Универзитет у Нишу

Факултет заштите на раду у Нишу

Предмет: Правни основи заштите

Семинарски рад

ПРАВНИ АКТИ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Ментор: Студент:

Др Александра Илић Петковић Филип Ристић 16 150

Ниш, 2018.
 Садржај

УВОД..........................................................................................................................................1

1. ПРАВО ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ................................................................................................2

1.1. Принцип непосредне примене и директног дејства.....................................................3

1.2. Принцип наднационалности, односно примат над националним правима држава

чланица.......................................................................................................................................4

2. ПРАВНИ АКТИ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ.................................................................................5

2.1. Примарно законодавство...............................................................................................5

2.1.1 Оснивачки уговори.......................................................................................................5

2.1.2. Међународни споразуми.............................................................................................6

2.2. Секундарно законодавство Европске Уније.................................................................7

2.2.1. Правилници / уредбе...................................................................................................7

2.2.2. Упутства / директиве...............................................................................................9

2.2.3. Одлуке........................................................................................................................11

2.2.4. Препоруке и мишљења.............................................................................................12

2.3. Неписани извори правних аката...................................................................................12

2.3.1. Општа правна начела..............................................................................................12

2.3.2. Правни обичаји.........................................................................................................13

3. УСКЛАЂИВАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ ЗАКОНОДАВСТВА СА ПРАВОМ ЕВРОПСКЕ

УНИЈЕ......................................................................................................................................13

ЗАКЉУЧАК.............................................................................................................................16

Литература...............................................................................................................................17
 УВОД

Европска унија се карактерише наднационалним правним системом, што

представља директну последицу економских и политичких интеграција ЕУ. Развој
јединственог економског простора и Заједничког тржишта захтевају интегрисани правни
систем, посебно у околностима сукобљавања различитих закона и спорова који су везани
за њихова тумачења. У односу на стандарде било које светске међународне организације,
европски правни систем има изразито супернационалан карактер.

Правни поредак Европске уније настао је из: примарног законодавства,

секундарног законодавства и праксе Европског суда правде. Европска унија се темељи на
Оснивачким уговорима и то: Уговору о Европској унији и Уговору о функционисању
Европске уније. Унија се заснива на вриједностима поштовања људског достојанства,
једнакости, слободе, демократије, владавине права, поштовања људских права и права
мањина. Уговор о Европској унији и Уговор о функционисању Европске уније, као и
Уговор о Европској заједници за атомску енергију, заједнички се називају „право
Европске уније“.

У раду ће детаљно бити објашњен појам права Европске уније, врсте правних аката
који се користе у Европској унији као и начин на који се усаглашује национално
законодавство са законодавством Европске Уније.
 1. ПРАВО ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Право које се стварало у оквирима Европских заједница (раније Европске

економске заједнице, Европске заједнице за угаљ и челик и Европске заједнице за атомску
енергију) је дуго времена називано „право Европских заједница“

Постоје бројне дилеме око карактера правног система Европске уније, односно, да
ли се ради о међународном праву једне међународне организације (ЕУ), да ли се ради о
двојном карактеру правног система ЕУ са елементима међународног и националног права,
или се ради о sui generis, тј. о специфичном правном систему.1

Схватање о претежно међународно-јавноправном карактеру комунитарног правног

система се заснивало на традиционалном приступу по коме се овај правни систем базира
на међународним уговорима о оснивању Европских заједница између независних држава
оснивача. Али, овом приступу недостаје објашњење о улози институција које су створене
овим међународним уговорима. На те институције су државе – оснивачи пренеле део
својих суверених овлашћења, нарочито у области економије. На овај начин су створени
посебни комунитарни органи који имају посебна овлашћења, а прописи које ови органи
стварају нијесу типични прописи међународног јавног права, јер они имају примат над
националним правима држава чланица.

Дакле, главне особине правног система Европске уније су:

- Принцип непосредне примене и директног дејства и

- Принцип наднационалности, односно примат над националним правима држава
чланица.

Из наведеног произилази да је правни систем ЕУ sui generis, и стално је у процесу

трансформације. Институције ЕУ посједују самостална правна овлашћења и стварају
правни систем ЕУ.

1
Чавошки, А., Правни и политички поредак Европске уније, Правни факултет Универзитета УНИОН,
Београд 2006. стр. 55.
 Основна карактеристика која разликује правни систем ЕУ од класичних
међународних организација јесте чињеница да су државе оснивачи пренеле део суверених
надлежности на институције ЕУ.

Тендеција је да се пренос суверенитета држава чланица на органе ЕУ шири на све

већи број области, па тако комунитарне институције добијају аутихтона правна
овлашћења да регулишу различите области привредног живота и области заједничке
вањске политике.

1.1. Принцип непосредне примене и директног дејства

Овај принцип представља једну од основних карактеристика правног система

Европске уније. Он подразумева да прописи комунитарног права стварају права и обавезе
директно према органима ЕУ, државама чланицама, као и према њиховим грађанима.
Права и обавезе настале комунитарним прописима се примењују директно и без
интервенције националних органа власти држава чланица. Дакле, правилници, прописи и
одлуке се примењују директно на територији држава чланица ЕУ, без обавезе њиховог
уношења у националне правне системе, што значи да их није потребно ратификовати.

Принцип директне примене значи аутономсност комунитарног права у односу на

националне прописе држава чланица ЕУ. Државе чланице Уније су прихватиле принцип
директне примене, јер он омогућава једнообразну примену права комунитарног права и
њихово униформно тумачење од стране Европског суда правде. На овај начин је
обезбеђена правна сигурност и владавина права на територији свих држава чланица. Ово
је изузетно битно због стварања јединственог тржишта, на коме функционишу четири
основне слободе: слобода кретања роба, капитала, услуга и радне снаге.

Једнообразна примена комунитарних прописа подразумева и прилагођавање

локалним специфичностима држава чланица, али само до мере очувања функционисања
основних принципа јединственог тржишта. Тако се у случају доношења директива
државама чланицама дозвољава да изаберу методе примене комунитарних упутстава, док
уредбе и одлуке не остављају такву слободу прилагођавања државама чланицама у
њиховој непосредној примени.
 Практични значај директне примене комунитарних правила је изузетно значајан и
за појединца, који има право да се позове на одређено правило директно пред својим
националним судом. На овај начин економске слободе јединственог тржишта ЕУ су
правно брањива овлашћења и за правни и за физичка лица са територије ЕУ пред
националним судовима држава чланица. Због тога принцип непосредне примене
представља један од стубова правног система ЕУ.

Иначе, комунитарна норма мора бити јасна и прецизна, што значи да не сме
остављати могућност за различита тумачења од стране држава чланица и институција ЕУ.
Код директног дејства разликује се тзв. вертикално дејство, које подразумева да се
појединац пред националним судом може позвати на комунитарни пропис против државе
чланице. Постоји и тзв. хоризонтално директно дејство, које подразумева да се појединац
може позвати на комунитарне норме пред националним судом против другог појединца.

1.2. Принцип наднационалности, односно примат над националним правима држава

чланица

Правни систем ЕУ, тј. комунитарни прописи имају предност над националним
правима држава чланица, а то су: одредбе оснивачких уговора, секундарно комунитарно
законодавство у које спадају одлуке, уредбе и упутства, међународни споразуми и општи
принципи комунитарног права. Обавезујућа снага правног система ЕУ простире се на све
нивое националних норми (уставне, регионалне, локалне). У случају усвајања
националног прописа супротног комунитарном правилу, или код примене националних
мера које крше комунитарне прописе, национални законодавац мора укинути такве
националне мере и прописе.

Приоритет комунитарног права потврђен је одредбама члана 189. Уговора о

оснивању Европске економске заједнице (ЕЕЗ), формулацијом да су уредбе обавезујуће и
директно примењљиве у свим државама чланицама.

Принципом примата комунитарног над националним правом држава чланица Уније

обезбеђује се једнообразна примена правног система ЕУ у свим њеним чланицама. Без
овог принципа би било угрожено функционисање институција ЕУ. Правна последица
принципа примата комунитарног права огледа се у случају њеног сукоба са националном
нормом. Чак и у случају кад је национална норма донесена после комунитарне, долази до
њеног укидања ако постији колизија са комунитарним прписом. Дакле, ни један
национални пропис не може бити донијет ако је супротан комунитарним правилима

2. ПРАВНИ АКТИ ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

Правне тековине ЕУ обично се деле на две, односно три велике области, тј. говори
се о трима изворима права ЕУ.

2.1. Примарно законодавство

Примарно законодавство ЕУ обухвата:

1. Оснивачке уговоре који представљају камен темељац формирања и функционисања

Европске заједнице (касније Европске уније) и

2. Међународне споразуме који обухватају2:

 конвенције између земаља чланица ЕУ,

 споразуме ЕУ са трећим државама (нечланицама) и

 споразуме ЕУ са међународним организацијама.

У стварању примарног комунитарног законодавства учествују све чланице ЕУ, као

и комунитарне (наднационалне) институције на основу сопствених правних овлашћења.
Европска унија, као субјект међународног права, поседује уговорне способности
закључивања споразума са трећим земљама и међународним организацијама.

2.1.1 Оснивачки уговори

Оснивачки уговори обухватају три конститутивна уговора. Подсетимо се да су

оснивачки уговори више пута мењани и допуњавани. Статути о оснивању Европске
инвестиционе банке (European Investment Bank-EIB) и Европске централне банке
(European Central Bank- ECB) такође чине саставни део оснивачких уговора и имају статус

2
Маџар Л., Пословање са Европском унијом, Београд, 2015. стр. 2.
примарног законодавства ЕУ. У саставни део оснивачких конститутивних уговора спадају
и извесне, касније донете, конвенције.

2.1.2. Међународни споразуми

Међународни споразуми обухватају, најпре, конвенције између држава чланица

ЕУ, као и споразуме ЕУ са трећим државама и међународним организацијама. Када је
реч о конвенцијама, треба истаћи да се оне закључују између чланица ЕУ са циљем
међусобног омогућавања права држављанима чланица у погледу следећих питања3:

1. Избегавања двоструког опорезивања,

2. Узајамног признавања трговачких друштава и
3. Поједностављења поступка узајамног признања и извршења судских и арбитражних
одлука.

Како је примена конвенција у земљама чланицама ЕУ била ограничена препрекама

услед дуготрајних поступака ратификације5, тако су временом оне изгубиле на значају у
пракси.

Споразуми ЕУ са трећим државама обухватају:

1. Споразуме о придруживању (асоцијацији) држава нечланица – укључују интензивну

економску сарадњу са извесном трећом државом, финансијску подршку ЕУ држави
нечланици (из структурних фондова ЕУ), као и дугорочан оквир уговорене сарадње;

2. Споразуме о сарадњи са трећим државама - који су, у односу на споразуме о

придруживању, мање захтевни по интензитету економске сарадње. ЕУ је, такве
споразуме о кооперацији, потписала са Израелом, земљама Магреба, као и са земљама
Машрека и

3. Трговинске споразуме са трећим државама, групама држава или међународним

организацијама - који се односе на трговинску политику и царине. Један од
најважнијих трговинских споразума огледа се у Споразуму о оснивању Светске
трговинске организације (World Trade Organization-WTO). У остале мултилатералне
3
Пајевић М., Приручник за превођење правних аката Европске уније, Канцеларија за европске интеграције,
Београд, 2013. стр. 10
 трговинске споразуме ЕУ спадају: Општи споразум о царинама и трговини (General
Agreement on Tariffs and Trade-GAAT), Споразум о трговинским аспектима права
интелектуалне својине (Trade-Related Aspects of Intellectual Property Rights-TRIPS) и
др.

2.2. Секундарно законодавство Европске Уније

Секундарни извори права ЕУ су законски прописи опште примене које су развиле

институције ЕУ у оквиру овлашћења која су им поверена Оснивачким уговорима.

Секундарно законодавство је ништаво ако је у супротности са оснивачким

уговорима.

Секундарне изворе права чине:

 правилници/уредбе,
 упутства/директиве,
 одлуке,
 препоруке, и
 мишљења Европске заједнице.

2.2.1. Правилници / уредбе

Од целокупног законодавства ЕУ, правилници/уредбе највише продиру у правни

систем држава чланица и аутоматски постају његов саставни део. Према члану 249
Уговора о оснивању ЕЗ, Европски парламент заједно са Саветом Европске уније, сам
Савет ЕУ и Европска комисија доносе правилнике у одређеним случајевима.

Правилник има општу примену, обавезујући је у својој целости и непосредно се

примењује у државама чланицама, попут закона који доноси Народна скупштина.
Правилници важе на територији свих држава чланица независно од чињенице да ли су све
гласале "за" дати правилник. Државе чланице нису овлашћене да примењују правилнике
само делимично или да бирају који ће део правилника применити а који не. Чланицама је
такође забрањено да потврђују правилнике или њихово важење. Оне не смеју доносити
нова правила, нити дозволити непримењивање правилника.
 Будући да правилник може уредити неку материју на општи начин, може се јавити
потреба за додатним, домаћим правним мерама ради његовог спровођења, нпр.
прописивање казне за непоштовање правилника.

Постоје две врсте правилника у односу на њихову примену у државама чланицама:

 правилник који аутоматски постаје део правног система државе чланице, без потребе
увођења додатних мера;

 правилник који детаљно поставља циљеве које треба постићи, али налаже чланицама
да донесу своје правне акте како би се осигурала потпуна примена правилника.
Овакви правилници су у суштини упутства.

Фазе примене правилника ЕУ су4:

1. одређивање тела надлежних за примену правилника;

2. одређивање приоритета у доношењу нових закона, ако их има (нпр. увођење казни,
одређивање надлежне установе);
3. састављање распореда доношења закона;
4. израда административних упутстава и поступака за надлежне установе;
5. консултовање других Владиних агенција и интересних група (нпр. увозника и
извозника, великих индустријалаца, удружења за заштиту животне средине) којих се
тиче дотични правилник;
6. припрема одговарајућег законодавства, с тим да може да буде усвојено и касније
7. обезбеђивање потребног људства и капацитета;
8. организација обуке за запослене;
9. обавештавање привредника и предузећа о томе шта се од њих тражи;
10. припрема одговарајућих докумената, образаца и потврда;
11. надгледање спровођења закона и других прописа након приступања Унији и, по
потреби, обавештавање других држава чланица и Европске комисије.

4
Трбовић А., Како усклађивати домаће прописе са правним тековинама Европске Уније, Београд, 2015. стр.
25.
 Правилници ЕУ ће имати непосредну примену у Србији када она постане
пуноправни члан ЕУ. Из тог разлога, иако државе чланице не морају и чак не смеју да
уводе правилнике ЕУ у свој правни систем, државе које теже чланству у ЕУ као што је
наша једино имају могућност да правилнике уведу у свој правни систем доношењем
прописа са сличном или истом садржином.

У току процеса придруживања, правилници који су тренутно на снази у ЕУ, морају

бити преведени. Званично објављивање је непотребно пре приступања Унији. Када Србија
постане члан ЕУ и српски језик постане званични језик ЕУ, правилници ће бити доступ'
ни у верзији на српском језику

Службеног листа ЕУ. Такође, предлагач закона мора да избегава буквално

преписивање правилника у домаћи правни систем. Потребно је обезбедити да обавезе и
норме које одређени правилник носи, буду веродостојно унети у домаћи правни систем.
Текст прописа мора бити штоближи тексту правилника ЕУ. У супротном, ако након
прикључења Европској унији домаћи закон и правилник ЕУ буду у супротности, може
доћи до проблема приликом примене и покретања тужбе пред Европским судом правде.
Нејасноће се могу појавити у погледу избора одредби које треба применити у
појединачном случају, нарочито ако се одредбе могу тумачити на различите начине или
ако је правилник измењен, а домаће законодавство које се односи на исту материју, стоји у
супротности са тим променама.

2.2.2. Упутства / директиве

Према члану 249 (2) Уговора о оснивању ЕЗ, упутство / директива описује циљ који
је обавезан задржаве чланице и рок за његово постизање (увођење одређене забране,
промена стандарда и сл.), али је у надлежности држава да одаберу облик и начин
постизања тог циља. Државе чланице имају слободу избора најповољнијег начина
примене (процедурална дискреција) и слободу избора садржине (материјална дискреција).

За разлику од правилника, упутства у правни систем мора увести домаћи надлежни

орган (спроводе се кроз домаће прописе).
 Упутство је, уз правилник, најважнији правни инструмент ЕУ. Оно представља
компромис између потребе за уједначеним законодавством унутар Заједнице и потребе да
се задржи што већа могућа разноликост правних система држава чланица.

Циљ упутства је приближавање законодавстава, а не изједначавање закона, као што

је то случај са правилницима. По својој апстрактној природи, упутства подсећају на законе
у материјално'правном смис' лу речи, а по томе коме су упућена, с обзиром да то могу
бити само државе чланице, подсећају на прописе међународног права. Међутим, како за
њихово спровођење није потребна потврда (ратификација), упутства, као и правилници,
представљају посебне, sui generis акте права ЕУ.

Са становишта процеса усклађивања, упутства представљају нај' значајнији

инструмент права ЕУ. За ово постоје два разлога. Први је сама природа упутстава а други
је чињеница да је највећи број секундарних извора права ЕУ донет у облику упутстава.
Отуда се може претпоставити да ће највећи део домаћих прописа бити усклађиван 11
управо са решењима из упутстава.

У случају неспровођења упутства могу бити повређена не само права правних и

физичких лица, већ се може довести у питање и основна сврха њиховог доношења:
оствари' вање заједничких циљева. Стога је било потребно створити или омогућити
посебан систем заштите тако повређених субјективних права и обезбедити делотворан
начин њиховог спровођења. Суд правде је, са тим циљем, осмислио два начела: начело
непосредног вертикалног дејства упутстава и начело одговорности државе због
неспровођења упутстава.

Упутства по правилу немају непосредну примену (потребно их је пренети у домаћи

правни систем), али под одређеним условима имају непосредно дејство (појединац се
може позвати на њих пред домаћим судовима). Ти услови су следећи :

 држава чланица није увела упутство у прописаном року,

 одредбе упутства су довољно јасне, неусловљене и прецизне,
 упутство даје права држављанима државама чланица
 Пропис којим се уводи упутство не мора дословце да понавља одредбе упутства,
нити да прати његову структуру. Међутим, он мора јасно одредити која су то права и
обавезе која се лицима дају и да створи оквир за пошто1 вање ових права и обавеза. Што
је упутство неодређеније то је остављена већа слобода властима држава чланица
приликом његовог спровођења.

Најважније за усклађивање закона са упутством је детаљно проучавање текста

упутства, јер он садржи различите одредбе од којих неке уводе обавезе за државе чланице,
а неке су техничког карактера и не морају се уносити у домаћи правни систем.

Оперативне одредбе које описују задатак који се држави поставља се морају што
прецизније пренети у домаће прописе. Ове одредбе се морају проучити да би се утврдило
да ли захтевају потпуно усклађивање или само приближавање.

Одредбе које не одређују прецизно задатак који се држави поставља не морају бити
уведене у домаће законодавство, већ служе као водич државама чланицама у процесу
спровођења. Такве одредбе одређују временски период и дају упутства за спровођење
(нпр. уводе обавезу обавештавања Комисије о напретку и др.).

2.2.3. Одлуке

Одлуке су појединачни административни акти који обавезују само оне којима су

упућене, након што су им саопштене. Могу бити упућени државама, правним и физичким
лицима. Будући да у потпуности обавезују, одлуке могу имати непосредно дејство на оне
којима су упућени. Одлуке Комисије и Савета у којима се утврђује новчана обавеза
лицима, осим државама, представљају извршне одлуке. Једино у случајевима када су
одлуке упућене државама, правна и физичка лица се на њих могу позивати тек када их
државе уведу у своје законодавство. Међутим, чак и тада поступак провођења одлука не
даје право државама чланицама да доносе усклађене прописе, већ појединачне правне акте
једнообразне правне садржине који у свему морају одговарати одлукама.

Према правном дејству, одлуке се могу поделити на извршне, управне и квази

судске.
 2.2.4. Препоруке и мишљења

Препоруке и мишљења спадају у групу правно необавезујућих аката (осим према

Уговору о оснивању Европске заједнице за угаљ и челик) и по томе се суштински
разликују од претходних аката.

Препоруке и мишљења не представљају правне акте у ужем смислу речи, већ

пре"корисне смернице". Међутим, домаћи судови их морају узети у обзир у поступку
тумачења и примене домаћег права. Осим тога, у поступку доношења обавезних аката
секундарног законодавства, прописана је обавеза надлежног тела ЕУ да прибави
мишљење и да га наведе у самом акту. Исто тако, мишљења и препоруке Комисије и
Савета врше, зависно од предмета, и одређени политички утицај на оне којима су упућени.

2.3. Неписани извори правних аката

У неписане изворе правног система ЕУ спадају:

1. Општа правна начела и

2. Правни обичаји.

2.3.1. Општа правна начела

Општа правна начела представљају елементарне норме и вредности које треба да

поштује сваки правни поредак. С обзиром да општа правна начела имају већу правну
снагу у односу на секундарне комунитарне норме, ови правни принципи чине један од
најбитнијих извора правног система ЕУ.

Европски суд правде је, услед непотпуности примарног и секундарног

законодавства, у својим пресудама и плодотворној пракси стварао нова правна начела.
Државе чланице су прихватиле ова начела јер се заснивају на појмовима правде и
пожељним вредносним категоријама. На овај начин је Европски суд правде крајње
прагматично попуњавао постојеће правне празнине у комунитарном праву, што чини и
данас.
 Захваљујући општим правним начелима, Европски суд правде обезбеђује
владавину права у оквиру ЕУ. Међу најзначајнијим општим правним начелима се
издвајају5:

1. заштита људских права и слобода,

2. начело једнакости (недискриминације),

3. начело пропорционалности,

4. начело правне сигурности и

5. начело да, у случају кршења комунитарног права, одговорност лежи на чланицама ЕУ.

2.3.2. Правни обичаји

Правни обичаји такође спадају у неписане изворе комунитарног права. Они

обухватају праксу која се дуго понавља, и која је као таква прихваћена и правно
установљена. Улога правних обичаја се огледа у измени или допуњавању примарног и
секундарног комунитарног законодавства.

3. УСКЛАЂИВАЊЕ НАЦИОНАЛНОГ ЗАКОНОДАВСТВА СА ПРАВОМ

ЕВРОПСКЕ УНИЈЕ

У савременој правној теорији постоји видљива недоследност у погледу значења

појма „хармонизација'' (harmonization), „усклађивање'' и у погледу његовог разграничења
са сродним појмовима као што су „унификација'' (unification), „апроксимација''
(approximation), „координација'' (coordination) и др. Теоријски се може повући разлика
између појмова „уједначавање'' и „усклађивање'' права иако до уједначавања и
усклађивања долази преузимањем права.

Дакле, у оба случаја се користи метод преузимања права, разлика је у обиму

преузимања права, тако што је уједначавање (унификација) потпуно, док усклађивање
(хармонизација) „није потпуно преузимање страног права, већ преузимање оних правних
института чије присуство уклања битне разлике између тог и домаћег права''

5
Радовић И., Извори права Европске уније, Београд, 2016. стр. 70.
 Преузимање права као начин усклађивања права подразумева преношење
појединих правних правила, правних установа и решења из једног правног система или
међународног права у други правни систем, односно преузимање читавог правног система
из једне културе у другу. Преузимање права на овај начин се у стручној литератури
означава појмовима „рецепција права'', „трансфер права'', „правна трансплантација'', и
другим појмовима.

Изјава о усклађености нацрта закона, другог прописа или општег акта са

прописима Европске уније представља писану изјаву органа или организације државне
управе надлежне за израду и предлагање одређеног нацрта или предлога закона, другог
прописа или општег акта, којом се даје оцена нивоа усклађености нацрта одређеног акта
са прописима Европске уније. Изјава о усклађености представља обавезни део свих нацрта
закона који дотичу релевантне области права Европске уније. Саставља се на основу
табеле упоредног прегледа који би требало да пружи преглед усклађености одредби
домаћег прописа са релевантним одредбама из права Европске уније. У изјави се мора
навести или упутити на релевантни правни акт Европске уније и дати оцена нивоа
усклађености нацрта правног акта са њиме (усклађен, делимично усклађен, није усклађен),
а такође се морају навести и разлози у случају да усклађеност није у потпуности
постигнута, као и орјентациони рок до када ће се усклађеност постићи. Ако нацрт закона,
другог прописа и општег акта не прати Изјава он се не упућује у даљи поступак и враћа се
предлагачу на дораду.

Изјаву о усклађености прати упоредни преглед подударности одредби нацрта акта

са правом Европске уније. Упоредни преглед подударности представља детаљну анализу
одредби нацрта домаћег правног акта, дату у форми табеле у којој су анализиране одредбе
нацрта домаћег правног акта, који се предлаже уз нацрт прописа. Европска комисија
користи тзв. Screening метод да верификује да ли су прописи држава кандидата
компатибилни са захтевима Европске уније и где је потребно усклађивање прописа ако
нису компатибилни. Овај метод обухвата обостране експертске анализе свих поглавља
права Европске уније, које резултирају као свеобухватна упоредна анализа сличности и
разлика између прописа државе кандидата и Европске уније.
 Право Европске уније се може увести у правни систем Републике Србије методом
преношења или методом преформулисања. Преношење може бити копирање правног
текста реч по реч у национални пропис. Предности овог метода су релативна
једноставност и прецизност обавезе наметнуте прописом Европске уније. Мана је могућа
нејасна и страна терминологија, што доводи до неразумевања прописа, јер „...
пресађивање и најуспешнијих модела са стране има мало изгледа за успех.'' 6 Међутим
данашња тенденција усаглашавања захтева, поред осталог, и брисање неких националних
специфичности, али не свих, јер потпуно усклађивање би могло значити супротност неким
од основних принципа модерног друштва.

Опште је правило да се примењује метод преформулације, али је остављено

земљама кандидатима да саме о томе одлуче. Преношење се као метод препоручује само
код врло дугих и врло стручних текстова, као што су неки правилници. Управо од самог
прописа зависи који ће од ових метода за уношење у национални правни систем бити
одабран. Но свакако треба рећи да је могућно и комбиновање ових метода, у неким
ситуацијама можда као најадекватнији начин усаглашавања права Републике Србије са
правом Европске уније.

6
Петрушић Н., Право Републике Србије и право Европске Уније, Правни факултет, Ниш, 2009. стр. 295.
 ЗАКЉУЧАК

Примарно законодавство ЕУ обухвата:

1. Оснивачке уговоре који представљају камен темељац формирања и функционисања

Европске заједнице (касније Европске уније) и
2. Међународне споразуме који обухватају:
 конвенције између земаља чланица ЕУ,
 споразуме ЕУ са трећим државама (нечланицама) и
 споразуме ЕУ са међународним организацијама.

Такође, постоје неписани извори правног система где спадају:

1. Општа правна начела и

2. Правни обичаји.

Усклађивање права Републике Србије са правом Европске уније захтева поуздан

систем државне управе који ће бити способан да на адекватан начин примењује преузете
прописе. Правни оквир је важан иструмент управљања друштвеним променама и обухвата
не само доношење закона и других прописа већ и њихову примену и надзор над
применом. Атмосфера законитости и владавине права управо се на тај начин ствара.
Реформа законодавног оквира захтева предузимање одређених мера при изради и примени
сваког закона. Законодавац мора при изради и примени сваког законског прописа, да
осигура предузимање следећих мера: анализа трошкова, која мора бити саставни део
сваког нацрта закона; анализа ефеката закона на процес будућег придруживања Србије
Европској унији; процене ефеката прописа пре њихове израде и након њихове
примене.Кроз извршавање закона и других општих аката Народне скупштине, Влада води
политику Републике Србије, надзире рад органа државне управе, усмерава органе државне
управе у спровођењу политике и извршавању закона и других општих аката и усклађује
њихов рад.
 Литература

1. Маџар Л., Пословање са Европском унијом, Београд, 2015.

2. Пајевић М., Приручник за превођење правних аката Европске уније, Канцеларија за
европске интеграције, Београд, 2013.
3. Петрушић Н., Право Републике Србије и право Европске Уније, Правни факултет,
Ниш, 2009.
4. Радовић И., Извори права Европске уније, Београд, 2016.
5. Трбовић А., Како усклађивати домаће прописе са правним тековинама Европске
Уније, Београд, 2015.
6. Чавошки, А., Правни и политички поредак Европске уније, Правни факултет
Универзитета УНИОН, Београд 2006.