Токвил и проблем француске револуције

Многи историчари, филозофи, социолози и политиколози су се бавили темом

француске револуције. На хиљаде научних радова, текстова, по садржају краћих књига
али и оних великог обима написана су поводом овог догађаја. Често су различити
тумачи копирали једни друге и врло је мало оних који су на иновативан начин се
бавили овом проблематиком, инспирисани потпуно другачијим мотивима од већине и
који су дошли до оригиналних закључака. Сигурно један од личности који мора бити
издвојен из тог мноштва, с обзиром да испуњава сва три критеријума оригиналности
тумачења догађаја са краја 18. и почетка 19. века, јесте Алексис де Токвил. Два
најзначајнија дела, овог иначе човека аристократског порекла, јесу Друштво у Америци
и Стари режим и револуција. Нас ће овде занимати конкретно његово друго дело али
треба нагласити да читав његов животни рад у суштини представља једну кохернтну
целину.
Мотив да напише Стари режим и револуцију и уопште да се бави француском
револуцијом, није историјски односно његова првобитна намера није била да да само
још један опис тих догађаја. Он је почео са прошлошћу да би објасни садашњост а и
будућност. Ово дело је требало да буде трилогија, односно његова намера је била да
помоћу разумевања догађаја и феномена у прошлости објасни стање у Француској
средином 19. века, помоћу враћања на саме догађаје француске револуције, а да би и њу
саму добро протумачио ишао је и корак даље, па је истраживао и сам Стари режим.
Дакле његов циљ је био тумачење новог бонапартсистичког система ( обновљеног од
стране Наполеона Трећег, 1851). Његов пут ка томе јесте био да анализира и
некадашњи Стари режим и саму револуцију након којих је уследило стање у којем се
Токвил налазио док је писао ово дело. Смрт га је у томе спречила. Ипак успео је да
напише практично први део трилогије и да започне други, дакле Стари режим и саму
револуцију. Такође мора се рећи да је Токвил и раније био заинтересован за ову тему,
као и сви мислиоци тог доба. Тако имамо текст у једном енглеском часопису назван
Друштвено и политичко стање у Француској пре и после 1789. Ту се може вероватно
уочити његова основна идеја везана за саму тему али ће се тек при писању самог
Старог режима темељно посветити њој.
Падом Бастиље срушен је феудализам и апсолутна монархија. У симболичком смислу
тачно. Ипак Токвил проучавајући читав 18. век а поготово године непосредно пре овог
догађаја је утврдио да се већи део онога што се приписује револуцији уствари догодило
још пре њеног самог почетка. Ту се посебно наглашава сам феудализам. Француски
револуционари из прве фазе револуције су само прокламовали нови друштвени поредак
који је у суштини већ постојао. Можда почетак саме промене јесте била одлука највише
власти у монархији да има контролу над сваким становником, без посредовања
локалних племића који су у сваком случају полако постојали ,,потрошена роба“. Циљ је
био да се самим тим племство додатно деградира и да изгуби дотадашњи значај. Оно је
увек и представљало највећу опасност за врховног сизерена. Тако је покренут процес
централизације моћи у држави. Изградња државног- чиновничког апарата од саме
централне власти која би се гранала преко покрајинских на градске, општинске и
сеоске власти. Да би то било могуће становништво је морало да буде уједначеније, како
по угледу и тако и по богатсту. Другом сталежу су све више одузимане привилегије,
племићи су почели да губе своје поседе продавајући их оном делу становништва које је
било економски у узлету. Тај део становништва је баш онај који ће и бити главни
покретач револуције, буржоазија. Градски, трговци и занатлије, рентијери па и
чиновници су почели економски и политички да се уздижу и тако су све више
сузбијали старо племство и свештенство у њиховој моћи. Такође су их употпуности
изоловали из самог друштва и од ,,обичних“ људи, мада су томе и они сами попрлично
допринели. Власт је тако сада имала у својој служби ослабљено и послушно племство
као и корумпирано чиновништво, а ту је и нова градска олигархија. Дакле циљ свега
овога је био да се краљева потпуна контрола успостави над читавом државом помоћу
државног административно-чиновничког апарата који би ефикасно спроводио све
наредбе и указе централне власти. Ипак врло брзо, као што је Токвил могао да примети
из записника локалних скупштина, архива генералитета, из преписка између
чиновника, записника са Краљевог савета, извештаја о свакодневном животу, па и из
саме Књиге жалби три сталежа, да поготово што се тиче ефикасности и потпуне
верности врховној власти било доста проблема. Као што је горе и наведено,
чиновништво је брзо постало корумпирано и почело је да практично у оквиру себе има
неки свој систем доношења и спровођења одлука. Уз то буржоазија, класа у повоју, је у
сваком аспекту све више напредовала и имала све више утицаја и моћи у држави,
највише у великим градовима. Ту долазимо, такорећи, до парадокса. Испоставља се да
је сама апсолутна монархија створила и оне који ће да је сруше, а такође и само
оружије којим је срушена. Ако је ово можда прегрубо, онда сигурно барем можемо
рећи да је пресудно утицала на то.
Овај парадокс, да баш они који ма је положај у друштву побољшан, се побуне против
монархије која им је то омогућила је био Токвилу занимљив. Толико векова је
пролазило где су и сељаци, а и део становништва које је живело у градовима, имали
много мање права него у тренутку избијања револуције. Зашто се онда она десила баш
тада, а не раније када је за њих ситуација била много гора. Токвил ово објашњава баш
помоћу те противречности. Током векова док је феудални систем био још јак могућност
да се побуне против краља имали су једино аристократија и свештенство. Али они ако
би и угрозили самог владара својим поступцима сигурно не би угрозили и цео систем,
пошто би самим тим угрозили и своје положаје. Током 18. века феудални систем све
више слаби, а припадници трећег сталежа добијају све већа права и ту долази то
противречности и раскорака. Слично као што Маркс говори о томе да ће услед промене
произвдоних снага у једном тренутку доћи и до промене производних односа, из
простог разлога што ти стари односи више не одговарају новом систему производње,
нешто слично можемо наћи и код Токвил, са тим да он пребацује извор промене са
економског поља на поље политичко-административне праксе и традиција односно
самог духа народа. ,, Централни феномен и основни вид историјске промене је, дакле,
пораст монархијске моћи и све већа државна централизација,а то је повезано са
развојем пореза. Тај процес истовремено и преображава и уједињује грађанско друштво
расцепкано на групе међу којима се јавља све веће супарништво и које су састављене из
све сличнијих појединаца. Немоћ виших класа да или одрже стару политичку моћ, или
се уједине и тиме створе нову политичку моћ, отвара пут административном
деспотизму који погоршава последице државне централизације“(Фире, 1990:158).
Дакле нити је централизована власт употпуности успела да сузбије старе привилегије
свештенства и племства, нити је успела да обузда ,помоћу свог чиновничког апарата
(који је највише био неефикасан у својим нижим деловима и локалним органима који
су имали директну интеракцију са народом) пре свега грађанство али и сељаштво које
ослободила већинским делом феудалних обавеза односно притиска племства. У држави
сви су били уједначенији, али старе одлике и обичаји су још поприлично опстали.
Тако долазимо и до 1788. године када Луј 16. због банкрота државе, изазваним како
због ратова и расипања тако и због неефикасности административног апарата, заказује
сталешку скупштину, на којој је требало да се расправља о увеђењу нових пореза и
ревизије постојећих. Вероватно се плашећи тога да ће бити више угрожен од
свештенства и племства краљ одлучује да повећа број чланова Трећег сталежа са триста
на шестотина. Та одлука формално није требала да има неки већи утицај с обзиром да је
сваки сталеж гласао за себе, и да је важило један сталеж, један глас, али управо ово ће
окуражити припаднике Трећег сталежа да себе прогласе Националном скупштином.
Иако смо до сада објаснили како је дошло до услова да се покрене револуција, ипак
главни проблем код Токвила у вези са тим је био шта је покренуло народ (пре свега се
мисли на како их Токвил назива ,, нова аристократија“ односно буржоазију) да се
одлуче на дизање против монархије. Баш та ,,класа“ у повоју је од средине 18. века била
под великим утицајем просветитељства, које је баш изникло из саме Француске.
Централизација моћи је била условљена изједначавањем грађана, јер што су грађани
више једнаки онда имају и мање моћи наспрам централне власти. Идеја водиља
апсолутне монархије је била једнакост под господарем. Ипак буржоазија се под
утицајем просветитељских идеја све више уједињује у намери остварења својих
интереса. Главна водиља за њих јесте била просветитељска идеја, једнакости у слободи.
Управо су то две, како их Токвил назива ,,страсти“, које су покренуле револуцију. Једна
створена од самог режима, а друга прихваћена од стране револуционара, као дар
просветитељства, који су тражили своју идејну и политичку формулу која ће их водити
до остварења њихових интереса. Управо зато што је држава покушавала да изолује
појединце у тој једнакости, једне од других, у чему је поприлично и успела, управо тај
притисак да појединачно не могу ништа је ујединио овај слој у повоју под једним
заједничким интересом, да угуше и последње остатке феудалног система, да униште
свештенство које је опстајало највише захваљујући религијском сујеверју, као и
апсолутну моћ самог краља и централне власти, дакле све оне ствари које су их
спречавале да постану најмоћнији у држави. И баш при крају 18. века просветитељски
идеали су се укоренили у овом слоју и кристализовали. Чим је дошло до прве ситуације
да се то оствари они су ту ситуацију и искористили.
Револуционари нису могли да нападну сваки аспект ,,Старог режима“, просто јер један
његов део и омогућио да дође до револуције. То је централизована власт коју ће ,,нови“
режим да усаврши и да практично тај пројекат доводе до краја његове израде. Он им је
био потребан као механизам ради заштите формуле нације, једне и недељиве, где су сви
грађани једнаки. Касније ће то постати прототип ,,националних држава“. Пошто су
заджали све аспекте који су довели до једне од ,,страсти“ покретача револуције
(државна администрација и централизација), односно једнакости, напад на ,,Стари
режим“ је био на пољу религије и политике. Овде видимо утицај који је Едмунд Берк
имао на Токвилова размишљања. Берк је иначе један од мислилаца који се највише
могу наћи међу Токвиловим изворима, а Токвил је иначе јако ретко наводио своје
изворе у самом делу. Берк је највише критиковао револуционаре баш у оним аспектима
где су наставили да спроводе некадашњу политику централне власти, а ту се највише
односи на одузимање поседа свештенству и племству, чиме је ,,нивелација“
становништва, како је Токвил назива, скоро па довршена.
За Токвила је револуција представљала пре свега промену у вредностима, која се
десила у одговарајућим условима, након процеса централaзације. Напросто је дошло до
критичне тачке противречности тога да су грађани сувише ослобођени са једне стране,
а са друге да су још увек потчињени. ,,Једном речју, стари режим је 1789. већ био
мртав: револуција је могла да га убије само у духовима, пошто је једино тамо још
постојао“(Фире,1990:168). Баш ово је највећи дар Токвиловог дела, што увиђамо
стварни значај ове револуције, као и уопште свих револуција, које под својим плаштом
крију саму суштину догађаја.
Постоји још један проблем који је Токвил увидео. Имали смо прву фазу револиције
(деструктивну), која је довела и до јакобинске диктатуре, а на крају и до самог
Наполеона. Хаос који је трајао од 1789. до 1799. се може протумачити баш тиме, што се
дошло до ослободе, али интереси учесника догађаја након рушења старог режима били
су разнолики и међусобно противречни, што је довело до хаоса, а једини начин да се
поново успостави ред јесте враћање на формулу управо старог режима, једнакости под
господарем. Баш ту долазимо до Наполеона, а након његовог пада па до доласка на
власт његовог синовца, десиће се још две револуције и промене власти. Токвил зато
има и други смер мисли, јер за сво то време, административни и централизовани систем
власти се није мењао. Зашто је онда долазило до промена на политичком нивоу. Зато он
поставља и другу дефиницију револуције као наглу промену обичаја, менталитета као и
радикални историјски пројекат(Фире,1990:171). Ипак ово тумачење никада није развијо
или се детаљније позабавио њиме. Вероватно пре свега што је ипак остао доследан
првобитном значењу које је дао револуцији.
Токвил је пред своју смрт и сам неолико путао говорио о томе да није нашао потпуни
одговор на проблем који је поставио пред собом, уопштено разматрање динамике
револуције и њених последица. Ипак сигурно можемо да закључимо да је дао правац
којим треба ићи.
Из једног Токвиловог писма, можемо видети колико је Токвила очарала сама
револуција. Како наводи у самом писму, никада раније у историји се нису десили
догађаји који су били толико радикални, силовити, неумерени, пуно очајничког
понашања њених учесника, понашања које их је доводило до лудила. Откуд тај бес? Ко
га је произвео? Ко га је учионио толико ефикасним? Ко га је учинио трајним? Само су
једна од питања која Токвил поставља себи(Фире,1990:172).
Литература:
1) Фире, Франсоа.1990. О француској револуцији, Издавачка књижарница Зорана
Стојановића, Сремски Карловци и Нови Сад.