V i r dž i n i j a V u l f

- život i delo–

Ako pokušamo da sagledamo celokupnu istoriju svetske književnosti, videćemo da je

bilo vrlo malo žena stvaraoca koje su uspele da svojim delom obeleže neku epohu. Na
početku 20. veka, tog trenutka u istoriji koji otvara vrata modernoj književnosti, stoji ime
Virdžinije Vulf. Da bismo što bolje uspeli da tumačimo njena dela i portrete koje je
stvorila, moramo se, pre svega, upoznati sa njenim ličnim životom, njenim pogledima na
svet i njenim ponorima. Jer, Virdžinija Vulf je u svoj svet fikcije, u književna dela koja je
stvarala, duboko utapala sebe, svoje shvatanje života i svoj umetnički postupak. Čitav
njen život i rad predstavljaju borbu ženskog duha za svoje mesto u ekstravagantnom
muškom svetu. Ona je stvarala u potpuno neraskrčenom predelu, u vremenu u kojem je
bilo teško držati se za neku snažnu prethodnicu, a da ona nije iz mitologije. Zbog toga je
važno upoznati život i rad ove nežne poetese. To je zanimljiva priča o labilnoj i
senzitivnoj ženskoj duši koja je sebe pronalazila u svetu književnosti, u kojem je ostavila
dela u kojima je do kraja iznela svoju viziju života i dala odraz sebe same.
Adelaida Virdžinija Stiven, kasnije Virdžinija Vulf, rodila se 25. januara 1882. godine
u Londonu, u uglednoj, viktorijanskoj, intelektualistički nastrojenoj porodici Stiven. Njen
otac Lesli Stiven bio je student i nastavnik u Kembridžu, sveštenik i atleta, alpinista i
urednik planinarskog časopisa. Kasnije, kada ga je vera napustila, postao je jedan od
najuglednijih agnostičkih mislilaca u Engleskoj, čuven po svojim studijama i raspravama
o engleskoj književnosti, istoriji i filozofiji 18. i 19. veka. Smatra se da je bio jedan od
najobrazovanijih i najživopisnijih ljudi engleskog kulturnog i intelektualnog života svog
vremena. Pre Virdžinijine majke, Lesli Stiven je bio oženjen kćerkom poznatog
engleskog pisca Vilijema Mejkpisa Tekerija, sa kojom je imao dece. Posle njene smrti,
kao udovac, oženio se prijateljicom sestara Tekeri, Džulijom Prinsep, sa kojom je dobio
Virdžiniju i još troje dece.
Kao devojčica, Virdžinija je bila veoma nežnog i slabog zdravlja, tako da nije išla u
školu kao ostala deca, već su joj roditelji omogućili kućno obrazovanje. Najveći
intelektualni uticaj na nju imao je, upravo, Lesli Stiven. On je veoma pažljivo usmeravao
ogromne čitalačke apetite na svoju kćerku. Vrlo strog i, po opredeljenju, rušitelj iluzija,
on je Virdžiniju, od malih nogu, uvodio u svet književnosti i intelekta. Biografi smatraju
da Virdžinija Vulf njemu duguje ritmičnost i izoštrenost svog duha, ali i izvesni
intelektualni snobizam. Pored značajne uloge Leslija Stivena u razvoju njenog duha, valja
pomenuti i porodični letnjikovac u Sent Ajvzu, gde je Virdžinija, kao mala, uživala u
prirodi, u predelu pored mora, i gde je oštrila svoja čula i gradila sopstveni senzibilitet.
Tu porodičnu kuću, kao sedište svog dečijeg raja, ona je kasnije opisala u svojim
sećanjima Trenuci bitka ( Moments of being ), a centralno mesto dala joj je u romanima
Jakovljeva soba i Ka svetioniku, gde je sama kuća opisana najbistrijim pesničkim
jezikom.
Ipak, to srećno detinjstvo koje je Virdžinija provodila u kući, okružena svojom
porodicom i knjigama, a samim tim i zaštićena od opasnosti sveta koje vrebaju spolja,
bilo je zamračeno i veoma kratkotrajno. Kao i njena sestra Vanesa, Virdžinija je bila
seksualno zlostavljana od strane svog polubrata, što je, u mnogome, odredilo njen kasniji
emotivni i seksualni život. O tome je ona, posle mnogo godina, pisala u Skeču prošlosti,
1932. godine : „ Mogu da se setim njegovih ruku koje idu pod moju odeću, idu odlučnije
i grublje, dalje i dalje, sećam se kako sam se nadala da će se zaustaviti, ali nisu stale.“1
Sa devojaštvom došli su i prvi ozbiljni duševni slomovi. Pustoš i beznadje nastupili su
1895. godine kada joj je umrla majka. Tada Virdžinija, zajedno sa svojom sestrom i
braćom, biva prepuštena na milost i nemilost oca koji se tada povukao u gorčinu i
groteskno samosažaljenje. Lesli Stiven je za nju tada postao morbidni ispijač životne
radosti, ali i intelektualni idol. Smrt majke ona je opisivala kao najveću moguću
katastrofu koja je ikada mogla da se dogodi, ali jedan od najtežih nervnih slomova,
doživela je tek posle očeve smrti. Za nju nije bilo fatalnijeg muškarca, do njega. Ipak, sa
odlaskom oca – tiranina, došlo je i oslobodjenje. O ocu je jednom prilikom pisala :
„ Očev rodjendan. Bilo bi mu 96 godina. A moglo je tako stvarno i da se dogodi. Hvala
Bogu, nije. Njegov život bi zasigurno, u potpunosti, dokrajčio moj.“2
Posle smrti Leslija Stivena, Virdžinija se, zajedno sa braćom i sestrom, preselila u
slikovitu londonsku četvrt – Blumsberi. U njihovom stanu u Blumsberiju počeli su da se
okupljaju daroviti mladići koje su njena braća upoznala u Kembridžu. Njihova sastajanja
postala su redovna, a oni su u intelektualnim krugovima počeli da bivaju poznati kao
blumsberijevci („ Bloomsbury Group“ ). Tako je njihova kuća, vremenom, postala sedište
aktivnog duhovnog i intelektualnog života Londona. Blumsberijevci, kojima je i
Virdžinija pripadala, negovali su kult književne reči i kult ličnih odnosa koje su iz
Kembridža, sa tajnih sastanaka „ Apostola“ i „ Ponoćnog društva“, ponela njena braća i
ostali mladi intelektualci.
U krugu blumsberijevaca, osim Virdžinije Vulf, delovala su još mnoga poznata imena.
Kembridžski filozof i „ apostol vere“ ovog intelektualnog kruga bio je Dž. E. Mur. Osim
njega, tu je bio i Dž. M. Kejnz, engleski teoretičar političke ekonomije u 20. veku;
zajedno sa njim u krugu se našla i njegova supruga, slavna ruska balerina, Lopokova.
Dalje, medju blumsberijevcima, postojala je i grupa likovnih kritičara: Virdžinijina sestra
Vanesa Bel, njen suprug Klajv Bel, Rodžer Fraj, organizator prvih izložbi
postimpresionista u Engleskoj. Medju književnicima u ovom intelektualnom kružoku,
najznačajnoji su bili: E. M. Forster, L.Strejči, Virdžinija i Leonard Vulf.
Pored bezgranične prijateljske naklonosti koja ih je sve povezivala, blumsberijevci su
negovali estetski fanatizam, zagovarali impresionističku estetiku i nisu razdvajali etiku od
estetike. Umetnost je, kao i sve što je lepo, ujedno i dobro. Osnovna funkcija umetnosti
jeste da izoštrava ljudsku senzibilnost i svest o sebi samima. Osim toga, njihovu
ideologiju odlikovao je i pacifizam ( svi u krugu bili su zakleti protivnici rata i nasilja ),
kult ličnih odnosa, kao i bespoštedna kritika britanskog gradjanskog društva i njegovog
javnog morala.
U takvoj intelektualnoj i, pre svega, slobodoumnoj klimi, Virdžinija je upoznala
Leonarda Vulfa, za koga se 1912. godine udala. Leonard Vulf bio je veoma plodan pisac.
Pored rasprava iz oblasti politike, ekonomije, istorije, objavljivao je i zapažene stihove,
pripovetke i romane. Prevodio je sa ruskog, a bavio se i ediranjem tekstova iz različitih
oblasti. Smatra se da je bio jedan od najplodnijih blumsberijevskih autobiografa. Život
Virdžinije i Leonarda Vulfa bio je, najvećim delom, u znaku njihovog zajedničkog

1
www. Labris – organizacija za lezbejska ljudska prava- V. Vulf – Priča o leptirici. co. yu
2
www. Knjigainfo – home tržište knjiga Večernje novosti – Glasovi iz reke. co. yu
izdavačkog poduhvata. Njih dvoje osnovali su uglednu englesku izdavačku kuću Hogart
Pres ( the Hogarth Press ), koja je kasnije postala stecište aktivnog književnog života
Londona, i preko koje je Virdžinija dolazila u kontakt sa drugim piscima svog vremena.
Virdžinijin brak sa Leonardom Vulfom bio je srećan i dug, ali ne u potpunosti
funkcionalan. Leonard je imao veoma važno mesto u njenom životu. U braku, on je na
sebe preuzeo ulogu autoritativnog oca. Pružao je Virdžiniji razumevanje, brigu i
intelektualnu stimulaciju. Ipak, bez obzira na to što je ovaj brak bio ispunjen velikom
ljubavlju, nežnošću i podrškom, on nikada nije bio telesan. Veruje se da je Virdžinija
Vulf ostvarila prvu potpunu, ljubavnu i telesnu vezu tek sa ženom Vitom Sakvil – Vest,
koju je upoznala 1922. godine. To je, ujedno, bila i jedina njena veza sa ženom, dok je
Vita bila daleko iskusnija u tom pogledu. Ona je bila supruga poznatog engleskog
diplomate, Harolda Nikolsona, tako da je imala prilike dosta da putuje po svetu i
upoznaje žene različitih seksualnih sklonosti. Ljubavnu vezu izmedju Vite i Virdžinije
potvrdjuju zanimljiva pisma koja su njih dve razmenjivale, a na osnovu kojih je 1994.
godine snimljena drama pod nazivom Vita i Virdžinija. Taj strasni i intenzivni odnos
imao je veoma jakog odjeka u Virdžinijinom stvaralaštvu. Ona ga je opisala u svom delu
Orlando, čineći od njega fantastično putovanje kroz vreme i rodove. Isto tako, ta
homoseksualna ljubav pronašla je svoje mesto i u romanima Gospodja Dalovej i Ka
svetioniku , u likovima Klarise Dalovej i Lili Brisko.
Virdžinija Vulf počela je književno da se izražava još u prvim godinama 20. veka, ali
svoj rad dugo nije ozbiljno shvatala. Družeći se sa članovima blumsberijevske grupe, ona
je, tek tada, naišla na klimu koja je odgovarala njenom književnom senzibilitetu i na
plodno tlo koje joj je pružalo intelektualnu satisfakciju. Njen prvi roman Izlet na pučinu(
The Voyage Out), izašao je tek 1915. godine. Ubrzo posle njega izdala je i roman Noć i
dan ( Night and Day, 1919.), kao i zbirku pripovedaka Ponedeljak i utorak ( Monday and
Tuesday,1921.). Ta njena prva dela nisu se posebno izdvajala od standardne
poznoviktorijanske tradicije. Ovi romani, koji za osnovu imaju ljubavnu priču, zanimljivi
su kao, još neuobličeno, posezanje za pesničkim proznim izrazom koji bi oslikavao
ustreptalost čovekovog unutrašnjeg sveta i istančanost osećajnosti.
Roman Jakovljeva soba ( Jacob’s Room, 1921.), predstavljao je već blagi početak
udaljavanja od književne tradicije. Roman je u znaku uspomene na smrt voljenog brata
Tobija. Ovde je Virdžinija donekle pronašla svoj književni postupak, ali je još uvek
suviše bila obuzeta tehničkim problemima da bi uspela da da celovito delo. Knjiga
pokazuje da iskustvena polazna tačka daje izvesnu sigurnost tona i jasnoću obrisa ovoj
impresionističkoj prozi. Ipak, to još uvek nije bilo najbolje što je Virdžinija dala u oblasti
fikcije.
Zrelo doba njenog stvaralaštva, kada se ona pokazuje kao zanimljiv eksperimentator i,
u mnogome, plodan moderni romanopisac, došlo je tek sa romanima Gospodja Dalovej
( Mrs. Dalloway,1925.) i Ka svetioniku ( To the Lighthouse,1927.). U tim romanima
došlo je do potpunog ovaploćenja bogate književne tehnike i vlastite vizije života
Virdžinije Vulf.. Gospodja Dalovej i Ka svetioniku su značajni primeri modernog
romana, zaokupljenog alogičnošću čovekovog unutrašnjeg života. Sa tim romanima ona
se dosta udaljila od književne tradicije i potpuno ovladala književnom tehnikom toka
svesti.
Posle Izleta na svetionik, sledio je roman Talasi ( The Waves, 1931.), koji bi se pre
mogao nazvati poemom u prozi. To je delo dosta nabijeno osećajnošću, u kojem promene
morskog pejzaža u toku jednog dana, prate i odražavaju promene u toku života šestoro
ljudi povezanih prijateljstvom. Tu je Virdžinija nastavila svoje eksperimentisanje sa
romanom. Nakon nekoliko godina izašao je roman Godine ( The Years,1937.), u kojem
se ona bavila problemom koji ju je zaokupljao čitavog života – delovanjem vremena na
život ljudi. U pogledu postupka, ona je u ovoj knjizi pokušala da uzme veću slobodu i da
kombinuje postupak toka svesti sa realističkom metodom odvijanja radnje u jednom
romanu – hronici, u kojem se prikazuje smena generacije preko jedne porodice iz gornjih
slojeva gradjanske klase. Roman koji je napisala pred samu svoju smrt, jeste roman
Izmedju činova ( Between the Acts,1941.). U tom delu Virdžinija Vulf kao da je pokušala
da stvori neku vrstu sinteze svojih ranijih dela. Roman u sebi spaja i pesničku dramu i
društvenu komediju. Mada i ovde preovladjuje postupak toka svesti, vidi se da je
Virdžinija koristila i ono što joj je tradicionalna forma romana pružala.
Virdžinija Vulf je u svoje romane projektovala vlastitu viziju života i sveta i sopstveni
umetnički postupak. Tako da, kada govorimo o njenim delima fikcije, mi se, pre svega,
moramo zapitati kakva je, zapravo, bila njena vizija života i šta je ona želela od romana.
U svojim esejima Virdžinija se izjašnjavala kao protivnik književne tradicije koja joj je
prethodila. Tradicionalna forma daje vidjenje spolja i nije u stanju da izrazi život onako
kako ga je ona videla. To svoje vidjenje života ona je u celosti dala u eseju Moderna
proza: „ Zagledajte se, i život, reklo bi se, ne izgleda ni blizu takav. Za trenutak ispitajte
običnog čoveka u običan dan. U svest ulaze milijarde utisaka – trivijalnih, fantastučnih,
prolaznih. Urezuju se oštrinom sečiva. Sa svih strana dolaze – neprekidan pljusak
bezbrojnih atoma; i dok padaju, dok se uobličavaju u život ponedeljka ili utorka, akcenti
se spuštaju drugačije nego nekada; važno mesto nije ovde, već tamo; tako da, kada bi
pisac bio slobodan čovek, ne rob, kada bi mogao da piše ono što mu je volja, a ne ono što
mora, kada bi mogao da zasnuje svoje delo na sopstvenim osećanjima, a ne na
konvencijama – ne bi bilo ni fabule, ni komedije, ni tragedije, ni ljubavnog zapleta, ni
katastrofe po usvojenom stilu...Život nije niz simetrično poredjanih šarenih sijalica, već
sjajan oreol, poluprovidan veo koji nas okružuje od početka do kraja naše svesti. Zar nije
zadatak romansijera da prikaže ovaj raznoliki, ovaj nepoznati i neograničeni duh, ma
kakve zagonetke i komleksnosti sadržao, sa što je moguće manje tudjeg i spoljnjeg? Mi
ne plediramo samo na hrabrost i iskrenost; mi hoćemo da kažemo da je prava materija za
umetničku prozu nešto drugačija negoli ona koju nam nameće navika.3
Kada je jasno postavila svoju viziju života kao „ sjajnog oreola koji nas okružuje od
početka naše svesti pa do samog kraja“, Virdžinija Vulf nije mogla da se zadovolji samo
prostim beleženjem impresija onako kako se one pojavljuju u umu, već je krenula putem
otkrivanja reda medju tim impresijama i stvaranja sopstvene forme u romanu. Zamršena,
ali, ipak, disciplinovana forma njenih romana jeste, u stvari, bekstvo od jedne tačke
gledišta i pokušaj kreiranja forme „ onog što je izvan i okolo“. Takva forma joj je
omogućila da u svojim najboljim romanima premešta tačku gledišta od lika do lika, bez
konfuzije, i da prezentuje različitost iskustva. Da bi to stvorila bilo joj je potrebno
izoštreno držanje logičnosti, vešto postavljanje i premeštanje, komponovanje čitavog
štiva.
Tako je počelo njeno eksperimentisanje sa romanom. Svako delo koje je stvorila, bilo
je nov, manje – više, uspeo eksperiment u pravcu istraživanja nove materije i novog

3
Vulf, Virdžinija, Eseji, Nolit, Beograd, str. 82-83
proznog izraza. Stalno eksperimentišući, Virdžinija je uspela da stvori roman drugačiji od
tradicionalnog romana – psihološki roman, roman toka svesti.
Umesto fabule i zapleta, njene osnovne preokupacije u romanu su bile: kontrast
izmedju vremena i trajanja, usamljenost i otudjenost ljudskih bića, težina komunikacije,
ljubav, sreća, lepota i smrt. Mahom svi njeni romani duboko su prožeti osećanjem
nedokučivosti ljudskog života ( strangeness of human life ). U globalu se može reći da
romane Virdžinije Vulf više osećamo, nego što o njima možemo da razmišljamo i da ih
razumom prihvatamo. U njima, ona je kreirala svet ograničen uglavnom na
intelektualizovanu englesku višu klasu, ali, ipak, univerzalan po dosegu. Društvena
zbivanja, ukoliko ih ima, najčešće služe samo kao kulise pred kojima se kreću njeni
likovi iz kojih zrači posebna fluidnost i lepota. Tako je ona stvorila roman senzibilnosti,
moderni roman.
Kada se kaže moderni roman, mora se postaviti pitanje: čime je to Virdžinija Vulf
postigla modernost u svom štivu? Pre svega, ona je uvela u roman pojedine tehničke
novosti, kao što su: povezivanje unutrašnjeg, neodredjenog trajanja sa spoljnim,
objektivnim proticanjem vremena; prostorno povezivanje potpuno odvojenih lica, putem
nekog slučajnog spoljnjeg dogadjaja. Ono što je bitno pomenuti, jeste to da Virdžinija u
romanu kombinuje objektivno pripovedanje sa iznošenjem toka svesti više lica. Taj tok
svesti jeste tanani, psihološki vez; niz finih zapažanja i unutrašnjih reagovanja na
promenljive podstreke i situacije, kojima se postepeno otkrivaju glavni likovi i njihovi
odnosi. Ona je usvojila pripovedački postupak toka svesti, ali ga je primenjivala na
trezven, manje ekstreman način od Džojsa,npr.,čuvajući na taj način vezu sa dotadašnjom
tradicijom. Virdžinija postupku toka svesti nije podredila sve, već je njime obogatila
tradicionalnu i proverenu formu romana.
Dogadjaji koje nam daje u romanu, obično nisu u uzročno – posledičnom odnosu.
Njihova važnost jeste u efektu koji proizvode u svesti likova, a ne u njihovoj funkciji u
zapletu. Sled scena nije dat prema logičnosti. U skladu sa Virdžinijinom koncepcijom
ljudskog postojanja, u njenim romanima naglašeni su kontinuitet i fluidnost, a ne konačno
i definitivno. Ono što je ona želela da prikaže, jeste kontinuitet života, i upravo zbog
toga, kod nje nema sumiranja i kompletnih priča. Često se u njenim delima mogu naći i
likovno zaodenute ideje kako su to činili slikari impresionističke škole. Virdžinija Vulf je
smatrala da je savremena književnost pod velikim uticajem slikarstva. Tako se u njenim
romanima mogu naći mnoge stranice koje nedvosmisleno podsećaju na francuske
impresioniste.
Likovi koje je stvorila, čitalac postepeno otkriva, nekompletno, u delovima njihovog
govora i refleksija, kao i u utiscima koje ostavljaju u svesti drugih likova. Njeni likovi
plene imaginativnom simpatijom i ta simpatija je obično jača od suda koji se iskazuje.
Likovi u romanima više se osećaju, nego što se, zaista, razumeju. Virdžinija Vulf želela
je da naglasi fluidnost njihovog postojanja. Nijedan njen lik ne može se izdvojiti kao
samostalan, jer ona likove daje u trajanju i saodnosu sa drugim likovima. Oni nisu
definitivni, niti svodivi na tip.
Jezik njenih romana je prefinjeni,ugladjeni, poetični jezik.Rečenice su fluidne, površno
nelogične, ali veoma dobro uklopljene i kontrolisane u svom ritmu i sledu imaginacije.
Bez obzira na težinu materije kojom se bave, romani ove senzibilne poetese preneti su
na platno, čak, četiri puta. Najpre je ekranizovan roman Talasi, 1982. godine; zatim Ka
svetioniku, 1987. godine; 1992. godine snimljen je Orlando, a 1997. godine ekranizovan
je roman Gospodja Dalovej, u režiji Merlin Goris, a igrala je velika ekipa poznatih
glumaca na čelu sa Vanesom Rodgrejv. Inspirisan Virdžinijom Vulf i njenom Gospodjom
Dalovej, Majkl Kaningem je napisao roman Sati, po kojem je snimljen i istoimeni film,
sa Nikol Kidman u ulozi Virdžinije Vulf.
Osim romana u kojima se pokazala kao dosta dobar inovator, Virdžinija Vulf pisala je i
eseje koji su sabrani u zbirci The Common Reader ( First Series,1925.; Second
Series,1932.), poznatoj kod nas kao Obični čitalac. U svojim esejima ona pokazuje isti
onaj, pomalo aristokratski, gradjansko – liberalni humanizam, kakav izbija i iz njenih
romanesknih dela. U esejima o piscima i književnosti, Virdžinija se predstavila kao
protivnik književnih postupaka prethodne generacije romanopisaca – Velsa, Beneta,
Golsvordija...Pod uticajem Murove filozofije, tj. njenog odjeka na intelektualnu
atmosferu Blumsberija; zatim, Bergsonovih ideja o shvatanju vremena i Prustovih ideja,
Virdžinija je u esejima raskinula sa tradicionalnim romanom. Od budućih romanopisaca
očekivala je da prošire polje svojih interesa i pokušaju da opišu moć muzike, podstrek
vidljivog, utisak koji na nas ostavlja oblik drveta ili igra boje, onu iracionalnost koja je u
nama... Tako je ona, tim vrlo uticajnim esejima, doprinela teorijskom postavljanju
modernog romana, s tim da ona sama nije izvukla baš sve konsekvence iz svojih gledišta.
Valjalo bi pomenuti i to da se Virdžinija Vulf bavila i biografskim radom, što i nije
tako čudno, s obzirom na to da se biografija kao žanr veoma poštovala medju članovima
blumsberijevske grupe.Svoja teorijska zapažanja o nekim problemima biografskog rada,
ona je iznela u nekim svojim ogledima, kao što su: Sterne,1909.; A talk about
memoirs,1920.; The new Biography,1927.; Dorothy Osborne’s letters,1928.; The Art of
biography,1939. Što se njene spisateljske prakse tiče, napisala je obimnu biografiju
Rodžera Fraja ( Roger Fry, A Biography,1940.). Svojevrsni biografski eksperimenti su
njena romaneskna dela Flaš ( Flush, A Biographu,1933.) i Orlando (Orlando, A
Biography,1928). Flaš jeste romansirana biografija psa jedne ugledne književnice. U tom
delu postoje osobena literarno–tehnička rešenja i parodijski osvrti na novu englesku
biografiju, posebno biografiju Strejčija. Orlanda je i sama Virdžinija nazivala „romanom
fantazije“. Radi se o istorijskoj fantaziji, tačnije, o dogodovštinama vanvremenske
individue, alternativno muške i ženske. Orlando je, zapravo, fantazmagonična biografija
Virdžinijine ljubavnice Vite Sakvil-Vest, a može se čitati i kao knjiga koja ispituje duh
engleske kroz vekove.
Virdžinija Vulf nije bila samo romanopisac, esejista i biograf. Ona je, pre svega, bila
žena koja je u vrlo teškim vremenima pokušavala da se izbori za ravnopravan položaj
svog roda u oblasti duha i intelekta. Otuda se njeno ime vezuje za početak feminističkog
pokreta koji pretrajava do dana-današnjeg. Osim feminističkog teksta Tri gvineje ( Three
Guineas, 1938.), ona je napisala i obimni esej Sopstvena soba ( A Room of Ones
Own,1929.), koji se i dalje smatra najpoznatijim esejem u ovoj oblasti.U Sopstvenoj sobi
Virdžinija formuliše pitanje – „ Šta bi bilo da je Šekspir imao sestru?“ Ona predvidja
tragičan kraj te Šekspirove sestre, duboko nadarene glumice kojoj nema mesta u muškom
svetu.Sopstvena soba raznatra problem žene i književnosti. U tom eseju Virdžinija
pokušava da se sa nama ušunja u intelektualni svet engleskih institucija, jer je šunjanje
tada bio jedini prolaz za ženu.Pokazuje nam poziciju žene u tom vremenu, njenu nemoć
da se izbori i izrazi. Isto tako, ona tu pronalazi i vekovno opravdanje žene i opisuje tu
zavisnost koja je stvorena: pre svega, ekonomska zavisnost – muž je taj koji zaradjuje, on
drži finansije, a samim tm, i jedan odredjeni vid slobode; prostorna zavisnost – za pisanje
i stvaranje poterbna je intima, sopstvena soba; postoji i zavisnost od uloge koja se
nameće društvom – žena je ta koja ima obavezu da održava dom, radja decu, mesi kolače,
krpi čarape... Virdžinija konstatuje da sve to mogu biti lepe obaveze, ali da se tu teško
može govoriti o izboru i o slobodi.Ona se, čak, u jednom delu eseja , postavila i kao
vizionar, predvidjajući veću slobodu koja dolazi za ženu, ali i veću odgovornost koju ta
sloboda podrazumeva.
U privatnom životu, Virdžinija nije imala dece, daleko od toga da je bila bez
mogućnosti da se intelektualno izražava. Ipak, ona je bila od one vrste ljudi koji veoma
teško podnose realno stanje sveta. Bila je duboko senzitivna osoba, sklona depresiji i
nervnom rastrojstvu. Doživela je više nervnih slomova i imala dva pokušaja samoubistva.
Nervne krize su se ciklično ponavljale posle svakog velikog romana. Imala je
halucinacije i često je slušala glasove. Jedinu satisfakciju pronalazila je u književnosti.
Kada je počeo rat, 1941. godine, postigla je dogovor sa Leonardom Vulfom o
samoubistvu u slučaju okupacije. Rat je za nju predstavljao vrhunac koji nije mogla da
podnese. Ipak, kada su borbe počele, svedoci pamte da je dospela u stanje i raspoloženje
blisko euforiji. U jednom pismu je pisala: „ Zaista je divno u dva ujutru posmatrati
tragove svetlosti koji iznad močvare ostaju za Nemcima...“4
Kreativna inspiracija je, ipak, nije napuštala do poslednjeg dana. Iz njenog dnevnika
saznaje se da je poslednjih nedelja života imala u glavi sliku sledeće knjige, neku vrstu
istorije engleske književnosti. Ostali su čak beleške i nacrti nekoliko prvih poglavlja.
Izvor kreativne snage u njoj nije presušio, bez obzira na to što su rat, razaranja i fobije
uzimale maha. Nervne krize nisu joj davale mira. Virdžinija je bila svesna svoje bolesti
koju je nekad nazivala „ bleskom evidencije“, a nekad, prosto, ludilom. Pisala je jednom
Etel Smit: „ Ludilo je strašno kao iskustvo, uveravam te, a ne da se prezirno odnosim
prema njemu, i u toj lavi ja još uvek nalazim najviše stvari o kojima pišem. Ono iz
čoveka ispaljuje sve uobličeno, konačno, a ne da samo okapava, kao što to čini zdrav
razum. I tih šest meseci, ne tri, koje sam preležala u krevetu, naučili su me dobrom delu
onog što se zove ja.“5
Struna je pukla u proleće 1941. godine. Već je bila sigurna da se „glasovi ludila“ neće
stišati. 28. marta 1941. godine, napunila je džepove kamenjem i utopila se u reci Uz u
blizini Rodmela. Njeno telo nikada nije pronadjeno. Iza nje su ostali njen šešir i štap, kao
i oproštajno pismo koje je ostavila svom suprugu Leonardu Vulfu: „ Najdraži, uverena
sam da ponovo gubim razum. Osećam da ne možemo da prodjemo kroz još jedan od
ovih strašnih perioda. Ovog puta se neću oporaviti. Počinjem da čujem glasove i ne mogu
da se koncentrišem. Zato ću uraditi ono što deluje kao najbolja stvar koja može da se
uradi. Ti si mi pružio najveću moguću sreću. Ti si u svakom pogledu bio sve što neko
može da bude. Ne verujem da je dvoje ljudi moglo da bude srećnije, sve dok se nije
pojavila ova užasna bolest. Ne mogu više da se borim s tim, znam da ti uništavam život,
mada bi bez mene mogao da radiš. I znam da hoćeš. Vidiš da ne mogu čak ni ovo da
napišem kako treba. Ne mogu da čitam. Ono što želim da kažem je da svu sreću mog
života dugujem tebi. Bio si beskrajno strpljiv sa mnom i neverovatno dobar. Želim to da
kažem – a svi to znaju. Da je iko mogao da me spase, to bi bio ti. Sve je isparilo iz mene

4
www. knjigainfo-home tržište knjiga Večernje novosti- Glasovi iz reke.co.yu
5
www. vikend 8. co. yu
sem uverenosti u tvoju dobrotu. Ne mogu i dalje da nastavim da ti kvarim život. Mislim
da dvoje ljudi nije moglo da bude srećnije nego što smo mi bili.“6
Ipak, iza Virdžinije Vulf ostalo je mnogo više od ovog oproštajnog pisma. Njen život i
njeno stvaralaštvo inspirisali su mnoge književnike, teoretičare, biografe i režisere širom
sveta. Dosta tekstova napisano je o njoj i o njenom radu. Neki njeni tekstovi objavljeni su
tek posle njene smrti: The Death of the Moth and other Essays,1942.; A Haunted House
and other Short Stories,1943.; The Moment and other Essays,1947.; The Captain’s Death
Bed and other Essays,1950.; Granite and Rainbow,1958. Neki od ovih tekstova, nažalost,
još uvek nisu prevedeni na srpski jezik.
1953. godine, Leonard Vulf objavio je dnevnik svoje pokojne supruge pod naslovom
Dnevnik spisateljice ( A Writer’s Diary). U uvodu za knjigu on je objasnio da knjiga
sadrži delove dnevnika koji je Virdžinija vodila od 1915. godine do svoje smrti. To je,
dakle, dvadesetsedmogodišnji zapis o tome šta je ona radila, o ljudima koje je sretala, šta
je o njima mislila, šta je mislila o životu, o sebi, o knjigama koje je pisala... Leonard je iz
dnevnika odstranio porodične i intimne zabeleske koje su se tu našle. Objavio je samo
ono što se odnosilo na Virdžinijino pisanje, ono što je davalo čitaocu ideju o njenom
razmišljanju i materjalu njene umetnosti. Izdvojeni i objavljeni delovi dnevnika dovode
čitaoca u kontakt sa spisateljicom za vreme samog procesa stvaranja, od njene prve
koncepcije do završnog dela. Dnevnik spisateljice oličava Virdžinijinu stalnu potrebu za
pisanjem. Dnevnik je, na neki način, bio njen način odmora od umetničkog stvaranja.
Na kraju bi se moglo reći još par reči o samoj sudbini dela Virdžinije Vulf. Njeni
romani i kritički tekstovi doživeli su snažno osporavanje posle rata, kada je bila
kritikovana kao snobovska plava čarapa, a njeno stvaralaštvo kao sredstvo zadovoljenja
sopstvene egocentrične senzibilnosti, bez većeg opšteg značaja. Ipak, takvo mišljenje se
promenilo već 70-tih godina 20. veka, kada je na talasu feminizma ponovo potvrdjena
kao poštovanja vredna kjiževnica, ali uglavnom kao preteča feminističke ideologije.
Jedno je, ipak, neosporno: Virdžinija Vulf bila je žena književnik u konfuznom vremenu
s početka 20. veka; bila je jedan od velikih inovativnih pisaca i jedan od začetnika
narativnog modernizma. Kao takvu je treba i tumačiti.

6
isto