Универзитет у Београду

Филозофски факултет
Одељење за социологију

СЕМИНАРСКИ РАД
Предмет: Методологија социолошких истраживања
Епистемолошке основе теоријске науке

Ментор: др Владимир Илић Студент: Коста Матић

Асистент: др Жељка Манић Број индекса:СО16/47

Београд, 2019,
 Садржај
Садржај……………………………………………………………………………………….2
1) Увод…………………………………………………………………………...............3
2) Објективност научног сазнања……………………………………………………5
3) Прецизност научног сазнања………………………………………………………7
4) Структура и епистемолошка функција научног закона……………………….8
5) Научна теорија………………………………………………………………………9
6) Структура и научни карактер објашњења……………………………………..11
7) Закључак…………………………………………………………………………….12
8) Литература………………………………………………………………………….13

2
 1) Увод

Помоћу епистемологије, гране филозофије, долазимо до информација и покушавамо да

разамумемо на које начине и који су корени неке одређене врсте сазнања али и сазнања
уопште. Начин доласка до сазнања који се у савременом добу највише поштује и
сматра се највалиднијим за објашњење света у којем се налазимо и појава у њему јесте
научно сазнања односно наука. Из тога је битно да се научно сазнање испита, разуме и
да се усаврши када је већ општеприхваћено да помоћу њега можемо највише да
унапредимо како своју спознају света у ком живимо, тако и сам практичан живот у
њему.
Као што се из наслова овог рада може видети конкретније ћемо се бавити теоријском
науком пошто се сама наша примарна научна дисциплина, социологија, заснива
највише на теоријским открићима.
Што се тиче уопштено наука, средство које употребљавамо зарад разумевања,
побољшања и решавања логичко-епистемолошких проблема у њима јесте
методологија. Метод јесте алтка са којом наука покушава да спроведе своје задатке.
Успостављају се норме и правила којих се треба придржавати у научном истраживању
ако желимо да се у што већој мери приближимо циљу истраживања.
Најбитнији, па самим тим, и најкомпликованији део проблема социолошког
истраживања јесте методолошке природе. Ту треба доћи до онога што је круцијално за
науку попут социологије, до квалитативног пре свега али и квантитавног теоријског
сазнања. Захтеви за испуњење и поштовање методолошких норми су овде ригорозни из
претходно наведеног значаја овог дела социолошке науке.
Пошто се социологија сматра пре свега као теоријска наука да видимо шта то тачно
значи помоћу саме дефиниције теоријске науке. ,, Теоријска наука је организовано и
методично настојање да се рационално-искуственим путем дође до објективног,
поузданог, прецизног, општег и систематичног сазнања о ставрности, односно о њеном
делу који проучава нека наука“.1 У овој дефиницији се да опазити да је научни рад пре
свега фокусиран на то да дође до нових сазнања. Сама примена научног сазнања се не
помиње. У самој дефиницији су поменута сва основна методолошка начела науке која
се сва морају узети у обзир при научном деловању. Ову саму дефинцију можемо
гледати као и основни епистемолошки постулат истраживања у социологији и из њега
1
Милић Војин, Социолошки метод, ЗУНС, Београд, 1996, стр. 256.

3
произилазе конкретнија начела, норме и поступци којих се треба придржавати у
научном истраживању. Помоћу овакве поставке методологије преко постулата
можемо да повежемо и сјединимо сва методолошка начела и поступке и тиме олакшамо
њихово разуевање. Када су постулати утврђени лакше је презентовати методолошку
замисао и такође помоћу тога је лакше критички обрадити методолошку замисао.
Ипак ту долазимо до проблема односно до питања које је већ одавно постављено, а то
је да ли теоријска наука, односно друштвена наука, може бити тако јасно и прецизно
дефинасана као што је то случај код природних наука. Ипак ако као оквир узмемо само
теоријске науке, можемо увидетити да разлике међу њима нису суштинске у логици
него само у различитом предмету истраживања. Тако да можемо узети да су све
теоријске науке у логичко-епистемолошком смислу јединствене. Наравно то не значи
да се може сада нехотично без икаквог обзира према предмету истраживања поступци и
метод из једне науке пресликавати на другу јер ипак свака у складу са својим пољем
проучавања има своје посебности. С друге стране наравно да долази до узајамног
утицаја међу њима, за то имамо поприличан број примера. Некад се деси да одређени
поступци и идеје из једне науке буду у почетку погрешно имплементирани у другу због
одређених заблуда оних који су виновници тог процеса али се ипак углавном каснијом
критиком и разлагањем одеђена решења модификују и тиме прилагоде или се у
крајњем случају ако је то немогуће потпуно одбаце. Имамо пример социологије која за
свој развој има доста да се захвали бројним научним дициплинама које су утицале на
њу или која су јој дала нека конкретна решења поготово она техничке природе.
,, Један од задатака методологије састоји се управо у томе да помогне да се општа
научна искуства свих наука што рационалније употреби у развоју сваке појединачне
науке и што боље прилагоди њеним особеним условима и потребама“.2
Често се дешава да у пракси научних истраживања и научних теоријских објашњења
долази до не практиковања методолошких норми и начела. Неретко долази до
импровизације од случаја до случаја. Ипак ово не представља заправо неки нарочити
проблем, чак напротив, само постојање методологији је зависно од тога што при
научним истраживањима и објашњењима долази до проблема на логичко-
епиостемолошкој платформи. Само нормативно начело методологије јесте да се помоћу
различитих искустава долази до решења ових проблема, а не да методлогије буде
сведена на пуко описивање.

2
Милић Војин, Социолошки метод, ЗУНС, Београд, 1996, стр. 259.

4
Даље ћемо разрадити најважније делове епистемолошке основе теоријске науке као
што су објективност и прецизност научног сазнања као и структуре и функције научног
закона и научног објашњења.

2) Објективност научног сазнања

У свим наукама имамо наглашено потенцирање објективности при научном раду.

Објективност је тако једна универзалана карактеристика свих наука, не везано за
предмет и природу њиховог истраживања и објашњења.

Шта објективност у науци заправо подразумева? Две најважније карактеристике јесу,

одређено гледање на стварност и постојаање одређених формалних особина научног
знања. Први део јесте заправо тежња, да без обзира на предмет истраживања или неки
одређени проблем у научном раду, том предмету или проблему приђе непристрасно, са
жељом да се скупи што више важних и релеватних информација, да се уважи свако
релеватно искуство везано за тему и да се упорно трага за новим евентуалним
обавештењима о објекту истраживања упркос томе што би та нова сазнања могла да
угрозе и доведу у питање дотадашње закључке или раније жеље и очекивања. Са друге
стране, такође је битно да се поступак научног истраживања или обраде неке теме може
поновити од стране оних који нису били укључени у првобитном поступку. Ова
карактиеристика објективности заправо се своди на могућнопст и потребу
проверљивости научног знања.

Научна објективност и њене особине се могу погрешно протумачити и интерпретирати,

па тако може доћи до мишљења да је објективно у науци само оно што се може опазити
као конкретна појава у стварности. Ово јесте здраворазумски приступ против које се
уствари наука и бори и противречи јој. Поента саме науке јесте да истражи управо онај
домен ствраности који није појавно исказив и тиме да продубљује свеопште људско
знање о свету у ком се налазимо.

Имамо затим проблематику везану за то да ли се при научном-раду мора узети пасивно-

посматрачки став према предмету истраживања, односно да ли је заинтересованост
оних који спроводе истраживање штетно по објективност научног рада? Наравно да
одређене побуде истраживача, који евентуално имају жеље да докажу неки свој лични
став, могу угрозити објективност научног рада али ипак морамо установити да потпуна

5
незаинтересованост за објекат научног деловања просто није могућа јер ако не постоји
барем минимална знатижеља истраживача везано за неку тему или проблем, сам
истраживач се и неће бавити тим истим. Тако да берем одређена побуда за истином у
вези неке теме мора да постоји.

Потреба за објективношћу у начном сазнању произилази из тога што је стварност, па

тиме и предмет сваке науке, нешто што постоји независно од нас самих. С друге стране
ми својим истраживањима и научним поступцима утичемо на стварност, односно тиме
стварамо извесне промене у самом предмету истраживања. Методологија зато
покушава да нађе решења која би на што бољи начин смањила те утицаје како би што
више дошла до стварности каква она јесте без утицаја истраживача.

,,Није свако проверљиво сазнање објективно, али свако објективно сазнање мора бити
проверљиво“.3 Са свим овим недоумицама везаним за објективност методологија се
бори са тиме што покушава да нормира истраживачки поступак доласка до научног
сазнања. Тако долазимо до правила у прецедури истраживања како би се начело
објективности поштовало. Правило интерсубјективне проверљивости по којем
истраживач мора да разматра о валидности својих појмова и закључака. Друго правило
јесте јавност свих делова истраживачког поступка. Транспарентност о томе шта је све
истраживач радио по етапа истраживања. Затим константна контрола сваког научног
податка и става са обавезом да се они ако је потребно измене, поправљају или одбаце.
Такође је пожељно да истраживач изложи своје вредносно становиште како би се
видело колико је оно утивало на научни рад.

Поред истраживачких поступака и садражаја научних ставова, њихова проверљивост ће

зависити и од теоријских структура у којима се они налазе. Зато се мора проверавати
научни систем у целини као и остали његови делови, а не само ставови. Да би се
проверавали шири теоријски концепти они морају имати појмове који су јасно
дефинасани, а такође је потребно да односи унутар одређене теорије буду јасно
дефинисани како би се провера лакше реализовала. Логичка структура теорије и
карактеристике њеног појмовника су јако битни за проверљивост и објективност, а не
само поступци који су у непосредном додиру са ствраношћу.

Барем до сада, проверавање научне теорије у социологији није било развијено. Ипак у
последње време се покушава да се провера научних теорија разради у склопу

3
Милић Војин, Социолошки метод, ЗУНС, Београд, 1996, стр. 264

6
методлогије. Тако је Х. Цетерберг поставио скицу проверавања која се ипак своди на
емпиријско истраживање научних поступака али је и поред тога битно напоменути
његову замисао проверавања. Успостављање операционалних дефиниција које су у
односу са теоријским дефиницајама појмова који се употребљавају. Затим
процењивање у којој мери су ове исте адектватне и поуздане. Следећи корај је да се
изворна хипотеза преобликује у радну, тачније да се теоријска хипотеза преведе на
операционални језик. Бира се основни скуп који ће бити подвргнут проверавању. Следи
стварање узорка из основног скупа и установљава се у којој је мери репрезентативан.
Потом разматрање да ли су подаци научно употребљиви и на крају се испитује да ли
реезултати потдрђуују почетну хипотезу. У зависности од резултата ми почетну
хипотезу можемо одбацити, изменити или допунити. Поента проверавања научних
хипотеза јесте да стално проверавамо а тиме и обогаћујемо наше знање о одређеном
предмету.

Методлогија тако не покушава да само декларативно успостави начело објективности,

него покушава да различитим процедуралним решењима на што бољи и ефикаснији
начин помогне и унапреди научно сазнање и сам поступак доласка до њега.

3) Прецизност научног сазнања

Прецизност је у великој мери повезана са објективношћу. Бити прецизан у оквиру

начног сазнања значи утврдити ситне разлике некад чак и једва приметне али које
кумулативно поприлично утичу на исход научног рада. Један од услова прецизности
јесте побољшавања у што већој мери научног језика односно довољно јасних појмова,
исцрпних класификација и разрађених мерила истражћивања. Такође је јако битно, да
постоје средства и оперативно-технички поступци помоћу којих можемо да дођемо до
изворних подаката и да процењујемо њихову тачности и количину грешака.

Колико је прецизност битна огледа се у томе да је потреба за њом изражена у свим

деловима истраживања и зато и јесте јадна од главних тема у методологији. Просто
грешка у једој фази научног рада ће утицати на следећу фазу и на сам крајњи резултат.
Зато методологија својим решењима покушава да повећа прецизност у наукама на што
већи степен.

7
Њена значајност у друштвеним наукама покушава да се умањи тако што се оспорава
могућност квантификације. Ипак чести су примери да се прецизност уопште не заснива
на потпуној квантификацији, па се користе термини као што су ,“ веће од“ ,“ мање
него“ , који су неодрееђени али ипак начелно квалитативни. Наука не може да дође до
потпуне прецизности али у сваком случају тежи да јој се што више приближи.

4) Структура и епистемолошка функција научног закона

Научни закон је искуствени став који приказује неку универзалну карактеристику

појава и неку њихову евентуалну релацију која призилази из одређених услова у којима
се они налазе. ,, Они изражаавају неку конститутивну особину појава одређене врсте
односно неки релативно стабилан и нужан однос између појава различитих врста“. 4
Закони у суштини имају историјски караткер и њихова историчност се разликује на
основу тога да ли се одређена стварност мења спорије или брже. Када се промене у
структури стварности дешавају брже, онда мора и више да се обрати пажња на
историчност самих закона. Нравно постоје и они научни закони који не подлежу неком
одређеном времену, они су најопштији али зато и недовољни за проучавање одређеног
друштва.

Они су апстрактни и њихова апстрактност се огледа по томе што они рашчлањују

структуру стварности на елементе и односе који су најпотребнији за постојање самог
закона и којима се он јавља у најчистијем могућем облику. Ипак апстрактност закона је
различита, јер је њихова поената да дају објашњења конкретних појава, па имамо оне
који су општи и најапстрактнији и оне конкретније који се изводе из њих.

Откривањем научног закона ми допуњујемо своја сазнања о структури из које добијамо

искуства и што ћемо моћи да предвиђамо упоређијући податке два променљиве. Поред
основних променљива имамо и релативне услове. ,,Релевантни услов је сваки онај
искуствени чинилац који није садржан у основном односу израженом у закону, али који
може у значајној мери утицати на тај однос“. 5 То јесу заправо услови који утичу из
спецефичних ситуацијау одређеном делу стварности и који у том делу стварности
детерминишу закон на одређени начин али се не налазе у основи самих закона. Закон се
помоћу релеватних услова прецизније одређује.

4
Милић Војин, Социолошки метод, ЗУНС, Београд, 1996, стр. 287
5
Милић Војин, Социолошки метод, ЗУНС, Београд, 1996, стр. 291

8
Конденционална природа научног закона се може видети у његовој логичкој шеми чија
структура изгледа овако. Ако се врста појаве А, нађе у условима појаве В, нужно се
јавља врста појаве Б. Ово приказује детерминизам и законима који у себи има појаве
које су нужно повезане. Битно је нагласити разлику између научних закона и
тенденцијских правилности. Разлика јесте у томе што у тендецијским правилностима
немамо тачно утврђене релевантне услове и они су углавном описни ставови без
потпунијег научног објашњења.

Пошто научни закони захватају разноврсне исскуствене ставове они су и сами

међусобно различити, па зато имамо и неколико типологија врста научних закона.
Можда најпознатију је дао Нил у свом делу Вероватноћа и имдукција.6 У Ниловој
типологији имамо две групе квантитативних и две групе квалитативних закона и
разлика у том погледу није суштинска битна јер се огледа само у општој проблематици
око квантификовања квалитета и квалитативне провере квантификације одређених
појава. Прва група у квалитативним законима јесте она у којој постоје одређене
квалитативне односно унифрмне особине које се могу користити у изради
систематских класификација. Закони из друге квалитативне групе образлажу развој
одређене појаве и етапе тог развоја. Тако имамо Марксове заоне о развоју капитализма.
У прву групу квантитативних закона се налазе они закони у којима се односи међу
појавама изражавају математички и они имају могућност предвиђања, док у другу
групу спадају закони који се карактеришу као природне нумеричке константе.

Може се закључити да је закон апстрактно-аналитички став јер се он открива тиме што

ми из сложене реалности изолујемо један однос који се потом аналитички обрађује.

5) Научна теорија

У научној теорији и научном теоријском систему долазимо до коначног нивоа

општости и систематичности. ,, Теорију неке науке сачињавају на одређени начин
повезани општи искуствени ставови помоћу којих она уређује искуствене податке и
објашњава искуствене појаве на оном подручију стварности које је предмет њеног
истраживања, као и усмерава даља истраживања.“ 7Структура теоријског знања зависи
од степена развојености теоријске науке у којем се она налази. У најмање теоријски
развијеним наукама, општа знања произилазе из искуственог уопштавања која су

6
Милић Војин, Социолошки метод, ЗУНС, Београд, 1996, стр. 297
7
Милић Војин, Социолошки метод, ЗУНС, Београд, 1996, стр. 302

9
међусобно у вези детрминисана спољашњим критеријумима. Због непостојања општих
теоријских ставова искуствено знање се не мозе систематизовати у самој теорији. На
следећем нивоу развијености се налазе науке које су успеле да дођу до појединих
закона о карактеристикама предмета којим се баве али је изостало да те законе повежу
у теоријски систем. На следећем ступњу су науке које су своје законе и сазнања успеле
да повежу, са довољним степеном прецизности, у теоријску целину. На самом крају ове
лествице су оне науке које су успеле да повежу и интегришу читаво научно знање о
природи, друштву или човеку у јединствен теорисјки систем.

Структура сваке теорије се састоји из три елемента. Имамо прво речник у којем се
налазе основни појмови са њиховим дефиницјама. Основни појмови се користе у
постулатима теорија који су други елемент Постулати су најопштији теоријски ставови
и од њих су састављене теореме које су трећи елемент. Нема ограничења што се тиче
броја постулата али је пожељно да их буде у што мањој мери. Повезивањем постулата
као и сједињавање са већ постојећим теоремама, долази се до нових научних теорема.

Терије врше функцију објашњења закона тако што их коментаришу, повезују и тумаче.
Дакле оно може да врши функцију излагања о одређеном закону из перспективе ширег
знања о детерминантности структуе омогућава да се апстрактни закони примене на
конкретене услове. Повезује законе у шире законе и теорије тако да полазе од
заједничког постулата. Тако основа теоријског система постају најшире теорије. Тиме
се добија да се одређени закон не посматра самостално односно аналитички већ кроз
призму односа са осталим законима и деловима система. Овим се долази до сједињене
теоријске концепције који има одређен став према делу стварности. Што је већа
могућност за успостављањем јаче везе између закона, већа је и могућност предвиђања
унутар одређеног система, што је још један допринос теорије као такве. Такође теорија
није прост опиц, она настоји да објасни и тумачи законе чиме продире у саму суштину
ствари, које често нису толико видљиве. Она настоји да интерпретира стварност на
научни начин који ће бити што ближи истини и који ће бити проверљив.

С тим теорији се постављају одређени захтеви. Да буде искуствено проверљива,

прецизна, да провера, објашњава и тумачи искуства и законе, да може да предвиђа за
појаве које у свом постојећем облику може да објасни, хеуристички плодна и да
евентуално може да се примени у неком дели људског дејствовања.

10
Што се тиче начина настанка, барем развијених теорија, преовлађује дедуктивни метод.
Дедукција се у теорији и њеној садржини заснива на томе да се од тачности закључака
изведених из искуства, зависи судбина њених теоријских постулата, од којих се почело.
Када се дође до нових сазнања из самог искуства до увиђања нових односа међу
постојећим и тек откривеним сазнањима и за које се после испитивања утврди да нису у
складу са постојећом теоријом, та теорија мора да се измени, допуни или чак напусти.

Што се тиче тога која теорија припада којој науци, то зависи највише од онтолошке
природе њених теоријских постулата, као и основног методског приступа одређене
науке. Ипак неслагање око делокруга и основног методског приступа често доводи до
спорења и неодређености. Наслагања произилазе из тога што науке неретко позајмљују
теорије једна од друге, уз честе модификације истих. Социологија је добар пример
оваквог стања ствари.

6) Структура и карактер научног објашњења

Теорије и закони представљају основна средства научног објашњења и оно је

детерминистичке природе. ,, Идеал коме се тежи у научним обавештењима јесте
откривање неопходних и довољних услова настанка појаве коју треба објаснити“. 8
Објашњење је потпуније када осим неопходних услова се открију и они довољни
услови. Тако теорија може бити применљива на више појединачних случајева. Баш зато
што барата знањима у већој мери, о неопходним и довољним условима, теоријска наука
може са много више сигурности да управља описивање појава.

Постоје различите врсте класификација научних објашњења. По логичном односу

између премиса и закључака у оквиру објашњења, оне могу бити дедуктивне када
закључак нужно следи из премиса и пробабилистичке када се закључак изводи из
премиса уз одређену веорватноћу. Потом имамо структурално-функционална
објашњења када желимо да установимо улогу и положај неке појаве у систему,
генетичка објашњења којима се објашњава настанак неке појаве, као и телеолошка
објашњења која говоре о намерама и циљевима одређеног понашања. Научна
објашњења се могу односити на опште или посебне ставове појидине појаве.

Што се тиче теоријских наука ту су најважнија објашњења о законима и теоријама јер

се на тај начин целокупни теоријски систем интегрише. Код појединачних појава
имамо да се прво опише тачно стање те појаве.
8
Милић Војин, Социолошки метод, ЗУНС, Београд, 1996, стр. 319.

11
Здраворазумска и научна објашњења нису исто. Здраворазумско размишљање је
уствари импровизација како би лакше објаснила, а и пребродиле одређене конкретне
тешкоће у конкретним случајевима. У науци се објашњења о конкретним појавама
изводе из одређених правилности.

Једно од главних спорења око научних објашњења јесте да ли она могу да буду
детерминистична и да ли су у стању да открију чињенице и стварне односе међу њима,
ово питање је пре свега везано за друштвене науке. Неки тврде да научна објашњења у
друштвеним наукама то могу и зато и постоје али постоје они који тврде да друштвене
теоријске науке немају могућност објашњења у смислу да установима ствари онако
какве оне стварно јесу по себи. По овим критичарима научним објашњењем може само
да се разуме одређена појава или однос између појава али и да нађе права истинита
суштина.

7) Закључак

Упркос проблемима са којима се сусрећу теоријске науке везане за свој научни рад,
временом су оне успеле да развију своје поступке, средства и апарате са којима
покушавају да дођу до што бољег научног објашњења дела стварности којим се баве.
Ипак такође приметно је да постоји сигурно још много начина на који она може да
напредује, а ту јој помажу како њена изразита саморефлексија тако и сама методологија
која ће имати сигурно још пуно посла у обављању своје функције помагача и
модификатора сазнајног поступка теоријских наука.

12
 8) Литература

Милић, В. 1996. Социолошки метод, Београд: ЗУНС.

13