Саша Јеленковић

ВериЗен
И КО ЈЕ ОНАЈ ТРЕЋИ

Шетао сам лагано од Епархије Тимочке

до Позоришта, поред Џез кафића.
Имао сам напад астме. И
метафизички страх од смрти. И
кјеркегоровску импотенцију.
Кад осетим глад, купим бурек и јогурт. И
једем док ветар ковитла кесе низ улицу. И
пас стоји поред канте за ђубре и
двоуми се да ли да лаје ав-ав или вуф-вуф и
да ли да режи на кесе или људе. И
промакне му мачка
док га мучи аутоцензура. А жена и
ја купујемо помфрит и
хлеб од спелте, и
улични музичар на гитари
свира мелодију из Трећег човека и
ко је уистину онај трећи што корача поред нас?
РАОНИЦИ

Двориштем одјекује последња

јесења дечија граја.
На гомили угља који чека
да заспи у подруму, мачак
гланца крзно. Пецароши се враћају
празних мрежа. Из кладионица излазе
поражени витезови којима је транзиција
сломила копља. Тенкови су претопљени и
од њих ће направити раонике
за земљу коју неће натопити зној.
НИКО ДА СЕ ОГЛАСИ

Јутарње мучнине зближавају ме с Богом.

Ослушкујем тиху музику вергла у сну моје жене.
Још мало па ће сванути, још који тренутак и
спремићу доручак: путер и џем, чај од камилице.

На друштвеним мрежама још увек

празни столови, чисте пепељаре, и
трома зимска мува прикрада се мрви шећера.

Нико да се огласи први.

И КАЖЕМ СЕБИ ДОБРО ЈЕ

Прелазим улицу и посматрам семафоре

свеже офарбане у сиву боју.
И кажем себи, добро је,
ствари долазе на своје место.
А Бог као Бог, најзад задовољан
што ствари видим онакве какве јесу.
ЛЕВАНТ

Добри и чврсти ратници никада не причају

о својим победама, они тихо седе испред
телевизора, гледају „Догодило се на данашњи
дан“. Левант, песник, земљоделство.
Временом научиш да поезија не мора увек
бити кучка, а песник умишљени и прехлађени
слуга. Треба посејати и пожњети, треба сакупити.
Ваља орезати, обрати, муљати, ваља правити
хлеб и вино, пажљиво избегавати лудило.

Добри и чврсти ратници поезије

не испраћају пријатеље у затвор,
њима увек неко отвори врата и
понуди кајмак и кајгану.
КИНА

Кад сам био клинац мислио сам

да Кинески зид нема ни почетак
нити крај, да је то грађевина
направљена да се људи забаве
шетњом по њему, да је линија
повучена како би се Кина препознала
из космоса, а зашто – нисам знао.

Ко лети у космос да би одатле

гледао Кину?

Коме треба Кина, с тавана скинута

огромна, стара дрвена кутија
чије су кључеве сакрили
и можеш у њу једино
кроз кључаоницу провирити.
ПИСМО ОЦУ

Кад сам кренуо на екскурзију

написао сам оцу писмо не враћам се
раздели моје плоче ортацима
задржи грамофон слушај оне своје губитнике

Кад смо стигли у Сарајево гледао сам

панораму града наглас себи изговорио
погледајте овај град поново ће бити Валтер
и отишао сам на шишање

Кад се кретало према Сутјесци

зауставио сам аутобус да пишам
било је хладно у једној руци цигарета
другом сам усмеравао млаз

Свитало је у Дубровнику медитеранске мачке

су чисти метафизичари посматрао сам
њихове покрете учио се мудрости
волим узалудан наук

Обесио сам се на Плитвичким језерима

у тихој шумици на месту где се тридесет
година касније запалио тенк у којем сам
могао бити само да нисам схватио како

у човеку најпре сазри одлука

а потом дођу образложења.
СЕНКЕ НА ЗИДУ

Испраћам пријатеља у затвор и присећамо се

како нам је у детињству његов отац
правио сенке на зиду. Његови прсти
умели су да оживе чудовишта.
Нисмо се плашили, научили смо лекцију
да зидови не морају увек да раздвоје људе.

Нас су спајали дивљењем и страхом.

После игре сенки јели смо палачинке

са џемом од кајсије,
а онда одлазили на санкање.

Стојимо испод липе, ускоро ће аутобус

а мени постаје тесно међу свим тим рукама
и мутним светлом које гута дрвеће,
канте за смеће, покисле псе и
једну прилику која подигнуте крагне капута
и шеширом који скрива лице, замиче за угао,
након што је оживела и последњу сенку.
ПАРОХИЈСКА РОМАНСА

У белим шими ципелама одважно је

ступао бехатон коцком.
На пржену рибу мирисао. Тамнопут,
у кожној јакни, косе зализане зејтином.

На литургији стајао погнуте главе,

крстио се кад треба и не треба. На руци
носио кинески ролекс и црвену бројаницу,
у жуту кошуљу од синтетике закопчан.

Пред црквом чекао га младић

висок и риђ, са литургије се искрао
као рак, унатрашке, пазећи да не нагази
неку од забрађених жена.

У ноћ одоше по бехатону

као по води, прстију нежно
преплетених.
РОМАНСА ЗА ШАНКОМ

Крв на ципелама подсетила ме

на синоћну романсу за шанком.
Она је имала минић од искрзаног
скаја, ја расклиману горњу тројку.

Имам четрдесет година,

користим вештачке сузе,
моје су остале на кожи
жена и мушкараца који
ни сами нису веровали
да су живи, и тих и бесмислен
један те исти живот воде
у паклу и рају подједнако.
ДЕСЕТИ И ДВАДЕСЕТ ПЕТИ У МЕСЕЦУ

Генерација заглављена на шалтеру,

заустављена барикадама, похабаних
пасоша, у плишаним патофнама испред
телевизора, десетог и двадесет петог
инвалидска пензија, вуче карирана
пијачна колица, скенирамо се
међусобно сваког јутра, он испред увек
истог контејнера, ја на вратима пет шопа,
звезде су нас саплеле на рођењу.
ПУТОПИС

Путујем до амбуланте читавих

пет стотина метара, путујући бележим
расположења која се често мењају,
пејзаже са контејнерима, пописујем
псе луталице које видим први пут у тој области.

У првом делу пута ромиња киша. Досадно је,

нисам понео ништа за читање. Отпијем
неколико гутљаја воде, пребројим ситан новац.
Лупиће ми инјекцију болно и на брзину
сестра која с пацијентима говори влашким језиком.
Пијачни је дан, сетим се, дан за посете лекару.
Бенседин, урбазон, пеницилин –
свето тројство рутинске медицине.

На пола пута помишљам како је најбоље

да од свега направим синопсис за водвиљ
или једночинку од које теку чеховљевске сузе.
КОНТЕЈНЕРИ ПОРЕД ПОШТЕ

„Да ли ти је било лепо са мном свих ових година,

хајде реци?“ Застао сам на путу до кладионице
ослушкујући гласове иза гомиле смећа.
„Било ми је одлично, ништа ми преко тога не треба.“

На кога и на колико да заиграм вечерас?

Старији човек у прљавом капуту и запуштена

девојка у перјаној јакни сводили су рачуне.
Он је скупљао картоне, она флаше, било је ту
и неке зараде. Било је и љубави, тужног саучесништва
на гомили старих новина. „Сад иди, остави ме...“,
одмахнуо је руком. Она је рукавом обрисала сузу.
„И не прилази више оним контејнерима поред поште!“

Судбина те куша на невероватним местима.

ДЕТАЉИ И УГЛОВИ

Одлучила сам да се бавим зидовима,

једним по једним. Одабраћу боје,
купити четке, оне сасвим танке
за детаље и углове, и оне велике
за пун замах, растрежњујући
као дубок удисај, и ваљак ћу купити,
да издахнем лагано и дуго.
Купићу четке и фарбати зидове
један по један, док не превагне
она коначна, једина,
само моја нијанса.
ДАЈ НАМ ДАНАС

Обично пребивам на списку између кромпира,

пасуља и купуса, не тражим ђавола изван
омеђених простора, на питање сместа одговарам
питањем. Опстајем у нади да остаћу заувек
у мрежи, у тужној и топлој колевци политике.

Није мене убило вино румено,

ја носим сву тежину овог света,
али само до првог гласачког места,
до прве чаробне кутије.

Четврт хлеба, бајати јогурт, најгора салама

преостала од кафанских руских салата,
то је мапа мојих освајања, моја траса
ка препороду, светлосни сигнали у мрклој тами.

И зато, лудило наше раскошно и заблуде наше

као и покајање не ускрати нам данас,
ни у вијеке вјекова, амина нема.
СТРМОМ УЛИЦОМ

Као гуштер под врео камен клизнух

кроз бешумна врата кладионице.
Отац је у дворишту безумно шибао
најмлађе дете, мајка кувала парадајз,
старија браћа и сестре газили пужеве,
гасио се, нестајао њихов тихи, клизави свет.

Стрмом улицом кроз полицијски час

шмрковима пробијали се поливачи.
Ротација је секла таму, сирена густи ваздух.

Љубавници су пословали по кући,

један брисао прашину са порцеланских
фигура, други пеглао беле кошуље.
Касније су изашли на терасу,
први да аплаудира, после њега други је
пиштаљком сврдлао ухо режиму.

Реци ми, јесмо ли ближи себи

или смо налик скретничару
на прузи ка Аушвицу.
ТАЈНИ ЖИВОТ

Становао у возу, путовао укруг

од прве до последње станице
и натраг, решавао укрштенице,
ударао по пиву и вињаку да ојача
арматуру морала, падало му на ум
да одсече прст и пошаље бившој жени.
Слушао Коена, стално исту песму
In my secret life, на друштвеним
мрежама гњавио под правим именом.
Играо фер. Кад је свађа, нек иде
до туче, мало је остало до краха света
да би се он мучио око ситница,
други нек скупљају зубе, он ће
крхотине велтаншаунга.
Волео жене са бујним грудима,
видео у њима спас од превише смисла
што гуши радост живота. Говорио им
о витештву и бруталном сексу,
љубио их нежно, одлазио бос
на врховима прстију. Седи и плачи,
гледај у плочник, под твојим ногама
пролазе каравани.
НЕГАТИВ

На старим црно-белим фотографијама посматрам

само сенке, са већом носталгијом него
драга лица. И питам се где су сада оне
док њихови сапутници почивају под земљом,
у пепелу, на дну језера или мора. И шта се
уистину догађало кад је дошао коначни час?
У кревету, за столом, под палубом, на ивици амбиса.
ИСТОРИЈА ЦИВИЛИЗАЦИЈЕ

Ах, велики, јаки, чврсто сашивени

безобзирни мушкарци, темељне, ружне,
породици привржене клонуле жене.
Осигурачи лицновани, дрва нацепана,
сложена, топао ручак тихује у рерни.
У интернате и поправне домове
депонована деца.

Реците колико пирамида, колосеума,

колико водопада, колико природе и друштва,
физике и хемије, колико жаба и гуштера,
колико сазвежђа и галаксија, колико људи
треба презрети пре него што кажу
да мртвима сва слава овог и оног света,
а нама живима остаци од ручка,
зубато сунце и кисело вино.
ХЛЕБ И БЕЛИ ЛУК

Упутио сам се у војску оне године

када је бака ослепела. Оне године
која је појела четинаре, замутила воде,
када је август личио на јануар,
не по хладноћи, него по звездама.

Лифт у згради подсећао је на картонску

кутију у којој се деценијама чувало
све и свашта. Степениште је увек било
мокро и воњало на асепсол.

Плашио ме тај мирис, спуштајући се

степеницама чинило ми се да ће
сваког тренутка однекуд искочити
локални пијанац у горњем делу пиџаме
и сивим, на ивицу испегланим, од зноја
усијаним панталонама. Бака је била
забринута за стање у свету, причала
о ратовима и небу без иједног облака,
несташици масти, брашна и јаја,
и за сваки случај увек остављала
комад хлеба и бели лук
у углу лифта, испод огледала.
ШЕСТИ ПУТ

Возио сам пребрзо, предмети и људи

поред пута претварали су се у паралелне
линије налик издуженим мрљама које се
неће срести никада и ни у каквој бесконачности.
Свет се делио на генетске рестлове, кусур историје,
атрофију морала, пародије људскости, карикатуре
храбрости, на сумрак хуманости.

Хајде да не сањамо, нека се проломи

аплауз и идемо, сцена устајања из папрати,
шести пут, клапа, нека крене последњи,
сви остали идемо за њим.
КЛУПА

Не сеци дрвеће, не гази бубице

и мраве, кад сретнеш јежа
склони га с пута и дај му млека,
не расправљај о годишњим добима,
ваздуха је довољно и камења,
и Свевишњи се досађује.

Не буди самотан човек

што на углу зури у покошен травњак
и на њему мртвог голуба, тако лепог
и свечано спокојног, пропусти почетак трке,
седи на клупу и пусти да те умор подучи слободи,
да будеш празан и далек, сачекај још само минут
до краја и привида да си чврсто закључао врата.
ЈОШ САМО ОВУ ПРИЧУ

Захтевни људи сањају нови џип,

летовање на ексклузивној дестинацији,
префињену храну, маркирану гардеробу и
престижни колеџ у иностранству.

Мање захтевни жуде за клишеом:

трособан стан, посао за обоје -
жена у државној служби,
за мужа синекура, летовања и
факултетски буџет за децу.

А ти који анониман и погужван стојиш

доле на углу, ни пијан ни припит,
мусав, крвавих очију,
нити се крстиш нити клањаш,
коју си цену платио да би кад дође време
устао и усред хаоса на берзи,
државног удара, епидемије,
у станичном бифеу рекао:
још само ову причу да чујете!
КЛАК

У аутобусу отац мајка три ћерке

од којих најмлађа скрива своју болест
Брутални исказ о страшној ствари
која се не да поправити

Само мало стрпљења, понеки путник

можда разуме смисао доласка
у град налик лошој сценографији

У станичној кафани игра се билијар и

најмлађа ћерка застаје да погледа
неколико завршних удараца.

Клак, као пуцањ у чело који је чула

најпре у сну а потом излазећи на двориште
где је клечао њен вереник и
клак лицем пао у блато и кокошији измет.

Ствари се уистину могу само покварити

Можда и није болест тај кошмар

у којем пева на силу не би ли преварила
трагедију што трепери у ваздуху и
само што није ах чудовишта одлазе
на ручак и преспаваће поподне
ЗАЈЕЧАРСКЕ КИШЕ

Свет је простран, а места ипак

нема за све. Толико различитог воћа
и поврћа на пијаци, гладних више нема,
појели су све или су сами поједени.

У тмурна јутра буди ме мирис

загорелог млека, обећао сам
да се нећу петљати у политику,
макар док трају мусаве зајечарске кише.

Слушај колико мораш,

помози колико можеш,
али увек напусти кад пожелиш.
БУРЕ

Док читаш приповест о тибетанском

божанском лудаку и његов глас
покушаваш да замислиш и трагове
стопала у блату и руке којима искује
сваки облик који пожели, лагано
испијај чај и буди какав никада
ниси био: јер не седиш више на бурету
барута већ на бурету гована медитираш
и клатиш ногама у ваздуху.
КАРМА ИЛИ БОГ

Срели су се у његовом сну

у старој напуштеној кући
Она је њега волела на јави,
а он је превртао по старим
стварима тражећи ципеле,
чарапе и пристојну мајицу
да се појави пред комисијом
за инвалидску пензију.

Тек што је стигао из рата,

још увек згодан, помало
наглув и без леве шаке,
једино што је умео да ради
било је да на тргу продаје
половне књиге, и испод тезге
мало траве да се нађе
нешто новца за алиментацију
сину којег су држали подаље.

Морало је да буде тако -

куд год да крене црне
очи у које стане цео трг,
густа коврџава коса,
безброј спирала његовог
пада и тамна кожа, знао је
да се неко - карма или Бог,
досетио како да се забави.
АНТОН

Како смо ловили Антона, па то је

била прича за филм – ја у кожној фотељи,
Јована у кухињи савијајући питу.
Пуцњава, огањ и скок у ледену реку,
и наизглед, готов је Антон.

Како смо ловили Антона,

то се поновити не може,
подједнако нестварни
нас троје, два мобилна и
безброј конзерви пива.

Како је бежао Антон док смо јели,

ни то се поновити неће – освртао се,
ноћ иза њега а пред њим
зверски поглед јутра.
Ни тога никад није било.

И како је само пао Антон, тај досадни

мали човек, смишљен да страда и
увек оживи, без следбеника и крста,
лицем у снег, стварнији од историје
и пите с месом.
ЛИМУН ЖУТ

Новембар је био загонетан, међу пријатељима

развила се дискусија о светлости, о нежности,
о мраку. Љубило се никад опрезније, сплеткарило
узгред и некако посвећено, прислушкивало
неспретно и сасвим рођачки.

Постало је тесно у свачијој кожи, редослед:

издаја, паника, лудило и страх.

А коме је било до послова, склапало се

посвуда и увек неком о главу, честитало
на свему и свачему, ма било је
као да цвета лимун жут.
НОВОСТИ ДАНА

У шибље зарасла кућица за псе

у њој настањен сиви мачак
у дворишту испред зграде
у стрмој празној улици
у граду који дрхти

поново сам сањао потрагу

поново прешао пут којим
поново посрћу полулуди
поново откривајући
поново преминулог

и сад не могу да спавам

и сад не могу да читам
и сад ме гризе савест
ТИРАДА

Колико ти то очију имаш кад гледаш

на све стране, и пазиш ли куд возиш, и
где ти је мозак запакован, шта си
од себе направио, смањи мало алкохол,
скрати језик, приштеди, почисти стан,
подшишај се, нађи неког да ти скува
за три дана а ти само подгревај,
једи више воћа, не скитај и не вуцарај се
са свакаквим женама а туђе остави
на миру, не спавај до подне,
посао неки нађи, макар да се нечим
забавиш кад нигде кинте нема,
ухвати правац, узимај редовно терапију,
повремено посети родитеље

јеси ли ти умро
јесам
СТРИЧЕВ ЗЕН

Хајде спремај се рече стриц

гледајући урокљиво. Никад се није знало
иде ли се у лов или на пецање,
у шетњу парком или у печурке.

Спуштање гарда није био његов стил.

Архитекта, логораш, партизан, робијаш,
хировити избори били су његов начин
да свету покаже средњи прст.
Живот не можеш препричати. Једаред је
тако кренуо у монахе, потом су звали
да га преузмемо избоденог у тучи.

И где је ту поента?

Чкиљи на лево око,

цеди последњи гутљај вискија
седи у фотељи, даје лекцију:
окрени се себи, синовац,
најдаље ћеш стићи.
Јер невоља почиње у тренутку кад
убедиш себе да си потребан, користан,
и да пораз има исцељујућу моћ.

Уистину, где је ту поента?

Приђи да чујеш само се прво закуни,

а песму довршите сами
Саша Јеленковић, рођен осмог августа хиљаду деветсто шездесет и четврте у Зајечару.

Објавио књиге песама:

Изабране песме (2019)

Гибралтар (2018)

Сећања почињу после смрти (2017)

Педесет (2014)

Гола молитва (2013)

Књига о сумњи (2010)

Елпенори (2006).

Елпенорово буђење (2004)

Елпенорова писма (2003)

Књига о срцу (2002)

Краљевска објашњења (1998)

Херувимске тајне (1994)

Оно што остаје (1993)

Непријатна геометрија (1992)

Добитник награда:

Дисова награда за целокупно песничко дело.

''Борислав Пекић'' (за синопсис романа)

„Васко Попа“ (за књигу Књига о срцу)

„Милан Ракић“ (за књигу Оно што остаје)

„Матићев шал“ (за књигу Непријатна геометрија)

Живи у Зајечару.