski internacionalizam.
No, Mihailović nije sakrio ni drugu stranu medalje; u svakom slučaju, obelodanio je bar jedan
njen deo. Bbudući se Žikina nevolja zbivala u Skoplju, gde je služio, otvara se na jednom mestu
i problem srpske i jugoslovenske vlasti u Makedoniji (posle 1912. odnosno 1918), stoga što su za
Makedoniju i Kosovo važili “drugi, naročiti zakoni, ne kao za ostalu Jugoslaviju”, i što su takve
prilike i takvi zakoni odlučivali o Žikinoj subini. Čitalac, rekosmo, dobija uvid u tamniju stranu
srpske/jugoslovenske vladavine u Makedoniji: “Policija i žandarmerija i vlast tamo nije se mnogo
premišljala da l će da upotrebi pendrek i batinu, pa i nešto strašnije, ili neće. Te krajeve su prvo zvali
Nove oblasti, a docnije Južna Srbija. I ako smo mi smatrali da smo ih oslobodili od Turaka, oni sami
ne znam kako su mislili. Nisam siguran. (…) Nije nama stanje tamo bilo dobro (…). Mnogi ljudi iz
vojske govorili su da ne valja da se tako radi, da je civilna uprava i viša vlast tamo, koja je uglavnom
popunjavana iz Beogerada, puna lopova, mangupa i laktaša. I Čiča se, čini mi se, nekome na raport
javljao i isto je rđavo o našem poslu u Skoplju mislio. Ali kome da objasniš?” (104/105)
2.2.2. No, da bi rekonstrukcija dokumentnoga smisla bila stabilna, valjalo bi pogledati
romaneskni stav prema nacijama koje su se zatekle u ovoj istorijskoj igri.
2.2.2.1. Žikin komandant Milorad Miljković Čiča govori vojnicima, iz svoga ratničkoga
iskustva, o ratničkim osobinama raznih nacija. Bugari i Turci su nemilosrdni srpski protivnici u ratu,
od kojih se ne može nadati nikakvom dobru. (26) I jedni i drugi, osim što se ne povlače, umeju, poput
Srba, da se hvale onim što “za faljenje nije” - da umeju da idu “na nož” (što je Srbe već koštalo
u proboju Solunskoga fronta, budući da francuski i engleski saveznici nisu imali nameru da učestvuju
drukčije osim kao zaštitnica). Ni Nemci ne jurišaju “golim grudima”, već racionalno, ukopani, tuku
artiljerijom, a Austrijanci, poput Engleza i Francuza, drukčije koriste svoju, “metropolsku”,
i “kolonijalnu” vojsku. (33-34) Dakle, osim što podučava kako se u ratu ponašati u zavisnosti od toga
ko je neprijatelj, Čiča izvlači i istorijske pouke o prirodi kolonijalnoga držanja sila
i o problematičnom junačenju malih: “Uopšte, ono što mi kod sebe zovemo vojnička hrabrost, obično
nije ništa drugo do nebriga u komandovanju, glupost, neukost i divljaštvo”. (33)
2.2.2.2. O Hrvatima se govori pre svega kroz dokumenta o nacionalističko-separatističkim

ambicijama. Osim dokumenata o ustaškim akcijama (12, 72-73, 183-185, 254-256), tu je
i svedočanstvo o hrvatskom sistematskom izbegavanju jugoslovenskih državnih simbola (zastave, pre
svega), o otvorenom antijugoslovenstvu i sistematskom pripremanju tla za samostalnu Hrvatsku, uoči
Drugoga svetskog rata (112-115), i o nagoveštavanju rata “Jugoslaviji i komunizmu” (185). Dakle,
nema ni govora o nacionalnim osobinama, nacionalnom karakteru Hrvata. Na isti način i o Mađarima
se govori samo kroz nagoveštaje njihovog nacionalizma i vojvođanskog autonomaštva. (199)
2.2.2.3. Naravno, što se Srba tiče, karakteristično je mesto o njihovim žrtvama za stvaranje
Jugoslavije, i o žrtvovanju sopstvenih nacionalnih simbola (i interesa?), nacionalnih ratnih zastava,
simbolima i interesima Jugoslavije. Reč je, dakako, o već pomenutom govoru Ante Kovača, koji
svedoči da su Srbijanci svoje ratne zastave (pod kojima se i sam borio), “bez reči i protesta”, ali sa
tihim suzama, predavali muzeju: “Oni su sahranili te zastave u interesu opštem jugoslovenskom i niko
se u Srbiji nije našao da prkosi toj odluci. (Pljeskanje na levici). Ni jedan se nije našao u Srbiji da
u znak protesta izvesi srpsku zastavu bilo kojom zgodom. Pa kada su mogli da svoje slavom
ovenčane, izrešetane kuršumima zastave, onako junački sa puno samopregora sahrane, što se mi onda
borimo i lomimo oko naših zastava?” (112-113) No, da podsetim, Mihailović ne skriva od čitaoca da
su ove srpske žrtve za Jugoslaviju zatamnjene lošom srpskom civilnom upravom (bar kad je reč
o Makedoniji).
2.2.3. Za potpuniju interpretaciju važan je romaneskni stav prema četnicima i prema
komunistima.
O četnicima se govori povodom izvesnog kapetana druge klase Nenkovića, koji je 1943. postao
komandant četničke leteće brigade za Kučaj, i koji u početku možda i nije bio loš, veli Žika, a “onda
je prosto počo da se trka s Nemcima ko će više da pobije”. (18) Predratni komunisti prikazani su kao
neprijatelji Jugoslavije, “vojnofašističke diktature velikosrpske buržoazije”. (128) No, Žika je najviše
ležao po zatvorima u novoj, komunističkoj Jugoslaviji, dakle, postradao ponajviše od komunističkih
vlasti, od kojih je, paradoksalno, najviše očekivao u svome životu: “E sad, to tako valjda i treba da
bude, u nji sam se najviše i uzdao. Kome sve s njima nisam pretio. (…) Kad oni jedan dan dođoše,
jedva sačekaše da odratujem poslednji nekoliko meseca, pa odma započeše. Je li, bre, pitam, je l vi
bejaste oni u koji sam se ja najviše uzdao? Ne mogu neko vreme, boga ti, da se snađem, još ne vidim
da su gori od bilo koji”. (272)
3. Mihailovićev roman pisan je u ispovednoj formi, u prvome licu, lokalnim narečjem, te je
veoma efektan i pristupačan prosečnom čitaocu. No, karakteristični formelni momenat svakako
predstavljaju već pomenuti i analizirani dokumentarni umeci, koji nedvosmileno igraju ulogu
podupirača verističkog momenta ove “stvarnosne proze”, i običnog čitaoca oslobađaju svake sumnje
u istorijska “saznanja” koja mu se romanom posreduju. Dakako, pre svega je reč o saznanjima u vezi
sa nacionalnim interesima, motivima i “šavovima” Jugoslavije. Dosledni realizam narušen je jednim
naturalističkim “ispadom” iz Žikinoga završnog monologa (o bezdušnoj samoživosti čoveka, koji bi
i utrobu sopstvenoga deteta jeo ne bi li spasao život, 276), i njegovim finalnim filosofstvujuščim
odmakom prema svetu, iz istoga monologa (njegova reč o “čovečanstvu”, ironijska reč o čoveku kao
“cvetiću božjem”, o čoveku kao “opakoj životinji”, o nedomaćinskom vladanju svetom itd.) Doduše,
oba ispada, i onaj naturalistički i ovaj refleksivni (gde se pisac suviše prepoznaje u junaku), pripadaju
Žikinoj ispovesti iz zatvorske ludnice, pa bi mogli biti opravdani njegovim naročitim životnim
iskustvom i robijaškim univerzitetima. Dokumentarni umeci ponajviše karakterišu formu ovoga
romana. Dok bi se o njihovom poetičkom smislu još i moglo razgovarati, s obzirom na “spoljašni”
status u tkivu romana (utoliko što nisu romaneskno transformisani, pa štrče i cepaju formu),
vanliterarni smisao knjige kao da je sasvim proziran. U pitanju je tradicionalna forma, koja načelno
obezbeđuje široku receptivnost i komunikabilnost knjige.
2.15. Svetlana Velmar-Janković: Lagum (1991)

1. Siže ovoga romana čine sećanja obrazovane, otmene i ugledne gospođe Milice Pavlović,
o njenom životu u predratnome građanskom Beogradu, u okupiranom Beogradu i, konačno,
u komunističkom Beogradu do 1984. godine - životu u kojem je njen građanski svet poražen, suprug,
Dušan Pavlović, istoričar umetnosti i profesor univerziteta, osuđen i streljan kao “ratni zločinac” od
strane komunista (premda je, u stvari, u kvislinškoj Nedićevoj vladi bio zadužen za spašavanje srpskih
izbeglica iz ustaške NDH), a ona, sa dvoje dece, primorana na borbu za goli opstanak u zemlji surovih
klasnih vratolomija.
2. Izražajni smisao romana plete se oko rasapa i stradanja sveta srpskog, evropski orijentisanog
građanstva, pred naletom militantnoga komunizma; dokumentni smisao krije se, po svemu sudeći, na
istoj značenjskoj liniji, tj. u problematičnom sudaru klasa i ideologija.
2.1. Autorica sve vreme nastoji da izrazi stravu tragičnog istorijskog preloma u Srbiji
i srpskome narodu, koji se dogodio sa dolaskom komunističkih vlasti. Pogledajmo najpre njenu
romanesknu sliku građanskoga sveta, sliku samoga preloma i sliku njegovih izvršilaca, tj. komunista.
2.1.1. Suština građanskoga sveta, građanske uređenosti sveta, najpre nam se plastično posreduje
slikom urbano-stambenoga reda: haustor zgrade u kojoj su živeli Pavlovići zastrt je “tamnocrvenim
sagom”, po uglovima su saksije sa palmama i fikusima… (Velmar-Janković 1992: 11) Sa početkom
Drugoga svetskog rata, i sa njegovim završetkom, tj. sa dolaskom komunista na vlast, ta je slika
građanskoga reda i poretka potpuno razorena: “raspale su se ne samo kuće, ulice i grad, nego i svi
skriveni sistemi življenja, čak i oni oblikovani u haosu i strahu”. (16)
Suočen sam strahotama i iskušenjima rata, i sa neizbežnim porazom vrlina i ličnosti, profesor
Pavlović je svesno odlučio da - po cenu optužbi za kolaboracionizam u kvislinškoj vladi - spašava
živote. Taj veliki poraz započet je sa rasapom moralnih sistema (za šta se, među ostalima, uzgredno
optužuje i Niče), i, naravno, sa prvim svetskim ratom, oktobarskom revolucijom, sa staljinizmom,
fašizmom i nacizmom. “Profesor je shvatio kao neosporno - veli Milica Pavlović - ono što ja nisam
htela ni da shvatim ni da prihvatim: da su njegova i moja moralna merila, a to su ipak merila i jednog
sloja srpskog građanstva, tankog, onog uistinu evropeiziranog, ne samo dovedena u pitanje nego, što
je daleko gore, i potpuno neefikasna”. (42) Naravno, u tzv. beogradskom višem društvenom sloju bilo
je i mnogo skorojevićstva, koje se prepoznavalo, kaže Milica, “u našem naglašenom i naglašavanom
kosmopolitizmu, kao i u našem antitradicionalizmu”. (96) Tom iskušenju odolevali su jedino strogi
austrougarski “nemačkari”, beogradski “Prečani”, koji su čuvali “tradicionalne oblike morala i dobrog
ponašanja”. (96) No, period komunističke izgradnje tokom pedesetih godina počivao je upravo na
progonu građanskih vrlina: “U to doba koje je odricalo vrednost svim vrstama takozvanih građanskih
vrlina, pa i plemenitosti, takva se nepoželjna osobina morala skrivati ili, bar, kamuflirati, dok je trajao
politički uspon”. (104/105) Stoga je i bilo moguće, premda paradoksalno, da nekim osobama koje su
u sebi nosile takve vrline politički pad predstavlja neku vrstu moralnog i mentalnog oslobađanja.
Doduše, nisu se mogle izbeći spoljašnje neprijatnosti, budući takvim osobama uglavnom nije polazilo
za rukom prerušavanje i kamufliranje; tako su i Milicu Pavlović, uprkos njenim nastojanjima,
sugrađani svuda, sa zaziranjem i neprijateljstvom, prepoznavali “kao gospođu, što će reći kao
pripadnika poražene građanske klase osuđene na propast”. (204)
2.1.2. Sam prelom odigravao se u dubinama poretka, a manifestovao, kako smo videli,
u eksterijerima i enterijerima grada: elegantne staklene balkonske ograde bile su izbušene da bi se
kroz njih provukli čunkovi; sagovi, palme i fikusi nestali su iz haustora čiji je mermerni pod pokriven
malterom, prašinom i blatom… No, nije se “izgubio svaki red i ukus”, već je temeljno poremećen
“Veliki red sa Velikim smislom”. Prelom se, u stvari, najbolje prepoznavao u radikalnoj promeni
životnih pozicija i društvenih uloga. U hapšenju Dušana Pavlovića, u toj porodičnoj varijanti drame
velikoga preloma, učestvuju i dvojica poznanika, nekadašnji bakalin, Jermenin, sada partizanski
major, i nekadašnji kućepazitelj, sada partizanski izvršitelj i zaduženi čuvar Milice Pavlović, koja je
bila pod nekom vrstom kućnoga nadzora. Najzad, tu je i nekadašnja izbeglica, usvojenica Zora, sada
oštra i surova partizanska aktivistkinja u borbi protiv buržoazije. Svi su se drastično promenili, ne
samo u spoljašnjem vršenju novih uloga, već i u stvarnome ponašanju, i u doživljavanju sveta i sebe
u svetu. Svi su postali neki novi, neki drukčiji ljudi: “Jermenin, mršav, u novom oficirskom šinjelu,
bio je promenio ličnost: krv, kožu, sastav ćelija, sve”. (17) I kućepazitelj, koji je nekada podnosio
blagonaklone podsmehe zbog svoje profesionalne uslužnostti, postao je “drugi neko”, “potpuno je bio
izmenio lice”, koje se pretvorilo u “mrežu sleđene surovosti, ispod koje se nije mogao nazreti ni trag
bilo kakave ljubaznosti, još manje odanosti”. (18) Stav ovih novih ljudi zahtevao je “da se briše
sećanje” na sve ranije društvene uloge i odnose, i da više nema “nikakve prošlosti koja obavezuje”.
(19) U slučaju ovih tipičnih likova ispostavlja se da onaj ko je svoj život osećao kao nepravdu,
preokret doživljava kao ostvarenje svoga sna o pravdi, pri čemu i svoj raniji i svoj novi položaj meri
isključivo snagom svoje želje, patnje, i mržnje prema onima koji su mu stajali na putu, i koji su sada
tu da bi im se naplatile nevolje i muke. (25/26) Isti preobražaj pokazuje i spašeno i usvojeno čeljade,
“hranjeno nežnošću” da bi se oporavilo od preživljenih strahota (120) - “naša Zora”, koja je
“preobaćena u drugaricu Zoru”, i koja, tipično, komunističku pravovernost dokazuje “spremnošću na
osvetoljubivost i mržnju” prema svojim spasiocima. “I u ovom slučaju je preobražaj, nepojaman iako
izvršen uistinu preda mnom, bio potpun: u drugarici Zori kao da više nije bilo ni trunke bezazlenosti
ili čednosti, odanosti naše ružoprste Zore. U njenom izmenjenom načinu viđenja mora da sam joj
izgledala kao crv, vaš, štetočina, koju što pre treba zgaziti”. (35)
Moglo bi se, dakle, zaključiti da je u ovo vreme “velikih preobražaja” (164), u konkretnom
“procesu neobičnog preobražavanja”, struktura transformacije bila identična u svim pojedinačnim
slučajevima, tj. kod sasvim različitih ljudi. “Ono što se opažalo na našem uslužnom bakalinu sa ugla,
Jermeninu, kad je prestao da bude uslužan i bakalin; što se videlo na našem primernom kućepazitelju,
Miloju, kad je prestao da bude i primeran i kućepazitelj; što je postalo upadljivo na našoj odanoj
usvojenici Zori, kad više nije pristajala da bude ni odana ni usvojenica - sve se sadržavalo, i to
u najvećoj meri, u ovom pukovniku koga sam nekad, pre mnogo stoleća, upoznala kao slikara Pavla
Zeca. Iz njega se rasipala neka hladna sila koja je ne samo u njemu samom nego i svuda oko njega
brisala sve što nije neposredna sadašnjost, odnosno sve što je nekakva prošlost”. (169) Svi ovi “novi
ljudi” i njihov “novi svet” bili su mogući samo pod uslovom zaborava prošlosti, tj. onoga dela
prošlosti koji bi mogao da “opominje (…), uznemirava”.89 Ako su i priznavali deo prošlosti to je
mogao biti samo njihov deo prošlosti, odnosno prošlosti “njihove ideje”, ali su u osnovi priznavali
samo sopstveno vreme, sopstvenu sadašnjost: “njihovo sada”. (170)
U ovom prelomu su naprosto “nestajali čitavi sistemi vrednosti”. (36) I dok su se u vreme rata
surogati prihvatali kao nužna zamena za odsutne prave vrednosti, posle rata su se počeli uvažavati
upravo surogati: “veštačko je sticalo prednost nad pravim, i to zato što je veštačko bilo jevtinije od
pravog i, samim tim, na ceni”. (139)
2.1.3. Sada ću pokušati da rekonstruišem romanesknu sliku tipičnih komunista, koji vrše
prelom i koji zauzimaju vlast, brišući svako sećanje na one delove prošlosti što se ne uklapaju u novu
konstrukciju istorije, brišući time i svako sećanje na sopstvenu prošlost, sopstveni identitet i sopstveno
mesto u zaboravljenom društvenom poretku. U tipičnom i presudnom hapšenju Dušana Pavlovića,
komuniste-izvršioce predstavljaju, pored bivšeg bakalina i bišeg kućepazitelja, bezlični mladići
“odnekud sa juga Srbije” (20), na čija usta izgovoreni identifikacijski podaci iz biografije profesora
Pavlovića zvuče kao “oznake za mesta nepojamnih zločina”. (20) Dakako, u pitanju su ugledne
građanske, profesionalne i društvene, funkcije: “profesor univerziteta i likovni kritičar, saradnik
‘Srpskog književnog glasnika’, ‘Letopisa matice srpske’, ‘Umetničkog pregleda’, član Upravnog
odbora Srpske književne zadruge”. (20/21) - u novom poretku sve same kvalifikacije prokazane
građanštine; autorica nam sugeriše da je na delu uzorno proletkultovsko varvarstvo oslonjeno na
izvorni srpski primitivizam. Komunisti u prvi mah izgledaju kao iskušenici i provereni asketi Ideje.
Taj revolucionarni životni stav sa vremenom gubi na snazi, uverljivosti, ličnoj ubeđenosti, i, konačno,
gubi se pred snagom neprestanih lukrativnih iskušenja, uz opravdanje pomoću predstave ličnih
89
“Oni su bili jedinstveni u svom novom identitetu izgrađenom od nepamćenja; major nikada nije bio ni
Jermenin ni bakalin, menezritelj nikada nije bio kućepazitelj, drugarica Zora nikada nije bila naša Zora”. (37)
zasluga i uz odgovarajuće oproštajnice. Komunisti konfiskuju imovinu “narodnih neprijatelja” (168),

koja bi trebalo da od časa oduzimanja pripada “narodu” (37, 209), pod obrazloženjem ispravljanja
“nepravde” kojom je stečeno svako bogatstvo, i pod zastavom novoproklamovane “skromnosti”.
(161) Ispostavilo se da jedan deo imovine naprosto nije popisan, ili da spiskovi nisu prijavljeni, tako
da je ta imovina pripala “predstavnicima naroda”, odnosno “punopravnim vlasnicima narodne
imovine”. (38-39) U dobrom delu sveta opisani postupak zove se naprosto - pljačka. To ovde važi za
“drugaricu Zoru”, a ispostavilo se da važi čak i za one koji su se u prvi mah zaklinjali u nad-
građansko poimanje sveta predmeta, i koji su zamenicu “moje” smatrali istorijski prevaziđenom.
Kućepazitelj Miloje, koji se “zaista dobro snalazio i sa nemačkim vlastima i sa crnoberzijancima”,
a naplaćivao i svoj ilegalni rad (142), nastavio je da se odlično snalazi i u novome “potrošačkom
društvu”, gde mu “nikad nije bilo dosta para”. (227) Principijelni Pavle Zec, koga je Milica Pavlović,
i pored lične netrpeljivosti, ali i izvesne privlačnosti, uz veliki rizik, kao “ranjenog ilegalca” (172),
krila u svom stanu dva meseca, prisvojio je bio sav umetnički nameštaj porodice Pavlović i Milici
najdražu Šumanovićevu sliku. (196-197, 230) Komunisti su bezobzirni u nastojanju da ostvare svoj
cilj, i da u međuvremenu spašavaju svoje živote, pa brzo, planski i vešto upotrebljavaju ljude, i daljnje
i bližnje, ne obazirući se na opasnosti kojima ih svesno izlažu. Čine to tako uspešno, da
upotrebljenima taj uspeh u samozbrinjavanju doista izgleda kao da se sami bogovi staraju i brinu baš
o onima “koji ih se odriču”. (153) Komunisti su bili pod strogom komandom Sovjetske Rusije,
i zatvarali oči pred činjenicom da je ona otvoreno gledala samo sopstvene interese, a ne i interese
malih naroda, i da je svoju “lažnu neutralnost” razotkrila potpisivanjem pakta sa nacističkom
Nemačkom, i učešćem u zajedničkoj podeli plena, u ovom slučaju - podeli Poljske. (179-182)
Doduše, ovaj roman ne krije da je među komunista bilo i plemenitih ljudi, ili bar ljudi koji su,
ako ništa drugo, prepoznavali i, krišom, emitovali ljudskost ispod maske ideološke strogosti. Najpre,
Krista Đorđević, po Milici “salonska komunistikinja”, koja je prikrivala ilegalce, “prave komunjare”,
ali koja je pomagala i Savi Šumanoviću, a i Milici Pavlović, pamteći doduše da je i nju samu Dušan
Pavlović indirektno spasao hapšenja. Tu je, potom, i stroga “drugarica ministar” kulture, koja je, tiho
i neprimetno, pomagala Milicu Pavlović u teškim poratnim danima, omogućivši joj da, skriveno, za
platu ali pod pseudonimom, prevodi književna dela za veliku izdavačku kuću. Najzad, u ovu grupu
mogao bi možda ući i partizanski major, bivši bakalin, koji nije, poput drugih, izdao Ideju kojoj se
zavetovao, nije poklekao pred privilegijama vlasti i izazovima “potrošačkog društva”,90 da bi na kraju
samome sebi, hartiji i Milici priznao da je činio zlo, premda to nije želeo - “Sve u ime dobra. I istine.
I pravde” (173), i da ni sam ne zna kud će mu duša, kuda će duša bezdušne i ostrvljene Zore, kao ni
duša svih onih koji kao da je nisu ni imali. (232) No, uprkos izuzecima, surovost komunističke klasne
mržnje bila je u toj meri očigledna, da su predstavnici evropskoga građanstva u ovome romanu
savršeno dobro znali šta ih čeka: “ Oni nas sigurno neće amnestirati”. (210, 215, 223)
2.1.4. Drugu stranu ideološke medalje u Srbiji trebalo bi da predstavljaju četnici - kao jedna od
mogućih istorijskih alternativa za građanske intelektualce. Dragiša Vasić, komunistički advokat,
postao je savetnik Draže Mihailovića. Profesor Slobodan Jovanović mogao bi, kao politička opcija,
biti neko rešenje za Dušana Pavlovića, kada uz njega ne bi bilo “mnogo budala. I pokvarenjaka”. (44)
Tako, Dušan Pavlović, koji nikako nije mogao s komunistima, nije mogao ni sa četnicima: “u pokretu
D. M. - pokretu srpskog generala na engleskoj vezi uzeli su, koliko se čuje, maha i primitivizam
i idiotizam u specifično srbijanskoj varijanti, koju on nikada nije mogao da podnese” (43)
2.1.5. Veoma je zanimljivo da je Velmar-Jankovićeva svoju ideju o radikalnom ideološkom
prelomu i ne samo personalnom i kolektivnom već civilizacijskom preobražaju uočila, i predstavila,
90
“Tada ne bih mogao da poverujem da će opet doći vreme u kojem se zahteva da mislimo o sebi, da mislim o
sebi. I to na stari način. Šta imam. Šta nosim. Šta jesam - mereno onim što sam postigao. I onim što je postalo
moje. Moje. Pojam kojeg sam se odrekao u ranoj mladosti. Koji sam prezirao. Koji prezirem”. (38)
ne fenomenu preobražaja jezika, tj. na savršenom primeru nastupanja svojevrsnoga jezika preloma,
jezika novoga, ideološki konstruisanoga sveta.91
Autorica govori kako o novom jeziku komunista, tako i o današnjem jeziku, za koji se katkad
ispostavi da krije očuvanu, staru narodnu ili građansku osnovu, ali koji nije izdržao sve pritiske
ideološke torture, pa je inkorporirao deo leksike i “gramatike” komunističkog novogovora.
2.1.5.1. Jezik komunista bio je jezik vremena “velikih preobražaja”. (164) Drugarica Zora je
vrlo uspešno savladala “novi jezik” i koristila ga, poput ostalih, bez mucanja, premda je sam taj jezik,
smatra Milica, uveliko mucao svojim oštrim naredbodavnim ritmom. Iako je tek kasnije čula za
Orvelov “Novogovor”, Milica je uspela do pronikne tamnu dubinu tog novoga jezika: njime dominira
upotreba zapovednog načina, imperativa, i proterivanje zamenice Vi zamenicom ti. Isključiva
upotreba zamenice ti, pisane malim slovom, trebalo je da označava ukidanje svake socijalne distance
i svake nejednakosti među pojedincima. Zamenica Vi zvučala je isto tako sumnjivo kao i nošenje
šešira, kožnih rukavica i, ne daj bože, gamašni. No, ideološko diferenciranje učinilo je da najpre dođe
do unutrašnjeg variranja u intonaciji zamenice ti - za označavanje istomišljenika, tj. ljudi-drugova,
i neistomišljenika, tj. ljudi-bivše gospode, da bi se, potom, uobličilo i jezičko diferenciranje
u saobraćanju među ideološki raslojenim ljudima-drugovima. Milica Pavlović se ograđuje u pogledu
potpunog pronicanja ove jezičke evolucije, jer je, veli, njeno “znanje o jeziku i iskustvo jezika”
nedovoljno, stoga što je “dobrim delom predratno a u potpunosti građansko”. (166) No, ona je sasvim
sigurna da je u uzajamnom odnosu novoga jezika, novoga mišljenja i novoga ponašanja primat
nesumnjivo na strani novoga jezika, odnosno Ideje koja se morala ovaplotiti u jeziku: “Na početku
bješe riječ…” (165) Time se samo podvlači sveprisutna misao o komunističkom ideološkom,
svetovno-religijskom kreacionizmu.
Osim upotrebom imperativa i usiljenim rušenjem socijalnih distanci pomoću univerzalne lične
zamenice ti, komunisti su se isticali i istiskivanjem prisvojnih zamenica moj, moja, moje u korist
prisvojnih zamenica naš, naša, naše (30), mada ni to nije važilo za sve podjednako: “U novom
vremenu su za neke primerke ljudske vrste neke od ovih zamenica bile ukinute. Odnosno
konfiskovane”. (199/200)
Okolnosti čine da svi menjaju jezik prema zahtevima same stvarnosti. Tako je i Milica prvi put
u životu, povodom pogubljenja Save Šumanovića u NDH, na sopstveno zaprepašćenje, izgovorila
strašnu i mnogoznačnu reč: zaklali!. (40) Osim toga, ona kaže da se i sama u sebi “nehotice
preobražavala”, jer je “očigledno usvajala terminologiju epohe” - npr. “temeljno pripremljen
sastanak”. (100) Primetila je, pored toga, da su i njene rečenice “postajale kratke, kao i njihove,
i gotovo odsečne, kao i njihove. Svedene na činjenice koje se podrazumevaju ali se ne moraju
dokazivati. Prilično oštećene rečenice”. (177) Samo, radi se o tome da se često u prvi mah ne
prepoznaju “obrisi ljudskog bezumlja” koji se skrivaju u ovim igrama reči i igrama novinskih naslova,
na primer. (53-54)
Što se komunista tiče, njihov se jezik održavao u ideološkoj zatvorenosti sve do naših dana, što
se najbolje videlo u njihovim govorima, prepunim potpuno istih reči i izraza koji se decenijama
plasiraju kao nosioci navodno novih sadržaja. “Niko ih nije naučio da izbledele reči u izbledelim
spojevima ne mogu ni izazvati ni preneti ništa ni nalik na nove sadržaje, čak i da ih potencijalno ima,
a nema ih. Jezik ih upozorava, a oni ne haju za to upozorenje”. (221)
2.1.5.2. Time prelazimo na današnji jezik. U zamišljenim jezičkim raspravama sa sopstvenom
ćerkom, autorica često ređa reči koje su danas prognane iz književnih tekstova i ukazuje na
simptomatičnost toga dešavanja. Već na prvoj stranici počinje takvo jedno razmatranje. Danas bi, veli,
jezički čistunci poput njene ćerke, umesto reči džakovi i bakalnica govorili i pisali vreće i prodavnica.
Ali, valja znati da to nije isto, jer je “prodavnica deo rečnika koji su doneli partizani. Prodavnica nije
91
Inače, kao što ćemo videti, jezik predstavlja jedno od najvažnijih središta ovoga romana, kako u pogledu ovde
nagoveštenog sadržinskog momenta, tako i u pogledu njegovih formelnih mogućnosti, i obelodanjenih
spisateljskih muka s jezikom.
podrazumevala vlasnika; bakalnica jeste”. (12) Dakle, na samom početku jedna mala
sociolingvistička analiza, koja je, kako će se videti, samo prolog za slična, česta, razmatranja. Slično
je i sa evolucijom reči: hauzmajstor - nastojnik - kućepazitelj. (14-15) Naime, skromni “hauzmajstori”
prerasli su u važne nastojnike, koji su držali na oku sveukupno zbivanje u “svojoj” zgradi, pa nije ni
čudno što su lako sarađivali sa policijom, petom kolonom ili sa komunistima, da bi se pod
poslednjima pretvorili u moćne nadziratelje nepodobnih stanara (Miličin “menezritelj”). Rečena
evolucija jezika važi i za reči veškorpa i “veliki veš” (36), ali socijalna dimenzija njihovoga
iščezavanja nije primarno ideološka; naime, reči mogu poprimiti značenje posebnih životnih
okolnosti, kao što u Miličinom slučaju “iskuvano rublje” znači izdajničku situaciju skrivanja
ranjenoga ilegalca, dok “iskuvani veš” ima sasvim prijateljsku dimenziju (135), i kao što reč šlafrok
za nju jeste “lozinka (…) na koju se odazivaju zatrpana vremena i zapostavljeni mrtvi” (138); manje
su dramatični primeri šrafcigera (98), somota odnosno pliša (99). Naravno, samoposluga je na već
naznačenoj liniji indikativnoga socijalnog “razvoja” (104)
2.1.6. Zbog čega je spisateljica svoj roman nazvala Lagum? Dakako, zbog toga što je čitaocu
želela odmah da sugeriše najdublji smisao svoga dela. Uostalom, ona je na samom početku objasnila
značenje turske reči lagum - “mračan podzemni hodnik, tunel bez svetlosti”, dodajući da beogradska
tvrđava Kalemegdan leži na takvim, još uvek neistraženim tunelima. (Ne leži li na njima, još uvek,
i cela Srbija?) Autorica nije htela da značenje jedne stare reči ostavi neizvesnoj komunikaciji, bez
objašnjavalačke potpore, pa je delimičnim zatvaranjem značenja smisao simbola “laguma” gotovo
dovela do jednoznačne alegorije: “Lagum je mesto tame”. (5) Naime, noćno iščekivanje nemilosrdne
partizanske patrole zadužene za hapšenje narodnih neprijatelja, za Milicu Pavlović i njene, novembra
1994. godine “pretvorilo se u uski lagum bez izlaza”. (16) Tako je tama, koja je novembra 1944. “i
dalje nadolazila” (160), postala središnji pojam ovoga romana.92 Kroz niz otvorenih vrata koje za
sobom ostavljaju apsandžije “nadirao je iz nekog grotla crni vetar”. (25) Praćena kroz stan
partizanskom trojkom, Milica ne obraća pažnju na “krhotine smisla” koje joj se kao i “tama” što je
sapliće motaju oko nogu. (110) Ona pokušava da uhvati tračak nade za svoga uhapšenog supruga, ali
“svuda je samo tamnina. Nema ničega”. (112) Sama Milica podvojila se na jedan socijalno
funkcionalni oblik, i drugi, koji je, ravnodušno posmatrajući funkcionisanje onoga prvog, počeo
“polako da se spušta ka nekom tamnom središtu”. (29) I nesumnjivi sjaj velike retrospektivne izložbe
Save Šumanovića iz 1939. godine nastao je, po njenin sećanjima, “na samim ivicama tame” (58),
kako Savine unutrašnje tako i evropske civilizacijske. Konačno, Milica svaki nagoveštaj životnih
šansi doživljava kao probijanje tame ili naziranje izlaza iz laguma. Ona zna da su, zahvaljujući
diskretnoj pomoći Kriste Đorđević, koja je, rizikujući, Miličinu decu stavila na spisak Crvenog krsta
za dobijanje UNRINIH paketa, “preživeli te prve godine crnog laguma”. (228) A kada je, uz sličnu
pomoć “drugarice ministar”, dobila mogućnost da prevođenjem za veliku izdavačku kuću izdržava
svoju porodicu, trčala je nedodirljiva “i, posle nepojamno dugog tunela koji je trajao tri godine, koji je
trajao celu večnost, duboko uvlačila u sebe tračak, zračak mogućeg izlaza. Otvora. Prolaza”. (101)
No, tama je definitivno prekrila čitav njen život. I sama misli da je “smešna” njena želja da
ovim zapisima o sećanju i saznanju koje “izranja iz nekog tamnog tla nesvesnog” u njoj (202) ostavi
trag u opštoj nepostojanosti, u pesku, “u tmini vasione” (28) - kada piše o ljudima “koji su iščezavali,
iščezli u tim tamama” (117), tamama surovih godina. Možda stoga i ne smatra da je izlaz iz teških
političkih i ekonomskih nevolja negde na vidiku. Iz iskustva 1984. godine, ona se obraća Orvelu i veli
da - uprkos strašnim lokalnim ratovima, totalitarizmima, gladovanju, terorizmu - ono najstrašnije ipak
nije odigrano u toj godini, tj. da to nije “ona prava” godina: “Možda će to biti 1994. Ili, još pre, 2004.
(…) Možda će se sumanuta divljačnost XX veka konačno ovaplotiti pri njegovom kraju jer
i čovečanstvo, reklo bi se, što postaje starije to postaje i luđe”. (222)
92
Čitalac odmah primećuje da je tekst romana bukvalno obuhvaćen rečju tama. Knjiga počinje rečima “Tama je
nadolazila kao zagonetni vasionski prah. Bio je novembar 1944. godine”. (11-233) Knjiga se završava rečima:
“Nadolazila je tama. Nadolazila je odasvud kao praiskonski prah. Bio je novembar 1984. godine. Prah i tama”.
(233) Razume se, ovo “opkoračenje” treba tumačiti i kao formelni momenat.
2.2. Moglo bi se ispostaviti da ovaj roman ne samo izražava osećanje poraza, već i da
dokumentuje viziju poraza, tj. viziju sveta poraženog građanstva. Da bismo rekonstruisali u romanu
objektiviranu viziju sveta jedne društvene grupe, moramo najpre pogledati kakvi se kolektiviteti
u njemu pojavljuju, pored već predstavljenih građana i komunista. Potom treba obratiti pažnju na
momente u kojima nam se obelodanjuje autorkina vizija sveta, odnosno vizija sveta grupe koja kroz
njen roman progovara.
2.2.1. Najpre je reč o nacijama, tj. o predstavnicima nacija.
2.2.1.1. U romanu se govori o stradanju srpskoga građanstva, ali Srbi su izričito pomenuti kao
izbeglice, koji su pred pokoljima nekad bežali preko Save, iz Turske u austrijsku carevinu, i, naravno,
kao izbeglice iz NDH, u obrnutom smeru. Prof. Pavlović svojoj ženi, koja ga optužuje zbog
kolaboracionizma, govori o leševima što plove Savom, i o moralnoj odluci “izdajnika” da spašavaju
begunce iz Jasenovca i Stare Gradiške; ne pominju se izričito Srbi, ali se svakako pre svega o njima
radi. Isti veli dalje da treba iskoristiti neobičnu želju Nemaca, neprijatelja, da nas “zaštite od naše
braće”, i “učiniti sve da srpski narod, tragičan u rascepkanosti i razjedinjenosti, ipak preživi”. (45)
Konačno, u jednoj fusnoti, u kojoj se objašnjava poseban tretman zatvorenica u logoru u Loborgradu,
pod nemačkom upravom, veli se da je među zatvorenicama bilo najviše “Jevrejki i Srpkinja ali
i Hrvatica”. (151, u fusnoti)
U romanu se o srpskoj kulturnoj tradiciji govori samo na jednome mestu, gde Milica naknadno
ocenjuje neopravdanost svoga olakoga zanemarivanja običajnosti, sećajući se kako se muž ljutio na
nju što je “uz badnjak i slamu, kitila za božić i veliku jelku”. (94) Ona je smatrala da je u porodičnom
ritualu badnjak uvek imao “potpunu prednost”, ali da je u obredu unošenja badnjaka bilo “nečega
svečanog i tamnog”, dok je u obredu sa jelkom bilo “svečanog i radosnog”, što se posebno dopadalo
deci. Ali, veli, “Dušan je takvo osećanje smatrao izdajničkim. U svojoj prividnoj emancipovanosti
sklona prisvajanju tuđih običaja, pri tom katoličkih i zapadnjačkih, bila sam, okrivljavao me je,
odgovorna za ovo suštinsko izneveravanje tradicionalnog obrednog ponašanja u našoj kući, za ovo
buđenje lakome sklonosti ka artificijelno a neizvorno lepom kod naše dece i Dušan mi tu krivicu
nikad nije oprostio”. (95) Zanimljivo je da je Milici Dušanova sklonost ”ka izvornom i tradicionalnom
ponekad izgledala anahronična”, pogotovu u svetlu njegovog autentičnog bavljenja avangardnim
pokretima, ali - osim što je svoju tadašnju emancipovanost sada ocenila kao “prividnu” - pokazuje
i naknadno razumevanje za Dušanov stav: “Sad znam da je bio u pravu…” (94) Ovo kulturološko
mesto nedvosmisleno daje prednost izvornoj etničkoj i nacionalnoj običajnosti nad neautentičnim
pozajmicama, ali ovakva vrsta nacionalnog osvešćenja daleko je od nacionalne i kulturne
netolerantnosti. Uostalom, da autorica ne podstiče nacionalne mitove i iluzije vidi se i po tome što
mirno pominje i srbijanski “primitivizm i idiotizam” koji kompromituje i borbu za nacionalne
interese, kao u slučaju izrođenog četničkog pokreta. (43)
2.2.1.2. Budući se glavni događaji romana pletu oko Drugoga svetskog rata i njegovih
posledica, za očekivati je i koju reč o Nemcima. Srbija je, naravno, “porobljena pod Nemcima”. (33)
Doduše, oni često prihvataju “apsolutno neubedljive” razloge za prebacivanje Srba izbeglica iz NDH,
pa se ispostavlja da, premda “naši neprijatelji”, Nemci, “iz ko zna kakvih računa, u ovom času
pokazuju želju da nas zaštite od naše braće”. (45) Pominje se i logor u Loborgradu, u Hrvatskoj, koji
je bio pod nemačkom komandom, i u kojem su uslovi života bili - u poređenju sa ostalim logorima
u NDH - gotovo ljudski: kreveti sa slamaricama, ćebad, tri obroka dnevno, lekarski pregled, raspodela
prikupljene i prispele pomoći u hrani, odeći i lekovima… (151, u fusnoti) “Logor u Loborgradu
u kojem su zatvorenice Jevrejke, prema svedočenju zavorenica Srpkinja, imale gotovo povlašćen
položaj iako su logorom upravljali Nemci, i delatnost gospođe Dijane Budisavljević i njenog Odbora
za pomoć ženama u logorima na očigled celog Zagreba i ustaških vlasti u toku godine 1941. i 1942,
spadaju u red onih paradoksa, ili bolje da kažem čuda, zbog kojih ljudsko ponašanje, kao i sam život,
ostaju najveća tajna”. (152) Pominje se i pedantnost nemačkih okupacionih vlasti u Beogradu, koje su
“strogo vodile računa o tome da se ulice čiste od snega i posipaju. Pepelom ili strugotinom, svejedno”.
(155)
Ipak, Milica Pavlović se pita kako se, pored svega, može razumeti strašna ironija “nemačke
jednačine” po kojoj život jednog nemačkog vojnika treba naplatiti “stotinom života naših ljudi”. (46)
Ona je još pre rata posumnjala u racionalnost Zapada, a pre svega u nemačku racionalnost, imajući
u vidu činjenicu da je “suludi drvendeka sa smešnim brkovima”, Adolf Hitler, “svojim urlanjem”
u zemlji koja je “sve više ličila na groteskni teatar”, oduševljavao “nepregledne mase nemačkog
naroda”. (71)
2.2.1.3. Zanimljivo je da se u romanu u kojem je jedan od glavnih likova izbeglica iz ustaških
logora Hrvati uopšte ne pominju poimence. Ali, pominje se NDH, surova u toj meri da se bekstvo iz
ove nezavisne države u porobljenu Srbiju “smatralo velikom srećom”. (33) U NDH su,
u mnogobrojnim logorima, ubijali, klali (41), a leševe slali Savom u Srbiju. (42) Među mnogima,
ubijen je i prijatelj Milice Pavlović, veliki a nesrećni slikar Sava Šumanović. (40) Ko je u NDH kadar
da čini takva zverstva od kojih krišom plaču i povraćaju činovnici beogradskog Komesarijata za
izbeglice, zaduženi za primanje izjava izbeglica i za proveru njihovog identitreta? Pokolji se čine
u logorima, pod ustaškom vlašću. (150) No, umesto Hrvata, samo se jednom - videli smo - s gorkom
ironijom, pominju “naša braća”, od kojih čak i Nemci pokušavaju “da nas zaštite”. (45)
2.2.1.4. Imamo u romanu i reč o Englezima, koji su neka vrsta pokrovitelja četničkog pokreta
Draže Mihailovića, ali koji će ga, smatrao je profesor Pavlović, “na kraju, kao što su uvek i svakoga,
izigrati”. (43/44) Kao da ovaj stereotip o Englezima postaje standardni topos novije srpske
književnosti?.
2.2.1.5. Ali, pored Engleza, u istoj su ulozi ovde i Rusi. Naime, profesor je opominjao da se ne
sme zaboraviti kako su “nas oduvek varali oni moćni, i Rusi i Englezi. Prvi su sa zadovoljstvom
davali Bugarima pravo na ono što je pripadalo Srbima, a drugi su se sa indignacijom bavili Srbijom
kao nekom vrstom turske kolonije”. (44)
2.2.1.6. Jermene “predstavlja” bakalin koji je nekada, kao dečak, bio opsenjen tananim
gospodstvom nestvarne i bajkovite Milice Pavlović, da bi joj se pri jedinom, okupacijskom susretu
u radnji preljubazno i pritvorno klanjao, ne bi li prikrio i svoju zbunjenost i svoju klasnu i ideološku
mržnju (26), i koji je, najzad, kao partizanski major, postao nemilosrdan prema buržujki i ženi
izdajnika (18), da bi se, konačno, ipak održao u okvirima ljudskosti. No, ni u jednom času se ličnost
i ponašanje bakalina ne vezuju za neke etničke i nacionalne osobine, tako da nije u pitanju predstavnik
jedne nacije, nego naprosto pojedinac, koji je - ako se baš hoće - život posvetio i, tako ispada,
protraćio ne u etničkom nego u klasno-internacionalom komunističkom samožrtvovanju.
2.2.1.7. Jevreji se pominju samo po mnogobrojnim logorašicama-Jevrejkama, koje su, dodaje
se, umirale od tifusa više nego druge žene jer su “beli luk koristile manje u ličnoj higijeni”. (151,
u fusnoti)
2.2.2. Sada ćemo pogledati najkarakterističnije sadržinske momente koji kriju objektivirani
pogled na svet. Dovoljno je videti već naslove poglavlja (Bakalnica, Izložba, Salon, Skrivalište,
Stočić), pa da se namah uoči neuobičajeno i značajno prisustvo stvari u ovome romanesknom svetu.
Život Milice Pavlović i sudbina njene porodice prelamaju se kroz bakalnicu i njene rafove, kroz
zgradu i haustor, kroz stanove, nameštaj i slike, posebno kroz jednu sliku Save Šumanovića, i kroz
jedan stočić iz garniture Čipndejlovog salona. Stvari su ovde svedoci i središta zbivanja, a u odnosu
prema stvarima obedlodanjuju se tipičan građanski i tipičan komunistički životni stav. Stvari nas
određuju vlasništvom i estetskom dimenzijom. Građanstvo drži do vlasništva, komunisti ga preziru,
ali samo privremeno, u prvoj, mladalačkoj fazi revolucije. Pukovnik Pavle Zec upozorava Milicu da,
“u novom vremenu, priča o predmetima koji su važni u nečijem životu zvuči, u najmanju ruku,
deplasirano. Predmeti su beznačajni, značajni su ljudski životi”. (189/190) Indikativno je da pukovnik
upravo svojim slučajem svedoči o tome kako su za komuniste tuđi životi beznačajni, a predmeti - koje
konfiskuju (199) i prisvajaju - i te kako značajni. Građanstvo drži do estetskih vrednosti stvari,
komunisti drže do stvari kao statusnih simbola, tj. oznaka preuzete vlasti i mesta na društvenoj
lestvici, što se prepoznaje i u građanskim sentimentima povezanim sa predmetima odnosno
u odsustvu izvornih sentimenata kod komunista.
Kritičar i interpretator drugoga profila mogao bi u ovoj usredsređenosti oko stvari prepoznati
tipičnu odliku “novoga romana”, koji, naravno, u srpskoj varijanti nije više nov (što, dakako, nije
oznaka vrednosti), ali je svakako veoma redak. Kritičar i interpretator marksističke povenijencije
mogao bi na tom tragu, u goldmanovskom maniru, govoriti o iščezavanju problematičnih junaka
i o nastupanju građanskoga sveta predmetnosti. Meni pak ovde nije stalo da govorim o reifikaciji
i sveopštem posredovanju autentičnih vrednosti u građanskom društvu, već da samo istaknem kako se
primat sveta predmetâ, odnosno njihova uloga životnih “ogledala”, sme smatrati tipičnim građanskim
životnim stavom. Tako se i na ovome nivou interpretacije samo potvrđuje osnovni nalaz o tonu,
atmosferi ovoga romana i u njemu objektiviranoj građanskoj viziji sveta.
Taj se nalaz o klasnom središtu problema potvrđuje i dodatno, činjenicom da se u romanu
srećemo sa sistematskom transformacijm ličnosti iz donjih klasa, i sa njihovom izdajom ljudskosti.
Naime, troje glavnih preobraćenika, ratnika nove vere, pripadalo je nižim društvenim slojevima.
Izuzetak je asistent profesora Pavlovića, Pavle Zec, uspešni slikar i grafičar, pariski đak, istoričar
umetnosti, “miljenik mondenog Beograda” (63), obesni i surovi salonski komunist, koji je svoj
personalni karakter obelodanio surevnjivim i zavidljivim satiranjem krhkoga Save Šumanovića, a svoj
kolektivni karakter otimanjem i prisvajanjem umetničkoga nameštaja i umetničke slike što su
pripadali porodici Pavlović. Ali, i takav kakav je, trebalo je da bude tipičan predstavnik građanskih
ideoloških avanturista, kojima je građanski red samo bio prepreka na putu samopromocije.
3. Roman je pisan u formi memoarskih beležaka neposredne učesnice događanja, i drži do
istinitosti ovoga proživljenog svedočanstva. Uverljivost i “dokumentarnost” ne postižu se samo
uvođenjem u zbivanja stvarnih, istorijskih ličnosti, poznatih događaja i mesta, navođenjem novinskih
naslova i tekstova druge vrste, već i izvesnim poetičkim tehnikama, među koje pre svega spada utkana
priča o sudbini rukopisa koji je pred čitaocem. Naime, tekst sećanja predat je “u nasledstvo” (210)
jednom od komunističkih boraca za Ideju, bivšem bakalinu, Jermeninu, koji je u poznim godinama,
kao major u penziji, svojim relativno časnim držanjem zaslužio izvesno poverenje Milice Pavlović,
i svoje sumnje i kajanja zapisao na margini poverenog mu rukopisa.
Ove zapise, koji predstavljaju kombinaciju sećanja različitog datuma, esejističkih pasaža,
komentara novinskih članaka itd., autorica naziva “zapisima na pesku” (npr. 150), čime ističe njihovu
trošnost i nepostojanost. Decenijama taložena sećanja ona zapisuje 1984, kada su se događaji
izbistrili, i ne brine je nemilosrdna činjenica krhkosti i prolaznosti ljudskih posuda u kojima sećanje
zri, ali ipak želi da ga pre nestajanja pretoči u zapise - “pa neka su u pesku, u prahu, u prašini, ostaće”.
(200) Činom ostavljanja u nasledstvo, Milica Pavlović je obezbedila virtualnu čitanost svojih
beležaka, makar ih čitao samo bivši bakalin, major u penziji. Taj čin, u stvari, daje čitavom ovom
romanesknom naporu auru najdubljeg svedočanstva, namenjenog onima koji ostaju i koji bi
o prohujalim decenijama morali znati mnogo više nego što obično znaju - i to ne na niovu
istoriografskih činjenica, nego na nivou proživljene ljudske patnje zbog uništenih i upropašćenih
života i čitave društvene građevine jednoga doba.
Ali, delo sa ovakvom “namenom” nije pisano za najširu publiku, tj. nije upućeno onima koji po
svom životnom položaju ne bi ni mogli učestvovati u ispisanoj drami. Ne radi se tu o nekoj vrsti
ekskluzivnosti, već samo o sasvim izvesnoj socijalnoj i kulturnoj adresi. O tome svedoči i potpuno
netradicionalistiki spisateljski manir, sa jezikom, stilom i kompozicijom koji zahtevaju nešto pojačani
intelektualni napor i izvesnu čitalačku verziranost. Potvrdu ove teze obrazložiću na nekoliko
karakterističnih momenata.93
3.1. Prvi karakteristični momenat ove knjige jeste centriranost oko jezika. Ne samo da jezik
ovoga teksta nije otvoren za najširu, a time, delom, i nekritičnu komunikaciju, već jezik predstavlja
stalnu opsesiju autorice zapisa odnosno - da napravim jedan riskantni interpretativni skok - same
93
Moglo bi se govoriti i o kurzivnom isticanju reči sada, što autorica čini da bi istakla sveprožimanje različitih
istorijskih i životnih momenata, međusobno udaljenih, koji u životu jedne osobe predstavljaju stalno prožimanje
različitih sadašnjosti, aktualizaciju nekadašnjih aktualnosti. A tu je i već istaknuti problem prisvojnih zamenica,
koje su na ključnim mestima uvek ispisane kurzivom.
spisateljice. Uostalom, ona sama insistira na istinosnoj vrednosti jezika: “A jezik iskazuje istinu i kada
je prerušava…”. (28)
Kao što smo već videli, autorica stalno preispituje socijalnu dimenziju jezičkih (leksičkih)
promena, tj. socijalno-istorijsko, ideološko-političko i kulturno-duhovno značenje leksičkih
pomeranja, pre svega iščezavanja odnosno proterivanja i proskribovanja izvesnih reči odnosno
izvesnih načina obraćanja i socijalnog komuniciranja. Osim toga, stalno preispituje skriveni smisao
svoga sopstvenog jezika, tj. značenje sopstvene nehotične upotrebe ideologizovanih ili
administrativnih izraza, ocenjuje izraze itd. Koliko joj je stalo do označavanja vidi se i po kovanici
koju samoocenjuje kao “infantilnu” igru reči, ali koja ima centralno mesto u knjizi: “menezritelj” (29)
- oznaka za bivšeg kućepazitelja zaduženog od novih vlasti za motrenje na Milicu Pavlović. Tu je
i jedna gotovo feministička zgoda: “znalica jezika”. (104) A šta bi mogle značiti ne sasvim uobičajene
konstrukcije sa odričnim prefiksom: “nedodirne tačke” (21), “neprisnost” (22), “nepamćenje” (37, 44,
55, 169), “neprijemčiv” (73)… neka ostane interpretatorima drugih profesionalnih kvalifikacija. Ja
bih se samo usudio da ustvrdim kako ovakav jezik nije jezik najširega kruga čitalaca i, naprosto, nije
pogodan za popodnevnu čitalačku opuštenost.
3.2. Drugi karakteristični momenat jeste esejistički manir, tačnije, presecanje i prožimanje
osnovnoga toka teksta kraćim ili dužim esejističkim pasažima. To su, na primer, reči o slikarstvu Save
Šumanovića (49-50, 59 i dalje), o nameštaju engleskog majstora iz 18. veka Čipndejla (73 i dalje),
o naličju zapadne tehnološke ere (139-140), o ličnim zamenicama i njihovoj funkciji
u komunističkom novogovoru (170-171), o strašnom nasleđu 20. veka (222)… U prilog teze da
u ovome romanu esejistički komentari stvarnih istorijskih zbivanja i zagonetki imaju važno mesto ide
i izričito priznanje važnosti i indikativnosti naknadno korišćenih i komentarisanih novinskih oglasa iz
1939. godine: “Zapisi iz te sveske koju sad prelistavam potvrđuju da su mali oglasi uopšte, a naročito
su to bili tada, u času kad se jedna epoha slamala, sociološki podaci prvog reda”. (182)
3.3. Po prirodi stvari, razmišljanja o jeziku i esejistički eksursi zahtevali su i određene formelne
“ustupke”: stalno otvaranje zagrada, unutar kojih se zauzdavaju ovi izleti, i povremeno ubacivanje
literarno ipak netipičnih fusnota: o Aleksandru Obrenoviću (138), o nemačkom logoru u Loborgradu
(151/2), a tu je i citat iz Frojdovog pisma Lu Salome o razočaranosti ovom gnusobnom civilizacijom.
(183).
3.4. O čemu sveoče ovi karakteristični momenti? Nema sumnje, svedoče o netradicionalnosti
forme ovoga romana, koja se temelji upravo na formativnom kidanju fabule i iskakanju iz
standardnog epskog pripovedanja. Stoga ni fusnote u književnom tekstu ovakvoga tipa ne štrče tako
kao u prozi tradicionalnog realističkog manira
2.16. Momo Kapor / Zuko Džumhur: Zelena čoja Montenegra (1992)

1. Ova knjiga predstavlja životopis Osman-paše Sarhoša, komandanta turske artiljerije u bici na
Vučjem dolu 1876, koji je kao crnogorski zatočenik boravio izvesno vreme na Cetinju, gde je uživao
poštovanje zahvaljujući svome ispisniku sa fransuske vojne akademije Sen Sir, knjazu Nikoli,
i u gužvi evropskih i balkanskih sila i motiva koji su se pleli oko Crne Gore igrao svoje poslednje
kockarske igre sa čudnim izaslanicima raznih interesa, sve do odlaska u Stambol, gde ga je čekala
kazna povodom optužbe da je bitku izgubio zbog pijanstva. Istvoremeno, knjiga je svojevrsni omaž
Zulfikaru-Zuki Džumhuru, slikaru, piscu, novinaru, putniku i umetniku života, sa kojim je Kapor,
zajedno, svojevremeno (1967) napisao dosad nerealizovani scenario za film Zelena čoja Montenegra,
upravo o Osman-paši, sa čijim se životnim stavom i sudbinom, veli Kapor, Džumhur gotovo
identifikovao. Tako je Džumhur i koautor i jedan od glavnih likova ovoga romana, u kojem je
predstavljen deo njegovoga neobičnoga, melanholičnoga i duhovitoga života.94
94
Ne ulazim u razloge i opravdanost Kaporove odluke da u novome idanju Zelene čoje “oduzme” Zuki
Džumhuru koautorstvo i prebaci mu ime u podnaslov knjige (“Knjiga o Zuki Džumhuru i Osman-paši
Sarhošu”), ostavljajući mu time status jednog od glavnih likova.
2. Građa iz koje rekonstruišemo izražajni i dokumentni smisao ovoga dela ima, u odnosu na
ranije interpretirane knjige, nešto drugačiji raspored.
2.1. Momo Kapor je sasvim hotimično nastojao da oživi lik čoveka sa kojim je prijateljevao,
koga je cenio i čiji život i delo smatra u najmanju ruku značajnim, a svakako i zanimljivim za čitaoce.
To nastojanje realizovano je kao naknadno “spašavanje” teksta scenarija, koji je uglavnom diktirao
poneseni Džumhur: “Ispisujem, dakle, ove stranice da se Zukin duh potrošen na ‘Zelenu čoju
Montenegra’ ne bi izgubio u nepovrat”. (Kapor 1995: 24) Oživljavanje uspomene tako je poduprto
tekstom Džumhurovog biografskog pripovedanja o Osman paši, koje je - prema Kaporovom
svedočenju - bilo i svojevrsno autobiografsko uživljavanje u duhovno srodnu, premda istorijski daleku
figuru: “Lik Osman-paše Sarhoša bio je jedna vrsta Zukinog autoportreta”. (17) Kao da je Kapor, na
izvestan način, ponovio Andrićev model Ćamilovog pripovedačko-životnog identifikovanja sa Džem-
sultanom, iz Proklete avlije?95
Autor svakako ne spada u red pisaca istorijskih romana, ali bi bilo sasvim naivno pomisliti da
on u dvema biografijama nije video i izraz jedne kulturno-istorijske vizije Balkana. Uostalom, i sam je
pronašao svojevrsne porodične motive za svoje pisanje, jer su i četvorica njegovih predaka
učestvovali u čuvenoj i presudnoj bici na Vučjem dolu: “Pretpostavljam da su i preci Zuke Džumhura,
hercegovački muslimani, ljuti Konjičani, takođe učestvovali u ovoj bici, naravno, na suprotnoj strani.
Kako bi, inače, ova uzbudljiva priča pronašla mog prijatelja? Ja, naime, verujem da svaka priča
pronađe onoga kome je namenjena, poput poruke upućene iz dalekih vremena. Zbog čega bi se Zuko
inače zainteresovao baš za ovu temu, pored tolikih drugih?” (33)
Momo Kapor mi je na izvestan način pomerio granicu ispod koje obično tragam za
nagoveštajima dokumentnoga smisla nekog dela. Naime, ako sam na čas i pomislio da bih dokumente
vremena iz kojega pisac govori mogao pronaći u tihom suprotstavljanju njegove skrivene pravoslavne
pozicije muslimanskoj poziciji Džumhura, morao sam od takve zamisli odustati onoga časa kada sam
pročitao da je Kapor bio potpuno svestan njihovog uzajamnog tolerisanja, tolerisanja dvojice prijatelja
- predstavnika različitih kulturno-istorijskih obrazaca: “U pisanju ‘Zelene čoje Montenegra’ ja sam
i nehotice zastupao hrišćansku stranu, a Zuko - islamsku! Što smo više pili, bili smo skloniji da jedan
drugome činimo izvesne ustupke; trudio sam se da u likovima Turaka otkrijem što više istančanosti
i dostojanstva, a Zuko je, zauzvrat, hrišćanima poklanjao ponašanje rođenih džentlmena”. (33/34)
Ovaj citat ubedljivo pokazuje zbog čega će jedan deo kulturno-istorijskih tokova ovoga romana koji
se (deo) tiče problema nacionalnog, verskog i duhovnog sindroma biti razmatran u okviru segmenta
o svagda intencionalom izražajnom smislu, naime, onome koji pisac hotimično ima u vidu.
2.1.1. Pogledajmo, najpre, kakvi su u ovome romanu Srbi, odnosno, Crnogorci.96
Kapor, rekosmo, koristi različite izvore za svoj roman, pa ću ja uglavnom navoditi i te izvore,
kako bi se izbeglo identifikovanje stavova različitih autora, premda smatram da onaj koji komponuje
romaneskni tekst jeste - uz “nalogodavni” duh vremena - odgovorni autor svih, svojih i pozajmljenih
pa ukomponovanih, reči, rečenica, misli i ideja. Problem autorstva u modernom montažnom odnosno
kolažnom umetničkom delu odavno je razrešen. Utoliko i nije ni od kakvog značaja proveravanje
autentičnosti navedenih izvora ili kvazi-izvora: svi su oni u ovom slučaju - literatura, s tim što spadam
među one koji smatraju da je literatura stvarnost prvoga reda.
Srbi (Crnogorci) dobri su ali i surovi ratnici i osvetnici. Martin Đurđević, austrijski i turski
činovnik, očevidac i hroničar bitke na Vučjem dolu, piše da Crnogorci tako vešto barataju handžarom
95
Na jednom mestu Kapor veli: “Tragajući na Cetinju za Osman-pašom i Zukom, zakopao sam se gotovo pola
godine u istorijske knjige, koje sam izbegavao celoga života, verujući da je našoj književnosti sasvim dovoljan
jedan Ivo Andrić”. (101) Žalim zbog poređenja koje mi se nametnulo.
96
Ovde se ne pravi, danas politički veoma delikatno, etničko-nacionalno diferenciranje Srba i Crnogoraca, već
se samo govori o dvema zajednicama srpskoga naroda, Crnoj Gori i Srbiji, od kojih ona manja pomaže većoj u
borbi protiv vekovnog porobljivača za sticanje nezavisnosti i državnosti, a pripomaže takođe i ustanak (Srba) u
Hercegovini protiv istog zavojevača.
da im se Turci ni bajonetom ne mogu suprotstaviti. (31) Po njegovim uspomenama, hercegovački

ustanici nose, kao trofej za pokazivanje, odsečene turske glave “u torbi, zajedno sa hljebom i lukom”.
(39) Hoće Crnogorci i da ubiju zarobljenike koji su im povereni na čuvanje, veli Đurđević (46), i da
plaču zbog izgubljene kese sa ratnim plenom (46), i da, kako se priča, poput Luke Filipova, koji je
zarobio Osman-pašu, stalno od knjaza naplaćuju ratne zasluge. (48)
Ali, u vreme knjaza Nikole, evropski školovanog vladara, nastupile su izvesne promene.
Svojevremeno su Crnogorci zarobljenim Turcima sekli noseve i uši, ali im je knjaz Nikola to izričito
zabranio, tako da je bitka na Vučjem dolu, po Đurđeviću, “značila izvestan civilizacijski napredak
u dotadašnjem ratovanju”. (39) To se posebno vidi u odnosu prema zarobljenom paši. Pri susretu su se
knjaz i paša, navodno, poljubili tri puta (50), a potom su pobednik i poraženi ispili na sanducima
municije po čašu šampanjca (51); knjaz, naravno, zna francuski, i na francuskom razgovara sa svojim
zarobljenikom-ispisnikom (47); doduše, i vojvoda Vukašin, zadužen za pašu, govori tri jezika (52).
Zarobljenom paši, kome knjaz priznaje da se “junački borio” (51), dodeljuje se hiljadu i petsto forinti
mesečno, i odobreno mu je da se slobodno šeta po gradu i da pripasuje sablju, svedoči Đurđević. (59)
Kapor dodaje prizor u kojem stariji Crnogorac ne da obesnoj deci da se sramno kamenjem bacaju na
pašu, dopuštajući da ga, kad porastu, ubiju ako mogu (96), a veli i da Crnogorci zarobljenim Turcima
spremaju hranu koja “nije vređala njihovo versko osećanje”. (54) Arsenije Pajević, novosadski pisac,
izdavač i štampar, u svojim uspomenama iz Crne Gore i Hercegovine veli da bi se “stari crnogorski
Vuci”, kad bi videli kako se u knjazovo vreme postupa sa zarobljenim Turcima, “levom rukom
prekrstili u veljem čudu svom”. (128) Kapor piše kako knjaz pušta iz zarobljeništva Osman-pašu da
ide kuda god želi i da više nikad u Crnu Goru ne dođe s vojskom (189), kako svi ispraćaju Osman-
pašu, a vojvoda Vukašin, izljubivši se s njim, veli mu da na Cetinje drugi put dođe kao gost a ne kao
zarobljenik. (195) Osim toga, knjaz izdaje “svjedodžbu” kojom se potvrđuje da se “Osman-paša
junački borio u bici na Vučjem dolu, i da je među posljednjim zarobljen, kada mu je nestalo municije”
(200), pa i sam paša veli da je knjaz bio velikodušan prema njemu. (201) Naravno, Kapor nije sakrio
da je jedno knjaz Nikola, a sasvim drugo tipični Crnogorac onoga vremena. Knjaz je, sećajući se
vremena čestih bojeva s Turcima, u kojem su se “sa zadovoljstvom odsijecale glave” i nabijale “na
visoko kolje” iznad cetinjskoga manastira, priznao kako je i sam veoma žalio zbog toga, ne znajući da
li više žali “Turčina ili čoveka”. (97-98) Pita se, pri tom, nije li zbog toga žaljenja možda “bio izdajnik
domovine”. (97) Kapor nastoji da relativizuje isključivost istorijskih mitova. Tako, on na usta knjaza
Nikole, u (navodnom?) intervjuu datom mis Mardžori Evans, veli da su i Turci od svojih starih, kao
i Crnogorci od svojih, slušali iste priče o nabijanju Turaka, odnosno Crnogoraca, na kolac. (138)
Inače, u pitanju je vladalac-pesnik koji je začudio “politički svet” svojom pesmom Turčinu, gde
istočnoga vladaoca naziva “lavom starim”, čijim je osvajanjima on sa svojim narodom stao na put,
i sa kojim će se, ako bude trebalo, ponovo boriti: “A potom se / ipak štovat kâ junaci”. (102-103)
Doista, ta pesma jeste jedno malo kulturno čudo. Ali, to čudo i nije tako veliko ako se ima u vidu da je
knjazov junački imperativ samo naslonjen na standardni epski manir, koji se prepoznaje i u činjenici
da i guslar koji opeva dvoboj austrijskog pukovnika Temela (Tömel) i Osman-paše u pesmi ovoga
drugoga stalno naziva: “junak Osman-paša”. (193)
Kapor nema iluzija o Crnogorcima i Crnoj Gori onoga doba. O tome govore male kulturno-
istorijske skice. Na primer, Crna Gora hramlje u pogledu rafinmana, duhovitosti i emocija. Kapor piše
da kada posilni želi da paši ispriča jednu crnogorsku šalu, ovaj veli: “Nisam primetio da oni umeju da
se šale”. (122) Potom, u njegovoj dramaturgiji, Osman-paša veli mis Mardžori, sa kojom je
u romantičnoj ljubavnoj vezi, na njeno žaljenje zbog zajednički propuštenog vremena na Cetinju:
“Crna Gora nije za ljubav. U brdima se mrzi; na moru voli…”. (167) Onda navodi češkog novinara
Josipa Holačeka, koji, između ostalog, u svojoj knjizi o crnogorskim i hercegovačkim ratovima protiv
Turaka, piše o jednome Crnogorcu koji odbija da bude naslikan pre nego što se jako odlikuje u boju.
(117) I sam knjaz Nikola svedoči o skandalu koji izazivaju njegovo džentlmensko ponašanje prema
dami i njegove sklonosti “ljepoti”. (130-131)
Istovremeno, Kapor ne zaboravlja ni kulturno-istorijske i političke posebnosti Crne Gore.
Hotelska soba pašina mirisala je, veli on, “na jednu malu, slobodnu prestonicu Bogu iza leđa”. (66)
Možda je najupečatljivije o protivrečjima Crne Gore pisao Simo Matavulj, čijim se tekstom služi
Kapor. Matavulj “vedrijim primorcima” kontrastira “sumorne gorštake”, koji ne žive u čistoti, obilju
i jeftinoći; on zatiče kolibe pored nazovi-dvorova, i - što je najbitnije: “prvobitne ljude” pored
“parizlija”-pretendenata, “seoske navike i način življenja, pored odskora unešenih običaja jevropskih,
feudalni duh i duh devetnaestog stoljeća”. (80-81) Matavulj se pita o čemu razgovaraju malobrojni
izolovani mladi ljudi “koji su manje ili više poznali draži kulturnog života (…) u svakidašnjem
saobraćanju sa prvobitnim ljudima“. 85)
Ono što se zbiva u cetinjskom hotelu “Lokanda” - prema Kaporovoj rekonstrukciji - ipak je
samo “mala evropska oaza”. (97, 120)97 Kneževina Crna Gora, sa Crnogorcima, koja ima “aspiracije
prema Hercegovini” (82), i čiji je ratni cilj “oslobađanje naše braće preko granice” (174), zbog čega
remeti planove velikih sila, ipak je samo deo Balkana. U svakom slučaju, hotel “Lokanda” nije čitava
Crna Gora, kao što ni knjaz Nikola nije svaki, odnosni tipični Crnogorac. Takvo razlikovanje svakako
važi i na drugoj strani, to jest, za Osman-pašu i tipične Turke onoga doba?
2.1.2. O Turcima se u Kaporovom delu govori na tri nivoa. Najpre je reč o Turcima uopšte, kao
osvajačima; potom je reč o jednom izuzetnom Turčinu, Osman-paši (Čerkezu, poreklom); najzad, na
trećem nivou govori se o Zuki Džumhuru, Muslimanu, i njegovim odnosima prema Turcima i turskoj
civilizaciji.
2.1.2.1. Generalno, odnos Crnogoraca prema Turcima u vreme o kojem piše Kapor jeste odnos
prema zavojevačima. O tome svedoči proglas knjaza Nikole: “Crnogorci! (…) Skoro su pet vjekova,
kako sila turska gazi veći dio naroda našega i pustoši najljepše zemlje stare i velike države srpske”.
(28) Nadalje, govori se o narodnim ustancima za oslobođenje, te o poslednjem ustanku, koji se iz
Hercegovine širi sve do Bugarske. (29) Sam Knjaz pisao je u izgnanstvu da se u ono doba na Cetinju
i nije govorilo o nečem drugom “do o Turcima i o ratu”. (97) U takvim okolnostima izgrađuju se
i odgovarajući etnokulturološki i etnopsihološki stereotipi. Na primer, u opkladama o tome hoće li
paša održati reč i vratiti se iz Kotora, gde je igrao jednu od svojih najvećih partija, ili pobeći, neko (od
Crnogoraca, naravno) citira vladiku Rada: “…Niko krupno, ka Turčin ne laže” (174); a austrijski
pukovnik Temel istim povodom veli: “Znam ja dobro tursku oficirsku reč”. (176) Sam Kapor nije
sklon eksploatisanju sterotipa o Turcima. Samo jedno prilikom, kad govori o pašinoj “otmenoj
ravnodušnosti prema porazu, prema svojoj sudbini i svetu”, on veli da je u pitanju “učtiva
nezainteresovanost, svojstvena junacima Ljermontova, Puškina, Bajrona ili, u naše vreme, Albera
Kamija”, a ne neka “pomirenost orijentalnog tipa”. (35)
2.1.2.2. U pitanju je, dakle, jedna izuzetna ličnost, koja ne predstavlja tipičnog Turčina, već se
od njega veoma razlikuje. Kapor insistira na tim razlikama, između ostalog, i navođenjem Arsenija
Pajevića, koji direktno kontrastira obrazovanog i evropski uglađenog pašu i ostale turske oficire. Paša
je, veli, bio “potpuno obrazovan i evropski uglađen čovek”, koji se služio mnogim jezicima. “Svi
drugi turski oficiri behu nemili, nepristupačni, neotesani kao prave Turčekanje, s kojima se niko nije
družio, niti na njih glave obraćao”. (127/128) Kapor prihvata sliku o paši “kao velikom, šarmantnom
gubitniku” (34/35), hrabrom i časnom borcu koji, prema Đurđeviću, poziva Crnogorce da pucaju
u njega, jer odbija da se preda. (43) Najzad, simpatije se prepoznaju i u tipičnom kaporovskom maniru
pripisivanja paši ponašanja jednoga savremenoga gradskog “lafa”, koji mangupski pali banknotu od
sto forinti kako bi sitničavom austijskom pukovniku Temelu osvetlio pod da pronađe svoju izgubljenu
paricu od četvrt forinte. (91)
2.1.2.3. Najzad, kako stoji stvar sa Džumhurovim odnosom prema Turcima. On je, videli smo,
prema Kaporu, na izvestan način sebe identifikovao sa Osman-pašom. Ali, to nije bila samo
identifikacija na nivou izuzetnih personalnosti, već se radilo i o svojevrsnom kulturno-istorijskom
identifikovanju, što, smatra Kapor, i nije neobično za jednoga muslimana. Kapor je naknadno
ustanovio da je Džumhur od njega krio “užasne scene” bitke na Vučjem dolu: “On verovatno nije
97
Knjaz Nikola, u intervjuu mis Mardžori, ovako komentariše svoj i pašin mladalački boravak u Parizu:
“Mladost - ludost. Dva divljaka s kraja svijeta u gradu svjetlosti!”. (136)
mogao podneti tako strašan poraz Turaka. Njegove česte prepirke i svađe po beogradskim kafanama
upućuju na to. Kad god bi se zapodela rasprava o Srbima i Turcima (a to je u Beogradu i danas česta
kafanska tema), Zuko bi ili ustajao od stola ili uletao u prepirku, braneći otomansku imperiju i njenu
civilizaciju, ističući pri tom staro gospodstvo i junaštvo”. (41) Jednom je čak došlo i do tuče, kada je
Džumhur tvrdio da su Turci obavili veliku civilizatorsku ulogu u ovim krajevima (izvorno, kada su
nas “skidali sa grana”), i da, uostalom, “u svima nama ima poprilično turske krvi”. (41) Ali, rasprave
nisu mogle biti česte zbog opšte civilizacijske atmosfere u Beogradu. Kapor ističe laku tolerantnost
beogradskih razgovora o Turcima: “U beogradskom ogovaranju pustog turskog ima prilično
dobroćudne familijarnosti. U međuvremenu, Turci su nam postali nešto slično rođacima”. (42)
Štaviše, on podseća kako Srbi, ne razmišljajući, mogu da povrede “ljude druge vere”, kada, na primer,
koriste uobičajenu izreku za nehajni odnos prema nečemu ili nekome: “proći kao pokraj turskog
groblja”, pitajući se kako bi bilo Srbinu da čuje da neko na isti način poredi nešto “potpuno nevažno”
sa “pravoslavnim grobljem”.
2.1.3. Pravi je čas za pogled na mesto Muslimana, to jest poturčenih bosansko-hercegovačkih
hrišćana, u ovome romanu. Dakako, opet se radi o Zuki Džumhuru, tako da i nije u pitanju generalni
odnos prema Muslimanima. Džumhur je iz porodice “čuvenog beogradskog imama i uglednog
masona” (13), u čijoj je kući Kapor gošćen na svečanim ručkovima tipično muslimanskog jelovnika.
Njegovi preci, veli Kapor, bili su “hercegovački muslimani, ljuti Konjičani”. (33) Jedan plemeniti,
talentovani, skromni i religiozni čovek (bio je “veoma pobožan”, 206), dakle, bolji od svojih tipičnih
sunarodnika, ostao je veran svojoj civilizacijskoj matrici, i, prema Kaporu, verovatno patio zbog
svoga interkulturalnoga položaja: “Sećam se, te noći kad je zarobljen Osman paša, Zuko se napio kao
zemlja”. (44) U svakom slučaju, Kapor ne insistira na muslimanskom konvertitstvu na Balkanu, i ne
podseća na daleko hrišćansko poreklo balkanskih Muslimana (Bošnjaka).
2.1.4. Najzad, kako stoji stvar sa drugim narodima koji se pominju u ovome romanu, odnosno
čiji su predstavnici uvedeni u dramske situacije hotela “Lokanda”?
2.1.4.1. Austrijanci se, u liku pukovnika Temela, ponašaju kao velika sila. (82) Ali,
“ozloglašenog i omrznutog” Temela (Matavulj, 83) guslar opeva kao “Ćesarevog slugu”, koji gubi
glavu od “junaka Osman-paše” (193), u izmišljenoj epskoj varijanti boja, u kojoj je paša “Švabi prsa
rasporio”, i naravno, izvadio mu srce. (194) Tako, u današnjoj kvazi-guslarskoj pesmi i “Švabe znaju”
za čuveni Vučji do. (216) A “Švaba” je, naravno u srpskom jeziku, pogrdni naziv za Nemca.
2.1.4.2. Engleze predstavlja mis Mardžori Evans, koja se - prema zapisanim rečima Zuke
Džumhura - nalazila “u svetu gde su se još uvek borili varvari“ (61), i koja je pripadala tipu žena
“koje su u stanju da svirepe brđanske spektakle, u Africi, Indiji ili Irskoj, posmatraju bez uzbuđenja,
sa radoznalošću lovca na leptire ili savremene turistkinje, čije emocije ne prodiru dublje od očiju”.
(60) Kapor se potrudio da takav stav i ilustruje. U “Lokandi” guslar počinje da peva, “okružen
ovlaženim očima Crnogoraca, ravnodušnošću Evropejaca i blagom nezainteresovanošću mis Mardžori
Evans”. (73) Konačno, mis Mardžori pokušava da pašu odvoji od ratovanja: “Ti mali ratovi oko
kamene pustinje koja nikome nije potrebna…”. (169)
2.1.4.3. Ruse “zastupa” slavenofil, knez Božidarevič, poznavalac balkanskih političkih
neprilika, koji je bio u “gotovo otvorenom neprijateljstvu s pukovnikom Temelom”, ali čak i sa
generalom Belimarkovićem, predstavnikom srpske vrhovne komande pri štabu knjaza Nikole, jer ga
je “s pravom smatrao austrofilom i neprijateljem Rusije”. (84) No, premda navodi Tolstojeve reči
o želji celoga ruskog naroda da pomogne svojoj jednovernoj, herojskoj i napaćenoj braći, i uvodi
u svoju priču i slučaj pukovnika Rajevskog, odnosno Vronskog iz Ane Karenjine (161), Kapor ne
propušta da se pridruži razbijanju jednoga važnog i starog stereotipa o Rusima kao spasiocima Srba.
Naime, knjaz Nikola optužuje Evropu da “nosi na duši” balkanska “krvoprilića”, premda se vazda “u
njima pojavljuje sa maslinovom grančicom”. (135) Strahujući da bi Rusija mogla iskoristiti srpske
ustanke, “pokret svoje braće”, za pokoravanje Turske, Evropa stalno gasi balkanske oslobodilačke
vatre. Ali, ni Rusija ne igra ulogu koju Srbi očekuju, pa knjaz veli: “Bog visoko, a prijatelja nema!
Rusija, naša stara prijateljica, ohladnjela, postaje skoro ravnodušna… Naši dobri prijatelji Rusi, doma
inače razložni i veoma obzirni, na odstojanju i jerarhiji činova skloni, dolaze kod nas sa nekom
naduvenošću, kao u podjarmljeni narod!”. (134/135)
2.1.4.4. Ima i jedna mala ali značajna reč o Bugarima, opet iz proglasa knjaza Nikole. On veli
da je “plamen ustanka” iz Hercegovine obuhvatio i “braću našu u Bosni i narod bugarski, brata našega
istoga i po krvi slovenskoj i po krstu pravoslavnom”. (29) Biće da je negativni stereotip o Bugarima
izrastao znatno kasnije, u balkanskim ratovima, i u Prvome i Drugome svetskom ratu, ali Kapor ovde
ostavlja na delu reč knjaza Nikole ne pokušavajući da je relativizuje.
2.2. Zbog toga što su određena piščeva kulturno-istorijska shvatanja našla izraza u tekstu
scenarija, dokumentni smisao romana pomeren je od momenta pisanja scenarija prema momentu
pisanja knjige. Naime, ako je tačno da priče obavezno nađu one kojima su namenjene, nije nikakvo
čudo da zaboravljeni scenario nađe svoga pisca upravo u vreme kada postaje suštinski zanimljiv
i provokativan zbog istorijske i političke aktualizacije, tj. kada počne da predstavlja neku vrstu
odgovora na novootvorena socijalno-istorijska i duhovno-istorijska pitanja. Dokumentni smisao
otkrićemo u momentima Kaporove savremene motivacije, koja se polako obelodanjuje u sporadičnim
detaljima teksta, a potpuno u poslednjim poglavljima romana.
2.2.1. Najpre valja pogledati kakav je Kaporov odnos prema savremenosti u kojoj živi, i u kojoj
je i nastajao tekst scenarija. U pitanju je odnos prema vladajućoj komunističkoj slici sveta
i odgovarajućoj stvarnosti. Taj odnos biće indikativan i u njegovom karakterisanju prijatelja,
Muslimana Džumhura. Kapor, sa prepoznatljivom setom, piše o životu u prvim decenijama
komunističke vladavine, gde je buntovni deo mlade generacije “ludovao” za filmom i odlično
poznavao klasična i neka avangardna dela sedme umetnosti - u doba kada su “snimani isključivo
partizanski filmovi i jeftine komedije”. (21) Mladi su pisali scenarija i “neumorno ih nudili gluvim
filmskim kućama, u kojima su vladali policajci i demobilisani oficiri”. (21) Vlastodršci su uživali
privilegiju “zatvorenih projekcija”, gde su prošvercovani buntovnici mogli videti neke filmove koji
naravno neće biti otkupljeni. Takvi su filmovi bili dosadni cenzorima i njihovim “primitivnim
ženama”. Oni su čeznuli “za sovjetskim ratnim filmovima, mada to nisu smeli čak ni sami sebi da
priznaju, jer je njihova partija bila u zavadi sa bratskom sovjetskom partijom boljševika. Uživali su
zato, kao i njihov Vođa, u vesternima i filmskim operetama u kojima je pevao tenor Mario Lanca”.
(22) O tome kakva je bila komunistička vlast Kapor piše objašnjavajući razloge Džumhurove
identifikacije sa Osman-pašom: “Obojica su bili zarobljenici nedovoljno rafinirane sredine”,
i predstavljali “retke i skupe igračke u rukama poludivlje dece”. (75) “Čitavo svoje umetničko delo Z.
Dž. je stvarao pod vladavinom poluobrazovanih, nedoučenih kabadahija, koji su želeli da imaju svoje
dvorske lude, pesnike, muzikante i zabavljače. Bio je, dakle, talac jednog primitivnog sistema, koji
nije mogao razumeti istančanost njegove gotovo dekadentne umetnosti istočnjačkog filigrana”. (75)
Time se Džumhurova sklonost prema piću, kao i sklonost najdarovitijih pojedinaca njegove
generacija, veli Kapor, može razumeti kao “bekstvo od jednog poluobrazovanog totalitarnog režima”.
(93)
Što se, pak, Crne Gore tiče, ona je danas svakako bez knjaza Nikole i njegovih vojvoda, ali sa
knjazovim bizarnim i odrođenim unukom (koji je uredni katolik, 210), i sa novim, naoružanim
kockarima - potomcima onih vojvoda. (212) Crnogorci i dalje imaju strah od (likovne) umetnosti,
samo što se ovaj put čude hepeninzima i instalacijama cetinjskoga Bijenala avangardne umetnosti,
koje je upriličio princ Nikola II Petrović. (213)
2.2.2. Šta je sa Jugoslavijom? Kaporova priča centrira se oko tri vremenska momenta: bitka na
Vučjem dolu (1876), pisanje scenarija za film “Zelena čoja Montenegra” (1967), i naknadno
pronalaženje rukopisa scenarija, tj. pisanje knjige (1991). Problem Jugoslavije, prirodno nije mogao
biti postavljen u vezi sa prvim momentom, gde se razmatra sudbina Crne Gore i Srbije; u okviru
drugog momenta, Jugoslavija je opisana samo preko primitivnog komunističkog totalitarizma; treći
momenat prisiljava Kapora da se dotakne Jugoslavije kao državne zajednice. Naime, radi se o opisu
sahrane moštiju knjaza Nikole na Cetinju 1990, gde je ritualu prisustvovao i praunuk knjazov, princ
Nikola II Petrović Njegoš. Nikola II opisan je kao ekstravagantni stranac, u suštinskom smislu, koji se
bavio bizarnim kulturnim poslovima, i kupao na Svetom Stefanu, dok je iza crnogorskih planina
“besneo (je) građanski rat”. Tu se Kapor dotiče rata u Hrvatskoj 1991, i, naravno, dotiče se i Hrvata:
“Potpomognuti od Nemačke, Austrije i Mađarske, Hrvati su tog leta 1991. odlučili da istrebe
pravoslavni živalj, pa su napali Srbe u Krajini. Hercegovci su se, baš kao nekad, digli da ih brane,
a Crnogorci pritekli u pomoć. Umesto da pomognu i spreče pokolje, zapadne sile su počele da pletu
diplomatske konce. Pravoslavna Rusija, i sama u nevoljama do guše, ostala je suzdržana, po strani.
‘Bog visoko, a prijatelja nema…’”. (212) To je sve. Kratko i neproblematizovano. Kapor još smatra
da je prinčevo zalaganje za demilitarizaciju Crne Gore besmisleno, jer je tako nešto moguće isto kao
i “desalinizacija Jadranskog mora”. (214) A prinčevo odbijanje da prisustvuje svečanostima u vezi sa
značajnim životnim i državničkim godišnjicama svoga pradede zbog gnušanja nad “besmislenim
ratom”, kao i njegov poziv Crnogorcima “da se smesta vrate sa fronta svojim kućama” (214) navodi
takođe sasvim kratko, i bez komentara. Sam Kapor putovao je dubrovačkim ratištem u zimu 1991,
“kada se rat već preneo i na same crnogorske i hercegovačke granice”. O tome najpre izveštava
mirno: “Putovali smo obalom kroz avetinjski predeo spržen mržnjom, okupan suncem pod blagim
burinom, duž opustele magistrale izrovašene rupama granata i tenkovskim gusenicama. Kuće su bile
spaljene. Čempresi crni”. (215) Onda je njegov duh, kako veli, po modelu Džumhurove identifikacije,
našao utočište u liku, delu i ijekavštini Martina Đurđevića, čineći od njega “skromnog hroničara”
novoga rata na hercegovačkom tlu. Taj hroničar sada beleži atmosferu u jednom “drumskom
svratištu” prepunom “naoružanih seljaka i vojnika”, kada je iznenadni muk najavio novu guslarsku
pesmu o bici na Vučjem dolu, iz grla mladića u “nagoreloj i izrešetanoj kuršumima” maskirnoj
uniformi, i uz rafale iz automata “oduševljenih slušalaca”, između strofa. I Kapor je u transu:
“Vrijeme kao da se vratilo unazad sto i petnaest godina”. (216)
2.2.3. Vreme, očito, ne predstavlja veliku prepreku kad su u pitanju istorijska sećanja i strasti,
pogotovu na Balkanu, gde se nikad ne zna koji će sloj kolektivno nesvesnoga iznenada vaskrsnuti.
Tako su se vreme i događaji, i možda sam đavo, poigrali okolnostima, i Kapora ponovo uvukli
u staru-novu priču o Srbima i Muslimanima, vraćajući mu u ruke izgubljeni tekst scenarija: “Igrom
slučaja dobio sam tu fasciklu posle dvadeset i četiri godine”. (19) Nema razloga ne poverovati u ovu
“igru slučaja”. Ali, ima razloga pomisliti da Kaporova motivacija za pisanje knjige nije bila samo
u ravni oživljavanja uspomene na prijatelja, već da su duh vremena i mesta učinili svoje. O tome
najbolje svedoče završne stranice knjige, o ratu u Hrvatskoj, za koje autor želi (jer, zašto bi inače bile
tu) da imaju i te kako veze sa opisanim događajima od pre sto i više godina.
2.2.4. Neukusno je dirati u privatnost autorovu, i u njegove uspomene na prijatelja. Ali, bez
strepnje zbog nedelikatnosti može se analizirati njegov Z. Dž. kao književni lik. Između ostalog,
i zbog toga što je taj lik Musliman - sa tipičnom stereotipnom crtom: on jeste vernik, nepoćudan, ali
nije - poput Kapora - suštinski protivnik totalitarizma, već dvorski antirežimlija i, u osnovi,
deklarisani “titoist”. “Kao starovremski čovek osećao je nostalgiju za Austro-ugarskom, čiji je jedan
skromni podnarednik postao jugoslovenski car! Kad već nije stigao da živi u Šenbrunu Franje Josifa,
ove posete balkanskom dvoru njegovog podoficirskog dvojnika ispunjavale su ga zadovoljstvom”.
(142) To bi, verovatno, trebalo da znači kako je Z. Dž. bio po vokaciji dvorski galamdžija, svejedno
da li je u pitanju “crno-žuta” ili “crvena” monarhija. Naravno, ovde bi se mogao nadovezati čitav niz
istorijskih asocijacija, kada bi to bilo od značaja za naš posao.
Za nas bi moglo biti značajno da Kapor ovog svog simpatičnog zemljaka i prijatelja ceni u toj
meri da povodom rata 1991, po zlu pominje samo Hrvate, a na Muslimane sasvim zaboravlja, što bi
nekome moglo biti neobično. Da li je i to ostatak izvesnih prijateljskih ustupaka iz vremena
zajedničkog pisanja scenarija
Najzad, možda bi moglo biti zanimljivo i to što je došlo do izvesnog pomeranja u epskome
položaju “Crnogoraca” i “Srba”, za koje, doduše, nije odgovoran Kapor. Naime, prvobitno guslarsko
opevanje bitke na Vučjem dolu, ono izvorno, odmah iza bitke, u cetinjskom hotelu “Lokanda”
pominje “ljute Crnogorce” (75), dok ono naknadno, iz 1991, i uz rafale iz automata, pominje Srbe.
(216) Savremenici bitke znali su ko se tukao sa Turcima, dok potomcima to znanje sve više izmiče.
Mi prepravljamo prošlost, dok svet ostaje isti. Svet je za Kapora ostao takav kakav je bio; on odavno
ne čezne za njim - od kada je prozreo mladalačku opsenu svoje generacije, koja je taj svet zamišljala
“potpuno pogrešno”. (23) Evropa je i dalje stara politička kurva, Rusija posrnula, prijatelja nema…
Bog je, kao i uvek visoko. Čoveku ostaje da bude sam sa svojima, sa precima i sa istorijom. Kaporova
mladalačka pobunjenička (antikolektivistička) vizija sveta, i iz nje izrasla urbana, građanska slika
sveta, ustukle su pred probuđenim kolektivističkim pogledom nacionalalnog intelektualca.
3. Ovaj roman nastao je, kako smo videli, iz raznih izvora: iz rekonstruisanog teksta scenarija,
koji se temeljio na Džumhurovoj priči Sužanj na Cetinju, raznih memoara, putopisa, ispovesti,
istorijskih dokumenata, i stoga nam se predstavlja kao rekonstrukcija dokumentarnog materijala. Po
pravilu, takve konstrukcije u srpskoj književnosti nikada ne igraju na kartu artificijelnosti
i intertekstualnosti, u postmodernom smislu, već u tradicionalnom maniru fingiraju potpunu istorijsku
vernost i “činjeničnost”. U tom pogledu, i ovaj roman ne predstavlja izuzetak, jer mu nije stalo do
primata forme, već do ubedljivog posredovanja izvesnih ideja, koncepata i vizija.
3.1. To bi se možda moglo ilustrovati i tumačenjem smisla naslova romana, sasvim poetičnog
zvučanja, koji sa odmicanjem kroz tekst, tj. sa utapanjem u romaneskni kontekst, biva sve manje
poetičan a sve više političan.. Naime, zeleni se čoja na kockarskim i bilijarskim stolovima hotela
“Lokanda”, kao i u salonu broda “Messine”. (78, 98, 204) Oko te čoje podiže se napetost (86), i stiče
uverenje da se sudbina drži u svojim rukama (90), pa se u konačnom ishodu igra sama igra života:
“pašin život se zakotrlja po zelenoj čoji astala…”. (204) No, ne radi se samo o pojedincima, čiji je
svet života, poput pašinog, sveden na “sudbinsku zelenu čoju” (166), niti je u pitanju samo “zelena
čoja astala” (204), kao što ni igra na tim stolovima nije samo igra karata, kockica i kugli, već i igra
istorije. Po svemu sudeći, zelena čoja Montenegra mogla bi predstavljati tle na kojem se igra
i odigrava sudbina jedne zemlje i jednoga naroda, odnosno sudbina nekolikih zemalja i naroda. Nije
nimalo slučajno što se za kockarskim stolovima ovde susreću Crnogorci i Srbi, Turci, Austrijanci,
Rusi, Englezi… Sabrala ih je istorija, i oni - hteli ne hteli - igraju kako svoju igru, tako i igru onih
istorijskih, političkih, diplomatskih, kulturnih i duhovnih supstanci koje voljno ili nevoljno
predstavljaju i zastupaju. “Zadimljene noći mešale su se u rasutom špilu dama, kavaljera, kraljeva,
vojvoda, serdara, konzula, evropskih hohštaplera i stranih dopisnika, u vrtlogu hazarda, blefiranja
i zveketa talira - život i svet pretvorili su se u zelenu čoju u srcu Montenegra”. (177/178)
Civilizacijske razlike i suprotnosti sudaraju se i za zelenim stolom: “kao da su se za zelenom čojom
Montenegra sukobila dva sveta: račundžijski Zapad i iracionalni Istok”. (184)
3.2.1. Karakteristični formelni momenat ovoga romana za mene je upadljivi novinarsko-
televizijski žargon na samom kraju romana, kada se pisac određuje prema ratu u Hrvatskoj 1991:
“Potpomognuti od Nemačke, Austrije i Mađarske, Hrvati su se tog leta 1991. odlučili da istrebe
pravoslavni živalj, pa su napali Srbe u Krajini…”. (211/212) Ovaj deo teksta odudara od tona i stila
čitavoga teksta romana, dakle, nije književni žargon koji je u knjizi već korišćen, već pre žargon
režimskoga novinara, bez književničkog upita, dileme, sumnje… U tom delu teksta nema ni traga od
nastojanja da se u likovima neprijatelja-Hrvata otkrije “što više istančanosti i dostojanstva” (33),
kakvo je nastojanje Kapor ranije demonstrirao u slučaju neprijatelja-Turaka. Možda je to zbog
odsustva istorijske distance, ili zbog toga što i ne piše detaljno o Hrvatima, ili, pak, samo stoga što
prijatelj Džumhur nije bio Hrvat? Možda ćemo odgovor naći u nekom novom Kaporovm romanu, koji
bi se mogao podrobnije baviti pomenutim ratom?
3.2.2. Drugi karakteristični momenat ovoga romana mogle bi biti guslarske pesme koje se tu
i tamo navode u tekstu. Ali, ovoga puta ne zbog toga što se u jednima pominju Crnogorci a u drugima
Srbi, i što su u njima Turci junaci a Švabe omražene. Ovde je zanimljivo to što su starije guslarske
pesme ispevane u tradicionalnom desetercu, dok je novija guslarska pesma, iz 1991, ispevana
u osmercu. Razume se, Kapor nije ispevao ni starije ni novije. Ali, stručnjak za istoriju versifikacije
mogao bi možda iz ove formelne odlike izvući i neke indikativne zaključke u pogledu autentičnosti
ovoga osmerca u novijoj produkciji guslara sa automatom “topmsonom”, iz čega bismo mi mogli
ponešto zaključiti u pogledu primerenosti epskoga literarnog i životnog nastrojenja našoj novijoj
životnoj situaciji.
2.17. Slobodan Selenić: Ubistvo s predumišljajem (1993)

1. Glavna junakinja romana, Jelena Panić, studentkinja dramaturgije, piše ili, kako sama kaže,
“pabirči” iz raznih izvora, roman o “ljubavnom životu svoje bake Jelene”. Lepotica građanskog
Beograda, Jelena Ljubisavljević, pastorka Stavre Aranđelovića, predratnog industrijalca, ispunjena
i opterećena socijalno-incestnom vezom sa “bratom” Jovanom, Stavrinim sinom iz prvog braka,
nakon završetka Drugoga svetskog rata - radi izbavljenja uhapšenog očuha - ulazi u čudnu
i neočekivanu avanturu sa moćnim i sirovim majorom OZNE, Krsmanom Jakšićem, koga na kraju
balade očajni Jovan ubija i, potom, oduzima i sebi život. Istovremeno, tokom konstruisanja romana,
usamljena Jelena Panić doživljava istinsku ljubav sa ranjenikom iz poslednjega balkanskog rata
u Hrvatskoj, Srbinom iz Grubišnog Polja, Bogdanom Bilogorcem, koji, oporavljen, ne uspeva da
odoli zovu rodnoga naciona, vraća se u besmisleni rat i - gine na frontu. Jelena mu pronalazi grob,
sahranjuje ga u Beogradu, i odlazi zauvek na Novi Zeland, kod svoje nevoljene majke.
2.1. Slobodan Selenić i u ovom romanu suprotstavlja dva sveta: ugroženi svet krhkoga
građanstva i surovi svet seljačko-komunističke navale. On ne krije nastojanje da pokaže kako pred
natupanjem ovoga drugoga sveta padaju sve građanske vrline, vrednosti i dometi, i kako se rasipa
mogućnost civilizovanoga života u mirnoj radinosti i kultivisanom okruženju. Pisac već naslovom
romana insitira ne samo na nesrećnom i očajničkom, dakako bezuspešnom, pokušaju obračuna sa
svetom koji je neuporedivo uspešniji u ubijanju, već i na zlokobnoj i davno pripremljenoj osveti toga
sveta onome delu današnje generacije mladih koji bi hteo da se oslobodi nasleđene ideologije krvi
i tla, kao i prividno različite, ali u militantnosti komplementarne - komunističke ideologije. S obzirom
da se priča koncentriše oko problema skrhanoga građanskoga sveta u sudaru sa tradicionalističkim ili
progresističkim primitivizmom, ispostavlja se da polju izražajnog smisla ovde pripada i deo onoga što
sam kod većine drugih interpretiranih romana obično dešifrovao kao dokumente pogleda na svet jedne
klase, dokumente građanske ili nacionalne vizije sveta. Ovde je građanska vizija, zajedno sa samim
građanskim svetom, koji se tek pomaljao kroz busenje istorije, ugrožena pre svega od strane
komunističko-partizanske violentnosti, izgrađene na dobro nađubrenom tlu tradicionalne seljačke
podozrivosti prema građanstvu. Ko su “Selenićevi” komunisti-partizani?
2.1.1. Komunisti-partizani predstavljeni su kao bahati “balavci” (Selenić 1993: 11)
“prostačkog” držanja (15), zagovornici “mlade i preke filosofije istosti”, čija je pravila ponašanja
postepeno, premda nevoljno, “usvajao i preživeli ostatak građanskog Beograda”, desetkovani
zagovornik “prava na različitost”. (25/26) Doktor filosofije Branko Kojović, novinar-kolega Jelene
Ljubisavljević, i stoga glavni svedok-informator u spisateljskom istraživanju Jelene Panić, veli da je
reč “partizan” svojevremeno, građanskim savremenicima, označavala “Dronjave partizane i Ruse
u masnim ušankama i rasklimatane kamione, spiskove streljanih poznanika objavljene u ‘Politici’…”,
a da je tokom pedeset godina komunističke vladavine ta reč ideološki našminkana do falsifikata:
“Koliko se samoobožavanja, mržnje, laži, priča, uspomena, filmova, memoara slilo u tu reč za pedeset
godina”. (18) Taman toliko da se danas više ne prepoznaje njen pravi smisao, tj. ne raspoznaje pravi
lik onih koje je ta reč označavala: “Iz očiju onih mladih montanjara sijala je glad, zavist i surovost,
neka nemilosrdna, dakle nepravedna i okrutna, pravda”. (19) Najprostije: “Komunisti su hulitelji,
skrnavitelji” (29), veli stari Kojović, koji veruje da partizani-krsmani nisu lagali poput političara, da
su verovali u svoju ideju i “bili u transu koji ih je, jedno vreme, makar, činio medicinski slepim
i gluvim za strašne nepravde koje su u ime svoje pravde činili”. (111) Te nepravde nisu ništa drugo
nego mnoštvo “nevinih glava” što su se “tih dana kotrljale po kaldrmi širom Jugoslavije, više nego
u tursko doba”. (109) U doba partizanske “vartolomejske” vladavine, koje je prepokriveno
ograničenom i prisilnom istinom pobednikâ, nije se priznavao patriotizam, niti su oni pravili razliku
“između antikomunizma i profašizma. Ko nije bio s partizanima, taj je bio za Nemce, i nikako
drugačije!”. (121) Pri tom, sami su bili dvolični jer im kao antifašistima nije smetao Staljinov pakt sa
Hitlerom - prepričava Kojović Jovanovu tiradu iz ljotićevske epizode. (126) Partizani su prezirali
i zatirali svaku individualnost i privatnost: “Lični život, izdajnička gadost, smrdljivi, raspadajući
ostatak prošlosti. Hvalevredno je voleti socijalističku domovinu, a mizerno svoj zavičaj, treba
obožavati maršala Jugoslavije, i biti ravnodušan prema ocu, ispravno je brinuti za radničku klasu
i omladinu, ali ne i za svoje prijatelje i decu. Već o ljubavnici ili draganu - da ne govorimo”. (220)
Takav moral svakako je bezbožnički i silnički. O Krsmanu stari Kojović veli: “Mislio je da je Bog,
a bio je batina”. (219) Oduzete kuće naseljene su “partizanskim bašibozukom” (222), a nove vlasti
jurile su “nacionalne izdajnike”, “političke protivnike” i “klasne neprijatelje”, ne mareći, “preki
i moćni”, za pravo i “sudske detinjarije” (222-223), pogotovu kad je pred njima kakva “pizda
gospodska”. (224)
Jovan Aranđelović smatra da je major, pa potpukovnik, Krsman Jakšić, koji predstavlja prototip
seljaka-partizana, naprosto “partizanski zulukafer” - kako ga je nazvala Jelena - ili jednostavno
“zulukafer” (40, passim), a da su oni koji svakodnevno streljaju “sluge okupatora” i “izdajnike”,
objavljuju spiskove streljanih i, poput Marka Ristića, licemerno komentarišu ta streljanja (101/102),
naprosto - “svinje” (41-43), sa kojima odasvuda nadiru i horde različitih “ogavnosti”. (45) Suočen sa
Krsmanovom pobedničkom namerom da izabere za sebe upravo njihovu porodičnu kuću, u kojoj bi
zajedno živeli obezvlašćeni vlasnici i otimači slobode, imovine i žena, i sećajući se tim povodom
Jeleninog neočekivanog pokušaja da u “partizanskom zulukaferu”, “oznašu” i “seljačini” prepozna
i nešto neobično, tj. i “neke ljudske osobine (…), čovekolike. Paraljudske” (40, 172), iz nekada
zaprepašćenog a sada pobesnelog Jovana “provaljuju (…) kao prirodna nepogoda (…), tako
nepokorne i tako razularene” reči, koje se ovde moraju navesti u svoj svojoj elementarnosti: “Šta će ti
kuća, Jelena, svaka kuća u kojoj su oni štala postaje (…) - oni smrde na strv, Jelena, oni lopatom
zatuku svoje ostarele očeve, a mi od njih tražimo da spasavaju našeg Stavru, oni guzicu brišu prstom
o zid, Jelena, oni vatru potpaljuju Pesmom nad pesmama, oni štuju krave više nego žene, jer su jače
i jeftinije se prehranjuju, osvesti se Jeleno, oni pevaju kao što vuci zavijaju, oni ne čitaju, Jelena, oni
riču, vaške ne trebe, šugu ne leče, oni će za jednu šljivu ubiti, Jelena, oni će bratu oko zbog
marksizma iskopati, oni će ulice beogradske preorati da ih podsećaju na zavičaj, Jelena, oni prde
u crkvi, ishraknjuju se za trpezom, jebu ovce, Bogorodici pičku na ikoni crtaju, zulukaferi, Jelena,
osvesti se, Jelena, oni…” (174) Tako govori talentovani, uglađeni, melanholični, pomalo
neurotizovani, a svakako poraženi intelektualac i daroviti pesnik Jovan Aranđelović.
Nekadašnji beogradski student i “laf”, a sada poseljačeni i zapušteni bivši komunistički robijaš,
Slavko Vrcalov, veli da su partizani bili surovi otimači (“Životinje su to bili, kake se ne pamte”, 190),
i da ih je obeležavala “pasja partizanska čegrst - ne može siroma nego gazdu mrzeti”. (191)
2.1.2. Moglo bi se očekivati da pri ovakvoj slici partizana-komunista, kod Selenićevih
građanski orijentisanih likova četnici dobiju sve bitne kontrastne prednosti, pogotovu kad se ima
u vidu da je doba devedesetih vreme u kojem se preokreću istorijske ocene i kvalifikacije: “Bivši
svekrivi postaju sveci; bivši sveci postaju repati đavoli”. (129) No, nije baš sasvim tako. Naime, stari
Kojović razume Stavru Aranđelovića, koji je “vrlo izdašno, velikim sumama novca, pomagao Dražu
i ravnogorski pokret”, jer je to naprosto morao da čini.98 Ali, on sam veli da nikada nije voleo četnike.
Nije ih voleo čak ni u početku, kada su “na Ravnoj gori stali okupljati najbolje ljude spremne da pruže
otpor okupatoru, ali razuman otpor, obziran prema opstanku naroda, ne otpor koji šinu uništenu
u partizanskoj diverziji plaća sa sto nevinih glava”. (122) On ne spori da su četnici bili “antifašisti
i rodoljubi”, ali njegovo svojevrsno gađenje prema njima nije bilo političke već prosto građansko-
civilizacijske prirode - u kom pogledu četnike ne razlikuje od partizana: “Ja nisam voleo četnike iz
sličnih razloga iz kojih nisam voleo ni partizane, jer su i jedni i drugi regrutovali seljački šljam, našu
nesretnu, neokupanu, divlju Srbiju koja mrzi grad, gospodu, svaku učenost, svaku radnu solidnost, sve
što se i za pedalj uzdiže iznad običajne, higijenske i duhovne zapuštenosti najvećeg dela naroda. S dve
strane dolazeći kao bujica, sa Kozare i sa Ravne gore, kaljuga je preplavila Srbiju”. (123)
98
Stavra, koji je inače smatrao da je Draža Mihailović “bio čestit” (186), na suđenju je izjavio kako je više puta
pomagao pokret Draže Mihailovića uveren da na taj način pomaže “borbu protiv okupatora”, (149) i da je u selo
Ba, na četničku konferenciju, išao “kao patriota, a ne kao političar”. (149) U optužnici Narodnog tužilaštva pri
Sudu za ratne zločine stoji da je svojim prljavo stečenim novcem postao “glavni finansijer zločinačke aktivnosti
četnika Draže Mihailovića, koji u znak zahvalnosti jedan odred svojih koljaša naziva imenom Aranđelovića”.
(152)
2.1.3. Tako se ispostavlja da Selenićevi građanski likovi pre svega imaju odbojnost prema
seljačkom delu svoga naroda, onome koji je još uvek daleko od evropskih kulturnih i privrednh
standarda, ali su svesni da ih distanca koju zauzimaju ne spašava od tipične sudbine malobrojnih-
distanciranih. Za ilustraciju: mrezeći Krsmana, kao tipičnog predstavnika ideološki promovisanog
“naroda”, Jovan izgovara ipak neočekivanu rečenicu: “Mrzim narod”. (170); Jelena (Aranđelović)
izbacuje seljaka-ucenjivača i ratnog profitera Radoja rečima “Marš u svoj brlog, stoko repata” (171);
a i njena unuka Jelena (Panić), koja nimalo nije građanski svilena, govori o “seljačkoj zapuštenosti”
Vrcalova, “musavosti” i zadahu njegove seoske kuće (183), i mrzi selo jer je podseća na populistički
rat koji joj odnosi voljenog: “Jebem ti selo”. (182)
U pitanju je, dakle, sudar svetova, ali ne po etničkoj, nacionalnoj ili rasnoj, već po
civilizacijskoj, obrazovnoj, kulturnoj, duhovnoj i, zašto ne, klasnoj osnovi. U tom sudaru, jedan svet
je poražen; njegovi pripadnici to doživljavaju kao da im je njihov svet oduzet. Nije komunistička
“biblijska pošast” razorila, “rastočila” samo intimni svet Jelene i Jovana (42). Seljaci, u liku Radoja iz
Ripnja, smatraju da je došlo njihovih pet minuta i da su oni sada “bog i batina” (170), dok njihovi
uspešni izdanci, u liku Krsmana, stvarno postaju “batina”. Zato Jovan oduzimanje kuće doživljava
samo kao senku oduzimanja čitavoga sveta: “Nama su uzeli svet. Jedna kuća manje ili više”. (169)
Stvar je, dakle, mnogo ozbiljnija od personalnih gubitaka. Izgubljen je čitav jedan svet, čitav jedan
civilizacijski horizont. O tome svedoči Jelenino pismo Jovanu, iz Pariza, gde je putovala kao
prevodilac, na Konferenciju mira. Pismo počinje rečima “Sveta više nema”, koje Jelena ispisuje
nakon “komemorativnog prolaza” kroz bivšu Mitteleuropu, bivšu Evropu. (198-199) Shvatila je da su
naivno verovali kako su se Beograd i Pariz, Evropa i svet, samo pritajili do svršetka rata da bi ponovo
počeli da žive u svoj svojoj svetlosti nakon ružnoga zimskoga sna. Ali, svet visoke kulture je
generalno osiromašen i u svakom pogledu spušten na nivo “classe national”: “ceo svet je
nacionalizovan”. (202) Nije, dakle, samo Beograd pretvoren u pakao, u “zulukaferski Beograd”, već
je čitav veliki svet nepovratno upropašćen i nivelisan, jer ga ispunjavaju “beznadežno
nacionalizovani, otprosečeni, izjednačeni ljudi čije se potrebe i ukus masovno i u svemu podudaraju”.
(203) Stoga ratni gubitnik nije Hitler, već su najveći ratni gubitnici rafinirani izdanci evropskoga
građanstva, budući su im pobednici “oduzeli svet u kome je moguće živeti prema svome nahođenju
i drukčije nego što propisuje gomila opijena svojim novim pravima o novoj jednakosti svih sa
svačim”. (203) Naime, zulukaferski manir ne dolazi samo sa Kozare i Ravne gore, već Evropu
ugrožavaju pobedničke horde sa Istoka i Zapada: osnovni ton oslobođenoj Evropi ne daju više tihi
Evropljani, već “neuljuđeni Rusi i Amerikanci, u svome načinu sasvim drukčiji od Rusa, ali u prostoti
čudesno slični njima. Sivilo sovjetskih komunista u jednoj tački počne neodoljivo da podseća na
preglasnu, drečavu upadljivost Jenkija. (…) Svet su, Jovane, osvojili opasno neuljuđeni narodi, Rusi
i Amerikanci”. (203/204) Ova “zulukaferska invazija” nije, poput turske, zaustavljena na granici
zapadnoga hrišćanskoga sveta, već je njegov civilizacijski bedem porušen. Toga sveta više nema, jer
u njega lako ulaze “krsmani”, dok preživali ostaci građanske Evrope u njega mogu “ili uz njih, ili
nikako” (205), što će reći, ili bitno izmenjeni i korumpirani, ili nikako. Dakle, nikako: “Novi
gospodari sveta govore ruski i američki, a mi, Jovane, moramo ili zaćutati, ili te jezike naučiti”. (206)
Jedan svet suočen je sa sopstvenom propašću, osuđen je na povlačenje u najdublju unutrašnjost
i iščezavanje. Možda bi neki psihonalitički orijentisani interpretator zaključio kako taj svet već u sebi
nosi klicu vlastitoga utrnuća, koje je najavljeno radikalnom zatvorenošću, suštinskom endogamijom,
koja je ovde i direktno ilustrovana Jeleninin i Jovanovim “incestom”. Njih dvoje su, u sudaru
s neprijateljskim svetom, upućeni jedno na drugo, čak i pri svesti o zlokobnosti takvoga hibrisa (175):
“Prošlo vaše Aranđelovići!” - kaže Jelena Panić. 179) No, u svakom slučaju, taj svet, koji bi možda
iscrpao svoje unutrašnje snage bez sveže krvi, ovde je izložen gruboj i silničkoj transfuziji te nove
krvi. U tom pogledu, pisac nas ostavlja u nedoumici oko biološkoga porekla Jelene Panić: da li je
njena majka sasvim građanskoga, premda problematičnoga, izvorišta (dete Jelene i Jovana) ili pak
čedo “osvežene” mešavine (Jelena i Krsman).
2.2. Sada bi valjalo pogledati šta se u pogledu problema nacionalnog dokumentuje
u Selenićevom romanu.
2.2.1. Najpre, kakav je stav glavnih junaka prema Srbima i srpstvu. Već smo videli da Jelena
Ljubisavljević Aranđelović i Jovan Aranđelović, kao i dr Branko Kojović, svoj identitet grade
u srpskome nasleđu ali građanske a ne seljačke orijentacije, u toj meri da je etničko-nacionalna
dimenzija potpuno potisnuta u drugi plan. Štaviše, seljačko srpstvo potpuno je strano njihovom
građanskom stilu i maniru. O Srbima se, dakle, i srpstvu govori samo kroz prizmu građanskog
maniraa odnosno seljačkog odsustva manira.
Stavra Aranđelović, kao seljak i patriota, prihvatao je tezu Velmar-Jankovića da onaj ko je
komunista ne može biti Srbin, jer su “Srbi vazda bili junaci i patriote, a nikad internacionalci
i komuniste. Dopadala mu se Velmar-Jankovićeva misao da u nas vlada domaćin, a ne ološ, neradnik
i zlikovac”. (121) Ako je on i bio oličenje ovih misli, ne bi se moglo reći da je i tipičan srpski
privrednik seljačkoga porekla.
Jovanov otac, i Jelenin očuh, Stavra, postao je bogataš ali svestan da nije time postao
i gospodin, pa je dostojanstveno nosio “sopstveno seljaštvo”, ne pokušavajući da ga sakrije. Jovan
hvali taj njegov “smisao za hijerarhiju koji našem, na brzinu pravljenom društvu, a naročito srpskom
seljaku - upadljivo nedostaje”. (51) Stvar je potpuno jasna: “Biti seljak (…) nije nikakva sramota.
Nedolično je praviti se gospodinom”. (51) Problem je u tome što Stavra sa ovim osećajem nije tipičan
srpski seljak - koji (seljak) nema smisao za ove odnose - već je upravo retki izuzetak. Inače, Jovan je
bio ponosan na svoj intelektualni kapacitet i obrazovanost u kojoj nije bilo mesta za bezvredne
podatke kao što su, na primer, broj kontinenata i godina srpske mitološke matrice - Kosovske bitke.
(129)
Branko Kojović - povodom Krsmanovog porekla - kaže da je on uvek bio i ostao “srbijanski
seljak”, a “srbijanski seljak ti je iznad svega - dandara,99 nepoverljiv, rođeni hulitelj, ništa mu nije
sveto”. (112) Stoga on i sumnja u čvrstinu Krsmanovog komunističkog “verništva”, budući da ono
počiva na nasleđenoj “rajetinskoj skeptičnosti”, koja se izražava rečenicim tipičnom za “stanje
srpskog seljačkog duha”: “Kuj mi garantuje”. (113)
Bogdan Bilogorac, kao što se može pretpostaviti za jednoga srpskog borca iz Hrvatske, ne
prihvata Kojovićevu ocenu srpskoga seljaka, tj. njegove ukupne zapuštenosti (zbog koje on nije voleo
ni četnike ni partizane): “Vi, gospon-doktore, imate krivo. Srpski narod nije taki. Kaki je taki je, ali
nije onaki kak ga vi opisivate. Ni na Kozari ni na Ravnoj gori”. (123) Onaj ko se bori za srpstvo,
u ime srpstva i za srpske zemlje, ne može drukčije misliti o srpskom etnosu. Bogdan nije mogao znati
da će dobar deo tog “kaki-taki” naroda nepodnošljivo lako zaboraviti i Srpsku Krajinu i njene borce.
Najekstremniji zatočnik “srpstva” u romanu je Bogdanov zemljak, ratnik iz zavičaja, koji ga je
posetio u Beogradu, i koji izgovara najstrašnije reči novije srpske istorije: “Što Srbin ushtjedne, to
danas more i dobit, takvo ti je vrijeme došlo, ja ti velim. (…) Ovo sadi ti je, moj Bogdane, najljepše.
(…) Sve se more, sve se smije. Što nigde nije bilo, sad biva. Rođeni me se ćaća boji”. (155) Takav
kakav je, “žgoljavko” i u telu i u duši, istakao se u zločinu, naravno po nacionalnoj osnovi: “Nijesam
klao. A i da jesam! Dok nije od istočne vjere, valjat ne more. Volim puknut u Rvata neg da mi netko
dade pol svijeta”. (156) On, naravno ne prihvata da ima i “dobrih Hrvata”, a i da ih ima, on ne bi
dopustio “da nas oni nadbiju”, i ljut je na “šonjavog” Bogdana koji nije nikakav čovek jer se ni na
koga “ne srdi”. (156)
Jelenina shvatanja etno-nacionalnog kompleksa prelamaju se kroz njen stav prema gradsko-
seoskom načinu života, prema poreklu i, pre svega, kroz stav prema borbi za “srpstvo” u ratu
u Hrvatskoj 1992. Taj stav je duboko ironijski, sa humornom ili očajničkom intonacijom. Nesrećna
zbog mogućnosti da ranjeni pa oporavljeni Bogdan “ponovo ode da se bori za srpstvo”, ona se gorko
podsmeva taktičkim ciljevima njegove borbe: “Nek pogine herojski u bici za čuvenu Građevicu-
fortres”. Naravno, ključni umetak glasi: “jebalo ga srpstvo”. (36) Ona sama nije ništa drugo nego
“Kosovka devojka” (39) za svoga pravcatoga “kretena” (kako ga zove iz milošte), sa njegovim
99
U rečniku stoji da je “dandara” lakomislena osoba, protuva (Rečnik srpskohrvatskoga književnog jezika.
Knjiga prva, A-E. Drugo fototipsko izdanje. Novi Sad / Zagreb: 1990).
gradskim poreklom i borbom “za srpski Srem i Slavoniju”, “za slobodu Moslavine” (67). Kad on na
ulici prepozna grupu “svojih”, a oni su utoliko “njegovi” što su “naši”, tj. “Srbi”, Jelena mu, na ulazu
u Filološki fakultet, gde idu da među studentima u protestu nešto pojedu, veli: “Nemoj da srbuješ…”,
(68) svesna da “srbovanje” ne prolazi kod prestoničkih studenata-revolucionara. Ona se sprda i sa
Bogdanovim pokušajem odbrane srpstva od Kojovićeve stroge ocene, dirajući u svetinju srpske
etničke čistote: njen kreten je “uvređen” u ime svih deset miliona Srba “od kojih su polovinu, tamo
negde pre Prvog srpskog, napravili Turci”. (124) Jelena se šali na račun Bogdanovoga zavičaja,
brkajući toponime, pokazujući time kako su za nju maglovita i daleka pitanja ukorenjenosti od maloga
značaja, naravno, u poređenju sa stvarnom i živom ljubavlju prema stvarnome i živome čoveku:
“Volim kretena sedamdeset sedam puta više nego otadžbinu”. (135) I, naravno, ona nema iluzija
o svojoj “srpskoj” svakodnevici: njoj u prepunom i zagušljivom gradskom autobusu “smrdi nebeska
Srbija” (138) No, i Bogdan i Jelena se, svako na svoj način suprotstavljaju zločinačkoj psihologiji
i ideologiji Bogdanovog zemljaka, “bijesnog psa” (kako ga naziva Jelena). Bogdan psuje rat i one koji
su ga izmislili, zgražava se nad ubistvima koje je počinio “bijesan pas”, veli da Srbe zbog takvih
i smatraju “divljim zvijerima”, pokušava da mu ukaže i na “dobre Hrvate”. Jelena, osim što ga naziva
“bijesnim psom”, zavitlava ga, doduše na nivou koji ovaj jedva da razume i, ljuta što ga nije ponizila,
psuje mu u sebi majku “koljačku”. (155-158) Ona se, osim toga, čudi i nad vaspitanjem onih u čijem
se kraju, pri susretu sa katoličkim sveštenikom, Srbenda, umesto hrišćanskoga pozdrva, “protiv
uroka” hvata za genitalije. Jelena, “jebena pravoslavka” (208) doista je sluđena činjenicom da Bogdan
nije mogao odoleti pozivu svojih “nebeskih prdadžija” (209) da se pridruži “kontingentu sveže srpske
teletine”. (211) Bez nade da Bogdana može odvratiti od ratovanja, Jelena se priseća Cvijićevih
etnopsiholoških pasaža o Srbima-Dinarcima: “Ratovaće dok ih ima živih. Takva je fela”. (211)
2.2.2. Romanesknu sliku sveta kao nacionalnog upotpunjuje i stav prema ostalim nacijama.
Pogledajmo kako se likovi ovoga romana odnose prema drugim narodima.
Bogdanu Bilogorcu se u načelu pripisuje odbojnost prema Hrvatima. Naime, opisujući ranjenog
“rodoljuba”, Jelena veli da ovaj “misli da su svi ljudi dobri, osim Rvata, kako on zove vrstu
bubašvaba otpornih na bojne otrove”. (105) Na Jelenino sarkastično pitanje o tome “koliko Rvata (…)
treba pokokati” radi oslobađanja roditeljskoga doma, on odgovara: “Kak oni snama, tak i mi šnjima”.
(136/7) Ali, suočen sa pravim zlikovcem, “bijesnim psom”, koji - videli smo - najviše voli da puca
u Hrvate, sam Bogdan beznadežno pokušava da ovoga ubedi u postojanje i “dobrih Hrvata”. (156)
Na isti način ocrtava se i odnos novokomponovanih srpskih “junaka” prema Muslimanima.
Tako jedan od njih, naoružani “bradati momak u maskirnoj uniformi”, zaustavlja autobus na prolasku
kroz ratište i traži u njemu Muslimane: “Imal ko da je Musliman?” (247), obećavajući da mu neće
ništa: “tek da znamo”. (248)
Albanci se pominju samo jednom, kada se govori o ideološki neprikladnoj smrti Krsmana
Jakšića, za koga je bolje bilo da je poginuo, na primer, “naganjajući se s Arnautima po šiptarskim
gudurama”. (221) Reč je, naime, o produženim borbama protiv šiptarskih kačaka nakon svršetka
Drugoga svetskog rata.
Rusi i Amerikanci predstavljeni su kao nosioci nove, agresivne i “neuljuđene” civilizacije, koja
istiskuje uzornu evropsku kulturu, verovatno francuskoga prototipa.
Imamo i jedan malo-građanski stereotip o Ciganima. Naime, o sirovome gorštaku Krsmanu
govori se kao o “izrazito lepom muškarcu” - kao “lepom Ciganinu”. Isti stereotip pomalja se i onda
kada povodom priče o u novinama prećutanoj, ideološki neprikladnoj smrti Krsmana Jakšića, stari
Kojović veli da je u pitanju bilo ubistvo potpukovnika OZNA-e, a ne neko obično ubistvo - kao da je,
na primer, “ubijen Ciganin Šemsudin Jovanović iz Kaluđerice”. (218)
Najzad, još jedan stereotip značajno obeležava malograđansku dimenziju Selenićevih
građanskih likova. Jelena i Jovan nazivaju Krsmana Jakšića “partizanskim zulukaferom”. Očito, radi
se o pežorativnoj upotrebi jednoga etnonima, Zulu - Zulukaferi, prema slici koju je o njihovim
ratničkim osobinama izgradila ondašnja građanska, evropocentrična javnost, na osnovu britanskih
kolonijalnih iskustava. Supstancijalizovana, reč bi trebalo da označava bezobzirne nasilnike i sirove

ratnike.
2.2.3 Jugoslavija je Selenićeva tema samo kroz problem njenoga raspada viđen u svetlu rata
u Hrvatskoj, gde se Srbi bore za “srpski Srem i Slavoniju” (39), i da “ćaćinu i matrinu kuću” povrate
“od zlotvora”. (136) Ali, valja reći, uvek uz neizbežnu Jeleninu ironiju i strah od fronta na kojem se,
po njenom, besmisleno gine. Novi srpski ratnici nisu predstavljeni samo kroz Bogdanovu epsku
etičnost i epsko krvništvo “bijesnoga psa”, već i kroz novokomponovano rodoljublje izvesnoga
Đorđa, metalostrugara iz Švajcarske, koji “s vremena na vreme uzima neplaćeno odsustvo da bi se
u rodnoj Krajini borio protiv Muslimana i Hrvata”. (238) Osim ovih ratnih tema, obrađenih na uzoran
antiratni način, nema više ničega što bi se ticalo Jugoslavije: nema jugoslovenskih ili
antijugoslovenskih sentimanata niti jugoslovenske ili antijugoslovenske politike. Ono što je od
Jugoslavije ostalo, to je, dakle, besmisleni rat, a potom i muke ranjenika sa srbijanskom birokratijom
i nemaštinom (64-67), preispitivanje komunističke konstrukcije istorije i nacionalnih raskola iz
Drugoga rata (120), i mladi revolucionari sa beogradskog univerziteta, drukčiji od mladih
komunističkih revolucinara-sankilota (18/19). No, da ovo novo vreme možda i nije drukčije od prošlih
vremena zla, svesna je jedino Jelena, kojoj život uokviruju stari i novi rat: “Drugo vreme jeste.
Drukčije, pa, da znate - i nije. A može već sutra i isto da bidne”. (134)
3.1. Roman je pisan sasvim pristupačnim jezikom, i predstavljen je kao re-konstrukcija pisane
građe i usmenih svedočanstava o sudbini jedne lepe beogradske građanke u sudaru s komunističkim
ratnim pobednicima. Spisateljicu zanima “ljubavni život” njene bake Jelene, ali se njen roman i njen
sopstveni život preplići tako da ona sama postaje junakinjom romana. Pisac insistira na
dokumentarnosti. Zato se i prepliću dokumenta i svedočenja, papiri i živi ljudi, roman i stvarnost.
Tako, prvobitno Jelenino čuđenje nad izdavačevim motivom da “u ova ratna vremena (…) štampa
knjige o ljubavnom životu tuđih baba” (9), iščezava pred surovim preplitanjem romana i njene
sopstvene životne stvarnosti. Jelena nam obelodanjuje nedoumice o kompoziciji i montiranju knjige
(38, 45), dramaturgiji (62), umeće dokumenta u tok priče i stalno probija okvire romaneskne iluzije
svojim autorskim-istraživačkim upadicama (89, 94), pokazujući nam kako se knjiga “sama piše” uz
priređivanje i neznatno oduzimanje viška dokumentarnoga materijala, bez nasilnog popunjavanja rupa
u priči (184, 207); najzad, Selenić svoj postupak radikalizuje onda kada donosi odluku da završetak
romana prepusti “izdavaču” u formi “Beleške izdavača”.
Ova kombinacija dokumentarnosti i autorske distance, koja u stvari predstavlja najdublje
uvlačenje svih aktera u ovaj roman o romanu, veoma je efektna i ubedljiva. Jelenin provobitni
spisateljsko-istraživački motiv ustupa mesto njenome sopstvenome životnom motivu (196, 210),
a čitalac biva iz romana uvučen u sopstvenu životnu stvarnost. Na jednom mestu Kojović veli: “Nema
nevinih u kriminalnim vremenima”. (134) Na drugom, pak, Bogdan, ne amnestrirajući zlikovce,
pokušava da formuliše opšti zakon zlih vremena, u kojima su svi žrtve: “Svis oni, moja Jelo, svis oni,
i Stavro, i Krsman, i Jelena i Jovan, svi iz ove naše knjige, Jelo, svis oni nesretnici u zlu vremenu”.
(196) Svi su oni iz ove naše knjige, i Jelena i Bogdan, i svi ostali, uključujući i pisca i čitaoca,
nesretnici u ovom našem zlom vremenu. Tako je forma ovoga romana, koja ubedljivo sugeriše
dokumentarnost, neposredno doprinela, pored aktualnosti građe, visokoj čitljivosti romana, koja je
načelno mogla biti ograničena njegovom nedvosmislenom građanskom deklaracijom.
3.2. U romanu sam prepoznao dva važna karakteristična momenta: prvi je pojava lika koji traga
za grobom svoga sina (otac Vidosav), a drugi momenat su žargoni socijalnih i kulturnih razlika.
3.2.1. U “Belešci izdavača” Jelenin prijatelj svedoči o njihovoj zajedničkoj potrazi za
Bogdanovim grobom negde u Srpskoj Krajini. Tamo ih upućuju na “izvesnog Vidosava” iz avalskoga
Belog Potoka, koji je “po okolnim bojnim poljima” i gomilama leševa bezuspešno tražio grob svoga
sina, kako bi ga preneo kući i sahranio kako valja; u toj potrazi, postao je najbolji poznavalac svih
ratišta i svih grobnica u okolini, pa je nesrećnicima koji su imali muku poput njegove pomagao da
nađu svoje izginule. Karakteristično je da je čitava scena preuzeta iz Selenićevog romana Ocevi i oci,
gde Stevan Medaković traga za svojim mrtvim sinom po Sremskome frontu, a u potrazi mu pomaže -
upravo Vidosav iz Belog Potoka. Uz nužne izmene u skladu sa prisutnim likovima, Selenić je
doslovce ponovio pasaže o prizoru - od pronalaženja grobnice do potresnog Vidosavljevog govora
nad ponovo zatrpanom rakom: “Za zlo ne uzimajte, mili moji sinovi, što vas u večitu počinku
uznemirismo…”. (246) Citiranjem sopstvenoga potresnog teksta iz Oceva, što deluje veoma efektno -
doduše na poznavaoce prvoga romana - Selenić podvlači postojanost sudbine nesrećnih očeva, majki,
žena koji tragaju za telima svojih uludo izginulih sinova, muževa… kao neizostavno obeležje novije
srpske istorije. Da je smisao ovoga formelnog momenta (jer aplikacija isečka nije ništa drugo nego
stvar forme) upravo u isticanju ove dimenzije srpske nesreće, potvrđuje i sam pisac, dodatnim -
i možda nepotrebnim - objašnjavanjem mitološkog značenja Vidosavljeve pojave, o kojem njegov
Đurađ Đurić, izdavač Jelenine knjige, piše kao o “legendi lokalnog folklora, nekoj vrsti domaćeg
vešca tragača, večitog oca koji luta ratištima, srpskog Ahasvera koji je, a da mu to niko nije naložio,
dobrovoljno ostao u krvavom okrugu svesrdno pomažući svima da nađu leševe svojih kad već on
sinovljev nije uspeo da nađe i kući prenese”. (242)100
3.2.2. Drugi karakterističan formelni momenat ovoga romana jeste upotreba živopisnih
žargona, koji - između ostalog - podupiru njegovu upečatljiovost, “realističnost” odnosno
“plastičnost” i visoku komunikabilnost. No, kod Selenića je književna upotreba žargona, tj.
insistiranje na jezičkim razlikama unutar srpskoga jezika pre svega u funkciji oštrog diferenciranja
građanskih i negrađanskih životnih pozicija. Dakle, mogli bismo razlikovati građanski i narodski
žargon likova u romanu. Starograđanskim govore Jelena i Jovan (u papirima koji su iza njih ostali),
i Branko Kojović. Novogradskim žargonom govori Jelena Panić, i to je onaj momenat koji otvara
mogućnost identifikacije gradske omladine sa nekim likovima i situacijama ovoga romana. Osim
toga, ona se stalno zavitlava sa žargonom svoga Bogdana, podvlačeći socijalnu i kulturnu distancu
unutar najdublje intime. Narodskom varijantom zapadnoga srpskoga narečja govore Bogdan
Bilogorac i “bijesan pas”, istočno-geačkim narečjem govori Radoje iz Ripnja, dok partizansko-geačku
varijantu koristi Krsman Jakšić. Značaj koji pisac pridaje žargonima potpuno je i eksplicitno
obelodanjen u Kojovićevim opisima Krsmana Jakšića, i partizanštine uopšte. On veli, povodom
manira partizanskog islednika koji ga je ispitivao u vezi sa ubistvom Krsmanovim: “U partizanskom
žargonu, znate, govorili su svima ti, a kada su hteli nekog naročito da uvrede, rekli bi mu da je
‘filozof’”. (Selenić 1993: 12) Komunisti su bili “hulitelji, skrnavitelji” (29), ali je, na primer, Ivan
Vejvoda, “uprkos partizanskoj modi i prostačkim običajima novih osvajača sveta, bio uljudan čovek.
Znao je da kaže neke reči koje su kod partizana izazivale podozrenje. Na primer - ‘dobar dan’. Ili -
‘izvinite’”. (23) “Partizanija” je, između ostalog, uvela i pravila ponašanja i izražavanja, svojevrsnu
modu upotrebe “zavičajnog dijalekta” - “na najvećoj ceni su bili crnogorski i lički” (25). Partizanski
žargon bio je najglasniji u lažljovom kamufliranju zločina: “Blasfemija. Kraj jezika, propast reči,
kažem vam, mladi moji prijatelji, jezik-ubica, eto šta je partizanski žargon bio”. (110) Krsman je
koristio žargon “snažno obeležen kopaoničkim akcentom i leksikom”, što je najupečatjivije delovalo
na Kojovića. Osim toga, Krsman je bio pobednički zadovoljan, glasan, “bestidno prost i uveren da je
njegov geakluk pun neodoljive ljupkosti”. (167) U njegovom pristajanju na privremenu potčinjenost
bilo je “računice, prave seljačke lukavosti, rajetinske potuljenosti”. (169) Osim toga, nije naprosto
umeo da napiše ono što misli. (213/214)
Ovi žargoni pokazuju nam životne stilove i projekcije rafiniranog građanstva (Jelena, Jovan,
Kojović), kontrakulturnog građanstva (Jelena Panić), naivnog odnosno sirovog srpstva (Bogdan
100
Nema sumnje da je i te kako indikativna činjenica da sliku “oca Vidosava” nalazimo i u drugim romanima
savremene srpske književnosti. U Knjizi o Milutinu, Milutin Ostojić traži leš svoga sina po “ravnom Sremu”,
spreman da ako ne nađe njegove ostake ponese sa sobom bilo koje kosti: “i to je bolje nego da ostanu ovde,
odužiću se nekom ko je moga nesrećnika odneo. I to je bolje nego da mi ostane bez groba, ikakog. Al, posluži
me sreća, nađo ja mojeg Radoja”. (Popović 1986: 119) U Testamentu, otac traži svoga Lazara na Sremskome
frontu, nalazi nekog ranjenika koji nije njegov sin, “ali je mogao biti; seme očevo rasuto je po celom svetu”
(Stevanović 1990: 236) i ostaje sa njim da ga neguje. Potom i Simona, majka, kreće u potragu za svojim
“jagnjetom”, Lazarom, sreće usput svoga čoveka, i zajedno, nastavljaju, i u životu i u smrti, svoje sudbinsko
traganje. (248)
i “bijesan pas”), izvornog geakluka (Radoje) i partizanskog geakluka (Krsman). Time se i na

formelnom planu potvrđuje osnovni smisao ovoga romana, koji se nalazi u razlučivanju socijalnih
i kulturnih slojeva i njihovih epsko-ratničkih odnosno civilno-antiratničkih životnih opredeljenja.
2.18. Vidosav Stevanović: Testament (1986)

1. Vidosav Stevanović nanizao je veći broj kraćih i posredno povezanih kazivanja o sudbini
jednoga naroda tokom nekoliko vekova njegove istorije. Tako je ova knjiga, u stvari, maglovita
i mutna - ali ne i neprozirna - mitska i stvarna istorija (srpskoga) naroda, tj. jednoga njegovog tipičnog
dela između četiri reke (verovatno u Šumadiji). Ova istorija srpskoga naroda, izložena u 52 mitske
slike zatamnjene ali prepoznatljive istorijske lokacije, jeste istorija njegovih ratova, raskola, pomora
i stradanja, na granici sveta živih i sveta mrtvih, istorija živoga i mrtvoga dela naroda, stopljenih
u jedno nerazmrsivo klupko istorije kao sudbine.
2.1. Na nivou izražajnoga smisla, ovaj “roman” predstavlja neku vrstu složenoga izveštaja
o usudu i stradanjima zajednice kojoj je dopala istorijska uloga ratničkoga naroda na razmeđi
civilizacija, tj. na “vetrometini” (Stevanović 1990: 22), i koja se polako satire i zatire na mračnim
stranputicama istorije. Da je ta uloga mala sa stanovišta velike “svetske povesti”, skoro da je svakome
jasno, ali je isto tako jasno da i male uloge, po pravilu, predstavljaju nečiju jedinu stvarnost i ukupni
(veliki) život.
Pisac artikuliše krhotine svojih snova, kao istoriju svoga naroda ispričanu mnoštvom glasova iz
prošlosti: vladalac-bratoubica koji sluti crnu sudbinu propasti sopstvenog naroda, tj. porobljavanje
i pustošenje nakon dinastičkih borbi iza njegove smrti; engleski izaslanik koji, na putu prema Porti,
svedoče o divljačnosti, bedi, zaostalosti i hajdučiji etničko-konfesionalnog amalgama Rascijana ispod
Dunava; šumske vile; Kaljani (stanovnici Kala, vidljivog a sakrivenog sela u središtu priče), koji
pamte i nastavljaju matrijarhatske osnove svoga života u zadruzi (26), koji stradaju u velikoj
sudbinskoj bici (dakako, Kosovskoj: 31-32), koje satiru boleštine (38-44), glad (45-46), metaforične (i
stvarne) zmije i vremenske nepogode (56-62), prate ih i k sebi prizivaju senke mrtvih predaka (73-76),
pa ovi i ne mogu bez mrtvih (130); patrijarh koji predvodi seobu svoga naroda na sever, preko
Dunava (94-95); janičar koji nalazi smisao svoga života u pokrštavanju nekadašnjih, zlih
i pokvarenih, saplemenika, “poganaca” i, obasjan svetlošću “prave vere”, Alahove, ubija svoju bivšu,
tvrdovernu braću, te među njima i svoga brata i sopstvenu majku (102-103); plaćenik surovoga
gospodara i ubica “gospodarevog kuma” - “narodnog sveca” koji se vratio u zemlju da ponovo diže
ustanak (verovatno Karađorđe)… Naravno, najvećma je reč o Kaljanima koji ratuju: protiv Turaka,
pod ropstvom i u ustancima, u balkanskim ratovima, u Prvome svetskom ratu, u Drugome svetskom
ratu; tu su i Kaljanke, osuđene da rade i rađaju, i da vazda budu bele i crne udovice. (171-172)
2.2. Na nivou dokumentnoga smisla, ova knjiga ukazuje na pagansko-kolektivističku prirodu
srpskoga naroda, iz koje izvire njegova suštinska i kobna neuklopljenost u glavne tokove kako
predmodernoga tako i modernoga sveta, sveta koji ne previđa a i ne prašta takvu izdvojenost.
2.2.1. Srpski narod kod Stevanovića opisan je kao: (1) na ratove osuđeni i na ratove svikli
narod, kao (2) odbačeni narod (od strane evropskih sila i civilizacijskih stubova), i kao (3) delimično
hristijanizovani paganski narod.
2.2.1.1. Što se tiče osuđenosti na ratove, valja imati u vidu da pisac ne smatra svoj narod
genetski predodređenim za ratove, dakle da je u pitanju neka značajna urođena etničko-nacionalna
osobina na koju treba biti ponosan. Radi se, naprotiv, o narodu koji je izveden iz mirnoga
svakodnevlja i primoran na ratovanje i pogibiju, čak i kada je u pitanju sveta, mitološki presudna
narodna bitka, kao što je Kosovski boj, odnosno njegova romaneskna varijanta: “Naši vojnici (sami su
se nazivali našima) pokupili su nas od rala i stoke, sa njiva i bačija, gde god su nas našli. Pucajući
kamdžijama, doterali su nas na ravno polje, puno kreštavih ptica; održali su nam govore koje nismo
razumeli. Zapretili su nam da će sve begunce i one koji ne veruju u našu pobedu pobiti, sabljama
saseći, nabiti na kočeve, spržiti na vatri, satrti čim stignu. Ako pobedimo i odbranimo zemlju, obećali
su nam crkveni blagoslov”. (31) Ovo mesto dovoljno ilustruje Stevanovićevu ne-tradicionalističku
reinterpretaciju istorije i njegovo savremeno shvatanje ideoloških i represivnih činilaca istorije, što je
sasvim korektna i, osim toga, veoma aktualna kritička, građanska pozicija.
Dakle, sudbinska osuđenost na ratovanje ima sasvim konkretne istorijske vidove. Pored
neprekidnog sukobljavanja sa Turcima, Srbi su se suočili i sa svetskim ratovima, i u tim zbivanjima
prelama se njihova ukupna istorijska sudbina.
U Prvi svetski rat Srbi su ušli sa svešću o svome istorijskom usudu: “Kad mi se rodio sin (…)
znao sam da ću ga jednom poslati na vojsku; jedino nisam znao kada će to biti. Mi ginemo čim jedno
koleno stasa i počne da živi, čim se kuće podignu, polja obrade, a grobovi zarastu u travu. Ako
nećemo da ginemo, pobiju nas kao izdajnike i dezertere”. (149) Stevanović otvara rane novije srpske
istorije: u rat idu i trećepozivci i jedva dorasli mladići, ali ne i mladići svih očeva: “Oni koji su vodili
rat sakrili su svoje sinove po tuđim zemljama, a naše su bacili da gube svoje i čuvaju tuđe glave”.
(149) U ratu protiv višestruko jače Austrije i Nemačke, srpska vojska gurana je u samoubilačke juriše
i marševe, u problematičnu Albansku golgotu (“da postanemo vojska bez zemlje i naroda - jedina na
svetu”, 150), u stradanja i muke koje su mogle proizvesti samo mržnju i osvetu. To je još jedna
ilustracija teze o Stevanovićevom ne-tradicionalističkom tumačenju srpske istorije. Pri tom, ova
reinterpretacija ne amanestira one koji su činili zločine nad Srbima, pa se o srpskoj “krivici” za
stradanja u Prvome svetskom ratu govori sa neskrivenom ironijom: “Mi smo podmukao, zao i opasan
neprijatelj koji ni prema kome nema milosti, zato se prema nama ima postupati kao prema divljim
zverima, i to sve dok ne budemo istrebljeni. Ubili smo njihovog nadvojvodu i njegovu dobru ženu,
majku njegove dece; suze tih siročića ima da plaćamo do sudnjega dana. Ako nam se to ne sviđa,
možemo i da se poubijamo”. (165) No, nije nemoguće da ovu ironiju neko razume i kao svojevrsno
neprihvatanje izvesne mere istorijske odgovornosti za izbijanje rata, tj. kao gubitak nepristrasne
spisateljske perspektive.
Drugi svetski rat za Srbe je u ovoj knjizi počeo aprilskim slomom trošne i nestabilne
Jugoslavije, a nastavio zarobljeništvom i radnim logorima (185-192, 219-225), građanskim ratom
između četnika i komunista, i mukom seljaka koji su morali da kriju jedne od drugih i izlažu svoje
porodice smrtnoj opasnosti; kao i pod Turcima, u vreme ustanaka, i kao u Prvome svetskom ratu, tu
su opet redovne kaznene ekspedicije, kazneni odredi i pedantna streljanja (213-218); najzad, tu je
i ogromna blatna grobnica srpske mladeži i srpske budućnosti - Sremski front (226-253). U romanu su
četnici predstavljeni kao zapuštene i naoružane “barabe” koji kolju komuniste (197), siluju i kolju
decu partizanskih jataka (199-206), sarađuju sa Nemcima, pokazujući kaznenom odredu skriveni put
do sela (213); partizani su prikazani kao ideološki opsednuti sveti ratnici, revolucionari koji zarad
svojih ciljeva izvode besmislene i ništavne akcije protiv Nemaca ne hajući za strašne odmazde prema
nedužnome narodu (196). I jedni i drugi posmatrani su iz perspektive srpskoga seljaka, koji je
u partizane otišao da bi branio zemlju i borio se za slobodu, a pobegao od njih jer nije želeo da
učestvuje u ideološkom građanskom ratu, seljaka koji zna da neće biti pobednik ni sa jednom od
zavađenih strana u tome ratu, već jedino ako sačuva “svoje i sebe”, i bude opet posle rata mogao da
živi onako kako je do rata živeo. (197) No, Drugi svetski rat se za Srbe nije završio onako kako su se
prethodni ratovi završavali. Kaljanski div sa Stare Planine, poslednji iz toga roda, ovako je video tu
situaciju: “Onaj splet gluposti, zločina, rušenja i krvi, koji oni zovu istorija, retko se valjao preko njih”
(257), ali ih je u poslednjem, Drugom sveskom ratu gurnuo u međusobno uništavanje, koje se, za
razliku od ranijih sličnih klanja, nastavilo čak i nakon nastupanja mira. (259) Osim toga, iz rata su se
vratile “samo senke bez lica” (267), oni koji su došli i oni koji su ih čekali bili su jedno isto: “I niko
od nas nije znao da li smo mrtvi ili živi ili samo građa nekog velikog sna”. (268)
2.2.1.2. Ideja o odbačenosti srpskoga naroda od strane evropskih sila i civilizacijskih stubova
razrađena je kao svedočenje o bezobzirnoj usredsređenosti velikih isključivo na sopstvene interese,
što je bolno mesto u sazrevanje srpske nacionalne svesti, srpske istoriografije i srpske književnosti.
Pripovedač nas opominje da njegov narod ima ne neko značajno, nego funkcionalno mesto
u interesima velikih sila - saveznika, što se jasno moglo videti i na Solunskom frontu: “Saveznici su
nas nahranili, obukli i naoružali, a mi ćemo ginuti umesto njih - to je lep i večan raspored poslova”.
(153) Pripovedačev narod odbačen je i od strane svoga “poslednjeg spasioca”, velikog ruskog cara.
Naime, poslanik koji je godinu dana pešice putovao do Trećega Rima, godinama u poniženjima čekao
da ga primi “car svedržitelj, otac svih nas pravoslavnih hrišćana”, kako bi mu izložio patnje svoga
naroda “u ropstvu pod tuđinima“ i molio ga za “vojnu i bratsku pomoć”, konačno se suočava sa
rošavim licem čoveka koji je sedeo na prestolu i takođe i sam “ličio na tuđina”, koji se dosađivao,
i zračio strahom od ljudi, sumnjom i prezirom: “Činilo se da za naš narod nije ni čuo. Usred mog
govora je zaspao i ja sam nastavio njegovoj kruni. Stražari su me posle izbacili napolje i pretukli;
rekoše kako sam pokušao da probudim cara, našeg jedinog i poslednjeg spasioca” (67) Ovo mesto
svakako predstavlja razgradnju jednog od trajnijih srpskih mitova o majčici Rusiji i Caru-baćuški koji
brinu o svom malom, hrabrom, mučeničkom ali prkosnom bratu.
2.2.1.3. Paganski prežici u životu srpskoga naroda, u Stevanovićevoj preradi, prepoznaju se
u sledećim momentima: značajna uloga mrtvih i zagrobnoga sveta u društvenom životu živih,
ukrštanje ovih dveju vremenskih dimenzija (33), matrijarhatska usredsređenost svakodnevlja
(pramajaka Cveta, 21) uprkos piščevom pokušaju “naučnog” objašnjenja patrijarahtskog, muško-
bogovskog centriranja rodovskih odnosa Kaljana (36); sv. Mrata kao porodični svetac, inače, kao što
je poznato, svetac koji upravlja vukovima (23, 202, 245; i u jednom uništenom srpskom bosanskom
selu u Drugome svetskom ratu “Polomljena i zagađena ikona Svetog Mrate ležala je na putu”, 207);
rodovske veze sa kurjacima (kurjaci - “bliski nam i dragi kao rođaci”, 25; “praroditeljski kurjak”, 29),
Kaljani i sami zavijaju “kao kurjaci” (46), njihov lokalni pustahija, razbojnik i hajduk od malena je
podsećao na kurjaka, a i živeo je i umro kao kurjak (47-53), Lazara koji se sa porodicom naseljava
u Kao prati “zao, ćopav pas, pripitomljeno kurjačko štene” (68); onaj Lazar koji se jedini domogao
udovice u koju se svi Kaljani bili zaljubljeni mrzeći je, konačno joj je rasporio utrobu, pretvorivši se
u vukodlaka (100); na Kaljane kezi zube njihov “starostavni kurjak” (108); Kaljani na jednoj mobi
rade ćutke ali se ipak sporazumevaju: “sporazumevamo se urlikanjem kao da dolazimo iz šume,
zavijamo kao kurjaci” (179);101 Kaljani ne znaju crkvene pesme (“i svoje jedva nekakako sričemo”)
i ne vole da se petljaju “u te nerazumljive stvari” čak i usred pomora (39); “Crkvene i nebeske stvari”
im “nikako ne idu od ruke” (77), a i manastirski shimnici “bili su bolji radnici nego vernici” (79);
Kaljani vrše lapot nad svojim onemoćalim očevima (85); u njihovim šumama žive vile, podređene
“onima odozgo”, i pokatkad se mešaju u život Kaljana, a mogu i da im decu rode (86-93), ili im se
javljaju u graničnim situacijama (209-212);102 naravno, i Kaljani imaju svoj drevni sveti hrast, zasađen
po predanju (a svakako po piščevoj želji) rukom Svetoga Save, sveca koji je, boraveći na svojim
putovanjima i u Kalu, učio ljude raznim korisnim ali i ljubavnim veštinama, i “obležavao (je) devojke
i mlade žene na izvorima” (111/112); Kaljani umeju i da kastriraju svoje sveštenike, a taj čin može da
ima čak i magijske efekte - da posle duge suše padne obilna kiša. (139-140); jednoj porodici nikako
ne uspeva gradnja nove kuće, posle rasturanja porodične zadruge i kletve zbog toga čina, sve dok
u temelj nije ugrađena crvenim koncem izmerena mera sina Lazara, nakon čega se nebo razvedrava,
a dotad uzdržani meštani počinju da se okupljaju na ispomoć (173-179).
Doduše, ima jedno mesto koje pripovedačev narod stavlja u red višnjim silama zaštićenih
naroda. Naime, saterani u manastirske zidine od strane surovih osvajača “inoplemenika”, Kaljani se
zatvaraju u crkvu spremni da umru zajedno pevajući molitve. Tada se dešava čudo: njihova
“mučenička” lica iznenada obasjava neobična, dakako sveta, svetlost, sa ikone izlazi jedan “golemi,
blagi lik - koji naglo postade strašan, krilat i ratnički”, počinje da satire, lomi i cepa “inoplemenike”,
101
Ima, pak, jedno mesto gde se kurjačko postupanje prepoznaje u silovanju dveju desetogodišnjih bliznakinja
od strane pijanih vojnika crno-žute monarhije; otac devojčica, očevidac, veli: “Dograbili su ih kao kurjaci…”.
(164)
102
Pripovedač veli da su nekada na tlu na kojem se zbivaju događaji njegove priče bile “guste, tamne, vekovima
neprohodne šume, mitska staništa vila, divova, šumskih majki, čovekolikih zverova, mrtvaca bez grobova i
drugih polustvarnih bića kojima ne znamo imena”. On se pita da li su iz šuma, tih “prethodnica svega”, sa
“nestankom mita” i “usamljivanjem svakoga od nas” nestala i ta “izmišljeno-bliska” bića? “Ili se kriju negde u
nama, dremaju ispod svesti, čekaju trenutak da se pojave, da ponovo obrazuju svoju belopokladnu povorku”.
(121)
vraća snagu Kaljanima i predvodi ih u strašnoj i krvavoj pobedi. (54-55) Ovo mesto moglo bi se
tumačiti i u hrišćansko-pravoslavnom ključu, ali bi možda još potkrepljenija bila teza o paganskom
razumevanju moći i uloge svetih ikona. U svakom slučaju, ova epizoda predstavlja izvesno
suočavanje sa pravoslavnim običajem posezanja za ikonama u prelomnim, sudbinskim svetovnim
situacijama, i mogla bi biti anticipacija savremene političke instrumentalizacije toga običaja.
Stevanović se ne libi da sve ove paganske momente ugradi u sliku svoga naroda. Ali, on ih ne
smatra ni specifičnim manama Srba, kao što misle nadmeni anti-srpski moćnici, ni naročitim
prednostima Srba, kao što misle naduveni srpski nemoćnici.
2.2.1.4. Konačno, ima jedna sintetička slika kaljanskoga (srpskoga) naroda. Naime, u jednom
od svojih filosofstvujuščih pasaža pisac hoće da kaže kako se narodi kontrastno prepoznaju
u idealizovanom liku onoga u šta veruju, tj. u liku svoga boga - kakav bog takav narod: “Kaljanski
bog je, mada vizantinski i pravoslavni, ipak običan i jednostavan kao hleb ili voda (…). On je
nakakav dobar domaćin, tecikuća i sabirač, poljodelac i konjanik pomalo sklon rakiji (verovatno
i ženama), sejač i žetelac koga niko ne može stići, tajni oploditelj svega i tajni rušitelj. Nije previše
zao, recimo da je dobroćudan i sasvim podnošljiv; gotovo da je starački miran. Povremeno poludi,
pobesni sasvim pijanački, razgoropadi se (…), izaziva ratove i pometnju među ljudima, zavađa braću
(…), ruši zakone i svoje i ljudske, gura vlast u ruke ludacima i trgovcima (…). Ako si mu se zamerio,
teško tebi i tvojima i onima koji će od vas nastati. Ako nisi, opet isto, njegova merila nisu od ovoga
sveta; jedina je nevolja što ih upravo na njemu ispituje”. (136) Takav je to bog (narod): “s njim se
može (…); malo ga opsuješ (nikako previše i prečesto), malo mu se ulaguješ…”. (137) Zanimljivo je
još i to da je, prema našem pripovedaču, drugo ime boga - istorija; bog se, naime, “ponekad tako
iskazuje da bi zauvek ostao neiskazan”. (138) Ta istorija, koja je samo povremeno svraćala u Kao,
bila je vazda ćudljiva, katkad mirna i tiha, katkad goropadna i rušilačka.
Ali, pored svoga boga, Kaljani imaju i svoga đavola, zadovoljnog što ne mora mnogo da radi na
zlu, jer je u “prvobitnoj raspodeli” nadležnosti nad narodima i teritorijama dobio jedan narod prilježan
samo kad “treba uraditi nešto pogrešno, glupo, pokvareno ili ludo” (143), i koji u sebi samome nosi
sve svoje nevolje. Taj đavo je, rekao bih, u stvari, kaljanski đavo samosatiranja. On im pripomaže,
ako su kolebljivi, onda kada treba počiniti bratoubistvo, preljubu, i posebno kad se premišljaju “hoće
li dići ustanak ili krenuti u rat protiv nekog većeg i snažnijeg naroda”. Sam đavo veli: “Tada im ne
dam da omanu, guram ih u akciju; onda dižu ustanke, kolju druge (ali to uglavnom čine između sebe),
zbacuju jednu vlast da bi doveli drugu, još goru i besmisleniju, i svoje vlastodršce umesto tuđih, ili
kreću u rat protiv jačih, opsenjujući se rečima i praznim nadama. Satiru se, ginu kao muve, uništavaju
se, gube bitku za bitkom (to posle postaju njihovi praznici), dele se na razne stranke i pokrete; kad
slučajno dobiju slobodu, tad ne znaju šta će sa njom i gledaju da je se što pre oslobode. I sve to me ne
staje prevelikog truda; oni sami su unapred spremni na sve to, treba samo neko da ih povede i usmeri,
da im uobliči oblik propasti koji će izabrati - sve ostalo će uraditi sami, svojevoljno i oduševljeno”.
(144/145) Povremeno, ovaj narod i uradi nešto oko svojih kuća, porodica, dobara i odnosa; ali, “čim
im dosadi mir i rad, oni naprave neku gužvu, izopijaju se rakijom i politikom, pa navale jedni na
druge - potrebno je samo da sedim sa strane i da im povremeno ubacim koju zapaljivu reč u uvo”.
(145) Početkom 20. veka, Kaljani su se opet spremali “na nešto veliko (to jest pogrešno)”, upravo
u vreme kada su se malo pridigli iz bede, uznapredovali, i kada su, naravno, bili opkoljeni od strane
drugih naroda, spremnih “da nasrnu, da ih satru i pretvore u vekovne robove (što bi im, možda,
najbolje i priličilo). Sve što su imali dali su na vojsku i oružje, a taj svet (podoficiri, oficiri i generali)
mora se nekako zaposliti, makar na gubljenju ratova. Vojske teško podnose uredan i napredan svet;
jedini smisao njihovog postojanja je haos u ime odbrane i očuvanja slobode”. (146) Kaljani više
veruju drugima no sebi, ali ne razumeju razborite reči: “potrebne su im mutne slutnje, zagrobna
viđenja, natprirodne budalaštine, reči koje zveče i odjekuju, a ništa ne znače”. (146) Stoga se i dešava
već stolećima, nastavlja đavo, da im razni besposličari, samoproglašeni za proroke i vođe, “rušitelje
starog sveta i graditelje novog”, svojim opširnim besmislicama izmamljuju poštovanje, divljenje
i spremnost na požrtvovanje, nesebičnost i odanost. Tako im se i ovaj put njihov đavo samosatiranja
javio u anđeoskom liku proroka, da bi im otkrio ono što ih “najviše zanima: hoće li se ratovati
i s kim?”, i da bi ih usmerio prema još jednom, novom paklu istorije: “Veliki crni oblak valja se sa
severa, spremaju se nevolje i patnje, biće mnogo mrtvih i ranjenih. Ali vi ćete sve izdržati, sve
podneti, rasteraćete oblake i sunce će vas ponovo obasjati, duše vaših mrtvih junaka smiriće se na
nebesima za koja ste se opredelili. Uzmite oružje u ruke, žrtvujte sebe, žene i decu, žrtvujte sve - svet
će ponovo biti zadivljen dubinom i veličinom vaše patnje…”. (147)
Sasvim sigurno, srpsko unutrašnje zlo izbija na površinu pre svega u ratovima: “Ološ digao
glavu, govna isplivala na površinu, đubrad se kočoperi i vlada”. (167) Doduše, uvek je vlast računala
sa lošima, nepoštenima i priglupima, i srpske vlade “nisu mnogo bolje od tuđih”; okupator stoga
računa na saradnju sa istim takvim ljudima: “ne manjkaju nam izdajnici i kukavice”. (167) I ovakve
slike daleko su od tradicionalnih epskih kićenica, što samo potvrđuje tezu o Stevanovićevoj
književnoj distanci prema sopstvenome narodu, predmetu pripovedanja.
Sintetičku sliku Kaljana daje nam i njihov poslednji div, koji je živeo na Staroj Planini dok ga
tamo nije ubio jedan ratni odmetnik. Kaljani su bili “glupi, prljavi i stalno zavađeni, nikako se nisu
smirivali” (255), živeli su “brzo, uplašeno, strasno, protivno pameti, verovatno nikada dosadno”.
(256/257)
2.2.2. Što se drugih naroda tiče, ova knjiga nudi relativno odmerenu sliku nacionalnih
karaktera, ali i surovu sliku stvarnih istorijskih uloga. Dakle, ne barata se metafizičkim etničkim
i nacionalnim suštastvima, što vodi direktno u stereotipe, već istorijskim dešavanjima, koja su
podložna relativizmu ocenjivanja. Ne odolevši svojoj navici da u tekst ubacuje, doduše ne tako često,
filosofstvujušče (npr. 29, 37…) i naučne pasaže (36…), Stevanović ovde nastoji da uplete poznatu
filosofsko-istorijsku reč o “istorijskim narodima”. Kada govori o izvesnim “Džidovcima”, on veli da
su prolazili ovim, kaljanskim prostorima čineći sva ona zla koja čine osvajačke vojske “i svi
napadački, takozvani istorijski narodi”. (34) No, kako konkretno stoji stvar sa raznim “istorijskim”
i “neistorijskim” narodima na tlu ove priče?
2.2.2.1. Kaljani imaju i Madžarsko i Džidovsko groblje. O Madžarima se zna da su povremeno
bili susedi, sa kojima se, zacelo, ratovalo i klalo (34). O Džidovcima se veli da su verovatno nastali iz
zlog zmajevog semena, kao njegov “crni, smradni trag koji se vuče kroz vreme i naraštaje”. (35)
2.2.2.2. Turci se prepoznaju na više mesta pod imenom surovih “inoplemenika” sa istoka, koji
zverski ruše, pale, siluju, muče; ali, budući da su, uz sve to, “umorni od vekovne vladavine, leni
i potkupljivi”(118), s njima je bilo moguće nagoditi se oko transmisije vlasti (preko Miloša).
2.2.2.3. O Čerkezima, koji protiv Kaljana ratuju u turskoj vojsci, veli se da su uporni ratnici,
u čijim očima gori “nešto crno”, i iz čijih se tela širi “lojani zadah”. (128)
2.2.2.4. Albanci su, stereotipno, pomenuti kao maroderi u Albanskoj golgoti srpske vojske:
“Oko nas se umiralo od umora, gladi i arnautskih metaka iz zasede, od podljućenih rana, od gluposti
i nebrige (…). Noću nas iz zasede napadoše kačaci (…); maroderi nisu hrabri - zato su i živi”. (150)
2.2.2.5. Bugari su predstavljeni kao tradicionalni neprijatelji-komšije, sa kojima Srbi na
Solunskom frontu (“I oni bednici, kao i mi…”, 157) zajedno slave Božić, uz malo ratničkog trgovanja
(pri čemu se i na jednoj i na drugoj strani dosuđuju streljanja zbog napuštanja rovova), a posle toga
nastavljaju rat: “I bratski se isklasmo kamama”. (158) U Drugome svetskom ratu, kao zapovednici
logora i stražari, Bugari su prema zarobljenim Srbima bili standardno surovi.
2.2.2.6. Vojnici crno-žute monarhije (Austro-Mađari) siluju žene i devojčice (164), vešaju ljude
u crkvenoj porti, pale kuće, ženama paraju trbuhe bajonetima… (165-166): “Austromađari nisu došli
ovamo da pokažu kako su ljudi, već da pokažu kakvi su ljudi”. (165) Stoga Kaljani koji su ostali
u Srbiji žele svojim vojnicima da budu pobednici, ali ne i razbojnici: “ne dao vam bog da budete
pobednici kao što su oni”. (166)
2.2.2.7. Nemci su predstavljeni iz sopstvene “arijsko-nadljudske” perspektive, tj. iz ugla
njihove teorije o istorijskim i neistorijskim narodima - graditeljima istorije i onima koji je moraju
trpeti, vladaocima i potčinjenima. Naime, “glavnokomandujući okupacionog područja” u svom
izveštaju gradi nacističko-arijevsku sliku srpskoga civilizacijskog dometa i položaja. On u srpskim

hristijanizovanim svecima prepoznaje “drevne, razvratne i raspuštene bogove, polubogove i demone,
u stvari plemenske krvoloke”, “božanstva podzemlja i smrti”, i veli da se Srbi još uvek, “u dubini
duše, klanjaju paganskim božanstvima”, a sve pod zaštitom svoje “zaostale i demokratske”,
“individualističke” crkve (180);103 u pitanju je varvarski, drugorazredni, primitivni, iracionalni,
neorganizovani i sluganski narod, kojem civilizacija mora biti doneta “na vrhovima bajoneta”, arijskih
dakako (181); to je narod bez svoje kosmogonije, bez znanja o poreklu, koji živi u paganskom
zadrugarstvu, u vlasti kulta mrtvih predaka, bez sopstvene značajne filosofske, naučne, socijalne ili
političke teorije, prijemčiv za vulgarizovane teorije koje iz inostranstva donose nesvršeni studenti
(“marksizam i kominternovske sheme”), narod pod dominacijom policije i vojske, bez pravog
demokratskog političkog sistema, korumpiran, lopovski, labavog morala i sklon nepoštovanju zakona
i suda, opterećen lokalnim antagonizmima, regionalnom surevnjivošću i mržnjom prema srodnim
i susednim narodima, nesposoban za primenu tehnike i industrijalizaciju, uvek spreman na besciljnu
pobunu, nesposoban za slobodu koja vazda odzvanja iz njihovih “dugačkih i monotonih pesama”.
(182-183) Ukratko, u pitanju je narod koji se nalazi na osvajačevom putu prema “mračnoj Aziji
i vreloj Africi”, narod koji treba pokoriti, a u slučaju suprotstavljanja uništiti - u arijski procenjenoj
pravednoj meri 1:100.
Nemci imaju surove kaznene odrede i sistematske, uredne akcije kažnjavanja. U logoru su
suroviji prema zarobljenim Rusima i Poljacima nego prema Srbima, a Srbi ih doživljavaju kao
potpuno drukčije ljude, drukčije domaćine, prepoznaju drukčiju kulturu svakodnevlja ali i drukčije
temelje kulture: u urednim nemačkim kućama “nema nigde tanjira sa hranom za pretke i kućne
duhove, njihovi mrtvi ih izgleda ne obilaze kao nas naši; čini se da su zauvek mrtvi. A možda oni
i nemaju drugi svet, možda žive samo ovde“. (222) Nemice su predstavljene kao vampiri-krvopije,
a Nemci kao tehnolozi pakla: “Oni imaju pakao pri ruci, koriste ga kad im ustreba. Šta će biti sa nama
ako zavladaju svetom?”. (223)
2.3. Stevanovića u ovoj hronici jedva da zanima Jugoslavija. On piše o Srbima i Srbiji, a druge
samo uzgred dotiče. Nekada je to doticanje u ravni novijih srpskih istoriografskih stereotipa
o paradoksu srpskog oslobađanja slovenske braće: “Srećno smo pregrmeli dva rata za oslobođenje
južnih krajeva (poneki su tamo mislili da ih porobljavamo)”. (149) Doduše, i sami Srbi ponekad se
zapitaju da li to megalomansko oslobađanje svega i svakoga ima smisla i računa; Kaljani iz Srbije
Kaljanima u ratu pišu: “Mislite li vi ceo svet da oslobađate, a da mi zato sedimo u ropstvu?”. (170)
Zapadna braća se i ne pominju. Na jednom mestu se samo veli da su okupatori iz austro-ugarske
vojske “govorili različitim jezicima i natucali po koju našu reč”; (164) na drugom: “Kad progovore
našim jezikom, kažu da im je komanda izdala takvu naredbu” - naime, da “pljačkaju, pale i ubijaju”.
(165)
Jugoslavija se pominje povodom njenoga brzog kraha u aprilskom ratu 1941, uzrokovanog
problematičnim unutrašnjim smislom i utemeljenjem svoje istorijske konstrukcije: “Država nam
propade - ne stigosmo ni municiju da potrošimo. Beše naherena i slabo građena kuća bez temelja, sa
mnogo vrata i prozora gde im nije mesto, puna rupa i promaje, a ukućani posvađani, pokvareni
i lažljivi. Podeliše je kao mi nekada seosku utrinu”. (185) Konačno, Jugoslavije ima i u romanesknoj
slici antisrpski indoktriniranog partizana-komuniste. Komunisti su uvereni da kao “napredne snage
čovečanstva”, predvođeni Sovjetskim Savezom, vode rat protiv “fašizma i nacionalsocijalizma (…),
ali i za bolje i pravednije društvo” (196/197), i u tome “za Jugoslaviju u kojoj Srbi neće biti vojnici,
žandarmi, nasilnici i otimači”. (196) Njegovoj beskompromisnoj ideologiji suprotstavlja se srpski
seljak, koji kaže: “Mi smo za Jugoslaviju dovoljno plaćali u prvom ratu. Zar treba opet? Spreman sam
103
Zanimljivo je da u jednom razgovoru nemačkih oficira, pretpostavljeni odbacuje “neprilične” asocijacije
potčinjenog, koga su prizori na prilazu Kalu podsetili na svet germanske mitologije: “Povremeno mi se,
oprostite, činilo da ulazimo u svet naših, germanskih bogova gde caruju snažni Votan i plavokosa Freja: Zigfrid
se mogao pomoliti iza svakog kamena”. Pretpostavljeni to smatra glupostima: “Svet naše mitologije ne može
imati nikakve veze sa ovom divljinom. Ovi ljudi ništa civilizovano nisu u stanju da smisle niti da povežu u
sistem”. (214/215)
da svakom budem brat, ali ako i taj to želi. Priča se da svuda kolju Srbe, da leševi plove Savom
neprestano. To zovu ‘meso za beogradske pijace’. Sad se još svemu priključuju i ove barabe koji ovde
kolju komuniste, ali srpske i svoje”. (197)
U svakom slučaju, Stevanovića Jugoslavija zanima iz ugla srpskoga seljaka koji ne optužuje
previše, ali koji trezveno meri cenu koju je plaćao za megalomanske i misionarsko-pijemontističke
ambicije svojih političara, i za veliku zabludu srbijanskoga oslobađanja nesrbijanske “braće”.
3. Ova knjiga napisana je kao “roman u 52 bdenja”, tj. kao priča o nacionalnoj istoriji koju
priča mnoštvo subjekata. To mnoštvo perspektiva je i glavni strukturni momenat knjige. Naime,
subjekti su uglavnom obezličeni ili jedva personalizovani. Neki likovi iz glavnoga kaljanskoga roda
nazvani su značajnim imenom Lazar; to se ime nasleđuje, a razni Lazari prepoznaju se po nadimcima.
(63-65) Ova supstancijalna bezličnost podvučena je u knjizi i na druge načine, pre svega time što
pisac svoje likove predstavlja kao svojevrsne senke. Onaj Lazar koji se zaustavio stigavši odnekuda
u Kao praćen je senkom čoveka koga je negde ubio, i zbog toga beži, ali ga prati i mnoštvo drugih
senki koje mu ispunjavaju život. Kao da je sve oko njega bio svet senki, kao da je i sam bio senka.
Izričitu potvrdu teze o impersonalnosti likova-senki nalazimo u rečenici o Lazarevoj ženi: “Žena mu
je bila (kad pokušamo da je vidimo) nekakva tamna senka, mutna i bez lika; dve ruke, dve noge,
materica, glas koji se ne čuje, oči bez pogleda”. (68) Ta žena je, u stvari, skup neophodnih ženskih
funkcija jedne primitivne zajednice. Ova hotimična bezličnost “likova” trebalo bi verovatno da ukaže
na utopljenost svih njih u zajedničku i istovrsnu sudbinu; svi su oni, dakle, tipični predstavnici
i nosioci kolektivne sudbine. To što su uglavnom impersonalni, samo naznačeni likovi, svedoči
o suštinskom kolektivizmu i predmodernosti kaljanske zajednice, bez individua i bez junaka.104 Takvi
su svi Kaljani (ali uostalom i svi likovi, bez-likovi romana), koji su samo neophodne funkcije jednoga
kolektivnog lika, jedinoga pravoga subjekta i jedinoga “junaka” romana. Pisac nas suočava sa
glavnim procesom u svome narodu: umesto individuacije zbiva se jedna vrsta neprekidne i radikalne
kolektivne identifikacije. Na primer, u snu o mučenju od stane Turaka, primorani da jedu meso svojih
mrtvih, dakle pod patnjom, Kaljani postaju jedno: “bejasmo sve više jedno, kao da se vraćamo u istu
utrobu, mračnu, toplu i rodnu. Nestadoše sve razlike među nama”. (108) Konačno, i sam pripovedač,
tj. pisac hronike, zapisivač snova, suočen sa bolnim proticanjem vremena, na koje zaboravlja samo
dok piše, nalazi utočište u kolektivnom: “Moje uznemireno ‘ja’ onda se krije u prostranom i toplom
‘mi’, pokušava da isprosjači nekoliko poetskih slika koje će ublažiti strah, privremeno oterati
strepnju”. (110)
Ovakav tekst, bez standardnih realističkih opisa, zamišljen kao svojevrsno nacionalno
zaveštanje onima koji ostaju - a to u ovom slučaju jedino može biti priča o zajedničkoj sudbini, jer se
i nema šta drugo zaveštati - na momente kao da predstavlja nekakav kompendijum usuda
i literarizovani istorijski podsetnik (zlobnik bi mogao reći da je ova knjiga sinopsis nerealizovanog
velikog projekta niza povezanih romanâ). No, u svakom slučaju, forma knjige nije tradicionalistička a,
s obzirom na sve pomenute karakteristike, nije ni najkomunikabilnija za široku čitalačku publiku, pa
se u tom pogledu može smatrati “neprofitabilnom”. Ipak, tekst je često gotovo esejistički
formulisan,105 pa stoga dovoljno proziran prosečnom čitaocu, koji u njemu lako prepoznaje blago
upakovanu nacionalnu istoriju. Načelno, dakle, takav tekst posreduje određene ideje, vizije i ocene
istorije. Kakve su te ocene, već smo mogli videti.
104
U književno-teorijskoj perspektivi, odsustvo individualnog “problematičnog junaka” i promovisanje istorije
jedne zajednice u glavnoga junaka, u tekstu ove vrste, nema standardno goldmanovsko značenje (da je,naime, u
pitanju tipična forma post-kafkijanskog romana), već bi verovatno trebalo da znači da je ovaj roman ipak
svojevrsna hronika.
105
Stoga i iznuđuje ovako opširnu interpretaciju, jer nema uobičajenih romanesknih deskripcija i odgovorajuće
dramatrugije - svega onoga od čega bi se u “izveštaju” ovakve vrste moglo apstrahovati.
2.19. Živojin Pavlović: Lapot (1992)

1. Siže romana je životna retrospektiva Sime Jotića, učitelja, koji priziva u sećanje slike iz
svoga života, suočen sa ćinjenicom da će ga streljati nemački okupatori. Sima Jotić svoje streljanje od
strane mladih (nemačkih) vojnika poredi sa drevnim običajem ritualnog ubijanja nemoćnih staraca, pa
taj motiv provlači kroz izlaganje sudbine svoje porodice. Simina ispovest uokvirena je uvodnim
opisom lapota izvršenog nad njegovim pradedom (kojem je i sam, kao četvorogodišnjak,
prisustvovao), i završnim rodoslovom familije Jotić, koji je sačinio Simin unuk Aljoša, student
etnologoje, tragajući za poreklom svoga porodičnog prezimena.
2.1. Pisac je nastojao da nam paralelom o streljanju kao lapotu (Pavlović 1992: 29, 39)
predstavi jednu vrstu životnoga udesa. Čini se da je sama paralela malo nategnuta, ne zbog odsustva
folklorno-ritualnih elemenata u streljanju, već stoga što se globalna metafora “lapota” (ritualno-
funkcionalnog ubijanja staraca) teško može primeniti na stvarnost jedne, doista patrijarhalne, ali
gerontokratske zajednice, u kojoj upravo fizički i mentalno onemoćali ne ustupaju životni prostor
fizički i duhovno mlađima. No, Pavlović ističe još jednu dimenziju lapota: kao priželjkivani izlaz
u životnom očajanju, kao “jedini spas” u situaciji kraha volje, kada ne preostaje ništa drugo. (74)
U drukčijim kulturno-istorijskim sredinama takav “spas”, jeste, naravno, samoubistvo, a ne lapot. No,
ono što se u paraleli mora prihvatiti kao duboko zasnovan etički stav jeste Simino nastojanje da -
suočen sa smrću - prizivanjem prošlosti pribavi snagu za mirno prihvatanje smrti, onako kako su je
i njegovi preci, “usmrćivani rukom svojih sinova, bez opiranja, ne znajući za strah i patnju,
prihvatali”. (75) Možda nije nevažno i to da su Nemci uhvatili Simu dok se, pometen, vraćao iz
bezuspešne potrage za svojin sinom, partizanom Blagojem, koji je - veli Sima - “odmetnuvši se
u šumu, nada mnom učinio lapot”. (39) Ako je uopšte postojao, lapot je morao pretpostavljati
homogenu zajednicu, dakle solidarnu zajednicu generacijskog sklada, dok je streljanje Sime Jotića
izvedeno u kontekstu generacijskog raskola.
U stvari, piscu motiv ranog prisustva izvršenju lapota služi za uvođenje u životnu istoriju
premreženu leševima. Pri tom se ne radi samo o individualnoj životnoj istoriji, već i o istoriji srpskoga
naroda. Naime, Sima Jotić, učesnik balkanskih ratova i Prvoga svetskog rata, proživljava i Drugi
svetski rat sa leševima koje iza sebe ostavljaju: Nemci i Bugari, četnici i partizani, i svi živi, kojih je
manje nego mrtvih: “Rekao bih da je i poslednji pedalj nesrećne nam i obrukane Srbije prekriven
leševima”. (31) Sima drži da Srbe satiru, istrebljuju i proganjanju od pamtiveka, od njihovog dolaska
iz severnih močvara i istočnih planina na Balkan: “Jer nas kolju, ubijaju, kasape od kad se za Srbina
zna”. (31) I to stoga, smatra, što se nikome nije svidelo srpsko pleme, sa njegovim govorom
i otegnuto-bolnim pevanjem, sa običajima i “slobodnim hodom bez granica”. Srbi, pak, kojima je
život oduvek bio neizvestan, a izvesna jedino smrt (89), nisu se dali, i opstajali su sve moćniji i - sa
svojim velmožama, knezovima, kraljevima i carem Dušanom - sve više poštovani: “Da nije tako, kako
bismo, posle pada našeg Carstva, i dolaska Osmanlija, opstali?” (32) U istom prosvetiteljsko-
učiteljskom maniru, Sima je svoje đake učio očuvanju dostojanstva srpskoga naroda, da znaju
i u samrtnom času, poput njega, “ko su i kom narodu pripadaju” i da se, kao i on, ponose svojom
istorijom. (32) Pored opštečovečanskih vrednosti života, znanja, obrazovanja i slobode duha, Sima je
podučavao i vaspitavao u duhu sopstvene nacionalne tradicije, gde žrtvovanje za državu nije na
poslednjem mestu: “vera kojoj pripadamo, zakoni po kojima živimo, narod čiji smo potomci, država
koju moramo čuvati i po najvišu cenu - po cenu života”. (93)
Sima je čovek strogoga patrijarhalnog morala, i on pored brige za svoje najbliže brine u ratu
i za sudbinu Srbije, za spas “srpske vojske, srpskog naroda i srpske države” (55). Ta prosvetiteljska
briga je, u stvari pastirska briga za čoveka koji je “stočica”106 i koga treba čuvati da ne zaluta u ponore
(33). Pisac, pak, pripovedajući i rodoslovskim istraživanjima Aljoše Jotića, ne zauzima samo
generalnu prosvetiteljsku poziciju, već i svojevrsnu distancu prema sopstvenome narodu, pa Aljoši
106
Ovaj izraz čuo sam u životu samo nekoliko puta, i to od svoje tetke Olge Prokopović i od svoje majke Stane,
koje su toplu deminutivsku formu koristile pri kritičkom ali blagonaklonom govoru o nekim “zalutalim” i
priprostim članovima naše familije.
pripisuje saznanje “da su Srbi ravnodušni prema familijarnoj lozi”, jer je u istočnoj Srbiji poreklo
većine stanovništva seljačko, “pa samim tim i od malog značaja”. (102) Naravno, izuzetak
predstavljaju prezimena koja potiču od nekog dalekog uglednog pretka: vojvode, buljubaše, trgovca,
igumana ili “čuvenog hajduka”. Kod Pavlovića nema eksplicitnih osuda srpskih mana
i neizgrađenosti; one su kod njega utkane u povest o stradanjima, nesrećama, surovosti i primitivnosti.
U ovom romanu ipak preovladavaju izrazi ponosne nacionalne svesti učitelja Sime Jotića. No, i on
u jednome času, sećajući se svoga postradalog brata Živadina, otkriva duboku svest o tamnim
stranama svoga naroda: “Živadin se zanosio Evropom, maštao o Beču, Parizu i Londonu, a onda, kada
ga je rat prinudio da se okrene svome plemenu, i vidi ko je i odakle je, zgrozio se i nad sobom i nad
kolevkom iz koje je ponikao, i takav, pomeren u fundamentu, otišao na bojište, da nam se nikad ne
vrati”. (91)
2.2. I Simino tradicionalističko ocenjivanje bezosećajnih, surovih, paljevinama i smrću
zatrovanih srpskih komunista, kojima život ne znači ništa (37/38), proizlazi iz duboko utemeljenoga
patrijarhalnoga morala. Na njemu počiva i tradicionalističko prosvetiteljsko uverenje da je pravilnim
vaspitanjem, sa blagovremenom kaznom, mogao preduprediti i komunističku avanturu svoga sina
Blagoja. No, njegov racionalni savet partizanskom komandantu da se i sam zapita “kuda vodi
prolivanje krvi, i zašto”, nailazi na “hladni sjaj” bezizražajnog pogleda opsenjenog revolucionara. (37)
2.3. O drugim nacijama - iz istog modela. Na Kajmakčalanu srpska vojska juriša “na pijane
Bugare” (31). Bugari 1916. ubijaju Velka Prvanova, “jer nije hteo da im umesi pogaču”; inače,
njegovo kršteno ime Velko prepravio je u srpsko Veljko pop Stojan (otac partizanskog komandanta
Vuka Babića), koji je “sva imena koja su podsećala na bugarska, svojeručno (je) prepravljao
u srpska”. (110) Simu Jotića uhapsila je i u logor smrti otpremila nemačka patrola, “prethodnica
kaznene ekspedicije” - “kevćući na svom psećem jeziku”. (41) No, čini se da su u ovim
istočnosrbijanskim tradicionalističkim stereotipima najgore ipak prošli “Cigani”. Sima je bio očajan
što je morao da ukaljani obraz (zbog nestanka bezvrednog nakita Ciganke koja mu je lečila teško
obolelog sina) pere i crveni “pred onima koji ne znaju šta su to čast, ugled ili poštenje (jer, bez doma,
kuće i kućišta, bez crkve, groblja i staništa, to ni od rođenja nisu znali, kao što im se ni njihovi stari,
tumarajući po svetu, nikada Božjim zakonima nisu priklanjali)”. (79) Ukratko, želeo je da sa tim
“ljudskim ništarijama” (79), prljavim, blatnjavim, usmrdelim i beskrajno upornim, bogoradećim
iznuđivačima (81, 83, 87) ima odnose kakve on hoće, kad hoće i koliko hoće.
2.4. Na nivou izražajnog smisla pisac nam posreduje sudar stamenoga patrijarhalnog morala sa
moralnim posrnućem. Taj moral je veoma strog, štaviše, krut. Sima Jotić i sam zna da je bio grub, ne
samo prema Ciganima, već i prema svojoj deci, ali da onaj ko hoće da bude pravedan ne može biti
drugačiji. (88) Nezamislivo mu je da njegova deca (sinovi i đaci) budu lažljivi, kradljivi, netačni,
nepouzdani, “neodradni”, neuredni, bludni, nepravedni, bezbožnici i kukavice; sasvim dosledno
epskoj moralnoj matrici: da ne znaju “stići i uteći i na strašnom mestu postojati”. (88) On je oduvek
znao, poput njegovih starih, “da se protiv nereda moraš boriti redom, a protiv truleži i propadanja (...)
poštenjem i čašću”. (45) U njegovoj moralnoj filosofiji glavni negativni pricip jeste svemogući slučaj,
koji upravlja našim sudbinama, i koji treba da predstavlja glavnu metu svake naše borbe (34); slučaj je
skupa “đavolja igra” (45), “tenac, đavolje govno” (56), koji i iskusnog i mudrog iznenadi i pomete
(57), mada se pokatkad i nasmeši nekome od nas (64). U svakom slučaju, naše “kratko trajanje
mahom zavisi od slučaja i njegovog hira” (75), od njegovih sudbonosnih zamki (92). Borba protiv
slučaja vodi se redom, radom, poštenjem, čašću, sistematskim racionalnim moralnim vaspitavanjem,
kao što je i on sam čitavoga života “upućivao, savetovao, usmeravao i učio” (33) “šta se valja, a šta
mora” (89). Dakako, u konačnom ishodu, njegov racionalni program strada u sudaru sa strastima,
mržnjom, slepilom, gramzivošću, pohotom, interesima, ideologijom, primitivizmom - sa vazda
iracionalnim i slučaju prepuštenim životom. To je pogled na svet poraženog patrijarhalnog domaćina.
2.5. Dokumentni smisao krije se u ideji da je od svih vrednosti tradicionalnog poretka vrlina
jedino još smrt ostala tradicionalnom i izvesnom. Moglo bi se smatrati da je to jedno od tipičnih
srpskih nacionalnih motivskih središta, oko kojeg se plete čitava mreža konstrukcije nacionalne
istorije i sudbine. Utoliko se ovaj roman jednim svojim asocijativnim smerom, koji ipak ne dominira
manifestnim slojem romana, priključuje dominantnom toku savremene srpske književnosti nacionalne
orijentacije. Njegov glavni junak, Sima Jotić, “previše” zna, npr. o temeljima i konačnom smislu
i ishodu nacionalne istorije (31), ali bi se ta situacija mogla razumeti iz činjenice njegove prosvetarske
profesije i prosvetiteljskog entuzijazma (32, 33). A to što je on različit od svojih kolega učitelja (59,
61), verovatno se odnosi na njegovu sklonost fantazijskom zanosu, koja ga je držala izvan matice
pragmatičnoga života. Upravo taj odmak od struje čini ga ne samo moralnim sudijom, već
i posmatračem života - tj. pravim subjektom pripovedanja.
3. Pomenuti asocijativni smer ozbiljno je ispresecan ne sasvim tradicionalnim strukturisanjem
građe romana, satkanog od jedne literarne rekonstrukcije davne prošlosti, kraćih odlomaka sećanja
i od “dokumentarne građe” jednoga genealoškog istraživanja. U toj kombinaciji tradicionalnog
pripovedačkog realizma i netradicionalnog dokumentarističkog postupka primetno je, prvo, osetno
poetizovanje proznog izraza, koje prepoznajem npr. u produženom, ornamentalnom nabrajanju
zanata, zanatlija i zanatlijskih radnji (59, 66), i, drugo, odmak od naturalističkog diskursa. Možda su
se stoga i pojavile univerzalije nacionalne provenijencije. A možda se prosto radi i o zahtevima
romaneskne građe, koja za svoga moralnog pregaoca zahteva sve drugo samo ne naturalistički izraz.
Autor je dozvolio da mu se u spisateljskoj brzini “omakne” ne samo ponovljeno poređenje
“modar kao galica” (47, 73), već i da mu jedna upečatljiva slika izmami četvorostruko ponavljanje
atributa na ciglo petnaestak stranica: “klonule grudi” (50, 56), “klonule dojke” (52), “klonula prsa”
(63). Osim toga, ima i pravih kičerskih slapova sentimenata: na primer, o telu prostreljene ptice koje
se “poput krpe, strovali s neba i, (...) tupo bupne o zemlju kao poslednji akord zauvek utihnule
melodije koju ljudi nazivaju život” (38), i, naravno, u vezi sa moralistički sputanim Siminim strastima
prema lepoj i hirovitoj učiteljici “klonulih dojki” (52, 54).
No, sa naše tačke gledišta, u pogledu forme najznačajniji je strukturno konstitutivni deo
romanesknog teksta - “Umesto uvoda”, u kojem pisac izlaže svoju poetiku, povodom - stvarnog ili
fingiranog, svejedno - pisma jedne čitateljke, nezadovoljne piščevom lažnom toponimijom u osnovi
prepoznatljivog tla istočne Srbije. Pisac ukazuje na preplitanje granica životne i romaneskne
stvarnosti, i na nužnost romaneskne konstrukcije sopstvenoga spisateljskog “atara” od raznih
elemenata stvarnosti. Tek kada iščezne stvarno istorijsko vreme sa kojim čitaoci stalno porede piščevu
gradnju, “pripovedač ili pesnik može odahnuti, i nadati se da će tvorevine njihovog duha biti od
čitalaca doživljavane kao poetska istina”. (12) Naravno, on ne želi da čitaoce ostavi u bezbednoj
uljuljkanosti očiglednošću privida, već želi da ih njegove “izmišljotine” doista “raduju, opijaju,
prepadaju, zgražaju plaše i trezne” poput same stvarnosti koja je pisca dovodila do “strepeće groze”
i do nužnosti stvaralačkog oslobađanja od nespokojstva. To je smisao mešanja stvarnosti i fantazije,
smisao romaneskne fikcije. O svojoj poetici, tj. o svome spisateljskom postupku veli da on naprosto
o ljudima, sudbinama, pa time i o sebi, govori načinom njemu primerenim, “bez obzira na to da li će
se nekome dopasti ili neće”. (14) Tako je pisac ovde zapravo govorio o osnovama poetike realizma,
ali bez osvetljavanja sopstvenoga stila i njegovoga značenja. Stoga meni ostaje da se zadržim na
oskudnom zapažanju o realističkom obdelavanju univerzalija naroda i nacije, o delimičnom
iskoračivanju iz toga manira, i o izvesnoj poetizacije teksta, tj. o odsustvu naturalističke tehnike.
2.20. Vladimir Arsenijević: U potpalublju (1994)

1. Glavni junak, sa svojom ženom Anđelom, proživljava poslednja tri meseca 1991. godine
u iščekivanju željene prinove i u strahovanju od vojnoga poziva za rat u Hrvatskoj, suočen sa
stradanjima bližnjih (pogibija Anđelinog brata na frontu, samoubistvo prijatelja koji je u ratu izgubio
ruku…), sa moralnim i fizičkim rasapom jedne generacije, sa neizvesnim životom u jednoj “duboko
potonuloj” zemlji, i sa sveopštim beznađem.
2. Smisao ovoga romana plete se oko jednoga besmislenog rata, koji se vodi u susedstvu, ali
koji uzdrmava najdublju osnovu samoga opstanka i direktnih i indirektnih učesnika.
2.1.1. Pisac bi da izrazi ideju o stravi ratnoga iskušenja koje je dosuđeno jednoj nesrećnoj,
očajnoj i beznadnoj generaciji.
Kakav je rat u pitanju, i kakav je stav ovoga književnoga dela prema ratu? Pripovedač veli da
od svoga punoletstva živi “u sred jednog dugotrajnog Armagedona”, učestalih smrti oko njega, koje
su bile uvod u rat u Hrvatskoj, uvertira za “jednu (javnu) klasično krvavu tragediju koja se, poput
svake istinske tragedije, bavila velikom temom rata među narodima”. (27) Nastojeći da razume odnos
svoga šuraka Lazara prema ratu, koji se - premda pripadnik Hari Krišne - po nekom atavističkom
nalogu odaziva na vojni poziv, pripovedač govori o učesnicima “ovih malih otimačkih ratova” (23),
koji su, nevešti i naivni, ginuli posle “jedanaest dana (…) junačkog ratovanja” (77), “ostajali bez
udova”, kockajući se “s užasom” (30), i halucinirali posle povratka s ratišta (55), bezuspešno
pokušavajući da se vrate u naromalan život, da bi se, osvešćeni u pogledu beznadežnosti tih pokušaja,
na kraju ubijali. (96-97) On sam, dakle, “učestvovao” je u ratu svojim strahom, suočavanjem sa
pogibijom, sahranama i osakaćenjem bližnjih, gledanjem televizijskih emisija u kojima su se “naši
(…) klali sve u šesnaest”, užasnih “vukovarskih prizora” na TV (48-49), uzaludno pokušavajući da
izbegavanjem mučnih gledanja televizije zaleči tim prizorima otvorene rane u duševnosti. To je rat
u kojem ginu mobilisani mladi ljudi, dok stariji o ratu žučno diskutuju, izbegavajući da se pitaju, na
primer, o tome “zašto nema mladih ljudi u selu i ko će obrađivati zemlju kad za to dođe vreme”. (65)
2.1.2. Osnovni filosofski stav pripovedačev jeste fatalizam-predestinacija: “Suština čitavog
opredeljivanja izvršena je u nama mimo nas, pre nas”. (22) Ne postoji mogućnost izbora, niti
zaslužene nagrade odnosno kazne, pa je, stoga, sve moguće i sve dopušteno. (21-22)107 Ali, okolnosti
koje ga navode na takvo definisanje životne situacije samo ga ubacuju u nespokojstvo “pred
činjenicom da nam nije ostavljeno ništa osim beznađa” (51), i u zapitanost nad sudbinom još
nerođenog deteta: “U šta ga uvodimo (…), šta to tako sjajno imamo da mu ponudimo, čemu da ga
naučimo, i gde je ono malo obećane svetlosti u postojanju?”. (50) Šta mu u takvim okolnostima
ostaje, sem da “u tišini, nemo” plače. (26) I, eto nas kod naslova ove knjige. Glavni junak i Anđela,
premda gurnuti u potpalublje svetske vreve, kao da su “osuđeni na uloge obaveznih vinovnika svih
stradanja” (100), našli su u toj utrobi sna svojevrsno privremeno, tiho i mračno, utočište, iz kojeg će
se možda nekad izvući odlaskom u neki Rim ili neku Ameriku, kao što će se i njihovo dete, nerođeni
vinovnik svih stradanja, možda izvući rođenjem i izlaskom u neki drukčiji svet. (100-101) No, izlazak
iz velike kloake ove zemlje i ovoga sveta (nadnaslov romana: “Cloaca maxima) doista je misliv
i realan samo kao svojevrsna “sapunska opera” (podnaslov).
2.2. U ovome nevelikom romanu dokumentuje se pogled na svet tipičnog predstavnika mlade
gradske populacije, koja ima spušteni ideološki tonus - ako ga uopšte ima - koja se, dakle, ne zavarava
idejama, projektima i utopijama, i koja samo želi normalan život po merilima i standardima
građanskoga društva; budući suočena sa odsustvom projekata (kao prethodna generacija sa njihovom
propašću), i ne samo sa nemogućnošću ostvarenja “srednjih” životnih ciljeva, već i sa mogućnošću
besmislene pogibije ili osakaćenja u suludome ratu, ova generacija i sama biva osakaćena u pogledu
životnih šansi, socijalnog i duševnog integriteta. Onaj koji glavnom junaku izgleda kao najstabilniji
i najzdraviji, preduzimljivi Dejan, po povratku iz rata, upropašćen i fizički i duševno, na prvi pogled
iznenada, izlaz nalazi u samoubistvu.
2.2.1. Kakva je to zemlja u kojoj žive ovi anti-junaci (koji nikada nisu ni želeli da budu
“junaci”)? Zašto govorim o “zemlji”? Zato što Arsenijević ne pominje ni Jugoslaviju ni Srbiju ni
državu, već upravo, samo i jedino, “zemlju” u kojoj njegovi likovi pokušavaju da žive. To je zemlja
u kojoj je sve moguće, pa čak i to da neki vojni obveznik može da se nada da će - u opštem rasulu,
neredu i javašluku - biti “zaboravljen”: “svašta je moguće u zemlji koja ovako duboko potone”. (26)
To je zemlja u kojoj je “kasnih osamdesetih i ranih devedesetih” mnogo ljudi umiralo “na
107
Ipak, glavni junak-svedok-pripovedač daleko je od nekoga radikalnoga imoralizma. Njegovi moralni prestupi
svode se na uobičajeni egzistencijalni egoizam, tj. rutinu svakodnevlja u kojoj se zaboravljaju stradali (30),
prividnu ravnodušnost umesto užasnutosti (52), na psihološko sekciranje bližnjih, i na beznačajni seksualni
eksces za vreme sahrane (62), što je svojevrsni pripovedačev dug psihoanalitičkoj lektiri o komplementarnom
nadigravanju i “natezanju” Erosa i Tanatosa. U svakom slučaju, ako oko njega i važi, za njega samoga ne važi
načelo “Sve se može” - u smislu koji je sebi, u istim istorijskim okolnostima, dopustio Selenićev “bijesan pas”:
“Sve se more, sve se smije”.
najneverovatnije načine”, a konačno i u započetom ratu 1991. (27) Iz takve zemlje u dubokoj
ekonomskoj, političkoj i moralnoj krizi, “zemlje davljenika” (84), mnogi su pobegli, što od rata, što
od nemaštine i neizvesnosti - u novu, belosvetsku neizvesnost. (31)
Tu je i dovoljno ilustrativna slika “odvratnog” Beograda (14), “izigrane prestonice” sa “hrpama
balkanskog blata” (30), “kaljavim autobuskim putovanjem” (77) i popljuvanim ulicama (52); izuzetak
čini samo “par finih beogradskih ulica” (55) u kojima se može koliko-toliko uživati.
2.2.2. A sugrađani: ti “grozni saputnici” u gradskom prevozu (13), šetači “čija su lica iskazivala
tužnu pomirenost“ (90), u “ovom ključalom grotlu od grada, gde toliki posustaju jer im nedostaje
pravo oružje za borbu protiv nezadovoljstva, (…) koji jedino umeju da podignu ruke u bolnom
čuđenju nad nepravdom koja nas je pritisla”. (83) Štaviše, u rastućoj nemaštini, u kojoj su im se
“životi rasipali pod pritiskom” (83), postajali su mazohisti zadovoljni upravo zatečenim stanjem
(“njima je i dalje bilo dobro, dok im je ovako”, 84) i bivali spremni na “olako prepuštanje” još većim
pritiscima nemaštine: “Otkrivali su da su u stanju da tonu dublje nego što su mogli da pretpostave, pa
ih je interesovalo da oprobaju svoj odnos prema patnji”. (84) Nezadovoljnim a nemoćnim
sugrađanima-sunarodnicima “nije preostalo ništa izuzev da psuju” (52), a glavni junak ih odjednom
počinje da žali, u iznenadnoj viziji sveopštega bežanja i propadanja u otvorene čeljusti tla, iz čijih se
“dubina širi nepodnošljivi zadah vekova koje smo, u svojim inertnostima, propustili da iskoristimo na
dostojan način”. (52) To je i sva kritika upućena sunarodnicima: spremni i sposobni na beskrajno
i nemušto trpljenje, na lako odustajanje i nemoćno gunđanje - sve to kao nasleđe vekovnih propusta
da se uključe u normalne civilizacijske tokove.
U romanu srećemo i jedan ekskurs o pokušaju promene ponižavajućega stanja, naime,
o martovskim “besmislenim demonstracijama” 1991, o iznenadnoj bujici koja se bila namerila da
zbriše jedan “bolesni svet”, ali se postepeno pretvorila u penu u kojoj su se davili razočarani poletnici.
“Kako smo bili glupi, i smešni! Vikali smo, i negodovali, bili smo strašno ljuti, a uterali smo, po
konačnom bilansu, daleko više autogolova, od golova. Samo par meseci kasnije, eto šta nam se desilo.
Neki su se od nas, već te jeseni, šepurili s plavih umrlica nakrivo nalepljenih na gradske bandere, neki
su išli na duge terapije u Rudo, neki su pisali razglednice iz inostranstva, neki su se tim razglednicama
infantilno radovali… pa se pitam: što smo, uopšte, na tom trgu, onoliko dana gubili vreme, kad smo
dozvolili da nam se to desi?”. (32)
2.2.3. Mladi su, pak, spremni za bekstvo: u inostranstvo ili u drogu, jer ih zemlja u koju su
rođenjem bačeni ničim ne zadužuje, osim što ih obavezuje na trpljenje, odricanje, žrtvovanje, odbranu
mitova i elite vlasti i pogibiju za njih. Stoga oni - bar ovi gradski o kojima je reč - ne vole svoju
zemlju, mrze njene sumanute projekte i rat koji im nameće.
Naravno, kroz čitavu knjigu provejava strah od mobilizacije odnosno izbegavanje mobilizacije
- osećanje i ponašanje koji čitavu deceniju bitno obeležavaju život mladih u Srbiji. Anđelini
i Lazarevi roditelji primili su vojni poziv za Lazara s tradicionalnim osećanjem dužnosti, o kojem
mladi misle sve najgore, jer je u pitanju “poziv od kojeg su tad, u toj zemlji, svi tako strahovali da ga
ni u ludilu ne bi primili u ruke a kamoli overili” (25). Anđela je smatrala da njen mlađi brat Lazar
naprosto mora da se sakrije (18), a s roditeljima se žestoko posvađala zbog urednog podaničkog
shvatanja dužnosti. (45/46) I sam glavni junak je prestrašen mogućnošću mobilizacije: “ma šta da
pričao, Lazar se bojao rata, nije mu bilo baš svejedno. Ali, ko bi mogao uopšte pomisliti da ja nisam
strahovao? Jasno sam uviđao da se krug oko mene sužava. Sve je više ljudi bivalo uvučeno u taj
vrtlog. Jednog će dana, mislio sam, zakucati i na moja vrata, i kolena će mi, poput tolikih kolena
poslednjih meseci, zaklecati”. (19) Svi egzistencijalni strahovi sabrali su se u nemilosrdnom liku
“idealnog pozivara”. (80-81)
Dakako, ima i izuzetaka od ovakvog doživljaja stvari. Lazar je poslušao glas svog unutrašnjeg
“Naredbodavca”, koga pisac definiše u ravni antropološke fatalističke metafizike, a ne u ravni
socijalno-istorijske voluntarističke ideologije. Neki se, pak, javljaju i kao dobrovoljci. Jedan od takvih
je drogom razoreni Vanja, svojevremeno oslobođen vojske, kome nikako ne polazi za rukom da bude
primljen kao dobrovoljac u JNA, pa odlučuje (ili bar tako kaže) da ponuđeni a odbijeni patriotizam
zameni plaćeničkim angažmanom u jedinicama hrvatske vojske: “Iz nekog, meni krajnje
nedokučivog, razloga, ovaj se rat Vanji itekako sviđao”. (96) Ima i onih koji su besmisleno u ratu
krali. Tako je pripovedač zamislio poginulog Ivana, koji se “morao osetiti prevarenim kad ga je, pri
jutarnjem mokrenju, na salašu negde kod Erduta, dok je pospano razmišljao šta da učini sa 200 tegli
ajvara koje je ukrao od domaćina Mađara, iznenadila eksplozija”. (28)
2.2.4. Čitalac lako primećuje da u ovoj priči nema nikakvih kolektiviteta, osim labave
generacijske solidarnosti ili, pre, simpatije. Ne pominju se ni Srbi ni Hrvati. U poglavlju “O idealnom
pozivaru” pripovedač zamišlja Ivana, Dejana, Lazara i sebe u beskrajnim kolonama mobilisanih, koji
u svom maršu prekrivaju čitavu zemlju, “opremljeni praćkama, vodenim pištoljima, i bočicama
lažnog mastila”. (81) S druge strane, u viziji, hrvatska četvorka iste sudbine: “Nama u susret,
u istovetnim kolonama, dolazili su Tomislav i Svet i Marin i Ivica. Ako se susretnemo, znaćemo čime
su se oni naoružali”. (81) Jedna tragična groteska koja ne traži komentar. Ista vizija tragične igre
provučena je i kroz Lazarev pretpostavljeni osećaj prividne, a u stvari unapred razrešene neodlučnosti
da li da se pozivu odazove; Lazar kaže da će se možda i odazvati, “privučen jednim dečačkim
kauboji-indijanci viđenjem srpskohrvatske naizmenične klanice”: (23)
Šta je sa drugim nacijama i njihovim predstavnicima? Slovence “zastupa” potpukovnik Kreft,
kolega i šahovski partner pripovedačevoga oca, “donedavni komšija” (69), koji se tog kritičnog leta
1991. godine “odselio iz Beograda”. (66) Nemci su pomenuti samo kao ratni zarobljenici koji su
1947/48, “slabom obučenošću i teškom nostalgijom neimara”, zidali kuću pripovedačeve bake na
Fruškoj Gori. (63)
To je sve. Ovaj roman je roman o stradalnicima-ljudima, stanovnicima jedne zemlje koja je
lošim političkim vođstvom dovedena do ivice propasti, o onima koji su, kao pojedinci i kao
generacija, nevini vinovnici političkih projekata i kolektivnih ludila. O tipu projekta i o vrsti ludila
ovde se ne govori. Arsenijevćev roman ne predstavlja kritiku ideologije komunizma i nacionalizma,
već kritiku njihovih najvidljivijih posledica - militarističke ideologije i rata.
3.1. Ovaj kratki roman pisan je kao ispovedna pripovest, u kojoj glavni junak/pripovedač ima
distancu prema činu i rezultatu pisanja, tj. često se u svojstvu pisca obraća čitaocima. Naime, on ne
krije da zna više od publike o događajima “na koje će čitalac morati još malo da pričeka” (23), tj. da
su u tom smislu “pripovedači privilegovani” (25), ali ponekad dopušta da čitalac unapred zna ono što
je on saznao tek na kraju pisma koje upravo počinje da navodi. (82) Potom, obaveštava čitaoca da je
najgora stvar ove njegove tragične priče u tome “što je komad, u vreme o kojem pišem, zapravo tek
otpočinjao”. (27) To bi trebalo da znači da obelodanjena distanca u odnosu na tekst i čitaoca, u stvari,
treba da kompenzira odsustvo distance prema stvarnosnoj građi u koju je sam pisac neposredno
uronjen. On, još, govori o uslovima u kojima je pisao (u slobodno vreme, dok je “duvao”, 38),
očekuje razumevanje od čitaoca za svoju “neobičnu avanturu” na groblju (59), i poziva se na ono
o čemu je “već govorio” (90); najzad, prekoračuje granice priče koja se “približila kraju” onda kada
veli da je jedan događaj “premašio njene okvire”, jer se odigrao onda kada je tok priče praktično već
bilo zaokružen - naime, Dejanov paket kasni i stiže posle njegove smrti. (100) Ovakvo svesno
probijanje pripovedne magline predstavlja, dakle, hotimično razbijanje iluzije pripovedanja i skoro
uvek sugeriše autentičnost pripovedačevog svedočenja. Netradicionalistički nastrojeni čitalac obično
veruje ovakvome tekstu, jer prihvata svojevrsni savez sa piscem i poverenje koje mu ovaj svojim
deziluzionisanjem nudi.
3.2. No, pitanje je u kojoj je meri tekst čitaocu pristupačan? Naime, roman je napisan jezikom
koji predstavlja mešavinu standardnoga gradskoga žargona mlađih ljudi (bez potkulturne
ekskluzivnosti poluzatvorenih grupa) i esejističkog manira mladoga intelektualca, koji voli duže
i komplikovanije rečenice, sa nestandardnim ili posrbljenim konstrukcijama. Na primer: “živeću
ubuduće u društvu neodgovorivog, izluđujućeg pitanja” (26); “Stvarni svet nikad i nije nudio
protekciju definitivnog zaključka” (28); “Sve je to (…) bilo smešteno u domen teško prebolive
prošlosti” (29); “U napornom procesu inicijalnog samoodržavanja, u tim grčevitim nastojanjima da se
ne skljokaju gde i kad nikako ne treba, oni nisu posedovali telefonske aparate…” (31); “jedan život
sav poput hektičke satnice” (79). Naravno, ilustrovati nečiji stil nije baš najuputnije, jer se primeri
mogu birati po različitim kriterijumima. U svakom slučaju, Arsenijevićev stil jeste u određenoj meri
intelektualistički, ili kvazi-intelektualistički. O tome svedoče i njegove fusnote i povremeni
filosofstvujušči ekskursi s idejama indijske svetonazorne provenijencije (što je još i opravdano
životnim opredeljenjem jednoga lika, Lazara), ili sa manje “opravdanim” Svedenborgom (čije učenje
predstavlja element pripovedačeve životne filosofije predestinacije, no koja se ne mora obelodanjivati
čitaocu u formi izvoda iz seminarskoga rada). Doduše, valja priznati da ovakav stil katkad doista
postiže zavidnu duhovitost i pojačava bitnu ironijsku intonaciju teksta. U svakom slučaju, u pitanju je
stil koji ne ometa komunikaciju, ali traži čitaoce kojima nije odveć mrsko povremeno vraćanje na već
pročitanu rečenicu. Od pripovedačkoga tradicionalizma nema ni najmanjega traga.
3.3. Karakteristični momenat ovoga romana jesu dva “kataloga” na kraju knjige - katalog
umrlih (Prilog br. 1, Kompilacija smrti: 1989, 1990, 1991) i katalog izbeglih (Prilog br. 2, Hronika
odbeglih: 1990, 1991). U prvome se nabrajaju preminuli poznanici i prijatelji, sa gotovo tipičnim
generacijskim uzrocima smrti (leukemija, HIV virus, narkomansko predoziranje, samoubistvo…),
u drugome, pak, oni koji su izbegli: u Utreht, London, Amsterdam, Singapur, Madrid, Vašington,
Švedsku… Maliciozni kritičar mogao bi reći da ovi dodaci predstavljaju kratke sinopsise
neiskorišćene građe za jedan obimniji roman, a onaj dobronamerni mogao bi priloge protumačiti kao
poetički trik za pojačavanje utiska autentičnosti priče, kao i za postizavanje prividne inventarske
ravnodušnosti (sa ubedljivim kontraefektom) pred surovim činjenicama strašnih bekstava
u nepoznanicu smrti i u nepoznanicu egzila, ravnodušnosti koja je - kao i u slučaju žrtava rata -
uobičajeno držanje jedne samožive, čedomrzačke i čedomorstvu sklone vlasti.
2.21. Matija Bećković: Izabrane pesme i poeme (1990)

1. Pošto su već objašnjeni razlozi koji u ovom radu čine neophodnom i interpretaciju
Bećkovićevih pesama i poema, i to upravo u izboru koji je imao visoke tiraže u ispitivanom periodu,
ostaje da samo podsetim na zanimljivu činenjicu da je izbor načinio sam pesnik, što knjizi daje
dimenziju pouzdane reprezentativnosti - ako ne sa stanovišta recepcije, a ono svakako sa stanovišta
autorove poetske “namere”.
No, interpretacija pesama i poema, u načelu, nije isto što i interpretacija proznih tekstova.
Premda ni u prozi reči nisu samo puki znaci nečega drugog, već imaju i svoju autonomnu estetsku
egzistenciju, ipak je u poeziji - kao što se odavno zna - razmak između estetske dimenzije reči
i njenoga značenja neuporedivo manji, a zvučanje (i grafički izgled) često neposredno u funkciji
značenja. To govori da su hotimična polisemija i prelivanje značenja znatno intenzivniji u poeziji, što
neizmerno povećava mogućnost interpretatorske pogreške i tiranije racionalitičke redukcije.
Na sreću interpretatora, poetski radovi Matije Bećkovića mogu se, s dobrim razlogom, svrstati
u tip gnomske poezije, jer sadrže znatan broj stihovanih izreka narodne ili kvazi-narodne (i u jednom
i u drugom slučaju, svakako pesnikove) mudrosti. Ništa neobično za njegoševski literarni horizont,
ma kolike bile razlike između Njegoša i njegovih suđenih i nesuđenih naslednika, i ma šta o tome
mislili vazda budni i strogi “njegošolozi”. Ta gnomička dimenzija obezbeđuje popularnost
Bećkovićeve poezije, a olakšava i njenu sociološku interpretaciju, uz punu svest o riziku
pojednostavljivanja u recepciji pa, katkad, i u interpretaciji.
Najzad, valja napomenuti i to da do sada primenjivana interpretativna shema nije sasavim
upotrebljiva u tumačenju poezije, pre svega zato što se ne mogu razlučivati izražajni i dokumentni
smisao, i zato što su smisao sadržine i smisao forme nerazmrsivo isprepleteni. Ali, skrupulozni tumač
nikada se ne može dovoljno ograditi od mogućih interpretativnih ogrešenja o krhko i tajnovito biće
poezije, pa mu stoga - kad već piše knjigu o knjigama i njihovom delovanju - umesto konsekventnog
agnosticizma na raspolaganju stoji vazda rizična, varijantna i “neverifikabilna”, ali jedino moguća -
interpretacija.
2. Pošto bi ipak bilo preterano govoriti o “sižeu” pesama i poema, mogu se bar naznačiti glavna
motivska središta Bećkovićeve poezije. Posle (1) ljubavnih pesama, koje - kao što je red u epskim
tradicijama - pripadaju mladalačkim uzbuđenjima (Metak lutalica, 1963), Bećković otvara veliko
polje ne-sentimentalnih motiva, (2) motiva vrednostî i odnosa prema vrednostima u deklarativno
humanom i slobodnom svetu (Tako je govorio Matija, 1964); sledeća etapa je (3) ironijska distanca
prema velikim vrednosnim deklamacijama u sopstvenome narodu (Reče mi jedan čoek, 1970, Međa
Vuka Manitoga, 1976, Lele i kuku, 1980); u poslednjoj grupi pesama, a uglavnom i u poslednjoj
stvaralačkoj fazi, pesnik se odriče ironije i uranja, bez ostatka, u najkrupnija pitanja (4) kolektivnoga
duhovnog porekla, kolektivnoga duhovnog bića i kolektivne duhovne i fizičke sudbine (Kaža, 1988,
Čiji si ti mali?, 1989, Priča o Svetom Savi, 1976-1990).
2.1. Ljubavne pesme Bećković piše u mlađim godinama (i time kao da povlađuje tradiciji
u kojoj se mrgode na samu reč “ljubav”).108 No, sve ljubavne smeštene su, u ovom izboru, između dve
pesme (Sonet i Metak lutalica zove o Matija) u kojima se kondenzovanom i maglovitom figurom
“metak lutalica” najavljuje pesnikova preokupacija u narednoj fazi: usud Srbije i usud pojedinca među
Srbima u rasapu temeljnih vrednosti. Naime, već u tim pesmama su - pored “metka lutalice” “Što od
iskona bez zvuka i puta / Za nekim čelom po Srbiji luta” (Sonet) - još i motiv robije, motiv časne
smrti poražene vojske… (Metak lutalica zove o Matija). Osim toga, pesma se završava redovnim
modernističkim toposom plaćanja visoke cene za svoju poeziju, koje plaćanje ovde, pored
metafizičkih, ima i izvesne istorijsko-političke razloge: “Loši glasovi me sa svih strana biju / Glavom
ću platiti svoju poeziju”.
2.2. Stoga je sasvim očekivano da se veliki problem vrednosti otvara pesnikovim zavetom da
će, pod ovim ili onim uslovima, svakako progovoriti (Progovoriću na leđa). Njega muči život
ispunjen lažima, gde “istina nigde nikog ne zanima” (Lažne mi puteve), i gde je i pesniku teško,
možda nemoguće, da se izdigne iz mora laži i izgovara samu istinu. Ispostavlja se da pesnik uranja
u ovaj problem upravo stoga što živi u delu sveta koji proklamuje sve najviše vrednosti civilizacije, ali
ih izvrgava u njihove suprotnosti - isprobanim mehanizmom ideološkog izvrtanja i iskrivljavanja.
Proklamuju se: istina, sloboda, socijalizam… a ostvaruju: laž, robija, “robijalizam”… Ispada da je,
stoga, ovde u pitanju svojevrsna politička poezija, u kojoj se pesnik protiv laži bori ironijom, ali je
katkad prinuđen da se dohvati i spasonosnoga sarkazma. Svet je i inače takav da sve što je razvilo
svoju klicu sumnja u vrednost postignuća i čezne za prvobitnim stanjem mirovanja i mogućnosti
(Voda u cevima), da je individuum, čim se rodi, prinuđen da se sklanja od “od bezumne hajke”
(Otkada glavu promolih iz majke) - a kako je tek bilo “kod nas”, gde istinu ne valja spominjati, ili pak
trreba za njeno pominjanje platiti visoku cenu. (Uže) Pesnik izviđa mogućnost pobune, proveravajući
svoju spremnost na žrtvu, svoju snagu da podnese sudove i tamnice a ne izda i ne poklekne (Kad bih
znao da bih se ponosno držao), i preispituje problem izdaje uopšte (Metak lutalica zove o Matija,
Jatak). Ali, brzo uviđa da je naš glavni problem u dobrovoljnom zatočeništvu, u prihvatanju ropstva,
u tome što “smo se samouhapsili” i tako, nastojeći da opravdamo svoje tamničare, dali svoj doprinos
“robijalizmu”, odnosno - kako bi mnogi čitalac rado pročitao - socijalizmu (Pobuna), gde će se svaka
podvojenost prevazići tako što će konačno i oni koji su slobodni prihvatiti doborovoljno zatočeništvo,
ostvarujući time ideal jednakosti i stanje u kojem nema više slobodnih i neslobodnih, čime i pitanje
slobode postaje izlišno i definitivno skinuto sa dnevnoga reda (Dva sveta). Niko više ne bi mogao da
iz zatvora zavidi onome koji naprosto može “Ići pustim poljem sve nogu pred nogu” (Zapis), kao što
bi se i “Zatvorenik iznenada pušten na slobodu” osećao utamničenim “U polju koje je u zatvoru
nazivao slobodom” (Zatvorenikova pesma). Time bi bio ostvaren i životni san “idealnog sužnja” da
“čami, a ne mora”, i da ne dopušta da se sumnja u njegovu “slepu odanost zatvoru” (Idealni sužanj),
kao što bi se ostvario i životni san “mladog sudije” kad bi mogao besprizivno da sudi na smrt, a ne
samo na vremenske kazne (Mladi sudija). U skladu s tim, pesnik se pribojava da bi se mogla produžiti
njegova “bruka“ pomirljivog pristajanja na život u takvim okolnostima: “Bojim se da ću živeti još
dugo, / a ne čekam ništa ni Novo ni Drugo”. Koliko je bio u pravu povodom “Novoga i Drugoga”, on
sam najbolje zna, a i mi solidno naslućujemo.
108
A da će pesnik u poznoj stvaralačkoj fazi svoj poetski krug “zatvarati” takođe ljubavnim pesmama, više je
nego verovatno.
Nije Bećković propustio da se poigra sa temom uloge poezije: “Pesmo hitno sazovi svoje
stihove iz naroda / Poeziju treba koristiti kao nuklearnu energiju” (Noć), ali je odbio izazove
panpoetizma, uveren da će pravi pesnici odustati od pesama, koje su krivotvorile svet, da će biti
“protiv poezije”, i da “Poeziju više niko neće pisati”. (Poeziju više niko neće pisati) Možda je to zbog
toga što je angažovana poezija takođe izdala samu sebe, kako svedoči primer Jevtušenka, koji plače
nad dalekim nepravdama, i dobro živi od tuđih nesreća, ne usuđujući se da se suoči sa bedom
i porazom ljudskosti u sopstvenoj zemlji: “Izvozni pesniče slobodoumlja! (…) Smeran si u Moskvi,
a hrabar u Rimu! (…) Rentijeru tuđih poraza i opštih osećanja. (…) Svakoga si zadužio osim svoj
narod”. (Povodom jedne nesreće) Bećković je odlučio da zaduži svoj narod, i da to ne učini plačem
nad njegovom sudbinom.
2.3. Zgrožen nad lažima svoje savremenosti, nad trošnošću zgrade koja se predstavlja kao
vrhunac arhitekture istorije, pesnik je prinuđen da krene u potragu za dubljim temeljima svoga
sopstvenoga bića, i da potraži istinsku kolektivnu dušu naroda, koje se ovaj, delom prinuđen a delom
zaveden, tako lako odrekao. Ali, i tu nailazi na nevolje, jer je svet epski konstruisanih vrednosti
takođe nepovratno rastočen, u meri koja simpatičnu anahronost često gura u pravu grotesku. Onaj ko
traga za vrednostima opet mora da se distancira od sveta koji sa vrednostima nema sreće. Ako smo se
u prethodnom slučaju susreli sa ironijom spram ideološke konstrukcije sveta, onda je sada reč
o pesnikovom ironiziranju epske konstrukcije sveta. Taj značajan pesnički zahvat Bećković je učinio
u svojim duhovitim ali svakako nemilosrdnim poemama.
Reče mi jedan čoek jeste persifliranje tradicionalne tajnovitosti oko važnih stvari i “istina” koje
dolaze sa “najpouzdaninjih” mesta, od “najboljih” ljudi, i koje se po cenu života i časti poveravaju
u najvećoj konspiraciji samo “crnoj zemlji” i “izabranima”, što drže do svoje reči; ispostavlja se da se
u tom kolopletu od zaklinjanja i samozaklinjanja i ne zna više kakva je stvar u pitanju, a da se
u najvećoj strogosti jedne deklarativno muškozavetne kulture “stvar” nepovratno širi u najboljem
tračerskom maniru.
Sudbina Krsta Mašanova je poema o muškom kukumavčenju nad neponovljivom zlosrećnom
sudbinom, koja nesrećnika prati od rođenja u nesrećnoj porodici, i koja će - kao što je pratila
njegovoga oca - pratiti i njegovoga sina, držeći ih u nemaštini, gladi, ćuškama i pustoj želji;
kukumavčenje nad sudbinom, koje je vazda preterano i pritvorno, takođe deklarativno spada
u tabuisane radnje maskuline tradicije koju pretresa Bećković
Naravno, te tradicije više nema, pa se o njoj govori sa nostalgijom i svim ostalim sentimentima
koji prate jedan u osnovi kičerski paseizam: Unuk Alekse Marinkova plače nad Crnom Gorom,
u kojoj ne samo ljudi, već “ni planine više nijesu, / Ko što su nekad bile”. Crnogorci nisu rođeni za
rad, već za bitku, i ne za pobedu (jer “žrtve su vazda bliže cilju, / No cilj onim koji pobijede”), već za
časnu pogibiju, i potom za pravi život u “pjesmi i povjesnici”. Nema više najboljih naroda
i pojedinaca, pa stoga nema ni Crne Gore, osim u pesmi i u kamenju, ni Crnogoraca, osim onih
“porijeklom Crnogoraca”. Naravno, da ne bude nesporazuma: pesme su pesme samo kod gusala
(premda: “Nikad nije bilo više gusala, / A nikad se nije manje guslalo!”), jer Crna Gora nema drugih
pesama do tužbalica, u njoj se ne može biti “Ni pjevač, ni igrač, ni prestavljač”, a trubiti se može
samo u vojničku trubu… Crna Gora je bila i Crnogorci su bili, a sad su postali “drugi ljudi”. I samom
pesniku, doduše, nije stran osećaj prolaznosti, koji prati svakoga čoveka na životnome putu, čineći da
ono što je prošlo i što možda nije stvarno ni doživeo oseća kao pravu i izgubljenu autentičnost. On je
u jednoj ranijoj pesmi napisao: “Ali kao da više nema ni Cetinja / Niti ima mene, ni mojih svetinja”.
(Cetinje) Ovde je, pak, u pitanju jedan univerzalni ljudski osećaj prolaznosti i svesti o paralelnom
življenju u stvarnim i imaginarnim svetovima, a ne specifični etnički plač nad izgubljenom
izuzetnošću i poraženom naročitošću.
Šta se zbiva u Međi Vuka Manitoga? U poemi Kukavica takođe je dominantan ironijski stav
prema crnogorskoj idealizaciji sopstvene, veličajne prošlosti, s tim što je ova prošlost simbolički
predstavljena u liku ekskluzivno crnogorske ptice - kukavice, koja kuka nad crnogorskom crnom
sudbinom (jer junačka sudbina i ne može biti drukčija) , čineći da je upravo “kukanje crnogorska
pjesma”, te da tamo i druge ptice kukaju, jer je u Crnoj Gori sramota pevati. Kukavica prati život Crne
Gore od Kosova, preko Karađorđa, Vuka Karadžića i Filipa Višnjića, do najnovijih “Kukalovića”
i “Kukavčića”. Naime, u takvoj, crnoj Crnoj Gori nema razlike među generacijama, budući su sve
sjedinjene u večnome središtu grobljanske egzistencije: “sve je kod nas u isti dan bilo, / pokoljenja
sva žive zajedno / u kukanju vječno sjedinjena”. Meta ironijskog udara ovde je pre svega
tradicionalno majstorstvo u kukanju, koje iz etničke navike prelazi i u profesionalnu osposobljenost.
Onako kako Jevtušenko roni suze nad belosvetskim nesrećama, mogli bi i Crnogorci “krenut
u pečalbu” da kukaju “mjesto sveg svijeta”. Poema Potpis prava je majstorija u ismevanju
nepismenosti i prostote, koja se pokriva i diči izvežbanim kitnjastim potpisom (maksimumom
opismenjenosti), po opštem uverenju dovoljnom kvalifikacijom za visoka mesta i velike počasti. Taj
potpis bi mogao čak i “na zid mjesto ikone”, jer tamo “đe se i rob ko car potpisuje” izrasta “poseban
narod”, posebna “raca”, “nešto mimo Boga i Svijeta”, “izabran narod” i nepokoriv, kojem samo
nedostaje još i to da potpiše nešto sudbonosno za čitav svet, makar bilo i poslednje. Kako god, pesnik
se žestoko narugao onome nečemu što je “mimo Boga i svijeta”. Jer, kako pokazuje poema
Bogojavljenje, to izabrano čudo i sa samim Bogom razgovaralo bi, u najboljem slučaju, kao sa sebi
ravnim: pozivajući ga u kuću, uzimajući ga kao povod za bujanje susedske i plemenske surevnjivosti,
smatrajući da se spustio u pakao, sumnjajući u njegovu jedinstvenost pa i u njegovu neophodnost
u svetu, opravdavajući negovim pojavljivanjem kako svoje verovanje tako i neverovanje, svoju
bojažljivost, bogobojažljivot i bogoborstvo… Znajući da je Bog daleko od onih koji znaju više, te da
je najpotrebniji tamo gde se “pamet najviše zaglavi”, ali da ko ne zna ništa “njemu svako i Bog može
biti”, i da je Bog takođe najpotrebniji tamo gde se proliva ljudska, bratska krv, pesnik žali Boga koji
je Bog takvoga naroda, koji čak i nije naš Bog jer ni mi nismo njegovi, niti bi nam i bio potreban
takav Bog koji bi pristao da bude Bog takvog naroda. U svakom slučaju, bez milosti su ogoljeni
neznaboštvo, bezbožništvo, praznoverica i grešna oholost.
Konačno, u poemi Lelek mene (Lele i kuku) opet ismevanje ideje o naročitosti i o veličajnoj
prošlosti, i o suštinskoj “bilosti” svega vrednoga: besmisleno je pisati posle Njegoša, besmisleno
govoriti pored čelnika, besmisleno je novo pored staroga… Ovde povremeno više i nema ironije, već
otvorenoga razgrtanja kolektivnih mana zemlje potpune izvrsnosti i jedinstvenosti, zemlje koja i nije
zemlja nego Nebo: “Sve je u njoj jedno i jedito, / Jednopono, cijelac, unina, (…) Tu množine nikad
nije bilo”. Turke smo izagnali, i još se nismo demobilisali, nikad se nismo skućili, nikad potpuno
hristijanizovali, a izjednačili veru i istoriju; ozbiljnost (crnogorskoga) naroda prepoznaje se u tome što
ne priznaje detinjstvo, trčanje, saginjanje i sedenje, radovanje i smeh, obraćanje pažnje na hranu i jelo,
a svako bavljenje nekom drugom brigom “sem opšte” smatra tricama; “Zbog velikih briga koje brine
/ Svakome se čini veliki je”, svako o sebi misli da je Dušan ili Miloš, i da je nadmorska visina na
kojoj su se Crnogorci zatekli - počasni položaj; nepobeđeni smo jer ne priznajemo poraz, a podvigom
smatramo naprosto samo to gde živimo; sam život nije za nas najviša vrednost, jer je cilj ljudskoga
života samo ono “Zbog čega ćeš život prezirati”; ostati živ - to je izdaja. Tako je u priči
i u samohvalisanju. Uistinu, od slavnih vremena ostale su samo sahrane, Turci jesu proterani, ali je
polumesec ostao iznad nas, zaklanjajući na nebu deo krsta, Crnogoraca više nema, a oni što su ostali
od nekadašnjih slavnih junaka - ratnici turističke privrede, čočeci i lelečuće šićardžije - svoje male
svakodnevne brige i nedaće predstavljaju i doživljavaju kao muke kosovske i kao Golgotu. Budući
nisu pravi sinovi svojih očeva, podložni su svakome vođstvu i potpuno nesposobni za ponovno
rođenje u kojem bi “ime i crn obraz osvetlali”.109
109
I kasnije se Bećković ironijski poigravao sa visokoparnim isticanjem besprimernoga crnogorskoga junaštva.
Pesma Junak i kučka (Čiji si ti, mali?) pokazuje ljudsko naličje i “civilnu” strašljivost nazvanoga junaka, koji ne
sme da pruži jednonoćno utočište nesrećnici upravo puštenoj iz zatvora. Poema Nadkokot (Čiji si ti, mali?)
prava je groteska dokazanoga junaka i neustrašivoga borca, koji se nije bojao nikoga sem običnoga, svoga
kokota-nadkokota, od čijeg je kljuna konačno i postradao u svome dvorištu, pošavši - i ne stigavši - da se opet
prvi odazove kraljevome ratnom pozivu; obojica megdandžija sahranjeni su na uzvisinama sa kojih odvojeno,
ali ravnopravno, nadlgedaju Crnu Goru i podjednako obeležavaju njenu sudbinu.
Crne Gore više nema, ali je “još strašnije” što i sad postoji takva kakva je, jer je ovaj narod
“duha visokoga”, o čijem postojanju mogu svedočiti “Ruski care i njegovo Carstvo”, doživeo “sudbu
nisku” i pretrajava u nekoj nepoznatoj bolesti, nesposoban za poznanje ili za prihvatanje istine o sebi,
no je s istinom posvađan i od nje udaljen.
2.4. Oduživši svoj dug ironiji i samoironiji, u pogledu odnosa prema ideološkoj pa potom
epskoj konstrukciji stvarnosti, pesnik je ispod površine kolektivne duše sa kojom se suočio počeo da
traga za istinskim svetom duha, tj. za nepatvorenim duhovnim središtem svoje zajednice; na tom putu
suočava se i sa grubljim činjenicama iz istorije svoga naroda, sa njegovom istinskom tragikom.
Naravno, sa tragikom se ne može ironizirati, ali je, s druge strane, takođe poznato da kad god se
napusti ironijska distanca stupa se u opasnu blizinu nekritičnosti, i u iskušenje da razlaganje mitova
ustupi mesto zamamnom mitotvorstvu.
2.4.1. Najpre je, u poemi Kaža u kaži (Kaža), reč o strašnim jamama, tj. raznim stratištima Srba
širom Jugoslavije, koji su bacani u jame, streljani i paljeni u crkvama i školama, vešani, bacani
u reke… Čitava je zemlja ispunjena jamama, tako da sama predstavlja jednu veliku (srpsku) jamu.
No, Bećković nije ostao kod muke srpskoga stradanja od nesrpske ruke, već čitaocu svraća pogled na
srpsku bratobuličku kob, na zajedničku sudbinu “jamljenih i jamara”, posebno kad su i jedni i drugi
istoga, bratskoga roda, na istu sudbinu “jamaša i koljaša”, koji se ni na zajedničkom streljanju ne
mire, no ostaju da se i u smrti beskrajno mrze i preziru.
O besmislu srpskih podela govori i pesma Kadići i Petrovići. Reč je o zavađenim porodicama
Kadića i Petrovića, tj. o odmazdi Petrovića nad svim Kadićima za ubistvo knjaza Danila Petrovića,
koje je počinio jedan od Kadića, gde se besmisao generalne krvne osvete pokazuje u činjenici da su
upravo sistematski zatirani i navodno istrebljeni Kadići preživeli sukobe, i da upravo oni koji su
“Istraživani i iskorenjivani / Zbog svoga imena i zločina rođenja” ostavljaju svoj fizički i duhovni
trag.
2.4.2. Možda i sam pesnik spada, na neki način, u one koji su progonjeni zbog “svoga imena
i zločina rođenja”, ali je sigurno da je u potrazi za ukorenjenjem: za biološkim i duhovnim
stvoriteljem. To je potraga za ocem, koji bi mu - da nije bilo kako je bilo - verovatno bio i duhovno
uporište (Čiji si ti, mali?); to je i - budući je bilo kako je bilo - potraga za dalekim duhovnim pra-ocem
(Priča o Svetom Savi). I jednog i drugog roditelja oduzeli su mu oni koji su imali revolucionarni
program metodičnog brisanja porekla, primoravajući nas da se, postiđeni, odričemo svojih i izdajemo
one za kojima žudimo, zbog čega su nam odbegli i istina i smisao.
Da ovaj pravac interpretacije nije bez osnova, potvrđuje i činjenica da Priča o Svetom Savi
započinje pesmom Očinstvo, gde pesnik tuži za svojim ubijenim ocem, ostavljen na nemilost
“ubiocu”, koji ne samo da ga je ostavio bez oslonca, već ga drži pod stalnom optužbom za zločin
porekla. Stoga njemu ne preostaje ništa drugo nego da - pod stigmom jeretika - krene za svojim
korenima: “Ali ja silazim na dno praočinstva / da tražim svome sopstvu spasioca”. I u Bogorodici
trojeručici, raskućen i razbraćen, pesnik silazi do svoga sopstva, i traži sebe kod “Majke” i “Carice
Nebesa”, u Hilandaru, jedinome mestu gde se na njegovom jeziku “moli bez zastanka”, osam dugih
vekova posti i ne laže, znajući da postoji dok postoji i ona, i da njegov narod postoji dok ima makar
i jedne stope hilandarske zemlje. No, na hilandarskome životnome putu valja se čuvati opasnih pasa,
koji danas napadaju sledbenike svetoga Save, kao što su nekada i samoga Rastka napadali, a on nam
ostavio u nasleđe “mač usta, / Jedino oružje koje je nosio”. (Pričao Svetom Savi) U protivnom, kada
se koristi drugo oružje, ne može se pobediti, i ubilac vazda nosi u sebi ubijenoga, koji na njegova usta
progovara, “Da se nikad ne sazna / Ko je koga ubio. (Ogledalo) Kao što je još od Svetoga Save znano,
srpska nesreća počinje sa raskolima, razdeobama, podelama i omrazama: “Otkad smo dali prednost
podelama / Zjap iz zjapa zjapi, raskuć iz raskuća, / I sad nas više nema ni u nama / A trnje nas je
izgnalo iz kuća”. (Slovo) Unesrećuju nas, doduše, i drugi, na primer oni koji haraju po srpskoj
duhovnoj i državnoj kolevci, otimaju, pale i zatiru, uz blagoslov i pomoć nekoga trećega. (Kosovo
polje) Najstrašnije je, ipak, to što se naš narod “vlastite krvi / Ne može nadostiti” (Bodež), što ne
poštuje tradiciju, pa čak ni grobove svojih odličnika (Grob na Lovćenu), pa zato valjda i trpi tuđince
kao vođe, koji mu uzimaju i dušu, i pamet, i dostojanstvo, i koren, i istinu, i prošlost i budućnost,
i tako će biti “Sve dok naš čoek iz magle ne izbije”. (Psuj mene) Taj ne bi smeo biti od onih koji
oslobađajući zemlju tamniče pesnike i s njima sam duh naroda (Oslobođenje), već bi, pretpostavljam,
morao biti bar malo nalik kralju Petru II, koji je bio “najbolji čovek na svetu (Kralj Petar II). I tako do
kraja, pesnik nikako da razreši ono što ni sam njegov narod nije u svojoj istoriji razrešio: da li doista
dolazi k sebi tek kad je na ivici propasti, da li je bolji od svojih neprijatelja bar po tome što bi da
prašta i zaboravlja a oni mu ni to ne daju, jer bi time priznali svoju krivicu i svoje zlo (Srblji), ili je
pak to narod koji je raspet “na ovo i ono”, nepovratno zavađen i podeljen? Što se ovoga usuda tiče,
pesnik “spas ovog naroda, / Raspetoga na ovo i ono”, vidi u odbijanju da se za ovo ili ono žrtvuje
i “sinov nokat”, a kamoli sam sin, i u potpunom zaboravljanju svih podela koje počivaju na varljivim
ponudama ovoga, boljega, lepšega, pravoga, za koje se valja boriti protiv onoga, takođe boljega,
lepšega, pravoga. (Ovo i ono) A što se tiče sudbine Srba u suočenju sa drugima, pesnik, u Pobuni
jezika, obznanjuje da se srpski jezik “otresa od srama”, podjarmljenosti, i vraća iz “dugog izgnanstva”
i “rasrbljenosti”, da više ne prihvata pokornost i da ustaje u odbranu sebe i svega svoga: “Pravda
jezika se sili isprsila”. (Pobuna jezika) Doista, ova pobuna sasvim je u Savinom duhu upotrebe jezika
kao jedinog oružja. Da je Svetoga Save među nama, pa da tim plemenitim oružjem - ne posežući za
nekim drugim - i završi započetu pobunu, i ne dopusti zatočnicima jezika i književnosti da svoj “mač
usta” stavljaju u službu dugih noževa!
2.5. Za kraj ovoga dela interpretacije izdvojio sam - iz razumljivih razloga - Bećkovićevo
poetsko dodirivanje Kosova. Naravno, ni motiv Kosova, koji je stalno središte jadikovki, nije mogao
izbeći uplitanje u ironijski kontekst ove poezije, s tim što predmet ironiziranja nije samo Kosovo, već
naslednici kosovskoga mita. Tako je Crna Gotra slavila “Kosovo i vjeru, / I postala veća od Kosova,
/ E je pjesma ljepša od đevojke”, ali joj sada, kad je ostala i bez vere i bez sebe, preostaje samo da
lelekne, između ostalog, i “Za našijem poljanama Obilićevijem, / (…) Za našijem Carstvom
Nebeskijem”. (Unuk Alekse Marinkova plače nad Crnom Gorom) Uostalom, sa Kosova nam dolazi
i jedini preživeli stvor - kukavica, te se od Kosovskoga boja u Crnoj Gori “niko nije nasmijao”.
(Kukavica) U crnogorskoj navadi da idealizuje prošlost, budućnost je uvek zatočenik onoga što je
bilo. Tako za one kojima pristaje čin “pretkosovski vitez” ni Kosovo nije drugo do “žrtvena porta / Đe
je svaki od nas poginuo / davno prije no što se rodio”. Kosovska etika nalaže da je smrt bolja od
života, pa je tako izdajnik onaj koji je “živ ostao”. Kosovska bitka traje u Crnoj Gori svih pet vekova,
do pada Skadra 1913. godine, i do opštega izdajstva kosovskoga “svetoga zavjeta” da je “strašno
ginuti za poraz”, ali da se mora poginuti za pravdu, da se mora poginuti i kad ne mora, kako se -
u protivnom - ne bi učila “tuđa povjesnica”, jer bi nas bilo više i bilo bi nam bolje, samo se ne bi
znalo ko smo. Vrhovni imperativ kosovske etike jeste preziranje života: “Cilj ljuckoga života je nešto
/Zbog čega ćeš život prezirati”. Ali, opet, sve to važi za herojsko doba Crne Gore. Sada je,
u neherojsko doba, izgubljen svaki kriterijum junaštva, časti, veličine, slave i dostojanstva, pa se
najveće svetinje potržu povodom tričarija: “Pa o lovu - kao o Kosovu, / O dosadi - kao o Golgoti,
/ A na žalbi portira i žbira / Pominje se mišca Miloševa, / Troši naše najmilije ime!”. (Lelek mene)
I veliki junak Mrdelja, koji je nosio medalju Obilića i nije mario za “sav turćijat i za Srbe pod fesom”,
izgubivši život u strašnom dvoboju sa pevcem, nije stigao da se još jednom odazove kraljevom pozivu
da brani Crnu Goru od “Bjelokapića i feslija”, od Mehemda Osvajača, od “papuča i pilava”, ali
naravno i Kosovo od Šiptara: “Arnautske ustaše ponesoše Kosovo!” (Nadkokot) Bećković, dakle, ne
propušta da se poigra nekritičkim aktualizacijama kosovskoga mita, anahronim i neprikladnim
potezanjem kosovskoga mača. Ali u pesmi Kosovo polje (1987) više nema nikakve ironijske distance:
to je pesma o šiptarskom pustošenju srpske duhovne kolevke.
3. Odgovorni interpretator morao bi zazirati od svakoga pa i svoga povremenoga
“prepričavanja” pesama; budući se i sam tako osećam, prelazim na pitanje forme. No, pošto je
hermeneutika forme jedno još uvek maglovito preduzeće, to znači da, ako sam u pogledu tumačenja
smisla forme proznih dela ostao dužan stručnome čitaocu, onda sam u pogledu hermeneutike forme
poetskog dela dužan dvostruko, jer mi za nešto više od obećavajućih naslućivanja nedostaju i izvesna
znanja i izvesne tehnike.
I pored toga što je u jednom trenutku uzviknuo “Dosta je bilo rimovanih pesama!”, Bećković je
uglavnom pisao rimovane stihove standardizovanog ritma, ili gnomske stihove u tradicionalnom
dijalekatskom obrascu. Ne bi se smelo poricati da se Bećković doista majstorski igra jezikom, što je
u poeziji jedna od najvažnijih stvari, ali je tačno i to da njegova karakteristična upotreba lokalnoga
narečja u toj meri uzima maha da, doduše, zadržava svoju estetsku funkciju (na nivou čistoga
zvučanja), ali je na samoj granici umetničke funkcionalnosti, i gotovo da postaje disfunkcionalna, jer
ometa elementarnu komunikaciju sa značenjskim nivoom pesama i poema. U svakom slučaju, po
jednom ili drugom osnovu, Bećkovićevi stihovi bliži su tradicionalnome maniru - sve kad se njime
i poigravaju - nego modernoj hermetičkoj versifikaciji. A opet su, i pored tradicionalnoga manira,
ograničeno komunikabilni, da bi, i pri toj ograničenosti, opet, bili veoma popularni! Poezija i epika.
Crna Gora i Srbija.
III.3. Recepcija, Funkcija, Delovanje Književnih Dela
1. Savremena srpska književnost u recepciji

1. Sva interpretirana književna dela mogla su imati određeni uticaj u širem ili užem krugu
čitalačke publike. Ta načelna mogućnost sigurno se konkretizovala i u pogledu delovanja književno
posredovanih nacionalnih mitova i stereotipa, koji - literarno transponovani u manjoj ili većoj meri -
vrše određenu litararnu i vanliterarnu društvenu funkciju, odnosno odgovarajuće literarno
i vanliterarno delovanje. Kao što je već najavljeno, u paragrafima koji slede izlaže se analiza recepcije
i, potom, pretpostavljene funkcije dela (1.x.1), tj. njegovog položaja i delovanja u određenim
kulturno-istorijskim i nacionalno-političkim okolnostima, uz skiciranje vazda delikatnoga zaključka
o “stavu” dela prema motivima nacionalnoga, nacionalne sudbine i nacionalnih perspektiva. (1.x.2).
1.1.Danko Popović: Knjiga o Milutinu
1.1.1. Knjiga o Milutinu bila je recepcijsko čudo u Srbiji. Čitali su je i oni koji nikada ne čitaju
knjige. U tome i jeste bila suština njene društvene funkcije. Ona je privlačila istorijskom poukom
obučenom u pristupačnu “narodsku” formu, i zadovoljavala potisnutu potrebu generacija koje su
u pogledu poznavanja sopstvene nacionalne istorije bile naprosto osakaćene. Prigovori koji se upućuju
srpskoj književnosti zbog opsednutosti istorijom, rekosmo, jedva da su smisleni ako se ima u vidu da
pisci i pišu o onome što kroji ljudsku sudbinu; u srpskoj kulturi to je još uvek nacionalna istorija.
Prigovori se, pak, moraju uzimati u obzir ukoliko se nacionalna istorija u književnosti mitologizuje,
a smisao opstanka vidi jedino u njenome ispravljanju, ili ukoliko se, kao u Knjizi o Milutinu, smisao
(nacionalne) istorije uprosti do populističke pilule i smatra definitivno dokučenim.
1.1.2. Milutin ne voli ni Hrvate, ni Muslimane, ni Bugare, ni Makedonce, ni Srbe preko Drine,
ali ne poziva na nasilje, osvetu i osvajanje. Srpski čitalac je valjda bio željan okretanja sopstvenoj
muci, umesto rešavanja belosvetskih - i slovenskih i internacionalističkih - problema na sopstvenu
štetu, pa je prigrlio ovu knjigu. Ako Milutin ikoga optužuje, onda optužuje srpske kratkovide
i “nedomaćinske” političare, spremne na žrtvovanje sopstvenoga naroda zarad ideja, istorijskih ideala
i politike. Da je Knjiga o Milutinu ostvarila ogroman uticaj u širokoj javnosti, ne može se sumnjati.
Moglo bi se reći i da je nacionalistička, ali militantna svakako nije: ona poziva Srbe na
samoosvešćenje u pogledu sopstvene istorijske sudbine i na okretanje sopstvenom opstanku. Susedni
narodi su, ali i prekodrinski Srbi, nediferencirano, vazda bili na vratu srbijanskim Srbima; zapadni
saveznici su velikosvetski profiteri, Rusi pak agresivni komunisti. Milutin nije ni prokomunistički ali
ni pročetnički orijentisan. On je šumadijski seljak. Mogu li Srbi i Srbija preživeti i napredovati kao
Milutini i Milutinova Šumadija?
1.2. Milorad Pavić: Hazarski rečnik
1.2.1. Pavić je već na prvim stranicama počeo da izaziva maštu čitaoca, obećavajući komad
šećera onome ko uspešno obavi zadatak, tj. ko dokuči “skriveni smisao” knjige (18, 21). Nagrada bi
mogla biti “prosvetljenje” u vezi sa sudbinom srpskoga naroda, proisteklo iz aktualizacije hazarske
sudbine. Za to prosvetljenje su se pobrinuli kritičari, za koje Pavić ironično veli da “uvek poslednji
doznaju novost... “. Ipak, oni su prvi čitateljstvu objavili pronađeni skriveni smisao - odmah, već
u dnevnoj kritici. Pitanje je da li bi običan čitalac, bez pomoći kritičara, naslutio taj smisao. U svakom
slučaju, to bi značilo da smisao knjige i nije tako jednoznačan kako smo gore pretpostavili, ali je jedna
njegova dimenzija - koliko god prepokrivena sadržinskim naslagama i kompoziciono-formativnim
“trikovima” - ipak sugerisana čitaocu već u samom tekstu.
Nevolja je u tome što se takvi aluzivni ekskursi u neautentičnoj komunikaciji (a masovna je
skoro uvek takva) izdvajaju iz jedinstvene gradnje dela i razumevaju izvan celine njegove forme,
upravo u kontekstu dnevnih strasti i potreba. Ako je pisac to hteo, onda mu nije bio potreban roman.
Ako je, pišući roman, hteo da se malo poigra sa motivima nacionalne sudbine, onda se moglo dogoditi
da mu igra u tim sekvencama romana ne uspe, jer naprosto nije dovedena do nivoa forme (što je
ontološki zahtev igre kao takve).
Izvesno je da se Hazarski rečnik može čitati i u “srpskome” ključu - kao svojevrsna alegorijska
priča o sudbini srpskoga naroda. Ipak, valja računati s tim da je knjiga u masovnoj recepciji jedva
mogla da ostvari ideološki lako prepoznatljivo i politički instrumentabilno dejstvo, i to upravo zbog
svojih literarnih osobina; sve i kad ne igraju bitnu ulogu u tendencioznom čitanju, te osobine ga ipak
“ometaju” u lagodnom prepoznavanju političke “poruke”. Naime, građa Rečnika je u toj meri
formativno “uništena” i odmaknuta od neposredne političke stvarnosti Srbije, da je većini čitalaca
verovatno, u osnovi, ostala ako ne sasvim zagonetnom a ono bar dovoljno udaljenom da bi je mogli
upotrebiti u političkom svakodnevlju. Na stranu to što su mnogi o knjizi govorili ne pročitavši je (do
kraja), dakle, na osnovu medijske promocije i fame, i što se u slučaju Pavića možda doista radi
o najtiražnijem nečitanom (ili nedočitanom) srpskom piscu, kako sugerišu neki istraživači. U svakom
slučaju, za one koji su temeljno čitali knjigu, traganje za “skrivenim smislom” jeste nagrađeno
komadom šećera, s tim što ovaj nije samo - kako se ispostavlja - prokrijumčarena priča o sudbini
žrtvovanoga srpskog naroda. U otvorenosti je, načelno, vrednost svakoga književnog teksta. Da je srž
Rečnika puka enigma, onda bi, sa pronalaskom rešenja, zabava bila zauvek završena, a zamršena
zagonetka zaboravljena. U ovome času ne izgleda da je tako, a šta će odlučiti “istorijska erozija”
saznaće oni koji dolaze.
S druge strane, “srpski” interpretativni ključ nije u recepciji bio i jedini. I drugi su čitali Rečnik
iz sopstvene etničko-nacionalne perspektive. Takav prijem ove knjige svedoči ne samo
o neograničenim mogućnostima interpretacije, već i o univerzalnosti značenja i smisla dela. A što se
interpretacije tiče, hermeneutički utemeljeno načelo o neograničenosti nekima je bilo alibi za
neobaveznost.110
1.2.2. Pavićev Hazarski rečnik bio je politički instrumentalizovan. Ali, tvrdnja da je ta knjiga
obavila funkciju nacionalističkog mobilisanja masovnom distribucijom ideje o međunarodnoj zaveri
žrtvovanja srpskoga naroda teško bi se mogla empirijski potvrditi. Uostalom, kako bi se u tom
kontekstu mogla protumačiti neoboriva činjenica sjajne međunarodne promocije Rečnika: lukavim
i opakim vanliterarnim delovanjem jednoga uspešnoga književnog dela, ideološkim slepilom
belosvetskih kritičara i čitalaca, njihovom tajnom prosrpskom orijentacijom, ili pak nekom
uverljivijom kombinacijom?
Usudio bih se da ostanem pri tezi da je delovanje Rečnika u autentičnoj recepciji pre bilo
kulturno-istorijsko nego ideološko. Zagonetka masovne recepcije ove zagonetne knjige može se
razrešiti uzimanjem u obzir kritičarskog linearnog dešifrovanja smisla ovoga romana i njegovog
110
Povodom problema “prepoznatljivih aluzija na položaj srpskog naroda u drugoj Jugoslaviji”, Jovan Deretić je
napisao da su mnogi u Pavićevom romanu “videli parabolu o sudbini srpskog naroda”, a da je i sam pisac,
uostalom, “davao (je) takva tumačenja. (...) Međutim, u drugim sredinama, u Sloveniji, Mađarskoj,
Čehoslovačkoj, svak u toj priči vidi i deo svoje nacionalne sudbine”. (Deretić 1996: 336) Ali, Deretić citira i
francuskog kritičara koji, transistorijski i planetarno, čitavo čovečanstvo, suočeno sa nauklearnom i ekološkom
katastrofom, stavlja u poziciju Hazara. Ja spadam među one koji smatraju da sloboda tumačenja doista ne sme
biti ograničavana, pod uslovom da se ne izmetne u dopisivanje smisla. Jer, u tom slučaju, dopisivaču se može
preporučiti da sam oproba svoje kreativne potencijale u odgovarajućem žanru.
odgovarajućeg medijskog razglašavanja, koje je u Srbiji skoro uvek ideološko. Što se inostranih
čitalaca tiče, oni bi možda posvedočili da ovom knjigom ipak nisu prevareni, tj. da su dobili književno
delo o sudbini (nekoga) naroda, a ne naprosto mućak srpskoga nacionalizma u literarnoj ljusci.
U slučaju domaćega čitalačkog “omleta”, čitalac se može založiti na sirov ili rafiniran način: gutanjem
jednog zapaprenog i presoljenog sastojka ili uživanjem u skladnoj kombinaciji mirisa i ukusa.
1.3. Danilo Kiš: Grobnica za Borisa Davidoviča
1.3.1 Grobnica za Borisa Davidoviča već dve i po decenije jeste jedna od najčitanijih knjiga
srpske književnosti. Ta činjenica naprosto pokazuje da ona i dalje vrši funkciju katarse jednoga
vremena nepovratno obeleženog totalitarizmom.
1.3.2. Kišovi su junaci Jevreji, Rusi, Ukrajinci, Nemci, Irci... U osnovi, to su nadnacionalni
mučenici sopstvene vere ili zablude, individue koje stradaju zbog uverenja, vere, mišljenja, sumnje,
bez obzira na nacionalnost. Cinici kažu da je tako moralo biti zbog nacionalne “hibridnosti” samoga
pisca. Ali, taj pisac je napisao knjigu koja služi na čast srpskoj književnosti, time što joj obezbeđuje
još jedno malo mesto u velikome panteonu svetske književnosti.
1.4. Dobrica Ćosić: Grešnik
1.4.1. Ćosićev roman imao je visoke tiraže i značajnu čitanost, čak popularnost (što uglavnom
važi za sva tri romana trilogije), i to u širem krugu čitalaca, onome koji izlazi iz okvira standardne
i verzirane čitalačke publike To znači da je mogao da ostvari značajne uticaje u pogledu promocije
i diseminacije provokativnih i traženih ideja ne toliko iz antistaljinističkoga koliko iz nacionalnoga
programa. Možda je autorova namera bila da se shvatanja Vukašina Katića čitaju u komparativnom
moderiranju sa shvatanjima Ivana Katića, ali su “povremeni”, da ne kažem “ekscesivni” čitaoci skloni
apstrahovanju konteksta celine i separatnom primanju prepoznatih “svojih” i “bliskih” ideja.
1.4.2. Teško je poverovati da je osnovni Ćosićev vanliterarni motiv raskrinkavanje
kominternovske inkvizicije, pogotovu kad se ima u vidu da je taj posao u literaturi već uzorno
obavljen i u svetu i u Srbiji (Solženjicin, Šalamov, Kiš...). Mnogo je verovatnije da Ćosiću rasprava
o Kominterni služi za sučeljavanje sopstvene internacionalističke i sopstvene nacionalističke pozicije,
i za otvaranje pitanja srpskoga nacionalnog interesa, uzdrmanog kominternovskim planovima
i interesima. Ispostavlja se da je, u recepciji, dešifrovan dokumentni smisao Ćosićevog dela,
formulisan kao Vukašinova vizija srpskoga nacionalnog pitanja. Nisam sklon da u Ćosićevom delu
vidim prosto jedan program rasturanja druge Jugoslavije, ali je zapanjujuće veliki broj toposa koji su
se iz ovoga romana preselili u nacionalistički diskurs neodgovornih popravljača istorije (sve što u ratu
steknu Srbi izgube u miru, srpsko tragično žrtvovanje slobode, demokratije identiteta za Jugoslaviju
kao veliku istorijsku zabludu, Jugoslavija kao grobnica srpskoga naroda, rat kao rešenje srpsko-
hrvatskog pitanja, komunističko antisrpstvo, Srbin nije radnik već borac…)111.
1.5. Dobrica Ćosić: Otpadnik
1.5.1. U pogledu recepcije i funkcije, ovaj deo trilogije nije u nekom posebnom položaju. On
jeste, u načelu, u poziciji da ideje pisca, odnosno pogleda na svet koji ovaj artikuliše, prenese
značajnoj masi čitalaca i posrednih učesnika u zbivanjima oko teksta. Taj pogled ovde je samo
dopunjen još nekim standardnim momentima; na primer: uloga Vatikana u razbijanju Jugoslavije,
bosanski muslimani i Hrvati u službi cara protiv Srba…
1.5.2. Možda nije zgoreg podsetiti da - ako je suditi po broju posvećenih stranica - Otpadnik
jeste uglavnom priča o životnom usudu Bogdana Dragovića, poraženog revolucionara koji odbija da
prihvati surovi svet stvarnosti. Na drugom mestu je poraženi saputnik Ivan Katić, a tek na trećem
poraženi nacionalni borac Vukašin Katić. To bi prosto moglo značiti da pisac smatra Kominterninu
nacionalnu politiku koju su realizovali jugoslovenski boljševici glavnim uzrokom zla u kojem su se
našli jugoslovenski narodi, a pre svega Srbi, ponajviše istorijski oštećeni u ovim dešavanjima, jer je ta
111
Nije teško pronaći ilustracije za ovu tvrdnju. Na primer, nije li Slobodan Milošević na jednome sastanku sa
predsednicima opština Srbije rekao “Ako i ne umemo da radimo, mi umemo dobro da se bijemo”?
politika bila izrazito antisrpska. S druge stane, probija Vukašinovo viđenje srpsko-hrvatske drame,
u kojem dominira saznanje o suštinskoj povesnoj različitosti i nužnom razdvajanju dva naroda - po
svemu sudeći, u novome ratu. Vrlo je verovatno da je prosečni čitalac u Srbiji prijemčiv pre za
ovakvu reinterpretaciju nacionalne istorije, nego za Ivanovu filosofiju univerzalnoga zla, i pripravan
za izgradnju stereotipa da Srbi čine zlo samo kada su omađijani komunističkom ideologijom, koja,
s druge strane, srpska junačka i nesebična stradanja za nezahvalnu braću bezdušno proglašava za
pretvorno zločinjenje.
1.6. Dobrica Ćosić: Vernik
1.6.1. Recepcija ovoga romana takođe je, za srbijanske prilike, bila masovna. Stoga je on
i mogao imati funkciju artikulisanja nacionalne svesti i funkciju obrazlaganja pretpostavljene sudbine
Jugoslavije i Srbije, u skladu sa ovde već rekonstruisanom Ćosićevom vizijom.
1.6.2. U toj viziji srpstvo nije nekritički očišćeno od raznih mana i atavizama. Srbi su raspeti
u samima sebi i u istoriji zbog svoje protivrečne slobodarsko-podaničke crte, zbog kompleksa više-
niže vrednosti, trpe zbog mitomansko-epskog odbacivanja realnosti u ime carstva nebeskog,
a nezadrživo padaju u strmoglavom neskladu između megalomanskih ciljeva, solidnih realnih
mogućnosti i neznatnih životnih postignuća; osim toga, skloni su da državnu imovinu maroderski
doživljavaju kao tuđu. Premda se i sam koleba između dostojanstvenog poraza koji obezbeđuje makar
epski opstanak i racionalne politike čekanja ishoda, Ćosić ipak smatra da bi Srbi konačno morali
shvatiti prednosti mudre političke taktike, bez koje su osuđeni na propadanje.
Najveća nesreća srpskoga naroda, prema Ćosiću, jesu njegovi raskoli, koji vrhune
u građanskome ratu za tuđe interese, u sudaru političkoga okcidentalizma, s jedne, i metafizičkoga
rusofilstva, s druge strane. To je rezultat potpunoga odsustva svake političke mudrosti u Srba pri
odmeravanju sopstvenih snaga, sopstvenih interesa i puteva njihovoga ostvarivanja. Stoga srpski
narod i nezasluženo doživljava da, premda oslobodilac, bude tretiran kao porobljivač, da bude žrtva
susednih naroda, i da se u sopstvenoj, skupo plaćenoj državi, oseđa kao tuđinac.
Što se Jugoslavije tiče, Ćosić je mišljenja da su glavni protivnici Jugoslavije, od samoga
nastanka, separatistički nastrojeni Hrvati (ali i drugi narodi i nacionalne manjine); boljševici jesu
protivnici “srpske” Jugoslavije osim kada im je kakva-takva privremeno potrebna, pa je radi
sopstvenih interesa - kao i druge sile, uostalom - guraju u samoubilačku ratnu avanturu. Ćosić je, na
usta Vukašina Katića, obelodanio svoj ključni uvid: da se Jugoslavija mora raspasti, i da bi Srbima,
koji konačno treba da se odmore od Jugoslavije, valjala mala, homogena nacionalna država.
U ovom delu trilogije srpsko pitanje eksplicite je postavljeno kao pitanje istorijske sudbine.
Naime, najpre Ivan Katić ocu Vukašinu objašnjava kako očevi ne mogu biti odgovorni za svoju decu
u zla vremena, jer je očevima decu “preotela Istorija. Istorija sa velikim - I. Ona nas je vaspitala, ona
nas je zavela idejama, ona nas je organizovala, ona nas primorava da izginemo za nju”. (Ćosić 1990:
I, 75/76) Nešto dalje, Ivanovu priču o sopstvenoj generaciji koju je “izigrala istorija” ne prihvata Bora
Pub, koji istoriju ne posmatra kao veliku delatnu ideju, već kao neprekidno “skidanje glava i bavljenje
neljudskim poslovima”. (119) Ali, da je i Vukašin Katić prihvatio ovu koncepciju sudbonosne Istorije,
pokazuje se u njegovom razgovoru sa Dragišom Vasićem: “Srbi su osuđeni na smrt. Osudila ih
Istorija”. (II, 143) Konsekvence ove ideje o Istoriji mogle bi se kretati oko motiva maloga naroda
u sukobu velikih interesa, oko pitanja istorijskoga determinizma, nemogućnosti sklanjanja iz velike
matice svetsko-epohalnoga događanja, ali i oko problema istorijske odgovornosti jednoga naroda
i njegove uloge žrtve. Ne znam da li je u romanu dovoljno istaknuta i konsekvenca da mali narod koji
se stalno otima za veliku ulogu u istoriji konačno biva sve manji i neznatniji - osim u epskoj predstavi
o samome sebi. Ćosić sugeriše da bi se od sličnih pokušaja moglo katkad i odustati, kako bi pored
epske, literarne slike, ostalo i nešto malo živoga naroda. U svakom slučaju, nije bez značaja to što se
on izričito suprotstavlja njegoševskom shvatanju srpstva i njegove istorijske pozicije. To bi mogla biti
velika tema o mestu, smislu i funkciji Ćosićevih romana u srpskoj literarnoj tradiciji, bez obzira na
njihove literarne domete.
1.7. Milorad Pavić: Predeo slikan čajem

Ova knjiga je mozaik priča, eseja, snoviđenja, izreka, dosetki, viceva, rapoređenih u izukrštanoj
pripovesti, ali pre svega knjiga u kojoj se iskušava standardno opažanje vremena: umesto
jednosmernog, ravnomernog, linearnog i ireverzibilnog sleda trenutaka, autor nam nudi konstrukciju
izukrštanih i izuvijanih brzina, dimenzija i smerova. Takav tekst, ispunjen bizarnostima u meri koja
ometa standardno čitanje, doista je pseudo-komunikabilan. Čak i da se interpretacija nekoliko
pobrojanih, sporadičnih, motiva, kao i jednoga lajt-motiva, može neprotivrečno voditi naznačenom
stazom šifriranja-dešifrovanja srpske istorijske sudbine, izvesno je da ova provokativna ali
zatamnjena knjiga nije mogla ostvariti veći uticaj na ravni nacionalne mitologije i ideologije. Onaj
kome pođe za rukom da dokaže suprotno, prekoračio je čak i autorov izazov pasivnom čitaocu,
i doista, doslovce, dopisao tekst.
1.8. Dušan Kovačević, Balkanski špijun (i druge drame)
Najpopularnije drame Dušana Kovačevića pretočene su u kultne televizijske predstave
i filmove, pa se može smatrati da je reč o piscu čija su dela mogla imati uticaja i na najširu čitalačku
odnosno pozorišnu i filmsku publiku. To su drame u kojima se bez zaziranja kopa po kolektivnim
(nacionalnim) manama, moralnim slabostima bližnjih, po privremeno umirenom zlu i po pritajenom
totalitarizmu, drame čije dejstvo je moguće zamisliti kao neku vrstu katarse (od) strasti kolektivne
mitologije. Naime, formom svojih najpopularnijih drama, koje su u osnovi groteske i tragikomedije,
autor recipijenta komičnim momentima otvara i čini “nezaštićenim” pred navalom grotesknih ali
sumornih slika sopstvene posuvraćenosti, koje sada nailaze na dobrovoljno prihvatanje i priznavanje
razgolićavajuće samospoznaje. Umetnički ponesen i obogaćen (lako i neprimetno, kako dolikuje
komediji), čovek je spreman da sebi i svojima prizna sopstvenu slabost, slabost bližnjih, odnosno
sudelovanje u opštoj kolektivnoj slabosti: To smo mi! Doduše, valja priznati da je briljantna
Radmilovićeva glumačka “dorada” Radovana Trećeg mogla jedan deo književno i teatarski neiskusih
gledalaca ostaviti u iluziji o veličini prototipa nacionalne bahatosti. Ali, konačno je i njegova igra
činila nesumnjivom činjenicu da je Radovan-nacionale ipak - groteska. A to što je povrh svega
simpatičan, samo potvrđuje civilizacijsku spremnost da se ruga onome što se voli. Izuzetak među
obrađenim dramama predstavlja Sveti Georgije, u kojem se otvaraju neka književno već načeta pitanja
nacionalne istorije i sudbine. Dušan Kovačević je pokazao da se briga za svoj istorijom i politikom
opsednuti narod može podići na nivo univerzalno komunikabilne i univerzalno važeće strepnje, da
ljubav prema bližnjima ne mora biti mržnja prema daljnjima, a da nije sramno pored ideje slobode
voleti i život. Težak je, ali nezlobiv njegov humor, a njegova groteskna slika naše stvarnosti
otrežnjujuća i oplemenjujuća. On nije dušebrižnički mudrijaš koji lagodno gusla na nacionalne teme,
već pisac kome je - usuđujem se reći - užasno teško među svojima bez kojih nije svoj.
1.9. Živojin Pavlović: Zadah tela
1.9.1. Pričajući životne sudbine običnih ljudi, Pavlović se obraćao najširem krugu čitalaca;
čineći to izvornim jezikom svojih likova i svojih čitalaca, on je i postigao visoku komunikabilnost, pa
i odgovarajuću popularnost svoga dela. Stoga je i mogla biti ostvarena osnovna vanliterarna funkcija
ovoga romana - identifikacija sa smrtnicima slične životne pozicije i suočenje sa sopstvenim
problematičnim životnim smislom, ali i sa konačnim besmislom. Doduše, naturalistički postupak
u scenama seksualnog opštenja, mogao je privući i znatan broj netipičnih čitalaca, i ostvarivati neke
sporedne funkcije (npr. pornografsku).
1.9.2. Roman Zadah tela je, rekao bih, registrovao nacionalnu dimenziju običnoga ljudskoga,
prizemnoga života, i to kao jedno od svakodnevnih, “kulisnih” obeležja životnih odnosa pojedinaca,
ali je potpuno indiferentan u pogledu nacionalno centrirane problematike ljudskoga opstanka,
nacionalne identifikacije i nacionalne romantike. Stoga nije dovoljno reći da ovaj roman nije
nacionalistički, jer nacionalno nije ni njegova usputna tema. Ali, ako, s druge strane, nije ni građanski
orijentisan, onda je to stoga što je i građanski način života (poput nacionalnoga zanosa) opštost do
koje se Pavlovićevi likovi ne probijaju. Čini se da je ovaj roman nastao u vakuumu između
razorenoga ideološkog (komunističkog) i još “neuznemirenoga” nacionalnog identiteta, kao njegova

reljefna slika.
1.10. Slobodan Selenić: Očevi i oci
1.10.1. Već sama činjenica da se Selenićev roman nalazi na listi najtiražnijih knjiga decenije
govori o njegovoj popularnosti, ali ne u doslovnom značenju široke narodske prihvaćenosti. Kako god
okrenemo, Selenićev stil kazivanja (i pored simpatičnog, i duhovitog, Elizabetinog srpsko-engleskog)
predstavlja gotovo hotimično, intelektualističko, odricanje od masovne čitalačke publike u Srbiji.
Stoga je tačnije reći da se u slučaju ovoga romana radi o masovnoj čitanosti, ali u srednjim
građanskim slojevima, koji su u Srbiji i inače oduvek tanki.112 U tim slojevima roman je i mogao imati
odziva i igrati sasvim manifestnu funkciju demitologizacije nacionalnog, difamacije komunističkog
i demistifikacije jugoslovenskog, kao i latentnu funkciju ukazivanja na neizbežnu propast rafiniranoga
u sudaru sa sirovim.
1.10.2. Utoliko je roman Očevi i oci nedvosmisleno nacionalno nepristrasan građanski roman,
u kojem čitalac iskušava muke životne isprepletenosti domaćega i stranoga, orijentalnoga
i okcidentalnoga, autoritarnoga i liberalnoga, totalitarnoga i demokratskoga... U romanu su razbijeni
svi srpski nacionalni mitovi, a nacionalni stereotipi sučeljeni i obesnaženi. Patriotizam je pročišćen
nepokolebljivom sumnjom i svešću o manama i posrnućima Srba; tako je, između stida pred
nekultivisanošću sopstvenoga naroda suburbanih navika, i ljubavi prema svome kakvom-takvom
kolektivnom krilu, isprobana mogućnost nekakvoga “kritičkoga patriotizma”. Ogoljena je i srpska
strast prema politici. Naime, prema Seleniću, politika jeste srpski usud neprestanoga popravljanja
sopstvenih istorijskih pogrešaka, i srpska bolest od koje se ne može pobeći. Najzad, Selenićev junak,
kao i sam Selenić, bez predrasuda razlaže i jugoslovensku ideju i stvarnost prve Jugoslavije, i račun za
njenu povesnu nestasalost ne podnosi hrvatskome izvornome, i legitimnome, federalizmu
i separatizmu, već srpskome, takođe legitimnome, centralizmu i civilizatorski nepotkovanome
pijemontizmu; što se druge Jugoslavije tiče, njena buduća propast nagoveštena je u propasti krhkih
srpskih građanskih vrlina pred naletom komunističke varijante tradicionalno bahate i primitivne
politike. Najzad, Selenić ne pokušava da čitaoca svoga romana zavara u pogledu mogućnosti srpskoga
lakoga izlaska iz polu-orijentalne zapuštenosti u svet evropske civilizacije. Stoga je ovo valjan, pošten
i, u svakom smislu, težak ali i važan roman, koji - za utehu - predstavlja još nešto srpsko što nas,
ovako skrajnute, može preporučiti Evropi.
1.11. Danilo Kiš: Enciklopedija mrtvih
1.11.1. Univerzalnost i egzistencijalna potresnost teme smrti obezbeđuje i ovome delu Danila
Kiša mogućnost gotovo masovene recepcije. To što se ta mogućnost aktualizuje nije zasluga
univerzalnosti teme već pre svega piščevoga načina njene literarne obrade. I ovo delo je, stoga,
odigralo katartičku funkciju kako u pogledu personalnoga suočenja sa činjenicom smrti, tako
i u pogledu kolektivnoga prekopavanja po tami totalitarne pošasti.
1.11.2. Danilo Kiš je pesnik nadnacionalne, ljudske tragike, ma kako se ona istorijski
konkretizovala, i njegova popularnost kod Srba je verovatno rezultat i znak njihove prijemčivosti za
teme i doživljaje istorijskoga stradanja, ali možda bi se mogla gledati i kao raspoloživost za opšte
ljudsko saosećanje i saodgovornost.
1.12. Vuk Drašković: Noć đenerala
1.12.1. Svojom kurentnom temom (premda njena obrada više i nije bila novost u vreme
pojavljivanja ovoga romana), kao i svojim realističkim manirom, Drašković prosto ocrtava obrazovni
i politički profil svoga tipičnog čitaoca. No, ovaj njegov roman nije ni izdaleka imao onakav efekat
u javnosti kakav su imali prethodni romani. Smisleno je pretpostaviti da je roman mogao odigrati
funkciju revalorizacije lika Draže Mihailovića i nekih istorijskih događaja, premda je ta revalorizacija
već bila ponuđena u nekim istoriografskim delima. Osim toga, to prevrednovanje već je bilo gotovo
112
Građanski slojevi su danas u Srbiji sve tanji, ali možda svesniji svoje društvene i političke uloge.
završeno kod onih kojima je roman bio namenjen. Najzad, kad se roman pojavio bilo je kasno i za
neku novu srpsku nacionalnu mobilizaciju, budući je najnovija upravo neslavno završavala.
1.12.2. Nema nikakve sumnje - a ni sam autor verovatno ne bi imao ništa protiv - da se roman
Noć đenerala može označiti kao nacionalistički. Ta odredba nije i odredba o njegovoj vrednosti.
Odredba o vrednosti mogla bi počivati na gore već naznačenom odsustvu formativne energije. No,
ostaje pitanje šta je to “pravo značenje” nacionalizma u srpskoj istoriji (Drašković 1994: 47), koje bi
autor da podeli sa svojim glavnim junakom? On nas ovde ostavlja bez odgovora. Ali, pažljivom
analizom pokazano je da taj nacionalizam kopa po prošlosti jedne već bivše države, i da Srbiji
dodeljuje ulogu koju ona više nikada ne može igrati. Da li bi trebalo da nas čudi što drugi takođe nisu
hteli da prihvate tu ulogu, u kojoj treba da pristanu na federativnu (a ne unitarističku) državu, ali sa
srpskom Krunom na vrhu? Nisu to hteli vazda “izdajnički” nastrojeni Hrvati, koje je trebalo pravedno
kazniti, i koji su umesto “teritorijalne kazne” danas dobili “teritorijalnu nagradu” (za šta, naravno, nije
odgovoran Draža Mihailović), ali nisu to hteli ni “nagrađeni” Slovenci, koji bi sigurno razočarali
đenerala. Najzad, bilo bi ipak najpoštenije da Srbi sami sa sobom razreše svoje ideološke sporove
i nezavršeni građanski rat, i da se sami pobrinu oko svojih kolektivnih moralnih i istorijskih slabosti.
Ovaj roman, doduše, ne oskudeva u tematizaciji tih motiva, ali oskudeva u njihovoj trans-formaciji, tj.
formativnoj elaboraciji. I na kraju, tamo gde je mnogo naknadnoga znanja, malo je sumnji; a bez
sumnji se jedna dogma samo zamenjuje drugom. Mislim da je veoma važno što je Drašković, na usta
razočaranoga Mihailovića, razgonio maglu sa srpskoga mita o nacionalnoj veličini, i priznao našu
srpsku naviku da naopako slušamo epsku istinu o sebi samima; kad se bude pobojao da bi se takva
navika mogla preneti i na čitanje savremenoga romanesknog štiva, onda će verovatno pokušati da piše
i drukčije knjige.
1.13. Borislav Pekić: Besnilo
Po svemu sudeći, poštovanje žanrovskih pravila igre obezbeđuje ovome štivu dugogodišnju
popularnost u širokome krugu čitalaca. Većinu od njih verovatno ne zanima ni to što je Pekićev roman
na samome vrhu žanra, niti pak ta većina razmišlja o njegovoj globalnoj metafori “besnila”,
i o drugim literarnim “podvalama” majstora književnoga zanata. Sa naše tačke gledišta,
u pretpostavljenom delovanju ovoga romana bitno je to da njegov autor odgovornost za svagda
moguću globalnu katastrofu ne raspodeljuje po nacionalnome ključu, pa čak ni povodom nacističkoga
izvorišta ibermenšovsko-genetičkog horora.
1.14. Dragoslav Mihailović: Čizmaši
1.14.1. Mihailovićev roman, sa pristupačnom pričom, formom i jezikom, bio je godinama, i još
uvek je, veoma popularan među srpskim čitaocima. To znači da je, verovatno, daleko i duboko zračio
svojim intendiranim i neintendiranim smislovima. Najkraće, njegova socijalna funkcija mogla bi se
oceniti kao nacionalno “osvešćujuća” (ne ulazim u vrednovanje toga osvešćivanja), ali, po svemu
sudeći, ne i kao nacionalno mobilišuća, a najmanje kao ekstremno nacionalistička i militantna.
1.14.2. Naprosto, autor je izvršio izbor određenih istorijskih dokumenata, pokušao da
konstruiše sliku srpske istorijske sudbine u skupo plaćenoj no pogrešno utemeljenoj i sazidanoj
Jugoslaviji, ali nije ostrašćeno pozivao niti na njeno rušenje niti na nacionalne sukobe, osvete
i revanšizme. Osim toga, ostavio je i mali trag o problematičnim efektima srpske vladavine u staroj,
prvoj Jugoslaviji. Mihailovićevi Čizmaši ne prizivaju rat i ne odišu mržnjom. Sigurno je da se može
zamisliti i nešto drukčije odmeravanje krivice i odgovornosti za nestabilnost i bezizglednost
Jugoslavije, ali je pitanje da li takav zahtev uopšte treba upućivati romanesknoj tvorevini. Tačno je da
nam Mihailović, preko priče o sudbini jednoga od svojih malih, običnih nesrećnika, nudi priču
o sudbini Jugoslavije; tačno je da on anticipira raspad Jugoslavije, i da pokazuje na krivce za njeno
konstantno destabilizovanje između dva svetska rata; tačno je i da, pored hrvatskih, makedonskih
i mađarskih separatista, “obeležava” jugoslovenske komuniste kao neprijatelje Jugoslavije. Ali, tačno
je i to da on govori o organizacijama, a ne o nacijama, o pokretima a ne o pojedincima,
o ideologijama a ne o nacionalnim karakterima i identitetima; najzad, tačno je i to da on ističe srpske
žrtve za Jugoslaviju, ali da nije nekritičan prema srpskoj organizaciji civilne vlasti u toj Jugoslaviji.
Tačno je i to da ovaj roman spada u red tipično srpskih književnih preispitivanja novije istorije. Ali,
tačno je i to da Mihailović, na primeru svoga junaka, pokazuje kako srpska poslovična privrženost
vojsci počiva na tradicionalnome vaspitanju onih čije je detinjstvo ispunjeno pričama “o Kumanovu
i Ceru, o Kolubari, Albaniji i Kajmakčalanu”. (Mihailović 1986: 15) Po mome sudu, ne treba se bojati
ovakvih romana. Dragoslav Mihailović jeste tvorac naivnih likova. On sam, pak, daleko je od naivnog
spisateljstva, i možda mu se može poturiti optužba za preispitivanje istorijskih računa. Ali, njegov
roman nije bio u izrazitoj ideološkoj, nacionalističkoj upotrebi u Srbiji, jer je Žika Kurjak verovatno
manje nacionalist od svoga tvorca (ovo je hermeneutička pretpostavka, a ne biografska činjenica) - što
je, uostalom, značajnije za socijalnu funkciju dela. Doduše, sam autor je, paralelnim izlaganjem
romaneskne priče i dokumentarne građe koja bi trebalo da predstavlja istorijsku i ideološku pozadinu
životne sudbine glavnoga junaka, omogućio i različite čitalačke pristupe: dok jedni prate piščevu
priču, drugi čačkaju po njegovim arhivskim umecima - prvi ga legitimišu u literarnom, drugi pak
u ideološkom pogledu.
1.15. Svetlana Velmar-Janković: Lagum
1.15.1. Forma ovoga romana svakako ne povlađuje receptivnim navikama najširega čitateljskog
kruga, jer ometa ravno i linerano praćenje fabule - što, koliko znam - ne nailazi na odobravanje kod
većine čitalaca tradicionalističkih i populističkih književnih dela. Autorica sigurno nije ni očekivala
da je najširi krug čitalaca prati u esejističkim izletima, koji su omeđeni kako mehanički, vidljivim
zagradama, tako i organski, diferenciranim diskursom. Tako, jezik, stil i kompozicija ovoga romana
kao da hotimice odbijaju čitave slojeve čitalaca, ali zato privlače neke pripadnike drugih slojeva -
građanskih, koji su i malobrojni, i sistematski decenijama destruirani i zaplašivani, ali koji su,
u načelu obrazovaniji, neuporedivo rafiniraniji i, stoga, zahtevniji čitaoci. Romani ove vrste,
obraćajući se publici iz srednjih građanskih slojeva, svedoče upravo o započetoj restituciji tih slojeva,
koja - ma koliko ometana i sistematski zadržavana - predstavlja jednu od socijalnih nužnosti u procesu
formiranja stabilnoga tla građanskoga društva. Uostalom, zar tu sociološku “prognozu” ne podupire
i činjenica da je ovakav ne-populistički roman ipak bio najčitanija knjiga 1992, bar u Narodnoj
biblioteci Srbije. Primedba da tipični korisnici narodnih biblioteka verovatno i jesu predstavnici
donjih srednjih slojeva (koji više ne mogu kupovati knjige) upravo i sama potkrepljuje postavljenu
tezu.
Što se pretpostavljene društvene funkcije ovoga romana tiče, moglo bi se sasvim opravdano
pomisliti, na naznačenome tragu, da se ona, verovatno, u “ciljnim” društvenim grupama i slojevima
“izvršava” kao rehabilitacije potisnute građanske svesti i, istovremeno - kod čitalaca čiji je životni put
sličan putu partizanskoga majora - kao kritika ideološke svesti, tj. kao podsticaj samopreispitivanja
ideološke svesti.
1.15.2. Roman koji ne neguje mitove i iluzije o Srbima naprosto ne bi mogao imati nikakve
nacionalističke efekte. S druge strane, tačno je da se u romanu ne kriju činjenice o istorijskoj ulozi
Nemaca u Drugome svetskom ratu (Nemci su disciplinovani ali nemilosrdni, osim toga, narod
sumnjive racionalnosti koji se može zavesti idologijama i mitovima), o zločinima ustaške NDH, ali
bez izričitog optuživanja svih Hrvata, o stvarnoj istorijskoj ulozi “sebičnih” nacija kao što su Englezi
i Rusi, o navici Bugara da uzmu ono što je srpsko ako im to neko ponudi… Dakle, ima pomena
srpskih stradanja: pod Turcima, Nemcima, u NDH, ali nema ni reči o epskim dimenzijama stradanja,
a još manje o mitološkoj dimenziji srpskoga bića. Na primer, i “vuk” se pominje samo jednom, ali
u potpuno ne-etničkom kontekstu, naime, kao s teškom mukom prigušeni “urlik, praiskonski, vučji”,
koji izbezumljena Milica Pavlović jedva zadržava u utrobi u času hapšenja i odvođenja supruga,
profesora Pavlovića. (Velmar-Janković 1992: 24) Pominje se i tragična rascepkanost i razjedinjenost
srpskoga naroda, ali se kao “program” nudi jedino spašavanje i preživljavanje, a ne neka državno-
teritorijalna rekonstrukcija sa elementima osvete. Najzad, preferiranje izvorne običajnosti nije ovde
signal neke kulturne isključivosti, već samo dozreli uvid u mesto autentične duhovnosti unutar
evropskoga kulturnoga pluralizma. Ukratko, ne samo da su mesta o nacijama i njihovim istorijskim
sudbinama sporadična, već se drugi narodi uopšte ne predstavljaju kao izvor onih zala od kojih je
propatila porodica Pavlović. Dakle, niti su nacije osnovne teme, niti se glavni čvor romana vezuje oko
etničkoga i nacionalnoga, već pre svega oko antinacionalnoga, klasno-komunističkoga. Nacionalni

naboj ne može se prepoznati, ali se može prepoznati izraziti antikomunizam, i to pre svega kao
rezignirani građanski antiprimitivizam, kako u pogledu proleterskoga tako i četničkoga primitivizma,
tj. kako u pogledu rušilačkoga progresizma i nazovi internacionalizma tako i u pogledu
nacionalističkoga tradicionalizma. No, ni ovaj antiprimitivizam nije agresivan, a to je ono što je
i najbolje u jednome životnome stavu koji bi se preporučio kao građanski.
1.16. Momo Kapor / Zuko Džumhur: Zelena čoja Montenegra
1.16.1. U našoj novijoj čitalačkoj praksi ovakvi romani, tj. romani sa tematikom preispitivanja
istorije, uvek obezbeđuju solidnu čitanost - zbog tradicionalnog zanimanja za nacionalnu istoriju
i književne transpozicije te istorije. Osim toga, Kapor je poznat kao pisac koji nema problema sa
čitalačkom publikom; on spada u visoko komunikabilne, štaviše veoma popularne autore bestselera.
Činjenica da se Zelena čoja Montenegra još uvek doštampava, da se i dalje čita, svedoči o tome da je
ova knjiga mogla imati, a ima i sada, određeni uticaj na razumevanje onoga dela istorije kojim se
bavi, kao i na ocenjivanje onoga dela savremenosti koji dotiče. Verovatno se bez velikoga rizika može
reći da Kaporov roman nije izvršio neku značajnu nacionalnu mobilizaciju, ali je svakako pojačao
uverenje da se naša savremenost ne može ni razumeti ni artikulisati bez poznavanja i razumevanja
istorije, što nije nikakav greh. No, ovaj roman je, po svemu sudeći, mogao podržati i kolektivnu
predstavu da nam stereotipi o prijateljima različitoga simboličkog određenja ne moraju, doduše, biti
draži od samih prijatelja, ali da ni prijatelji nisu dovoljni za eliminisanje stereotipa. Osim toga, roman
je verovatno mogao podstaći uverenje da je svako naše držanje, hteli-ne hteli, do guše u istoriji, a da
nas uvek iza ovoga ili onoga brda čeka neki novi ili stari rat. Kad uz sve to ne bi išla i Kaporova
sasvim neknjiževna jednostranost (koja mu je izmakla, jer naprosto nije uspeo da kontroliše
vanknjiževne motive svoga posla), to uverenje verovatno i ne bi bilo netačno.
1.16.2. U svakom slučaju, u Kaporovom romanu nema idealizacije Srba/Crnogoraca. Štaviše,
u njemu ima čak i isticanja njihovih civilizacijskih mana, surovosti, sirovosti i elementarnosti. Ali,
s druge strane, ima izrazitog isticanja ratničke veštine, junaštva i, nadasve, čojstva Crnogoraca, koji
poštuju svoje neprijatelje i zarobljenike, pogotovu ako su se junački borili, što im se uvek priznaje,
i što je i u epskim pesmama zabeleženo, kako god to neverovatno zvučalo. Ipak, sasvim
tradicionalistički, Kaporu demilitarizacija današnje Crne Gore izgleda potpuno neverovatnom.
Ispostavlja se da u romanu nema previše stereotipa o Turcima, kako bi se moglo očekivati kad je reč
o zavojevačima, pa je Kaporova romaneskna slika o Turcima, štaviše, relativno povoljna, “evropski”
tolerantna, izgrađena sa puno razumevanja za omeđavajuće i određujuće istorijske uslovnosti. Kapor
hoće da bude pravedan prema drugoj, turskoj civilizaciji, i to ne samo kad je reč o mrtvima
i o grobljima. Mnogo gore od Turaka u ovome romanu prošli su Austrijanci, koji su naprosto sila,
silnici - Švabe. Englezi su imperijalno odmaknuti od našega kala, i radoznali za ono što nam se dešava
samo sa pristojne distance. Rusi su veliki, ali zbog toga nesposobni da se, osim na svoje probleme,
usredsrede i na probleme svoje male braće. Bugari su braća po krvi i krstu! Muslimani, ipak, titoisti.
Džumhur je borbeni, poraženi turkofil, dok su Beograđani pobednički benevolentni “interkulturalisti”.
Ipak, Kapor ni u jednom trenutku ne insistira na konvertitstvu Muslimana, kao što ne poriče vazda
pakosnu primedbu o turskim naplavinama u srpskoj krvi. Hrvati su genocidni. Svet je surov
i neprijateljski.
Kako god postavimo, Kaporov roman ipak nije nacionalistički pamflet, i za balkanske prilike
mogao je biti pravi uzor interkulturalne tolerancije. On to, ipak, nije (što autoru sada verovatno godi).
Naime, na primeru likova Osman-paše Sarhoša i Zulfikara Džumhura ubedljivo je pokazano kako su
individualizovani junaci rodno mesto romana, i kako nediferencirani kolektiviteti (Srbi, Turci i ostali)
pripadaju drugim književnim i, nadasve, vanknjiževnim vrstama. Tako je kod ovoga pisca
romaneskna individuacija izdražala sve do pred sam kraj knjige, kada je zamorenoga romanopisca
savladao probuđeni hroničar, a započetu individuaciju užareni kolektivizam (filetizam) Taj zamor
osetio se, kako smo videli, i u formi ovoga dela, za koju je uvek najgore i najkobnije ono što
u strukturi štrči, a to je u ovom slučaju prirepak o ratu u Hrvatskoj. Kao da je Kapor hteo da od
nekoga naplati vekovne srpsko-crnogorske muke, a za to su mu u jednome času nadohvat ruke bili
jedino Hrvati, koji se - da nevolja bude veća - pominju samo jednom, na kraju, upravo onda kada je
trebalo zaokruživati pripovest a ne ispostavljati istorijski račun.
1.17. Slobodan Selenić: Ubistvo s predumišljajem
1.17.1. Roman je, kao što smo unekoliko videli, povest o ljudskim sudbinama koje se prelamaju
kroz najnoviju stvarnost jugoslovenskoga-srpskoga društva, pisana efektnim stilom sa živim
dijalektima, što - sve zajedno - obezbeđuje, načelno, visoku komunikabilnost teksta. Doduše, knjiga je
izrazito neprijateljska i sarkastična prema antigrađansko-geačkom i ideološko-komunističkom
mentalitetu i odgovarajućim institucijama, pa svesno i hotimično ograničava krug svoje virtualne
čitalačke publike. U tom krugu roman je veoma dobro primljen. Stoga se može smatrati da je ovaj
roman mogao ostvariti svoje intendirane i neintendirane socijalne funkcije, koje su - po mome sudu -
izazito antiratno, građanski i antinacionalistički intonirane. Da su ove funkcije doista mogle biti
dejstvene, potvrđuje i činjenica da je i filmska ekranizacija romana naišla na sasvim dobar prijem kod
ciljne publike. Naravno, dometi delovanja romana, s obzirom na hotimično ograničavanje publike,
nisu se mogli protezati preko oštrih socijalno-kulturnih međa, koje su često branjene i književno
motivisanim uvredama i omalovažavanjima, pa je civilizacijsko delovanje ovoga dela ostalo unutar
horizonta gradske omladine, liberalnijih predstavnika inteligencije i otrežnjenih pripadnika radikalnih
odnosno maksimalističkih ideologija. U svakom slučaju, u pitanju je delo koje ne postiđuje srpsku
književnost građanske orijentacije.
1.17.2. Potpuno je jasno, jer ovaj roman to obelodanjuje na svim bitnim nivoima svoga smisla,
da je u njemu ono građansko (civilizacijsko) vazda iznad nacionalnog. O srpstvu se misli na dva
nivoa, kao o građanskom srpstvu i geačkom srpstvu. Partizanska pozicija po sebi je antigrađanska, pa
se ona takođe persiflira i proskribuje kao glavni agens razaranja krhke srpske građanštine; četništvo je
takođe u ravni standardne srpske zapuštenosti, nad kojom se pisac zgražava preko svojih likova. Da je
ovaj roman građanske intonacije izvan nacionalističke ideologije pokazuje se u svim bitnim
momentima: u njemu se o nacionalistički probuđenom srpstvu govori izrazito ironično; ironizira se
srpska etnička čistota i poigrava sa nacionalnim istorijskim ikonama i nebeskim poslanstvom Srba;
individualnost se pretpostavlja kolektivizmu a ljubav prema voljenom ljubavi prema otadžbini; reč
o lošim Hrvatima pokrivena je ironijom i distancom prema srbovanju, nacionalnim ratnicima
i posebno prema koljašima; Muslimani su ovde samo progonjeni, “Cigani” su malo značajni etnički
stereotip, a “zulukaferi” samo daleki konzervativni odjek jednog ne-etničkog jezičkog arhaizma.
Selenić otvara pitanja svoje kuće, svoga dvorišta, svoje nacije, i bavi se mrakom i prljavštinom svoga
naroda, ostavljajući drugima da se bave svojim nesrećama i sramotama.
Ovaj roman je izrazito i protiv najnovije srpske nacionalističke avanture. O tome govori njegov
osnovni antiratni smisao, tj. odbacivanje kako dinarskoga ratništva i ratničkoga fatalizma tako i osuda
vikend-ratništva prerušenoga rajetinstva, ironijski stav glavne junakinje prema nacionalnim epskim
i ideološkim mitovima, ravnodušnost prema biološkom poreklu, i ironijski stav prema glavnoj srpskoj
“intelektualnoj” preokupaciji - prema istoriji. Jelenu Panić kopka zagonetni život njenih neposrednih
predaka, ali samo zbog toga što bi želela da postane pisac (Selenić 1993: 39), a ne radi nekoga svog
kolektivnog ukorenjenja. Naime, nju ne zanima stvarno krvno srodstvo (“Zabole me uvo za krv”,
196), tj. odgovor na pitanje da li potiče od Krsmana ili od Jovana (“Boli me uvo od koga sam”, 196).
U svakom slučaju, Jelenina generacija, kako nam sugeriše Selenić, potiče od raznih srpskih socijalnih
i kulturnih sojeva, s tim što bi gradsko-građanski supstrat po Bogdanovom mišljenju morao biti
dekadentan, kao što je i geačko-partizanski dekadentan sa Jeleninih pozicija. Što se tiče istorije,
ispada da se Jelena Panić, htela-ne htela, bavi novijom istorijom srpskoga naroda, utoliko što istorija
prožima ne samo život njenih neposrednih predaka nego i njen sopstveni život. Osim toga, ona hoće
da bude pisac, a, kako stvari stoje, srpskim piscima nije moguće da pišu ne obazirući se na istoriju.
Ali, ona ne robuje toj istoriji, što je dobro ilustrovano njenim simpatičnim, mangupsko-ironijskim
stavom prema istoriji i srpskim istorijskim mitovima. Na primer, ona život svoje babe posprdno
smešta u pradavno doba, “pre Prvog srpskog, što kažu na početku vremena, ono kad su Karađorđu
otfikarili tintaru”. (39)
Roman koji osuđuje rat, nacionalne predrasude i omraze, i ima distancu prema svim
nacionalnim istorijskim mitovima može delovati samo u najpovoljnijem civilizatorskom smislu.
U njemu, doduše, ima izvesne neobične agresivnosti, naime verbalne, invektivne agresivnosti skoro
poraženoga i odasvuda ugroženoga građanstva. Kao de je pisac načas pomislio da se militantnim
neprijateljima građanstva ipak mora pružiti izvestan otpor, kakav-takav, i za građanstvo uglavnom
netipičan, da se ne sme prosto odustati od prava na autentični život u samosvojnosti, u izgrađenoj
različitosti i toleranciji. Da takva, skoro beznadežna borba ipak ima smisla potvrđuje njen neposredni
rezultat - roman Ubistvo s predumišljajem.
1.18. Vidosav Stevanović: Testament
1.18.1. Recepcija Stevanovićevog Testamenta bila je tipična za jedan roman nagrađen NIN-
ovom nagradom, ali je sve prošlo bez neke ekstremne popularnosti, naravno, pre svega zbog
netipičnoga romanesknoga tkanja, koje ipak odbija prosečnog čitaoca.
1.18.2. S obzirom na svoj osnovni smisao, ova knjiga mogla je biti podsticajna kad je reč
o uvek potrebnom osvešćivanju u pogledu nacionalne istorije. Ali, s obzirom na svoj osnovni ton, ona
definitivno nije mogla biti nacionalističko-mobilizatorska. Naime, knjiga je “mračna” i uglavnom ne
predstavlja traganje za “spoljnim” krivcima srpskih stradanja, pa kao takva i ne podstiče na osvetu,
odnosno ne naznačava neke moguće objekte nacionalnog istorijskog revanšizma.
Ispostavilo se da tekst ove knjige dokumentuje pogled na svet građanskog intelektualca koji
ima izvesnu distancu prema vladajućoj epsko-nebeskoj ideologiji, ali koji istoriju svoga naroda ne
može predstaviti kao građansku nego upravo kao etničko-nacionalnu. Stoga je i sudbina
pripovedačevoga naroda vezana za ruralno-mitske korenove, a uzrocima njegovoga stradanja, premda
smeštenima u istorijski kontekst, pronađeni su duboki sudbinski korenovi, pa ova romaneskna vizija
ostaje u granicama transistorijskoga fatalizma. Budući fatalistički, taj pogled na svet izvore zla traži
prvenstveno u metafizičkoj ravni prokletstva. Naime, pripovedačev narod je u sebi podeljen po
principu dobra i zla, na Belokaljane (to smo mi) i Crnokaljane (to su oni drugi) (Stevanović 1990: 29-
30), zavađen sa samim sobom… Iako ne optužuje prvenstveno druge narode za sopstvene neseće, on
svakako ne previđa da ovi igraju određenu ulogu u pojedinim epozodama toga stradanja. Ovaj narod
strada od “inoplemenika” sa istoka, sa čijim osvajanjem nastupa veliko “smrtonosije” (94); Ali, i tu se
pronalazi neka vrsta istorijske ravnoteže, jer su se, veli, “inoplemenici” raširili po zemlji Kaljana
(Srba) isto onako kako su se ovi “nekada širili po nečijoj” (94). Preživeli su prinuđeni da se “šire”
dalje, tj. primorani na veliku seobu pod svojim patrijarhom, na seobu u severnu zemlju, gde ih umesto
njihovoga boga čeka iskeženi đavo. (95) Tu su i ostali istorijski “inoplemenici”, prvenstveno Austro-
Ugari i Nemci. Tako se ispostavlja da jedan narod skupo plaća svoj “periferni” položaj u istoriji koja
ne priznaje pravo na izuzeće iz velike civilizatorske misije. Pisac ne dodeljuje, poput nacionalnih
romantičara, svome narodu važnu istorijsku ulogu, već otkriva pogubnost svake takve istorijske
zablude. Ali, to ga ne sprečava da u nesreći svoga roda prepozna i mračne doprinose drugih.
Dakle, moglo bi se zaključiti da je osnovna filosofska intonacija ove knjige - istorijski
fatalizam. On se prepoznaje, između ostalog, i u reči o neizbežnosti novih ratova. Na primer, kada
protestuju zbog skupih i problematičnih partizanskih akcija protiv okupatora, Kaljani iz zarobljeničkih
logora brinu za narod koji bi mogao nestati u odmazdama - kako za budući život tako i za buduća
umiranja: “Šta će nam povratak ako tamo nikog ne zateknemo? Ko će nove kuće da diže? Ko će da
pravi decu za buduće ratove”. (221) A ikona Svete Bogorodice, koja je ko zna kako od onoga koji je
poneo u rat dospele u ruke drugoga vojnika i sačuvala mu život, treba da i dalje obavlja tu svoju
zaštitnu funkciju u nekome novom ratu: “ovo daj tvom unuku kad poraste. U nekom tamo ratu čuvaće
ga od rana i bolesti kao što je mene u ovom”. (246) Stevanovićeva opsednutost istorijom, čak i kada
ona samo povremeno, u formi velikih okupacija, dolazi među Srbe, opsednutost koja je na meti
inostranih kritičara savremene srpske književnosti, može se i u ovome slučaju smatrati najprirodnijim
književnim odgovorom na stvarni životni izazov: u pitanju je sasvim legitimna opsednutost životom
naroda koji je, hteli mi to ili ne, uronjen u istoriju, i koji svakodnevno živi i preživljava svoju istoriju.
Nadalje, Stevanovićeva knjiga svesrdno evocira elemente drevne nacionalne mitologije,

“izmišljeno-bliska” bića kao konstitutivne momente savremenoga nacionalnog identiteta Srba, koji
nastanjuju njihovu mitološku postojbinu ali i njihovu kolektivnu podsvest, čekajući pogodan trenutak
za proboj u ideologiju. Ali, nacionalno biće se ne idealizuje, već se na svakome koraku srećemo sa
prekopavanjem po njegovim mitološkim dubinama i sa temeljnom razgradnjom kako starijih tako
i novijih srpskih nacionalnih mitova. Najpre, variranje mita o praroditeljskom kurjaku nedvosmisleno
služi za metaforičko ukazivanje na mračnu i zlu stranu sopstvenoga naroda; potom, u pitanju je
prizemljenje dva osnovna srpska istorijska mita: kosovskoga mita i mita o albanskoj golgoti; najzad,
nalazimo i poigravanje sa mitom o značajnoj istorijskoj ulozi Srba, sa slavjanofilskim, ili, tačnije,
rusofilskim mitom, sa mitom o vojno-političkoj zrelosti Srba i o srpskom pijemontizmu. Uistinu,
Stevanović se gorko ruga tradicionalnoj srpskoj ratobornosti, ne-slobodoljubivosti, slepoj veri
u uzvišenost vojske i vojnih poslova, lakovernosti, mitomaniji, opredeljenosti za carstvo nebesko, za
samožrtvovanje i uzvišenu patnju. On naprosto veli da se crni đavo u Srba pojavljuje upravo
u ovakvim etničkim osobinama i istorijskim nakanama. Teško da tekst ove intonacije može pobuditi
borbeno raspoloženje kod čitalaca; a samokritičko preispitivanje vlastite istorije i narodnoga etosa -
svakako.
Pretpostavljam da bi kritičaru sociološke provenijencije moglo zasmetati to što se Stevanović
ne upušta u problem srpske istorijske odgovornosti, što prebacuje sumu srpskoga zla u ravan
metafizike samosatiranja i što insistira na slici “inoplemenika” koji vazda muče, pale, siluju i ubijaju
Srbe, dok Srbi kolju pomalo druge, ali se prevashodno kolju međusobno. U Stevanovićevoj knjizi Srbi
nose svoje sopstveno unutrašnje zlo sa sobom, ali ga ispoljavaju prema samima sebi (što je izričito
rečeno), i ne nanose zlo drugima (što nije izričito rečeno, ali nije ni zapisano da takvo zlo čine). Ta bi
misao u svome prvome delu mogla biti najstabilnije ali istovremeno, u svome drugome delu, i najtanje
mesto ove romaneskne slike Srba.
Stevanovićeva knjiga svakako nije primer literarnoga sejanja nacionalnih predrasuda, osim
možda kada je u pitanju standardni stereotip o Albancima kao maroderima (iz iskustva Prvoga
svetskog rata). Međutim, od mnogo veće važnosti je slika nemačke paganske, odljuđene sile.
Sučeljena su dva paganizma: srpski i nemački. Ideja bi mogla biti u tome da se evropski narodi ne
razlikuju po svojim sačuvanim, dakle, transistorijskim, prethrišćanskim korenovima, već po svojim
stvarnim istorijskim učincima.
Čini se da Stevanovićeva knjiga nikako ne bi mogla biti ocenjena kao nacionalistička. Ona je
bez sumnje tamna, sumorna i očajna, ali upravo kao takva ona ne može biti militantna i osvetoljubiva.
Stevanovićev narod, Kaljani, nije u milosti svetlosti, i ne prepoznaje je: “Zora nije tamo kuda vi
gledate, Kaljani. Svetlost je nešto drugo”. (267) To što Srbi nisu bili obasjani milošću velike istočne
i velike zapadne svetlosti kroz istoriju, već su njome vazda bivali opečeni, nije puka lokalna
perspektiva, već stvarni doživljaj sveta i života. A to što Srbi ne proizvode svetlost, već gutaju svoju
unutrašnju tminu, prvenstveno je njihov istorijski problem, i ostao bi samo njihov kada neki ne bi
povremeno mislili da ta tmina jeste prosvetljujuća kako za Srbijance tako i za njihovu braću i susede.
1.19. Živojin Pavlović: Lapot
1.19.1. U osnovi realistička forma načelno omogućava široku komunikabilnost inače traženih
patrijarhalno-tradicionalističkih motiva romaneskne građe, ali netradicionalistička strukturisanost
građe istovremeno sprečava pretvaranje romana u populističku kultnu knjigu. Doista, ovaj roman
Živojina Pavlovića nije napravio ni uzbunu ni pometnju u čitalačkim redovima, pa je njegova funkcija
ostala u granicama preispitivanja jednoga doba koje je napustilo svoj patrijarhalni vrednosni poredak
i hramlje između njegovih ostataka i vrednosno neodređene sadašnjice, u punoj izvesnosti smrti, koja
se želi ako ne osmisliti a ono bar podneti na tradicionalno dostojanstveni način.
1.19.2. Što se tiče motiva nacionalnog, interpretator mora priznati da prisutni nacionalni
stereotipi ne obavezuju previše čitaočevu pažnju, osim u pogledu grube socijalne distance prema
Romima. Pavlović se izjasnio u pogledu teme srpskih stradanja i srpskih žrtava i srpskoga naroda kao
žrtve uopšte, ali nije pozivao ni u rat, ni na osvetu, niti pak sejao gorčinu i istorijske resantimane.
Njegov glavni junak jeste nacionalni učitelj, tvrdoga morala, ali humanističke nastrojenosti. Osim
toga, nisu mu promakle ni tmine srpskoga duhovnoga i kulturnoga ponora. Premda u jednome pasažu
govori o vekovnom stradanju Srba kao Srba, njegova tema definitivno nije odnos naroda i nacija
prema drugim narodima i nacijama, već odnos ljudi prema drugim ljudima, i međusobni odnos
članova familije u sudbonosnim ličnim i istorijskim dramama. Ako ovaj roman ima prepoznatljivu
nacionalnu dimenziju, ona se sigurno ne može smatrati dominantnom u programskom smislu, između
ostalog zbog toga što suštinsko središte zbivanja nije život naroda i nacije, već život srpskoga
seljaštva na prelazu u građanstvo. Najzad, “lapot” nad Simom Jotićem ne izvodi nemački (ili
bugarski, ustaški...) streljački stroj, već njegov sin - komunist; dakle, njegova krv ali ne i njegov duh,
kao u pradavna vremena. Stoga to i nije lapot u pravome smislu reči (a jedva i u metaforičkom); ali je
smrt prava, u svakome smislu. Epski, herojski moral bio je osnova patrijarhalnoga vaspitanja Srba;
Pavlović ga ne idealizuje, već ukazuje i na njegovu surovu stranu. Revolucionarni moral bio je osnova
komunističkoga vaspitanja nekih Srba; Pavlović sasvim kratko ali i nedvosmisleno ukazuje na
njegovu amoralnu pozadinu. Ta pozadina prepoznaje se ne u odsustvu svake hrišćanske samilosti, već
u razaranju hrišćanskoga morala. Razorivši stari moralni sistem, strogi komunistički moralni kodeks -
prepoznatljiv samo u doba ratnoga komunizma - raspao se u sopstvenoj anti-metafizičkoj
neutemeljenosti. Iza njega, ostalo je rasulo.
1.20. Vladimir Arsenijević: U potpalublju
1.20.1. Arsenijevićev roman dostigao je zavidnu popularnost, ne samo u zemlji nego
i u inostranstvu. Pretpostavljam da su toj promociji direktno pripomogle: antiratna tematika usred rata,
probijanje leda u odmrzavanju javnosti, generacijski sindrom… Ovaj roman je bio, i još je uvek,
popularno štivo kod mlađe generacije (ratne se okolnosti recepcije i delovanja ovoga dela nikako ne
menjaju), ali ta popularnost nema nikakve veze sa populističkim povlađivanjem kolektivnim
strastima. Štaviše, roman bi i po tematici i po stilu morao biti stran režimski nastrojenim i nacionalno
ostrašćenim čitaocima. Budući se pisac njima i ne obraća, moglo bi se konstatovati da roman svoju
antiratnu, pacifističku i kosmopolitsku funkciju ostvaruje pre svega kod onih građana koji sa njim
mogu deliti onu generacijsku simpatiju i solidarnost koja već karakteriše njegove junake, i koja ne
obavezuje ni na kakvo organizovanje i postrojavanje individua sličnih mišljenja i osećanja.
1.20.2. Definitivno, u pitanju je jedan antiratni roman, koji na prvi pogled ne deluje tako
snažno, jer ne zatrpava čitaoca prizorima strave, ali dejstvo ostvaruje ubedljivim predstavljanjem
stanja posustalosti i izgubljenosti onih koji znaju samo za beznađe, besperspektivnost, onih koji su
bez krivice osuđeni na sigurno stradanje u sopstvenoj zemlji, a možda i u tuđini. Ovo je roman
o mladima koji su ravnodušni prema maksimalističkim i kolektivističkimi ieologijama, u potonuloj
zemlji poraženih i izigranih ljudi bez samouvernosti i samopoštovanja, koji su propustili skoro sve
istorijske i savremene šanse za normalan život. Ne samo da mladi o kojima je reč nemaju
nacionalističkih strasti i nisu skloni nacionalnim stereotipima i idealizacijama, već više nemaju ni
nacionalnih osećanja, ravnodušni su prema svojoj zemlji, zemlji koja ne voli svoju decu. Sudbina
srpskih mladića, koji strahuju od mobilizacije, slična je sudbini hrvatskih vršnjaka. Ovi mladi ljudi,
zarobljenici jednoga zlog i maćehinskog režima, ne robuju nikakvim kolektivnim mitovima: etničkim,
nacionalnim, istorijskim… Na delu je samosvesni građanski individualizam, koji je - indirektno i tiho
- suprotstavljen kolektivitetima svih vrsta: ovde nema epskih motiva, nema junačenja, patriotizma
i ratnih pokliča, ovde se gine nejunački i besmisleno, a poziv u rat i mobilizacija - nekadašnja srpska
dika - doživljavaju kao najstrašniji životni udes i izbegavaju na sve moguće neo-srpske načine.
Strašno je što su se stekli uslovi da ovakav roman bude napisan, ali je u najmanju ruku dobro što će
njegovi čitaoci moći da, uz njegovu pomoć, artikulišu sopstvena iskustva beznađa, i da možda požele
romane jedne drukčije stvarnosti i, potom ili najpre, samu tu stvarnost.
1.21. Matija Bećković: Izabrane pesme i poeme
1.21.1. Bećkovićevi u osnovi tradicionalno postavljeni stihovi imaju široku publiku, u kojoj
jedni traže dosetke, viceve i jezičke obrte pozajmljene iz svakodnevlja, kojih uistinu kod Bećkovića
ima, drugi otkrivaju duhovitost višega stepena u kreativnom variranju dijalekatskih fraza, a oni
najverziraniji komuniciraju na nivou ironijske i, uopšte, poetske distance od stvarnosti. Najgore je sa

onima koji ove pesme čitaju kao “stvarnosnu poeziju”, i koji Bećkovića doživljavaju kao tumača
dnevnopolitičkih zavrzlama a njegove stihove kao rukovodstvo za akciju.
Nema nikave sumnje da je upravo gnomička dimenzija Bećkovićeve poezije osnov njene široke
popularnosti, stoga što zadovoljava potrebe najšire publike za jezgrovitim izrazom kolektivnih
duhovnih potreba, istorijskih iskustava, te savremenih tenzija i frustracija. Doduše, kao tipično
gnomska, ova poezija podložna je takođe tipičnoj gnomičkoj redukciji u recepciji, kada se čitav
poetski sklop svodi na razumljive, a najčešće jednostrano ili čak pogrešno shvaćene izreke, pogodne
za javnu upotrebu.113 Što se interpretacije tiče, izvesno je da veliki rizik sociološke hermeneutike
poezije biva umanjen upravo u slučaju gnomske poezije, jer se ispituje verovatno delovanje dela
u publici, a ova se hvata pre svega za gnome i njihov (pojednostavljeni) smisao razvlači po gradu
i državi. Tako se odgovornost za delovanje Bećkovićeve poezije deli između pesnika, s jedne,
i simplifikatorski nastrojenih medija i čitalaca, s druge strane, dok odgovornost za razumevanje toga
delovanja, kao i za generalno tipološko obeležavanje ove poezije, pripada isključivo interpretatoru.
Bećkovićeva poezija bila je popularna u svim fazama njegovoga stvaralaštva. Ako je neosporno
da je svojom poetskom kritikom jednoga nakaradnoga režima ostvario značajne pomake
u osvešćivanju svojih čitalaca u pogledu suštine ideologije i stvarnosti komunizma, i ako je takođe
neosporno da je ovaj pesnik dao izuzetan doprinos rasterivanju epsko-mitološke magle sa naše
pokidane tradicije (o čemu svedoči činjenica da je vazda bio istovremeno i nagrađivan i nagrđivan,
i hvaljen i omražen), verovatno je u nastojanju da dopre do pravih duhovnih temelja svoga naroda
i time sebe sama, ostavio tu i tamo mogućnost za političku - kako kafansku tako i parlamentarnu -
instrumentalizaciju svojih stihova. Tako se još jednom potvrdilo da poezija koja se igra vatrom
nacionalnih motiva, mitova i formi, i ima društvenu funkciju koju nije pogrešno označiti kao
osvešćujuću, može lako biti funkcionalizovana. Pri tom, ostaje jasno da pesnik ne mora biti
odgovoran za funkcionaluzaciju svoga dela. Pogotovu kad se pobrka delovanje dela i delovanje
pesnika kao građanina (a Bećkovićev je primer u tom pogledu eklatantan), pa se efekti javnoga
govora pesnika (čija građanska nezavisnost nije uvek bila na visini njegove pesničke autonomije)
reflektuju i na razumevanje i deklamovanje njegove poezije. Ali, kad se jedan majstor ironije odrekne
ovoga moćnoga tropa, šta preostaje onima koji i ne znaju da se čovek može izražavati u figurama, koji
svaku reč uzimaju zdravo za gotovo, pesničke trope shvataju kao istorijske činjenice, a svoje
razumevajuće vrhunce smatraju vrhuncima ljudskoga duha uopšte! Ne znam da li je Bećkovićev uticaj
bio značajniji u demitologizaciji ideološke i epske stvarnosti, odnosno demistifikovanju ideoloških
i epskih mitova, ili u nacionalnoj mitopeji, ali je izvesno da je onaj prvi uticaj bio sistematski suzbijan
od vlasti, dok je ovaj drugi od te iste vlasti podstican i širen. Do sledećeg zaokreta.
1.21.2. Matija Bećković je doista bez predrasuda zaseko u etničko i nacionalno mitološko tkivo.
Malo ko se usudio da se tako glasno naruga srpsko-crnogorskome patosu reči, mučeništva, ratništva,
junaštva, pogibije, veličine, izuzetnosti, neponovljivosti, izabranosti... Jasno nam je predstavio
mračnu nacionalnu bolest u kojoj je groblje središe društvenoga života, u kojoj je život sraman ako
nije krunisan žrtvom, a pravi je samo u pesmi o stradanju, i u kojoj je budućnost svezana uz mrtvu
prošlost… Suočio nas je sa sopstvenim kukumavčenjem, neznaboštvom, samoizdajstvom,
skorojevićstvom i nesposobnošću za istinu o sebi.
Govori on i o Turcima, i to u standardnim epskim stereotipima (“Drugi ljudi, drugi Bog i rasa
/ Sve na njima drugo i drukčije”, Bećković 1990, Lelek mene), govori i o poturicama i o senci
polumeseca nad nama, ali vazda u ironijskom kontekstu opevanja naše “rasne” i istorijske posebnosti,
jer mu je ipak najvažnije da skrene pažnju na srpske podele, bratoubilaštvo i tragiku istrage zbog
“zločina rođenja” i nasleđenoga imena. Konačno, zar je malo otvoriti oči svojim čitaocima u pogledu
113
Tako nešto događalo se i sa knjigom-poemom Ćeraćemo se još, čija je naslovna sintagma - shvaćena
bukvalno, dakle, bez ironijske soli - u najširoj javnosti jedno vreme, umesto kao opomena na kobnu navadu
neprestanoga uzajanog “ćeranja” i osmišljavanja života ganjanjem, naganjanjem i preganjanjem, služila upravo
kao pretnja u kolektivnim i ličnim razmiricama. (Bećković 1996)
nacionalne osobine izmišljanja zla da bi bilo pobeđeno, opevanja bitaka i junaka “da bismo se na njih
ugledali / I ginuli za te svete slike / Čuvajući da se ne pogase”? (Lelek mene)
Ja zaista mislim da bi narod koji je posvađan sa istinom o sebi i drugima, kako pesnik kaže, bio
nepovratno udaljen od te istine da u njegovome duhu nema i ovakvih pesama i poema kao što su
Bećkovićeve. Ali, ispostavilo se da pesniku distanca nedostaje jedino kad su u pitanju najnoviji
događaji u srpskoj istoriji, tj. kad je u pitanju sudbina Kosova, i da jedino u savremenim odnosima
Srba i Šiptara ne nalazi motiva i snage za nacionalnu samoironiju ili bar samopreispitivanje.
Bećkovićeva poezija evoluira. Naznačene i pređene četiri faze njenoga odvijanja možda se
mogu - a da to ne bude sasvim pogrešno - zaobručiti sledećim filosofskim oznakama: (1)
personalizam sentimenta, (2) univerzalizam vrednosti, (3) individualizam ironije, (4) kolektivizam
duha. Ovaj poetski tok dostigao je možda najkritičniju tačku u času svesnoga napuštanja ironijske
distance, koja istovremeno predstavlja i žrtvovanje nepokorive individualnosti duhu zajednice.114
Demitologizacija kosovske etike skoro da se izobrazila, izokrenula u njenu remitologizaciju,
a “mitokinik” u mitopeika. Najgore bi bilo kad bi se ispostavilo da i Matija Bećković plače nad
Srbijom i Crnom Gorom. Lele i kuku.
2. Tipovi dela - tipovi delovanja

1. Pošto je najpre obavljen hermeneutički deo posla, tj. izvršena interpretacija relevantnih
književnih dela, pa potom pridodata i analiza pretpostavljene recepcije i funkcije, trebalo bi da se -
njihovom kombinacijom - dođe do verovatnih saznanja o delovanju ovih književnih dela, tj.
o mogućem delovanju različitih tipova ispitivanih književnih dela u odgovarajućem kulturnom,
istorijskom i političkom kontekstu. Možda najriskantniji momenat u tome nastojanju jeste
prepoznavanje realnoga duhovnog i društvenog nosioca pogleda na svet objektiviranog u rečenim
književnim delima, tj. rekonstruisanje kulturne, obrazovne, ekonomske društvene grupe ili sloja koji
ga podupire. U tom pogledu, ja sam se opredeljivao za razlikovanje pogleda na svet građanski ili
nacionalno/nacionalistički orijentisanih intelektualaca. Ta podale, naravno, nema nikakve veze sa
sudom o umetničkoj vrednosti književnih dela. Nadalje, ona nije ni neka vrsta ideološke kvalifikacije,
koja bi ukazivala na vanumetničke vrednosti tih dela. Ta podela je, naprosto, operacionalnoga
karaktera. Njome se registruje činjenica da neki srpski pisci u prvi plan stavljaju nacionalnu zajednicu
i njenu istorijsku sudbinu (to bi mogao biti kolektivistički obrazac), dok drugi u središte svoga
književnoga napora stavljaju udes pojedinaca, individua, kao nosilaca ugroženoga i, u sudaru sa
kolektivističkim obrascem, poraženoga građanskoga društva (individualistički obrazac). Niti su svi
pisci nacionalne orijentacije nužno nacionalisti, niti su pisci građanske orijentacije anacionalni, kao
što nije nužno da prvi budu nekritički a drugi kritički postavljeni spram Srba i srpstva. Štaviše, ima
pisaca nacionalne orijentacije koji propituju probleme ne-demokratske društvene organizacije svoje
nacije, kao i pisaca građanske orijentacije koji upravo sa građansko-demokratskih pozicija
problematizuju opstanak svoje nacije.115 Redovi koji slede predstavljaju izbor i sintezu značajnih
momenta iz detaljno izloženih analiza.
2. Savremena srpska književnost doista je obuzeta istorijom, i to uglavnom novijom istorijom
srpskoga naroda (20. vek), u toj meri da se - sa sociološke tačke gledišta - istorija može smatrati
njenom glavnom temom. Naravno, pristupi su različiti, pa se pored nacionalističke revalorizacije
istorije susrećemo i sa knjigama koje predstavljaju duboko, nepristrasno i kritičko književno
preispitivanje istorijske uloge sopstvene, srpske, nacije. U svakom slučaju, prigovor zbog
zaokupljenosti savremene srpske književnosti istorijom previđa da se u ovom slučaju ne radi
o literarnom paseizmu i odsustvu smisla za savremenost, već o činjenici da se na tlu Jugoslavije još
uvek živi u istoriji, i da u njoj istorija još uvek kroji ljudske sudbine. Kraj istorije! - kakva
114
Možda je poemom Ćeraćemo se još Bećković ponovo zauzeo tu životodavnu pesničku poziciju - ironijsku.
115
Razume se da ne zagovaram suprotstavljanje nacionalnoga i građanskoga, niti prepoznate orijentacije u
savremenoj srpskoj književnosti poistovećujem sa “nacionalnim šovinizmom” odnosno “besadržajnim
kosmopolitizmom”. (v. Cvetković 1997)
“postmodernistička” zabluda, bar kada je u pitanju Balkan. U svakom slučaju, onaj ko nastoji da
razumevanje manifestacija i suštine društvenoga života na Balkanu, pa i suštine njegove literature,
uklopi u globalne teorijske okvire morao bi zaključiti da je koncepcija “kraja istorije” (Fukujama,
Fukuyama) ovde manje upotrebljiva od teorijskoga okvira koji podvlači sukob interesâ, ideološki
predstavljen kao sukob konfesija i nacija, i navodno “sukob civilizacija” (Hantington, Huntington).
Na kraju, ako ništa drugo, nije nevažno ni to što je savremena srpska književnost kritički odmaknuta
od srpskih megalomanskih ideja o sopstvenoj velikoj i važnoj ulozi u istoriji.
3. Sasvim u skladu s prethodnim nalazom, ispostavlja se da je drugo tematsko središte
savremene srpske književnosti komunizam; naime, srpski pisci, gotovo bez izuzetka, tematizuju blisku
komunističku prošlost Jugoslavije i Srbije. U pitanju su ljudske i nacionalne tragedije komunističkoga
totalitarizma, i propast građanskoga društva, građanskih vrlina, morala, vere, slobode i tradicije pod
komunizmom. U jednome broju dela, komunistički “internacionalizam” dovodi se u uzročnu vezu sa
srpskim nacionalnim pitanjem, tj. srpskim nacionalnim razdorom i građanskim ratom. No, među
najuticajnijim delima savremene srpske književnosti nema nijednog koje bi predstavljalo makar
i indirektnu apologiju komunizma; savremena srpska književnost je antikomunistička. Ona se
naprosto morala pozabaviti sudbinskim izborom između “velikih” svetskih i “malih” nacionalnih
ideja, programa i interesa, i svojom velikom nacionalnom dramom. Važno je istaći da i ona dela
savremene srpske književnosti za koja je partizansko-četnički raskol nacionalna tragedija, svoj
antikomunizam ne izvode iz pročetničke orijentacije. Naime, samo se u jednome delu (Noć đenerala)
izričito brani glavna struja četničkoga pokreta - Draže Mihailovića (uz priznanje da su neke “budale”
svojim zločinima izvršenim u ime Mihailovića bacili izvesnu senku na časne ciljeve i sredstva
pokreta). Četnike ne hvali ni Dobrica Ćosić, jer poziciji Dragiše Vasića pretpostavlja poziciju
Vukašina Katića, a njihovi zločini pamte se i u Čizmašima i Lapotu. U delima građanske orijentacije,
pak, redovno se ističe četnički primitivizam (npr. Očevi i oci, Lagum, Ubistvo s predumišljajem,
Testament)
4. Na trećem mestu, savremena srpska književnost je izrazito antiratna. Čak i onda kada uzroke
ratova pronalaze na drugoj strani, a ne u svome sopstvenome istorijskom, ideološkom, geografskom
ili čak metafizičkom usudu, dela savremene srpske književnosti izrazito su antiratno orijentisana.
Možda je to i stoga što se vazda ističu ogromne srpske žrtve tokom uglavnom ratne istorije, pa i -
ispostavilo se - besmislene žrtve za traljavu i bezizglednu Jugoslaviju. Drugo je pitanje što se
mogućnost drešenja nekih istorijskih čvorova, srpsko-hrvatskih, pre svega, vidi jedino u ratu, kao kod
Ćosića. Ako ne on, onda su neki njegovi čitaoci taj rat shvatili i kao mogućnost “namirivanja” onih
žrtava.
5. Izričito se i direktno srpskom nacionalnom sudbinom, sa pozicije nacionalno orijentisanog
pogleda na svet, bave Knjiga o Milutinu Danka Popovića, Otpadnik, Grešnik i Vernik Dobrice Ćosića,
Noć đenerala Vuka Draškovića, Čizmaši Dragoslava Mihailovića, Lapot Živojina Pavlovića i, na svoj
način, Bećkovićeve pesme i poeme. Kaporova Zelena čoja Montenegra po svome završnom akcentu
takođe pripada grupi nacionalno orijentisanih dela. To svakako važi i za Draškovićev roman Nož, koji
nije na listi. Verovatno je tema srpske nacionalne sudbine i u središtu Hazarskoga rečnika Milorada
Pavića, ali to delo se ne može bez ozbiljnih problema svrstati među nosioce izrazito nacionalnog
pogleda na svet.
Tu i tamo naiđe se na pominjanje nekih istorijskih činjenica na načine koji bi se mogli čitati
i kao nacionalni stereotipi; npr. Arnauti odnosno Albanci su “maroderi” (Knjiga o Milutinu), Hrvati
antijugoslovenski fanatici (Ćosićeva dela, Čizmaši), “izdajnici” (Noć đenerala), istrebljivači Srba
(Zelena čoja Montenegra), Nemci tradicionalni srpski neprijatelji (Noć đenerala), sejači smrti (Lapot,
Čizmaši), Austrijanci odnosno Austro-Ugari surovi silnici (Zelena čoja Montenegra), Turci i Bugari
nemilosrdni neprijatelji (Čizmaši, Lapot), Englezi, Rusi i Amerikanci sebični, prevrtljivi i nepouzdani
saveznici usredsređeni na sopstveni interes (opšte mesto), Cigani društveno dno (Lapot), Muslimani
titoisti (Zelena čoja Montenegra)... No, ovakav odnos prema drugim nacijama nije obavezno praćen
i militantnim stavom: Milutin, na primer, ne voli Hrvate, Muslimane, Bugare, Makednoce (ne voli ni
Srbe preko Drine), ali ne zagovara osvetu i istrebljenje. Pozitivni nacionalni stereotipi
o Srbima/Crnogorcima sreću se u Zelenoj čoji Montenegra, ali se ovde i razbijaju negativni stereotipi
o Bugarima i Turcima, pa i o Srbima i Crnogorcima. Temeljno ili bar očigledno razvejavanje srpskih
nacionalnih mitova i stereotipa srećemo u Ćosićevim delima, Čizmašima, Zelenoj čoji, Lapotu i,
naravno, u Bećkovićevim ironijskim poemama (premda Bećković podupire kosovski mit).
U romanima iz ove grupe srpski raskol tretira se kao nacionalna tragedija, a srpsko nacionalno
pomirenje kao neophodan uslov istorijskog opstanka (Knjiga o Milutinu, Otpadnik, Grešnik, Vernik,
Noć đenerala); raskol se tematizuje i u Čizmašima i Lapotu. Jugoslavija je uglavnom tretirana kao
antisrpska politička tvorevina, srpska istorijska zabluda i srpska grobnica (Knjiga o Milutinu,
Otpadnik, Grešnik, Vernik, Noć đenerala); ovu nakazu od države rasturaju pre svega Hrvati (Ćosić,
Kapor), a i svi ostali osim Srba (Čizmaši). Doduše, i u delima iz ove grupe priznaje se da je srpski
unitarizam bio istorijska greška (Noć đenerala), da je prva Jugoslavija doista bila tamnica i drugih
naroda, a ne samo srpskoga, da je srpska civilna uprava bila nasilnička (Čizmaši), te da je hrvatski
separatizam legitiman (Otpadnik, Grešnik, Vernik). Takođe se i u delima iz ove grupe sreće sumnja
u istorijsku opravdanost požrtvovanog srpskog oslobađanja zapadne braće u Prvome svetskom ratu,
i sumnja u razumnost velike, a nestabilne, srpske države (Knjiga o Milutinu, Ćosićeva dela). Zagovara
se jedna mala (Vernik) stabilna i precizno omeđena država srpskoga naroda (Noć đenerala). Izričit je
i glas protiv bilo kakve osvete za zla koja su u Prvome i Drugome svetskom ratu naneta srpskom
narodu (Knjiga o Milutinu, Noć đenerala). Sa izvesnim žaljenjem preispituje se istorijski potrošena
ideja jugoslovenstva. Razočaranje u ideju jugoslovenstva i stvarnost Jugoslavije pokazuju Knjiga
o Milutinu, Grešnik i Otpadnik, dok Noć đenerala zagovara federativnu Jugoslaviju sa proširenim
srpskim granicama i srpskim monarhom. Svakako, najproblematičnije mesto u ovom pogledu jeste
Ćosićeva ideja iz Otpadnika, Grešnika i Vernika o nužnosti rata kao jedinog mogućeg rešenja odnosa
Srba i Hrvata, a najmučniji utisak ostavlja reč o tome da će upravo rat i krv razgraditi ratom i krvlju
stvorenu Jugoslaviju i omogućiti “veliki preporod” i “istorijsko ozdravljenje” srpskoga naroda;
i inače, nije moguće prevideti neobičnu činjenicu - da je veliki broj Ćosićevih romanesknih ocena
o istorijskoj sudbini Srba, Srbije i Jugoslavije ušao u ideološki diskurs srpskih krojača javnoga mnenja
i nacionalne istorije.
6. Poziciju građanski orijentisanog intelektualca izražavaju i dokumentuju: Grobnica za Borisa
Davidoviča i Enciklopedija mrtvih Danila Kiša, drame Dušana Kovačevića, Očevi i oci Slobodana
Selenića; u tu grupu bi se mogla svrstati i Pavićevi romani Hazarski rečnik i Predeo slikan čajem;
izrazito građansku poziciju zauzimaju još: Lagum Svetlane Velmar-Janković, Ubistvo
s predumišljajem Slobodana Selenića, U potpalublju Vladimira Arsenijevića. Zadah tela Živojina
Pavlovića je, pak, izvan ove podele, ali svakako daleko od svakog nacionalizma; isto tako je i Besnilo
Borislava Pekića žanrovski sasvim izvan dimenzije nacionalnoga, ali bez ikakvih problema ulazi
u grupu dela građanske orijentacije. Testament Vidosava Stevanovića svoju globalnu metaforu naroda
tretira u kontekstu etničko-nacionalne istorije, ali iz pozicije koja nadilazi ovu perspektivu, i koja se sa
manje rizika može označiti kao građanska nego kao nacionalna. Romani Slobodana Selenića i roman
Svetlane Velmar-Janković striktno su posvećeni temi razaranja srpskoga građanstva pred naletom
komunističkoga primitivizma. Činjenica je da se i u delima nacionalne orijentacije (kod Ćosića,
Popovića, Draškovića, Bećkovića) preispituju mitovi o srpskoj slavi, i da se iznutra razbija nacionalni
stereotip o srpskoj veličini i izuzetnosti - dakako iz srpskoga istorijskoga razočaranja. Ali, najefektnije
groteskno poigravanje sa srpskom veličinom zbiva se u dramama Dušana Kovačevića, dok je
najtemeljnije razbijanje srpskih mitova i nacionalnih stereotipa, kritičko pročišćavanje patriotizma ali
i jugoslovenstva izvedeno u romanima Slobodana Selenića. Tačno je da se i u delima iz prve grupe
krivica za stradanja srpskoga naroda katkad prvenstveno traži u srpskoj politici i kod srpskih
političara (Knjiga o Milutinu, Ćosićeva dela, Noć đenerala, Čizmaši); ali u delima iz druge grupe,
pored odsustva personalnih kvaliteta, posebno se podvlači i izvesna opšta civilizacijska neizgrađenost
srpske politike i samih Srba (pre svega, drame Dušana Kovačevića i romani Slobodana Selenića).
Dela iz ove grupe su antiratna i antitotalitarna, a u pogledu kritičkoga tretiranja nacionalne
problematike na nivou uzornih dela svetske književne baštine.
Doduše, i u delima građanske orijentacije čitalac će naići na nacionalne stereotipe: Nemci su

pedantno nemilosrdni (Lagum), nadmeni i opasni Arijevci (Testament), Austro-Ugari zli i surovi
(Testament), a svi zajedno opaki “inoplemenici”, kao i Turci (Testament), koji su još lukavi
i podmukli (Sveti Georgije ubiva aždahu); Albanci su opet maroderi i kačaci (Testament, Ubistvo
s predumišljajem), Evropa sebična u svojoj veličini (Testament), Cigani beznačajni (Ubistvo
s predumišljajem); Bugari rado uzimaju ono što nije njihovo (Lagum), mada mogu biti doživljeni
i kao bliski neprijatelji (Testament). Srbi se ne idealizuju, premda jesu žrtva velikih istorijskih sila
(Testament), i premda je raskol njihovo najveće zlo (Testament).
Jugoslavija je trošna (Testament); ako je po Pavićevom Rečniku, takođe je svi osim Srba
rasturaju, a legitimnost hrvatskoga separatizma ne dovodi se u pitanje (Selenić).
Što se rata tiče, romani građanske orijentacije neposredno su antiratno angažovani. Osim toga,
u nekima od njih se zauzima izričita distanca prema dinarskome ratništvu i dovodi u pitanje
opravdanost oslobađanja zapadne braće. Dakle, osim kod Milutina i Vukašina Katića (iz dela
nacionalne orijentacije), distancu prema dinarcima-montanjarima imaju Stevan Medaković (Očevi
i oci), Jelena Panić i dr Kojović (Ubistvo s predumišljajem); na izvestan način ona se sreće
i u Testamentu. Ta distanca i sumnja u opravdanost ratovanja za zapadnu braću (a u Čizmašima
i Testamentu i za južnu), trebalo bi da potkopava teze o pan-srpskom hegemonističkom pijemontizmu
u savremenoj srpskoj književnosti. Ali, u pitanju je veoma delikatna tema, koju ovde ne bi valjalo
olako otvarati.116
7. Lako je uočljivo da sva dela sa izrazitom nacionalnom orijentacijom imaju tradicionalnu
realističku formu, kojom se preporučuju prosečnom čitaocu, i kojom lakše rasejavaju svoju
vanliterarnu nacionalnu ideju. Često su to romani sa tezom, tj. vanliterarnom idejom koja nije potpuno
prožeta literarnom formom. Ukratko, u pitanju su tendenciozna i tradicionalistička književna dela,
katkad na samoj granici trivijalne i sub-literature. Romani, pripovetke i drame izrazito građanske
orijentacije uglavnom imaju modernu i postmodernu otvorenu formu, kojom se preporučuju nešto
verziranijem i kvalifikovanijem čitaocu, i kojom demonstriraju i svoju generalnu svetonazornu
otvorenost. Izuzetak je naturalistički izvedeni roman Zadah tela, koji svojim književnim postupkom
(a ne samo tematikom tegobnoga svakodnevlja) pribavlja značajnu popularnost.
3. Srpska književnost u školskim programima

1. S obzirom na to da je istraživanje recepcije, uopšte, i delovanja dela veoma složen i obiman
posao, ovde se samo na još jedan način, egzemplarno, provera teza o mogućem dugoročnom,
socijalizatorskom delovanju nacionalnih motiva savremene srpske književnosti na jedan deo mlađe,
i po definiciji prijemčive čitalačke publike - na adolescente. Ako je skiciranje sociološke lične karte
116
Nekoga će to možda iznenaditi, ali u novijoj srpskoj književnosti često nema mnogo razumevanja i ljubavi za
“Dinarce”, tj. Srbe preko Drine koji su posle Drugoga svetskog rata naselili Srbiju. Evo dva primera iz dela
objavljenih posle 1995.
U Astraganu Dragana Velikića govori se o tome kako su krajem Drugoga svetskog rata “pohotni i krepki
gorštaci” preplavili Beograd: “Darivli su gradu život, ali ne i spokojstvo. Vođeni snažnim nagonom pukog
održanja, čupali su osetljivo endemično bilje”. (Velikić 1996: 15) Visoku cenu zbog “neograničenog priliva
‘dinaraca’ iz svih krajeva zemlje, takozvanih oslobodilaca” platila je građanska klasa. (32) Oslobodioci su
osvojili vlast i zaposeli imovinu: “Vukovi Dedinja što u čoporima dojezdiše sa hercegovačkog kamenjara i
crnogorskih brda, iz Like i sa Korduna”. (67) “Dinarci” u sebi nose drevni “strah od svega što je slobodno i
golo, bez feredže i svilenog gajtana”. (95) Doduše, u romanu i jedan stari Zagrepčanin, purger, govori o
došljacima koji će ipak za dvadeset godina biti pretopljeni u građanskome loncu; pri tom, uverava da “pravih
Zagrepčana jedva da je bilo među ustašama. Te koljače su nam brda dala, to je dug koji plaćamo što svakog
friškog katolika proglašavamo Hrvatom”. (62) Možda bi to trebalo da znači kako su pokatoličeni Srbi u stvari ti
novoproglašeni Hrvati i, dalje, ustaše-koljači, ili pak samo to da i jednima i drugima brda podaruju violentnu
sabraću podgrađanskih shvatanja i navika.
Takođe i Danojlićevi srbijanski likovi, u Oslobodiocima i izdajnicima govore o “otrovnoj dinarskoj rasi”.
(Danojlić 1997: 189-190)
standardnoga čitaoca u Srbiji, u periodu između 1985. i 1995. jedva moguće, može se bar proveriti da
li je zvaničnim školskim programima otvoren put za delovanje najtiražnijih knjiga savremene srpske
književnosti na srednjoškolce, koji su, po prirodi stvari, i u slučaju srpske nacionalne drame,
pokazivali afektivnu sklonost prema romantičnim i neo-romantizovanim podsticajima. Naravno,
srednjoškolci ne kontaktiraju sa književnim delima samo preko školskih programa, već čitaju i dela
izvan programa, kao što, s druge strane, i ne čitaju uvek sve ono što je programom propisano. I sam
spadam među one koji smatraju da se danas mladi u Srbiji prevashodno obrazuju posredstvom medija
(ne ulazim ovde u kvalitet tog obrazovanja), a manje u okviru institucionalnoga školovanja. Ali,
analiza školskih programa ukazuje bar na zvaničnu prosvetnu politiku, kao izraz globalne politike
jedne zemlje, i takođe na moguće obrazovne, vaspitne i ideološke efekte sankcionisanih književnih
vrednosti ili nevrednosti.
2. Analizom programa nastavnoga predmeta Srpskohrvatski jezik i književnost došao sam do
zanimljivih podataka.117
Od dela sa naše liste najuticajnijih, u programima nastave srpskohrvatskoga jezika
i književnosti za gimnazije (IV razred), u okviru savremene književnosti obrađuju se Enciklopedija
mrtvih Danila Kiša i Balkanski špijun Dušana Kovačevića; u školskoj lektiri su još i Hazarski rečnik
Milorada Pavića i izbor iz dela Matije Bećkovića. Inače, od pisaca sa naše liste tu su još Danilo Kiš,
Rani jadi (dela za obradu - I razred), Dragoslav Mihailović, Kad su cvetale tikve (lektira - II razred),
Dobrica Ćosić, Koreni, Vreme smrti (savremena književnost - IV razred).
U programu nastave srpskohrvatskoga jezika kao nematernjega jezika, za rad na tekstu
predviđeni su odlomci iz romana Predeo slikan čajem Milorada Pavića (III razred), odlomci iz proze
Slobodana Selenića, kao i odlomci iz romana Vaznesenje Vojislava Lubarde (IV razred), a u lektiri za
IV razred je Balkanski špijun Dušana Kovačevića. Od pisaca sa naše liste tu su još: Danilo Kiš, Bašta,
pepeo (rad na tekstu - III razred) i Dobrica Ćosić, Koreni (lektira - IV razred). Zanimljivo je da se
Enciklopedija mrtvih Danila Kiša nalazi i u programima za nastavu albanskoga jezika i književnosti
i mađarskoga jezika i književnosti (savremena jugoslovenska književnost - IV razred).
Najzad, skoro da i nije potrebno napomenuti da se u II razredu gimnazije, u nastavi
srpskohrvatskoga jezika i književnosti, u okviru romantizma, obrađuje i Njegošev Gorski vijenac. Tu
činjenicu pominjem samo zbog toga što je i programom nastave turskoga jezika i književnosti (!), u II
razredu, takođe predviđena obrada Gorskoga vijenca.
3. Zaključak koji bi se mogao izvesti u pogledu civilizatorske funkcije nastave maternjega
jezika i književnosti u Srbiji i nije tako nepovoljan kako se moglo očekivati od vlasti koje su tokom
ispitivane decenije gospodarile Srbijom pod nacionalističkim barjakom. Naime, od dela sa naše liste
tu su (za nastavu na srpskome jeziku) pre svega ona koja su svrstana u grupu građanski orijentisanih
(Enciklopedija mrtvih, Balkanski špijun, Predeo slikan čajem, odlomci iz Selenića); uz njih je
i Hazarski rečnik, čije nacionalno orijentisano delovanje nije eksplicitno i jednoznačno. Dakako,
delovanje ovih dela moralo bi se procenjivati u sklopu čitavoga programa nastave jezika
i književnosti. Osim toga, treba imati u vidu da su ovi programi zakonski sankcionisani 1990. i 1991.
godine, dakle, dok je još uvek postojala SFRJ, i da su to još uvek programi srpskohrvatskoga a ne
srpskoga jezika i književnosti. Ne mislim da je (prosvetna) vlast u Srbiji u to vreme bila izvan
nacionalizma, ali ostaje samo da se nagađa zašto srpski nacionalizam nije efikasno sankcionisao
sopstvenu prosvetnu politiku. Možda su odgovorni smatrali prisustvo Njegoša, “ranijega” Ćosića,
Lubarde i, možda, Pavića, sasvim dovoljnim za “neutralisanje” delovanja Danila Kiša, Dušana
Kovačevića i Slobodana Selenića. A možda, što u Srbiji ne bi bilo nemoguće, i nisu ništa smatrali.
Kao što se, uostalom, može samo nagađati šta se i kako stvarno predaje u školama u Srbiji, i šta se
stvarno čita iz programa i izvan programa.
117
Izvori: “Službeni glasnik SR Srbije - Prosvetni glasnik”, 16. avgust 1990, broj 5 (Program obrazovanja za I
razred gimnazije); “Službeni glasnik Republike Srbije - Prosvetni glasnik”, godina XL, broj 3, Beograd, 31. maj
1991. (Program obrazovanja za II, III, IV razred gimnazije).
4. Nacionalna književnost i tolerancija

1. Vrlo je verovatno da su nacionalno orijentisana dela mogla u izvesnoj meri da utiču na
zaokret ka nacionalnom aranžiranju kolektivne svesti Srba. Pri tom se mora imati u vidu da dela iz
ove grupe uglavnom nisu militantna, i da su mogla imati veze sa nacionalnom mobilizacijom samo
u određenoj političkoj upotrebi; doduše, svojim populističkim poetičkim manirom korespondirala su
srpskome političkom populizmu. Moglo bi se čak reći da je javna uloga nekih srpskih pisaca bila
u najmanju ruku problematična i ružna, te da je ona mogla uticati i na dominantni pravac razumevanja
smisla njihovih dela u najširoj publici. Da li je u Ćosićevim romanima ponuđeni odgovor na srpsko-
hrvatsko istorijsko pitanje bio samo izraz političke i istorijske rezignacije ili politička preporuka, ili je
pak samo pročitan kao politička preporuka - ne može se pouzdano znati. A da je, na neki način, došlo
do preplitanja literarne i vanliterarne stvarnosti više je nego očigledno. S druge strane, ne sme se
izgubiti iz vida da savremena srpska književnost, prema raširenim kritičkim ocenama, svoje najviše
domete ostvaruje u delima izrazito građanske orijentacije (tj. delima koja su ovde svrstana u tu grupu).
To što se među njima nalaze i dela koja će svakako nadživeti objektivnu istorijsku eroziju ne znači da
ona i danas - svojim literarnim smislom i literarnom vrednošću - mogu držati kulturnu i političku
ravnotežu sa delima iz nacionalne grupe. Ona se obraćaju tankome građanskome sloju koji predstavlja
evropsku budućnost Srbije. S obzirom da taj sloj i inače daje najviše obrazovanih i rafiniranih čitalaca
(srazmerno daleko više nego brojnija pred-građanska masa), činjenica da i dela ove vrste spadaju
među najtiražnija i najuticajnija dela savremene srpske književnosti i nije ohrabrujuća onoliko koliko
se na prvi pogled može učiniti. Možda dela iz prve grupe predstavljaju književnost nacionalne
zajednice u opadanju, a dela iz druge grupe književnost građanskoga društva u nastajanju? A da dela
iz druge grupe bolje afirmišu i naciju kojoj pripadaju, nema nikakve sumnje. Konačno, imaju li
pomenute orijentacije savremene srpske književnosti nekoga uticaja na izgradnju stava prema prema
različitome, drugome i stranome?
2. U svome već skoro zaboravljenom eseju Represivna tolerancija Herbert Markuze je doveo
u pitanje oslobodilački smisao “apstraktne” i “čiste”, “nediskriminativne”, “neljudske” tolerancije,
u korist prakse diskriminativne, oslobađajuće tolerancije, tj. ukidanja tolerancije prema regresivnim,
agresivnim i destruktivnim pokretima. Naravno, on je smatrao da se diskusija može odnositi samo na
demokratska društva, gde su ljudi, i kao pojedinci i kao članovi raznih organizacija, politički subjekti,
koji eventualno tolerišu politiku vlade i većine. “U autoritarnom sistemu ljudi ne tolerišu - oni
podnose etabliranu politiku”. S obzirom da je Jugoslavija autoritarno društvo, u njemu se građani ne
pitaju da li će tolerisati nacionalizam i šovinizam, jer su prinuđeni da podnose i zvaničnu
nacionalističku politiku. Ali, još uvek ostaju bar dva za razgovor otvorena pitanja. Oba se tiču
područja kulture, još preciznije, književnosti. Naime, to područje društvenoga života u Jugoslaviji
jeste takođe pod vlašću politike, ali se može smatrati da se struktura masovne kulture i izdavaštva
organizuje i tržišno (nacionalizam je tražena roba), pa se na tom području mogu pratiti efekti slični
efektima “destruktivne tolerancije” u demokratskim društvima (tržište je omnivora, kao i prosečni
čitalac); pri tom, valja znati da ona u Jugoslaviji ima odavno sve odlike tipične anomije. Utoliko bi se
mogao voditi i razgovor o represivnim aspektima sistematskog održavanja anomije. Prvo od dva
najavljena pitanja tiče se problema “destruktivne” odnosno, rekao bih, “anomične tolerancije”
u jugoslovenskoj kulturnoj i izdavačkoj politici (takođe i u politici drugih balkanskih zemalja). Drugo
pitanje tiče se međusobne receptivne ne-tolerancije prema književnoj produkciji u državama
i društvima nastalim iz bivše Jugoslavije. Oba pitanja su motivisana praktičnim problemima, tj.
problemima opstanka u uslovima balkanskoga političkoga i kulturnoga pluralizma i nacionalizma,
i stalne ratne opasnosti. Ali, njihova rešenja moraju se preispitivati iz perspektive raspoloživih
teorijskih okvira.
3. Pogledajmo najpre kako je Markuze izložio ovaj problem, koji nije mogao mimoići, stoga što
se na njemu propituje univerzalnost načela kako čiste tako i diferencirane tolerancije.
3.1. Markuze konstatuje da je već dobro poznat fenomen “destruktivne tolerancije” (Bodlerov
izraz, Baudelaire) odnosno “dobrohotne neutralnosti” (benevolent neutrality). Naime, radi se
o činjenici da svaštojed tržišta apsorbuje i promoviše kako umetnost, tako i anti-umetnost, ali naravno
i ne-umetnost - sve moguće stilove, škole, forme, i da u tom “bosanskom loncu” (ovo nije Markuzeov
izraz) “iščezava radikalni uticaj umetnosti, protest umetnosti protiv etablirane stvarnosti”. (Marcuse
1978: 306) Mogućnost cenzure prema delima pseudo-umetnosti nikako ne dolazi u obzir, stoga što je
ona uvek regresivna. Osim toga, ako je pseudo-umetnost stožer opresije, znači da autentično
umetničko delo nikako ne može biti medij protiska, tlačenja i nasilja; zato je autentično umetničko
delo ono vazda poželjno i traženo rešenje. Umetnost se uvek suprotstavlja opresivnoj istoriji, a ona to
može “jer podvrgava stvarnost zakonima drukčijim od etabliranih: zakonima Forme, koja stvara
drukčiju stvarnost - negaciju etablirane stvarnost, čak i tamo gde umetnost slika tu stvarnost”. (306)
S obzirom da u tom svom rvanju sa istorijom umetnost i sama biva njome prožeta, tako da istorija
definiše razliku između umetnosti i psuedo-umetnosti, događa se da se nekadašnja umetnost izmetne
u pseudo-umetnost, jer “nekadašnje forme, stilovi i kvaliteti, nekadašnji načini protesta i odbijanja” ne
mogu tu svoju ulogu ponovo igrati u jednome izmenjenom društvu. “Ima slučajeva da autentično
oeuvre nosi regresivnu političku poruku - kao što je slučaj sa Dostojevskim. Ali onda, poruka je
ukinuta samim oeuvre: regresivni politički sadržaj je apsorbovan, aufgehoben u umetničkoj formi:
u delu kao književnosti”. (306)
3.2. Prostije, problem se može izložiti ovako: tržišna dobrohotna neutralnost pretvara se
u destruktivnu toleranciju, jer narasla pseudo-umetnost (kič, šund, trivijalna književnost…) neutrališe
kritičku dimenziju umetnosti i, dodao bih, kritičke potencijale recipijenata. Stoga ona i jeste
opresivna. Autentično umetničko delo je emancipatorsko, suprotstavlja se opresivnoj istoriji, sve dok
jeste autentično umetničko delo, odnosno ako se ne izmetne u kič. Ono može igrati tu
emenacipatorsku ulogu čak i onda kada nosi na sebi reakcionarne crte duha vremena, stoga što je
svaki politički sadržaj apsorbovan univerzalno vrednom umetničkom formom. Koliko ja mogu da
vidim, Markuze je teorijsko rešenje preuzeo od Fridriha Šilera, koji veli da se “stvarna umetnička
tajna majstora” (eigentliche Kunstgeheimnis des Meisters) sastoji u tome što “on formom uništava
građu” (daß er den Stoff durch die Form vertilgt). (Schiller 1910, Zweiunzwanzigster Brief) I sam se
uvek priklanjam ovoj Šilerovoj formulaciji, koja nema premca u estetičkoj misli do dana današnjeg.
4.1. Sada se možemo vratiti našem prvom pitanju (o “anomičnoj toleranciji”). Nema nikakve
sumnje da je izdavačkom politikom u Srbiji (uostalom, kao i u svim državama nastalim iz bivše
Jugoslavije), pod firmom slobode publikovanja i tržišta podstican nacionalizam; pri tom, nije reč
samo o književnosti u užem smislu, o “beletristici”. Često su u pitanju osrednji ili loši književni
proizvodi, dakle, dela čija građa nije umirena autentičnom umetničkom formom. Drugim rečima,
u pitanju su dela koja predstavljaju sub-literarnu promociju nacionalnih mitova, tj. mitova
o nacionalnoj sudbini, odnosno dela u kojima nacionalni ideološki program biva samo zaodenut
u literarno ili pseudo-literarno ruho. Naravno, u Srbiji ima i vrednih književnih ostvarenja, koja bi - po
definiciji - trebalo da postižu emancipatorski, katartički učinak, između ostalog i demaskiranjem
rečenih mitova. Taj učinak može se očekivati samo u krugu odgovarajuće čitalačke publike, koji je
uvek uži od kruga konsumenata sub-literature. Treba imati u vidu da je izdavačka produkcija u Srbiji
u prvim godinama sankcija i skoro potpunoga ekonomskoga kolapsa, paradoksalno, doživela
nezapamćeni procvat. Nažalost, u mnoštvu književnih proizvoda malo je književnosti. Pošto je
ustanovljeno da cenzura nikada ne proizvodi oslobodilačke efekte, ostaje da se izdavačka politika
izvede iz stanja “anomične tolerancije” afirmisanjem univerzalnih književnih i ljudskih vrednosti.
Smatram da bi takav pokušaj mogao biti učinjen i pre izlaska iz opšte društvene anomije, u kom
slučaju bi predstavljao neku vrstu kulturne prethodnice i uzora. Ali, ne mislim da će takav pokušaj
stvarno biti učinjen.
4.2. Dakle, rešenje praktičnoga problema zasniva se na teorijskoj pretpostavci da se dejstvo
subliterature neutrališe dejstvom autentične književnosti, tj. vrednim umetničkim delima, da se
nacionalistička građa neutrališe umetničkom formom. Međutim, tu se suočavamo sa ozbiljnijim
teškoćama. Markuzeovo teorijsko rešenje problema, nažalost, ne funkcioniše u balkanskoj kulturnoj
praksi. Naime - to je moje drugo pitanje - u novonastalim balkanskim državama nema ni traga od
tolerantnog prijema literature iz drugih nacionalnih sredina (u najnovije vreme izuzeci kao da
najavljuju tolerantniju kulturnu politiku). Lako je Markuzeu da kao primer uspešnoga apsorbovanja
i ukidanja regresivnoga političkog sadržaja autentičnom formom umetničkog dela uzme delo
Dostojevskog. To važi i za antisemitizam Šekspirovoga (Shakespeare) Mletačkog trgovca, ali - zbog
“vrućih” okolnosti - ne i za “rasizam” Tvenovoga Haklberi Fina, a još manje za Njegošev Gorski
vijenac, i za Andrićeva dela Na Drini ćuprija i Travnička hronika. Da i ne govorim o novijim
knjigama. Neko će reći da u balkanskim kulturama nije još uvek uspostavljena odgovarajuća istorijska
distanca prema događajima koji se u navedenim delima opisuju. To je stoga što događaji o kojima je
reč na Balkanu ne pripadaju samo istoriji, već konstituišu i našu savremenost.
5. Postavlja se pitanje da li je u Srbiji i na Balkanu moguće književno delo kao umetnost, a ne
samo kao istorija? Dakako da jeste, jer su nastajala a i dalje nastaju književna umetnička dela. Ali kao
da nije moguća masovnija inter-etnička inter-kulturalna komunikacija sa formom književnih dela kao
takvih. Andrićev slučaj, tj. najnovije otimanje o njegovo delo između srpske, hrvatske i bošnjačke
književnosti (i država), ne svedoči o dominaciji forme nad građom, već o promotivnom značaju
Nobelove nagrade za jednu nacionalnu kulturu. Pošto su kriterijumi za dobijanje Nobelove nagrade
između ostalog i književni, ovaj slučaj svedoči da dela nacionalne književnosti mogu postati
interkulturalna vrednost onda kada, zahvaljujući svojoj umetničkoj formi, postanu deo korpusa
svetske književnosti. Ali, neprestane rasprave o Andrićevom delu svedoče i o tome da se na Balkanu
pre svega komunicira sa sadržinom književnih dela, i da se ta sadržina čita kao svedočanstvo
o istorijskim činjenicama. Otuda i stalni protesti protiv raznoraznih “iskrivljavanja” istorijskih
činjenica (ili “činjenica”) u književnim delima. Da je u pitanju nesporazum, nema nikakve sumnje. Jer
istina autentičnih književnih dela nije na nivou činjenica nacionalne istorije, već na nivou smisla
ljudskoga bivanja i delanja u svetu, koji je neizostavno posredovan umetničkom formom.
Utoliko srpski izdavači mogu očekivati, kad utihnu ratne trube, da će se svetu preporučiti
delima Danila Kiša, Dušana Kovačevića, Slobodana Selenića, po svemu sudeći Milorada Pavića, ali
verovatno ne i delima Dobrice Ćosića, Danka Popovića, Vuka Draškovića... I to ne zato što pisac ovih
redova možda tako misli, već zbog prirode samih dela, sa čijom bi supstancom svet trebalo da
uspostavi komunikaciju, tj. da bude u stanju da uspostavi komunikaciju. Istovremeno, kritičari moraju
biti spremni da srpsku čitalačku publiku pripremaju za komuniciranje sa autentičnim delima
književnosti drugih balkanskih naroda i nacija, čak i onda kada ta dela ne skrivaju negativne
stereotipe o Srbima. Jer i suočavanje sa sopstvenom iskrivljenom slikom ili bar predstavom koja
o nama kruži svetom može pripomoći u odgonetanju istine o sebi.
6. Po svemu sudeći, ako nam je stalo do interkulturalnoga života u tolerantnoj kulturnoj
različitosti, predstoji nam period obučavanja za komunikaciju sa formom - počev od školskih
programa, preko programa masovnih medija, do izdavačke politike i kulturne politike uopšte. Ovde ću
se ponovo vratiti na Šilerov teorijski, i utopijski, model. Naime, u njemu se veli da je prelaz iz
fizičkoga stanja, u kojem se ponovo nalazimo, u moralno stanje, do kojeg nam je stalo, omogućen
upravo “estetskom kulturom” (ästhetische Kultur), čiji je najvažniji zadatak da čoveka “podvrgne
formi”. (Dreiundzwanzigster Brief) Kada se ova transcendentalna konstrukcija prevede na jezik
socijalno-istorijske imanencije, onda to znači da se kultivisanjem ukusa putem univerzalnih
umetničkih=ljudskih vrednosti (tj. posredstvom forme) postiže da građanin postane sposoban za
autonomno estetsko suđenje bez predrasuda, i time za autonomno moralno i svako drugo suđenje, za
opštu saopštljivost i tolerantnu komunikaciju, rečju, za demokratsku kulturu. Ali, bojim se da ni
vatreni zagovornici forme ne bi smeli, uvek i svuda, biti tolerantni prema formalno uspelim delima sa
“regresivnim” političkim (nacionalističkim, rasističkim) sadržajem - bar dok se ne slegnu strasti.
Osim toga, kako kultivisati sadašnju generaciju dominantnih političara u Srbiji, koji ili ne čitaju ništa,
ili čitaju šund, ili - što je možda još gore - sami proizvode odvratno književno-političko đubre?
186 IV Rekapitulacija-Projekcija
IV Rekapitulacija-Projekcija
1. Ovo istraživanje odnosa nacionalizma i književnosti bilo je motivisano ozbiljnim optužbama
protiv srpske književnosti, u kojima se dobar deo neposredne krivice i istorijske odgovornosti za
podsticanje nacionalizma u Srbiji, i za najnovije, tragične balkanske ratove pronalazi upravo
u delovanju srpskih književnika i njihovih književnih dela. Budući su optužbe teške i dalekosežne,
namera mi je bila da postignem neku vrstu pouzdanoga saznanja o stvarnome uticaju srpske
književnosti na oblikovanje dominantnoga pogleda na svet, tj. na oblikovanje kolektivne svesti kao
nacionalne svesti u periodu 1985-1995.
Najpre sam analizirao i ocenio obrazloženost glavnih kritičkih optužbi protiv srpske
književnosti: mitološka i epska zasnovanost (tradicionalizam), opsednutost nacionalnom istorijom
i motivom srpskoga naroda kao večite žrtve; dominacija kolektivnoga nad individualnim (populizam);
anahrono romantičko shvatanje socijalne funkcije književnosti... Da bih stekao nepristrasni sud
o eventualnoj nacionalističkoj ulozi savremene srpske književnosti posredstvom sociološkog
istraživanja, sačinio sam pouzdanu listu najuticajnijih (najtiražnijih i najčitanijih) knjiga u srpskoj
književnosti u periodu 1985-1995, konstruisao hermeneutički postupak razumevanja smisla sadržine
i forme ovih književnih dela, analizirao njihovu moguću recepciju i funkciju, i došao do sledećih
nalaza: savremena srpska književnost doista je zaokupljena nacionalnom istorijom, jer istorija još
uvek konstituiše savremeni opstanak na Balkanu; posvećena je demaskiranju komunističkog
totalitarizma i bliske komunističke prošlosti, pa je nedvosmisleno antikomunistička; gotovo bez
izuzetka, savremena srpska književnost je antiratna; najuticajnije knjige izražavaju i dokumentuju
nacionalno odnosno građanski orijentisani pogled na svet; nacionalno orijentisana, premda po pravilu
ne militantna dela (sa realističkom, “zatvorenom” formom), mogla su, u ideološkoj upotrebi, uticati na
srpsku nacionalističku svest; građanski orijentisana dela (sa “otvorenom” modernom ili post-
modernom formom), teško da mogu neutralisati vanknjiževne efekte nacionalno orijentisanih dela, jer
je preovlađujući način čitanja komunikacija sa sadržinom književnih dela (shvaćenom kao
svedočanstvo o istorijskim činjenicama), a ne sa književnom formom (nosiocem umetničke vrednosti
i “moderatorom” svake sadržine).
Srpska književnost sasvim legitimno crpe iz svojih mitoloških korenova; takođe, igrala je
tokom 19. veka sasvim legitimnu ulogu u konstituisanju nacionalnoga identiteta kao “epskog
identiteta”. Savremena srpska književnost je, pak, pogotovu u delima građanske orijentacije, temeljno
pretresala mitološko-epsku osnovu nacionalne svesti i nacionalne stereotipe. Ako doista nema
nedodirljivih i nepodobnih motiva, već su načelno svi otvoreni za književnu obradu, onda to važi i za
motive nacionalne istorije, međunacionalnih odnosa i zajedničkog opstanka u jednoj klimavoj
državnoj zajednici sa nesolidnom vladavinom. Ono što je problematično, jeste dominacija vanliterarne
građe nad literarnom formom, tj. otvorena ili prikrivena tendencioznost pojedinih književnih dela; kao
što je poznato, pamfletski dodatak, paragraf, poglavlje, detalj, narušava celinu književne forme i boji
čitavo delo bojom tendencije. Tačno je da pojedina književna dela nacionalne vokacije,
netransformisanom ideološkom građom i populističkim književnim manirom, otvaraju mogućnost
sopstvene ideologizacije i nacionalističke instrumentalizacije, verifikujući tezu o primatu kulturnoga
nacionalizma. Ono što je nelegitimno, jeste ideološka rekonstrukcija i politička upotreba književno
posredovanih mitova, anahronoga epskog identiteta, motiva žrtve i istorijsko-političkih mapa.
Ipak, kako god rezultati istraživanja bili ocenjeni, iskustvo uči da nije uputno izvlačenje
generalnih zaključaka o čitavome korpusu savremene srpske književnosti. Neuporedivo je pouzdanije
zadržati se kod posebnih sudova o nacionalnoj i nacionalističkoj tendenciji nekih književnih odnosno
pod-književnih dela, i o mogućoj vanliterarnoj odgovornosti njihovih autora - izvan politički
profitabilnog stereotipa o kolektivnoj krivici. Sud o političkim i vojnim akcijama inspirisanim ili
navodno inspirisanim nacionalističkom ideologijom sadržanom u književnim delima ne spada
u domen ovakvih istraživanja. Pitanje je onda kako se takav sud može izricati unutar književno-
kritičkih napisa slabije metodološke opremljenosti, kojima nedostaje kako dublji hermeneutički
pristup tako i analiza stvarnoga ili bar mogućega delovanja tradicionalnih epskih i, posebno,
savremenih književnih dela u kulturi jedne nacije skromne pismenosti i “literarnositi”?
187 IV Rekapitulacija-Projekcija
2. Nalazi do kojih sam došao ne bi mogli biti značajni samo po počinjenici da u jugoslovenskoj
sociologiji nije vršeno posebno istraživanje odnosa nacionalizma i književnosti. Ali, s obzirom da se
rezultati tiču veoma važne dimenzije opstanka na Balkanu, i da su dobijeni u prilično strogoj
metodološkoj proceduri, slobodan sam da pretpostavim kako bi mogli biti zanimljivi sociolozima
i istraživačima drugih profila koji se bave problemima nacionalizma uopšte, i na Balkanu posebno.
Budući je problem nacionalizma po definiciji inter-nacionalni problem, i ovo istraživanje tiče se
u stvari odnosa srpske nacije prema drugim nacijama. Intelektualci onih nacija kojima je dosuđen
zajednički interkulturalni, ili bar susedski multikulturalni život na Balkanu, svakako su zainteresovani
za naučno ispitivanje kulturne dimenzije zajedničkoga opstanka, ali koordinacija i kooperacija
u naučnome radu zavise i od sticaja mnogih van-naučnih okolnosti.
Nastojao sam da na osnovu rezultata istraživanja realno rasporedim težinu istorijske
odgovornosti u jednoj nacionalnoj kulturi. Nemam iluzija da bi jedno ovakvo istraživanje moglo imati
uticaja na kulturnu politiku u Srbiji. Ali, potencijalni čitaoci moje studije, kako srpski nacionalistički
apologeti, tako i objektivni, pa čak i anti-srpski nastrojeni kritičari mogli bi da provere neke svoje
sudove i predrasude o ulozi srpske književnosti u podsticanju nacionalnog “neo-romantizma” odnosno
raspirivanju nacionalističkoga zla. Siguran sam da polemika o ovom pitanju ne bi bila suvišna.
Najviše što ja mogu jeste da rezultate svoga istraživanja, na različite načine, prezentiram stručnoj
i široj javnosti.
Idealni plan istraživanja odnosa nacionalizma i književnosti, tj. uticaja nacionalne književnosti
na formiranje nacionalističkoga pogleda na svet mogao je biti samo približno realizovan. Tako sam
morao odustati od analize prikaza, osvrta, recenzija i kritika popisanih dela, jer bi ta analiza zahtevala
posebnu studiju; intervjui srpskih književnika nisu obrađivani sistematski, već egzemplarno, jer bi taj
ogromni posao takođe predstavljao izlaženje iz okvira tumačenja književnih dela, a svakako i sam
zahtevao sopstvenu monografiju. Ali, izmene ne nastaju samo iz unutrašnjih, metodoloških razloga.
Naime, Srbija danas jeste makro-eksperimentalna situacija za društvene nauke, i teško je odoleti
njenim istraživačkim izazovima. S duge strane, teško je igrati ulogu istraživača u isto vreme kad
i prisilnu ulogu političkog zamorčeta. U svakom slučaju, i spoljašne okolnosti uticale su i na izvesnu
izmenu mojih istraživačkih planova. Na primer, zbog političke, i ne samo političke provokativnosti
teme istraživanja morao sam odustati od samostalnog intervjuisanja srpskih književnika. Noseći se
tokom istraživanja sa raznim ateorijskim teškoćama, bio sam - poput većine svojih kolega - prinuđen:
da radim u nenormalnim društvenim i profesionalnim uslovima (bojim se da se to ipak reflektuje na
kvalitet samoga rada); da istražujem vruće tle pod nogama; da pravim proceduralne pomake i izmene,
ali ne i etičke kompromise; da kombinujem metode i izvore podataka radi postizanja naučne
pouzdanosti; konačno, još jednom sam se uverio da za ovu vrstu istraživanja u društvenim naukama
definitivno nema gotovih metodoloških okvira.
Ovakav posao interpretiranja najtiražnijih, nauticajnijih i u tom pogledu najznačajnijih
književnih dela jedne nacionalne književnosti mogao bi biti trajniji istraživački zadatak. Ubuduće bih
osnovni topos istraživanja mogao ostaviti otvorenim; drugim rečima, mogla bi se eksplorativno pratiti
promena osnovne tematske i formativne nastrojenosti srpske književnosti u nastupajućem periodu,
kao simptom širih i dubljih kulturno-istorijskih pomeranja. Držim da su književna dela - između
ostalog - kondenzovani duh vremena i, stoga, ne samo izvor umetničkoga uživanja već jedan od
najvažnijih izvora rafiniranih saznanja o smislu života u određeno vreme i na određenom mestu.
Najzad, zar ne bi bilo korisno jedno komparativno ispitivanje književnosti balkanskih naroda s kojima
Srbi dele istorijsku sudbinu, s obzirom na ovde upravo nagovešenu osnovnu istraživačku nameru.
Jedan takav projekt trebalo bi da podrazumeva i uzajamno prevođenje i izdavanje značajnih i uticajnih
književnih dela sa nacionalnim predstavama pa, zašto ne, i nacionalnim stereotipima o susedima. Jer,
rekosmo, suočavanje sa sopstvenim kolektivnim likom u tuđem književnom “ogledalu” može ne samo
da uznemirava već i da pročišćava, ne samo da ljuti već i da umiruje - zato što nerazumevanje
zamenjuje razumevanjem, stišava samoljublje i navikava na različitost.
188 Bibliografija
Bibliografija
1. Naučni radovi (knjige, članci)

ANDERSON, Benedikt 1998 (1983): Nacija: zamišljena zajednica. Beograd: Plato.
BANDIĆ, Dušan 1991: Narodna religija Srba u 100 pojmova. Beograd: Nolit.
BENDA, Žilijen 1996 (1928): Izdaja intelektualaca. Beograd: “Socijalna misao”.
BIBO, Ištvan 1996 (1946): Beda malih istočnoevropskih država. Sremski Karlovci / Novi Sad: Izdavačka
knjižarnica Zorana Stojanovića.
BOLČIĆ, Silvano 1995: “The Features of a ‘nationalized’ Society”. Sociologija, No. 4/1995, pp. 473-483.
BREMER, Alida 1992a: “Neuere serbische Literatur: zwischen Geschichte, Mythos und Nation”. Die Neue
Gesellschaft. Frankfurter Hefte, No. 5/1992, S. 457-462. Alida Bremer 1992: “Nacija u prozi”. NIN, br. 2174,
28. avgust 1992.
BRDAR, Milan 1996: “Vladimir Ilić: nacionalna orijentacija u našoj najnovijoj društvenoj misli”. Sociološki
pregled, br. 3/1996, str. 405-410.
BÜRGER, Peter 1979: Vermittlung - Rezeption - Funktion: ästhetische Theorie und Methodologie der
Litteraturwissenschaft. Frankfurt am Main: Suhrkamp Verlag.
CHEVALIER, J., A. Gheerbrandt 1989: Riječnik simbola. Zagreb: Nakladni zavod MH.
CONNOR, Walker 1978: “A nation is a nation, is a state, is an ethnic group is a…”. Ethnic and Racial Studies
Volume, Number 4, October 1978, pp. 377-400.
CVEJIĆ, Slobodan / Vladimir Ilić 1994: “Nacionalizam na Kosovu”. Sociološki pregled, br. 4/1994, str. 505-
518.
CVETIČANIN, Predrag 1997: Sociološka analiza izdavaštva u Srbiji bez pokrajina u periodu od 1981. do 1991.
godine. Magistarska teza. Beograd: Filozofski fakultet Beograd.
CVETKOVIĆ, Vladimir 1997: “Moderna Srbija: potraga za nacionalnim identitetom (O istorijskom nasleđu
i etničko-političkim paradoksima)”. Sociološki pregled, br. 1/1997, str. 107-124.
CVIJIĆ, Jovan 1966 (1918): Balkansko poluostrvo i južnoslovenske zemlje: osnovi antropogeografije. Beograd:
Zavod za izdavanje udžbenika Socijalističke Republike Srbije.
ČAJKANOVIĆ, Veselin 1994: Sabrana dela iz srpske religije i mitologije. 1-5. Beograd: Srpska književna
zadruga / Beogradski izdavačko-grafički zavod / Partenon M.A.M..
ČOLOVIĆ, Ivan 1995: Jedno s drugim. Novi Pazar: Damad.
ČOLOVIĆ, Ivan 1997: Politika simbola: Ogledi o političkoj antropologiji. Beograd: Radio B92.
DEBELJAK, Aleš 1988: “Odnos između (slovenačkog) nacionalizma i jugoslovenstva”. Sociologija, br. 1/1988,
str. 117-132.
DERETIĆ, Jovan 1996: Put srpske književnosti: identitet, granice, težnje. Beograd: Srpska književna zadruga.
DRAGIĆEVIĆ-ŠEŠIĆ, Milena 1992: “Novokomponovana ratna kultura - kič patriotizam”. Sociološki pregled,
br. 1-4/1992, str. 97-107.
DRAGIĆEVIĆ-ŠEŠIĆ, Milena 1995: “Instrumentalizacija umetnosti”. U: Jakšić 1995a.
ĐORĐEVIĆ, Mirko 1996 (1995): “Književnost populističkog talasa”. U: Popov 1996, str. 394-418.
ĐORĐEVIĆ, Tih. R. 1958: Priroda u verovanju i predanju našega naroda. I knjiga. Beograd: Izdavačka
ustanova Srpske akademije nauka.
ĐURIĆ, Miloš 1914: Vidovdanska etika. Zagreb: Izdanje srpskog akademskog društva Njegoš. Fototipsko
izdanje: Niš: GRO “Prosveta” 1988.
DŽADŽIĆ, Petar 1994: Homo balcanicus - homo heroicus. I-II. Beograd: Prosveta.
DŽADŽIĆ, Petar 1996: Ivo Andrić: esej. Sabrana dela Petra Džadžića. Prvi tom. Beograd: Zavod za udžbenike
i nastavna sredstva.
189 Bibliografija
DVORNIKOVIĆ, Vladimir 1939: Karakterologija Jugoslovena. Beograd: Kosmos, Geca Kon A. D.

DVORNIKOVIĆ, Vladimir 1995 (1937): Borba ideja. Beograd: NIU Službeni list SRJ / Tersit.
ELIJADE, Mirča 1991 (1980): Istorija verovanja i religijskih ideja. 2, Od Gautame Bude do trijumfa
hrišćanstva. Beograd: Prosveta.
ESCARPIT, Robert 1986 (1958): Sociologie de la literature. Paris: Presses Universitaiers de France.
GADAMER, Hans Georg 1978 (1960): Istina i metoda: osnovi filozofske hermeneutike. Sarajevo: IP “Veselin
Masleša”.
GOLDMAN, Lisjen 1967 (1964): Za sociologiju romana. Beograd: Kultura.
GELLNER, Ernest 1986 (1983): Nations and Nationalism. Oxford: Basil Blackwell.
GOJKOVIĆ, Drinka 1996 (1995): “Trauma bez katarze”. U: Popov 1996, str. 365-393.
GOLUBOVIĆ, Zagorka 1999: Ja i drugi: antropološka istraživanja individualnog i kolektivnog identiteta.
Beograd: Republika.
GRDINIĆ, Nikola 1997: “Znamenja Vaska Pope: emblemi, logografi, simboli”. U: Petković 1997a, str. 143-
156.
HABERMAS, Jürgen 1985 (1970): Zur Logik der Sozialwissenschaften. Frankfurt am Main: Suhrkam Verlag.
HAJZINHA, Johan 1996 (1940): Patriotizam i nacionalizam u evropskoj istoriji do kraja devetnaestog veka.
Novi Sad / Beograd: Prometej / Tersit.
HAWKESWORTH, Celia 1995: “Points of Contact Between Serbo-Croatian Christian and Muslim Oral Epic
Songs: Opportunities for Building Bridges”. In: Jakšić 1995a, pp. 209-220.
HUTCHINSON, John, Anthony Smith (ed.) 1994: Nationalism. Edited By John Hutchinson and Anthony
Smith. Oxford, New York: Oxford University Press.
HOBSBAUM, Erik 1996 (1990): Nacije i nacionalizam od 1780: program, mit, stvarnost. Beograd: Filip
Višnjić.
ILIĆ, Vladimir 1996: “Nacionalistička orijentacija u našoj najnovijoj društvenoj misli”. Sociologija, br. 1/1996,
str. 141-153.
JAKŠIĆ, Božidar 1990: “Put Jugoslavije od titoističkog ka šovinističkom totalitarizmu”. Sociologija, br.
4/1990, str. 403-408.
JAKŠIĆ, Božidar (ed.) 1995a: Interkulturalnost u multietničkim društvima. Prilozi za međunarodni naučni ekup.
Priredio: Božidar Jakšić. Beograd / Klagenfurt-Celovec: Hobisport / Založba Drava.
JAKŠIĆ, Božidar 1995b: “Raspad društva i mogućnost nezavisnih medija”. U: Filozofija i društvo, VII/1995.
Beograd: Univerzitet u Beogradu, Institut za filozofiju i društvenu teoriju.
JAKŠIĆ, Božidar (ed.) 1997: Granice - izazov interkulturalnosti. Priredio Božidar Jakšić. Beograd: Forum za
etničke odnose.
JANJIĆ, Dušan 1988: Rečnik nacionaliste. Beograd: IICSSO Srbije.
JANJIĆ, Dušan 1993: “Nacija - država i integracija u Srednje-Istočnoj Evropi”. Sociološki pregled, br. 1-
4/1993, str. 135-155.
JOVANOVIĆ, Aleksandar 1997: “Sintaksička sinonimija i semantička otvorenost (Ciklus ‘Vučja zemlja’ Vaska
Pope)”. U: Petković 1997, str. 189-205.
JOVANOVIĆ, Slobodan 1991 (1964): Jedan prilog za proučavanje srpskog nacionalnog karaktera. U: Slobodan
Jovanović, Iz istorije i književnosti, II. Sabrana dela Slobodana Jovanovića. Tom 12. Priredili: Radovan
Samardžić, Živorad Stojković. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod / Jugoslavijapublik / Srpska
književna zadruga.
JOVIĆ, Bojan 1997: “Neki aspekti motiva vuka kod Rastka Petrovića i Vaska Pope”. U: Petković 1997, str.
207-220.
KIZNIJE, Žan 1996 (1990): Etnologija Evrope. Beograd: Biblioteka XX vek.
190 Bibliografija
KLEUT, Marija 1993: “Srpski mit: opasan i dvosmislen”. Letopis matice srpske, god. 169, oktobar 1993, knj.
452, sv. 4, str. 397-417.
KOLJEVIĆ, Svetozar 1995: Nationalism as Literary Inspiration. In: Jakšić 1995a, pp. 191-207.
KRAIKER, Gerhard 1996: “Probleme nationaler Identitätsbildung in Deutschland”. U: Mit. Zbornik radova.
Novi Sad: Filozofski fakultet u Novom Sadu, 1996, str. 171-180.
KULIŠIĆ, Š. / P. Ž. Petrović / N. Pantelić 1970: Srpski mitološki rečnik. Nolit, Beograd.
KUPER, DŽ. K. 1986 (1978): Ilustrovana enciklopedija tradicionalnih simbola. Beograd: Prosveta / Nolit.
KUZMANIČ, Tonči 1992: “Subnacionalni, nacionalni in konflikti jugoslovenstva”. Sociologija, br. 2/1992, str.
227-242.
LALIĆ, Ivan V. 1988 (1970): O poeziji Vaska Pope. U: Popa 1988.
LAUER, Reinhard 1993: “Aus Mördern werden Helden: über die heroische Dichtung der Serben”. Frankurter
Allgemeine Zeitung, Bilder und Zeiten, 6. März 1993, Nummer 55.
LUKÁCS, Georg 1974 (1954): Die Zerstörung der Vernunft. Georg Lukács Werke, Band 9. Darmstadt und
Neuwied: Luchterhand.
LUTOVAC, Zoran 1994: “Muslimani u političkom životu SRJ”. Sociološki pregled, br. 4/1994, str. 519-526.
LJUBOJA, Gordana 1988: “Savremene sovjetske i zapadne teorije o etnosu”. Sociologija, br. 1/1988, str. 97-
116.
MANNHEIM, Karl 1964 (1923): Beiträge zur Theorie der Weltanschauungs-Interpretation. In:
Wissenssoziologie. Auswahl aus dem Werk. Eingeleitet und herausgegeben von Kurt H. Wolff. Berlin und
Neuwied: Hermann Luchterhand Verlag.
MARCUSE, Herbert 1978 (1965; postscript: 1968): “Repressive Tolerance”. In: Critical Sociology. Selected
Readings. Edited by Paul Connerton. Harmondsworth: Penguin Books.
MAŠOVIĆ, Dragana R. 1996: Irska harfa: ogledi iz irske kulture i književnosti. Novi Sad: Matica srpska.
MELETINSKI, E. M. s. a.: Poetika mita. Beograd: Nolit.
MID, Margaret 1972 (1953): “Nacionalni karakter”. U: Antropologija danas. Priredio A. L. Kreber. Beograd:
Vuk Karadžić.
MIKIĆ, Radivoje 1997: “Žanrovski citati u poeziji Vaska Pope”. U: Petković 1997a, str. 117-141.
MILOSAVLJEVIĆ, Petar 1995: Srpski nacionalni program i srpska književnost. Priština: Narodna
i univerzitetska biblioteka / Novi svet.
MILOVANOVIĆ, Krsto / Tomislav Gavrić 1994: Rečnik simvola. Beograd: Narodno delo.
MIROVIĆ, Nenad 1996: “Preispitivanje nacionalizma: Nacija kao prirodna zajednica, socijalna konstrukcija,
kreacija intelektualaca”. U: Republika, br. 148, 16-30.09.1996, str. I-VIII.
MOLNAR, Aleksandar 1997: Narod, nacija, rasa: istorijska izvorišta nacionalizma u Evropi. Beograd:
Beogradski krug / AKAPIT.
ODRI-KARTAG, Agneš / Ivana Simović-Hiber 1986: “Kolektivni identitet kao element određenja pojma
kulturnog identiteta”. Sociološki pregled, 30, No. 3, str. 377-387.
OUTHWAITE, William / Tom Bottomore 1996 (1993): The Blackwell Dictionary of Twentieth-Century Social
Thought. Editors: William Outhwaite and Tom Bottomore. Advisory Editors: Ernest Gellner, Robert Nisbet,
Alain Touraine. Oxford / Malden, Massachusetts: Blackwell Publishers.
PALAVESTRA, Predrag (ed.) 1989 (1988): Novija srpska književnost i kritika ideologije. SANU - Gradina,
Beograd - Niš.
PEŠIĆ, Vesna 1996 (1995): “Rat za nacionalne države”. U: Popov 1996, str. 3-59.
PETKOVIĆ, Novica (ed.) 1997a: Poezija Vaska Pope. Zbornik radova. Urednik: Novica Petković. Beograd
/ Vršac: Institut za književnost i umetnost / Društvo Vršac lepa varoš.
PETKOVIĆ, Novica 1997b: “Uvod u tumačenje Popine poetike”. U: Petković 1997a, str.13-48.
191 Bibliografija
PETROVIĆ, Miodrag 1995: Univerzum Vaska Pope. Niš: Prosveta.

PETROVIĆ, Sreten 1990: Sociologija književnosti. Sociološka hrestomatija. Izbor tekstova, uvodna studija
i bio-bibliografska beleška dr Sreten Petrović. Beograd: Zavod za izdavanje udžbenika.
PETROVIĆ, Sreten 1995: Mitologija, kultura, civilizacija. Beograd: Čigoja štampa / Salus.
POPOV, Nebojša 1989 (1988): “Kritika ideologije kao doprinos individualizaciji književnog junaka”.
U: Palavestra 1989, str. 35-39.
POPOV, Nebojša (ed.) 1996: Srpska strana rata: trauma i katarza u istorijskom pamćenju. Priredio Nebojša
Popov. Beograd / Zrenjanin: Republika / Vikom grafik / Građanska čitaonica.
POPOVIĆ, Miodrag 1976: Vidovdan i časni krst. Beograd: Slobo ljubve.
POPOVIĆ, Miodrag 1985: Istorija srpske književnosti: Romantizam. I-II. Treće izdanje. Beograd: Zavod za
izdavanje udžbenika i nastavna sredstva.
PUTINJA, Filip / Žoslin Stref-Fenar 1997 (1995): Teorije o etnicitetu. Zemun: Biblioteka XX vek. Urednik:
Ivan Čolović.
RADENKOVIĆ, Ljubinko 1997: “Vučja tema u poeziji Vaska Pope”. U: Petković 1997a, str. 179-187.
ROBERTSON SMIT, V. 1969 (1907): “O žrtvovanju”. U: Talkot Parsons i drugi, Teorije o društvu: osnovi
savremene sociološke teorije. Druga knjiga. Beograd: Vuk Karadžić.
ROSENGREN, Karl Erik 1968: Sociological Aspects of the Literary System. Stockholm: Natur och Kultur.
SAMARDŽIJA, Snežana 1997: “‘Tragom rodne ponornice...’ (Simboli poezije Vaska Pope i usmena tradicija)”.
U: Petković 1997a, str. 159-177.
SCHILLER, Friedrich 1910 (1795): Briefe über die ästhetische Erziehung des Menschen. In: Schilllers
Philosophische Schriften und Gedichte. Leipzig: Verlag von Felix Meiner.
SETON-WATSON, Hugh 1980 (1977): Nacije i države: ispitivanje porijekla nacija i politike nacionalizma.
Zagreb: Globus.
SKERLIĆ, Jovan 1971: Studije. Srpska književnost u sto knjiga. Knjiga 67. Novi Sad / Beograd: Matica srpska
/ Srpska književna zadruga.
SKERLIĆ, Jovan 1971a (1906): “Srbi svi i svuda”. Omladina i njena književnost, knjiga III, glava XIII.
U: Skerlić 1971.
SKERLIĆ, Jovan 1971b (1906): “Romantičarski duh”. Omladina i njena književnost, knjiga IV, glava XXV.
U: Skerlić 1971.
SKERLIĆ, Jovan 1971c (1906): “Romantičarska poezija”. Omladina i njena književnost, knjiga IV, glava
XXVI. U: Skerlić 1971.
SMITH, Anthony D. 1989 (1986): The Ethnic Origins of Nations. Oxford: Basil Blackwell Ltd..
SMITH, Anthony D. 1991: National Identity. London: Penguin Books Ltd.
STOJKOVIĆ, Branimir 1993: Evropski kulturni identitet. Niš: Prosveta.
ŠELING, F. V. J. 1984 (1802): Filozofija umetnosti. Opšti deo. Beograd: Nolit.
TODOROV, Cvetan 1994 (1989): Mi i drugi - francuska misao o ljudskoj raznolikosti. Beograd: Biblioteka XX
vek. Posebno izdanje. Urednik: Ivan Čolović.
TOMC, Gregor 1989: “Društvena stratifikacija i razvoj nacija u posleratnoj Jugoslaviji”. Sociologija, br. 2-
3/1989, str. 501-520.
VASILJEVIĆ, Aleksa 1996 (1894): O verovanjima i običajima iz Svrljiga i drugi spisi. Priredio: Sreten
Petrović. Svrljig: Etno-kulturološka radionica Svrljig.
VRATUŠA-ŽUNJIĆ, Vera 1995: “The clash of civilizations, nations or social classes”. Sociološki pregled, No.
2/1995, pp. 205-223.
ZALAMANSKI, Anri 1990 (1979): “Proučavanje sadržina - glavna etapa sociologije savremene književnosti”.
U: Petrović 1990.
192 Bibliografija
ŽIRAR, Rene 1990 (1972): Nasilje i sveto. Novi Sad: Književna zajednica Novog Sada.
ŽIVKOVIĆ, Dragiša (ed.) 1985: Rečnik književnih termina. Institut za književnost i umetnost u Beogradu.
Glavni i odgovorni urednik prof. dr Dragiša Živković. Beograd: Nolit.
ŽIVKOVIĆ, Dragiša 1994 (1980): “Srpska književnost epohe romantizma: opšti pregled”. U: Evropski okviri
srpske književnosti. III. Romantizam (I), Njegoš - B. Radičević - Zmaj - Đ. Jakšić. Beograd: Prosveta.
ŽUNIĆ, Dragan 1995: Sociologija umetnosti. Niš: Univerzitet u Nišu - Filozofski fakultet.
ŽUNIĆ, Dragan 1997: “Most na zapaljivoj granici”. U: Jakšić 1997, str. 385-397.
ŽUNIĆ, Dragan 1998: “Problem hermeneutičkog pristupa”. U: Strategije razvoja i procesi regionalne kulturne
saradnje na Balkanu. Zbornik radova. Niš: Filozofski fakultet Univerziteta u Nišu - Institut za sociološka
istraživanja, str. 159-170.
2. Članci u novinama, intervjui, polemički tekstovi, eseji118

AUDEN, W. H. 1971 (1961): “Victims, Heroes and Martyrs”. Extract from an Eliot Memorial Lecture. In: The
English We Use. An anthology of current usage with exercises for practice in the spoken and written language.
Compiled by R. A. Close. London: Logman Group Limited.
BREMER, Alida 1992b: “Srpski tribalizam gospodina Miloševića”. NIN, br. 2177, 18. septembar 1992.
ĆOSIĆ, Dobrica 1998: “Gračanica, Dečani… naši novi Hilandari: iz uvodne reči akademika Dobrice Ćosića na
skupu ‘Srpski duhovni prostor’ u Bijeljini”. Glas javnosti, 30. oktobar 1998.
ĆURGUS KAZIMIR, Velimir 1996: “Poseban transfer”. NIN, br. 2377, 19. jul 1996.
ENCENSBERGER, Hans Magnus 1994: Ogledi. Novi sad: Svetovi.
ENCENSBERGER, Hans Magnus 1995: “Intelektualci su plaćeni huškači”. Razgovor vodio Petru Krdu. NIN,
30. jun 1995.
JOVANOVIĆ, Đokica 1996: “O upotrebnoj vrednosti umetnosti”. Gradina, br. 6-7-8/1996, str. 188-193.
KOLJEVIĆ, Svetozar 1994: “Suđenje paganskom mitu”. Politika, 14. maj 1994.
KOVAČ, Mirko 1995: “Rekvijem mrtvom gradu”. Razgovor vodio Sava Dautović. NIN, 21. jul 1995.
KOVAČEVIĆ, Dušan 1998: “Neka sve ostane među nama”. Razgovor vodio Radovan Kupres. Glas javnosti,
04. novembar 1998.
MANDIĆ, Igor 1996: “Pijesak kroz prste”. Razgovor vodio Zoran Radisavljević. Politika, 16. novembar 1996.
MILOŠ, Česlav 1995: “O rubrici nacionalnost”. Republika, br. 124, 16-30.09.1995.
MILOŠEVIĆ, Nikola 1996: “Srpski intelektualci dali su značajnu propagandnu podršku Miloševiću ali nisu
uticali na njegove političke odluke”. Razgovor vodili Dragan Belić i Momčilo Đorgović. Nedeljni telegraf, 7.
avgust 1996.
PAVIĆ, Milorad 1991: “Evropa i Srbi”. Politika, 11. maj 1991.
PAVIĆ, Milorad 1998: “Treba preći nebeske carine”. Razgovor vodila Olivera Đurđević. Blic, 01-02. avgust
1998.
PETROVIĆ, Brana 1995: “Šta mi se dešava: knjige”. NIN, br. 2339, 27. oktobar 1995.
PETROVIĆ, Brana 1999: “Žao mi topola”. Narodne novine, 23-24. oktobar 1999.
PRIMORAC, Strahimir 1995: “‘Reintegracija’ Ive Andrića”. NIN, 10. novembar 1995. Preštampano iz:
Erasmus, Zagreb, br. 13, 1995.
RAKITIĆ, Slobodan 1997: “Otkud pisci u politici”. Razgovor vodila Olivera Đurđević. Građanin, 29. april
1997.
118
Navođenje novinskih tekstova, intervjua i sl. kao izvora građe može biti metodološki problematično, jer se
dolazi do samo relativno pouzdanih podataka. No, njihova se validnost može proveravati na različite načine.
Osim toga, pouzdani ili navijački štimovani podaci ipak služe kao relevantan barometar javnoga mnenja u
određenom trenutku naše novije istorije.
193 Bibliografija
RUŠDI, Salman 1997: “Beleške o pisanju i naciji”. Mostovi - časopis za prevodnu književnost. Godina XXVIII,
juli - septembar 1997. Sveska III, broj 111, str. 625-628.
SELENIĆ, Slobodan 1997 (1994): “Nacionalizam je opasno osećanje”. Razgovor vodila Tijana Minić.
Odgovor. Problemi izbeglica & Civilno društvo & NGO, br. 163, 20.11.1997; preštampano iz Odgovora, br. 32,
februar 1994.
SIMOVIĆ, Ljubomir 1998: “Doći će nam, braćo, takvi dani”. Razgovor vodio Zoran Paunović. Danas, 18-20.
april 1998.
TIŠMA, Aleksandar 1993: “Pazite, biće zemljotres”. Razgovor vodio Petar Živadinović. Naša borba, 29-30. maj
1993.
VELIKIĆ, Dragan 2000: “Bez bdenja ne vidimo sebe”. Razgovor vodila Tatjana Nježić. Blic, 6-7. januar 2000.
3. Književna dela
ANDRIĆ, Ivo 1946: Na Drini ćuprija: višegradska hronika. Sarajevo: Svjetlost.
ARSENIJEVIĆ, Vladimir 1995 (1994): U potpalublju: sapunska opera. Beograd: Vreme knjige.
Brecht: Ein Lesebuch für unsere Zeit 1960. Herausgegeben von Walther Victor. Weimar: Volksverlag.
BREHT, Bertolt 1979: Izabrane pesme. Izabrao, preveo i priredio Slobodan Glumac. Beograd: Nolit.
BEĆKOVIĆ, Matija 1990: Izabrane pesme i poeme. 2. dopunjeno izdanje. Beograd: BIGZ.
BEĆKOVIĆ, Matija 1996: Ćeraćemo se još. Budva / Podgovrica: Grad Teatar Budva / Oktoih.
ĆOSIĆ, Dobrica 1985: Grešnik. Roman. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.
ĆOSIĆ, Dobrica 1986: Otpadnik. Roman. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.
ĆOSIĆ, Dobrica 1990: Vernik. Roman. I-II. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.
DANOJLIĆ, Milovan 1997: Oslobodioci i izdajnici. Roman. Beograd: Filip Višnjić.
DRAŠKOVIĆ, Vuk 1983: Nož. II izdanje. Beograd: Zapis.
DRAŠKOVIĆ, Vuk 1994: Noć đenerala. Roman. Beograd: Srpska reč.
ĐOGO, Gojko 1990: Izabrane i nove pesme. Beograd: Filip Višnjić.
KAPOR, Momo / Zuko Džumhur 1995 (1992): Zelena čoja Montenegra. Roman. Peto izdanje. Beograd:
Prosveta.
KARADŽIĆ, Vuk Stef. 1987a (1845): Srpske narodne pjesme. II. U: Dela Vuka Karadžića. Beograd: Prosveta -
Nolit.
KARADŽIĆ, Vuk Stef. 1987b (1846): Srpske narodne pjesme. III. U: Dela Vuka Karadžića. Beograd: Prosveta
- Nolit.
KIŠ, Danilo 1990a (1976): Grobnica za Borisa Davidoviča: Sedam poglavlja jedne zajedničke povesti. Izabrana
dela Danila Kiša. Treće izdanje. Beograd: Beogradski izdavačko-grafički zavod.
KIŠ, Danilo 1990b (1983): Enciklopedija mrtvih. Izabrana dela Danila Kiša. Treće izdanje. Beograd:
Beogradski izdavačko-grafički zavod.
KLAJST, Hajnrih fon 1959 (1810): Mihael Kolhas: iz jedne stare kronike. U: Nemački romantičari. Odabrane
pripovetke, II. Beograd: Nolit.
KOVAČEVIĆ, Dušan 1988: Balkanski špijun i druge drame. Drugo dopunjeno izdanje. Beograd: Beogradski
izdavačko-grafički zavod.
MAN, Tomas 1993 (1933-1948): “Osam pisama Tomasa Mana”. Letopis Matice srpske, god. 169, maj 1993,
knj. 451, sv. 5, str. 778-808.
MAN, Tomas 1989 (1947): Doktor Faustus: život nemačkog kompozitora Adrijana Leverkina, ispričao jedan
prijatelj. I-II. Beograd: Nolit.
MAŽURANIĆ, Ivan 1963 (1846): Smrt Smail-age Čengijića. Beograd: Izdavačko preduzeće “Rad”.
194 Bibliografija
MIHAILOVIĆ, Dragoslav 1986 (1983): Čizmaši. Roman. Beograd: BIGZ / SKZ / Prosveta.
NJEGOŠ, Petar Petrović 1963 (1847): Gorski vijenac. Beograd: Prosveta.
NOGO, Rajko Petrov 1987: Zimomora. Beograd: Srpska književna zadruga / Beogradski izdavačko-grafički
zavod.
NUŠIĆ, Branislav 1991 (1933): Hajduci. Beograd: Nolit.
PAVIĆ, Milorad 1985 (1984): Hazarski rečnik. Roman leksikon u 100.000 reči. Treće izdanje. Beograd:
Prosveta.
PAVIĆ, Milorad 1988: Predeo slikan čajem. Roman za ljubitelje ukrštenih reči. Beograd: Prosveta.
PAVLOVIĆ, Živojin 1982: Zadah tela. Roman. Beograd: Prosveta.
PAVLOVIĆ, Živojin 1992: Lapot. Beograd: Srpska književna zadruga.
PEKIĆ, Borislav 1983: Besnilo. Zagreb: Sveučilišna naklada Liber.
POPA, Vasko 1988: Pesme. Beograd: Nolit.
POPOVIĆ, Danko 1986 (1985): Knjiga o Milutinu. Jedanaesto izdanje. Beograd: NIRO “Književne novine”.
SCHILLER, Fridrich 1959: “Die Bürgschaft”, In: Schillers Werke in Fünf Bänden. Ausgewählt und eingeleitet
von Joachim Müller. Erster Band. Gedichte. Prosaschriften. Weimar: Volksverlag.
SELENIĆ, Slobodan 1993 (1985): Očevi i oci. Beograd: Dereta / Prosveta.
SELENIĆ, Slobodan 1993: Ubistvo s predumišljajem. Beograd: Prosveta.
SIMOVIĆ, Ljubomir 1989: Boj na Kosovu. Beograd: Srpska književna zadruga / Beogradski izdavačko-grafički
zavod.
STEVANOVIĆ, Vidosav 1990 (1986): Testament. Beograd: IRO “Beograd”.
VELIKIĆ, Dragan 1996: Astragan. Beograd: Stubovi kulture.
VEST, Rebeka 1989 (1941). Crno jagnje i sivi soko: putovanje kroz Jugoslaviju. Preveo sa engleskog, priredio
i napisao predgovor Nikola Koljević. Beograd / Sarajevo: Beogradski izdavačko-grafički zavod / Svjetlost.
VELMAR-JANKOVIĆ, Svetlana 1992 (1991): Lagum. 4. izd., 2. džepno. Beograd: Beogradski izdavačko-
grafički zavod.
195 Summary
Summary
Nationalism and Literature
Serbian Literature 1985-1995

The author firstly analyzed the following critical accusations against Serbian literature:
mythological and epic foundations (traditionalism and anti-modernism); obsession with the national
history and with the motif of Serbian people as eternal victim; domination of the collective and the
ideological over the individual (populism); anachronistic romantic conception of the social function of
literature… He estimated the corroboration and in-moderateness of these accusations, realizing that
any qualified judgment on the nationalistic role of the contemporary Serbian literature and on its
responsibility for the recent Balkan war required systematic sociological research. Therefore, he tried
to make a reliable list of the most-influential books in the Serbian literature in the decade 1985-1995.
Then he constructed an appropriate hermeneutic procedure of interpretation and understanding of
a documentary meaning of content and form of these literary works. Finally, he has reached the
following findings: contemporary Serbian literature is really absorbed in history (because history still
constitutes the contemporary social life in Serbia and in the Balkans in general); contemporary
Serbian literature is occupied with unmasking of Yugoslav communist totalitarianism, so it is
unambiguously – anticommunist; it is, almost without exception, anti-war oriented; the most-
influential books of contemporary Serbian literature involve nationally or civic oriented world-view;
it is possible that nationally oriented literary works (although they are mostly not militant), wrapped
as a rule in traditionalistic realistic “closed” form, could have influenced - in a corresponding political
use - the articulation of the Serbian national and nationalistic consciousness; civic oriented works,
wrapped in an “open” modern or post-modern form, at this moment, could not - although they
deconstruct national myths and stereotypes - neutralize the effects of the nationally oriented works; it
is because in Serbia the audience predominantly communicate with a literary content (which is
realized as a testimony of historical facts) and not with a literary form (which is a holder of artistic
value and a “moderator” of any content). Therefore, the educational and cultural policy needs a long-
term program of cultivating the taste through the form of authentic works of art, which could
recommend civic, tolerant and intercultural Serbia to the democratic world - both in a literary, cultural
and even political sense.
Serbian literature quite legitimately - as any literature in general - absorbs its mythological
heritage, and plays quite legitimate role in the process of constructing the Serbian national identity as
a kind of “epic identity” (during the 19th century). Contemporary Serbian literature, especially in civic
oriented works, discusses and deconstructs the epic-mythological foundations of the national
consciousness and national stereotypes. What is quite problematic is the tendentiousness in some
nationally oriented literary (rather sub-literary) works that allow - with their own non-transformed
ideological content and a populist literary manner - to be nationalistically instrumentalized. What is
quite non-legitimate is an ideological reconstruction and political use of the literary mediated myths,
the anachronistic epic identity, the motif of the Serbian people as the eternal victim and the historical-
political maps.
However the above-mentioned findings might be estimated, the experience has taught us that
any general conclusion concerning contemporary Serbian literature as a whole is not recommendable.
These findings might support specific judgments on national and, probably, nationalistic tendency of
a single literary or sub-literary work and those on possible extra-literary responsibility of their authors
- of course beyond a politically profitable stereotype of a collective guilt. Any judgment concerning
political and military actions inspired or allegedly inspired by nationalistic ideology involved in some
literary works does not belong to the scientific research of this kind.
196 Summary
Beleška o autoru
Dragan Žunić rođen je 1952. godine u Šapcu. Doktorat socioloških nauka stekao je na
Filozofskom fakultetu u Nišu, gde je i danas profesor Sociologije umetnosti (na Studijskoj grupi
Sociologija) i Sociologije kulture i umetnosti sa kulturnom istorijom Srba (na Studijskoj grupi
Anglistika). Objavio je više desetina naučnih radova, studija, rasprava i članaka iz oblasti estetike,
sociologije kulture i sociologije umetnosti, i četiri knjige: Estetički humanizam (1988), Likovi oblika:
fragmenti o umetnosti (1991), Svakidašnji ukus: kritika moći sviđanja (1994), Sociologija umetnosti
(1995).
About the author

Dragan Žunić was born in 1952. He gained his PhD in sociology from University of Niš in
1984. He is a professor of Sociology of Art (Faculty of Philosophy - Department of Sociology) and
Sociology of Culture and Art with Cultural History of the Serbs (Faculty of Philosophy - Department
of English). He has published articles in the field of aesthetics, sociology of culture and sociology of
art, and four books: Aesthetic Humanism (1988), The Shapes of Form: Fragments on Art (1991),
Quotidian Taste: Critique of Liking (1994), Sociology of Art (1995).

Nacionalizam I Književnost - Srpska Književnost 1985-1995 (PDFDrive) PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Nacionalizam I Književnost - Srpska Književnost 1985-1995 (PDFDrive) PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Srpska književnost 1985-1995

OPEN SOCIETY INSTITUTE Open Society Institute

Research Support Scheme

I.1. Nacionalizam i Književnost: Metodološke propozicije

Ich spreche von der meinen,

I.2. Dobar i Loš Nacionalizam?

Dakle, u skladu sa gornjim opredeljenjem, mislim da je protezanje pojma nacionalizma na

II Kritika Srpske Književnosti

II.1. Nacionalna Književnost i Nacionalni Identitet

2. Romantizam i nacionalni identitet

svojim socijalnim i potencijalnim vaspitno-obrazovnim efektima. Nevolja je i u ovom slučaju što su

3. Noviji radovi o identitetu srpske književnosti

i konfesionalne nacionalizme”, pa su uz nedostatak “organizatorne inteligencije, sa suviše

i stvaranjem. Golgotstvo majke Jugovića to je vidovdanstvo Srpskog Naroda…”. (60/61) Naravno, to

filozofija Golgote” možda bi se moglo pokazati samo u naknadnim vidovdanskim interpretacijama,

II.2. Sociološka Dimenzija Kontroverze o Nacionalizmu u Srpskoj Književnosti

Aleksandar Tišma, dobrovoljni i privremeni izgnanik, nemoćan - prema sopstvenom priznanju -

razgolićavanje i ignorisanje ratnohuškačke propagande. Autorica ocenjuje da je u desetogodišnjoj

2. Prigovori srpskoj književnosti

2.1. Opsednutost nacionalnom istorijom

2.2. Dvosmislenost nacionalne mitologije

zloupotrebljen. “A u dvoznačnosti (Zweideutigkeit) srpskih mitova, koji se ovde ispituju, postoji ne

ubio austrijskog prestolonaslednika - u doslovnom prenošenju mita u delo”. Vidovdan je, od

o književnosti: Skerlićevo kritičko ispitivanje sklonosti srpskih romantičara prema hajdučiji;

Ostalo je tako da kosovske pesme, prema svome poreklu iz pagansko-plemensko-patrijarhalnih

2.3. Pseudo-literarni populizam

na tradicionalnu predstavu pisca-proroka i pisca-mudraca, pa je svojom “neskrivenom

i opreznu, “budnu svest srbijanskog seljaka” o problematičnosti oslobađanja vansrbijanske braće,

2.4. Politička samo-instrumentalizacija književnosti

u “nacionalističke patriote”, kao i kriterijumi njihovog razlikovanja od nacionalno i patriotski

3. Nacionalizam - sociološke konstante

Obično se smatra - a za to ima i dosta empirijskih potvrda - da su potlačene klase po pravilu

i udvorištvo spram belosvetskih finansijera; najzad, pobijanje optužbi katkad počiva na

II.3. Vučja Književnost: Tradicionalni Motiv Vuka u Srpskoj Književnosti

Četiri će ocila znati sine

Nosi je nekuda uvis

Od vučje to zavisi gladi

Dobre tvoje plamene pouke

Raduj se vučji pastiru

Lajete lajete lajete

U dumači mojoj pirovali vuci...

A jutro boso ko tigrova šapa

U mekoti mahovine nicale su gljive

vukovi će doći, vukovi će doći...

Čovek često vidi samo jednu boju

Sličan grkljanu koji ovo peva.

svrhu u tipičnom vanliterarnom delovanju, tj. u paraknjiževnoj recepciji (podržanoj anahronim

III Najuticajnije Knjige Srpske Književnosti 1985-1995: Tumačenje Smisla

III.1. Najuticajnije Knjige Srpske Književnosti 1985-1995.

Miodrag Bulatović, Gullo gullo (40.000)

1988: nagrada nije dodeljena

III.2. Tumačenje Smisla

1. Problem hermeneutičkog pristupa: opšte napomene

i objektivira se u njima, i, eventualno, povezivanje sa odgovarajućom referentnom kulturnom,

2. Razumevanje smisla - izvođenje tumačenja

2.1. Danko Popović: Knjiga o Milutinu (1985)

2.2. Milorad Pavić: Hazarski rečnik (1984)

2.3. Danilo Kiš: Grobnica za Borisa Davidoviča (1976)

2.4.Dobrica Ćosić: Grešnik (1985)82

2.5. Dobrica Ćosić: Otpadnik (1986)

2.6. Dobrica Ćosić: Vernik, 1-2 (1990)

2.7. Milorad Pavić: Predeo slikan čajem (1988)