NAČINI DONOŠENJA ODLUKA U TIMU

Proces donošenja odluka u timu može da se posmatra u odnosu na dva

kriterijuma: utrošeno vreme i nivo učešća članova tima. Neophodno je da u raznim
fazama razvoja tima koristimo sve vrste odlučivanja jer svaki od načina može da bude
dobar i loš u zavisnosti od zadatka koji je ispred tima, od situacije u kojoj se tim nalazi i
od toga koliko vremena imamo za donošenje odluke.

Prvi način donošenja odluka je individualni ili autoritarni u kojem tim lider
samo saopštava odluku i na osnovu nje daje zadatke ostalim članovima tima. Najmanji
utrošak vremena i najmanje učešće članova tima. Ovo je dobar način odlučivanja kada
nema vremena za okupljanje tima i diskusiju, a odluka mora hitno da se donese. Za
posledice odluke odgovornost nosi donosilac odluke. U praksi se često dešava
zloupotreba ovakvog načina odlučivanja jer tim lider sam donosi odluke iako ima
mogućnost da okupi tim, a loše je i kada za loše posledice odluke ne preuzima
odgovornost već ih prebacuje na tim.

Drugi način odlučivanja zahteva malo više vremena i veće učešće članova tima.
Ovo je takođe individualni način odlučivanja, ali uz prethodne konsultacije sa svim
članovima tima. Ovo je dobar način odlučivanja jer na taj način tim lider poštuje ostale
članove, oni se osećaju važnim i baš kao tim. Nije dobro ono što se često dešava u praksi,
a to je da tim lider samo formalno i reda radi pita članove tima za mišljenje, a već je
doneo odluku. Kada tu njegovu manipulaciju shvate ostali članovi tima onda je to
razarajuće jer se od poverenja odlazi u krajnje nepoverenje i svi članovi tima se osećaju
prevarenim.

Treći način odlučivanja traži još više vremena i još veće učešće članova tima. To
je glasanje. Ovaj način odlučivanja se ne preporučuje u malim timovima jer su preglasani
članovi tima uvek nezadovoljni i nisu posvećeni ostvarenju cilja tima. Ako se neka
odluka donese rezultatom glasanja na primer 5:4, nakon toga oni koji su glasali protiv
stalno dovode u pitanje ciljeve rada tima. Dakle, u malim timovima odluke se donose
glasanjem samo kada ne može drugačije, kada je tim „zaglavljen“ zbog nedonošenja
odluke i koristi se za manje važne stvari.

Četvrti način odlučivanja je kompromis. Ovaj način odlučivanja traži još više
vremena i učešća članova, ali se preporučuje samo za privremene odluke. Razlog za to je
što se prilikom sklapanja kompromisa članovi tima uglavnom odriču nečega. Ukoliko se
svi članovi tima sve vreme rada tima nečega odriču, vremenom se svi osećaju kao
gubitnici i počinju rasprave u timu u vezi sa tim ko je više od koga popustio prilikom
postizanja kompromisa. To onda vraća tim u fazu nezadovoljstva tj. sukobljavanja.

Peti način odlučivanja je konsenzus. Konsenzus nije način odlučivanja u kojem

svi moraju u svemu da budu saglasni. Konsenzus je kada su svi saglasni u većini
najvažnijih pitanja vezanih za ostvarenje cilja zbog kojeg je tim formiran. Ovaj način
odlučivanja zbog mnogo vremena koje oduzima nije pogodan u fazi produktivnosti,
realizacije zadataka tima, ali je neophodan nalčin odlučivanja prilikom definisanja cilja ili
ciljeva tima. Dakle važno je da svi članovi tima budu saglasni prilikom definisanja cilja
kako ga ne bi kasnije tokom realizacije dovodili u pitanje.

Šesti način odlučivanja na prvi pogled ne liči na odlučivanje, ali to je način

funkcionisanja u timu kada su svi članovi tima na svojim zadacima, samostalno donose
odluke uz konsultacije sa ostalim članovima tima i o izvršenju odluka samo izveštavaju
tim lidera koji im je delegirao posao. Zadatak tim lidera da čuva tim od napada spolja, ali
i da u fazi kada se ciljevi tima ostvaruju razmišlja strateški i pred tim postavlja nove
ciljeve.

Pripremio Nebojša Andrić