Сцена 1: Кафић мали окрулги столови са по две столице, уз зидове столови са

фотељама, унутраа је таамно са мало светла, провлачи се црвена боја шанк је у доњем
делу кафица, неколико столова су попуњени, за столом протагонисте пиксла у њој
цигарета која се дими то је почетак сцене, пакла цигарета кока кола, кафа, мени.
Константин гледа кроз прозоре кафића има добар поглед на улицу којом иду
пролазници посматра их или њих или саму улицу читаву ту слику у покрету. Има на
себи белу мајцу са крагном бермуде и патике доле, запустелу косу и наочаре за сунце,
изгледа незаинтересовано за све што га окружује. Прилази конобар. Узима празну
флашу кока коле.
Конобар: Желиш још нешто?
Кон: Донеси ми воде.
Желим ли још нешто, једино што човек истински може да пожели је вода. Вода је вода.
Без укуса, боје, мириса представља нешто исконски у нашим животима што не може да
те превари само по себи нити ти можеш њу. Проблем наступа кад је човек упрља, у
свом водоводу, лавабоу, шољу, упрљаје својим говнима, па још прљавија буде у
канализацији, па одлази даље у друге воде прљајући и њих. Један сјајан приказ заправо
како човек може све да усере па чак и воду. Ту је и ваздух, кисеоник, исти је као вода
само другог агрегатног стања, човек усере и то, две најважније ствари за људски род,
без њих не би постојали. Ипак они се некако опет враћају чисти, из својих извора и
ветрова, чудо како су издржали са нама сво ово време свака им част. (конобар доноси
воду) Конобар: изволи.
Кон: мада док смо је прљали само говнима још је било и добро, сад смо почели и да је
продајемо, заједно са свим тим говнима у њој. Почело се и са продајом кисеоника,
операциона сала набију ти оно у фацу и супер заспиш за 1,2,3,4 увек се ту комирам али
и то кошта. Мора се признати да смо ми људи креативни. Воду и ваздух два најбитнија
елемента нашег постојања уопштено као живих бића ми дограђујем, декоришемо,
украшавамо својим говнима, а сад у капитализму смо чак дошли и до тога да нечег што
има у изобиљу продајемо, тако све украшеног и декорисаног. Људи су креативна бића
мора се признати.
Ма човек може да сере по свему то је његов проблем. Животиње баш не могу али човек
може. Он може да кења чак и по својим мислима. Ево овај конобар сигурно сад мисли
за мене, гледај овог дебила што кења у себи. Па опет кад размисли каже, а и боље да
кења у себи него да кења по нама овде и по кафићу. А људи поготово у кафићима и
кафанама воле да кењају по интеријеру и свему што се налази унутар тих затворених
простора. Из ових мојих мисли могу да закључим да људи воле де серу. Па кад
размислим то је сасвим природно мораш негде да се олакшаш. Лоше је кад сереш у
себи. Прођеш тај напор кењања а све остане у теби. Изгоре ми цигарета јебем ти матер
опет. А и то су говна унутра. Па људи реално чак и пуше говна. Мајко мила. Дај да
запалим. Никад нисам знао да запалим говно…. Мислим цигарету. Увек ми се сјебе
жар. Има неких људи који кад запале цигарету кад увлаче те опојне феклаије у себе па
онда испусте дим од истих, изгледају као да пуше од трећег месеца трудноће њихове
мамаре. Ја нисам један од њих, али волим да попушим. Да ли ови око мене воле да
попуше?