Универзитет у Београду

Филозофски факултет
Одељење за социологију

Семинарски рад
Предмет: Теорије о друштвеним променама
Савремена историјска социологија

Професор: др Младен Лазић Студент: Коста Матић

Менторка: др Јелена Пешић Број индекса: СО16/47

Београд, 2020

1
 Садржај

Садржај……………………………………………………………………………………..2

Увод…………………………………………………………………………………………3

Рођење историјске социологије…………………………………………………………3

Норберт Елијас и фигурацијска социологија…………………………………………6

Филип Абрамс и пројекат историјске социологије…………………………………..8

Чарлс Тили: сусрет социологије и историје…………………………………………...9

Закључак……………………………………………………………………………………10

Литература………………………………………………………………………………….11

2
 Увод
У овом раду ћемо покушати да образложимо схватање и главне карактеристике нове
историјске социологије кроз радове најзначајних представника овог правца и такође
уопштен принцип односно начин размишљање о поимању изучавања друштва на
темељима историјске детерминанте.

Разлог за овакву тему лежи у једном јако битном питање за сам концепт социологије
као научне дисциплине, а то је да ли, боље рећи, у којој мери научно изучавање
друштва би требало бити поткрепљено историјским изворним материјалом и
уопштеним историјским контекстом једног друштва. Друштво се увек налази у
одређеном временском периоду и велики број његових особина и односа унутар њега
зависиће од тога у ком периоду у прошлости то одређено друштво посматрамо,
односно у каквим повесним условима.

Од самих почетака успостављања социологије доминантнији су били они правци који

су историографију видели само као помоћно средство, пуки опис догађаја и процеса
које би наука о друштву требала темељно теоријски да објасни. Неки правци уопште и
нису узимали историјиски моменат у своју перцепцију изучавања друштва, углавном у
америчкој социологији где је доминирало занимање за патолошким појавама у
друштву, где су емпиризам и прагматизам били преовлађујући. Имали смо и оне који су
историјску детерминанту узимали као битну али су је уствари само користили за своја
теоријска, па и идеолошка објашњења друштва, као у функционализму. Ипак иако није
била никад доминантна струја, далеко од тога да историјска социологија или оно што
се може подвести донекле под њу, да није имала своје представнике и да није
изнедрила значајне радове.

Рођење историјске социологије

Проблематика позиционирања социлогије у односу на историју се може најбоље
исказати следећим исказом. ,, Једно је рећи да је социологија настала из
заинтересованости за историјским догађајима и процесима а нешто сасвим друго је
рећи да је она настала из научног проучавања историје.“ 1 Почетком 19. века нови
друштвени процеси, који су своје основе добили већ током претходног века, су добили
на убрзању и кренули су радикално да мењају дотадашње односе. Индустријализација,
урбанизација, модернизација, пауперизација, успостављање модерних националних
1
Sztompka, Piotr (1994), The Sociology of Social Change , Blackwell: стр. 202.

3
држава су све процеси који су покретали тектонске промене у тадашњем свету. Самим
тим они су постали главни предмет изучавања и промишљања интелектуалаца тог доба.
Увидело се да се новим историјским догађајима, које су изазивали ови процеси, мора
приступити њиховом изучавању, на научни систематизовани начин како би се тачно
утврдило како је до њих дошло, шта их је изазвало, какви су по својим
карактеристикама у суштини и куда уопште воде. Исказала се жеља да се овим
историјским променама у друштву приступи на такав начин који ће омогућити њихово
изучавање, као што су природне науке већ успеле у претходном периоду у разумевању
материјалног света. Управо из овакве замисли је настала наука о друштву која ће
касније бити крштена именом социологија. Ипак баш таква замисао је довела до тога да
се превиди чињеница да друштвене особине и процеси нису исто што и природни,
материјални свет. То је довело до тога да се управо историографија, историја као
научна дисциплина гурне у страну у овом изучавању друштва иако се манифестно
приказивало да се та изучавања базирају на њој.

Најбољи пример овога јесте функционалистички правац који је доминирао у почетној

фази социологије. Представници овог правца, Конт, Спенсер, Тенијес и касније
Диркем, су покушали да објасне драматичне историјске догађаје и промене прве
половине 19. века у супротности са историјским методом и његовим начелима. Они су
унапред постављали одредишта историјског пута друштва, своје идеолошки засноване
историјске законе, које су гледали као на дате и као потпуно детерминишуће према
самим актерима тих догађаја, из разлога да би тиме поткрепили своје теоријске
поставке, не базиравши то на конкретним доказима. ,,Таква апстрактна формула је била
изданак пре историозофије него историографије.“ 2 Историја је у оквиру оваквог начина
сагледавања друштва приказивана као механичка, самопостојећа, независна од људског
делања, фаталистична и предодређена.

Ипак током тог истог периода су били и они који су покушавали да репродукују
социологију на прави историјски начин. Коренит историјски приступ, са конкретним
историјским материјалом, препознајући у историјским догађајима и људски фактор,
како индивидуални тако и колективни. Имена која се могу подвести под ово јесу Карл
Маркс, Алексис де Токвил и Макс Вебер. Последњи наведени је највише отишао и
успео у томе, одбацивши механичке законе историје, прогресивне развојне шеме и
усредио се на конкретне историјске промене кроз повесне периоде, а посебно на појаву

2
Sztompka, Piotr (1994), The Sociology of Social Change , Blackwell: стр. 203.

4
капитализма у Западној Европи. Одбацио је фаталистичко поимање историје и њених
процеса и убацио људско деловање и њихове мотиве. Нова историјска социологија
управо зато мора да се повеже у социолошкој мисли са овим представницима из
прошлости.

Касније сузбијање историјског чиниоца у социологији заснивало се на скоро потпуним

игнорисањем истог, превасходно под развојем и утицајем америчке социологије.
Друштво у Сједињеним америчким државама се поприлично разликовало у свом
развоју и садржају. Од његовог самог настанка оно је у суштини било засновано на
индустријском и капиталистичком систему без већих историјских традиција, а такође и
комплексно у расном, етничком и класном погледу. Што се тиче самог развоја друштва
и његове проблематике, желело се на шта бољи начин разумети садашње стање и
евентуално наћи решење за његово побољшање које никако не би подразумевало неке
веће корените промене у виду успостављања или предсказивања нових друштвено-
економских формација. Тако се и сама социологија унутар таког друштва конципирала
на потпуно другачији начин у односу на европску. На резултате конфликта у друштву
гледало се као на патолошке појаве које би требало проучити и сузбити. Тако је
америчка социологија била оријентисана ка решавању конкретних проблема, па се као
таква заснивала на прагматизму и емпиризму. Инспирација се налазила у психологији и
њеној пракси, а ако је морало нешто да се сагледа из макроперспективе ослањали су се
на британски антрополошки функционализам Малиновског и Редклиф-Брауна. Сви ови
пареметри америчку социологију су довели до потпуне аисторичности.

Тако је европска социологија себе поставила изнад историје, а у америчкој пракси се

сводила на социологију без историје. Упркос томе што је гурнута на маргину,
историјска социологија је преживела помоћу неколико представника који су били веза
између Маркса, Токвила и Вебера и модерне социологије.

Активистички марксизам у радовима Грамшија, Лукача и Франкфурстске школе је била

једна од спојница али они су се пробили углавном у филозофији, док им у социологију
то баш у том тренутку и није пошло за руком. Друга спојница јесу били они који су
издвајали делове из прошлости и проучавали их на социолошки начин тако
фрагментиране, а то су били да наведемо неке, Мертон, Липсет, Смелсер. Током 50-их
је већ почело да се појављује дозирана критика презентизма и уског емпиризма у
социолошким проучавањима, па су се тако појављивали све више оних који су се
залагали за обнову историјске перспективе, а један од њих је био и Рајт Милс, за кога је
5
обнова историјске перспективе био предуслов за његов концепт социолошке
имагинације. Касније током 60-их и 70-их дошло је и до активне критике великих
друштвених тероија које су друштво приказивали као саморегулисани систем где је
утицај индивидуалног и колективног деловања било занемаривано. Баш у том периоду
су нови друштвени и политички покрети почели да утичу на актуелне историјске
догађаје и појаве и тиме у пркаси оспоравали овакву поставку друштва уопште. Ово све
је допринело томе да се историјска перспектива врати у социолошка истраживања.

Нова историјска социологија је временом успела да се избори за свој пут изградивши

своје посебности у теоријском и методолошком виду. Из конкретног повезаног
историјског тока се издвајао одређени предмет истраживања који се онда подвргавао
социолошкој анализи. Примењивала су се углавном индуктивна и упоредна
истраживања у обрађивању одређене историјске појаве како би се спознале главне
особине друштвених процеса у коме су се оне налазиле. У наставку ћемо изложити
најзначајније представнике историјске социлогије и њихове најзначајне радове.

Норберт Елијас и фигурацијска социологија

Елијас се у својим радовима супроставио доминатној струји у којој се на друштво и на
промене унутар њега гледало без посебне историјске димензије. Игнорисање тога да је
садашње стање у друштву имало генезу догађаја и процеса које је му је претходило је
дошло до крањих граница. Елијас је тако увео концепт процесуалне перспективе којом
се жели дати до знања да је садашњи моменат у друштву само замрзнута слика, пресек,
процеса друштвених промена и да се тако он не може посматрати издвојено од његових
особина у претходним периодима. Друштвени процеси нису механички, самопостојећи,
предодређени и углавном нису планирани. Они су прожети и покренути људским
делањем у комплексним друштвеним односима, који су међузависни. Ове друштвене
појаве, Елијас је назвао фигурацијама. ,, Такве мреже међуљудских односа са појмом
моћи као главном споном су инхерентно флуидне, нестабилне, подвргнуте свим
врстама пермутација.“3 Када се те фигурације установе и стабилизују, оне повратно
утичу на индивидуалне и колективне акције у самом друштву, усмеравајући тиме саме
друштвене процесе у одређеном правцу. Тако имамо зачарани круг међуделовања
фигурација и актера унутар њих који као резултат даје константно одржање друштвене
динамике, некад већим а некад мањим интензитетом.

3
Sztompka, Piotr (1994), The Sociology of Social Change , Blackwell: стр. 207.

6
Норберт Елијас у свом капиталном делу, Процес цивилизовања, је управо применио
овакав модел фигурацијске социологије који је заправо у својој суштини један модел
историјске социологије. Његов циљ је био да прикаже како су карактеристике
федулних европских друштава путем историјских процеса, упркос манифестном
дисконтинуитету, утицале на садашње друштвене особине међу европким народима.
Он у првом делу излаже супротности између појмова култура и цивилизација у
европској традицији и како је, под којим условима до њих дошло и како су оне касније
утицале у обликовању садашњег друштва. Појаву појма цивилизације, проистекао из
фрнацуског друштва, је објаснио тиме што се тадашњи слој у успону који називамо
буржоазијом, временом приближио самом двору који је био главни фактор кројења
друштва, па тако и културе, у овој централизованој апсолутистичкој монархији. Тако је
буржоарски слој попримио многе одлике дворског друштва што ће касније и
исказивати у свом деловању. Насупрот томе имамо пример Немачке која је у то доба
била територијално расцепкана, чиме су аристократски и буржоарски слој били
раздвојени, а овај потоњи чак и фрагментисан унутар себе. Ово је само по себи довело
до различитих путања у успостављању каснијих нација и националних држава. Док је у
Француској нова доминатна класа успостављала националну државу, друштво и саму
културу ослањајући се управо на ону форму која је се развила из претходног периода
касног феудализма, односно централизоване државе, у Немачкој се буржоарска класа
ослонила на оно што је спајало припаднике до тада територијално расцепкане, на
кулутуру, језик и народне обичаје. Елијас у изучавању дворског друштва и начина
живота иде дотле да је проучавао на који начин су се људи обраћали једни другима, на
који начин су јели, како су употребљавали есцајг, а такође и на који начин су се у
различитим историјским периодима вршиле казне за законске прекршаје. Разлог за
овакав вид изучвања друштава у историји јесте тај што је Елијас сматрао да се
психолошки и друштвени фактори међусобно допуњују и прожимају и тако стварају
одређени образац функционисања друштва. ,, Промене у друштвеним ,,фигурацијама“ (
или људским међузависностима) и у људској психи имају јасан образац и структуру.“ 4
У наставку свог дела Елијас објашњава управо како је социогенеза настанка
националних култура и држава утицала на њихов даљи развој.

Филип Абрамс и пројекат историјске социологије

4
Смит, Денис (2001), Успон историјске социологије, ЗУНС: Београд, стр. 62.

7
Најрадикалнији пример идеје историјске социологије јесте управо рад Филипа
Абрамса, који је сматрао да су историја и социологија заправо иста научна дисциплина.
Такав став је заузео под аргументом да обе имају истоветни предмет истраживања, а то
је људско друштво. Разлика између њих је била у томе што се у историографији на
друштво посматрало путем догађаја у временском континуму у прошлости, док се
социологија бавила садашњим особинама друштва. Њиховом интеграцијом управо би
добили оно што и желимо у изучавању друштва, а то је да спојимо статички и
динамички моменат у друштву, односно процес промена у њима и структуру преко које
се у одређеном моменту особености тих промена исказују. Појам процеса је код њега
јако битан, зато што он уствари јесте спона између друштвеног делања и структуре. ,,
Дакле друштво се мора разумети као процес историјски конструисан од стране
индивидуа који су историјски конструисани од стране друштва.“5

Овде се можемо поново вратити на јако битну разлику између традиционалне

социологије у Европи која наводно користи историјску димензију и њоме допуњује
своја теоријска објашњења друштва, најзапаженији у томе функционалисти, у односу
на саму историјску социологију. За прве историја и њени процеси су само показатељ
тога зашто друштво по њима мора да буде овакво какво јесте, за њих је садашње стање
у друштву било неминовно и последња фаза у том процесу ће завршити практично ток
историје јер ће бити најсавршенија могућа и не само то, него и једина могућа. Управо
Абрамс на прави начин вредносно неутрално излаже појам историјског процеса као
кумулативни, непредвидљиви развој друштва који нема, а и не можему се ни одредити,
тачни крај. За њега сам историјски процес заправо чине историјски догађаји који су
кључна тачка Амбрамсовог погледа на изучавање људског друштва. ,, Догађај је
моменат постојања у ком се акција и структура састају.“ 6 У њима долази до појаве
структурисања у којем се људски утицај сусреће са различитим могућностима за даљи
развој. Након одређеног историјског догађаја, његов резултат ефективно утиче на
друштво у одређеној временској дискрепанци све до следећег, који онда има свој
ефекат на даљи ток али све заједно са оним резултатима, ефектима који су акумулирани
и раније. Ово је сигурно најчистији облик историјске социологије у поном њеном
смислу и суштини.

Чарлс Тили: сустет социологије и историје

5
Sztompka, Piotr (1994), The Sociology of Social Change , Blackwell: стр. 208.
6
Sztompka, Piotr (1994), The Sociology of Social Change , Blackwell: стр. 208.

8
Тили је на историју гледао као на производ збира утицаја догађаја из прошлости и
догађаја из садашњости. Такође је сматрао да не постоје предодређене фазе у
историјском процесу друштва, већ да је свако затекнуто стање у одређеном моменту
времена заправо производ континуираног и дугог историјског процеса. Он је у свом
раду често остављао простора да свако објашњење одређене појаве може бити накнадно
допуњено, измењено или пак потпуно оповргнуто. Сматрао је да се никад у изучавању
друштва не може доћи до коначних одговора који детерминистички објашњавају
друштвене позиције. Никад не може знати шта ће се у догледном историјском периоду
десити и показати, па самим тим и не може давати стриктне одговоре које би сматрали
свевременски важећим, нит је постављање било каквих аксиома уопштено и могуће.
Наш циљ би требало бити да константно обнављамо, проверавамо и преправљамо
стечено знање и да тако у континуитету пратимо развој догађаја и процеса у друштву. ,,
Он историјску социлогију третира као процес истаживања који се никад не завршава.“7

Његово поимање друштва јесте у ствари у виду поља на ком се међусобно повезују
социјални субјекти стварајући тако вишедимензионалну мрежу социјалних односа.
Друштвено поље, тако схваћено је поприлично нестабилно и флуидно, зависно од
особина деловања субјеката унутар тих вишебројчаних односа. Он је био велики
противник структурално-функционалистичког приступа историји у основи из тог
разлога што се у њему суштински репродуковао историозофско аисторични приступ
сагледавања друштва. Тили се у свом делу,, Вендеји“, бавио појавом колективне акције
кроз пример социоекономских различитости региона у западној Француској
непосредно пред контрареволуционарни устанак 1793. године у овој земљи. Желео је
овом студијом случаја да утврди на који начин су се заједнице, културално и
географски блиске, разликовале у социоекономском смислу, како је до тога дошло и
какве су биле колективне акције тих заједница у једном важном догађају у историји
Француске. Једна од његових највећих преокупација је управо била колективна акција у
којој се уствари друштвена структура и процес прожимају и производе даљи ток
догађаја и даљи кумулативни процес промена. У својим истраживањима је проучавао
свакодневне уобичајене радње и односе међу индивидуама како би што боље разумео
како тренутна конфигурација односа утиче на то и како ће те радње довести до њене
промене.

Закључак
7
Смит, Денис (2001), Успон историјске социологије, ЗУНС: Београд, стр. 96.

9
У овом раду смо укратко образложили шта се подразумева под историјском
социологијом, која је њена проблематика и каква је природа односа између историје и
социологије унутар ње кроз радове неких њених заступника. Ако желимо на потпун
начин да се бавимо друштвом и особеностима истог, вишедимензионални концепт који
ће садржати приступе неколико научних дисциплина је неопходан и неминован. Са
друге стране то ипак не значи да структура те вишедимензионалности научног
истраживања треба да оде, у свом развоју, том путањом којом би се ишло ка
интегралној науци о друштву. Абрамсов став да су историја и социологија уствари
једно те исто јер се обе дисциплине баве у основи друштвом, тешко се може
прихватити јер се оне, како у методолошком плану, тако и у самој теоријској равни шта
се жели постићи, поприлично различите. Циљ историје јесте да објасни друштвене
процесе и промене путем утврђивања историјских чињеница како би могли да
разумемо прошлост нашег друштва и превасходни нагласак је на томе. Социологија је
научна дисциплина која је уопште добила услове за своје формирање тек заправо
почетком 20. века. Предмет социологије је превасходно савремено друштво и његови
системи, због специфичног вида развоја друштва у последњих два столећа. Имамо и
још неке научне дисциплине сличне овим, као што је етнологија, које се превасходно
баве људским заједницама у разним историјским периодима али без неког посебног и
суштинског занимања за савремена друштва. Стога историјска социологија је одличан
пример и требало би бити јак подстрек томе да се социолошка изучавања савремених
друштава, на било ком нивоу, не могу бити без историјске димензије, односно она мора
бити обавезна. Ипак то не значи да би онда требало поистовећивати историју и
социлогију јер би тиме обе научне дисциплине само изгубиле на својој сазнајној
вредности, пошто би преклапале једна другу. Овако јасно одвојене, оне на ефикаснији
начин могу да се међусобно допуњују и доприносе. Кад би желели да овакав приступ
буде у социологији доминантан, па чак и да се заправо око њега створи једна истинска
вредносно-неутрална синтетичка теорија у социологији која ће бити основ, начин
спровеђења истраживања, а у таквој ситуацији би то био и главни метод у социологији,
барем по мом мишљењу би сигурно био метод случаја. Тилијев, па и донекле Елијасов
рад су то одлично приказали. Баш кроз начин истраживања који би био метод случаја
би се приступ историјске социологије и њена идеја најбоље испољили и имали би
највише одговорајућих инструмената путем њега.

10
Литература
1) Sztompka, Piotr (1994), The Sociology of Social Change , Blackwell.
2) Смит, Денис (2001), Успон историјске социологије, ЗУНС: Београд.

11
12
13