Сажетак

Мождни удар означава хетерогену групу поремећаја који су дефинисани као изненадни,
локализовани поремећаји мождане циркулације које изазивају неуролошки испад. Може
бити исхемијски (80%) услед тромбозе или емболије и хеморагијски (20%) услед пуцања
крвног суда (субарахноидално или интрацеребрално крварење).

Симптоми можданог удара који трају <1 сата називају се транзиторним исхемичним
атаком (ТИА). Један је од водећих нивоа смртности и инвалидитета у одраслој популацији
широм света. Дијагностика и процена можданог удара почиње узимањем анаместичких
података и неуролошким прегледом уз скоровањем стања свести Гласгов кома скор-ом
(ГКС) и неуролошког дефицита НИХСС скалом.

Методе визуелизације промена можданог паренхима, преглед на компјутеризованој

томографији (ЦТ) или нуклеарној магнетној резонанци (МРИ) ендокранијума постале су
незамењиве у стартификацији пацијената за даљу терапијску процедуру. У дијагностици
се користе и ангиографске технике као и неинвазивни неуроваскуларни преглед
екстракранијалних артерија тј. ЦДС (колор доплер) и интракранијалне васкуларизације
ТЦД (транскранијални колор доплер) мозга

Савремени концепт лечења АИМУ подразумева временски оквир „терапијски прозор“ у

коме ће пацијент бити смештен у јединицу за мождани удар. Ту се примењује терапија
реканализације оклудираног крвног суда- интравенска примена рекомбинованог ткивног
активатора плазминогена (рт-ПА) који се сматра златним стандардом ..

Спречавање компликације и примена секундарне превенције, такође се примењују у

савременој терапији АИМУ, чиме се смањује стопа смртности, као и понављање можданог
удара

Реана рехабилитација има за циљ враћање оболелог претходним радним и социјалним

активностима, а у случају већег неуролошког дефицита, подстицање покретљивости и
самозбрињавања. Веома је важна и друштвена рехабилизација ових пацијената. Из тих
разлога препоручује се да породица буде уз пацијента што више, јер је, при таквој нези,
њихов опоравак значајно бољи.