Zdravstvena nega u urgentnoj medicini

Hitna stanja u neurohirurgiji

Mart, 2018.
Sadržaj
1. Uvod....................................................................................................................................2
4
2. Hitna stanja u neurohirurgiji...............................................................................................5
2.1. Povrede glave..................................................................................................................5
2.2. MOŽDANI UDAR........................................................................................................15
2.3. EPILEPTIČKI NAPAD................................................................................................17
2.4. Hidrocefalus..................................................................................................................19
3. Zaključak.......................................................................................................................22
Literatura..................................................................................................................................23

1
 1. Uvod

Neurohirurgija je medicinska specijalnost i grana hirurgije koja se bavi hirurškim i

neurohirurškim lečenjem bolesti lobanje, mozga, kičmene moždine, kičme i nerava. Sve veći
broj bolesti može se uspešno lečiti invazivnim, a poslednjih decenija i minimalno invazivnim
metodama zahvaljujući sve većem razvoju tehnike i pomoćnih uređaja za tretman. Međutim
uz dobru opremu neurohirurgija, za uspešno funkcionisanje i dalje zahteva dobro poznat
standard: dobro hirurškog znanja, bogato stručno iskustva i primenu mikroskopske tehnike, tj.
veštinu izvođenja operacija pod mikroskopom sa velikim uvećanjem.

Opšta načela

Neurohirurgija je medicinska disciplina, odnosno specijalizacija koja osposobljava lekare za

hirurško i nehirurško lečenje (prevenciju, dijagnozu, procenu, lečenje, intenzivnu negu i
rehabilitaciju) bolesnika sa povredama i bolestima centralnog i perifernog (autonomnog)
nervnog sistema, uključujući i potporne strukture nervnog sistema (kičma, lobanja, meka
tkiva), kao i vaskularne strukture centralnog i perifernog nervnog sistema.[24]

Neurohirurgija podrazumeva, pre svega savremeno lečenje;

 bolesti mozga, moždanica i lobanje

 krvnih sudova lobanje, mozga i moždanica, uključujući i ekstrakranijalne delove
karotidnih i vertebralnih arterija,
 poremećaje i bolesti hipofize,
 lezija kranijalnih i spinalnih nerava,
 bolesti perifernih nerava,
 poremećaje autonomnog dela nervnog sistema,
 bolesti kičmene moždine, moždanica kičme i kičmenog stuba uključujući i one koji u
lečenju zahtevaju primenu spinalne fuzije i instrumentacije.

2
Neurohirurgija se uslovno može podeliti na sledeće oblasti:

 Neurohirurgija povreda glave i mozga

 Neurohirurgija tumora mozga
 Neurohirurgija bolesti krvnih sudova mozga
 Neurohirurgija bolesti kičmene moždine i kičmenog stuba
 Neurohirurgija povreda i bolesti nerava
 Neurohirurgija urođenih anomalija nervnog sistema
 Neurohirurgija bola
 Neurohirurgija infektivnih procesa u nervnom sistemu
 Funkcionalna ili sterotaksička neurohirurgija
 Dečija neurohirurgija.

3
Hitna stanja u neurohirurgiji
Kraniocerebralne povrede,

Spontana intrakranijalna krvavljenja,

Ishemička cerebrovaskularna oboljenja,

Intrakranijalni tumori,

Infekcije centralnog nervnog sistema,

Konvulzivni i nekonvulzivni epileptički status,

Akutne intervencije kod cervikalnih, torakalnih i lumbalnih diskus hernija,

Povrede kičmenog stuba,

Tumorske kompresije kičmene moždine,

Akutni hidrocefalus.

1.1. Povrede glave

Povrede glave i mozga su česte, pogotovo kod mladjih muškaraca. Najčešći načini
povredjivanja su: saobraćajna nesreća, pad sa visine, povrede u tuči, pad na ravnom, rane
nanate vatrenim oružijem. Ove povrede se u literaturi često navode kao kraniocerebralne
povrede ili neurotrauma. Prilikom ovih povreda cela glava, pa i mozak, primaju manje ili više
energije koja ih oštecuje.

Povrede se mogu podeliti na:

 povrede kože (poglavina)

 povrede lobanje

4
  povrede mozga i drugih elemenata unutar lobanje

Povrede lobanje (fractura cranii)

Povrede lobanje se zovu prelomi (fraktura, fractura cranii). Oni se mogu podeliti na
prelome svoda lobanje i prelome baze lobanje. Naročito je opasno ukoliko se radi o
višestrukom prelomu iznad koga je koža povredjena i zaprljana. Takodje su opasni i prelomi
kod kojih su delovi kosti utisnuti i, cepajući omotač mozga (dura mater), vrše pritisak na
mozak. Specifičnu grupu predstavljaju prelomi koji se šire naniže na lice (sinuse, očnu
duplju,...).

Sam prelom lobanje zahteva pozornost u praćenju pacijenta jer ukazuje da je glava primila
veću količinu energije i da se mogu javiti i drugi tipovi povreda. Često postoje i povrede
ispod fraktura (npr. povrede arterija omotača mozga sa izlivanjem krvi i stvaranjem
hematoma; povreda živca pokretača lica prilikom preloma slepoočne kosti,...).

Ukoliko postoje prelomi na prednjem delu baze lobanje mogu se javiti modrice oko oka i
isticanje krvi i likvora na nos (nasoliquorrhoea). U slučaju preloma slepoočne kosti često iz
uha curi krv.

Dijagnoza se postavlja na osnovu rentgenskih (RTG, kraniogram) i CT (kompjuterizovana

tomografija) snimaka lobanje.

Većina preloma su tzv. pukotinasti prelomi (Fractura cranii linearis) koji, ukoliko su
izolovani, zahtevaju samo praćenje. Operativno lečenje je potrebno ukoliko prelom dovodi do
većeg pritiska na mozak, koštani delovi su zaprljani ili  postoje drugi razlozi za razvoj
infekcije (curenje likvora, komunikacija sa sinusima,...).

5
 Slika: Šematski prikaz preloma lobanje koji ima više linija preloma, ali ne vrši pritisak na
mozak

Slika: RTG snimak lobanje- strelica pokazuje pukotinasti prelom.

Slika: CT snimak mozga prikazuje prelom lobanje pri kojem su delovi kosti utisnuti i vrše
pritisak na mozak

Ukoliko nakon preloma lobanje zaostane defekt, on se može tokom iste ili naknadne
operacije nadomestiti veštačkim materijalima (cement, metal,...). Tom prilikom se postižu
veoma zadovoljavajući kozmetski efekti. Primer opisane povrede

Povrede mozga

Mozak može biti povredjen direktnim ili indirektnim dejstvom sila povredjivanja. Povrede
tada mogu biti lokalizovane na jednom, nekoliko ili mnogo mesta u mozgu. Naročito su

6
opasne  povrede koje direktno ili indirektno dovode do oštećenja moždanog stabla (videti
prikaz anatomije na uvodnoj strani).

Direktne lezije mozga mogu biti: potres mozga (commotio cerebri), nagnječenje mozga
(kontuzije, contusio cerebri) i difuzne aksonalne lezije (laesio axonalis diffusa).

Indirektna oštećenja mozga nastaju najčešće kada se, krvarenjem u lobanji, formira

ugrušak krvi (hematom) koji vrši pritisak na mozak. U zavisnosti od lokalizacije
ugruška razlikuju se epiduralni hematom (Haematoma epidurale), subduralni hematom
(Haematoma subdurale), hematom u mozgu (Haematoma cerebri). Krv takodje može biti
prisutna u šupljinama u kojima se nalazi likvor (subarahnoidalna hemoragija, hematocefalus).

Slika: tipovi hematoma. Epiduralni hematom je krvni ugrušak izmedju kosti lobanje i
omotača mozga (dura mater); subduralni hematom je ugrušak izmedju omotača mozga i
mozga; intracerebralni hematom je ugrušak unutar mozga.

Klinička slika

Opisane povrede dovode do oštećenja delova mozga što se može manifestovati na

različite načine (npr. oduzimanje ekstremiteta, paraliza mišića lica, psihička izmenjenost,...).
U najtežim povredama dolazi do besvesnog stanja koje se naziva koma. Koma može imati
nekoliko nivoa dubine. Ona se boduje prema Glazgovskoj koma skali (GCS-najgori je skor 3,
koma ima vredost skora 3-8, normalno je 15 bodova).

Ukoliko je pacijent komatozan izuzetno su važne mere prve pomoći, na mestu

povredjivanja, koje treba da spreče dalje propadanje mozga. Ove mere, na prvom mestu,
7
treba da obezbede zadovoljavajuće disanje i arterijski pritisak (oni su često poremećeni kod
komatoznih pacijenata već na mestu povredjivanja ).

U bolnici se, nakon pregleda pacijenta, hitno rade snimanje (CT snimak) na osnovu kojih
se postavlja dijagnoza.

Slika: CT snimak mozga- strelica prikazuje subduralni hematom (ugrušak ispod tvrde
ovojnice mozga- dura mater).

Ukoliko se nadje formacija koja vrši pritisak na mozak (hematom, prelom,...) to se mora
odstraniti. Operacija podrazumeva otvaranje lobanje (slično kao što je opisano kod tumora
mozga), uklanjanje ugruška koji vrši pritisak na nervne strukture i zaustavljanje krvavljenja.
Ukoliko je moguće operacije se vrše u kosmatom delu, da se rez kasnije ne bi video.

Slika: Nakon otvaranja lobanje (kraniotomija) prikazuje se ugrušak krvi iznad tvrde
možda ovojnice (epiduralni hematom) koji se odstrani i nakon toga se zaustavi krvarenje.

8
 Kada mozak prikazuje značajnije oštećenje i pacijent je komatozan, nekoliko dana se meri
pritisak u lobanji (ICP- intrakranijalni pritisak). Ukoliko se on poveća mora se lekovima ili
hirurški smanjiti da ne bi došlo do dodatnih oštećenja mozga. Postoje različiti terapijski
postupci za snižavanje povišenog intrakranijalnog pritiska.

Uvek je pored operacije, pogotovo kod difuznih oštećenja mozga, potrebna i

komplikovana nehirurška terapija. Ona se sprovodi u jedinici intenzivne nege (ICU, «ŠOK
soba»). Pored neurohirurga u lečenju učestvuju i specijalisti anestezije i reanimacije. U toku
ovoga lečenja se: smanjuje pritisak unutar lobanje; smanjuje se otok mozga; potpomaže rad
svih organa (disanje, rad srca, organa za varenje, bubrega,...). Ukoliko je pacijent komatozan
sprovodi se atidekubitusni program da se ne bi javile rane od ležanja (decubitus). Kod težih
povreda mozga često se javljaju komplikacije i na ostalim organima. To su infekcije disajnih
puteva, hipertenzija, srčane aritmije, čir na želucu, prolivi ili opstipacije, infekcije mokraćnih
puteva, promene u sastavu krvi,... Ovim komplikacijama su naročito podložni komatozni
pacijenti. Praćenje pacijenata podrazumeva da se ove koplikacije na vreme dijagnostikuju i
leče. Cak 50% uzroka smrti otpada na naknadna oštecenja mozga, koja mogu biti rezultat i
ovih komplikacija.

Potres mozga (komocija, commotio cerebri)

Ovo je česta povreda i dijagnoza se postavlja na osnovu razgovora sa pacijentom pri kome
se utvrdi da se on ne seća jednog perioda pre, tokom i nakon povrede. Ovaj period može
trajati od dela minuta do jednog dana (posttraumatska amnezija). Pored ovoga pacijent se žali
na glavobolju i tzv. vegetativne tegobe (mučnina, povraćanje, vrtoglavica,...).

Tegobe traju od nekoliko dana do nekoliko meseci. One se manifestuju u vidu: glavobolje,
vrtoglavice, zujanja u ušima, mučnine, povraćanja, osećaja da je «čas toplo, čas hladno»,
smetnje koncentracije, strahova, nervoze,... Ovo se naziva postkomocioni sindrom i traje
duže ukoliko je povreda bila teža ili ukoliko pacijent i inače ima razne vegetativne tegobe.
Ova povreda ne mora ostaviti nikakve posledice. Što se tiče njene sudskomedicinske
kvalifikacije neki veštaci je svrstavaju u lake, a neki u teške telesne povrede. Uglavnom ako
tegobe traju duže ima smisla uraditi snimak mozga magnetnom rezonancom i možda dokazati
da postoje i strukturalne povrede mozga, a da se ne radi samo o komociji. Ove promene se

9
obicno ne vide na CT snimcima mozga. Nalaz ovih promena na MR snimku može pomoći u
davanju prognoze i sudskomedicinske kvalifikacije povreda, ali ne menja terapiju. Lečenje je
simptomatsko- lekovi protiv bolova (analgetici), protiv mučnine, sedativi,... Pored ovoga
potreban je razgovor sa pacijentom jer vegetativne tegobe izazivaju zabrinutost, a ona opet
pogoršava te tegobe i tako se može, pogotovo kod psihički labilnijih osoba, formirati začaran
krug.

Opisani tipovi povreda su često udruženi. Pored ovih postoje i drugi tipovi povreda
lobanje i mozga koji ovde nisu opisani jer su redji. Takav primer je povreda mozga vatrenim
oružjem.

Komplikacije  povrede  mozga

Epilepsija: može se javiti odmah ili nekoliko meseci ili godina posle povrede. Leči se po
principima lečenja epilepsije. Samo jedan epileptični napad ne znači da pacijent boluje od
epilepsije. Lekovi za epilepsiju se ne moraju uzimati zauvek, pogotovo ako su napadi bili u
prva dva meseca od povrede. Njihovo ukidanje ili zamena  se obavlja uz EEG snimanje
(elektroencefalografija) i konsultaciju neurologa-epileptologa.

Hidrocefalus: podrazumeva nakupljanje moždane tečnosti (likvora) u šupljinama mozga

(komore). U narodu se zove i «vodena glava». Nakupljanje tečnosti povećava pritisak na
mozak i njegovo oticanje. Zbog toga se višak tečnosti mora odstraniti. To se postiže
privremenom drenažom, ako smatramo da je hidrocefalus prolazan. Ukoliko je on stalan
mora se postaviti unutrašnji sistem drenaže. On omogućava da se, uz pomoc cevčica i valvule
(ventila), višak likvora sprovede u drugi deo tela gde će se vratiti u krvotok. To je najčešće
trbušna duplja (ventrikuloperiotonealni šant, VP shunt)

10
 Slika: ventrikuloperitonealni šant

Hronični subduralni hematom se može manifestovati posle više nedelja ili meseci od
povrede. Javlja se češće kod: starijih; alkoholičara; pacijenata koji imaju lošiju cirkulaciju
kroz mozak, pogotovo ako su ranije imali šlogove; drugih razloga atrofije mozga, uzimanja
lekova protiv zgrušavanja krvi,.... Nekad se, neposredno nakon povrede, manje krvarenje
ispod omotača  mozga ne manifestuje. Ovo se dešava kod ljudi kod kojih je prostor izmedju
lobanje i mozga proširen usled atrofije mozga, subarahnoidalne ciste,... Ova količina krvi u
početku ne pritiska mozak. Ona se vremenom obavije opnom (kapsula), krv u njoj postaje
tečna i cela formacija počinje da raste. Hematom tada počinje da pritiska mozak i da izaziva
tegobe.

Lečenje je operativno i uvek se prvo pokuša da se, preko manjeg otvora na lobanji,
odstrani tečni deo hematoma. U velikoj većini slučajeva nije potrebno otvaranje lobanje
(kraniotomija).
Nekada, ukoliko pritisak na mozak od strane hroničnog subduralnog hematoma nije značajan,
hematomi se samo prate ponavljanim CT snimanjem mozga. Ako se ne povećavaju, krv u
njima će se resorbovati. Nakon izlečenja hematoma ipak ostaju predisponirajući faktori za
njihov nastanak, koji su postojali i ranije

11
 Slika: strelica pokazuje hronični subduralni hematm, a površina mozga je naznačena
linijom

Prognoza i ishod kraniocerebralnih povreda

Tokom višegodišnjeg hiruškog lečenja povreda mozga uvideo sam da je ovaj deo ono što
najviše interesuje rodbinu povredjenog.

Preciznu prognozu, osim kod veoma teških i veoma lakih povreda, nije moguće dati,
pogotovo ne u samom početku.

Oštećeno nervno tkivo se oporavlja tako što se u njemu: smanjuje otok; poboljšava
cirkulacija; smanjuje se pritisak na njega povlačenjem (resorspcijom) izlivene krvi;
poboljšava se metabolizam nervnih ćelija; neki delovi mozga preuzimaju funkciju oštećenih
(plasticitet); ponovo se uspostavljaju veze medju nervnim ćelijama; javljaju se i neke forme
regeneracije. Lečenje se sastoji u tome da se obezbede nervnom tkivu optimalni uslovi za
oporavak (u lečenju se smanjuje otok, poboljšava cirkulacija, uklanja ono što vrši pritisak na
mozak, održava sastav krvi optimalnim, sprečava i leče brojne komplikacije do kojih dolazi
kod ovih pacijenata...). Još uvek nema leka koji bi omogućio regeneraciju nervnog tkiva ili
značajnije na nju uticao.

12
 Loši prognostički faktori su: starost; lošija cirkulacija krvi kroz mozak; šećerna bolest;
komatozno stanje, pogotovo ako je postojalo od početka; znaci većeg oštećenja mozga i
moždanog stabla (klinički ili na CT snimku);...

Ukoliko je pacijent dublje komatozan prognoza je najteža. Oporavak se tada odvija po

nivoima. Prognoza je sve bolja kako pacijent prelazi na višlje nivoe. Ovi nivoi oporavka 
pokazuju oporavak moždanog stabla. To su: početak samostalnog disanja, dovoljno
iskašljavanje šlajma; veći samostalni pokreti pacijenta u postelji; početak gutanja. Nakon
postizanja ovoga oporavak ide brže i njegov stepen zavisi od mesta i veličine oštećenja 
mozga.

Oporavak može trajati 2 godine ili duže. Obicno 75% onoga što će se oporaviti se oporavi
u prvih 6 meseci. Zbog ovoga je važno, pored ostalog, rano započeti sa fizikalnom terapijom.
Ukoliko, nakon hirurškog lečenja, zaostaje slabost ekstremiteta indikovan je nastavak
fizikalne terapije u specijalizivanim bolnicama ili banjskim lečilištima.

Postoje 4 stadijuma krajnjeg ishoda preživelih:

 I - Dobar oporavak bez značajnijih posledica

 II - Umerena nesposobnost, ukoliko zaostanu manji neurološki ili psihički deficiti

 III - Teška nesposobnost

 IV - Vegetativo stanje- pacijent otvara oči i ima neke spontane pokrete, ali ne
uspostavlja nikakvu komunikaciju sa okolinom.

Posledice  koje su prisutne i posle godinu dana od povrede mogu se, u

sudskomedicinskom smislu, smatrati trajnim. One mogu biti u većem ili manjem stepenu:

 Psihološko-psihijatrijske koje se manifestuju  kao poremecaji: mišljenja, opažanja, 

koncentracije, učenja i pamćenja, poremećaji u emocionalnoj sferi i kao izmena u
ponašanju (organski psihosindrom),

13
  Neurološke posledice podrazumevaju ispade u funkciji pojedinih delova mozga ili
nerava. Njihov broj je velik i mogu se javiti u raznim kombinacijama. Najčešći su:
slabost jedne polovine tela  (hemipareza), slabost mišica lica, ispadi vidnog polja, ...

 Hormonski poremecaji.

 Naruženost čine zaostali ožiljci ili defekti kostiju lobanje, kao i poremećaji pokreta i
hoda.

1.2. MOŽDANI UDAR 

 
Moždani udar se deli na:
 ishemijski;
 hemoragični. 

14
Slika Ishemijski moždani udar, Hemoragični moždani udar 

KAKO PREPOZNATI?

 Slabost ili oduzetost jedne strane tela.

 Facijalni znaci (čelo,očni kapak, ugao usana)
 Ispadi senzibiliteta.
 Poremećaji govora
 Glavobolja.
 “Centralno” povraćanje
 Gubitak svesti. Konvulzije. Hipertenzija/hipotenzija.

PRVA POMOĆ

 Utvrditi stanje svesti - bočni položaj/ podići glavu,

 Utvrditi neurološki status,
 Pregled vitalnih funkcija.

HITNA MEDICINSKA POMOĆ

15
  Otvaranje venske linije.
 Kiseonik.
 Manitol 20% i deksazon. Diuretici (samo kod TA> 180/105 mmHg).

DALJI POSTUPAK

 Transport na neurologiju (ishemijski moždani udar).

 Transport na neurohirurgiju (hemoragični moždani udar).

Lečenje moždanog udara

Moždani udar je akutno stanje i neophodna je hitna intervencija. Prvenstveno, treba

obezbediti da pacijent ima normalan rad srca i da ima dovoljne rezerve kiseonika.Ukoliko se
radi o ishemijskom moždanom udaru, potrebno je ukloniti embolus iz krvnog suda što pre,
kako bi se cirkulacija u što kraćem roku povratila. Uzimajući u obzir da su krvni sudovi
mozga generalno malog promera i da su strukture čijim prekidom dolazi do smrti, operacija
je visokog rizika i potreban je tim hirurga koji će precizno vršiti operaciju odstranjivanja
embolusa.

Ukoliko je moguće, odnosno, ukolik oje pacijent u delimično svesnom stanju, ima normalan
rad srca i snabdeven je kiseonikom, može se vršiti medikamentozna terapija – u lečenju se
koristi aspirin koji je antikoagulacioni rek i sprečava zgrušavanje krvi. Aspirin potpomaže
razređivanju već zgrušane krvi i time pomaže da se uspostavi idealan protok krvi kroz krvne
sudove. Ostali lekovi koji se sve više koriste u lečenju jesu klopidogrel, varfarin. Ukoliko je
osoba u riziku od nastanka moždanog udara ( povećan holesterol u krvi ), mogu se koristiti
statini kako bi snizili holesterol i prevenirali formiranje masnih kapljica.

Hirurško lečenje se primenjuje ukoliko medikamentozna terapija nije dala pozitivne

rezultate. Radi se hirurško odstranjivanje tromba ili odsecanje dela krvnog suda u kome je
tromb zarobljen i pravljenje mostića između krajeva zdravih delova krvnog suda. Razmatra
se i mogućnost ugradnje stenta, najkvalitetniji stent se pravi od potključne arterije, a da ne bi
došlo do reakcije organizma na strano telo, preporučuje se da se od iste osobe uzme graft.

16
 1.3. EPILEPTIČKI NAPAD

KAKO PREPOZNATI?

 Gubitak svesti.
 Opistotonus.
 Klonički grčevi
 Ugriz za jezik.
 Umokravanje.
 Naknadna konfuzija i iscrpljenost.
 Proširene nereaktivne zenice.
 “Atipični” napadi!

DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA

 Kolaps.
 Konverzivne reakcije.
 Hipoglikemija.
 Sekundarna epilepsija.
 Epi toxica.

PRVA POMOĆ

 Premestiti bolesnika na sigurno mesto

 Zaštititi glavu, otkopčati okovratnik i pojas
 Ukloniti znatiželjnike
 Staviti između zuba tvrdo smotanu maramicu ili sl
 NE otvarati usta nasilno i NE “vaditi” jezik

.HITNA MEDICINSKA POMOĆ

 Diazepam i.v. (samo u napadu; kod dece čepić)

 50% glukoza i.v.

17
DALJI POSTUPAK

 Transport na neurologiju.
 Zbrinjavanje eventualnih povreda

 Korekcija volumena.
 Kontrola vitalnih funkcija

DIFERENCIJALNA DIJAGNOZA KOME

 Pseudokomatozna stanja:
 psihičko nereagovanje,
 Locked-in sindrom,
 nekonvulzivni epileptični status

1.4. Hidrocefalus

Hidrocefalus je naziv za proširenje komora mozga kome je prethodilo ili je aktuelno

povišenje pritiska u centralnom nervnom sistemu (CNS) zbog povećane količine
cerebrospinalnog likvora. Može biti posledica različitih bolesti: upala CNS-a, tumora,
krvarenja, povreda itd. Poremećaj nastaje zbog smetnji oticanja, odstranjivanja ili stvaranja
likvora, moždane tečnosti. Zbog tog viška "vode" u glavi je i nastao termin vodena glava.
Likvor se proizvodi u mozgu u povezanim komorama koje se nazivaju ventrikuli. 

Telo koje stvara likvor naziva se plexus chorioideus. Iz bočnih komora likvor prelazi u ostale
komore mozga, nakon toga prelazi u područje oko mozga i kičmene moždine. Najzad se na
površini mozga upija u vensku krv i tako odstranjuje stari likvor. Celi ciklus stvaranja,
cirkulisanja i odstranjivanja likvora predstavlja zaštitni mehanizam CNS-a. Hidrocefalus
nastaje kad se ova ravnoteža negde poremeti.

18
 Likvor se nakuplja u velikoj količini i može da ošteti nervno tkivo i uzrokuje smrt.
Hidrocefalus nije bolest već stanje nastalo kao rezultat neke bolesti i zato prognoza zavisi od
uzroka. 

Podela

Postoje različite podele hidrocefalusa: prema vremenu kad se javlja razlikujemo urođeni i
stečeni, prema pritisku u lobanji onaj s visokim (hipertenzivni) i niskim pritiskom
(normotenzivni).  Dalje, prema razvoju bolesti deli se na opstruktivni, malresorptivni i
hipersekretorni.

 Opstruktivni hidrocefalus nastaje zbog prepreke (opstrukcije) u oticanu likvora.

Najčešći uzroci opstruktivnog hidrocefalusa su ožiljci, tumori, tromboza gornjeg
sagitalnog sinusa, kongenitalne anomalije. 
 Malresorptivni hidrocefalus nastaje zbog poremećaja upijanja (resorpcije), odnosno
odstranjivanja likvora iz mozga. Taj tip nastaje nakon krvarenja u mozgu, upala,
povreda i operacija.
 Hipersekretorni hidrocefalus nastaje zbog preteranog izlučivanja (hipersekrecije)
likvora, obično kod tumora dela mozga koji stvara likvor.

Klinička slika

U ranom detinjstvu se hidrocefalus prepoznaje zbog brzog rasta glave deteta. Otvoreni šavovi
kostiju glave omogućavaju povećanje lobanje tako da hidrocefalus kod novorođenčadi
karakteriše povećanje glave, razmicanje šavova, širenje fontanele, napetost kože glave,
pojačana izraženost vena glave. Ako se hidrocefalus razvija brže, javljaju se razdražljivost i
plač, povraćanje, poremećaj svesti.
Kod odraslih su kosti lobanje srasle pa se glava ne može povećavati. Zato se nakupljanje
likvora manifesuje znakovima akutnog ili hroničnog povećanja pritiska u lobanji. U lobanji
se nalaze mozak, krv i likvor pa se povećanjem količine likvora mora smanjiti količina
mozga i krvi. Zbog toga se moždane mase pomeraju prema kanalu kičmene moždine, a to
uzrokuje oštećenje, uklještenje i smrt. Povećanje pritiska u glavi karakteriše se mučninom,
povraćanjen, glavoboljom, smetnjama vida, ataksijom (poremećaj hoda) i oštećenjem
kranijalnih živaca.

Dijagnoza

19
Postavlja se CT-om (skenerom) ili NMR-om (nuklearnom magnetnom rezonancom) i
merenjem pritiska likvora, posle lumbalne punkcije.

Lečenje

Može biti usmereno na:

 smanjenje stvaranja likvora kauterizacijom ili ekscizijom horioidnog pleksusa.

Acetazolamid takođe smanjuje stvaranje likvora.
 povećanje oticanja likvora davanjem diuretika ili lumbalnom punkcijom
 smanjenje intrakranijalnog pritiska kortikosteroidima i hipertoničnim rastvorima
 operativne procedure stvaranja šanta.

20
 4.Zaključak
Jasno je da u neurohirurgiji, kao i u svakoj drugoj oblasti medicine, postoje akutna stanja koja
zahtevaju hitan tretman. Kao posledica toga, značajan deo razvoja neurohirurgije nastaje iz
napora da se ta stanja prepoznaju, eventualno preveniraju i terapijski kontrolišu. Zbog toga je
terapija hitnih stanja i dalje u fokusu razvoja neurohirurgije, a usavršavanjem njihove
dijagnostike i terapije, broj ovih stanja se i povećao.

21
Literatura
1. Greenberg MS. Handbook of neurosurgery. 7th edition. New York: Thieme, 2010;

2. Križan Z. Kompendij anatomije čovjeka II. Pregled građe glave, vrata i leđa. Zagreb:
Školska knjiga, 1999;

3. Paulson OB, Strandgaard S, Edvinsson L. Cerebral autoregulation. Cerebrovasc Brain

Metab Rev 1990;

22