Daljski Srbi

(ZbFL VII, 1964)

Pogrebni običaji

Čim neko umre, onda njegova familija ide tražit. Ako je muško, traže muškog koji će

spremit dotičnog, a ako je žensko, onda traže stariju žensku. nda jave crkvenjaku da se oglas i

mrtvac. nda idu kod doktora da jave da je smrtni slučaj nastupijo da dobiju od doktora potvrdu,

s kojom idu kod sveštenika, predadu potvrdu i sporazumu se za sahranu. nda traže ženske koje

ćedu bit i reduše za kuvanje, daće. Reduše kuvaju za one koji idu na sahranu. Mrtvac, obučen u

njegovo svečano odelo, leži obično na astalu u prednjoj sobi, a sa strane dve sveće gore dok se

mrtvac ne sahrani. Ljudi i žene dolaze naveče i sede kod mrtvaca, a domaćin nje služi sa vinom i

rakijom. Ljudi pričaju kakvi je dotični bijo za vreme života njegovog; jedni ga pričaju kao

dobrog čoveka, valjanog, a drugi mu nalaze mane, da je bijo škrt, sebičan i slično, ali na zadnje

vreme mu opet svi opraštaju. Mrtvac obično leži u kući dvadeset i čet iri sata. nda kod pogreba

pojedini domaćin traži da se mrtvac nosi u crkvu, da se tamo opoja sa velikim njegovim dobrim

delima, a ima i takvi koji to kod kuće učinu da im je manji trošak. Posle toga nosu ga nji šest na

nosilama do groblja. Tamo ga opet opoja popo, prelije vinom preko sanduka i onda ga puštaju

dole u raku i onda ga zatrpaju oni koji su raku iskopali. nda odlaze kući i onda bude ta daća za
pokoj duše mrtvog. Tu bude onda jelo i piće i ljudi se gostu oko jedan sat, a posle toga se

razilaze kući. Sutradan žene idu na pogreb, i to moraju ići sa nemparnim brojem. Posle dolaze

kući i onda počne deoba.

Dalj, muškarac, 65 godina
Срби у Румунији
Саравола
(ППЈ, Бошњаковић, Вареника 2009)

‒ Како вам је име?

‒ Ђура Драгић.
‒ Четрнаесте сте рођени?
‒ Четрнајсте, деветог децембра.
‒ Ту у Сараволи?
‒ Да, ту у Сараволи, само не у ову кућу, близу тамо код ње сам био, прико пута унакрст.
‒ Мајко, а ви, како је вама име?
‒ Даница Драгић, рођена Јездимир, из Сентпетра. Двајс прво годиште.
‒ Почећемо овако: током целе године шта се ради, почев од Божића, па до краја лета?
‒ Свашта. И марве и њиве. Ми смо седили на салаш, прико двадесет година на салаш смо седили, па
симиклушки пут, на крај села, чим се изиђе из Сараволе, три стотине и колко метери. Кад је дошо рат...
па кад је пришо рат, умро нам је о тац па смо се приселили у село.
‒ Кад сте се ви венчали?
‒ Тридесет и осме. Ал раније смо ми тамо отишли, триесет и прве године и тамо смо седили до
четрдесет и девете у јесен. Дошо колектив нам узо земљу и тако, било је свакојако, радили смо у
колектив, правили смо дане, плата... свакаке (...) да се живи.
‒ Даница: - На салаш – кад смо седили, ја и мама само смо били кући придвече, дошо фронт, Маџари
нас протерали.
‒ Ђура: – Ја и брат смо побегли, испред пушке смо побегли, кроз кукуруз и смо се избавили. А жена и
мати, узели и Маџари, су и метли на камион, су и однели у Симиклуш и тамо и затворили у једну
бувару, целу ноћ тамо су дркћали, то је било у суботу увече. А оца су уватили, он је долазио у село, он
је био на млину да прави прикрупе и тамо га дочекаду с пушкама, један по глави га... свакојако га
бречили и су тели у бунар да га бациду, и било свашта, копали су му очи, претучен је био па је утеко.
Био јаки човек и је утеко. И живио је, то је било четрдесет и четврте почетком октобра, тако, и ондак,
живио је до четрдесет девете године.
‒ Даница: – Нас кад су Маџари однели, су нас одвели увече, и нису могли да нам суду ништа и смо
седили тамо затворени, и кад у зору недељу зајтре су стигли Руси. Руси су стигли и Маџари су побегли,
ми смо остали.
Срби у Мађарској
(ППЈ, Петровић 1979: 91)

Стизо-је народ са-свију стране д'е било нашег народа. И-лепо девојке и-момци.

Велико коло се-пружило у-порти, играло-се. Све-до-мрака јел-тамо није било до-зоре

почим-је напољу било. нда после иза-тог дол'е на-недељу дана. Стара вода. Тамо је лепа

обичај тамо нас износио јел бус јел кола. Сад има бусова, пре су-кола била. Па-се-служило

лепо вечерње. Тамо-је спомен још кад-су-наши стари праоци дошли још-у-оно време.

Чарнојевит'. Кад-су они дошли служи-се вечерње лепо и-освети-се тамо вода и-до, до

мрака увек се-играло и-тамо. То су-биле све у-младости наше обичаји лепе. Тако-смо ми

провели, ко-млади, наше обичаје. Сад-смо вет' остарили. Сад вет' не-можемо то. То-тек

децама-да приповедамо, не. То-сад тако изишло, а-пре онако било. Сад не-знам шта-да-

ти...
На-Велики четвртак...

П-онда ако от'еш преко-тог, ако мислиш да-је-добро рет'ит'у-ти још а-та баба

врачара. Наши момци онда отишли у-Југославију, а-ми, таке петнајс, шеснајс година.

Млого момака нам-отишло, па-боже, и ми-смо-девојке, от'емо да-знамо, да-нам-каже за

кога т'емо да-се-удамо. Јел-т'е бити црн, јел-плав, јел-каки.

Баби треба да-даш форинту. Форинта била. А-ишло-се Мад'арица, знаш, из-

Моноштора кад-кажем четрнајсте, осамнајсте године, и-деветнајсте, а-има која сина

изгубила, је-ли, јел осто заробљен, је-ли, знаш да-ишли. Свака т'ела она. Знаш хекловане

мараме на-њима, те-берлинер, па-ту свежу. Па-ходне жене. Па-иду тој баби. Е,-а-ја и

Ѝлушка пешке да-идемо у-Варош да-нас-не коштује једна форинта...