Универзитет у Београду

Филозофски факултет
Одељење за социологију

Семинарски рад
Кривична дела на територији града Београда
током 1999. године

Менторка: др Слађана Драгишић Лабаш Студент: Коста Матић

Менторка: др Милана Љубичић Број индекса: СО16/47

Београд, 2019

1
 Садржај
Увод…………………………………………………………………………………….3
Преглед и упоредба статистичких података……………………………………...4
Теоријско разматрање………………………………………………………………..7
Закључак……………………………………………………………………………….9
Литература…………………………………………………………………………….10

2
 Увод
Тема овог рада биће у којој мери су вршена кривична дела против тела, живота и
имовине на територији града Београда током 1999. године и упоређивање добијених
резултата са подацима везаним за иста кривична дела у три године које су претходиле
1999. години и три године које су следиле након ње. Мотив за тему овог рада јесте да се
прикаже да ли и на који начин је НАТО агресија на Савезну републику Југославију
утицала на појаву криманала у нашем друштву. За просторни оквир истраживања узета
је територија Града Београда, дакле одређена административна област Републике
Србије, из тог разлога што се подаци за читаву територију земље од 1998. године не
могу сматрати валидним. То је проузроковано тиме што је Савезна република
Југославија након завршетка НАТО агресије изгубила скоро сваку институционалну
контролу над делом територије која се налазила под управом Аутономне покрајине
Косово и Метохија, а која је током 1999. године преузета од стране НАТО-а
(Северноатлантски савез) и снага Уједињених нација. Пошто наше државне
институције нису могле да прикупе податке са целе њене територије, определио сам се
да је боље узети одређени ужи део територије, место односно град. Избор је пао на
територију Града Београда из тог разлога што је у највећој мери репрезентативан
узорак и пример читаве државе с обзиром да је једино насељено место које тад бројало
више од милион становника, што су друштвене разлике у њему биле највеће, и што је
живот у њему у најбољој мери презентовао читаву епоху кроз које је прошло наше
друштво на прелазу из другог у трећи миленијум нове ере.

Каква је та епоха била и шта је друштво којем припадамо све искусило у њој?

Територијални распад Социјалистичке федеративне републике Југославије,

институционални распад унутар Републике Србије, санкције Савета безбедности
Уједињених нација, ратови који су се одвијали у непосредном окружењу читаву прву
половину последње деценије 20. века бацило је становништво наше земље у
сиромаштво, економску и егзистенцијалну несигурност. Основне норме и вредности
нашег друштва су биле пољуљане, пошто није постојала ниједна, државна или
друштвена, институција која није била растурена и која није постала дисфункционална,
и тиме у немогућности да одржава те вредности и норме или пак да вредносни систем

3
реформише и постави нови. Услед тога друштвена кохезија се смањила, циљ је био
преживети дан на било који могући начин. Многи су тако завршили на путу криминала
и у криминалном миљеу, који се први пут у нашем друштву приказао сасвим отворено,
тако да су грађани остали изложени свим његовим последицама и нуспроизводима.
Наравно да је и раније било пљачки, убистава и других кривичних дела али
институције су радиле на тај начин да то што брже санирају и што више да сакрију од
очију шире јавности чиме је у друштву владао осећај безбедносне сигурности. Због
урушавања институција, контрола је ослабила, а тиме је поље утицаја криминала ушло
у све поре друштва, па може се рећи и у свако домаћинство, чиме се осећај безбедносне
сигурности изгубио код људи. Све је из криминалног миљеа сад било видљиво, а због
урушавања економске и социјалне сигурности дошло је и до квантитавног увећавања,
чиме су се грађани сусрели са општим девијантним понашањем. У тој епохи 1999.
година јесте можда и једна од две најужасавајуће у том периоду ( заједно са 1993).
Разлог као што знамо јесу нове санкције и бомбардовање НАТО алијанске које је
трајало 78 дана током Марта, Априла, Маја и Јуна те године. Здраворазумски закључак
би нас наводио на то, да усред општег разарања већ сломљене државе и опште
егзистенцијалне несигурности у најбруталнијем облику, друштво би се употпуности
распало, сама стопа криминалитета и опште криминално и девијантно окружење би
прешле сваку горњу границу нормалног. Ипак подстакнут функционалистичком
теоријом друштва и радовима Е. Диркема, које ћемо касније образложити, као и
сведочанствима људи из мог примарног искуства, желео сам проверити како је
варијабла учесталости криминала реаговала на збивања током 1999. године. Горе
наведени временски оквир је узет из тог разлога што између 1999. године и година које
ћемо поредити са њом, у скоро свакој друштвено-економској димензији, нема
превелике разлике у стању, са изнимком тога да је опште ратно стање управо било у
1999. години.

Преглед и упоредба статистичких података

Дакле за потребе овог рада, коришћени су само подаци о броју пунолетних лица која су
правоснажно осуђена за кривична дела против живота и тела, као и за кривична дела
против имовине, на територији Града Београда.

Током 1996. године 294 лица су правоснажно осуђена за кривично дело против живота
и тела, а 1703 лица за кривично дело против имовине. У наредној 1997. години 304

4
лица су правоснажно осуђена за кривично дело против живота и тела, а 1705 лица за
кривично дело против имовине. У години која је претходила оној у коме су се грађани
Савезне републике Југославије нашли у непосредном ратном стању, дакле у 1998.
години, по евиденцији 330 лица је правоснажно осуђено за кривично дело против
живота и тела, а 2073 лица за кривично дело против имовине. Када погледамо ове
податке о броју правоснажних пресуда против пунолетних лица која су извржила
наведена кривична дела можемо увидети да је број лица у 1996. години и број лица у
1997. години скоро па идентичан поготово за кривично дело против имовине. У 1998.
години долази до пораста правоснажно осуђених лица која су извршила кривична дела
против живота, тела и имовине и то значајно. Повећање се посебно истиче за кривична
дела против имовине која је у 1998. години порасла за 21,58 %.

Сада ћемо погледати податке из година које су уследиле након периода ратног стања,
односно након 1999. године. На територији Града Београда у 2000. години број лица
која су правоснажно осуђена за кривично дело против живота и тела био је 358 лица.
Број правоснажно осуђених за кривично дело против имовине износио је 1767 лица.
Током 2001. године је правоснажно осуђено 388 лица за кривично дело против живота
и тела, а 2077 лица за кривично дело против имовине. У наредној 2002. години, број
лица која су правоснажно осуђена за кривично дело против живота и тела се повећао на
423, док се број лица правосудно осуђених за кривично дело против имовине повећао
на 2149. Видимо да се број лица осуђених за наведена кривична дела константно
повећавао у ове три године. Тако кад би упоредили податке из 2000. године са оним из
2002. године, дошли би до увида да се број правоснажно осуђених лица за кривично
дело против живота и тела повећао за 18,15 %, а за кривично дело против имовине за
21,61 %.

Сада ћемо погледати и податке из 1999. године и затим их упоредити са подацима из

горе наведених година. У 1999. години број са правоснажном пресудом за кривична
дела против живота и тела је износио 263 лица, а са правоснажном пресудом за
киривично дело против имовине је био број од 1494 лица. Оно што прво можемо
уочити јесте да је број лица осуђених, како за кривично дело против живота и тела тако
и оно против имовине, у 1999. години најмањи у овом временском оквиру, од 1996. до
2002. године. Број осуђених лица за ова кривична дела расте у временској дискрепанци
од три године које су претходиле 1999. години, и тако достиже свој врхунац у 1998.
години. Исто тако у три године које су следиле након бомбрдовања Савезне републике

5
Југославиј, број лица осуђених за иста кривична дела се такође повећавао и достигао
своју највишу амплитуду управо у последњој посматраној, 2002. години. У односу на
1998. годину, број осуђених лица у 1999. години је био мањи за 20,3 % што се тиче
осуђених за кривично дело против живота и имовине, а за чак 27.93 % мањи, што се
тиче броја лица осуђених за кривично дело против имовине. Када се подаци из 1999.
године упореде са подацима из 2002. године, која је година са највећим бројем
правоснажно пресуђених лица за ова кривична дела, можемо видети да је у 1999.
години број лица осуђених за кривично дело против живота и тела био за 37,83 %
мањи, а за кривично дело против имовине за 30,48 % мањи, него у 2002. години.
Поређењем података из 1999. године са оним из 1996. године, у којој је број
правоснажно осуђених лица за ове две врсте кривичних дела био најмањи после броја
из 1999., добијамо да је 1999. године број осуђених лица за кривично дело против
живота и тела био мањи за 10,55 %, а за кривично дело против имовине мањи за 12,27%
у односу на 1996. годину. Што се тиче поређења са подацима из 2000. године, у 1999.
години број лица правоснажно осуђених за кривично дело против живота и тела је био
мањи за 26,53 %, док је број оних лица правоснажно осуђених за кривично дело против
имовине био мањи за 15,5 % у односу на 2000. годину.

Ово су поприличне диференцијације, с обзиром да се ради о подацима временског

континума од само неколико година. Упечатљиво је да се 1999. година овде издваја из
овог временског континума тако што се у њој прекида континуирани раст броја
осуђених за ова кривична дела и то не само да се прекида већ долази и до пада. Након
ње, у следеће три године континуирани раст број осуђених лица је опет започео и
достигао врхунац у 2002. години. Наравно још боље би било да су евентуално узети
подаци из оног периода 1999. године док је трајало ратно стање али са друге стране
овако узети подаци за целу годину осликавају ефекат ратног стања на учесталост
криминала и непосредно након критичног периода. Дакле разлике се виде у обе врсте
наведених кривичних дела, а карактеристично је то што када се подаци из 1999. године
пореде са подацима из година које су јој претходиле, видећемо да је процентуално
израженије умањење броја лица осуђених за кривично дело против имовине него броја
лица осуђених за кривично дело против живота и тела. Што се тиче података из година
које су следиле након 1999. године, види се обрнута карактеристика. Процентуално је
била већа разлика у броју лица која су била осуђена за кривично дело против живота и
тела, него за кривично дело против имовине, односно у годинама након 1999. године,

6
процентуално се више увећавао број лица осуђених за кривично дело против живота и
тела.

Пошто смо утврдили да се подаци из 1999. године везана за број лица која су извршила
ова кривична дела поприлично разликује у поређењем са осталим годинама из тог
периода, у наставку ћемо покушати да образложимо зашто је баш ратно стање утицало
на такав однос.

Теоријско разматрање
Као што је споменуто у претходном делу овог излагања, покушаћемо да овакве
статистичке показатеље теоријски објаснимо кроз призму функционалистичке теорије и
кош конкретније кроз Диркемов поглед на појаву криминалитета у друштву. У
социуологији Емила Диркема основна јединица посматрања јесте једно одређено
друштво у својој целини. Показатељи који испољавају одређене особине неког друштва
по Диркему јеси друштвене чињенице. ,, Друштвена чињеница је сваки начин делања,
утврђен или не, кадар да на појединцу изврши спољну принуду, или, пак, који је општи
на читавом простору датог друштва, истовремено имајући сопствену егзистенцију,
независну од његових појединачних очитавања.“1 Једна од ,овако дефинисаних,
друштвених чињеница јесте и појава криминалитета. По Диркему ова појава не само да
се налази на читавом простору одређеног друштваа, већ је и општа карактеристика
сваког познатог друштвеног система. У сваком друштву, се по Диркему, друштвене
чињенице деле на нормалне и патолошке. Патолошке су оне које нису опште и које
руше уобичајен ток функционисања система. Појава криминалитета и сам злочин по
Диркему зато спада у нормалне појаве, управо јер ова појава приметна у сваком
друштву. ,, Класификовати злочин међу феномене нормалне социологије не значи само
рећи да је он неизбежан феноменен…то значи тврдити и да је он чинилац јавног
здравља, саставми део сваког друштва.“2 Чим постоји значи да злочин има одређену
функцију у друштву и да има улогу у одржавању самог система, поред тогаа што је
напросто неизбежна појава. Злочин по Диркему јесте чин који доводи до увреде
колективних осећања у одређеном друштву и на различите начине се испољава
колективна реакција друштва на њега самог у виду негодовања, неодобравања и
казнених мера.

1
Диркем Емил, (2012.), Правила социолошке методе, Mediterran Publishing: Нови Сад, стр.42.
2
Диркем Емил, (2012.), Правила социолошке методе, Mediterran Publishing: Нови Сад, стр.84-85.

7
 Ипак кад злочин, односно стопа криминала пређе одређени просек или тачку која се
сматра нормалном учесталошћу ове појаве, када се она испољава у већем обиму дата
дестимулишуће утиче на функционисање друштвног система. То значи да тада друштво
тежи да уђе у стање аномије. Друштво које је прешло из фазе механичке и ушло у фазу
органске солидарности коју карактерише развијена подела рада, у таквим друштвима
кохезивни фактор међу појединцима је много слабији и углавном се заснива на
одређеним колективним представама, а не више на крвним или племенским везама. ,, У
цивилизованим друштвима, где је развијена подела рада, његови чланови су
персонализовани, сваки носи различита искуства, функције и интересе“. 3 Када у
друштвима са развијеном поделом рада дође до урушавања институција, вредности и
норми, какво је и било стање у Савезној републици Југославији, долази управо до
опојаве аномичног друштва. ,, Такво стање које не може да омогући друштвену
солидарност ни кохезију, Диркем назива ,, стањем аномије“ (деругалације, безакоња).“ 4
Дакле тада управо долази до ситуације у којем се налазило наше друштво у годинама
које су предмет овог рада, што се испољило наравно и кроз повишену стопу криминала,
односно број лица која су извршила одређено кривично дело.

Сад долазимо до централне тачке нашег посматрања, која је оличена у криминалној

активностиу 1999. години на територији Града Београда. Као што смо приказали у
претходном делу, број лица која су осуђена за кривично дело против живота и тела и
кривично дело против имовине нагло је опао у односу на претходне три године, а
такође као што се може уочити након исте године број лица осуђена за оба кривична
дела је поново нагло порастао и затим наставио свој континуирани раст. Континуирани
раст овог параметра у наведеним годинама управо исказује стање у друштву које се
ближило, да тако кажемо идеалном типу, стања аномије. Ипак сама 1999. година и
подаци из ње се не уклапају у тадашњи тренд што се тиче пораста осуђиваних лица, а
засигурно само друштвено стање није могло два пута у неколико месеци да се нагло
промени. По свим друштвеним параметрима оно је било исто као и у осталом делу тог
периода, са ипак једном значајном разликом. Држава се налазила у ратном стању,
становништво Београда је било изложено ратним опасностима и све оно што такво
стање доноси. Како се то дати објаснити из функционалистичке перспективе, да су
ратни услови и бомбардовање довели до тога да број осуђених лица за 1999. годину
опадне и то баш у таквим условима који су карактеристични тај период у прошлости.
3
Игњатовић Ђорђе, (1998.), Криминологоја, Номос: Београд, стр. 138.
4
Игњатовић Ђорђе, (1998.), Криминологоја, Номос: Београд, стр. 138.

8
Одговор је у томе да се услед опасности од спољног непријатеља, односно условљено
утицајима ван конкретног нашег друштва, дошло је до тога да се друштвена кохезија и
солидарност ојача. Проблеми којима је становништво било до тада заокупљено пали су
у други план, с обзиром на интензитет егзистенцијалне опасности, ефекат који је
проузрокован управо спољним утицајем, односно конкретније речено НАТО агресијом.
Тако гледајући из социолошке перспективе, фукционалистичке школе, спољашњи
утицаји су допринели да се кохезивни фактор у друштву ојача и да се учесталост
криминала смањи испод просека за тај период и донекле врати у нормалу. Дакле
парадоксално је да је катастрофална позиција Савезне републике Југославије и њених
грађана у тадашњим међународним односима допринела заправо да се стање у друштву
побољша, наравно не у економском смислу, већ општем смислу међусобних односа
поједица који су се нашли у таквим околностима да морају да се ослоне једни на друге.
Наравно да се друштвене институције и овакво стање у њему није поправило за трајно,
већ то у датом тренутку био колективни одговор на задата искушења прет којима су се
људи појединачно али и колективно нашли.

Закључак
Долазимо до закључка да је бомбардовање и ратно стање у 1999. години имало утицаја
на учесталост криминала у истој години. Кроз функционалистички правац у
социологији смо покушали да објаснимо како је дошло до тога. Наравно овај рад би
могао да послужи само као мали подстрек и као нека врста прелиминарног
истраживања из којег би се извукла почетна хипотеза, која је овде у виду закључка, за
много озбиљније и обимније истраживање на ову тему које би морало да се спроведе са
неколико истраживачких поступака, па и са различитим врстама метода. Сигурно да би
у озбиљнијем разматрању ове теме наишли на многе проблеме, пре свега у вези са
прикупљањем валидних података али још битније са прикупљањем квалитативног вида
изворне грађе. Такође било би занимљиво видети да то евентуално велико истраживање
о овој теми, односно његови резултати и закључци, теоријски размотре не само кроз
функционалистички поглед, већ и корз призму других праваца у социолошкој научној
дисциплини.

9
 Литература
1) https://www.stat.gov.rs/sr-Latn/
2) Игњатовић Ђорђе, (1998.), Криминологоја, Номос: Београд
3) Диркем Емил, (2012.), Правила социолошке методе, Mediterran Publishing: Нови
Сад.

10