О улози хришћанства данас

У време нарушених и изопачених духовних вредности, када је појам греха

изгубио своје стварно значење, када је употреба разума постала извор стреса, а заблуда
постала утеха духа, позвани смо да речју и делом подигнемо погажене духовне
принципе – истину, доброту и правду. Но, сведоци смо супротног процеса. Лажне
духовне реформације у којој религија добија негативну улогу. Уместо да наш народ
осведочи потребу за духовном реформом, она добија функцију опијума, који управо
угушује потребу за реформом човековог срца и карактера. Новија социолошка
истраживања показују да је већина људи почетком деведесетих година формално
напустила комунистичку идеологију и постала религиозна, али да је и даље задржала
стару, ауторитарну стаљинистичку свест коју је имала за време комунизма. Она и сада
тражи идоле, само не више у народним херојима, већ у хришћанским свецима. Улогу
коју је раније у људској свести имао командант Сава, данас је само заменио свети Сава.
Дежурни кривци за проблеме у друштву, виђени раније у непријатељима револуције,
дисидентима, данас су само замењени са припадницима верских секти. Већини је и
даље важније ко говори, а не шта је речено. И даље је важније питање коме припадаш,
него какав имаш карактер. Лјуди и даље живе грешно, али не више под плаштом
партијских интереса, већ под изговором религиозних и националних циљева.
Да ли је таква псеудо-реформација донела благослове нашем народу? Довољно је само
отворити новине, па видети повећање сваке врсте криминала. Духовно и морално стање
нације горе је него у време комунизма, и у време забране религије. То потврђује да
данас религија има погрешну функцију опијума за савест.
Да ли неко покушава да угуши свест о проблему своје душе опијајући се алкохолом,
атмосфером диско клуба, или религиозним доживљајем – то је свеједно. Истинска
религија треба човека да ослободи од оптерећености, а не да буде одговор на
оптерећеност; она треба да ослободи од фанатизма, а не да том фанатизму само
промени форму.
Да би то успела, она мора да проповеда узвишене критеријуме: Божији закон, десет
заповести – који ће укорити грех и фанатизам човековог срца. Међутим, популарност
данашње религиозности је управо у томе што она духовно и морално не обавезује.
Другим речима, она не захтева реформу побуда човековог срца.
Није важно да ли су твоји мотиви себични, охоли, самоправедни, није важно да ли си
телесан, осветљубив и свадљив – важно је да си ти за православље, а из каквих мотива
си за то, то није важно. Није важно да држиш Божије заповести, које захтевају реформу
срца, али зато држи обичаје и традицију, који морално не обавезују, већ само умирују
нечисту савест.
Људски обичаји никада не могу укорити себичност, охолост и телесност људског срца,
и зато су веома омиљени, они управо умирују савест човека пред његовим грешењем, и
помажу му да чини грех слободније и храбрије него да је атеиста. Без Божијег закона,
човек не може постати свестан самих грешних побуда: себичности, телесности,
охолости; па се тако не може ни покајати за сам грех. Он се каје само за последице
греха у својим непријатним осећањима: кривица, напетост, нервоза, брига, и својим
лошим поступцима: грубост, безобзирност, непромишљеност, док сам грех и даље
остаје у људском срцу.
Разуман позив Светог писма на доброту нема шта да покрене у окамењеном и грехом
окорелом људском срцу. Зато се таквом налогу додају појмови као што су традиција,
преци, национална и верска припадност, и њима се провоцирају самоправедни и
фанатични мотиви људског срца – охолост, понос и идолопоклонство.
Уместо да се човеково срце понизи признањем свог духовног сиромаштва – блажени су
сиромашни духом – и да од Бога прихвати дар његове праведности, оно, да би избегло
понижење, провоцира сопствене самоправедне пориве, и са њима излази пред Бога као
са неком препоруком. Тако добијамо усиљену помодарску религиозност, која се креће
од празног формализма до ватреног фанатизма.
Снага такве религиозности је у њеној толерантости према греху, и нетолерантности
према другачијем мишљењу. Но, прави верници ране хришћанске цркве, били су
клеветани, прогањани, мучени и убијани, па их то није омело да силом Јеванђеља
преплива тада највеће светско царство. Тадашња црква није имала прилику да слуша
веронауку у школама, али је имала јеванђеље у својим рукама. Није познавала сјај и
раскош велелепних храмова, али је познавала сјај и славу Христовог карактера. Није
имала политичку моћ у својим рукама, али је имала моћ и силу истине. Њени мученици
нису страдали за своју веру, већ за Христа. Нису умирали са хвалисавим узвиком "Нема
лепше вере од хришћанске!", већ са речима које су изражавале њихову искрену љубав
према непријатељу: "Господе, не узми им ово за грех." За разлику од данашњих
хришћана, они нису измишљали себи националне и верске непријатеље, већ су од свих
градили себи пријатеље. Када су упознали узвишену, и неукаљану правду Христовог
живота, добро су схватили да највећи непријатељ човечанства није негде споља, у
неком плаћенику из иностранства, него у злу човековог, сопственог срца. Борити се
против њега - то је јеванђеље. Све друго, све друго је политика.

Соња Савић