Народна књижевност као извор црквене проповеди

Извори проповеди

Задатак омилитичке методике је да покаже проповеднику извор који га може довести до

конкретног материјала за проповед. Простије речено, задатак омилитичке методике је да да
одговор на изглед једноставно питање: „ Шта може послужити као извор за Црквену проповед?“
Лаконски одговор на ово питање, можда би могао да буде следећи: „ А шта то не може да
послужи као извор за Црквену проповед?“ Неки ће рећи да је одговор помало неозбиљан, али
свиђао се или не, он је истинит. „ Прави су извори који од Бога долазе и који њему воде, без
обзира где се они налазе“1. Полазећи за овом уџбеничком констатацијом, пред собом ћемо за
тили час имати непрегледно море извора који од Бога долазе и који к њему истоме воде. Од
јеванђеља које је овог јутра прочитано у Цркви, прелиставања јутрошњих новина у којима можемо
прочитати да је овај или онај, оштетио овога или онога, а сами тим прекршио Божју заповест, те
тиме постао извор инспирације за проповед са олтара о спасоносном извршавању Божијих
заповести или супротно, о казни која долази као плата за неиспуњавање истих. Преко примера из
приватног живота, личних анегдота и утисака све до скоро прочитаног романа или какве год
народне песме.

Према томе, извори за црквену проповед били би следећи: Свето Писмо, Свето Предање,
богослужење, богословска књижевност, историја цркве, збирке проповеди, народна и страна
белетристика, часописи, дневна штампа, живот сам по себи.

Свето Писмо

Тумачење Светог Писма и анализа његових поука народу представља главнину свештене
проповеди. Проповед је и у синагоги из које се развило богослужење било у ствари тумачење
светописамских одељака. Христос је у назаретској синагоги тумачио ријечи пророка Исаије (Ис. 61,
1): „ И затворивши књигу, врати је служитељу па сједе; и очи свију у синагоги бијаху упрте у њега“
(Лк. 4, 20). О пракси ране Цркве говори Јустин апологета (Прва апологија 65, 67). Читано је из
„апостолских сећања“, како се називају Јеванђеља, или из пророчких списа, и предстојатељ би
узимајући ове текстове за подстрек поучавао народ о награди која следује ономе који живи
животом који је описан у овим светим књигама. Зачала су унапред позната и беседник може
благовремено да се припреми и прикупи омилитичку материју са перспективом вишегодишње
употрбе.2

Свето богослужење

Сами свештени обреди, службе, молитве и химне, не своде се само на узношење Богу
славословља од стране његовог народа, нити на то да народу само преносе благодат, него
истовремено имају и поучни карактер. Богослужење и проповед су у нераскидивом узајамном
односу. Наиме, богослужење пружа проповеди тематику, материју и слушаоце. Проповед узвраћа

1
ОМИЛИТИКА или теорија црквеног говорништва, Цисарж Бранко и Маринковић Живан, Београд, 1969. стр.
80
2
ОМИЛИТИКА, Фундулис Јован, Крањево, 2010. стр. 76
богослужењу тумачењем свега, како би се богослужење, тако рашчлањено и протумачено,
преточило у хришћанске душе.3

3
ОМИЛИТИКА, Фундулис Јован, Крањево, 2010. стр. 87