Социјални капитал породица

Породица, као стуб не само савремениш друштава, већ и сваке друге епохе које су за нама,
представља више него интересантан друштвени феномен за проучавање. Када је у питању
сама друштвеност породица, постоји неколико теза, које се сматрају релевантним за само
научни истраживање породица.

Прва теза, показује да односи савремене породицеса сродничком мрежомне губе на

значају, али мењају сопствени карактер и значење. Најважнија промена, коју истиче
поменута теза јесте да се у великој мери сродничке везе сужавају, али, да се истовремено
оне згушњавају, дакле, квалитативно добијају на значају веома, док са друге стране,
квантитативно се умногоме смањују. За тако нешто постоји сиајсет разлога, попут
нестабилног тржишта рада, мањи број деце у породицама, урушавање социјалних
држава…

Друга теза се заснива на дихотомији између традиционалног и модерног, и сходно томе,

дакле прави се и дихотомија између самих друштава у којима преовлађује одређени модел
породице. Традиционална мрежа односа се махом заснива на сродничким и суседским
односима, и она у великој мери доминира код нижих друштвених слојева, попут
пољопривредника и радника, док се вишим друштвеним слојевима, углавном доминирају
модерне социјалне мреже, које се ускључиво заснивају на контактима који су или
пријатељске, или много чешће професионалне базе.

Постоје и различита тумачења око тога колико само повећавање степена

професионализације појединаца, доприноси или пак одузима већој кохезивности самих
породица у модерним друштвима. Колман и Патман стоје на становишту да услед тига
долази до слабљења друштвености породица, док Бек и Гиденс не одступају од става, као
теоретичари рефлексивне модерности, да се појединац ослобађа стега традиционалне
породице тим чином већег степена професионализације, и да та чињњница доноси у већој
мери бенефиције појединцима, од различитих негативности.

У Србији су се правила различита истраживања на ову тему. Једно од првих, јесте свакако
истраживање Весне Пешић са краја 70-тих година прошлог века, која је у склопу
истраживања друштвене слојевитости, истакла димензију стила живота, и окарактерисала
га као друштвеност човека, то јест, дефинисала га као ,, мрежу социјалних веза и
контаката". С краја осамдесетих година, Анђелка Милић је истраживала друштвене
неједнакости у Србији, где је испитивала и улогу социјалних мрежа, неформалних, које
представљају снажне аспекте социјалног капитала појединаца и породица. Оне су
сврставане у 4 категорије: сроднички, пријатељски, суседски и колегијални односи.
Углавном, у српском друштву тог доба, доминирале су примарне везе и односи, које
потпадају под сродничке, следе пријатељски односи, ако се посматра квантитативно
колико који облик односа доминира међу тадашњим становништвом, суседски, и на крају
колегијални.

Озбиљност друштвене кризе у Србији од почетка деведесетих година, довела је и до

промена у интеракцијама самих људи. Окрећу се махом сродницима и суседима. Нижи
слојеви друштва се махом окрећу суседима, виши и средњи пријатељима. Када је у
питању трагање за одређеном врстом помоћи, нижи слојеви друштва се окрећу ипак више
сродницима, док виши слојеви сопственим пријатељима. Тако се може укратко сажети
закључак истраживања професорке Смиљке Томановић, из 1993/4 године, које се тицало
радничких породица средњег слоја.

Социјални капитал, може се дефинисати појмом ,, везујући", који је углавном базиран на

контакту са блиским особама, и омогућава у великој мери појединцима да се орјентишу и
снађу у одређеном свакодневим приликама. То не укључује константно међуљудске
односе, интеракцију између појединаца, већ може укључивати и односе појединаца са
одређеним институцијама, или односе самих институција. Постоје и прилике у којима се
социјални капитал дефинише искључиво као остварење интереса путем социјалних
контаката, али, тада се апсолутно неправедно губи из вида важан аспекта чисте
друштвености. Сва истраживања у Србији показала да сњ друштвеност углавном посматра
као осећај припадања, пријатељства, присност контакта са нама драгим особама, што је од
немерљивог значаја за само благостање појединаца, посебно када говоримо о најмлађима
члановима друштва. Наравно, различитост посматрања шта друштвеност или ти социјални
капитал значе, умногоме зависи и од културног поднебља у ком се истраживања спроводе.

Када су у питању друштвене организације, у којима у највећој мери учествују чланови

једне породице, на различите начине, и када то добрано утиче на сам живот породице,
највише се истиче ангажованост деце у спортским клубовима, који учествују у
социјализацији детета, после породице и школе, у највећој мери. Породице махом своје
контакте одржавају са формалним институцијама друштва у ком живе, веома су лабаве
нити које их спајају са неиснтитуционалним организацијама, концетрација њихових
односа, углавном је орјентисана на саму породицу, сроднике, и узак круг пријатеља. Када
је у питању инструментализација социјалног капитала, породице које су део виших
слојева друштва, у много већој мери успевају да то окрену у своју опипљиву корист, и
поред одржавања у одређеној мери емотивних односа са припадницима свог социјалног
капитала, док припадници нижих слојева друштва, немају много простора за маневар да
сопствени социјални капитал инструментализују, чак и ако би такви одлуку донели.
Дистрибуција социјалног капитала, и квантитативно и квалитативно, свакако, умногоме
зависи од друштвене стратификације, која прави значајну разлику између могућности
инструментализације социјалног капитала.

Марко Радић СО17/33

Коста Матић СО16/47