Увод

Протекле деценије у развоју човечанства окарактерисане су порастом броја

чинилаца у свим доменима живљења. Интеракција поприма својеврсну динамичност.
Услови за делање постају све сложенији последично и ризичнији приликом
осмишљавања потеза, подухвата у различитим областима човековог деловања.
Процес „усијавања“ у неколико последњих деценија има своју предисторију.

Човек је у свакодневном животу решавао проблеме са којима се суочавао. Том

приликом, као најједноставније случајеве треба издвојити регистровање онога што
се догодило и израчунавање цена за продају својих руку дела. Ако је у првом случају
масовност догађаја била мала, евидентирање је било једноставно. Док у другом
случају, као типском, настало је суочавање са околином у лику корисника-купца.
Супротстављеност интереса продавача и купаца узроковала је нов квалитет
размишљања. Требало је узети у обзир не само своју ситуацију већ и услове у
окружењу, код потенцијалног купца као и могућих понуђача. Поједностављено, до
краја огољено, оваква интерпретација односа присутна је суштински, у свим
збивањима, у којима је човек данашњице инволвиран.

На индивидуалном плану човек нуди своје услуге потенцијалном кориснику.

На групном, пословном, на пример, пољу у игри су продукти, услуге, колективних
остварења за које потенцијално постоје корисници. Успешност или неуспешност
исхода зависи од све већег броја фактора. У условима вишеструке личне, односно
колективне понуде, јавља се већи или мањи ризик. Превладавање тог ризика је
перманентан изазов за сваког понуђача како индивидуалног, тако и колективног.
При том, треба имати у виду да се и колективни понуђач своди на персонификацију у
виду челног човека, односно његовог тима у одговарајућој групи, тј. пословном
систему.

Историја је испуњена бројним случајевима када су потезана друга средства да

би се разрешила неукслађеност интереса оптаната. Освајачки походи су еклатантан
пример покушаја да се насилним путем разреше проблеми. Ако је у пословању
предузећа ризик у крајње неповољном случају био економски колапс, онда је у
ратном сукобу такав екстрем био губитак суверености одговарајуће државе. И не
само једне државе, већ групе држава, као сто је то био случај у II светском рату.

1
Линеарно програмирање
Линеарно програмирање је можда најпознатија и једна од најчешће
коришћених техника науке о управљању. То је математичка метода алоцирања
дефицитарних ресурса све у смислу потезања задатог циља, као што је
максимизација профита. Линеарно програмирање је нашло широку примену у
пословању, код већине управљачких проблема који захтевају алокацију ресурса. На
пример, управљачки проблеми при одлучивању у области управљања производњом,
планирања потребног буџета, алокације персонала, рекламирања и планирања
промоције су повезани са достизањем задатог циља (максимизацијом профита или
минимизацијом цене), све у зависности од ограничених ресурса (новца, материјала,
људских ресурса, времена итд.). Линеарно програмирање укључује опис стварних
ситуација при доношењу одлука кроз математички модел који се састоји од
линеарне функције циља и линеарних ограничења ресурса.

Неке карактеристичне примене ове методе описане су у следећим

случајевима:

Произвођач жели да усаврши распоред производње и приступ интентарисања

који би задовољио захтеве продаје у будућим периодима. Овај распоред би, у
идеалном случају, омогућио предузећу да задовољи потражњу и да у исто време
минимизира укупну производну цену.

Финансијски аналитичар мора изабрати инвестициони портфолио између

разчичитих алтернатива складиштења и обавезујућих инвестиција. Аналитичар би
желео да успостави портфолио који максимизира повраћај инвестиције.

Маркетинг менаџер жели да одреди како да се најбоље алоцира стални

рекламни буџет између различитих алнтернатива као што су радио, телевизија,
новине и ревије. Менаџер би желео да одреди „media mix“ који максимизира ефекте
рекламирања.

Предузеће има складишта на различитим локацијама широм земље. За задати

скуп потрошачких захтева за његовим производима, предузеће би желело да одреди
које складиште би требало, колико производа и којим потрошачима да испоручи да
би укупни трошкови транспорта били минимизирани.

Ово су примери ситуација где се линеарно програмирање (ЛП) успешно

користи, али такође илуструју ширину примене апликација ЛП. Даље разматрање
ових захтева намеће следећи закључак: сви ови примери се тичу максимизирања или
минимизирања одређене величине.

2
 У првом примеру желимо минимизирати цене, у другом желимо
максимизирати повраћај инвестиције, у трећем желимо максимизирати ефекте
рекламирања, а у четвртом захтевамо минимизацију трошкова транспортом. У свим
задацима ЛП предмет истраживања је максимизација или минимизација неке
величине.

У математичком смислу, ови захтевисе описују функцијом циља. Функција

циља се још назива критеријум управљања или критеријум оптималности. Она
представља функцију више променљивих за коју је потребно одредити екстремну
вредност, тј. одредити њен минимум или максимум.

Друга особина ЛП су ограничења која лимитирају степен могућег прираста

функције циља. У првом примеру произвођач је ограничен захтеваном потражњом
производа коју треба да задовољи као и ограничењима производног капацитета.
Проблем финансијског аналитичара је одређен укупном сумом расположивих
инвестиционих фондова, као и максималном сумом која може бити инвестирана у
сваку набавку или плаћање обавезних инвестиција. Одлука о избору медија коју
доноси маркетинг менаџер је ограничена фиксираним буџетом за рекламирање и
доступношћу одређених медија. У транспортном проблему минимална цена
распореда транспорта је одређена набавком расположивих производа из сваког
складишта. Ова ограничења су још једна опција особина сваког проблема ЛП.

Модели линеарног програмирања

Велики број привредних активности се остварује у условима ограниченог

износа ресурса, који се на различите начине могу користити за остваривање унапред
постављеног циља. Из низа могућих начина (програма) коришћења расположивих
ресурса економски субјекти су веома заинтересовани да одаберу онај најповољнији,
онај за који ће се остварити највећа могућа ефикасност укупних активности. Због
тога оптимизација економских активности заузима централно место у оквиру
економске анализе и математичког моделирања економских проблема. Један од
математичких метада оптимизације, који је током овог века доживео пуну
афирмацију, теоријску разраду и широку примену јесте модел линеарног
програмирања.

Линеарно програмирање представља модел који се веома успешно користи за

решавање великог броја проблема на нивоу предузећа. Ту спадају:

a) Производно планирање – у условима ограниченог износа ресурса производно

предузеће може производити различите количине производа сопственог
асортимана. У намери да максимизира укупан резултат свог пословања, који је
најчешће изражен висином оствареног профита, предузеће је веома

3
 заинтересовано да искористи ресурсе са којима у одређеном периоду
располаже на најбољи могући (оптималан) начин. С тога је за једно предузеће
веома важна улога линеарног програмирања у креирању оптималног
програма производње који омогућава синтезу расположивих ресурса и
позитивног пословног резултата.
b) Планирање инвестиција – Проблем планирања инвестиција јавља се пре свега
на подручју осигуравајућих компанија. У овом случају полази се од
претпоставке о ограничености инвестиционих средстава. Улога линеарног
програмирања заснива се на креирању оптималног нивоа улагања у поједине
хартије од вредности.
c) Планирање транспорта робе – Циљ сваког успешног предузећа јесте не само да
оствари максималан профит већ и да трошак пословања сведе на минимум. У
том смислу транспорт робе је веома важан. Наиме, у условима територијалне
раздвојености потрошача и произвођача транспорт робе изазива значајан
трошак дистрибуције и превоза. Методом линеарног програмирања настоји се
одредити оптималан вид транспорта који ће омогућити минимизацију
трошкова. Улога линеарног програмирања у решавању овог проблема је
двојака јер не само да доприноси осварењу основног циља предузећа већ
путем смањења трошкова транспорта индиректно утиче и на смањење цене
производа па на тај начин задовољава и потребе потрошача.
d) Оптимално рапоређивање кадрова – Оптимално распоређивање кадрова
односи се на одређивање оптималног распореда извршилаца за обављање
различитих послова. Оптималан распоред подразумева такав распоред који ће
омогућити максималну ефикасност при раду. При томе ефикасност може бити
усмерена на минимизацију трошкова, минимизацију радног времена или
максимизацију профита. Оптималан распоред омогућава се посебним видом
линеарног програмирања – моделом асигнације, односно распоређивања.

Графичка метода
Најједноставнији начин одређивања решења у задатку линеарног
програмирања представља графички метод. Међутим, и поред изразите
једноставности и прегледности, могућности коришћења овог метода у решавању
практичких проблема линеарног програмирања су веома ограничене. Наиме,
графички метод решавања задатог линеарног програмирања може се применити
само у случају када у задатку постоје две реалне променљиве. Због тога, разматрање
графичког метода има превасходно карактер представљања скупа могућих решења и
поступака тражења оптималног решења, као и указивања на основни карактер
поступка одређивања решења коришћењем simplex метода.

4
 Поступак његове примене је следећи:

1. Формулисање проблема у облику задатка линеарног програмирања;

2. Графичко представљање правих које репрезентују неједначине система
ограничења;
3. Идентификација скупа могућих решења за која су задовољене све неједначине
система ограничења и услов ненегативности;
4. Наношење праве која репрезентује функцију циља нулте вредност
променљивих (права функције циља која пролази кроз координантни
почетак);
5. Транслација праве функције циља слева удесно, (наношење паралелних
правих) све док не уцртамо једну такву праву која са скупом могућих решења
има само једну заједничку тачку;
6. Утврђивање оптималних вредности променљивих Х1 и Х2 у виду координата
екстремне тачке скупа могућих решења најудаљеније од координантног
почетка (идентификацијом са графика или решавањем система једначина
правих на чијем пресеку се тачка налази);
7. Одређивање вредности функције циља за оптималне вредности променљивих.

На крају, важно је напоменути да је поступак примене графичког метода

одређивања оптималног решења истоветан са разматраним и у случају решавања
проблема минимума, као и мешовитог проблема максимума. У случају решавања
проблема минимума, инверзан захвет дефинисан одговарајућом функцијом циља,
детерминише егзистенцију оптималног решења у тачки скупа могућих решења која
је најближа координантном почетку. Код мешовитог решења у односу на разматрани
поступак последица је модификације система ограничавајућих услова. Међутим,
општи карактер и начин коришћења графичког метода истоветан је код решавања
свих задатака линеарног програмирања.

Симплекс метода
За разлику од графичког метода, који се може користити само за решавање
проблема у којима постоје две реалне променљиве, симплекс метода представља
општи алгоритам који се користи за решавање свих облика задатка линеарног
програмирања. Симплекс метода представља алгоритам у коме се у низу итерација
(фаза) долази до оптималног решења задатка линеарног програмирања.

При томе, у свакој од итерација утврђују се вредности променљивих које

одговарају екстремним тачкама скупа могућих решења и испитује њихова
оптималност. Симплекс метода обезбеђује најкраћи пут до оптималног решења, што
значи да се у поступку решавања задатка линеарног програмирања не утврђују

5
решења која одговарају свим екстремним тачкама конвексног скупа могућих
решења.

Модел линеарног програмирања се изражава у матричном облику на следећи

начин:

Функција циља

Z=¿

Систем ограничења

а11, а12 … а 1 p , 1,0 … 0 x1 b1

[ ][ ] [ ]
a21 , a 22 , … a2 p ,0 ,1 … 0
… … … … … … … … … … .. … … … … .
a m 1 , am 2 , … amp , 0,0 … 1
x 2 = b2

x p+m bm

где поједине колоне матрице коефицијената система ограничења

представљају тзв.векторе активности, које можемо представити у облику:

а11 a 12 a1p 0

…
[ ] [ ] [ ] []
А1= а21 , A 2=

аm 1
a 22 , … .., A =
…
am 2
p
a 2 p , … ... , A =
…
amp
p+m
0
…
1

односно

a1 j b1 x1

…
[] [] [ ]
A j= a2 j , као и b=

amj
b 2 x= x 2
…
bm
…
x p +m

Канонични облик модела ЛП, када коефицијенте функције циља изразимо у

облику вектора c=(c ¿ ¿ 1 , c2 , … , c p+m )¿ , гласи:
p +m
( max ) z= ∑ c j x j
j=l

p+ m

∑ A j x j =b
j=l

x j ≥ 0¿

6
 Поступак одређивања оптималног решења применом симплекс метода,
започиње са одређивањем почетног базичног решења. Почетно базично решење
стандардног проблема максимума одређује се тако што се претпоставља да су реалне
променљиве једнаке 0, а додатне променљиве једнаке слободним члановима система
ограничења, тј.

x j=0 за j=1 , … , p

x p+i=bi за i=1 ,… , m .

Функција циља за свако почетно базично решење једнака је нули, z=0. Према
томе, слично као код графичког метода, решавање задатка стандардног проблема
максимума започињемо из почетка m- димензионалног векторског простора.
Наведена претпоставка, према томе, има за последицу да векторску базу на основу
које се утврђује почетно базично решење образују вектори коефицијената уз
додатне променљиве, док су вектори коефицијената уз реалне променљиве
небазични. Вектори коефицијената уз додатне променљиве (којих у нашем проблему
има m) образују јединичну матрицу – чија инверзна матрица је такође јединична.
Поставља се питање, на који начин се може одредити решење за које функција циља
има већу вредност од 0? Одговор на то питање јесте: изменом елемената (вектора)
векторске базе.

На ово питање нам одговарају I и II Дантзингов симплекс критеријуми, I који

одговара на питање који вектор улази у базу, а II који вектор напушта базу.

I СК - Критеријум за укључивање једног од претходно небазичних вектора у

базу састоји се у томе да треба одабрати онај вектор код кога је задовољен услов

C j−Z j =max ⁡(C j −Z j)>0

Овај услов представља критеријум оптималности, односно I симплекс

критеријум за измену векторске базе. Уколико су за неко од решења ове разлике за
све небазичне векторе негативне, тј. (C j−Z j )<0, такво решење је оптимално решење
уколико се ради о стандардном проблему максимума. (Обрнуто је за минимум, ¿ 0 ¿ .

II СК – Критеријум за излазак вектора из базе, односно II Дантзингов симплекс

критеријум, на основу којег можемо константовати да из базе треба искључити онај
вектор Ак за кога буде задовољен услов:

X ki X
p= =min i , za X il > 0
X kl X il

7
 Из базе, према томе, излази онај вектор Ак за који овако одређен количник
буде минималан позитиван број (мањи од осталих вредности) у случају проблема
минимума и максимума. Након смене вектора у бази, на основу примене наведених
симплекс критеријума, израчунава се ново, побољшано решење и испитује да ли оно
даје оптималну, тј. максималну/минималну вредност функције циља.

Дуални проблем
Сваком проблему линеарног програмирања одговара дуални проблем, који
такође представља проблем линеарног програмирања. Између основног
(примарног) и извесног (дуалног) проблема линеарног програмирања постоји
инверзан однос у погледу захтева за одређивањем екстремне вредности функције
циља. Уколико се у почетном проблему, који се назива примарни проблем, поставља
захтев за максимизацијом функције циља, у дуалном проблему ће функција циља
бити функција минимума, и обрнуто.

Осим тога, неједначине ограничења дуалног проблема изводе се на основу

неједначина ограничења примарног проблема. Примарне и дуалне променљиве
омогућавају добијање значајних информација о карактеру оптималног решења.
Између примарног и дуалног проблема постоји такав однос да у дуалном проблему
има тачно онолико променљивих колико у примарном проблему има структурних
ограничења, односно додатној променљивој примарног проблема одговара једна
реална променљива дуалног проблема.

Исто тако, у дуалном проблему постоји по једна неједначина ограничења за

сваку реалну (главну) променљиву примарног проблема. Оваква веза, која постоји
између додатних променљивих одређеног проблема линеарног програмирања и
реалних променљивих њему одговарајућег дуалног проблема, и обрнуто, омогућава
добијање веома значајних информација које се могу користити у поступку доношења
одлука о начину оптимизације економских активности.

С обзиром да одређивање оптималног решења било ког задатка линеарног

програмирања истовремено значи одређивање оптималног решења и њему
одговарајућег дуалног проблема, могуће је њихово алтернативно коришћење за
поступак решавања задатака. Оваква могућност долази до изражаја у ситуацији када
је неки проблем линеарног програмирања једноставније решавати коришћењем
њему одговарајућег дуалног проблема, што у пракси није редак случај.

Дуални проблем одређеног задатка линеарног програмирања (примарног

проблема) формира се на следећи начин:

8
 1. Уколико примарни проблем представља проблем максимума, функција циља
дуалног проблема ће бити функција минимума, и обрнуто;
2. Мења се смер знакова неједнакости у систему једначина, и то тако да уколико
се неједначине примарног проблема са знаком ≤, неједначине дуалног
проблема постају неједначине са знаком ≥, и обрнуто;
3. Врши се транспоновање матрице коефицијената система ограничења
примарног проблема, на основу чега уколико у примарног проблему имамо m
неједначина са p променљивих, у дуалном проблему ће бити p неједначина са
m променљивих;
4. Коефицијенти уз променљиве у функцији циља дуалног проблема једнаки су
слободним члановима система ограничења примарног проблема;
5. Слободни чланови система неједначина дуалног проблема једнаки су
коефицијентима који се уз променљиве налазе у функцији циља примарног
проблема;
6. Све променљиве дуалног проблема морају бити ненегативне, због чега је овај
услов обавезно присутан и у дуалном проблему.

Основни облик стандардног проблема максимума:

( max ) z=c1 x1 +c 2 x2 +…+ c p x p

a 11 x 1 +a12 x 2 +…+ a1 p x p ≤b 1

a 21 x1 + a22 x 2+ …+a2 p x p ≤ b2

………………………………………………………..

a m 1 x 1+ am 2 x2 +…+ amp x p ≤ bm

x1 , x2 , … , x p ≥ 0

Дуални проблем који одговара претходном проблему, можемо представити у

облику:

( min ) v =b1 y 1+ b2 y 2 +…+ bm y m

a 11 y 1 +a 21 y 2 +…+a m 1 y m ≥ c 1

a 12 y 1+ a22 y 2 +…+ am 2 y m ≥ c 2

……………………………………………………………………

a 1 p y 1+ a2 p y 2+ …+amp y m ≥ c p

9
 y1 , y2 , … , ym≥ 0

Уколико проблем максимума представимо у облику:

p
( max ) z=∑ c j x j
j+l

∑ aij x j ≤ bi ( i=l , … , m )
j+l

x j ≥ 0 ( j=l , … , p )

Тада, њему одговарајући дуални проблем можемо представити у облику:

m
( min ) v =∑ b1 y 1
j +l

∑ aij y 1 ≥c j ( j=l , … , p )
j+l

y 1 ≥ 0 ( i=l , … , m )

Очигледно је да између променљивих примарног и дуалног проблема постоји

повезаност и међусобна условљеност решења.

Да бисмо то показали, уведимо примарни проблем додатне променљиве

x p+1 , … , x p +m у њему одговарајући дуални проблем y m +1 , … , y m+ p, и изразимо их у
следећем каноничком облику:

Примарни проблем – проблем максимума:

p
( max ) z=∑ c j x j
j+l

∑ aij x j + x p+i =bi ( i=l ,… , m )

j+l

x j ≥ 0 x p + j ≥0 ( j=l , … , p ; i=1 , … , m)

Дуални проблем – проблем минимума:

10
 m
( min ) v =∑ bi y i
i+l

∑ aij y i + y m + j=c j ( j=1 , … , p )

j+l

y i ≥0 , y m + j ≥ 0 ( i=l , … , m; j=l , … , p )

Број променљивих у примарном и дуалном проблему сада је једнак и износи

p+m. Ова веза може се изразити на следећи начин: свакој додатној применљивој
примарног проблема одговара једна реална променљива дуалног проблема. А свакој
реалној променљвивој примарног проблема одговара једна додатна променљива
дуалног проблема.

Техника мрежног планирања

У многим реалним ситуацијама, менаџери преузимају одговорност за
планирање, распоређивање и контролисање пројеката који се састоје од великог
броја независних активности које изводе различити делови предузећа, различити
извршиоци итд. Оци пројекти су често велики и комплексни да менаџер није у
могућности да памти све детаље везане за план, распоред и реализацију пројекта. У
оваквим ситуацијама су се изузетно корисним показале технике мрежног планирања
као помоћ менаџерима да изнесу све одговорности које им намећу захтеви
управљања одређеним пројектом.

Техника мрежног планирања (ТМП) је заједнички назив за већи број

поступака планирња и управљања пријектима, чија је заједничка карактеристика
графички модел тока процеса, такозвани мрежни дијаграм.

Мрежни модели имају веома велику важност при изучавању науке о

управљању, највише због тога што се модели реалних система релативно лако
разумевају и приказују у фирми мреже и што се преко тако приказаних проблема
обавља јаснија визуелна презентација самог реалног проблема који се разматра.

11
 Већ сада је позназо око 30 разних модификованих метода технике мрежног
планирања, које су изведене из две основне методе: ЦРМ (метод критичког пута) и
ПЕРТ (метод оцене и ревизије програма), како је то приказано на слици:

Освновне методе мрежног планирања

Општа карактеристика ТМП, у односу на друге методе, је њена широка и масовна

применљивост, ТМП своју примену има код планирања:

 научно –истраживачких и развојих пројеката,

 развоја нових производа и процеса,
 пројектовања инвестиционих објеката (фабрика, саобраћајница и сл.)
 одржавања великих и компликованих система,
 пројектовања и производње нових индустријских система.

Примена ТМП захтева тимски рад. Пре свега због тога што се траже разне врсте
потребних информација од стране различитих стручњака, а као друго зато што је то
метод који у планирању неког задатка ангажује све учеснике одређене за његово
извршење.

Пројекат менаџер мора распоређивати и координирати различите извршиоце

послова и активности, све у циљу благовременог извршења пројекта. Фактор који
отежава извршавање овог задатка је међусобна зависност активности. Треба имати у
виду да благовремено обављање појединих послова ословљава почетак и обављање
наредних.

Неки пројекти садрже чак и по неколико стотина специфичних активности, и

разумљиво је зашто пројекат менаџери примењују процедуре које им помажу да
пронађу одговоре на следећа питања:

 Које је укупно време потребно за завршетак пројекта?

 Када је по распореду почетак, а када крај сваке потребне активности?
 Које активности су „критичне“ и морају се завршити тачно по распореду у
циљу завршавања пројекта на време?
 Колико дуго се почетак „некритичних“ активности може одлагати пре него
што то одлагање буде утицало на одлагање завршетка целог пројекта?

12
ЦПМ метода

ЦПМ метода је први пут примењена 1957.године у концерну хемијске

индустрије Du Pont de Nemorus and Co (за потребе планирања генералног ремонта и
одржавања) где је омогућено да се просечно време прекида у раду смањи од 126 на
93 часа (каснија истраживања су показала да се то време може смањити и на 78
часова). ЦПМ, као детерминистичка метода се користи у планирању пројеката код
којих потребно време за извршење може да се нормира и унапред прецизно одреди.
Код анализе времена и рокова извртања појединих послова ЦПМ метода оперише
само једним временом. Што није случај са РХРТ-ом као стохастичким методом.

ПЕРТ метода

ПЕРТ метода има посебан значај за планирање истраживачких пројеката, или

радова где се време трајања активности не може прецизно одредити већ има
карактер случајног – стохастичког. ПЕРТ метода, као савршенија и свеобухватнија,
појавила се нешто касније од ЦПМ методе и представља њену надоградњу, ПЕРТ
метода је развијена 1958.године. У почетку је ПЕРТ метода била увелико
примењивана на војним пројектима (Polaris пројекат лансирања пројектила). Ова
метода је развијена да би се разматрале активности које се раније нису извршавале и
чија времена нису била унапред позната. Како је применом ове методе постигнут
велики успех на војним пројектима, отуда је почела њена примена на великом броју
цивилних послова. Код ових пројеката није могуће довољно прецизно одредити
трајање појединих активности, па се помоћу статистичких метода одређује њихово
очекивано време трајања активности ( t r ) y .Отуда ПЕРТ метода омогућује да се рачуна
и планира са одређеним елементима вероватноће, односно са одређеним
елементима случајности.

Предности ТМП су:

 детаљна разрада сваког појединачног пројекта, тј. задатка;

 претходно упознавање свих извршилаца са задатком и њихово активно
укључивање на реализацији пројекта;
 одређивање међусобне зависности појединих активности у једном послу,
што омогућава рационализацију времена и средстава;
 ефикасно отклањање потешкоћа у извођењу пројекта;
 правовремено сагледавање негативних (ометајућих) фактора који могу
утицати на планиран ток извршења датог посла;
 утврђивање реалних рокова за извршење планираних задатака.

13
 Применом ТМП остварују се следећи циљеви:

 скраћивање рокова извршења пројекта,

 снижавање трошкова пројекта,
 боље искоришћење капацитета, и слично.

ТПМ се остварује кроз четири фазе:

Анализа структуре. У овој фази се врши посматрање и успостављање логичке

зависности појединих делова пројекта (активности) и састављање мрежног
дијаграма, ова фаза се изводи на исти начин за ЦПМ и ПЕРТ методу.

Анализа времена. Ова фаза се изводи после анализе структуре и обухвата

процену времена трајања активности и пројекта, одређивање критичног пута и
временских резерви и активности. Разлика између ЦПМ и ПЕРТ методе је у поступку
анализе времена.

Анализа трошкова. У овој фази говоримо о анализи трошкова, тачније о

трошковима активности и пројекта, као и о односу трошкови-време за активности
пројекта. Анализа трошкова, као трећа фаза, не може се вршити независно од
анализе структуре, анализе времена и анализе распореда ресурса. Фаза анализе
трошкова обухвата поступке одређивања зависности између времена трајања
активности и трошкова потребе за њену реализацију.

Анализа и распоред ресурса. Четврту фазу примене ТМП чини анализа и

распоред ресурса. Ово је једна од сложенијих и најтежих фаза у ТМП. Анализа ресурса
утврђује однос време-средства (трошкови, капацитети). Ова фаза је усмерена на
изналажење начина и могућности за смањење трошкова, односно оптимизацију
ангажовања ресурса.

Елементи мрежног дијаграма

Под појмом пројекат подразумева се свеукупност економских, организационих

и техничких мера усмерених на израду новог објекта, конструкције, система, уређаја,
обраду научноистраживачке теме, или извршавању других сличних задатака.

Применом техника мрежног планирања сваки пројекат може да се представи у

облику мрежног дијаграма који се састоји из дужи оријентисаних стреница које су на
одређен начин међусобно повезане.

14
 Шта се све у техници мрежног планирања може третирати под појмом
„пројекат“ илустроваћемо уз неколико карактеристичних примера:

 Научноистраживачки и развојни пројекти (нови производи, обрада нових

тема, итд.);
 Привредни пројекти (велики системи, енергетски објети, постројења за
процесну индустрију, планови реализације инвестиција, планови монтаже,
изградња разних објеката: зграда, улица, насеља, мостова, итд.);
 Планирање кадрова (на нивоу предузећа, институције, републике, државе);
 Друштвене и културне активности (организација семинара, саветовања,
конгреса, позоришних представа, снимање филмова, итд.);
 Војни пројекти (стратегијски, оперативни, тактички).

Активност као елемент мрежног дијаграма одржава:

 јасно одређује етапу радног процеса која захтева време и средства;

 чекање (процес који тражи само утрошак времена);
 зависност која не троши време ни средства (фиктивна активност).

Догађај се дефинише као тренутак почетка или завршетка једне или више
активности или целог пројекта.

 он не троши ни време ни средства. Када се одреди временски термин

збивања догађаја, онда он представља рок.
 за разлику од активности, догађај се одиграва тренутно и одржава стање у
коме нема никакве активности.
 почетни догађај представља стање у коме нека активност може да
отпочне, а завршни догађај је тренутак који одражава њен завршетак.

15
Облици и особености графичког представљања

Ако говоримо о апарату који се користи у техници мрежног планирања

мрежни дијаграм не представља ништа ново. Он је коначан граф оријентисан
стрелицама.

У осниви постоје два облика графичког приказивања мреже: мрежни дијаграм

оријентисан активностима и мрежни дијаграм оријентисан догађајима, а први се
користи најчешће.

Активност се приказује помоћу дужи оријентисане стрелицом у правцу

временског одвијања посла. Догађаји се графички представљају круговима.

Графичко представљање

Други облик графичког представљања

Скуп акивности у мрежи код који се завршни догађај сваке активности

поклапа с почетним догађајем њене наредне активности назива се путем.

Низ међусобних повезаних активности које се протежу између почетног и

завршног догађаја одређеног мрежног дијаграма, а имају сумирано најдуже време
трајања, називају се критичним путем.

16
 При састављању мрежног дијаграма за одређене пројекте неопходно је
обратити пажњу на следеће:

 Које активности морају да се заврше пре почетка дате активности?

 Које активности се могу изводити паралелно?
 Које активности могу да се започну после завршетка дате активности?
 Које друге активности морају да се заврше истовремено са датом активности?

Управљање залихама
Залихе су роба која се складишти у складиштима сложеног система. Залихе чине
значајан део укупне имовине разматраног система. У општем случају разликују се
два основна типа складишта у сложеном систему:

1. Дистрибутивни центри,
2. Производна складишта.

Дистрибутивни центар је складиште у којем се складиште производи од

различитих добављача и намењени су бројним купцима.

Складиште готових производа у производном систему третира се као

дистрибутивни центар. У производима складишта се складишти роба која се користи
за сопствену производњу.

Према изложеној класификацији складишта разликују се две основне врсте

залиха:

1. Тржишне залихе у које се убрајају финални производи и резервни делови и

оне су намењене крајњим потрошачима,
2. Производне залихе се користе за сопствену поризводњу и њих чине
репроматеријал, сировине, полупроизводи, енергенти и др.

У литератури постоје подељена мишљења о значају и потреби постојања залиха.

Залихе имају извесне предности. Оне омогућавају виши ниво опслуживања купаца
смањивањем времена испоруке, повећава се организациона флексибилност у смислу
да је омогућена врза и лака промена производног асортимана и др. Такође важност
залиха је велика када постоји разлика између улаза и излаза, нпр.када је обим
производње већи од обима продаје.

17
 У случају променљиве тражње постојање:
(1) производних залиха је важно јер оне омогућавају континуитет процеса
производње,
(2) тржишних залиха је неопходно јер оне омогућавају да испорука купцима буде
тачно на време и у захтеваним количинама.

Термин управљање залихама означава управљање залихама репроматеријала,

полупроизвода, финалних производа и резервних делова у вишенивовском систему у
задатом временском периоду. У литератури може да се нађе велики број
ненумеричких метода и математичких модела.
(3) као и експортних система (који се једним именом зову системи за управљање
залихама) помоћу којих се налази оптимална политика управљања залихама. Под
оптималном политиком управљања залихама се подразумева налажење оптималне
количине наручивања (или оптималног нивоа залиха) и нивоа на коме се врши
наручивање.

Тражња

Тражња за готовим производима се јавља у дистрибутивним центрима и

генерише се од стране крајњих потрошача. На обим тражње утичу бројни и
различити фактори који потичу из окружења у којем разматрани пословни систем
функционише. Највећи утицај има пораст конкуренције. Пораст знања, брз и
непрекидан развој нових технологија, пре свега информационих чија је
имплементација једноставна или није скупа условиле су пораст конкуренције по
питању квалитета и цена. Претпоставља се да јединична цена готовог производа има
највише утицаја на обим тражње разматраног финалног производа. Другим речима,
сматра се да се тражња може изразити у функцији јединичне цене.

У даљем разматрању уводи се претпоставка да се третира само једна врста

финалног производа, јер обим тражње за различите врсте производа је по правилу
различит.

Многе тражишно оријентисане компаније сматрају да предвиђање обима и

тренда тражње највише утиче на успешност пословања компаније. Један од највише
коришћених модела за анализу и предвиђање обима тражње је еластичност тражње
помоћу којег се одређује за колико процената се повећава обим тражње ако се
вредност јединичне цене смањи у одређеном проценту и обрнуто. У екстремним
условима (низак ниво дохотка) тренд промене обима тражње и јединичне цене је
истосмеран, ткз. Gifenov paradox.

У кванитативном приступу, вредност тражње може да буде детерминистичка или

се описује неизвесним бројем. У стохастичком смислу неизвестан број је случајно

18
променљива (континуална или дискретна) са одређеним типом расподеле
вероватноће. Уобичајено је да се користе стандардне расподеле: нормална, биномна,
Пуасонова и др. Провера сагласности емпиријских података за обим тражње и
изабране расподеле најчешће се врши помоћу hi-kvadrat теста.

Време испоруке

Време испоруке се дефинише као време које протекне од тренутка када се јави
тражња на складишту до тренутка када је добављач спреми да изврши испоруку.
Вредност времена испоруке може да буде детерминистичка. Специјалан случај је
када је једнака нули или неизвесна. Ако је време испоруке једнако нули тада кажемо
да је испорука тренутна. У проблемима одређивање оптималне политике залиха у
сложеном просторно-производном систему реално је претпоставити да је ова
вредност незвесна. У великом броју радова из ове области, ова вредност се описује
случајном променљивом која има нормалну или Паусонову расподелу.

Системи о праћењу и попуњавању залиха

Ниво залиха у складишту може непрекидно и периодично да се прати. Сходно

томе, у литератури могу да се нађу различити системи за праћење и попуњавање
залиха који су класификовани у две групе:

 Системи са непрекидним праћењем нивоа залиха,

 Системи са периодичним праћењем нивоа залиха.

Системи са непрекидним праћењем нивоа залиха у Литератури се често среће под

називом РОЛ (Reqirment Ordering Level) систем. Обнављање залиха врши се на тај
начин што се наруџбеница пласира онда када се достигне ниво који се назива ниво
обнављања залиха и најчешће се обележава са R. У општем случају, ниво R може да
буде различит од нивоа сигурносних залиха, који омогућава да се систем „одбрани“
од неизвесне тражње. Количина наручивања је најчешће означена са Q те се отуда
РОЛ систем назива (R, Q) систем.

19
 У (R, Q) систему количина наручивања Q t је фиксна а време између два узастопна
наручивања се мења у зависности од промене тражње и промера залиха у времену
код ROi система, а илустрована је на слици:

Систем са непрекидним праћењем нивоа залиха (R, Q)

Трошковни параметри

У литератури може да се нађе велики број модела у којима су укупни трошкови

најважнији а често и једини критеријум на основу којег се налази оптимална
политика управљања залихама у посматраном временском периоду. Ови трошкови
се састоје од: трошкова набавке, трошкова држања залиха и трошкова
недостатка залиха.

Трошкови набавке финалних производа обухватају све трошкове који настају од

тренутка утврђивања потреба за врстама и количинама до тренутка њихове
испоруке у складиште. Вредност ових трошкова зависи од количине наручивања
сваког производа, јединичне цене набавке, цене транспорта и др.

У моделима помоћу којих се одређује оптимална политика производних залиха,

уместо трошкова набавке рачунају се трошкови припреме производње.

Трошкови држања залихе настају као последица постојања залиха на

складишту у току посматраног временског периода. Ови трошкови се рачунају као
збир трошкова складиштења, трошкова транспорта у складиштима и трошкова
капитала који је заробљен у залихама.

Трошкови услед недостатка залиха (трошкови пенала) јављају се услед

недостатка залиха на крају посматраног временског периода. Недостатак залиха
изазива застој а понекад и прекид производње што за последицу има губитке у
производњи услед немогућности да се испоштују рокови, опадање угледа предузећа
код купаца, итд.

Укупни трошкови залиха се рачунају као сума ових описаних трошкова, тј.
трошкова набавке, трошкова држања залиха и трошкова пенала. Њихова вредност се

20
описује најчешће функцијом једне променљиве (количине наручивања) која је
конвексна.

Утицај трошковних параметара на одређивање политике управљања залихама се

узима преко јединичних трошкова набавке, јединичних трошкова држања залиха и
једниничних трошкова недостатка залиха.

Јединични трошкови набавке се рачунају као количник укупних трошкова

наручивања у посматраном временском периоду и броја наруџбеница у том периоду.

Јединични трошкови држања залиха се рачунају као одређени проценат

вредности залиха у посматраном временском периоду. У квантитативном смислу
њихова вредност је детерминисана или неизвесна.

У великом броју модела се претпоставља да је њихова вредност детерминистичка

или се може апроксимирати детерминистичком вредношћу.

АБЦ класификација

АБЦ класификација је заснована на Парето анализи помоћу које се одређује

важност сваке ставке (репроматеријала, полупроизвода, производа) у складишту.
Критеријум у смислу кога се врши рангирање може да буде дефинисан на пример као
јединични трошкови, обим тражње и др. У реалним проблемима важност ставке се
одређује у смислу критеријума који се дефинише као функција више променљивих.
Вредност ове функције за сваку ставку се назива годишња вредност – ГВ.

Поступак рангирања ставки помоћу АБЦ класификације се реализује у четири

корака, а то су:

1. У првом кораку израчунава се годишња вредност сваке ставке и изражава се у

процентима,
2. У другом кораку ставке се рангирају према израчунатим годишњим
вредностима, а на последњем ставка са најмањом годишњом вредношћу,
3. Израчунава се кумулатив годишње вредности за сваку разматрану ставку,
4. Класификација ставки врши се на следећи начин: на приближно 80% годишње
вредности налазе се ставке једне групе, која је означена као група А. Ове
ставке имају највећу важност за организациони систем. Одређивање
оптималних политика управљања залиха ових ставки одређује се помоћу
математичких модела.
5. Осталих 15% кумулатива годишње вредности одговара ставкама које имају
просечну важност. Ове ставке припадају другој групи која је означена као
група Б.

21
 Управљање залихама ових ставки мање је строго него управљање залихама
ставки групе А. Осталих 5% кумулатива годишње вредности кореспондира ставкама
које имају „складишну“ вредност, тј. за ове ставке не развијају се модели управљања.

Класификација ставки у складиштима смањује време и трошкове управљања

залихама. Зато је врло важно пре одређивања политике управљања залихама сваке
врсте ставки извршити класификацију у сваком складишту.

22
Закључак
Операциона истраживања су базична дисциплина менаџмента утемељена на
математичком формализму, чији је циљ да се кроз координацију научног и
практичног рада, познавање и развој методологије и операционих истраживања,
обезбеде аргументовани и јасни закључци за подршку и унапређење функције
управљања у организованим системима.

Операционим истраживањима припадају квантитативне научне методе помоћу

којих се могу одредити оптимална решења бројних економских проблема. Циљ
операционих истраживања јесте да обезбеди знања која се односе на карактеристике
одређених економских проблема, на математичке моделе којима се могу
представити ти проблеми и на математичке методе помоћу којих ће се пронаћи
њихова оптимална решења.

Велики број привредних активности се остварује у условима ограниченог уноса

ресурса, који се на различите начине могу користити за остваривање унапред
постављеног циља. Из низа могућих начина (програма) коришћења расположивих
ресурса економски субјекти су веома заинтересовани да одаберу онај најповољнији,
онај за који ће се остварити највећа могућа ефикасност укупних активности.

Због тога оптимизација економских активности заузима централно место у

овкиру економске анализе и математичког моделирања економских проблема. Један
од математичких метода оптимизације, који је током овог века доживео пуни
афирмацију, теоријску разраду и широку примену јесте модел линеарног
програмирања који је описан у овом раду.

23
Литература
Операциона истраживања – Др Данијела Тадић, Др Милија Сукновић, Мр Гордана
Радојевић, Вукица Јовановић

Веб сајт – www.wikipedia.org

24