2.

Књига о Јову
(Наслов: јевр. ‫אִּיֹוב‬, Јов; грч. Ιώ β)

Прва књига у броју поучних (мудросних - Σοφία βιβλία) списа Старог завјета јесте
спис који носи назив по главној личности о којој приповиједа – многострадалном Јову. Исто-
рија страдања праведног Јова, послужила је писцу као основ за рјешавање вјечитог питања –
односа човјекових патњи – са једне, и Божије праведности – са друге стране. Према томе,
основна мисао која се провлачи кроз цијелу садржину јесте: Зашто невини (праведни) људи
страдају, док зли (грешници) уживају сву могућу срећу на земљи?

Књига о Јову представља ремек-дјело међу поучним списима, а такође и најснажније

и најпотресније дјело свјетске књижевности. Због тога нимало не изненађује чињеница да
мотиве страдања праведника налазимо код скоро свих народа и цивилизација: од поема
древног Сумера и Акада, преко књижевности Египта и Грчких трагедија, па све до средњевје-
ковне и савремене – књижевне, музичке и ликовне умјетности. У поређењу са осталим поуч-
ним књигама, оно што је јединствено за овај спис (ако посматрамо јеврејски оригинал) јесте
и занимљива комбинација поезије и прозе, те монолога и дијалога између Јова и његових
пријатеља, као и Јова и Бога.

Када је у питању назив књиге, као и историчност Јовове личности, сусрећемо

разна мишљења. Име Јов по једној варијанти има значење „утучен“ или „гоњени“, док
се по другој преводи као „свадљиви“. Оба ова значења говоре о томе да Јов није исто-
ријска личност, те да је његово име настало као резултат трагичних догађаја описа-
них у овој књизи. Са друге стране, узимајући у обзир да у књизи налазимо податке о
мјесту, времену и Јововом поријеклу (као и о његовом породичном животу), можемо
претпоставити да је он, као стварна личност, ипак могао постојати. У прилог овој по-
сљедњој теорији иду и цитати осталих канонских, како старозавјетних, тако и ново-
завјетних списа (види: Јез 14, 13-16; Јак 5, 11).

- Писац (настанак) књиге:

Није само Јовова историчност предмет критике међу библистима. То исто ва-
жи и за вријеме и мјесто настанка књиге, као и њеног писца. Отежавајућа околност
јесте та што се у књизи не помињу историјске прилике, на основу којих би донекле
могли претпоставити вријеме у ком настаје ово дјело. Такође, оно што уноси додатну
забуну јесу описи Јововог богатства, породичног живота и народних обичаја, који у
многоме имају сличност са животима патријараха: Аврама, Исака и Јакова. То исто
важи и за разноврсне животиње и номадски начин живота који се помиње у књизи, а
који се веже за простор Арабијског полуострва. Ипак, савремене егзегете се углавном
слажу да књига припада поствавилонској епохи (када и настаје мудросна јеврејска
књижевност), времену између 5. и 4. вијека прије Христа.

Чињеница да пророк Језекиљ помиње Јова као једног од тројице праведника

(заједно са Нојем и Данилом – Јез 14, 13-16), указује на то да је основни – прозни дио
књиге, морао настати доста раније (доба асирско-вавилонског ропства), тј. да је при-
падао усменом предању, које се генерацијама преносило и препричавало међу Јевре-
јима. Управо то предање је послужило писцу – редактору, као основ за настанак овог
дјела.

Иако су свети Оци имали више мишљења о писцу књиге (да је то Мојсије или
чак Соломон – због сличности у стилу писања), сигурно је ипак то да је њен аутор на-
дахнути и побожни Јеврејин, савременик поствавилонске епохе, који је одлично по-
знавао прилике Јововог окружења (могуће да је користио већ постојећа дјела вави-
лонске и египатске мудрости, која обрађују проблем патњи праведника). Иако се у то
вријеме користи искључиво арамејски језик, писац Књиге о Јову употребљава кла-
сични јеврејски језик, као и више Божијих имена (Јахве, Елохим, Адонај...). Такође, у
књизи се помињу и звијери са чудним именима: бегемот и левијатан (које су преве-
дене као слон и крокодил), које често срећемо у књижевности и ликовној умјетности
цивилизација древног истока.

- Подјела књиге (структура књиге):

Књига о Јову се састоји од 42 главе које су дио јасно разрађеног плана. Поред
увода (1-2) и епилога (42, 7-17), основни дио књиге садржи три циклуса расправа из-
међу Јова и његових пријатеља, као и два Божија одговора „из вихора“. Међутим, оно
што донекле нарушава редослијед књиге јесте трећи циклус расправа (22-37), који,
поред стандардног плана обраћања и одговора: Елифас–Јов, Вилдад–Јов, Софор–Јов,
садржи још и „Пјесму о мудрости“ (28), као и говоре четвртог – најмлађег Јововог
пријатеља Елијуја (32-37). Није нам у потпуности јасно зашто се трећи циклус рас-
права разликује од осталог дијела књиге. Могуће да је избачен забуном писара или
да је – што је вјероватнија претпоставка – приређивач дјела имао жељу да тиме убла-
жи тон Јовових изјава. То исто важи и за „Пјесму о мудрости“, као и за Елијујове гово-
ре.

1. Пролог књиге (у облику прозе): (1-2)

- О Јову (1, 1-5)

О мјесту живота и његовој праведности (1, 1)
О Јововом богатству и породици (1, 2-3)
- Јовово страдање (1, 6-2, 10)
Прво искушење (1, 6-22)
Друго искушење (2, 1-10)
- Јовови пријатељи га тјеше (2, 11-13)
2. Три циклуса расправа: (3-37)

- Јовова тужбалица (3)

Јов проклиње дан свог рођења (3, 1-10)
Јов жали што није умро (3, 11-26)
- Први циклус: (4-14)
Елифасов први говор (4-5)
Јовов одговор Елифасу (6-7)
Вилдадов први говор (8)
Јовов одговор Вилдаду (9-10)
Софоров први говор (11)
Јовов одговор Софору (12-14)
- Други циклус: (15-21)
Елифасов други говор (15)
Јовов одговор Елифасу (16-17)
Вилдадов други говор (18)
 Јовов одговор Вилдаду (19)
Софоров други говор (20)
Јовов одговор Софору (21)
- Трећи циклус: (22-37)
Елифасов трећи говор (22)
Јовов одговор Елифасу (23-24)
Вилдадов трећи говор (25)
Јовов одговор Вилдаду (26)
Јовова бесједа о пролазној срећи безбожника (27)
Пјесма о мудрости Божијој (28)
Јов описује своју ранију срећу (29)
Јов описује своју тренутну несрећу (30)
Јов тврди да није крив (31)
Елијујева четири говора (32-37)
3. Два Божија одговора „из вихора“ (38, 1-42, 6)
Први Божији одговор (38, 1-39, 35)
Јов се покорава (39, 36-38)
Други Божији одговор (40-41)
Јов се каје (42, 1-6)
4. Епилог (42, 7-17)
Бог осуђује Јовове пријатеље (42, 7-9)
Бог враћа богатство и породичну срећу Јову (42, 10-17)

- Вријеме и мјесто Јововог живота:

Ако узмемо у обзир чињеницу да је Јов заиста историјска личност, неопходно

је дати одговоре на три основна питања: ко је он, када је и гдје живио?

Једини податак о мјесту Јововог живота, који проналазимо у уводу књиге, јесте
тај да је Јов био настањен у земљи Узу (1, 1) и да је, по свом богатству, био највећи од
свих људи на истоку (1, 3). Иначе, за Израиљ, људи истока (Едом-Теман) су сматрани
мудрацима (види: 1 Цар 4, 30; Јер 49, 7; Вар 3, 22-23). Земље Уза помиње и пророк Је-
ремија у својој књизи (Јер 25, 20), као и дјело Плач Јеремијин (4, 21), доводећи га у
контекст Едома (Идумеје). Занимљиво је да у грчком преводу (Септуагинта), као и у
тексту Библије на црквенословенском језику, земља Уз има нешто другачији назив:
Авситида (εν χώ ρα τη Αυσίτιδι). Исти назив налазимо и у додатку грчког и црквено-
словенског текста (42, 17б), а који је настао на основу превода „Сирске књиге“
(Συριακή ς βίβλου). Овај додатак представља најранији коментар на Књигу о Јову, а на-
лазимо га и у Теодотионовом преводу (2. вијек послије Христа). У преводу на Српски
језик он гласи овако: Овако се преводи (тумачи) у Сирској књизи: да је живио у земљи
Авситиди у предјелима Идумеје и Арабије, те да се првобитно звао Јовав. Узевши жену
арабљанку, добио је сина који се звао Енон. Потицао је од оца Зарефа, потомка Исаво-
вих синова, од мајке Восоре, тако да је он био пети од Аврама. А ово су цареви који су
владали у Едому, у земљи у којој је и он владао: први Валак син Веоров, чији је град био
Денава; након Валака Јовав, који се још зове и Јов; након њега Асом, владар Телиман-
ских земаља; послије њега Адад син Варадов, који је поразио Мадијамце у долини Моав-
ској – чији је град Гетем. Пријатељи који су му дошли, били су: Елифас (син Софанов),
од Исавових синова – цар Темански; Вилдад (син Амнона Ховарског) – владар Савхејски;
Софор, цар Минејски.

Позивајући се на горе наведене изворе из увода и додатка Књиге о Јову, али и

наводе из осталих старозавјетних дјела, мишљења тумача о мјесту Јововог живота су
разнолика. За једне је то Сирија, за друге Месопотамија, док се већина њих слажу да
је то ипак Идумеја (тачније област сјеверне Арабије, која је припојена Идумеји као на-
града од стране Навуходоносора). Међутим, важно свједочанство о Јововом мјесту
живљења дају нам и Јевсевије Кесаријски и блажени Јероним, који – позивајући се на
извјештаје Јосифа Флавија (Јудејске старине I, 6, 4) – тврде да се Авситида налазила у
древном Васану, у области Трахонитије и Дамаска, чији је оснивач Нојев праунук Уз
из 1 Мој 10, 23 (занимљиво је и то да на сјеверу Сирије у области гдје живе потомци
алавитске секте, постоји гроб, за који предање тврди да припада многострадалном
Јову).
 Када је у питању вријеме када је живио праведни Јов, такође постоји више тео-
рија. Ако узмемо у обзир да је навод из додатка „Сирске књиге“ аутентичан, онда ис-
пада да је Јов живио у патријархално вријеме, односно да је био пети од Аврама. У
случају да је помен Јова, заједно са Нојем и Данилом, из Књиге пророка Језекиља (14,
13-16) ипак вјеродостојнији у односу на додатак Књиге о Јову, резултат је тај да је Јов
савременик пророка Данила, тј. да је живио у вријеме асирско-вавилонског ропства.

Поменути додатак говори и о томе да је Јов био један од владара Едома, што би
донекле оправдало и његово велико богатство и популарност међу пријатељима. Сви
Јовови пријатељи који се помињу у књизи: Елифас Теманац, Вилдад Сушанин и Со-
фор Намаћанин (као и Елијуј Вузјаћанин, чијег помена нема у уводу и закључку књи-
ге), били су из околних мјеста и међу собом сродних народа. Заједно са Јовом, они су
чинили друштво вјерних ван старозавјетне цркве, односно нису припадали броју
обећаног Божијег народа, али су имали вјеру у једнога Бога.

Питања и задаци:
1. Која је основна тема у Књизи о Јову?
2. Које су главне претпоставке о времену Јововог живота?
3. Које су главне претпоставке о мјесту Јововог живота?
4. Ко су били Јовови пријатељи?
5. Које књиге Старог и Новог завјета помињу (цитирају) Књигу о Јову?

2.1. Садржина Књиге о Јову

 Пролог (1-2): У уводу књиге, писац – у облику прозе – приказује Јовов живот
прије и након несреће која га је задесила. Јов представља идеал старозавјетног пра-
ведника: и тај човјек бијаше добар и праведан, и бојаше се Бога, и уклањаше се од зла
(1, 1). Бог га је због тога благословио свим добрима, те је имао седам синова и три
кћери, а од имовине: 7.000 оваца, 3.000 камила, 500 јармова волова и 500 магарица,
као и мноштво слуга. По свом богатству је био највећи од свих људи на истоку (1, 3). У
породици влада склад и хармонија: браћа и сестре се међусобно поштују, а Јов за њих
приноси жртве паљенице Богу, јер говораше Јов: може бити да су се огријешили сино-
ви моји и похулили на Бога у срцу свом (1, 4).

Прича, даље, добија свој преокрет. Бог позива синове Божије (тј. анђеле) на јед-
ну врсту пријема, а међу њима долази и Сотона („противник“ или „тужилац“), који је
овдје приказан у улози шпијуна. Бог се обраћа Сотони, помињући му Јова: нема она-
квог човјека на земљи, добра и праведна, који се боји Бога и уклања се од зла (1, 8). Со-
тонин одговор покреће питање Јовове праведности: зар се узалуд Јов боји Бога? (1, 9).
Јовову побожност, Сотона изједначава са егоизмом – Јов је праведан пред Богом, како
би себи осигурао богатство, мир и благостање. Сотона тврди да је само кроз кушање,
патњу и сиромаштво, могуће открити тајне људског срца: али пружи руку своју и до-
такни се свега што има, псоваће те у очи (1, 11).

Бог дозвољава Сотони да стави Јовову вјеру на провјеру, али под условом да
на њега не диже руке своје (1, 12), тј. да поштеди Јова. Тако једног дана, када су се си-
нови и кћери гостили у кући најстаријег брата (након ритуала очишћења), гласници,
један за другим, јављају Јову трагичне новости. Прва вијест је да Савеји отимају воло-
ве и магарице док све слуге убијају мачем; друга да је огањ са неба спалио овце и па-
стире; трећа вијест открива да су Халдејци отели камиле и побили слуге; и на крају
четврта – најтрагичнија, како је пустињски вјетар оборио кров куће најстаријег сина
и побио сву Јовову дјецу (1, 13-19).

Јовова реакција, у исто вријеме открива родитељску тугу, али и непоколебљи-

ву вјеру у једнога Бога. Он цијепа своју одјећу, брије главу и пада на земљу (овај оби-
чај представља симболику жаљења за умрлим и сусрећемо га код свих блискоисточ-
них народа), након чега изговара чудесне ријечи, које потврђују његову вјеру: го сам
изашао из утробе матере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе; да је
благословено име Господње (1, 21).

Очигледно да Јовова реакција није наишла на одобрење са стране Сотоне, јер

није постигао оно што је замислио. Већ на другом пријему код Бога, када је Бог похва-
лио Јовову вјеру: ...и још се држи доброте своје, премда си ме наговорио, те га упропа-
стих ни за што (2, 3), Сотона не одустаје од своје намјере, већ тражи од Бога да му до-
зволи да настави са својим планом, а све како би доказао да Јов нема искрену вјеру у
Бога: кожу за кожу, и све што човјек има даће за душу своју. Него пружи руку своју и до-
такни се костију његових и меса његова, псоваће те у очи (2, 4-5).

Бог по други пут даје дозволу Сотони да га куша, подвлачећи: ево ти га у руке;
али му душу чувај (2, 6). Јова сналазе нова искушења, али сада у виду кожне болести
(нека врста куге), због чега је морао да напусти свој дом и да, сједећи у пепелу, црије-
пом струже гној са рана (2, 7-8). Пошто је Јову од цијеле његове породице остала само
жена, која је такође сносила посљедице страдања (бол за дјецом и неимаштину), сада
она позива Јова да призна своју грешност, због чега очигледно и страда: хоћеш ли се
још држати доброте своје? Благослови Бога, па умри (2, 9). И овај пут, Јовов одговор
превазилази патњу и страдање, не доводећи у питање његову искрену вјеру: добро
смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? (2, 10).

Чувши за невоље које су задесиле њиховог пријатеља (очигледно су сви пре-

причавали све оно што се догађало са Јовом), тројица пријатеља (четврти: Елијуј Ву-
зјаћанин се не помиње, али ће бити присутан на крају разговора): Елифас Теманац,
Вилдад Сушанин и Софор Намаћанин (сваки из свог мјеста), одлучују да посјете Јова
и да га утјеше у његовој муци. Када су га угледали издалека нису могли одмах да га
препознају (због рана на његовом тијелу): тада подигоше глас свој и стадоше плака-
ти и раздријеше сваки свој плашт и посуше се прахом по глави бацајући га у небо (2,
12). Тада су сјели поред њега на земљу и ћутали наредних седам дана и седам ноћи.
Ова сцена, уједно прекида прозаични увод, који ће се наставити тек на крају – у епи-
логу књиге (42, 7-17). Писац нас уводи у сасвим ново поглавље – расправе Јова и ње-
гових пријатеља.

Три циклуса расправа (3-37): Главни дио књиге садржи говоре и обраћања
Јовових пријатеља, као и Јовове одговоре на њихова питања. Сви они (сем трећег ци-
клуса који искаче из јасно зацртаног шаблона – о чему је већ било ријечи) прате сље-
дећи редослијед: говор Елифаса – одговор Јова, говор Вилдада – одговор Јова и говор
Софора – одговор Јова.

Први проговара Јов. Он проклиње најрадоснији дан у своме животу – дан свога
рођења. Ове Јовове ријечи представљају типични источњачки начин изражавања –
дубоко гнушање над животом: не било дана у којих се родих, и ноћи у којој рекоше: Ро-
ди се дјетић! Био тај дан тама, не гледао га Бог одозго, и не освјетљавала га свјетлост
(3, 3-4). Јов прижељкује мир гроба због чега са оптимизмом говори о Шеолу: јер бих
сада лежао и почивао; спавао бих, и био бих миран (3, 13). Кроз своје јадиковање, Јов
поставља питање: У чему је сврха човјековог живота на земљи?

Оно што примјећујемо јесте да Јов више није онај стрпљиви човјек из увода
књиге. Док се тамо, са једне стране, мири са својом судбином, овдје, са друге стране,
отворено поставља питање Богу: Зашто? То питање код Јова изазива сумњу да ли је
Бог заиста добар и праведан када на овакав начин поступа са њим (овим Јов уједно
оправдава свој назив „бунтовника“). Његово бунтовништво је ипак разумљиво јер до-
лази као резултат боли, горчине и неразумијевања због чега страда. Он тугује, јада се,
оптужује, али се никада не одриче своје вјере! Све што Јов жели јесте одговор од Бога.

Међутим, за разлику од Јова – чије су ријечи упућене само Богу, Јовови прија-
тељи – у покушају да одгонетну узроке његових страдања, у својим излагањима ди-
ректно расправљају о Богу. Они бране традиционалну тезу да страдање долази као
резултат гријеха, јер је и патња посљедица казне. За њих, страдање невиног човјека
је несхватљиво и неспојиво са Божијом добротом и праведношћу.

Тако, рецимо, Елифас Теманац, позивајући се на своје године и велико иску-

ство, наглашава: опомени се ко је прав погинуо, и гдје су праведни истријебљени? (4, 7).
За њега човјек не може бити праведнији, а ни чистији од Бога: еда ли је човјек правед-
нији од Бога? Еда ли је човјек чистији од Творца својега? (4, 17). Пошто је за Јевреје чи-
стоћа пред Богом најважнија, Елифас Јову то и нарочито пребацује. Због тога, Елифас
Јова позива на обраћење, јер је то једини пут до благостања: сложи се с њим и помири
се; тако ће ти бити добро (22, 21).

И други Јовов пријатељ, Вилдад Сушанин, иступа као заштитник Божије воље.
Хармонија у свијету је резултат Божије воље и никако је не треба доводити у сумњу.
Људско постојање на земљи је ништа пред Божијом величином: јер смо ми јучера-
шњи, и не знамо ништа, јер су наши дани на земљи сјен (8, 9). Он позива на преиспити-
вање и поуку прошлих нараштаја, тј. да ли је тако нешто икада прије било. И за њега
је обраћење једини начин да Јов увиди своју грешност: а ти да потражиш Бога и по-
молиш се Свемогућему („Шаддај“ - Παντοκρά τωρ), ако си чист и прав, заиста ће се по-
бринути за те и честит ће учинити праведни стан твој; И почетак ће твој бити ма-
лен, а крај ће ти бити врло велик (8, 5-7).

Софор Намаћанин се држи традиционалне теологије о награди за праведнике.

Он слави величину Божију, износећи примјере његове недостижности, чиме уједно
ућуткује Јова: можеш ли ти тајне Божије докучити, или докучити савршенство Све-
могућега? (11, 7). За њега, једину вриједност представља његово лично искуство. Само
ако се обрати, Јов се може надати Божијем добру.

Не осврћући се на ријечи својих пријатеља, Јов упорно тврди да не налази сво-

ју кривицу пред Богом, због чега је спреман Њему лично да се правда: што ви знате,
знам и ја; нисам гори од вас. Ипак бих говорио са Свемогућим, и рад сам с Богом правда-
ти се. Јер ви измишљате лажи, сви сте залудни љекари (13, 2-4).

У почетку, Бог је за Јова непријатељ – неко ко је недостижан и ко ћути. Наводе-

ћи примјере најразноврснијих животиња, природних непогода и ратова, Јов прижељ-
кује скорију смрт: и да би Бог хтио сатрти ме, да би ме махнуо руком својом, и истри-
јебио ме! (6, 9). Немоћан да спозна Бога, а имајући жељу да га пронађе, Јов говори о
људској ништавности: као што се облак разилази и нестаје га, тако ко сиђе у гроб, не-
ће изаћи (7, 9). Овдје можемо препознати сву трагедију људског трагања за одговори-
ма пред Божијом бесконачношћу: о да бих имао кога да ме саслуша! Гле, жеља је моја
да ми Свемогући одговори и супарник мој да ми напише књигу (31, 35). Сви Јовови моно-
лози остају неуслишени, тако да је Јов убијеђен да Бог уопште не чује његове вапаје:
да га зовем и да ми се одазове, још не могу вјеровати да је чуо глас мој (9, 16).

Иако Јовови пријатељи од њега траже да ућути и да се не противи Божијој во-

љи, он има жељу да му се обраћа и да га изазива, неби ли му напокон одговорио: гле,
да ме и убије, опет ћу се уздати у њега, али ћу бранити путеве своје пред њим (13, 15).
Други дио 13 главе је врхунац парадокса. Јов изазива Бога, провоцира га и позива на
својеврсни двобој, а све како би умирио своју горчину страдања. Јов, по ко зна који
пут вапије: ето, вичем на неправду, али се не слушам; вапијем, али нема суда. Заградио
је пут мој да не могу проћи; на стазе моје метнуо је мрак (19, 7-8).

На крају 14 главе – којом се уједно завршава први циклус расправа (4-14) – Јов
тражи од Бога неко привремено рјешење: о, да ме хоћеш у гроб (Шеол) сакрити и скло-
нити ме докле не утоли гнев твој, и да ми даш рок кад ћеш ме се опоменути! Призва-
ћеш, и ја ћу се одазвати; дјело руку својих пожељећеш (14, 13. 15). И овдје можемо пре-
познати да Јов искрено вјерује у Бога, и да његово јадиковање не представља хулу
већ осјећај богоостављености.

Врхунац наде, да ће Јов ипак „видјети“ Бога, налазимо у другом циклусу рас-
права (15-21), и то у његовом чврстом исповиједању вјере: али знам да је жив мој Ис-
купитељ („Гоел“ – осветник крви), и да ће на крају стати над прахом. И ако се ова ко-
жа моја и рашчини, опет ћу у тијелу свом видјети Бога. Ја исти видјећу га, и очи моје
гледаће га, а не друге (19, 25-27). Ово мјесто (у ком су оци Цркве препознали вјеру у
васкрсење), подразумијева суд прије смрти. Будући да је Јов увјерен у своју невиност,
позива Бога (Избавитеља) да га ослободи кривице. Јов пред пријатељима упорно бра-
ни своју невиност, који и даље желе да докажу његову грешност. Немоћан да их уби-
једи у супротно, Јов тражи да његове ријечи буду записане за будуће генерације, које
ће бити способне да га схвате: о кад би се написале ријечи моје! Кад би се ставиле у
књигу! Писаљком гвозденом и оловом на камену за вјечни спомен кад би се урезале! (19,
23-24).

Други циклус расправа се завршава вјером да Бог сигурно награђује праведни-

ке и да кажњава грешнике. Међутим, реалност је сасвим другачија. Често зли имају
срећнији крај од праведника: у дан несреће су поштеђени страдања, веселе се у дани-
ма суда, а у смрт их испраћају са похвалама (срав. 21, 1-34).

У трећем циклусу расправа (22-37), Јов је и даље немоћан да досегне до Бога,

што изражава живим сликама: о кад бих знао како бих нашао Бога! Да одем до престо-
ла његовог, да разложим пред њим парницу своју, и уста своја напуним разлога, да
знам шта би ми одговорио, и разумијем шта би ми рекао. Гле, ако пођем напријед, нема
га; ако ли натраг, не налазим га; ако налијево ради, не видим га; ако надесно, заклонио
се, не могу га видјети (23, 3-5. 8-9). Јов се присјећа дана када је уживао у Божијој бли-
зини и када га је у његовом дому походио. Сада, он је изложен поругама (и то млађи-
ма од себе) и нема користи од Свесилног: а сада смију ми се млађи од мене, којима
отаца не бих хтио метнути са псима стада својега. И њима сам сада пјесма, и постах
им прича. И сада се душа моја разлива у мени, стигоше ме дани мучни. Вичем к теби, а
ти ме не слушаш; стојим пред тобом, а ти не гледаш на ме. Јер знам да ћеш ме одве-
сти на смрт и у дом одређени свима живима (30, 1. 9. 16. 20. 23).

Јовова јадиковања изненада су прекинута „Пјесмом о мудрости Божијој“ (28) –

својеврсним одговором и рјешењем проблема. У човјеку влада велики нагон да спо-
зна и открије тајне које га окружују и да стекне велико знање. Међутим, и овдје он
наилази на препреке, које су често непремостиве. То је нарочито изражено у погледу
мудрости. Човјек не познаје мудрост нити њене границе. За Јова, мудрост је та која
надилази човјекове моћи и он је способан да на себи осјети само њене одразе. Мудр-
ост је немогуће докучити, а све што је недостижно представља тајну. Оно што је једи-
но сигурно, јесте то да је страх Божији мудрост, и уклањати се од зла јесте разум (28,
28). Ову идеју, нарочито ће разрадити „Проповједник“ у истоименом дјелу, што ћемо
посебно обрадити. Човјек, дакле, тежи да спозна мудрост која влада свијетом, да от-
крије тајну живота и људске патње, што је, нажалост, немогуће стећи само разумом.
Он се мора понизити пред Богом, како би то могао схватити (срав. 31).

Већ је било ријечи о томе да поред горе наведене „Пјесме о Мудрости“, хроно-
логију излагања нарушавају и четири говора Јововог најмлађег пријатеља Елијуја Ву-
зјаћанина (32-37). Њихов стил, ријечник, као и начин излагања, говоре о томе да су
накнадно уметнуте – највјероватније од стране свештеног приређивача књиге (у
прилог овој тврдњи иде и чињеница да се његово име не помиње у прологу и епило-
гу књиге). Међутим, оне се ипак уклапају у ово дјело јер је кроз њих, писац желио да
ублажи Јовова оштра излагања у погледу Божије награде.

Елијуј буквално упада у ријеч тројице старијих пријатеља (распали се гњев ње-
гов – 32, 5), иступајући као бранитељ Божије правде. Он донекле подржава Јовов став
да одговоре не треба тражити у старијим предањима, већ да ствари треба сагледава-
ти онако какве оне јесу: велики нису свагда мудри, и старци не знају свагда шта је пра-
во (32, 9). Иако се слаже са осталим излагачима да је Бог „јачи“ од човјека, он то ипак
тумачи на другачији начин. По њему, нема смисла позивати се на Божији суд, нити на
своју праведност (као што то Јов чини), јер на суд можемо звати само једнаког, а ни-
како не већег од себе. Кроз патње и болести, човјек постаје понизан и лишава се охо-
лости, што је уједно и основни Јовов проблем и препрека да схвати Бога. Елијуј, да-
кле, открива Јовов гријех – охолост, позивајући га на понизност пред Богом. Пошто
Бог опрашта онима који се кају, он ће опростити и Јову. И он позива на осјећај страха
пред Богом: зато га се боје људи; не може га видјети никакав мудрац (37, 24).

Два Божија одговора „из вихора“ (38, 1-42, 6): Након три циклуса расправа
Јова и његове четворице пријатеља, Бог напокон проговара „из вихора“. Своје излага-
ње Бог започиње ријечима, кроз које жели да Јова (али и његове пријатеље) постави
на њихово мјесто: ко је то што замрачује савјет ријечима неразумно? Опаши се сада
као човјек; ја ћу те питати, а ти ми казуј. Гдје си ти био кад ја оснивах земљу? Кажи
ако си разуман (38, 2-4). Бог позива Јова да прошири своје видике (да не гледа само
своја страдања) и да посматра чудесна дјела Божија у стварању и историји спасења.
Послије првог Божијег говора, Јов признаје своју охолост и жељу да буде центар свега
створеног: гле, ја сам мален, шта бих ти одговорио? Мећем руку своју на уста своја.
Једном говорих, али нећу одговарати; и другом, али нећу више (39, 37-38). Стављање ру-
ку на уста није само гест да престаје говорити, већ је то и знак чуђења, забуне и сме-
тености пред величином Божијом. Божије питање: хоћеш ли мене осудити да би себе
оправдао (40, 3) Јову отвара очи, које су му биле заслијепљење личним страдањем.
Разговор са Богом код Јова изазива просвјетљење: знам да све можеш, и да се не мо-
же смести што наумиш. Зато кажем да нисам разумијевао; чудесно је то за ме, те не
могу знати. Ушима слушах о теби, а сада те око моје види. Зато поричем, и кајем се у
праху и пепелу (42, 2-3. 5-6). У својој патњи, у својој болној драми, Јов се лично сусрео
са Богом и искусио га, што га је преобразило.

Епилог (42, 7-17): Јововим кратким одговором завршава се теофанија, након

чега књига прати историју – надовезујући се на пролог са почетка књиге. Три Јовова
пријатеља (четврти се не помиње) нису говорили о Богу онако право као што је то он
чинио. Њихове ријечи су се темељиле на површној побожности и људској мудрости,
док је Јов спознао Бога свим силама – кроз патњу и апсурд живота. Господ зато пору-
чује тројици Јовових пријатеља да принесу на жртву седам телади и седам овнова, а
да се за њих помоли лично Јов, како би их поштедио због њихове лудости.

Бог Јова награђује тако што му двоструко враћа све оно што је имао: 14.000
оваца, 6.000 камила, 1.000 јармова волова и 1.000 магарица. Такође, Јов опет добија
потомство: седам синова и три кћери. Поред тога што се наводе имена кћерки, али не
и синова (што је права ријеткост у старозавјетним списима), Јов им даје насљедство
заједно са њиховом браћом (и ово представља непознаницу за јеврејски Закон). Јов је
доживио дубоку старост и видио дјецу до четвртог кољена.

- Проблем страдања праведника:

 Већ је било ријечи о томе да је главна тема књиге проблем страдања, односно,
рјешавање горућег питања: да ли Бог шаље патње праведницима и да ли она пред-
стављају Божију казну? Узимајући у обзир чињеницу да нам књига не даје директан
одговор, поставља се питање зашто је уопште било потребно расправљати о томе на
читаве 42 главе?

Важност књиге, није, дакле, у рјешавању ове дилеме, већ се налази у самој са-
држини списа – страственим расправама Јова и његових пријатеља, као и Јова и Бога.
Писац има жељу да код читаоца побуди религиозна осјећања: покајања, трпљења и
љубави према Богу: јер мисли моје нису ваше мисли, нити су ваши путеви моји путе-
ви, вели Господ (Ис 55, 8). Очигледно да кроз причу о Јову, и писац проживљава личну
трагедију (могуће да то одговара социјалним неправдама које су биле присутне на-
кон повратка Јевреја из вавилонског ропства – вријеме пишчевог живота), трагајући
за одговорима: гдје је Бог који суди? (Мал 2, 17).

Награда за добро и зло се остварује већ у овом свијету. Писац нема јасне слике
о будућем животу и евентуалној награди након смрти. До вавилонског ропства, по-
стојала је идеја о колективној одговорности (кривици) породице, племена и народа.
Тако се и трагедија ропства у Вавилону у девтерономистичкој историји тумачи као
казна због проневјере Божијег закона. Уводећи новину – идеју о личној одговорности
за гријех, пророци ропства (Јеремија и Језекиљ – види: Јер 31, 29-30; Јез 18) само про-
дубљују проблем страдања. На овај начин више се цијени вјера појединца него ли вје-
ра заједнице. Према томе и проблем страдања представља лични проблем и лични
однос са Богом, који ће своје испуњење пронаћи у невиној жртви и страдању на крсту
Спаситеља свијета Господа Исуса Христа.

- Теолошки допринос књиге:

Праобразни значај: На вриједност Књиге о Јову и његов праобразни морални

значај, хришћанска црква је указала тиме што се дијелови књиге читају као паримије
(старозавјетна читања на православном вечерњем богослужењу), и то у првих пет
дана страсне седмице Великог поста: Велики понедјељак (1, 1-12), Велики уторак (1,
13-22), Велика Сриједа (2, 1-10), Велики Четвртак (38, 1-25; 42, 1-6) и Велики Петак
(42, 12-17). Такође, Јовова личност представља праслику Исуса Христа, и то у неколи-
ко најзначајнијих момената: и Јов и Господ страдају као праведници, обојица су били
кушани од стране ђавола, и једног и другог су напустили пријатељи у тренутку стра-
дања.

Није само у Старом завјету Јов прибројан међу праведнике (Јез 14, 13-16). У Но-
вом завјету, апостол Јаков – позивајући хришћане да истрају у мукама и страдањима
– савјетује их да се угледају на личност Јова: ето ми називамо блаженим оне који пре-
трпјеше. Трпљење Јова чусте и крај његов од Господа видјесте, јер је Господ многоми-
слостив и сажаљив (Јак 5, 11).

Јовова вјера: Јовова непоколебљива вјера је приказана у два најзначајнија мо-

мента. Изгубивши сво имање и сву дјецу, Јов изговара невјероватну молитву у којој је
подједнако садржана трагедија страдања и вјера у Бога: го сам изашао из утробе ма-
тере своје, го ћу се и вратити онамо. Господ даде, Господ узе; да је благословено име Го-
сподње (1, 21). На другом мјесту, када је и лично пострадао од кожне болести, и када
је лежао сав у ранама, на позив своје жене да благослови Бога и умре, Јов одговара:
добро смо примали од Бога, а зла зар нећемо примати? (2, 10).

Житија светих су препуна примјера страдања хришћана у првим вијековима,

који су у смртним моментима понављали ово Јовово исповиједање вјере. Управо та
жива Јовова вјера је надахнула плејаде мученика, да попут овог старозавјетног пра-
ведника, поставе идеал вјере изнад личнога живота.

Вјера у суд (васкрсење): Износећи вјеру у суд прије смрти, Јов изговара рије-
чи, које су у хришћанској цркви доживљене као пророштво о васкрсењу: али знам да
је жив мој Искупитељ, и да ће на крају стати над прахом. И ако се ова кожа моја и
рашчини, опет ћу у тијелу свом видјети Бога. Ја исти видјећу га, и очи моје гледаће га, а
не друге (19, 25-27). Говорећи о Шеолу, који за њега представља могуће – тренутно
спасење, Јов вјерује у сусрет са Богом. Свјестан своје невиности, он је спреман да иза-
ђе на суд, што ће и бити разлог васкрсења мртвих у животу будућег вијека.
 О стварању свијета и о анђелима: На више мјеста у књизи, писац говори о чу-
десним Божијим дјелима – кроз стварање и историју спасења. Човјек је састављен од
душе и тијела, и као такав надмашује сва остала бића на земљи. Посредници између
људи и Бога јесу анђели, које писац (у уводу књиге) дијели на добре (њих назива „си-
новима Божијим“ или „светима“) и зле (Сотона).

Питања и задаци:
1. Која је све страдања претрпио Јов?
2. Какав је био Јовов одговор на сва искушења која су га задесила?
3. У разговору са пријатељима, која гледишта заступа Јов, а која његови
пријатељи?
4. Како гласи централно мјесто у књизи које говори о суду прије смрти
(вјери у васкрсење)?
5. Која питања Бог поставља у својим говорима „из вихора“?
6. Како је Бог наградио Јовово трпљење?
7. Да ли књига даје одговор на проблем страдања праведника?
8. У чему се огледа теолошки допринос књиге?