Magle Avalona (Ii PDF

Merion Cimer Bredli, MAGLE AVALONA (II) Stranica 1
Merion Cimer Bredli, MAGLE AVALONA (II)

Prevela Zvezdana Šelmić
Knjiga druga
UZVIŠENA KRALJICA
1.
Daleko na severu, gde je Lot bio kralj, sneg je debelo pokrivao pustare, i čak i u podne često je
bilo magle. U retkim danima kada je sijalo sunce muškarci su mogli da izañu u lov, ali žene su
bile zarobljene u zamku. Morgoza, dokono okrećući preslicu - mrzela je predenje kao i uvek, ali
u sobi je bilo suviše mračno za neki finiji posao - osetila je ledenu promaju sa otvorenih vrata i
podigla pogled. Progovorila je sa blagim prebacivanjem. "Suviše je hladno za to, Morgana, a
čitavog dana si se žalila da ti je zima; hoćeš da nas sve pretvoriš u ledenice?"
"Nisam se žalila", rekla je Morgana. "Jesam li rekla i reč? Soba je pretrpana i smrdi na dim.
Htela sam samo da se nadišem - ništa više!" Zatvorila je vrata i vratila se do vatre, trljajući šake i
stresajući se. "Nije mi bilo toplo još od ravnodnevice."
"Nimalo ne sumnjam u to", rekla je Morgoza. "Tvoj mali putnik, tamo unutra, otima ti svu
toplotu iz kostiju - njemu je toplo i udobno, a majka mu se smrzava. Uvek je tako."
"Barem je ravnodnevica prošla, ranije sviće i kasnije se smrkava", rekla je jedna od
Morgozinih žena. "A za nedelju ili dve, možda će vaša beba biti sa vama..."
Morgana nije odgovorila, nego je ostala kraj vatre, drhteći i trljajući šake kao da je bole.
Morgoza je pomislila da devojka izgleda kao sopstvena senka, lica smršalog i oštrog, ruku
koščatih kao u kostura u poreñenju sa ispupčenim stomakom trudnice. Pod očima je imala velike
tamne podočnjake, a kapci su joj bili crveni kao da neprestano plače; ali tokom svih meseci koje
je Morgana provela u njenoj kući, Morgoza je nije videla da proliva ni suzu.
Utešila bih je, ali kako, kada ne plače?
Morgana je nosila Morgozinu staru haljinu, nekada tamnoplavu, sada izbledelu i iskrzanu, i
smešno predugačku. Delovala je neuredno, gotovo zapušteno, i Morgozi se činilo da njena roñaka
uopšte ne mari za to da se lati igle i konca i malo upristoji odeću. I članci na nogama toliko su joj
otekli da su se prelivali preko cipela; to je bilo stoga što je u ovo doba godine mogla da jede samo
usoljenu ribu i staro povrće. Svima je bila potrebna sveža hrana, ali po ovakvom vremenu bilo ju
je teško nabaviti. Pa, možda će muškarci imati sreće u lovu, pa će moći da iznese pred Morganu
malo svežeg mesa; posle četiri svoje trudnoće, Morgoza je poznavala večitu glad pred poroñaj.
Jednom, setila se, kada je bila trudna sa Gavenom, otišla je u mlekarnik i pojela šaku gline koju
su čuvali radi zatvaranja posuda. Jedna stara babica rekla joj je da, kada trudnica oseća
nezadrživu potrebu da jede čudne stvari, to znači da su baš one detetu potrebne i da treba da mu
ih pruži. Možda će sutra imati sveže bilje iz planinskog potoka - za tim žudi svaka trudnica,
naročito krajem zime.
Morganina divna tamna kosa bila je zamršena - izgledala je kao da se nije očešljala vać
nedeljama. Sada se okrenula od vatre, uzela češalj sa police i počela da češlja jednog od
Morgozinih pasa. Bolje bi ti bilo da malo urediš svoju kosu, pomislila je Morgoza, ali oćutala je;
Morgana je u poslednje vreme bila toliko nervozna da je bolje bilo ni ne obraćati joj se. To je
sasvim prirodno pred sam poroñaj, pomislila je, gledajući devojčine mršave ruke kako provlače
češalj kroz pseću dlaku; kučence je kevtalo i cvilelo, a Morgana ga je umirivala glasom blažim
nego kad se obraćala ljudima.
"Ne može još dugo trajati, Morgana", nežno je rekla Morgoza. "Do praznika sveća svakako
ćeš se poroditi."
"Jedva čekam." Morgana je još jednom pomilovala psa i spustila ga na pod. "Eto, sad si
dovoljno pristojan da sediš meñu damama, maleni... kako si sad lep, tako očešljan!"
http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

"Podložiću vatru", rekla je jedna od žena, po imenu Bet, spustivši preslicu i ubacivši klupče u
kotaricu sa vunom. "Muškarci će uskoro stići kući - već se smračilo." Prišla je vatri, saplela se o
komad drveta i gotovo pala na ognjište. "Garete, štetočino mala, hoćeš li skloniti ovo smeće?"
Bacila je štap u vatru, a petogodišnji Garet, koji je gurkao štapiće okolo i poluglasno im pričao,
ispustio je krik besa - štapovi su mu bili vojska!
"E, Garete, sad je mrak, i tvoja vojska mora pod šatore", brzo je rekla Morgoza. Dečko je,
gunñajući, odgurao štapiće u ugao, ali dva je pažljivo smestio pod tuniku - ti su bili deblji, a
Morgana ih je pre nekoliko meseci izdeljala tako da liče na muškarce u šlemovima i oklopima, i
obojila im tunike sokom od bobica.
"Hoćeš li mi napraviti još jednog rimskog viteza, Morgana?"
"Ne sada, Garete", odgovorila mu je. "Ruke me bole od zime. Možda sutra."
Prišao joj je i namrštio se, stojeći joj tik uz koleno. "Kada ću biti dovoljno veliki da idem u lov
sa ocem i Agravenom?"
"Tek kroz nekoliko godina, mislim", rekla je Morgana, smešeći se. "Tek kada budeš dovoljno
visok da se ne izgubiš u smetovima!"
"Ali ja sam velik!" odgovorio je, malo se propevši na prste. "Vidi, kad sediš, viši sam od
tebe!" Ljutito je šutno stolicu. "Ovde nemam šta da radim!"
Pa", rekla je Morgana, "uvek mogu da te naučim da predeš, i onda ti neće biti dosadno."
Podigla je Betinu preslicu i pružila mu je, ali on je ustuknuo i iskrivio lice.
"Ja ću biti vitez! Vitezovi ne moraju da predu!"
"Baš šteta", mračno je rekla Bet. "Možda ne bi nosili toliko tunika i plašteva kada bi znali
koliko je teško ispresti ih!"
"Ali postojao je vitez koji je umeo da prede, bar tako kaže priča", rekla je Morgana, pruživši
ruke ka dečaku. "Hodi ovamo. Ne, sedi na klupu, Garete, sada si pretežak da bih te držala u krilu
kao bebu. U davna vremena, pre nego što su došli Rimljani, živeo je vitez po imenu Ahil, i bio je
pod kletvom; stara čarobnica rekla je njegovoj majci da će on poginuti u boju, i zato ga je majka
obukla u suknje i sakrila ga meñu žene, pa je naučio da prede i tka i radi sve što rade devojke."
"I, je li poginuo u boju?"
"Jeste, jer kada je grad Troja bio opsednut, pozvali su sve vitezove i ratnike da doñu i zauzmu
ga, a Ahil je pošao sa ostalima, i bio je najbolji od svih vitezova. Priča se da je mogao da bira,
hoće li dugo poživeti u miru, umreti kao starac u svom krevetu i biti zaboravljen, ili će živeti
kratko, umreti mlad i postati slavan, i on je odabrao slavu; tako muškarci pričaju. Borio se sa
vitezom iz Troje po imenu Hektor - mi bismo rekli Ektorijus..."
"Je li to isti ser Ektorijus koji je odgajio našeg kralja Artura?" upitao je dečak razrogačenih
očiju.
"Sigurno nije, jer ovo se desilo pre mnogo stotina godina, ali možda mu je to bio neki predak."
"Kada ja budem na dvoru i kada postanem Arturov saputnik", počeo je Garet, očiju okruglih
kao tanjirići, "biću najbolji ratnik i osvojiću sve trofeje na turnirima. Šta je bilo sa Ahilom?"
"Ne sećam se - priču sam čula veoma davno, još na Uterovom dvoru", odgovorila je Morgana,
trljajući krsta kao da je bole.
"Pričaj mi o Arturovim vitezovima, Morgana. Ti si zaista videla Lanseleta, zar ne? I ja sam ga
video, na kraljevom krunisanju - je li on ubio nekog zmaja? Pričaj mi, Morgana..."
"Ne gnjavi je, Garete, vidiš da joj nije dobro", prekinula ga je Morgoza. "Otrči u kuhinju i traži
da ti daju komad hleba."
Dečko je izgledao naduren, ali ipak je izvadio ispod tunike izdeljanog viteza i otišao,
poluglasno mu govoreći. "Pa, ser Lanselete, idemo da pobijemo sve zmajeve iz Jezera..."
"Zna da priča samo o ratu i ratovanju", nestrpljivo je rekla Morgoza, "i o svom dragom
Lanseletu, kao da nije dosta to što je Gaven već otišao u rat sa Arturom! Nadam se da će, kad
Garet odraste, u zemlji vladati mir!"
"Biće mir", odustno je rekla Morgana, "ali to neće biti važno, jer će umreti od ruke svog
najboljeg prijatelja..."

"Šta?" uzviknula je Morgoza, ali devojčine oči bile su prazne i rastrojene; Morgoza ju je blago
protresla. "Morgana!" povikala je. "Morgana, jesi li bolesna?"
Morgana je zažmirkala i odmahnula glavom. "Izvini - šta si mi rekla?"
"Šta sam ti rekla? Bolje ponovi šta si ti rekla meni!" uzviknula je Morgoza, ali kad je srela
Morganin uznemireni pogled, sva se naježila. Pogladila ju je po ruci, zaključivši da je maločas
bila u bunilu. "Izgleda da si zaspala otvorenih očiju." Nije želela da pomisli kako je Morgana
imala trenutak Vida. "Moraš bolje paziti na sebe, Morgana, jedva jedeš, ne spavaš..."
"Od hrane mi je muka", uzdahnula je Morgana. "Da je bar leto, mogla bih da jedem voće...
noćas sam sanjala da jedem jabuke iz Avalona..." Glas joj je zadrhtao i brzo je spustila glavu
kako Morgoza ne bi videla suze kako joj se otkidaju sa trepavica; ali stegla je pesnice i nije
zaplakala.
"Svima nam je dosadila usoljena riba i dimljena slanina", rekla je Morgoza, "ali ako je Lot
imao dobar lov, moraš jesti malo svežeg mesa." Morgana je, pomislila je, u Avalonu naučila da
ne obraća pažnju na glad, žeñ i zamor; sada, ovako trudna, kada bi mogla malo da se opusti,
odlučila je da sve trpi ne žaleći se.
"Ti si učila za sveštenicu, Morgana, i naučila si da postiš, ali tvoje dete ne može da trpi glad i
žeñ, a ti si suviše mršava..."
"Ne zavitlavaj me!" ljutito je rekla Morgana, pokazavši svoj ogroman trbuh.
"Ali ruke i lice su ti sama kost i koža", rekla je Morgoza. "Ne smeš tako da se izgladnjuješ,
imaćeš dete i moraš da misliš na njegovo dobro!"
"Misliću na njegovo dobro kada ono bude mislilo na moje!" obrecnula se Morgana, ustajući,
ali Morgoza ju je uhvatila za ruke i primorala da ponovo sedne. "Drago dete, znam kroz šta
prolaziš, ja sam rodila četvoro dece. Ovih nekoliko poslednjih dana gori su od svih prethodnih
meseci!"
"Trebalo je da budem pametna i da ga se oslobodim dok je bilo vreme!"
Morgoza je zaustila da oštro odgovori, ali ipak je samo uzdahnula. "Prekasno je da se kaješ
što nisi učinila ovako ili onako; još deset dana, i sve će se završiti." Izvukla je svoj češalj ispod
tunike i počela da češlja Morganinu zamršenu kosu.
"Pusti", otresla se Morgana, sklanjajući glavu od češlja. "Sama ću se očešljati sutra. Bila sam
preumorna da mislim na to. Ali ako ti je muka da me gledaš ovako zapuštenu - pa, daj mi taj
češalj!"
"Mirno sedi, lenavan", rekla je Morgoza. "Zar se ne sećaš, kad si bila devojčica u Tintagelu,
plakala si da te ja češljam jer je tvoja dadilja - kako li se ono zvala... setila sam se, Gvenis, tako
je - jako ti je čupala kosu, a ti si govorila: 'Neka me češlja tetka Morgoza'?" Provlačila je češalj
kroz čvorove, gladeći pramen po pramen, nežno milujući Morganu. "Imaš divnu kosu."
"Tamna je i gruba kao konjska dlaka usred zime!"
"Ne, meka je kao vuna crne ovce i sjajna kao svila", odgovorila je Morgoza, još gladeći tamno
pramenje. "Mirno sedi, da ti je upletem... Oduvek sam želela devojčicu, da je lepo oblačim i
uplićem joj kosu... ali Boginja mi je poslala same sinove, i zato ti moraš da mi budeš kćerka sad,
kad sam ti potrebna..." Privila je takmnokosu glavu na grudi, i Morgana je ostala tako, drhteći od
neprolivenih suza. "Oh, mirno, mirno, malena, ne plači, neće još dugo trajati, mir, mir... nisi se
dovoljno pazila, treba ti majčinska briga, malena moja..."
"Samo je... ovde tako mračno... željna sam sunca..."
"Preko leta imamo i previše svetla, vidno je sve do ponoći", rekla je Morgoza, "i zato je zimi
ovako." Morgana se još tresla od nekontorlisanih jecaja, a Morgoza ju je čvršće zagrlila i počela
blago da je njiše. "Mir, malena, lenavan, mir, znam kako ti je... nosila sam Gavena u najmračnije
doba zime. Bilo je mračno i olujno kao i sada, a ja sam imala samo šesnaest godina i bila sam
strašno uplašena, tako sam malo znala o deci, žalila sam što nisam ostala kao sveštenica u
Avalonu, ili na Uterovom dvoru, ili bilo gde drugde samo da nisam ovde. Lot je stalno bio u
ratovima, mrzela sam sebe što sam ogromna, stalno mi je bilo muka, bolela su me leña i bila sam
ostavljena sama sa nepoznatim ženama. Možeš li da poveruješ, čitave te zime krila sam u krevetu

svoju staru lutku i svake noći je grlila i plakala nad njom dok ne bih zaspala. Kakvo sam dete
bila! Ti si barem odrasla žena, Morgana."
"Prestara sam da se ovako ponašam", zagrcnula se Morgana, ali i dalje je grlila Morgozu, a
ona ju je milovala po kosi.
"A sada je to dete koje sam rodila pre nego što sam odrasla otišlo u rat oprotiv Saksonaca",
rekla je, "a ti, koju sam držala u krilu kao lutkicu, ti ćeš roditi svoje dete. Ah, da, znala sam da
ima nešto što želim da ti kažem: kuvareva žena, Marged, rodila je dete - sigurno je zato jutros
kaša bila puna grudvica - pa ćemo imati dojilju pri ruci. Mada, možda, kada budeš videla bebu,
svakako ćeš poželeti da sama dojiš svoje dete."
Morgana je načinila pokret pun gañenja, i Morgoza je morala da se nasmeši. "To sam i ja
mislila, pre nego što bih rodila svako dete, ali kad bi ih jednom pogledala u lice, osećala sam da
nisam u stanju da ih ispustim iz zagrljaja." Osetila je da se Morgana trgla. "Šta je bilo, Morgana?"
"Bole me leña; predugo sam sedela", odgovorila je Morgana, naglo ustavši i prešavši preko
sobe, trljajući krsta. Morgoza je zamišljeno začkiljila; da, stomak joj se u poslednjih par dana
primetno spustio, sada neće još dugo trajati. Treba da se postara da se kreveti u ženskoj sobi
ispune svežom slamom i da babice budu pri ruci.
Lotovi ljudi našli su jelena u bregovima; kad je bio oderan i očišćen, miris pečenja nad
velikom vatrom ispunio je čitav zamak; čak ni Morgana nije odbila komad presne džigerice sa
koje je kapala krv - to je po običaju bilo odvajano za žene koje nose dete.
Morgoza je videla kako joj se lice grči od gañenja, kao i njoj kad su joj tokom trudnoća davali
slične stvari, ali Morgana je, kao i Morgoza nekada, gladno žvakala zalogaj, jer telo joj je
zahtevalo hranu, iako joj se um bunio. No, kasnije, kad je meso bilo gotovo i kad ga je posluga
sekla i raznosila, odbila je da ga uzme. Morgoza je uzela komad mesa i stavila ga Morgani u
tanjir.
"Pojedi ga", naredila je. "Ne, Morgana, poslušaćeš me, ne možeš tako izgladnjivati i sebe i
dete."
"Ne mogu", poluglasno je rekla Morgana. "Pozliće mi - skloni ga na stranu i pokušaću kasnije
da ga pojedem."
"Šta ne valja?"
Morgana je oborila glavu. "Ne mogu da jedem... meso jelena", promrmljala je, "jela sam ga za
Beltan kada... i sada mi je muka od tog mirisa..."
A dete je začeto kraj obrednih vatri Beltana. Šta je toliko muči? To bi trebalo da bude
prijatno sećanje, pomislila je Morgoza, smešeći se pri sećanju na slobode Beltana. Upitala se da
nije devojka pala u ruke nekog posebno grubog muškarca, pa je pretrpela nešto nalik na silovanje
- to bi objasnilo njen gnev i očaj zbog trudnoće. Ipak, što je učinjeno učinjeno je, a Morgana je
dovoljno odrasla da zna kako nisu svi muškarci grubijani, makar da je slučajno naišla na takvog
koji nije ni nežan ni vešt sa ženama.
Morgoza je uzela komad ražanog hleba i natopila ga u sok od pečenja u tanjiru. "Onda pojedi
ovo - i to je korisno koliko i meso", rekla je, "a ja sam ti spremila čaj od ružinih plodova; gorak je
i prijaće ti. Sećam se koliko sam u trudnoći želela kisele stvari."
Morgana je poslušno jela, i Morgozi se učinilo da joj se lice malo zarumenelo. Napravila je
grimasu od gorkog napitka, ali ga je ipak žedno ispila. "Ne sviña mi se", rekla je, "ali čudno, ne
mogu da prestanem da ga pijem."
"Tvoje dete ga želi", ozbiljno je rekla Morgoza. "Bebe u materici znaju šta je dobro za njih i
zahtevaju da to jedemo i pijemo."
Lot, koji je sedeo izmeñu dvojice svojih lovaca, prijateljski se nasmešio svojoj svastiki. "Stara
i mršava životinja, ali dobra večera za poznu zimu", rekao je. "Drago mi je što nismo naišli na
noseću košutu. Videli smo ih tri, ali rekao sam ljudima da ih ostave na miru, i čak smo vratili i
pse - hoću da se jeleni razmnožavaju na miru, a vidim da im je vreme, jer mnoge košute su
teške." Zevnuo je i uzeo u krilo malog Gareta, lica masnog i sjajnog od mesa. "Uskoro ćeš biti

dovoljno veliki da poñeš sa nama u lov", rekao je. "Svakako zajedno sa malim vojvodom od
Kornvola."
"Ko je vojvoda od Kornvola, oče?" upitao je Garet.
"Pa, beba koju Morgana nosi", odgovorio je Lot, smešeći se, a Garet se zagledao u Morganu.
"Ne vidim nikakvu bebu. Gde je tvoja beba, Morgana?"
Morgana se nelagodno nasmejala. "Idućeg meseca ću ti je pokazati."
"Hoće li ti je doneti prolećna vila?"
"Moglo bi se reći", odgovorila je Morgana, nehotice se osmehnuvši.
"Kako može beba da bude vojvoda?"
"Moj otac je bio vojvoda od Kornvola. Ja sam njegovo jedino bračno dete. Kada je Artur
došao na presto, vratio je Tintagel Igreni; od nje ću ga naslediti ja, a od mene moji sinovi, ako ih
budem imala."
Morgoza se zagledala u mladu ženu. Njen sin bliži je prestolu od mog Gavena, pomislila je.
Ja sam Igrenina roñena sestra, a Vivijen joj je samo polusestra, pa je Gaven bliži roñak od
Lanseleta. Ali Morganin sin biće Arturov nećak. Pitam se je li Morgana pomislila na to?
"Znači, Morgana, tvoj sin je vojvoda od Kornvola..."
"Ili vojvotkinja", opet se nasmešila Morgana.
"Ne, vidim po tvom stomaku, nizak je i širok, vidi se da će biti sin", rekla je Morgoza. "Rodila
sam četvoro i gledala sam moje žene tokom trudnoće..." Zlobno se nasmešila Lotu. "Moj muž
veoma ozbiljno shvata onu staru izreku po kojoj je kralj otac svog naroda!"
Lot se dobroćudno nasmešio. "Mislim da je pošteno da moji zakoniti sinovi, deca moje
kraljice, imaju dosta polubraće; leña su nezaštićena bez braće, kaže se, a ja imam mnogo sinova...
Hajde, roñako, hoćeš li da uzmeš harfu i da nam malo pevaš?"
Morgana je odgurnula od sebe ostatak natopljenopg hleba. "Suviše sam jela da bih sad
pevala", rekla je, mršteći se, i počela ponovo da hoda salom, a Morgoza je primetila da opet
pritiska krsta. Garet je pošao za njom i povukao je za suknju.
"Pevaj mi. Pevaj mi onu pesmu o zmaju. Morgana."
"Suviše je duga za večeras - ti uskoro moraš u krevet", odgovorila mu je, ali je otišla u ugao,
uzela malu harfu koja je tamo stajala i sela na klupu. Dodirnula je nekoliko struna, sagnula se da
podesi jednu od njih, a onda je zapevala vojničku vinsku pesmu.
Lot se pridružio horu, kao i njegovi ljudi, i njihovi grubi glasovi podigli su se do zadimljenih
greda pod tavanicom:
Saksonci dolaze noću,

dok sav pošten narod spava,
ubijaju i sve žene,
za krevet im je bolja krava!
"Tu pesmu svakako nisi naučila u Avalonu, roñako", iscerio se Lot, kad je Morgana ustala da
odloži harfu.
"Pevaj još", molio je Garet, ali ona je odmahnula glavom.
"Nemam daha za pevanje", rekla je. Spustila je harfu i uzela preslicu, ali trenutak kasnije
spustila ju je i opet počela da šetka salom.
"Šta te muči, devojko?" upitao je Lot. "Nemirna si kao medved u kavezu!"
"Leña me bole od sedenja", rekla je, "a od tog mesa što me je tetka naterala da pojedem sada
me boli stomak." Prinela je ruke leñima i iznenada se previla kao da ju je uhvatio grč; potom je
prestrašeno kriknula, a Morgoza, koja ju je pažljivo gledala, videla je kako predugačka haljina
postaje tamna i vlažna, natopljena tečnošću sve do kolena.
"Oh, Morgana, upiškila si se!" povikao je Garet. "Ti si suviše odrasla da se tako upiškiš -
mene bi dadilja istukla da sam to uradio!"
"Pst, Garete!" oštro je rekla Morgoza i žurno prišla Morgani, koja je stajala presamićena, lica

crvenog od iznenañenja i stida.

"U redu je, Morgana", rekla je, uhvativši je pod ruku. "Da li te boli ovde - i ovde? Znala sam.
Počela si da se porañaš, zar nisi znala?" A kako bi i znala? Ovo joj je prvo dete, a Morgana
nikada nije volela da sluša ženske priče, pa nije prepoznala znake. Mora da je čitavog dana
osećala prve bolove. Pozvala je Bet. "Povedi vojvotkinju od Kornvola u žensku sobu i pozovi
Megan i Branven. I raspustite joj kosu; ne sme imati na sebi ništa vezano ni savijeno." Pogladila
je Morganu po kosi. "Volela bih da sam znala za ovo kad sam ti jutros uplela kosu - brzo ću doći i
ostaću sa tobom, Morgana."
Gledala je devojku kako izlazi, teško oslonjena o dadiljinu ruku. Potom se obratila Lotu.
"Moram da odem kod nje. To joj je prvo dete, i biće prepadnuta, sirotica."
"Nema razloga za žurbu", mirno je odgovorio Lot. "Pošto joj je prvi put, potrajaće čitavu noć, i
imaćeš vremena da je držiš za ruku." Dobroćudno se nasmešio svojoj ženi. "Baš ti se žuri da na
ovaj svet doneseš suparnika našem Gavenu!"
"Kako to misliš?" tiho ga je upitala.
"Sasvim jednostavno - Artur i Morgana roñeni su iz jedne materice, i njen sin je bliži prestolu
od našeg."
"Artur je mlad", hladno je rekla Morgoza, "i ima dovoljno vremena da začne deset sinova.
Zašto misliš da mu već sad treba naslednik?"
Lot je slegnuo ramenima. "Sudbina je nepredvidiva", rekao je. "Artura kao da u bitkama štiti
čarolija - i ne sumnjam da Gospa od Jezera ima nešto sa tim, neka je prokleta - a Gaven je strašno
odan svome kralju. Ali sudbina može da okrene leña Arturu, i ako taj dan doñe, voleo bih da
Gaven bude najbliži prestolu. Razmisli dobro, Morgoza; život novoroñenčeta je nesiguran.
Možda bi valjalo da zamoliš svoju Boginju da mali vojvoda od Kornvola ne udahne drugi dah."
"Kako bih mogla to da učinim Morgani? Pa ona mi je kao kćer!"
Lot je nežno zagolicao ženu pod bradom. "Ti si majka puna ljubavi, Morgoza, inače te ne bih
voleo. Ali ne verujem da Morgana jako želi to dete. Čuo sam je kako govori da žali što ga nije
pobacila..."
"Bila je bolesna i umorna", ljutito je rekla Morgoza. "Zar misliš da ja nisam govorila takve
stvari, kad god bi mi dosadilo da guram okolo ogromnu stomačinu? Sve žene to govore u
poslednjim mesecima trudnoće."
"Ipak, ako se Morganino dete rodi mrtvo, mislim da ne bi previše žalila za njim. A ne bi
trebala ni ti."
Morgoza je počela da brani roñaku: "Ona je dobra prema našem Garetu, pravi mu igračke i
priča mu priče. Sigurna sam da će biti dobra majka i svome detetu."
"Ipak, nama nije u interesu da Morgana shvati kako je njen sin Arturov nasledinik." Lot je
zagrlio Morgozu. "Slušaj, mila, ti i ja imamo četvoricu sinova, i kada svi budu odrasli, svakako će
se zavaditi - Lotija nije dovoljno veliko kraljevstvo za sve njih! Ali ako Gaven postane Vrhovni
kralj, onda će se naći kraljevstvo za svakog od njih."
Polako je klimala glavom. Lot nije voleo Artura, kao što nije ni Utera; ali nikada ne bi
pomislila da je toliko nemilosrdan. "Znači, tražiš da ubijem njeno dete čim se rodi?"
"Ona je naša roñaka i moj gost", rekao je Lot, "i stoga nam je svetinja. Ne bih želeo da na
mene padne kletva čedomora. Kažem ti samo ovo - život novoroñenčeta je krhak, osim ako se o
njemu vrlo pažljivo stara, a ako Morgani bude teško, valjalo bi da niko nema vremena da se stara
o bebi."
Morgoza je stegnula zube i okrenula mu leña. "Moram da idem kod nje."
Lot se iza nje smešio. "Dobro razmisli šta sam ti rekao, ženo."
U maloj odaji bila je spremljena vatra za žene; nad ognjištem se krčkao kotao kaše, jer noć će
biti duga. Bila je spremljena sveža slama. Morgoza je zaboravila, kao i sve žene zadovoljne
svojom decom, užase poroñaja, ali od pogleda na svežu slamu zacvokotala je i stresla se. Morgani
su obukli komotnu haljunu, a kosa joj je visila niz leña, raspuštena; hodala je sobom gore-dole,
oslonjena o Meganinu ruku. Sve je imalo prizvuk svečanosti, i zaista je i bilo svečanost za druge

žene. Morgoza je prišla roñaci i uzela je pod ruku.

"Hodi, malo ćeš hodati sa mnom, a Megan će poći da spremi pelene za bebu", rekla je.
Morgana ju je pogledala, i Morgoza je pomislila da devojčine oči izgledaju kao kod životinje u
klopci, koja čeka lovčevu ruku da joj prereže grlo.
"Hoće li dugo trajati, tetka?"
"Hajde, hajde, ne smeš da misliš mnogo unapred", nežno je rekla Morgoza. "Ako već moraš,
pomisli da si se, zapravo, porañala čitavog dana, pa će sada ići sve brže." Ali u sebi je mislila
drugačije. Neće joj biti lako, tako je sitna, a nije želela da rodi dete; svakako je čeka duga i teška
noć...
Potom se setila da Morgana ima Vid i da je ne vredi lagati. Potapšala ju je po bledom obrazu.
"Nije važno, dete, dobro ćemo te paziti. Uvek dugo traje s prvim detetom - niko ne voli da
napusti udobno gnezdo - ali učinićemo sve što možemo. Je li neko doneo mačku?"
"Mačku? Jeste, tu je, ali zašto, tetka?" upitala je Morgana.
"Zato, malena, što ako si ikada videla mačku kako se maci, znaš da ona za to vreme prede, a
ne vrišti od bola, i možda će ti njeno zadovoljstvo pri rañanju pomoći da manje osećaš bolove",
rekla je Morgoza, gladeći malo, čupavo stvorenje. "Ovu magiju za poroñaj možda u Avalonu nisi
videla. Da, sada možeš da sedneš i malo se odmoriš; i drži mačku u krilu." Gledala je Morganu
kako za trenutak mirno miluje mačku, ali potom se opet previla od oštrog bola, i Morgoza ju je
brzo naterala da ustane i nastavi da hoda. "Sve dok budeš mogla - tako ide brže", rekla je.
"Umorna sam, tako sam umorna..." mrmljala je Morgana, privijajući se uz Morgozu, lica
izobličenog kao da će zaplakati. "Volela bih da je majka ovde..." i brzo se ujela za usnu, kao da je
požalila zbog trenutka slabosti, a onda je počela da polako korača, gore-dole po pretrpanoj sobi.
Sati su se polako vukli. Neke žene su spavale, ali bilo ih je dovoljno da se stalno smenjuju u
hodanju uz Morganu, koja je vremenom postajala sve uplašenija i bleña. Izišlo je sunce, a babice
još nisu dozvolile Morgani da legne u slamu, mada je bila toliko umorna da se spoticala i jedva je
koračala. U jednom trenutku rekla bi da joj je hladno i umotala bi se u krzneni ogrtač; sledećeg
časa bi ga zbacila, tvrdeći da sva gori. Neprekidno je povraćala, tako da je na kraju izbacivala
samo zelenu žuč; nikako nije mogla da se zaustavi, mada su je terali da pije tople biljne napitke
koje je žedno iskapljivala. Ali potom bi ponovo počinjala da povraća, a Morgoza, koja ju je
posmatrala, neprekidno misleći na Lotove reči, pitala se ima li potrebe da razmišlja hoće li ga
poslušati ili neće... moglo se desiti da Morgana ne preživi ovakav poroñaj.
Na kraju više nije mogla da hoda, pa su je pustili da legne, dahćući i grizući usne od sve jačih
bolova; Morgoza je kleknula kraj nje, držeći je za ruku dok su se sati vukli. Podne je već davno
prevalilo kad ju je Morgoza tiho upitala: "Da li je on - otac deteta - mnogo krupniji od tebe?
Ponekad, kad se beba tako dugo raña, to znači da se umetnula na oca i da je prevelika za majku."
Upitala se, kao i više puta ranije, ko je otac tog deteta. Videla je kako je na Arturovom
krunisanju Morgana gledala Lanseleta; ako je dete njegovo, to bi moglo da objasni zašto je
Vivijen bila toliko besna, pa je sirota Morgana morala da pobegne iz Avalona... Tokom svih ovih
meseci Morgana nije ni pomenula razloge zbog kojih je napustila hram, a za dete je rekla samo to
da je začeto kraj Beltanskih vatri. Vivijen je bila toliko nežna prema Morgani da joj ne bi
dozvolila da zatrudni sa bilo kim...
Ali ako se Morgana pobunila protiv sudbine koja joj je odreñena, ako je uzela Lanseleta za
ljubavnika, ili ga je zavela za vreme Beltana, to bi objasnilo zašto je Vivijenina sveštenica,
odabrana za narednu Gospu od Jezera, pobegla iz Avalona.
Ali Morgana je opet izvrdala. "Nisam mu videla lice; došao mi je kao Rogati", rekla je, i
Morgoza je znala, sa ono malo Vida što je imala, da je mlada žena laže. Zašto?
Sati su se vukli. Morgoza je jednom izišla u glavnu salu, gde su se Lotovi ljudi kockali. Lot je
sedeo i gledao ih, držeći u krilu jednu od Morgozinih mladih sluškinja i poigravajući se njenim
grudima; kad je Morgoza ušla, devojka je uplašeno podigla pogled i pokušala da ustane, ali
Morgoza je slegnula ramenima. "Ostani gde si; nisi nam potrebna kao babica, a barem večeras ću

ostati kraj svoje roñake i neću imati vremena da se svañam sa tobom oko mesta u njegovom
krevetu. Sutra će možda biti drugačije." Devojka je pognula glavu, pocrvenevši. "Kako ide
Morgani, mila?" upitao je Lot.
"Nije dobro", reklaje Morgoza. "Meni nikada nije bilo tako teško." Potom je besno povikala:
"Jesi li urekao moju roñaku da se ne bi podigla iz porodiljske postelje?"
Lot je odmahnuo glavom. "Ti su zadužena za magiju u ovom kraljevstvu, gospo. Ne želim
Morgani nikakvo zlo. Sam Bog zna da bi bilo šteta izgubiti jednu lepu ženu - a Morgana je
sasvim lepa, uprkos oštrom jeziku! Ona je, uostalom, tvoja roñaka, mila, a to samo čini stvari
nezgodnije..."
Morgoza se osmehnula mužu. Ma kakve lepe igračke birao za krevet - a devojka koju je držao
u krilu bila je upravo to - znala je da se njih dvoje dobro slažu.
"Gde je Morgana, majko?" upitao je Garet. "Rekla je da će mi danas izdeljati još jednog viteza
za igranje!"
"Bolesna je, sine." Morgoza je duboko uzdahnula, jer ponovo ju je obuzela teška strepnja.
"Uskoro će ozdraviti", rekao je Lot, "a onda ćeš imati malog roñaka da se igra sa tobom. Biće
ti usvojeni brat i prijatelj - imamo izreku koja keže da roñačke veze traju tri kolena, a usvojeničke
sedam, a pošto će ti Moganin sin biti ovoje, biće ti mnogo više od brata."
"Biće mi drago da imam druga", rekao je Garet. "Agraven me zavitlava i naziva me glupom
bebom, i kaže da sam suviše veliki za drvene vitezove!"
"Pa, Morganin sin biće ti drug, kada malo odraste", rekla je Morgoza. "Prvo će ličiti na
kučence, dok ne otvori oči, ali za godinu ili dve biće dovoljno velik da se igrate zajedno. Ali
Boginja sluša molitve male dece, sine, i zato treba da se moliš Boginji da te čuje i podari Morgani
jakog i zdravog sina, a ne da joj se prikaže kao Smrt..." i tu je počela da plače. Garet je začuñeno
gledao majčine suze. "Je li tako loše, mila?" upitao je Lot.
Morgoza je klimnula glavom. No, nije bilo potrebe da plaši dete. Obrisala je oči krajem
suknje.
Garet je podigao pogled. "Molim te, draga Boginjo, podari mojoj roñaci Morgani snažnog
sina, pa da odsrastemo i zajedno budemo vitezovi."
Morgoza je morala da se nasmeje i pogladi ga po bucmastom obrazu. "Takvu molitvu Boginja
će sigurno uslišiti. Sada moram da se vratim Morgani."
Ali dok je izlazila iz sale, osećala je na sebi Lotov pogled, i setila se šta joj je ranije rekao - da
bi za sve njih bilo bolje da Morganin sin ne ostane u životu.
Bila bih zadovoljna i da Morgana preživi sve ovo, pomislila je i prvi put je požalila što tako
malo zna o magiji Avalona, sada, kada joj je potrebna neka čarolija kojom bi olakšala muke
Morgani. Devojci je tako teško, tako strašno, nijedan njen poroñaj nije se mogao porediti sa
ovim...
Vratila se u žensku sobu. Babice su sada naterale Morganu da kleči u slami, kako bi pomogla
detetu da isklizne iz materice; ali ona je visila izmeñu njih potpuno beživotno, pa su dve žene
morale da je pridržavaju. Sada je isprekidano vrištala, povremeno grizući usne kako bi savladala
krike, pokušavajući da bude hrabra. Morgoza je prišla i kleknula kraj Morgane u okrvavljenu
slamu; pružila je ruke, i Morgana ih je zgrabila, gledajući u Morgozu gotovo bez prepoznavanja.
"Majko!" uzviknula je. "Majko, znala sam da ćeš doći..."
Potom joj se lice ponovo zgrčilo i zabacila je glavu, usta izobličenih od bezglasnog vriska.
Oglasila se Megan. "Držite je, gospo - ne, nego iza leña, tako, držite je uspravno..." i Morgoza je
uhvatila Morganu ispod ruku, osećajući kako devojka drhti, grči se i jeca dok se borila i otimala,
slepo, da ih se oslobodi. Više nije bila u stanju da im pomaže, čak ni da ih pusti da učine što god
mogu, nego je glasno vrištala kad god bi je dodirnule. Morgoza je zažmurila, ne želeći da gleda
dok je svom snagom držala Morganino krhko telo koje se grčilo. Ponovo je vrisnula: "Majko!
Majko!", ali Morgoza nije znala da li priziva Igrenu ili Boginju. Potom se skljokala u Morgozino
naručje, gotovo onesvešćena; u sobi se osetio oštar zadah krvi, i Megan je podigla nešto tamno i
naborano.

"Pogledajte, gospo Morgana", rekla je, "imate divnog sina...", a potom se nagnula nad njim,
duvajući u malena usta. Začuo se oštar, besan zvuk, krik novoroñenčeta besnog što se našlo u
hladnom svetu van majke.
Ali Morgana je ležala u Morgozinom naručju, potpuno iscrpljena, i nije imala snage ni da
otvori oči i pogleda svoje dete.
Beba je bila oprana i povijena; Morgana je popila šolju vrelog mleka sa medom i sa travama
protiv krvarenja, i sada je ležala dremajući, umorna, i nije se čak ni promeškojila kada se
Morgoza sagnula da je poljubi u čelo.
Preživeće i ozdraviće, mada Morgoza nikada nije videla tako težak poroñaj, i bilo je neobično
što će i majka i dete ostati živi. A babica je rekla da je, posle ovolikih teškoća, malo verovatno da
će Morgana ikada više začeti. Što je sasvim dobro, pomislila je Morgoza. Sada je shvatila da su
njeni poroñaji, koji nisu bili nimalo laki, bili sitnica u poreñenju sa ovim.
Podigla je povijeno dete i zagledala se u maleno lice. Izgleda da je lepo disao, mada ponekad,
kada dete ne zaplače odmah nego mu treba disati u usta, kasnije ponovo prestane da diše i umre.
Ali dečačić je imao zdravu ružičastu boju, čak su mu i noktići bili ružičasti. Tamna kosa, potpuno
ravna, fine tamne maljice na rukama i nogama - da, ovo je dete vilinske loze, kao i Morgana.
Možda je zaista Lanseletov sin, i stoga dvostruko bliži Arturovom prestolu.
Dete bi smesta trebalo predati dojilji... i tu je Morgoza počela da okleva. Nesumnjivo će, kad
se malo odmori, Morgana želeti da uzme i podoji svoje dete; uvek tako biva, ma koliko poroñaj
bio težak. A što je bio teži, to više majka uživa u negovanju svoje bebe; što se više mučila, više
oseća ljubav i divljenje kada joj se beba konačno nañe na grudima.
A potom je i nehotice pomislila na Lotove reči: Ako želim da vidim Gavena na prestolu, to
dete mu stoji na putu. Nije želela da ga sluša dok je to govorio, ali sada, dok je zaista držala dete
u rukama, nije mogla da potisne misao da ne bi bilo loše ako bi dadilja slučajno suviše pritisnula
dete ili ako bi bilo preslabo da sisa. A ako ga Morgana uopšte ne uzme u ruke niti ga podoji, neće
joj biti suviše žao; ispašće da je bila volja Boginje da ne preživi...
Želim samo da je poštedim tuge...
Morganino dete, verovatno i Lanseletovo, sa dvostrukim nasleñem kraljevske loze Avalona...
ako se Arturu nešto desi, narod će prihvatiti ovo dete za vladara.
Ali nije bila sigurna da je to Lanseletovo dete.
I mada je Morgoza rodila četiri sina, Morgana je bila ona devojčica koju je mazila i pazila kao
lutku, i nosila je u naručju; češljala ju je, umivala i donosila joj poklone. Može li to da učini
Morganinom detetu? Ko može reći da Artur neće imati deset sinova od svoje kraljice, ko god da
ona bila?
Ali Lanseletov sin... da, Lanseletovog sina bi bez kajanja mogla da prepusti smrti. Lanselet
nije bio bliži roñak Arturu nego Gaven, ali Artur ga je ipak više voleo i stalno se savetovao sa
njim. Baš kao što je ona uvek bila u Vivijeninoj senci, zanemarena sestra, preskočena u korist
Vrhovne kraljice - nikada nije oprostila Vivijeni što je za Utera odabrala Igrenu - isto tako će
odani Gaven uvek biti u senci prodornijeg Lanseleta. Ako se Lanselet poigrao sa Morganom ili je
obeščastio, to je samo razlog više da ga mrzi.
Jer nije bilo razloga da Morgana nosi Lanseletovo kopile u tajnosti i tuzi. Zar Vivijen misli da
je njen dragi sin možda suviše dobar za Morganu? Morgoza je znala da je devojka krišom
preplakala sve ove duge mesece; je li bila bolesna od ljubavi i napuštena?
Vivijen, prokleta bila, koristi živote kao kockice za igru! Bacila je Igrenu Uteru u naručje, ni
ne pomislivši na Gorloasa, uzela je Morganu za Avalon; hoće li upropastiti i Morganin život?
Kad bi samo mogla da bude sigurna da je ovo Lanseletovo dete!
Kao što je žalila, dok se Morgana porañala, što ne poznaje dovoljno magije da joj olakša
muke, tako je sada zažalila što ne zna odgovarajuće čarolije. Dok je živela u Avalonu, nije je
zanimalo niti je imala upornosti da proučava druidsku mudrost. No ipak, pošto ju je odgajala
Vivijen, naučila je ponešto od sveštenica koje su je mazile i razmazile; usput i ne razmišljajući,

da bi udovoljile detetu, pokazale su joj neke jednostavije čarolije i magije.

Pa, sada bi mogla da ih upotrebi. Zatvorila je vrata sobe i potpalila novu vatru; odsekla je tri
vlasi meke dečije kose, a potom se sagnula nad usnulom Morganom da i njoj odreže nekoliko
vlasi. Ubola je detetu prst svojim makazicama, brzo ga uljuljkavši da utiša ljutitu dreku; potom je
ubacila tajne trave u vatru zajedno sa kosom i krvlju, šapnula reč koju je znala i zagledala se u
plamen.
I ostala bez daha kada se plamen uskovitlao, pa zamro, i kada se u nju za trenutak zagledalo
lice - mlado lice, okruženo plavom kosom i poluzaklonjeno rogovljem koje je bacalo senku preko
plavih očiju tako nalik na Uterove...
Morgana je govorila istinu kada je rekla da joj je došao kao Rogati Bog; a ipak je lagala...
Morgana je morala da zna; upriličili su Sveti Brak za Artura, pre nego što je krunisan. Je li
Vivijen planirala i ovo, dete koje će biti roñeno sa dvostrukim nasleñem kraljevske loze?
Začula je tihi zvuk iza sebe i podigla pogled, pravo u Morganu koja se nekako podigla na noge
i sada je stajala kraj kreveta, grčevito se pridržavajući, bleda kao smrt.
Usne su joj se jedva micale; samo tamne oči, duboko upale od patnje, blistale su od plamena,
zagledane u magične predmete spuštene na pod pred ognjištem. "Morgoza", rekla je, "zakuni mi
se - ako me voliš, zakuni mi se - da nećeš ovo reći ni Lotu ni ikome drugom! Zakuni se, ili ću te
prokleti svim kletvama koje znam!"
Morgoza je spustila dete u kolevku i okrenula se Morgani, uhvativši je za ruku da je povede
nazad u krevet.
"Hodi, lezi, odmori se, malena - moramo da razgovaramo o ovom. Artur! Zašto? Je li to
Vivijenino delo?"
Morgana je ponovila, još uznemirenija. "Zakuni se da nećeš ništa reći! Zakuni se da nećeš više
govoriti! Zakuni se! Zakuni se!" Oči su joj divlje blistale. Morgoza se zagledala u nju, uplašena
da će pasti u groznicu.
"Morgana, dete..."
"Zakuni se! Ili ću te prokleti vetrom i vatrom, morem i kamenom..."
"Ne!" Morgoza ju je prekinula, uhvativši je za ruke u pokušaju da je smiri. "Evo, kunem se,
kunem se."
A nije želela da se zakune. Trebalo je da odbijem, pomislila je, trebalo da da razgovaram sa
Lotom... ali bilo je prekasno, sad se već zaklela... a nije nimalo želela da je prokune sveštenica iz
Avalona.
"A sad mirno lezi", tiho je rekla. "Moraš da spavaš, Morgana." Devojka je sklopila oči, a
Morgoza je sedela kraj nje i zamišljeno joj gladila ruku. Gaven je Arturov čovek, ma šta se
desilo, razmišljala je. Lot se neće okoristiti ako on dospe na presto. Ovo - ma koliko Artur imao
sinova, ovo mu je prvenac. Artur je odgajen kao hrišćanin i stalo mu je da vlada hrišćanima;
smatraće dete plodom rodoskrvnuća i stoga sramotom. Dobro je znati neku ružnu tajnu o kralju.
Uostalom, mada volim Lota, postarala sam se da doznam odreñene pojedinosti o njegovim
gresima i podlostima.
Dete se probudilo u kolevci i zaplakalo. Morgana, kao i sve majke kada se dete oglasi, otvorila
je oči na taj zvuk. Bila je preslaba i da se pomeri, ali je šapnula: "Moja beba - je li to moja beba?
Morgoza, želim da uzmem moju bebu u ruke."
Morgoza se sagnula da podigne mali zavežljaj iz kolevke, ali je zastala; ako Morgana jednom
uzme dete, poželeće da ga podoji, zavoleće ga, počeće da se brine za njegovo dobro. Ali ako dete
bude predato dojilji pre nego što ga majka i vidi... pa, onda neće osećati prema njemu gotovo
ništa, i mali će zaista postati pravi sin svojih usvojenih roditelja. Bilo je sasvim dobro gajiti
Arturovog prvoroñenog sina, sina koga se ne usuñuje da prizna, tako da oseća najdublju odanost
prema Lotu i Morgozi kao prema pravim roditeljima; tako će mu braća biti Lotovi sinovi, a ne
deca koju će Artur možda imati kad se oženi.
Niz Morganino lice su tekle suze. "Daj mi moju bebu, Morgoza", preklinjala je, "daj mi da je

uzmem u ruke, želim da ga vidim..."

Morgoza je odgovorila nežno ali nepokolebljivo. "Ne, Morgana; nisi dovoljno snažna da ga
držiš, a kamoli da ga dojiš. Osim toga", brzo je smišljala laž za devojku koja nema pojma o
gajenju dece, "ako ga uzmeš makar jednom, neće pristati na dojiljine grudi, i zato joj ga moramo
odmah odneti. Možeš ga uzeti kada budeš malo snažnija i kada počne dobro da sisa." I, mada je
Morgana zaplakala i pružila ruke, jecajući, Morgoza je iznela dete iz sobe. A sad, pomislila je,
ovo će biti Lotov posinak i uvek ćemo imati oružje protiv Vrhovnog kralja. A udesila sam i da
Morgana, kada prezdravi, ne mari mnogo za njega i da bude zadovoljna da mi ga prepusti.
2.
Gvenvir, kćer kralja Leodegranca, sedela je na visokom zidu oko bašte, držeći se obema
rukama za kamenje, i gledala konje u dvorištu štale, duboko pod sobom.
Iza sebe je osećala slatki miris kuhinjskog bilja, začina i mirisnih trava koje je žena njenog oca
koristila za spravljanje lekova i napitaka. Bašta joj je bila jedno od omiljenih mesta, možda i
jedini otvoreni prostor koji joj se zaista dopadao. Osećala se sigurnije meñu četiri zida, po
pravilu, ili kada bi bila bezbedno okružena - zidovi oko kuhinjske bašte činili su je gotovo
jednako bezbednu kao zamak. Odavde odozgo, sa vrha zida, mogla je da gleda preko čitave
doline, a dolina je bila velika i protezala se dokle god pogled dopire... Gvenvir je za trenutak
ponovo pogledala u bezbednost bašte, jer ruke su opet počele da joj podrhtavaju od utrnulosti, a
grlo joj se steglo. Tu, na zidu koji je okružavao njenu baštu, bila je bezbedna; ako bi počela da
oseća paniku, mogla bi da se okrene i sklizne niz zid, pa će opet biti bezbedna u bašti.
Žena njenog oca, Alienor, jednom ju je zapanjeno upitala dok je govorila o tome: "Bezbedna
od čega, dete? Saksonci nikada ne dopiru ovoliko na zapad. Pošto se nalazimo na brdu, možemo
da ih primetimo miljama pre nego što dospeju dovde - upravo vidik nas čini bezbedne, pobogu!"
Gvenvir nije umela da objasni. Bar ne rečima koje bi razumno zvučale. Kako da kaže
razumnoj, praktičnoj Alienor da je upravo težina neba i širina zemlje plaše? Nije imala čega da se
plaši, i bilo je glupo što se plaši.
Ali i dalje bi se zadihala od straha i osetila kako joj se utrnulost penje iz trbuha u grlo i kako
joj se šake znoje i gube svaki osećaj dodira. Svi su bili očajni zbog nje - kućni sveštenik
ponavljao joj je da su napolju samo zeleni Božji predeli, otac je vikao da neće trpeti u svojoj kući
te ženske gluposti - i stoga se naučila da to nikada ne pominje. Samo u manastiru su je razumeli.
Oh, dragi manastir gde se osećala udobno kao miš u rupi, i gde nikada, nikada nije morala da
izlazi napolje, osim u ozidanu manastirsku baštu. Rado bi se vratila tamo, ali sada je bila odrasla
žena, a njena maćeha imala je malu decu i bila joj je potrebna Gvenvirina pomoć.
Plašila ju je i pomisao na brak, ali tada će bar imati svoju sopstvenu kuću gde će moći da radi
šta joj je volja i gde će biti gospodarica; niko se neće usuñivati da je ismeva!
Dole u dvorištu štale konji su galopirali, ali Gvenvirine oči bile su uperene u vitkog mladića u
crvenom, sa tamnim kovrdžama iznad preplanulog čela, koji se kretao meñu njima. Bio je brz
koliko i sami konji; razumela je zašto su mu Saksonci dali ime Vilinska Strela. Neko joj je
došapnuo da on u sebi ima vilinske krvi. Voleo je da ga zovu Lanselet od Jezera, i zaista ga je i
videla na magičnom Jezeru, onog užasnog dana kada se izgubila, bio je u društvu one strašne
vilinske žene.
Lanselet je uhvatio konja koga je želeo; nekoliko očevih ljudi dovikivalo mu je upozorenja, a
Gvenvir je užasnuto jeknula, i sama poželevši da uzvikne od straha; tog konja nije jahao čak ni
kralj, nego samo jedan ili dva najbolja konjušara. Lanselet je, smejući se, odmahnuo rukom na
njihova upozorenja; pozvao je konjušara da doñe i drži konja dok mu on stavlja sedlo. Čula je
njegov nasmejani glas.
"Kakva korist od jahanja damskog ponija, koga svako može uzjahati sa uzdom od upletene
slame? Hoću da vidite - sa ovako nameštenim sedlom, mogu da kontrolišem vašeg najdivljijeg
konja i da ga pretvorim u pastuva za bitku! Evo, ovako..." Zategnuo je nešto ispod konja, a onda
ga uzjahao, držeći se samo jednom rukom. Konj se propeo; Gvenvir je otvorenih usta gledala

kako se Lanselet naginje nad njega, primoravajući ga da se spusti i povinuje, da mirno korača.
Životinja je pognula glavu i pošla postrance, a Lanselet je deo znak jednom od kraljevih vojnika
da mu doda dugačko koplje.
"A sad gledajte", povikao je. "Zamislite da je ona bala slame tamo Saksonac koji me napada
onim njihovim velikim mačem..." Pri tom je oslobodio konja, koji je pošao galopom preko
dvorišta; ostali konji su se razbežali kada je jurnuo na balu slame i probo je dugačkim kopljem, a
onda izvukao mač iz kanija, zaustavio konja usred galopa i počeo da vitla mačem oko sebe u
širokim krugovima. Čak i kralj je ustuknuo kad je konj jurnuo ka njemu. Lanselet je zaustavio
životinju pred kraljem, sjahao i naklonio se.
"Gospodaru! Molim vas za dozvolu da obučim konje i vojnike, kako biste mogli da ih
povedete u boj kada Saksonci ponovo doñu, da ih porazite kao u Selidonskoj šumi prošlog leta.
Imali smo mnogo pobeda, ali jednog dana odigraće se ogromna bitka koja će za sva vremena
odlučiti hoće li Saksonci ili Rimljani vladati ovom zemljom. Obučavamo sve konje do kojih
možemo da doñemo, ali vaši su bolji od svih koje možemo da kupimo ili uzgajimo."
"Nisam se zakleo na odanost Arturu", odgovorio je njen otac. "Uter je bio nešto drugo; bio je
proveren vojnik i Ambrozijev čovek. Artur je samo dečak..."
"I dalje verujete u to, posle svih bitaka koje je dobio?" upitao je Lanselet. "On je na prestolu
već više od godinu dana, on je vaš Vrhovni kralj, gospodaru. Bez obzira na to jeste li mu se
zakleli ili ne, svaka bitka koju on povede protiv Saksonaca štiti i vas. Konji i vojnici - to je sasvim
mali zahtev."
Leodegranc je klimao glavom. "Ovo nije mesto za razgovor o upravljanju kraljevstvom, ser
Lanselete. Video sam šta umeš sa konjem. On je tvoj."
Lanselet se duboko poklonio i učtivo se zahvalio kralju Leodegrancu, ali Gvenvir je u videla
da mu oči blistaju kao u oduševljenog dečaka. Upitala se koliko mu je godina.
"Uñimo u zamak", rekao je njen otac. "Pićemo zajedno, i izneću ti svoju ponudu."
Gvenvir je skliznula sa zida i potrčala kroz baštu do kuhinje, gde je žena njenog oca
nadgledala mešenje. "Madam, moj otac će doći sa izaslanikom Vrhovnog kralja, Lanseletom;
tražiće hranu i piće."
Alienor ju je iznenañeno pogledala. "Hvala ti, Gvenvir. Idi i uredi se, pa možeš da poslužiš
vino. Ja sam suviše zauzeta."
Gvenvir je otrčala u svoju sobu i navukla najlepšu haljinu preko košulje koju je nosila, i stavila
oko vrata korale. Rasplela je kosu i ostavila je raspuštenu, talasavu od čvrstog splitanja. Potom je
stavila tanki zlatni krug u kosu i sišla, pazeći da lako i morno korača; znala je da joj plava haljina
pristaje najlepše od svih, ma koliko skupe bile.
Uzela je bronzanu posudu, napunila je toplom vodom iz kotla koji je visio blizu vatre, i posula
odozgo ružine latice; ušla je u glavnu salu baš kad i njen otac i Lanselet. Spustila je posudu,
prihvatila njihove ogrtače i okačila ih o zid, a onda im je prišla i ponudila toplu, mirisnu vodu za
pranje ruku. Lanselet se nasmešio, i znala je da ju je prepoznao.
"Jesmo li se mi sreli na Ostrvu sveštenika, gospo?"
"Poznaješ moju kćer, ser Lanselete?"
Lanselet je klimnuo glavom, a Gvenvir je objasnila svojim najslañim i najstidljivijim glasom -
odavno je naučila da njen otac ne voli kad odvažno govori: "Oče, pokazao mi je put do manastira
kada sam se jednom izgubila."
Leodegranc joj se nežno nasmešio. "Moja mala praznoglavica, izgubi se čim ode na tri koraka
od kapije. Pa, ser Lanselete, šta misliš o mojim konjima?"
"Rekao sam vam - bolji su od svega što bismo mogli da kupimo ili odgajimo", odgovorio je
on. "Nabavili smo nekoliko iz mavarskih zemalja, dole u Španiji, i ukrstili smo ih sa ponijima sa
visoravni, tako da smo dobii konje otporne i prilagoñene našoj klimi, ali ipak brze i hrabre. Ali
treba nam još. Ne možemo da ih odgajimo u dovoljnom broju. Vi ih imate mnogo, a mogu vam
pokazati kako da ih obučite kako biste mogli da ih povedete u bitku..."
"Ne", prekinuo ga je kralj. "Ja sam star čovek. Ne želim da učim nove načine vojevanja. Ženio

sam se četiri puta, ali sve moje ranije žene rañale su mi samo bolešljive devojčice koje su umirale
već prve godine, ponekad i pre krštenja. Imam kćeri; kada se najstarija uda, njen muž će voditi
moje ljude u bitke, i može da ih obučava kako bude želeo. Reci svom Vrhovnom kralju da doñe
ovamo, pa ćemo razgovarati o tome."
Lanselet se malo ukrutio. "Ja sam roñak i kapetan svog gospodara Artura, ser, ali ni ja ne
mogu da mu nareñujem da dolazi i odlazi."
"Onda ga zamoli da poseti starca koji ne želi da se udaljava od svog ognjišta", rekao je kralj,
pomalo gorko. "Ako ne želi da doñe mene radi, moža će doći da bi saznao kako nameravam da
raspolažem svojim konjima i vojskom koja ih jaše."
Lanselet se naklonio. "Svakako će doći."
"Onda dosta o tome; sipaj nam vina, kćeri", rekao je kralj, i Gvenvir je stidljivo prišla da im
naspe vina u pehare. "A sad, beži, dete, da bismo moj gost i ja mogli da razgovaramo."
Gvenvir je čekala u bašti sve dok nije izišao sluga i zatražio ser Lanseletovog konja i oružje.
Konj na kome je došao i konj koga je dobio od njenog oca dovedeni su do vrata, a ona je iz senke
zida gledala i čekala da Lanselet krene; potom je izišla na otvoreno i zastala, čekajući. Srce joj je
tuklo - hoće li on misliti da je drska? Ali primetio ju je i nasmešio se, i od tog osmeha srce joj se
razigralo.
"Zar se ne bojiš tog velikog, divljeg konja?"
Lanselet je odmahnuo glavom. "Gospo, ne verujem da se oždrebio konj koga ne bih mogao da
jašem."
Gotovo je šaputala. "Je li istina da koristiš magiju kako bi upravljao konjima?"
On je zabacio glavu i zvonko se nasmejao. "Ni slučajno, gospo; ja ne posedujem magiju.
Volim konje i razumem njihovo ponašanje i znam kako misle - to je sve. Zar ti izgledam kao
čarobnjak?"
"Ali - kažu da imaš vilinske krvi", rekla je, a njegov smeh postao je ozbiljan.
"Moja majka zaista pripada starom narodu koji je vlado ovom zemljom pre nego što su stigli
Rimljani, pa čak i pre Plemena sa severa", rekao je. "Ona je sveštenica na ostrvu Avalon i veoma
je mudra žena."
"Vidim da ne želiš da loše govoriš o svojoj majci", rekla je Gvenvir, "ali sestre na Inis Vitrinu
kažu da su žene Avalona zle veštice i da služe ñavolima..."
On je odmahnuo glavom, još mračan. "Nije tako", rekao je. "Ne poznajem dobro svoju majku;
odrastao sam daleko od nje. Bojim je se, jednako koliko je i volim. Ali siguran sam da nije zla.
Dovela je mog gospodara Artura na presto i dala mu mač da se bori protiv Saksonaca - zar ti se to
čini zlo? A što se tiče njene magije - samo neznalice tvrde da je ona čarobnica. Mislim da je
dobro kada je žena mudra."
Gvenvir je oborila glavu. "Ja nisam mudra; veoma sam glupa. Čak i meñu sestrama, naučila
sam da čitam samo koliko je potrebno da se razume misa, i potom su rekle da mi je to dosta
učenja, pa su me upućivale u ono što žena treba da zna - kuvanje, biljke, napici i vidanje rana..."
"Za mene je sve to veća misterija nego obučavanje konja, koje se tebi čini kao magija", rekao
je Lanselet uz široki osmeh. Potom se nagnuo u sedlu i dodirnuo joj obraz. "Ako Bog bude dobar
i Saksonci ostanu još nekoliko meseci dalje od naših obala, videću te ponovo, kada doñem
ovamo u pratnji Vrhovnog kralja. Moli se za mene, gospo."
Odjahao je, a Gvenvir ga je pratila pogledom, uzdrhtalog srca, ali ovog puta to osećanje bilo
je gotovo prijatno. Doći će ponovo, želi da doñe ponovo. A njen otac je rekao da će se ona udati
za nekoga ko će voditi konje i vojsku u bitkama; ko bi bio bolji za to od kapetana Vrhovnog
kralja i njegovog roñaka? Znači, namerava da je uda za Lanseleta? Osetila je da crveni od
oduševljenja i sreće. Prvi put u životu osetila se lepa, smela i hrabra.
Ali u dvorcu joj je otac rekao: "Privlačan momak, taj Vilinska Strela, i dobar je sa konjima, ali
suviše je lep da bi mu se priznalo išta više od toga."
Gvenvir je progovorila, iznenañena sopstvenom odvažnošću. "Ako ga je Vrhovni kralj učinio
kapetanom, mora da je najbolji borac!"

Leodegranc je slegnuo ramenima. "Kraljev je roñak, svakako nije mogao ostati bez neke važne
vojne titule. Je li pokušao da ti osvoji srce ili", tu se namrštio tako da ju je prepao, "tvoje
devojaštvo?"
Osetila je da ponovo crveni i strašno se naljutila na sebe. "Ne, on je častan čovek, i ono što mi
je rekao mogao je da mi kaže i u tvom prisustvu, oče."
"Pa, nemoj samo da uvrtiš nešto u tu tvoju praznu glavicu", gunñao je Leodegranc. "Ti možeš
da dobiješ nešto veće od njega. On je samo jedno od kopiladi kralja Bana, sa Bog zna kakvom
ženskom iz Avalona!"
"Njegova majka je Gospa od Avalona, vrhovna sveštenica Starog naroda - a on je kraljevski
sin..."
"Sin Bana od Benvika! Ban ima šest bračnih sinova", rekao je njen otac. "Zašto da se udaš za
kraljevog vojnika? Ako sve proñe kako sam isplanirao, udaćeš se za samog Vrhovnog kralja!"
Gvenvir je ustuknula. "Bojala bih se da budem Vrhovna kraljica!"
"Ti se ionako svega bojiš", grubo je rekao otac. "Zato ti i treba muškarac, da se stara o tebi, a
bolje da to bude kralj nego neki kraljev vojnik!" Video je da su joj usne zahdrhtale i opet je
postao nežan. "Hajde, hajde, mala moja, nemoj plakati. Moraš mi verovati da znam šta je
najbolje za tebe. Zato sam tu, da pazim na tebe i da ti udesim dobar brak sa čovekom koji će
paziti na moju lepu praznoglavicu."
Da je besneo na nju, Gvenvir bi mogla da ostane pri svome. Ali kako, očajno je pomislila,
kako da se žalim na najboljeg od svih očeva, koji ima na umu samo moje dobro?
3.
Jednog ranog prolećnog dana, u godini posle Arturovog krunisanja, gospa Igrena sedela je u
svom manastiru, pognuta nad kompletom vezenih prostirki za oltar.
Čitavog života volela je fini ručni rad, ali kao devojka i kasnije, udata za Gorloasa, stalno je
bila zauzeta - kao i sve žene - predenjem, tkanjem i šivenjem odeće za svoje domaćinstvo. Kao
Uterova kraljica, sa punom kućom slugu, mogla je da se posveti finom vezu i tkanju traka i
poruba od svile; a ovde, u manastiru, mogla je dobro da upotrebi svoju veštinu. Inače, pomislila
je pomalo kao krivac, sa njom bi bilo kao i sa većinom monahinja - tkala bi samo obične, tamne,
vunene haljine kakve su sve nosile, pa i ona, ili fino, mada dosadno, belo tkanje za velove, rukave
i prostirke za oltar. Svega dve ili tri sestre umele su da tkaju od svile ili da fino vezu, a od njih je
Igrena bila najveštija.
Bila je pomalo uznemirena. Jutros, kad je sela za svoj ñerñef, ponovo joj se učinilo da čuje
krik; trgla se, okrenuvši se pre no što je uspela da se savlada; činilo joj se da je odnekud Morgana
kriknula "Majko!", a krik je bio pun agonije i očajanja. Ali manastir je oko nje bio tih i prazan, i
trenutak kasnije Igrena se prekrstila i ponovo se posvetila poslu.
Pa ipak... odlučno je odbila od sebe iskušenje. Odavno je odbila da koristi Vid kao ñavolovo
delo; nije htela da ima veze sa čarolijama. Nije verovala da je Vivijen sama po sebi zla, ali Stari
Bogovi Avalona svakako su saveznici ñavola, inače ne bi mogli da sačuvaju snagu u hrišćanskoj
zemlji. A ona je prepustila svoju kćer tim Starim bogovima.
Pred kraj prošlog leta Vivijen joj je poslala poruku: Ako je Morgana sa tobom, reci joj da je
sve u redu. Uznemirena, Igrena joj je odgovorila da nije videla Morganu od Arturovog krunisanja;
mislila je da je devojka još bezbedna u Avalonu. Igumanica manastira bila je nezadovoljna što
jedna od njenih monahinja prima glasnika iz Avalona; čak i kada je Igrena objasnila da je u
pitanju poruka od njene sestre, gospa je i dalje bila nezadovoljna i odlučno je rekla da više ne sme
biti nikakvih dodira, čak ni preko glasnika, sa tim paganskim mestom.
Igrena je u to vreme bila veoma uznemirena - ako je Morgana otišla iz Avalona, mora da se
posvañala sa Vivijen. Bilo je nečuveno da sveštenica koja je položila zakletvu i stekla najviši
rang napusti Ostrvo, osim ako su to zahtevali poslovi Avalona. Da Morgana ode bez znanja i
dozvole Gospe bilo je tako neverovatno da se Igrena ježila od te pomisli. Kuda li je mogla otići?
Je li odbegla sa nekim ljubavnikom, hoće li živeti u grehu bez ikakvog obreda, ni crkvenog ni

onog iz Avalona? Je li otišla kod Morgoze? Da li već negde leži mrtva? Ipak, iako se neprekidno
molila za kćer, Igrena je odlučno odbijala stalno iskušenje da upotrebi Vid.
No, većim delom zime činilo joj se da je Morgana stalno negde u blizini; ne bleda, ozbiljna
sveštenica kakvu je videla na krunisanju, nego devojčica koja joj je bila jedina uteha tokom
očajničkih, usamljeničkih godina u Kornvolu, kada je i sama bila tek nešto više od deteta, a
istovremeno i supruga i majka. Mala Morgana, u haljini boje šafrana ukrašenoj šarenim trakama,
ozbiljno dete, tamnih očiju, zaogrnuta purpurnim plaštom; Morgana sa malim bratom u naručju -
njeno dvoje usnule dece, crna i zlatna kosa jedna kraj druge na jastuku. Koliko je samo, upitala
se, zanemarivala Morganu pošto je pripala svom voljenom Uteru i rodila mu sina koji će ga
naslediti? Morgana nije bila srećna na Uterovom dvoru i nikada nije volela Utera. I baš zato, kao i
zbog Vivijenine moći ubeñivanja, pristala je da Morgana bude odgajena u Avalonu.
Tek sada se osetila kriva; da nije prenaglila što je poslala kćer daleko od sebe, kako bi mogla
da se u potpunosti posveti Uteru i njegovoj deci? Nehotice se prisetila stare avalonske izreke:
Boginja ne zasipa svojim darovima one koji ih odbacuju... Poslavši svoju decu od sebe, jedno na
usvajanje (radi njegove bezbednosti, podsetila je samu sebe, setivši se Artura kako leži samrtnički
bled posle pada sa konja), a drugo u Avalon - poslavši ih od sebe, da nije posejala seme gubitka?
Da li je Boginja odbila da joj podari još jedno dete zato što se ovih tako lako odrekla?
Raspravljala je o tome sa svojim ispovednikom, više puta, a on ju je uveravao da je bila u pravu
što je poslala Artura, jer svaki dečak ranije ili kasnije mora otići u drugu kuću; no, rekao je da
nije smela da šalje Morganu u Avalon. Ako je dete bilo nesrećno na Uterovom dsvoru, trebalo ju
je poslati u neku manastirsku školu.
Pošto je saznala da Morgana više nije u Avalonu, pomislila je da pošalje glasnika na dvor
kralja Lota, kako bi saznala da nije možda tamo; ali tada je naišla rana zima, i svaki dan se vodila
bitka protiv hladnoće, mraza, sveprisutne vlage; čak i sestre su tokom zime gladovale, deleći ono
malo svoje hrane sa prosjacima i seljacima.
A jednom tokom te teške zime, učinilo joj se da čuje Morganin glas kako je bolno doziva:
"Majko! Majko!" Morgana, sama i preplašena - Morgana na samrti? Gde, oh, Bože, gde je?
Stegla je krst koji je, kao i sve sestre u manastiru, nosila oko pojasa. Isuse Hriste, čuvaj je i pazi
na nju, Marijo, Majko Božja, makar da je grešnica i čarobnica... sažali se nad njom, Isuse, kao
što si se sažalio na ženu iz Magdale koja je bila gora od nje...
Trgla se kad je shvatila da joj je suza kapnula na fino platno koje je vezla; može da ostavi
mrlju. Pažljivo je obrisala oči i malo odmakla ñerñef, začkiljivši da bolje vidi - eto, polako stari,
vid joj se ponekad zamagljuje; ili je to ovog puta bilo zbog suza?
Odlučno se ponovo nagnula nad vez, ali stalno je pred sobom videla Morganino lice i u
mislima je neprekidno čula onaj očajnički vrisak, kao da joj se duša odvaja od tela. I ona je tako
vrištala, za majkom koje se jedva sećala, kada je rañala Morganu... da li sve žene na poroñaju
dozivaju majku? Obuzeo ju je užas. Morgana se negde poraña po toj strašnoj zimi... Morgoza je
nešto nagoveštavala na krunisanju, govorila je da Morgana probira hranu kao trudnica. Igrena je
nehotice počela da računa na prste; da, ako je to bilo tačno, Morana će roditi dete usred zime. A
sada, čak i usred proleća, kao da je ponovo čula taj krik; očajnički je želela da ode do kćeri, ali
kuda, kuda?
Začula je iza leña korake i učtivo nakašljavanje, a potom glas jedne od devojaka koje su rasle
u manastiru: "Gospo, u spoljašnjoj sobi čekaju vas posetioci; jedan od njih je sveštenik,
nadbiskup lično!"
Igrena je spustila vez. Barem nije bio umrljan; sve suze koje žene proliju ne ostavljaju traga
na svetu, gorko je pomislila. "Zašto bi nadbiskup želeo da vidi baš mene?"
"Nije mi rekao, gospo, a mislim da nije rekao ni majci nadzornici", rekla je devojčica, sasvim
spremna da malo ogovara, "ali zar niste poslali darove tamošnjoj crkvi u vreme krunisanja
Vrhovnog kralja?"
To je bilo tačno, ali Igrena nije mislila da bi nadbiskup došao čak ovamo da govori o davnom
dobročinstvu. Možda je želeo još nešto. Sveštenici su retko pohlepni na lično bogatstvo, ali su

često, naročito ako su im crkve bogate, pohlepni na srebro i zlato za oltar.

"Ko su ostali?" upitala je, znajući da će devojčica rado odgovoriti.
"Ne znam, gospo, ali znam da je majka nadzornica želela da zabrani pristup jednom od njih,
zato što", raširila je oči, "zato što je čarobnjak, tako je rekla, i što je druid!"
Igrena je ustala. "To je Merlin od Britanije, jer on mi je otac, i nije nikakav čarobnjak, dete,
nego učen čovek vičan mnogim mudrostima. Čak i crkveni oci kažu da su druidi dobri i plemeniti
ljudi, i pristaju da služe Bogu zajedno sa njima, pošto priznaju Boga u svim stvarima, a Hrista
priznaju za jednog od Božjih proroka."
Devojčica se lako naklonila, prihvativši ispravku, a Igdena je sklonila vez i pažljivo namestila
veo preko lica.
Kada je ušla u spoljašnju sobu, u njoj je zatekla ne samo Merlina i nepoznatog, mršavog
čoveka u tamnim haljinama koje su sveštenici počeli da nose u poslednje vreme kako bi se
razlikovali od svetovnjaka, nego i trećeg muškarca, koga je jedva prepoznala, čak i kada se
okrenuo; za trenutak joj se učinilo da gleda Uterovo lice.
"Gvideone!" uzvinula je i brzo se popravila. "Arture. Oprosti mi; zaboravila sam." Pošla je da
klekne pred Vrhovnim kraljem, ali on je brzo pružio ruke da je spreči.
"Majko, nemoj nikada klečati preda mnom. Zabranjujem ti."
Igrena se naklonila Merlinu i mračnom, mršavom nadbiskupu.
"Ovo je moja majka, Uterova kraljica", rekao je Artur, a nadbiskup je na to razvukao usne u
nešto što je verovatno trebalo da predstavlja osmeh. "Ali sada je na mnogo višem položaju od
kraljevskog, pošto je nevesta Hristova."
Teško da sam nevesta, pomislila je Igrena. Pre će biti da sam udovica koja je našla sklonište u
njegovom domu. Ali oćutala je i pognula glavu.
"Gospo", nastavio je Artur, "ovo je Patricije, nadbiskup Ostrva sveštenika, sada nazvanog
Glastonberi, koji je tamo tek postavljen."
"Da, Božjom voljom", rekao je nadbiskup, "pošto sam nedavno prognao sve zle čarobnjake iz
Irske, došao sam da ih oteram i iz svih hriščanskih zemalja. U Glastonberiju sam našao mnogo
popustljivih sveštenika, spremnih da podnose da običan svet obožava druide, na šta bi naš
Gospod, koji je umro radi nas, plakao krvavim suzama!"
Talesin, Merlin, pogovorio je svojim najblažim glasom. "Pa zašto onda da budeš strožiji od
Hrista, brate? Jer je on, koliko se sećam, bio često kritikovan što ga viñaju sa izgnanicima i
grešnicima, pa čak i sa sakupljačima poreza, i gospama kao što je Magdalena, mada su mu lako
mogli naći nazaretsku gospu kao Jovanu Krstitelju. I na kraju, čak i kada je umirao na krstu, zar
nije obećao lopovu da će se još te večeri videti u raju?"
"Mislim da previše ljudi uzima slobodu da iščitava Sveto Pismo i pada u takve greške", strogo
je rekao Patricije. "Oni koji žele da nešto nauče treba da slušaju svoje sveštenike koji će im već
reći šta zaista piše u Svetim knjigama."
Merlin se blago nasmešio. "Ne mogu ti se pridružiti u toj želji, brate. Ja verujem da je Božja
volja da svi ljudi sami traže mudrost, a ne da je očekuju od drugih. Bebe, možda, moraju da
dobijaju hranu koju je prvo sažvakala dadilja, ali odrasli treba sami da jedu i piju na izvoru
mudrosti."
"Hajde, hajde!" prekinuo ih je Artur uz osmeh. "Ne želim rasprave izmeñu dvojice svojih
najdražih savetnika. Mudrost gospodara Merlina mi je dragocena; on me je doveo na presto."
"Gospodaru", rekao je nadbiskup, "doveo vas je Bog."
"Uz Merlinovu pomoć", rekao je Artur, "i obećao sam mu da ću uvek saslušati njegove savete.
Zar želite da prekršim zavet, oče Patricije?" Izgovorio je ime sa severnjačkim naglaskom,
naglaskom zelje u kojoj je odrastao. "Hodi, majko, sedi da razgovaramo."
"Prvo dozvoli da pošaljem po vino da se osvežite posle dugog jahanja dovde."
"Hvala, majko, i budi ljubazna pa pošalji vina i Kaju i Gavenu, koji su jahali sa mnom. Nisu
hteli da me puste samog. Zahtevaju da mi služe kao komornici i paževi, kao da bez njih ne bih
umeo sam da se snañem. Umem da se staram o sebi kao svaki vojnik, uz pomoć samo jednog ili

dvojice običnih slugu, ali oni ne pristaju na to..."

"Tvoji saputnici dobiće sve najbolje", rekla je Igrena i izišla da naredi da se posluži hrana i
piće posetiocima i njihovoj pratnji. Doneseno je vino za goste, i Igrena ga je sama sipala.
"Kako si, sine moj?" Pažljivo ga je pogledala. Izgledao je deset godina stariji od mršavog
dečaka koji je krunisan prošlog leta. Porastao je, činilo joj se, za čitav pedalj, i ramena su mu bila
šira. Na licu je imao crveni ožiljak; lepo je zaceljivao, hvala Bogu... pa, nijedan vojnik ne može
da izbegne ranjavanje.
"Kao što vidiš, majko, ratovao sam, ali Bog me je čuvao", odgovorio je. "A sada sam došao
ovamo zbog mirnodopskog pitanja. Ali kako je tebi ovde?"
Nasmešila se. "Oh, ovde se ništa ne dešava", rekla je. "Ali dobila sam iz Avalona vest da je
Morgana otišla sa Ostrva. Da li je možda na tvom dvoru?"
Odmhanuo je glavom. "Nije, majko. Osim toga, teško bi se moglo reći da ja imam dvor",
rekao je. "Kaj mi održava zamak - morao sam da ga nateram na to, više je želeo da jaše sa mnom
u rat, ali naredio sam mu da ostane i čuva mi kuću. A nekoliko očevih starih vitezova, prestarih
za jahanje, ostali su tamo sa svojim ženama i najmlañim sinovima. Morgana je na Lotovom dvoru
- to mi je rekao Gaven kada je njegov brat, mladi Agraven, došao na jug da se bori u mojoj vojsci.
Rekao je da je Morgana došla da pomaže njegovoj majci; video ju je svega dva puta, ali bila je
dobro i činila mu se raspoložena; svira Morgozi na harfi i čuva ključeve ormana sa biljem.
Pretpostavljam da je malo opčinila Agravena." Licem mu je preleteo izraz bola, i Igrena se
začudila, ali nije ništa rekla.
"Hvala Bogu da je Morgana bezbedna meñu rodbinom. Plašila sam se za nju." Nije bio
trenutak, pogotovo pred sveštenikom, da pita je li Morgana rodila dete. "Kada je Agraven došao
na jug?"
"U ranu jesen, zar ne, gospodaru Merline?"
"Mislim da je tako."
Znači, Agraven ne bi ni znao ništa; i ona je tada videla Morganu i ništa nije primetila. Ako je
sa Morganom zaista tako, ako to nije samo plod majčinske uobrazilje.
"Pa, majko, došao sam da pričam sa tobom o ženskim poslovima - izgleda da ću se oženiti.
Nemam naslednika izuzev Gavena..."
"To mi se ne dopada", rekla je Igrena. "Lot godinama čeka svoju priliku. Ne veruj njegovom
sinu."
Arturove oči planule su od gneva. "Čak ni ti ne smeš tako da govoriš o mom roñaku Gavenu,
majko! On se zakleo da mi bude saputnik, i volim ga kao brata koga nikada nisam imao, kao što
volim i Lanseleta! Da Gaven želi moj presto, trebalo je samo da ne pazi pet minuta, i završio bih
prerezanog vrata, a ne sa običnim ožiljkom na licu, i Gaven bi postao Vrhovni kralj! Spreman
sam da mu verujem, svojim životom i čašću!"
Igrenu je iznenadila njegova žestina. "Onda mi je drago što imaš tako odanog i poverljivog
pratioca, sine." Dodala je uz oprezan osmeh. "To mora da veoma boli Lota, što te njegovi sinovi
toliko vole!"
"Ne znam šta sam učinio da me toliko vole, ali vole me, i smatram da je to veliki blagoslov."
"Tako je", rekao je Talesin, "Gaven će ti biti odan do smrti, Arture, a i posle toga, ako Bog
dopusti."
Nadbiskup se strogo oglasio. "Čovek ne sme pomisliti da poznaje Božju volju..."
Talesin ga je prenebregao. "Poverljiviji je od Lanseleta, Arture, mada me žalosti što to moram
da kažem."
Artur se nasmešio, i Igrena je pomislila, sa bolom u srcu, da je isti Uter i po tome, jer ume da
izazove ogromnu odanost svojih sledbenika. Koliko liči na oca! "Hajde, gospodaru Merline,
grdiću čak i vas ako tako govorite o mom najboljem prijatelju. I Lanseletu sam spreman da
poverim svoj život i svoju čast."
Merlin je uzdahnuo. "Oh, da, život mu možeš poveriti, u to sam siguran... nisam siguran da
neće pokleknuti na konačnoj probi, ali svakako te veoma voli i dao bi život da te zaštiti."

"Gaven je svakako dobar hrišćanin", rekao je Patricije, "ali u Lanseleta nisam toliko siguran.
Verujem da će doći vreme kada će svi oni koji sebe nazivaju hrišćanima, a nisu to, biti otkriveni
kao poklonici demona, što i jesu. Ko god ne prihvata vlast svete Crkve kao volju Božju biće, kao
što Hrist kaže, 'Oni koji nisu sa mnom, ti su protiv mene'. Ipak, širom Britanije mnogo je onih
koji su jedva bolji od pagana. U Tari sam se obračunao sa takvima, kada sam zapalio vatre Pashe
na Uskrs na jednom od njihovih neznabožačkih brda, a kraljevi druidi nisu mogli da mi se
suprostave. Pa čak i na ostrvu Glastonberi, kuda je hodio sveti Josif iz Arimateje, našao sam
sveštenike koji obožavaju nekakav sveti izvor! Zatvoriću ga, makar morao da se obratim samom
rimskom biskupu!"
Artur se nasmešio. "Ne mogu da zamislim da rimski biskup ima ikakvu predstavu o onome
što se dešava u Britaniji."
"Oče Patricije", rekao je blago Talesin, "zatvaranjem svetog kladenca veoma biste naškodili
narodu ove zemlje. To je dar od Boga..."
"To je deo neznabožačkih obreda." Nadbiskupov pogled blistao je od fanatizma.
"On potiče od Boga", tvrdio je stari druid, "jer nema ničega u ovoj Vaseljeni što ne potiče od
Boga, a prostom svetu potrebni su jednostavni znaci i simboli. Ako obožavaju Boga u vodi koja
teče iz njegovog tla, kako to može biti zlo?"
"Bog se ne može poštovati u simbolima koje je načinio čovek..."
"Tu se potpuno slažemo, brate", rekao je Merlin, "jer deo druidske mudrosti leži u izreci da se
Bog, koji je iznad svega, ne može štovati u zgradi načinjenoj ljudskim rukama, nego samo pod
njegovim prostranim nebom. A vi ipak gradite crkve i punite ih zlatom i srebrom. Zašto je onda
zlo piti iz svetog izvora koji je Bog načinio i blagoslovio ga vidom i isceljenjem?"
"ðavo vam daje znanje o takvim stvarima", strogo je rekao Patricije, a Talesin se nasmejao.
"Ah, ali sumnje pružaju i Bog i ñavo, a na kraju vremena svi će stići do njega i pokoriće se
njegovoj volji."
Artur ih je prekinuo pre nego što je Patricije stigao da odgovori. "Dobri očevi, nismo došli
ovamo radi teoloških rasprava!"
"Tako je", sa olakšanjem je rekla Igrena. "Govorili smo o Gavenu, i o drugom Morgozinom
sinu - beše li Agraven? I o tvojoj ženidbi."
"Šteta", rekao je Artur, "pošto me Lotovi sinovi toliko vole, a Lot - u to ne sumnjam - Lot je
spreman da svoju decu pusti u blizinu Vrhovnog kralja, šteta je što Morgoza nema kćer, kako bih
mogao da im budem zet, pa bi bili mirni što je njihov unuk moj naslednik."
"To bi bilo pogodno", rekao je Talesin, "jer oboje potičete od kraljevske loze Avalona."
Patricije se namrštio. "Zar nije Morgoza sestra tvoje majke, gospodaru Arture? Venčati se sa
njenom kćeri bilo bi jedva bolje nego leći sa roñenom sestrom!"
Artura je ovo zbunilo. "Slažem se", rekla je Igrena. "Čak i da Morgoza ima kćer, na to ne bi
smeo ni da pomisliš."
"Lako bih zavoleo Gavenovu sestru", rekao je Artur. "Pomisao na ženidbu nepoznatom
devojkom nimalo mi se ne dopada, a mislim da ni ona ne bi bila presrećna!"
"Tako je sa svim ženama", rekla je Igrena, i začudila se sopstvenim rečima - zar je još puna
gorčine zbog tih davnih dogañaja? "Brakove moraju da ugovaraju ljudi mudriji od mladih
devojaka."
Artur je uzdahnuo. "Kralj Leodegranc ponudio mi je svoju kćer... zaboravio sam kako se
zove... a takoñe je ponudio da njen miraz bude njegovih stotinu najboljih vojnika, potpuno
naoružanih i - slušaj ovo, majko - isto toliko dobrih konja koje on gaji, kako bi Lanselet mogao da
ih obuči. To je jedna od tajni imperatora: njihove najbolje kohorte bile su konjica; pre njih, samo
su Skiti koristili konje za borbu, a ne za transport zaliha i za glasnike. Kad bih imao četiri stotine
ljudi u konjici - pa, majko, mogao bih da oteram Saksonce nazad na njihove obale, i skičali bi
celim putem kao i njihovi psi!"
Igrena se nasmejala. "To mi se ne čini kao razlog za ženidbu, sine. Konji se mogu kupiti, a
vojnici unajmiti."

"Da, ali Leodegranc neće da ih prodaje. Mislim da smatra kako u naknadu za takav miraz - a to
je svakako miraz dostojan kralja - može lepo da se poveže krvnim vezama sa Vrhovnim kraljem.
Nije jedini došao na tu pomisao, ali ponudio je više od bio koga drugog.
Ono što želim da te zamolim majko... ne želim da pošaljem običnog glasnika kako bih javio
kralju da prihvatam njegovu kćer i da treba da je spakuje i pošalje mi je. Da li bi htela da poñeš i
preneseš moj odgovor kralju, i da je dopratiš na moj dvor?"
Igrena umalo da klimne glavom, ali onda se setila da se ovde zavetovala. "Zar ne možeš da
pošalješ nekoga kome toliko veruješ, Gavena ili Lanseleta?"
"Gaven je ženskaroš. Nisam siguran da bi bilo dobro da se mota oko moje neveste", nasmejao
se Artur. "Neka onda bude Lanselet."
"Igrena, mislim da bi trebalo da poñeš", ozbiljno je rekao Merlin.
"Zašto, deda?" upitao je Artur "Zar Lanselet ima neke mañije zbog kojih će devojka zavoleti
njega umesto mene?"
Talesin je uzdahnuo, a Igrena je požurila da odgovori. "Poći ću, ako me opatica pusti." Majka
nadzornica, pomislila je, svakako mi ne može zabraniti da odem na sinovljevo venčanje. Shvatila
je da je, posle godina kada je bila kraljica, vrlo teško tiho sedeti iza zidova i čekati plime velikih
dogañaja koje zapljuskuju zemlju. Takav je možda usud svake žene, ali ona će ga izbegavati sve
dok bude mogla.
4.
Gvenvir je osetila poznatu mučninu u dubini stomaka; počela je da se pita hoće li morati da
žuri u toalet pre poslaska. Šta da uradi ako je potreba sustigne pošto uzjaše i iziñe? Pogledala je
Igrenu, koja je stajala, visoka i smirena, vrlo nalik na majku nadzornicu njenog nekadašnjeg
manastira. Igrena je delovala prijateljski i puna majčinske ljubavi u onoj prvoj poseti, pre godinu
dana, kada je brak ugovoren. Sada, kada je došla da otprati Gvenvir do novog doma, delovala je
strogo i puna zahteva, bez ikakvog traga onog užasa koji je polako zahvatao Gvenvir. Kako može
da bude tako mirna? Gvenvir se usudila da je upita, vrlo tiho, plašljivo gledajući konje i kola koji
su čekali. "Zar se ne bojite? Toliko je daleko..."
"Da se bojim? Ne, zašto?" odgovorila je Igrena. "Mnogo puta sam bila u Karleonu, a malo je
verovatno da će Saksonci sada poći u rat. Putovanje po zimi je neprijatno, zbog blata i kiše, ali je
bolje nego pasti u ruke varvarima."
Gvenvir je osetila da je obuzimaju šok i krivica, pa je stegla pesnice, zagledana u svoje čvrste,
ružne cipele za putovanje.
Igrena ju je uhvatila za ruku i ispravila joj tanke prste. "Zaboravila sam, ti nikada ranije nisi
odlazila od kuće, osim do manastira i nazad. Bila si u Glastonberiju, zar ne?"
Gvenvir je klimnula glavom. "Volela bih da se vratim tamo..."
Osetila je na trenutak na sebi Igrenin oštar pogled i zgrčila se; možda će gospa shvatiti koliko
je nesrećna što se udaje za njenog sina, pa će je omrznuti... ali Igrena ju je samo čvršće stegla za
ruku. "Ni ja nisam bila srećna kada sam pošla da se udam za vojvodu od Kornvola. Nisam bila
srećna sve dok nisam uzela u naručje svoju kćer. Ali ja nisam imala ni punih petnaest godina; ti si
već napunila osamnaest, zar ne?"
Gvenvir je stegla Igreninu ruku, osećajući da panika pomalo jenjava, ali svejedno, čim je izišla
kroz kapiju, učinilo joj se da čitavo nebo predstavlja ogromnu pretnju, onako nisko i puno sivih
kišnih oblaka. Put pred kućom predstavljao je more blata po kome su gacali konji. Sada su se
spojili u jahačku kolonu sa još vojnika. Gvenvir se činilo da ih ima više nego što ih je ikada u
životu videla, i svi su se dovikivali, a konji su njištali i dvorište je bilo puno zbrke. Ali Igrena ju
je čvrsto držala za ruku i Gvenvir je, zgrčena, morala za njom.
"Zahvalna sam vam što ste došli da me pratite, gospo..."
Igrena se nasmešila. "Ja sam bila koristoljubiva - dopala mi se prilika da iziñem iz
manastirskih zidova." Načinila je dugačak korak kako bi preskočila hrpu konjske balege koja se
pušila u blatu. "Pazi kuda ideš, dobro je, dete - gle, tvoj otac je za nas odvojio ova dva lepa

ponija. Da li voliš da jašeš?"

Gvenvir je odmahnula glavom. "Mislila sam da ću moći da se vozim u kočiji..." šapnula je.
"Pa, možeš, ako želiš", rekla je Igrena, zbunjeno je gledajući, "ali brzo ćeš se umoriti od toga,
čini mi se. Kada moja sestra Vivijen ide na putovanja, obično oblači muške pantalone. Trebalo je
da ti nañem par, mada u mojim godinama meni ne bi pristajale."
Gvenvir je pocrvenela. "Na bih mogla to", rekla je, drhteći, "zabranjeno je ženi da oblači
mušku odeću, tako piše u Svetom..."
Igrena se nasmejala. "Apostol je, izgleda, vrlo malo znao o severnim zemljama. Tamo gde je
on živeo uvek je toplo", rekla je, "a čula sam da u krajevima gde je živeo naš Gospod ni ne znaju
za pantalone, nego muškarci nose dugačke haljine, kao Rimljani. Mislim da je hteo da kaže samo
kako žene ne smeju da nose odeću nekog odreñenog muškarca, a ne da ne smeju da nose odeću
krojenu na muški način. A moja sestra Vivijen svakako spada u najpristojnije žene; ona je
sveštenica u Avalonu."
Gvenvir je razrogačila oči. "Ona je veštica, madam?"
"Ne, ne, ona je žena-mudrac, poznaje bilje i lekove, i ima Vid, ali se zarekla da nikada ne
naudi ni čoveku ni životinji. Čak ne jede ni meso", rekla je Igrena. "Živi skromno kao opatica.
Gledaj", pokazala je, "eno Lanseleta, Arturovog prvog sapunika. Došao je da nas prati i da vrati
konje i vojnike..."
Gvenvir se nasmešila, osećajući kako rumeni. "Poznajem Lanseleta", rekla je, "došao je
jednom da pokaže mom ocu šta sve ume sa konjima."
"Tako je", rekla je Igrena. "On jaše kao neki od onih kentaura o kojima govore drevne priče,
koji su bili pola ljudi, a pola konji!"
Lanselet je skliznuo sa konja. Obrazi su mu bili crveni koliko i rimljanski ogrtač koji je nosio;
okovratnik mu je bio podignut visoko oko lica. Poklonio se pred gospama.
"Madam", rekao je Igreni, "jeste li srpemni za put?"
"Mislim da jesmo. Kneginjin prtljag već je smešten u ona kola tamo, čini mi se." Igrena je
pokazala kabasta, pretovarena kola, pokrivena kožama; krevetski okvir i posteljina, veliki
izrezbareni sanduk, veliki i mali razboj, lonci i tepsije.
"Da. Nadam se da se nećemo zaglibiti u ovom blatu", rekao je Lanselet, gledajući par
upregnutih volova. "Ne brinem se zbog tih kola, nego zbog onih drugih - zbog kraljevog
venčanog poklona Arturu", dodao je, bez oduševljenja, gledajući druga, mnogo veća kola. "Ja bih
pre uredio da se sto načini tek u Karleonu, da Uter nije ostavio dovoljno stolova i ostalog
nameštaja - ne nameravam da zamerim gospi zbog njenog nameštaja", dodao je, brzo se
osmehnuvši Gvenvir, koja je na to porumenela, "ali sto, kao da moj gospodar Artur nema
dovoljno stolova u dvorcu?"
"Da, ali taj sto je jedna od očevih najvećih dragocenosti", rekla je Gvenvir. "To je ratni plen
od jednog od kraljeva Tare, koga je moj deda porazio i odneo mu najveći sto za salu... okrugao je,
znaš, pa bard može da sedne u sredinu i da peva svima, a sluge da slobodno prolaze okolo i
dolivaju vino i pivo. A kada ugošćava druge kraljeve, ne mora da brine ko sedi bliže čelu a ko
dalje... zato je moj otac i pomislio da će odgovarati Vrhovnom kralju, koji takoñe mora da smesti
svoje plemenite saputnike tako da ne izgleda da nekoga više ceni od drugih."
"To je zaista kraljevski dar", učtivo je rekao Lanselet, "ali potrebna su tri para volova da ga
vuku, a sam Bog zna koliko će drvodelja morati da ga sastavlja kada stignemo; uz to, mi ćemo,
umesto da mirno putujemo kao konjanici, morati da tapkamo brzinom najsporijeg vola. No,
dobro, venčanje ne može početi dok bez nas, gospo." Nakrivio je glavu, oslušnuo i povikao:
"Dolazim za minut, čoveče! Ne mogu svuda da stignem odjednom!" Naklonio se. "Gospe, moram
da pokrenem ovu vojsku! Da vam pomognem da uzjašete?"
"Mislim da bi Gvenvir volela da putuje u kolima", rekla je Igrena.
Laneselet se nasmešio. "Pa, to je kao da je sunce zašlo iza oblaka - ali biće kako želite, gospo.
Nadam se da ćete nam uskoro opet zasijati."
Gvenvir je osetila prijatnu zbunjenost, kao i uvek kada bi joj se Lanselet obratio tako biranim

rečima. Nikada nije znala misli li ozbiljno ili je zavitlava. Sad, kad je odjahao, opet je osetila
strah. Konji su se motali oko nje, masa ljudi dolazila je i odlazila - kao da su stvarno vojska, kako
ih je Lanselet nazvao, a ona se osećala kao zanemareni deo prtljaga, kao ratni plen. Ćutke je
pustila da joj Igrena pomogne da se popne u kola, puna jastuka i krzna, i sklupčala se u uglu.
"Da ostavim zavese otvorene kako bismo imali svetla i vazduha?" upitala je Igrena, gnezdeći
se na jastucima.
"Ne!" zadihano je odvratila Gvenvir. "Ja... bolje ću se osećati ako budu navučene."
Igrena je slegnula ramenima i navukla zavese. Gledala je kroz pukotinu kako prvi konjanici
kreću, a za njima kolona kola. Kraljevski miraz, zaista, tolika vojska. Naoružani konjanici, sa
oklopima i opremom, da se priključe Arturovim vojskama - gotovo da je ličilo na ono kako je
zamišljala rimljanske legije.
Gvenvir je spustila glavu na jastuke, bleda, sklopljenih očiju.
"Je li ti muka?" zbunjeno je upitala Igrena.
Gvenvir je odmahnula glavom. "Samo je... tako veliko..." rekla je. "Ja... bojim se", dodala je
šapatom.
"Bojiš se? Ali, drago dete..." Igrena je prekinula započetu rečenicu. "Pa, uskoro će ti biti
bolje."
Gvenvir je prebacila ruke preko očiju i jedva je osetila kada su se kola pokrenula; namerno je
zapala u polusan u kome je mogla da savladava paniku. Kuda je to pošla, pod tim ogromnim
nebom, preko prostranih močvara i brojnih bregova? Čvor panike u trbuhu sve joj se jače stezao.
Svuda oko sebe čula je zvuke konja i jahača, vojske u maršu. Bila je samo deo nameštaja, kao
konji, vojnici, oprema i ogromni sto. Bila je samo nevesta sa onim što joj pripada, odećom,
draguljima, posuñem i priborom za tkanje. Nije više bila ono što jeste, nije joj ostalo ništa, bila je
samo deo imovine Vrhovnog kralja koji se nije potrudio ni da doñe i vidi ženu koju će mu poslati
u koloni sa konjima i spremom. Bila je samo još jedna kobila, priplodna kobila za Vrhovnog
kralja, koja treba da mu podari kraljevskog sina.
Gvenvir je mislila da će savladati gnev koji ju je gušio. Ne, ne sme biti besna, to nije
pristojno; majka nadzornica rekla joj je u manastiru da je ženina dužnost da se uda i da raña decu.
Želela je da postane monahinja i da ostane u manastiru, da nauči da čita i da ispisuje lepa slova
četkicom i zašiljenim perom, ali to nije bilo prikladno za kneginju; mora da se pokori očevoj volji
koja je isto što i volja Božija. Žene moraju posebno da se staraju da ispunjavaju volju Božiju, jer
preko žene je čovečanstvo zapalo u Prvobitni greh, i svaka žena mora biti svesna dužnosti da se
iskupi za greh počinjen u rajskim vrtovima Edena. Nijedna žena ne može biti zaista dobra, osim
Majke Božije; sve ostale žene su zle i nikada neće moći da budu drugačije. Ovo joj je kazna što
se rodila kao Evina kćer, grešna, puna gneva i pobune protiv volje Božije. Šaputala je molitvu i
ponovo nametnula sebi polusan.
Igrena, koja se pomirila sa vožnjom iza navučenih zavesa uprkos želji za svežim vazduhom,
pitala se šta je devojci. Nije rekla ni reč protiv udaje - pa, ni Igrena se nije bunila protiv udaje za
Gorloasa; setila se koliko je bila besna i užasnuta, i saosećala je sa Gvenvir. Ali zašto da se krije
iza zavesa kad može da poñe uzdignute glave u susret novom životu? Čega se toliko plaši? Zar joj
se čini da je Artur nekakvo čudovište? Ne udaje se za starca, triput starijeg od sebe; Artur je mlad
i sasvim je spreman da joj pruži počasti i poštovanje.
Te noći spavale su u šatoru razapetom na pažljivo odabranom suvom mestu, osluškujući vetar
i kišu. Igrena se tokom noći probudila i čula Gvenvir kako cvili.
"Šta je bilo, dete? Jesi li bolesna?"
"Ne... gospo, mislite li da ću se dopasti Arturu?"
"Nema razloga da mu se ne dopadneš" nežno je rekla Igrena. "Svakako znaš da si veoma lepa."
"Jesam li?" Rekla je to sasvim tiho i zvučala je samo naivno, a ne kao da želi da izmami još
koji kompliment. "Gospa Alienor kaže da mi je nos prevelik i da imam pege kao pastirica."
"Gospa Alienor..." Igrena se setila da treba da bude uviñavna; Alienor nije bila mnogo starija
od Gvenvir, a za šest godina je rodila četvoro dece. "Mislim da je ona možda malo kratkovida. Ti

si zaista ljupka. Imaš najlepšu kosu koju sam ikada videla."

"Ja mislim da Arturu nije stalo do lepote", rekla je Gvenvir. "Čak se nije postarao ni da sazna
da nisam zrikava ili šepava, klempava ili sa zečjom usnom."
"Gvenvir", nežno je rekla Igrena, "svaka žena se udaje već prema mirazu, ali Vrhovni kralj
mora da se ženi onako kako mu nalože savetnici. Zar misliš da on ne leži budan noću, pitajući se
šta mu je sreća udelila, i zar misliš da te neće dočekati pun zahvalnosti i radosti zato što mu
donosiš lepotu, lepo vaspitanje i učenost? On se pomirio da prihvati sve što mora, ali biće utoliko
srećniji kada otkrije da nisi - kako si ono rekla? - rošava, zrikava ili sa zečjom usnom. On je mlad
i nema mnogo iskustva sa ženama. A Lanselet mu je, sigurna sam, već rekao da si lepa i puna
vrlina."
Gvenvir je uzdahnula. "Lanselet je Arturov roñak, zar ne?"
"Tačno. On je sin Bana od Benvika i moje sestre, koja je velika sveštenica Avalona. Roñen je
u Velikom Braku - znaš li išta o tome? U Donjoj Britaniji ima dosta sveta koji poštuje drevne
paganske obrede", pričala je Igrena. "Čak i Uter, kada je proglašen za Vrhovnog kralja, morao je
da ode na Ostrvo zmaja i da se tamo kruniše po starim obredima, mada nisu zahtevali od njega da
se oženi zemljom; u Britaniji to čini Merlin, kako bi se žrtvovao za kralja ukoliko iskrsne
potreba..."
"Nisam znala da ti obredi još postoje u Britaniji", rekla je Gvenvir. "Da li je... da li je i Artur
tako krunisan?"
"Ako i jeste", odgovorila je Igrena, "meni nije pričao. Možda su se sada stvari promenile, pa je
dovoljno da mu Merlin bude jedan od glavnih savetnika."
"Poznajete li Merlina, gospo?"
"On mi je otac."
"Zaista?" Gvenvir se kroz tamu zagledala u nju. "Gospo, je li istina da je Uter Pendragon
došao do vas pre nego što ste se venčali, da vam je prišao uz pomoć Merlinovih veština,
čarobnjački prerušen u Gorloasa, pa ste legli sa njim misleći da je on vojvoda od Kornvola i da
ste i dalje verna supruga?"
Igrena je zažmirkala; čula je nagoveštaje priča o tome kako je neobično brzo rodila Uteru sina,
ali ovu priču nikada nije čula. "Tako se priča?"
"Ponekad, gospo. Bardovi pevaju o tome."
"Pa, to nije tačno", rekla je Igrena. "Nosio je Gorloasov ogrtač i imao je Gorloasov prsten, jer
mu ga je oteo u borbi - Gorloas je izdao Vrhovnog kralja i time izgubio pravo na život. Ali ma šta
priče pričale, ja sam sasvim dobro znala da je u pitanju Uter i niko drugi." Grlo joj se steglo: čak i
sada joj se činilo da je Uter još živ, u nekoj dalekoj bici.
"Voleli ste Utera? Znači, to nije bila Merlinova magija?"
"Ne", rekla je Igrena. "Veoma sam ga volela, mada mislim da je on isprva rešio da se oženi sa
mnom zato što potičem od kraljevske loze Avalona. I tako, vidiš, brak sklopljen radi dobrobiti
kraljevstva takoñe može ispasti srećan. Volela sam Utera; mogu samo da poželim tu sreću i tebi,
da se i ti i moj sin tako zavolite."
"I ja se tome nadam." Gvenvir je opet stegla Igreninu ruku. Igreni su se njeni prsti učinili mali
i meki, lomni, za razliku od njenih snažnih i sposobnih. Ovo nije ruka za staranje o bebama ili
ranjenicima, nego za fini vez i molitve. Leodegranc je trebalo da ostavi ovo dete u njenom
manastiru, a Artur je trebalo da potraži drugu nevestu. Stvari će se zbivati onako kako je Bog
uredio; bilo joj je žao uplašene Gvenvir, ali i Artura koji će dobiti ovako detinjastu i nespremnu
nevestu.
No, ni ona sama nije bila ništa bolja kada je pošla za Gorloasa; možda će devojčina snaga
vremenom porasti.
Sa prvim zracima sunca, logor se probudio i počele su pripreme za celodnevno putovanje koje
će ih dovesti u Karleon. Gvenvir je bila bleda i slaba, i kada je pokušala da ustane, okrenula se na
bok i povratila. Igrena je na trenutak osetila nedostojno podozrenje, a onda ga je odbacila;
devojka, zatvorena i mirna, bila je bolesna od straha, to je bilo sve. "Rekla sam ti da će ti biti loše

zbog zatvorenih kola. Danas moraš jahati kako bi se nadisala vazduha ili ćeš se na venčanju
pojaviti bleda, a ne rumena. Pri tom je mislila: A i ja ću poludeti ako budem morala da provedem
još jedan dan iza navučenih zavesa; takvo venčanje bilo bi za priču, sa bolesnom i bledom
nevestom i besnom mladoženjinom majkom. "Hajde, ako pristaneš da jašeš, Lanselet će jahati sa
tobom, pa će te razvedriti svojim pričama."
Gvenvir je uplela kosu, i čak se potrudila da lepo namesti veo; malo je jela, ali je popila nešto
piva i strpala komad hleba u džep, tvrdeći da će ga pojesti kasnije, dok budu jahali.
Lanselet je bio na nogama od praskozorja. Kad mu je Igrena rekla da treba da jaše sa Gvenvir,
zato što je devojka uplašena što nikada ranije nije odlazila od kuće, oči su mu sinule. "To će mi
biti zadovoljstvo, gospo."
Igrena je jahala sama iza dvoje mladih, zadovoljna što ima vremena da se usami i posveti
svojim mislima. Kako su lepi - Lanselet tamnokos i odvažan, a Gvenvir plava i beloputa. Artur je
takoñe plav, i deca će im biti divna. Pomalo se iznenadila kad je ustanovila da jedva čeka da
postane baka. Biće prijatno imati oko sebe malu decu i maziti ih, ali takvu decu koja nisu njena,
pa neće morati da se brine i strepi zbog njih. Jahala je obuzeta prijatnim sanjarenjem; u manastiru
je navikla da sanjari. Zagledana u dvoje mladih koji su jahali rame uz rame, primetila je da se
devojka uspravila u sedlu, da je rumena i da se smeši. Dobro je učinila što ju je naterala da iziñe
na vazduh.
A onda je primetila kako se gledaju.
Blagi Bože! Tako me je Uter gledao dok sam bila Gorloasova žena - kao da je mrtav gladan, i
kao da sam ja hrana koju ne može da dosegne... Šta će biti ako se njih dvoje vole? Lanselet je
častan, a Gvenvir, mogla bih se zakleti, svakako je čedna, i šta ih očekuje sem jada? Potom se
pokajala zbog takvih sumnji; jahali su pristojno udaljeni jedno od drugog, nisu pokušavali da se
dodirnu, smešili su se zato što su mladi i što je dan lep; Gvenvir je išla na svoje venčanje, a
Lanselet je vodio konje i vojnike svom kralju, svom roñaku i prijatelju. Zašto ne bi bili srećni i
veselo razgovarali izmeñu sebe? Ja sam samo matora zloslutnica. Ali i dalje je bila uznemirena.
Šta će ispasti od ovoga? Blagi Bože, da li je izdaja prema Tebi ako se pomolim za trenutak
Vida? Potom se upitala postoji li častan način da se Artur izvuče od ovog venčanja. Jer ako se
Vrhovni kralj oženi devojkom koja je već poklonila svoje srce drugom, to bi bila tragedija.
Britanija je puna devojaka spremnih da ga vole i udaju se za njega. Ali miraz je spremljen,
devojka je napustila očevu kuću, podreñeni kraljevi i plemići se okupljaju da vide venčanje svog
mladog kralja.
Igrena je odlučila da razgovara sa Merlinom. Kao Arturov glavni savetnik, možda on može da
spreči taj brak - ali može li, čak i on, to da učini ne izazivajući rat i uništenje? A bila bi šteta i za
Gvenvir da bude tako javno odbačena, pred očima čitave Britanije. Ne, prekasno je, venčanje se
mora obaviti kako je ugovoreno. Igrena je uzahnula i jahala dalje, oborene glave, i dan je za nju
izgubio svu lepotu. Ljutito je ponavljala u sebi da su svi strahovi i sumnje besmisleni, samo plod
mašte dokone žene; i da joj je to poslao ñavo kako bi je naveo da upotrebi Vid koga se odrekla, i
tako da ponovo postane plen čaranja.
No, dok je jahala, stalno je ponovo pogledala Gvenvir i Lanseleta, i gotovo vidljivu izmaglicu
koja je lebdela izmeñu njih, kao oreol gladi, želje i čežnje.
Stigli su u Karleon nešto pre zalaska sunca. Zamak se nalazio na brdu, gde je nekada bila
rimljansko utvrñenje, i neki od zidova koje su izgradili Rimljani još su se držali - izgleda,
pomislila je Igrena, verovatno sasvim isto kao i u vreme Rimljana. Na trenutak, kad je ugledala
padine prekrivene ljudima i šatorima, upitala se nije li u pitanju opsada. Ali onda je shvatila da je
to narod koji se sakupio zbog kraljevog venčanja. Kad je videla toliku masu, Gvenvir je
prebledela i ponovo se prepala; Lanselet je pokušavao da uredi dugačku, razvučenu kolonu kako
bi dobila makar privid dostojanstva, a Gvenvir je spustila veo preko lica i ćutke jahala kraj Igrene.
"Šteta što moraju da te vide umornu od puta", priznala je Igrena, "ali, gle, eno Artura, pošao
nam je u susret."
Devojka je bila toliko umorna da je jedva podigla glavu. Artur, u dugačkoj, plavoj tunici, sa

opasanim mačem u skupocenim kanijama, zaustavio se na trenutak da razgovara sa Laneseletom,

koji je bio na čelu kolone; potom je, dok su se vojnici i jahači razdvajali pred njim, uputio ka
Igreni i Gvenvir.
Naklonio se pred majkom. "Jeste li dobro putovali, madam?" Ali gledao je Gvenvir; Igrena je
videla kako širi oči pred njenom lepotom i naprosto je pročitala devojčine misli.
Da, ja sam lepa, Lanselet misli da sam lepa, hoće li moj gospodar Artur biti zadovoljan
mnome?
Artur je pružio ruku da joj pomogne da sjaše; malo se zateturala, a on joj je pružio i drugu
ruku.
"Gospo i ženo moja, dobro došla u svoj dom i u moju kuću. Nadam se da ćeš biti srećna ovde,
i neka ovaj dan bude pun radosti za tebe i mene."
Gvenvir je osetila da crveni. Da, Artur je lep, rekla je u sebi, sa tom zlatnom kosom i
ozbiljnim, mirnim, sivim očima. Koliko je drugačiji od mangupski nasmešenog Lanseleta! I kako
je drugačije gleda - Lanselet ju je gledao kao da gleda kip Device u crkvi, ali Artur je ozbiljno,
procenjivački posmatra, kao da mu je potpuno nepoznata, pa ne zna je li mu prijatelj ili
neprijatelj.
"Hvala, gospodaru i mužu moj", odgovorila je. "Kao što vidiš, donela sam ti obećani miraz u
ljudima i konjima..."
"Koliko konja?" brzo je upitao on. Gvenvir se zbunila. Šta ona zna o tim dragocenim konjima?
Je li baš morao da joj stavi do znanja da je pristao na brak zbog konja, a ne zbog nje? Uspravila
se u punoj visini - bila je veoma visoka za ženu, viša od nekih muškaraca - i dostojanstveno
odgovorila. "Ne znam, gospodaru Arture, nisam ih brojala. Moraćeš da pitaš svog kapetana.
Sigurna sam da će ti Lanselet reći njihov broj, do poslednje kobile i ždrebeta."
Pametno, pametno, pomislila je Igrena kad je primetila da Artur crveni zbog ovog
prebacivanja. Nasmešio se kao krivac. "Oprosti mi, gospo, niko ne očekuje od tebe da se baviš
takvim stvarima. Siguran sam da će mi Lanselet reći sve što treba kada doñe vreme. Mislio sam i
na ljude koji su došli sa tobom - čini mi se da bi trebalo da ih pozdravim kao nove podanike, baš
kao što sam pozdravio njihovu i moju kraljicu." Na trenutak je izgledao onoliko mlad koliko je i
bio. Osvrnuo se po masi ljudi, kola, volova, konja, i bespomoćno raširio ruke. "U ovakvoj zbrci,
mislim da me ionako ne bi čuli. Dozvoli da te otpratim do kapija zamka." Uhvatio ju je za ruku i
poveo je stazom, tražeći najsuvlja mesta. "Bojim se da je ovo staro i mračno mesto. To je bilo
uporište mog oca, ali ja nisam živeo ovde dovoljno dugo da se toga sećam. Možda ćemo jedne
godine, ako nas Saksonci neko vreme ostave na miru, moći da potražimo neko mesto pogodnije
za dom, ali u ovom trenutku moramo se zadovoljiti ovim."
Dok ju je vodio kroz kapiju, Gvenvir je pružila ruku da dodirne zid. Bio je debeo, od čvrstog
rimskog kamena, nagomilanog i stamenog, kao da se tu nalazi od početka sveta; ovde je sve
bezbedno. Gotovo sa ljubavlju povukla je prstom preko zida. "Mislim da je ovde lepo. Sigurna
sam da ću biti bezbedna - mislim, da ću biti srećna u ovom zamku."
"Nadam se, gospo - Gvenvir", rekao je, prvi put izgovorivši njeno ime, i to sa neobičnim
naglaskom. Iznenada se upitala gde li je odrastao. "Suviše sam mlad da vladam svim ovim - svim
tim ljudima i kraljevstvima. Biće mi drago da imam pomoć." Primetila je da mu glas drhti kao da
se plaši - ali čega bi, za ime sveta, muškarac trebalo da se plaši? "Moj teča Lot, kralj Orknija - on
je oženjen mojom tetkom po majci, Morgozom - rekao je da njegova žena vlada jednako dobro
kao i on kada je on odsutan zbog rata ili većanja. Spreman sam da ti omogućim isto to, gospo, i
da te pustim da vladaš uz mene."
Gvenvir je ponovo obuzela panika. Kako može to da očekuje od nje? Otkuda žena da vlada?
Šta se nje tiču divlji varvari, pripadnici severnjačkih Plemena i njihove varvarske žene?
Odgovorila je drhtavim glasićem. "Nikada to ne bih zahtevala, gospodaru i kralju moj."
"Arture, sine", strogo je rekla Igrena, "pa na šta ti misliš? Devojka je jahala dva dana i
premorena je! Ovo nije trenutak za razgovore o upravljanju kraljevstvom, dok su nam cipele još
blatnjave od puta! Molim te, predaj nas svojim komornicima, a sutra će biti dovoljno vremena da

se upoznaš sa svojom nevestom!"

Gvenvir je upravo pomislila kako je Arturova koža još belja od njene; već drugi put ga je
videla da crveni na grdnju kao dete. "Izvini, majko; i ti, gospo." Podigao je ruku, dajući znak, i ka
njima je, blago šepajući, pošao vitak, tamnokos mladić sa ožiljkom na licu.
"Moj usvojeni brat, Kaj, i moj komornik", predstavio ga je Artur. "Kaje, ovo je Gvenvir, moja
gospa i kraljica."
Kaj se duboko naklonio, smešeći se. "Vama na usluzi."
"Kao što vidiš", rekao je Artur, "moja gospa je donela svoj nameštaj i ostale stvari. Gospo,
neka si dobro došla u svoju kuću. Naloži Kaju sve što smatraš da treba, pogotovo kako misliš da
je najbolje da smesti tvoje stvari. Za sada, moram te zamoliti za dopuštenje da se udaljim; moram
se postarati za ljude, konje i opremu." Ponovo se duboko naklonio, i Gvenvir se učinilo da mu je
na licu primetila olakšanje. Upitala se da se nije razočarao u nju, ili se zaista oženio smo zbog
miraza u konjima i vojsci, kao što je već pomislila. Pa, bila je spremna na to; ali ipak, bilo bi
prijatno da je obratio malo pažnje na nju lično. Shvatila je da je visoki, tamnokosi Kaj gleda,
očekujući da progovori. Bio je pažljiv i miran - neće morati da ga se plaši.
Uzdahnula je i poonovo pružila ruku da dodirne čvrste zidove oko sebe, kao da će time moći
da umiri glas. Kada je progovorila, zvučala je kao prava kraljica. "U najvećim kolima, ser Kaje,
nalazi se veliki irski sto. To je venčani poklon mog oca gospodaru Arturu. To je ratni plen i
veoma je vredan. Postarajte se da bude sastavljen u Arturovoj najvećoj dvorani. Ali pre toga,
molim vas, postarajte se da se pripremi soba za gospu Igrenu i da je neko služi noćas." Pomalo se
iznenadila - činilo joj se da zvuči baš kao prava kraljica. Ni Kaju, izgleda, nije bilo teško da je
prihvati kao takvu. Naklonio se veoma duboko. "Biće smesta izvršeno, gospo i kraljice", rekao je.
5.
Tokom čitave noći grupe putnika okupljale su se pred dvorcem; tek je svanulo kada je
Gvenvir pogledala napolje i utvrdila da je čitava padina brda, sve do samog zamka, prekrivena
konjima, šatorima i masom muškaraca i žena.
"Izgleda kao svetkovina", rekla je Igreni, koja je delila krevet sa njom njene poslednje
devojačke noći, i starija žena se nasmešila.
"Kada se Vrhovni kralj ženi, to je svetkovina veća od svega što se može desiti u zemlji. Vidi,
oni ljudi su podanici kralja od Orknija." Možda je Morgana sa njima, pomislila je, ali je oćutala.
Kao mlada žena, govorila je sve što bi pomislila, ali to je davno prestala.
Kako je to čudno, pomislila je Igrena; tokom godina kada raña decu, žena prvo i pre svega
mora da misli na sinove. Ako uopšte i pomisli na kćeri, onda misli samo kako će odrasti i pripasti
nekom drugom, postati deo druge porodice. Je li ona bila drugačija samo zato što joj je Morgana
bila prvenče, te stoga najbliža srcu? Artur se fizički vratio posle dugog odsustva, ali, kao i svi
muškarci, odavno ju je nadrastao i više nije bilo načina da se premosti jaz. Ali za Morganu - to je
otkrila na Arturovom krunisanju - ostala je vezana vezom duše koja se ne može prekinuti. Je li to
zato što Morgana, kao i ona, potiče sa Avalona? Da li zato svaka sveštenica želi da rodi kćer koja
će poći njenim stopama i koju nikada neće izgubiti?
"Toliko je sveta", rekla je Gvenvir. "Nisam znala da u čitavoj Britaniji ima toliko ljudi."
"A ti ćeš im svima biti kraljica - to je zastrašujuće, znam", rekla je Igrena. "I ja sam se tako
osećala kad sam se udavala za Utera."
Na trenutak joj se učinilo da je Artur loše odabrao svoju kraljicu. Gvenvir je bila lepa, to da, i
pitoma i učena, ali kraljica mora biti sposobna da zauzme mesto na čelu dvora. Možda je Gvenvir
suviše stidljiva i povučena za to.
Najjednostavnije rečeno, kraljica je kraljeva gospa; ne samo njegova domaćica i gospodarica
kuće - to može da radi svaki komornik ili sluga - nego, kao i sveštenice Avalona, simbol života,
podsetnik na to da život nije samo ratovanje i vladanje. Kralj, kada se sve kaže i učini, bori se za
zaštitu onih koji ne mogu da se sami bore, žena u plodnim godinama, male dece i staraca. Meñu
Plemenima, snažne žene se bore rame uz rame sa muškarcima - oni su imali čak i školu ratovanja

koju su vodile žene - ali od početka civilizacije postalo je muški posao da se lovi i brani ognjište,
gde su sklonjene trudne žene, deca i starci; a ženski posao jeste da se ognjište održava, njih radi.
Kao što se kralj spaja sa vrhovnom sveštenicom u simboličnom braku sa zemljom, u znak da će
doneti snagu svom kraljevstvu, tako i kraljica, spajajući se sa kraljem, stvara simbol središnje sile
iza svih vojski i ratova - doma kao središta iz koga će muškarci crpsti snagu... Igrena je
nestrpljivo odmahnula glavom. Svi ti simboli i unutrašnje istine su prikladni, možda, za Avalon,
ali ona, Igrena, bila je dovoljno dobra kraljica i bez takvih misli, a Gvenvir će imati dovoljno
vremena da misli na to kada ostari i kada joj više ne budu potrebne! U ova civilizovana vremena,
kraljica nije seoska sveštenica koja nareñuje kako će se starati o njivama, kao što ni kralj nije
najbolji lovac na jelene!
"Hodi, Gvenvir, Kaj je ostavio služavku da ti pomogne, ali pošto sam ti ja svekrva, treba ja da
te spremim za venčanje, pošto tvoja majka nije tu da te pripremi za ovaj veliki dan."
Devojka je, obučena, izgledala kao anñeo; nežna kosa lebdela joj je oko glave kao Sunčevi
zraci, gotovo skrivajući sjaj zlatne trake koju je nosila. Haljina joj je bila od bele tkanine, tanke
gotovo kao paučina; Gvenvir je rekla Igreni, sa stidljivim ponosom, da je tkanina doneta iz
daleke zemlje, dalje čak i od Rima, i da je skuplja od zlata. Otac je kupio jednu balu za crkveni
oltar, i dao je deo i njoj, da sašije venčanicu. Ostalo je i za svečanu tuniku za Artura - to je mu je
bio venčani poklon od nje.
Došao je Lanselet da ih otprati na ranu misu koja će prethoditi venčanju; potom će čitav dan
biti posvećen gozbi i veselju. Blistao je u purpurnom ogrtaču koji je nosio i ranije, ali bio je
obučen za jahanje.
"Da li nas napuštaš, Lanselete?"
"Ne", ozbiljno je odgovorio, ali gledao je samo Gvenvir. "Kao jedna od zabava za danas, novi
konjanici - i Arturova konjica - prikazaće šta mogu da učine; ja sam jedan od konjanika koji će
vam po podne prirediti igre. Artur smatra da je vreme da objavi narodu svoje planove."
Igrena je ponovo primetila onaj beznadežni, opijeni pogled u njegovim očima kada je
pogledao Gvenvir, i sjaj devojčinog osmeha kada mu je uzvratila pogled. Nije mogla da čuje šta
govore jedno drugom - nije nimalo sumnjala u to da je razgovor sasvim nedužan. Ali reči im nisu
bile potrebne. Igrena je opet osetila očajničku svest da ovo neće izići na dobro, nego će svima
doneti jad.
Pošli su kroz hodnike, a uz put su im se pridruživali posluga, plemići i svi koji su se uputili na
jutarnju misu. Na stepeništu kapele prišla su im dvojica mladića koji su nosili, kao i Lanselet,
dugačka, crna pera na kapama; Kaj, setila se, takoñe je imao takvo. Je li to nekakva oznaka
Arturovih saputnika?
"Gde je Kaj, brate?" upitao je Lanselet. "Zar ne bi trebalo da doñe da isprati gospu u crkvu?"
Jedan od pridošlica, visok i krupan čvek - Gvenvir je pomislila kako nimalo ne liči na
Lanseleta - odgovorio je: "Kaj i Gaven oblače Artura za venčanje. Zapravo sam mislio da ćeš biti
sa njima, vas trojica ste Arturu kao braća. Poslao me je da ih odmenim, kao roñak gospe Igrene.
Gospo", obratio se Igreni, naklonivši se, "je li moguće da me ne prepoznajete? Ja sam sin Gospe
od Jezera. Ime mi je Balan, a ovo je naš usvojeni brat, Balin."
Gvenvir im je učtivo klimnla glavom. Je li moguće, pomislila je, da je ovaj krupni, grubi
Balan zaista Lanseletov brat? Kao kad bi se bik proglasio za brata najboljeg južnjačkog pastuva!
Balin, njegov usvojeni brat, bio je onizak i crvenog lica, sa kosom žutom kao u Saksonaca, i
nosio je bradu kao Saksonci. "Lanselete", rekla je, "ako je tvoja volja da budeš sa mojim
gospodarem i kraljem..."
"Mislim da bi trebalo da odeš kod njega, Lanselete", nasmejao se Balan. "Kao i sve
mladoženje, Artur je poludeo od nervoze. Naš gospodar je na bojnom polju pravi Pendragon, ali
ovog jutra, dok se priprema za svoju nevestu, postao je samo dečak, što zapravo i jeste!"
Siroti Artur, pomislila je Gvenvir, ovaj brak za njega je veći posao nego za mene - ja barem
ne treba da radim ništa do da se pokoravam svom ocu i svom kralju! Obuzeo ju je talas veselja,
ali ga je brzo prigušila; siroti Artur, morao bi da je uzme radi dobrobiti svog kraljevstva, čak i da

je zaista stara, ružna ili rošava. To mu je samo još jedna bolna dužnost, kao kad vodi vojsku u boj
protiv Saksonaca. Od Saksonaca barem zna šta da očekuje! "Gospodaru Lanselete", blago je
rekla, "da li biste radije bili uz mog gospodara Artura?"
U njegovim očima jasno je videla da ne želi da je napusti; postala je, za dan ili dva, vešta u
čitanju neizgovorenih poruka. Nikada nije razmenila sa Lanseletom nijednu jedinu reč koju ne bi
mogla da glasno uzvikne pred Igrenom, ili ocem, ili skupom svih biskupa Britanije. Ali prvi put
joj se činio rastrzan suprotnim željama.
"Poslednje što bih želeo jeste da vas napustim, madam, ali Artur mi je prijatelj i roñak..."
"Bože sačuvaj da ikada stanem izmeñu vas dvojice", rekla je i pružila mu svoju malu ruku da
je poljubi. "Ovim brakom postajete i moj odani roñak. Idite kod mog gospodara i kralja i recite
mu..." oklevala je, prepadnuta od sopstvene smelosti; da li je pristojno da to kaže? Neka im je
svima Bog na pomoći, kroz jedan sat postaće Arturova žena, zar je važno ako bude zvučala
suviše smelo, kada će poruka sadržati samo pristojnu brigu za njenog muža? "Recite mu da mu
rado vraćam najodanijeg kapetana i da ga čekam sa ljubavlju i pokornošću, ser."
Lanselet se nasemšio. Taj osmeh kao da je dodirnuo neku strunu duboko u njoj, i osetila je da
i sama počinje da se smeši. Kako može da se oseća delom njega? Čitav život kao da joj se sveo na
dodir njegovih usana na nadlanici. Progutala je knedlu i odjednom je shvatila šta to oseća.
Uprkos pristojnoj poruci o ljubavi i pokornosti Arturu, činilo joj se da bi rado prodala dušu kad bi
vreme moglo da se vrati unazad, pa bi mogla da kaže ocu kako se neće udati ni za koga sem za
Lanseleta. To je bilo nešto stvarno, kao sunce oko nje i trava pod njenim nogama, stvarno -
ponovo je progutala knedlu - stvarno kao Artur koji se upravo sprema za venčanje, zbog koga i
ona mora na misu kako bi se pripremila.
Je li to neka okrutna Božja šala što nisam znala šta osećam sve dok nije postalo prekasno? Ili
je to neki pokvareni trik neprijatelja, kako bi me odmamio od dužnosti prema ocu i mužu? Nije
čula šta joj Lanselet govori; bila je svesna samo njegove šake koja je pustila njenu, kao i toga da
joj je okrenuo leña i da odlazi. Jedva je čula učtive reči one dvojice usvojene braće, Balina i
Balana - koji je od njih, zapravo, sin sveštenice sa Jezera? Balan; Lanseletov brat, ali ni nalik
njemu, kao što gavran ne liči na velikog orla.
Postala je svesna da joj Igrena nešto govori.
"Ostavljam te saputnicima, mila. Hoću da pre mise porazgovaram sa Merlinom."
Gvenvir je sa zakašnjenjem sinulo da to Igrena čeka njenu dozvolu da se udalji. Njen položaj
Vrhovne kraljice već je bio stvarnost. Jedva je čula šta je rekla Igreni pre nego što se ova
povukla.
Igrena je prešla preko dvorišta, mrmljajući izvinjenja ljudima koje je morala da gurne,
pokušavajući da stigne do Talesina. Svi su bili obučeni u jarku svečanu odeću, ali on je nosio svoj
uobičajeni sivi ogrtač.
"Oče..."
"Igrena, dete." Talesin je pogledao naniže u nju, i Igreni se učinilo neobično utešno to što joj
se stari druid obratio isto kao i kada je imala četrnaest godina. "Mislio sam da ćeš lebdeti oko
neveste. Kako je lepa! Artur je našao sebi blago. Čuo sam da je pametna i učena, baš kao i
pobožna, što će se dopasti biskupu."
"Oče", obratila mu se Igrena, spustivši glas kako je niko unaokolo ne bi čuo, "moram da te
pitam nešto - postoji li ikakav častan način da Artur izbegne ovaj brak?"
Talesin je zbunjeno zažmirkao. "Ne, mislim da ne postoji. Ne sad, kad je sve spremno da se
venčaju posle mise. Bože pomozi nam, zar smo svi bili prevareni, je li ona jalova, ili iskorišćena,
ili..." Merlin je odmahnuo glavom. "Osim ako je gubava, ili ako nosi dete drugog muškarca,
nema načina da se prekine; a čak i tada, opet će izbiti skandal, i od Leodegranca ćemo napraviti
neprijatelja. Zašto me to pitaš, Igrena?"
"Verujem da je ona čedna. Ali videla sam je kako gleda Lanseleta, a i on nju. Zar može išta
dobro ispasti ako je nevesta zaljubljena u drugoga, a taj drugi je mladoženjin najbolji prijatelj?"
Merlin ju je oštro pogledao; njegove stare oči bile su svevideće kao i uvek. "Oh, tako znači, je

li? Uvek sam smatrao da je naš Lanselet suviše lep i šarmantan za svoje dobro. Pa ipak, mislim
da je on častan momak; možda je to samo mladalačka zanesenost, i kada mladenci budu venčani i
legli zajedno, zaboraviće na to, ili će se sećati samo sa malo tuge, kao na nešto što se možda
moglo desiti."
"U devet slučajeva od deset kazala bih da si u pravu", rekla je Igrena, "ali ti ih nisi video, a ja
jesam."
Merlin je ponovo uzdahnuo. "Igrena, Igrena, ne kažem da grešiš, ali kada je sve gotovo, šta
možemo da učinimo? Leodegranc će biti strašno uvreñen i krenuće u rat protiv Artura, a Artur već
ima dovoljno izazivača - ili možda nisi čula za onog malog severnjačkog kralja koji je poslao
Arturu poruku kako je odrao brade jedanaest kraljeva da bi načinio sebi plašt, i kako Artur mora
da mu pošalje danak ili će doći i po Arturovu bradu?"
"Šta je Artur učinio?"
"Pa, poslao je tom kralju poruku da što se tiče njegove brade, tek je počela da mu raste, i ne bi
mu korisitla za plašt; ali ako je ipak želi, neka doñe i pokuša da je uzme, ako bude mogao da nañe
put kroz leševe Saksonaca. I poslao mu je glavu jednog Saksonca - upravo se vratio iz nekog
pohoda - i rekao da je njegova brada bolja za postavljanje plašta od brade prijatelja uz čiji bok bi
trebalo da se bori. I na kraju je rekao da će poslati kolegi kralju poklon, ali da on od svojih
prijatelja ne uzima danak, pa ga nikome ni ne plaća. I tako nije bilo ništa; ali, kao što vidiš, Artur
ne može dozvoliti sebi da stekne nove neprijatelje, a Leodegranc bi bio baš gadan. Bolje da se
oženi devojkom, a mislim da bih isto rekao i da smo je zatekli u krevetu sa Lanseletom - što se
nije desilo, a svakako ni neće."
Igrena je otkrila da krši ruke. "Šta da radimo?"
Merlin ju je blago dodirnuo po obrazu. "Učinićemo ono što smo oduvek činili, Igrena - ono
što moramo, ono što Bogovi narede. Učinićemo najbolje što možemo. Niko od nas nije pošao
ovim putem svoje sreće radi, dete moje. Ti, koja si odrasla u Avalonu, ti to znaš. Šta god pokušali
da učinimo kako bismo izmenili svoju sudbinu, kraj je u rukama Bogova - ili, kako bi biskup
svakako više voleo da kažem, u rukama Boga. Što sam stariji, sve sam sigurniji da nije važno
kakvim rečima uobličavamo istu istinu."
"Gospa ne bi bila zadovoljna da vas čuje kako govorite", rekao je tamnoput, mršav čovek iza
njega, u tamnim haljinama kakve bi odgovarale svešteniku ili druidu. Talesin se upola okrenuo i
nasmešio se.
"Svejedno, Vivijen zna da je to istina, baš kao i ja... Igrena, mislim da ne poznaješ našeg
najnovijeg i najvećeg barda - doveo sam ga da peva i svira na Arturovom venčanju. Kevin,
gospo."
Kevin se duboko naklonio. Igrena je primetila da hoda oslanjajući se na izrezbareni štap;
njegovu harfu je, u kutiji, nosio dečko od dvanaest-trinaest godina. Mnogi bardovi i harfisti koji
nisu druidi često su slepi ili hromi - retko koji zdrav momak ima dovoljno vremena i dokolice da
se posveti umetnosti, u ovim ratnim vremenima - ali druidi se obično biraju izmeñu onih koji
imaju zdravo telo, a ne samo oštar um. Retko je da muškarac sa bilo kakvom telesnom manom
bude posvećen u druidske mudrosti - smatralo se da to Bog obeležava njihove unutrašnje mane.
Ali bilo bi neoprostivo grubo pomenuti to; mogla je samo da zamisli da je Kevin toliko nadaren
da je prihvaćen uprkos svemu ostalom.
On joj je zakratko odvratio misli od problema, ali kada je ponovo razmislila, Talesin je bio u
pravu. Nije bilo načina da se venčanje spreči bez skandala, a najverovatnije i rata. U zgradici koja
je predstavljala crkvu blistala su svetla i oglasilo se zvono. Igrena je ušla u crkvu. Talesin je kruto
kleknuo; to je učinio i dečko koji je nosio Kevinovu harfu, ali Kevin nije kleknuo - Igrena se na
trenutak upitala da li, pošto nije hrišćanin, time omalovažava službu, kao što je nekada izgledalo
da čini Uter. A onda je, primetivši kako se neobično drži, zaključila da mu je noga verovanto
ukočena i da uopšte ne može da klekne. Primetila je da biskup gleda u njega, mršteći se.
"Slušjte reči Isusa Hrista, Gospoda našeg", počeo je biskup. "Gle, gde god se skupe dvoje ili
troje u moje ime, ja sam meñu vama, i sve što zatražite u moje ime, daće vam se..."

Igrena je kleknula, navlačeći veo preko lica, ali ipak je bila svesna Artura, koji je ušao u crkvu
sa Kajem, Lanseletom i Gavenom, obučen u tanku, belu tuniku i plavi plašt, bez ukrasa osim
tanke, zlatne krune, i purpura i dragulja na kanijama velikog mača. Izgleda da je, i bez pogleda,
mogla da oseti Gvenvir, u onoj krhkoj beloj haljini, belu i zlatnu kako i Artur, kako kleči izmeñu
Balina i Balana. Lot, sed i mršav, klečao je izmeñu Morgoze i jednog od svojih mlañih sinova; a
iza njega - kao da je harfa ispusitla neki visok, nedozvoljen ton usred svešteničkog pevanja.
Podigla je glavu, oprezno, i pokušala da vidi, znajući ko to tamo kleči. Morganino lice i telo krili
su se iza Morgoze.
Pa ipak, kao da je mogla da oseti njeno prisustvo, kao pogrešnu notu u harmoniji mise. Posle
ovoliko godina, zar ponovo čitam misli? U svakom slučaju, šta jedna sveštenica Avalona radi u
crkvi? Kada je Vivijen posećivala nju i Utera dok su bili u braku, ili nije prisustvovala službi
Božjoj, ili je dolazila da sluša i gleda sa učtivom, ozbiljnom pažnjom kakvu bi posvetila detetu
što se igra gozbe sa lutkama. No, sada je mogla da vidi Morganu - promenila se, mršavija je,
lepša, obučena u jednostavnu haljinu od tamne vune, sa odgovarajućim belim velom preko glave.
Nije ništa radila; klečala je, pognute glave i oborenog pogleda, slika i prilika pažljivog
poštovanja. Ali čak je i sveštenik, izgleda, osetio uznemirenost i nestrpljenje koji su zračili iz nje;
dva puta je zastao i pogledao je, mada nije mogao da je optuži ni za šta što ne bi bilo potpuno
ozbiljno i pristojno, i zato je trenutak kasnije nastavio sa službom.
Ali ni Igrena sada nije mogla da se usmeri na službu. Pokušavala je, mrmljala je odgovore, ali
nije mogla da razmišlja o sveštenikovim rečima, niti o svom sinu koji će se sada oženiti, niti o
Gvenvir koja je - osetila je to, ne videći je - ispod vela gledala Lanseleta koji je stajao kraj
Artura. Mogla je da misli samo na svoju kćer. Kada se služba završi, kao i venčanje posle nje,
moći će da je vidi i saznaće kuda je otišla i šta joj se desilo.
Tog časa, podigavši pogled na trenutak, dok je ñakon naglas čitao priču o svadbi u Kani,
pogledala je Artura; i primetila je da je i njegov pogled uperen u Morganu.
6.
Smeštena meñu Morgozine gospe, Morgana je tiho slušala službu, pognute glave i sa izrazom
učtivog poštovanja. Iznutra se sva tresla od nestrpljenja. Kakva glupost - kao da zgrada sagrañena
ljudskim rukama može biti rečima nekog sveštenika pretvorena u obitavalište Duha koji uopšte
nije ljudsko delo. Misli su joj lutale. Bila je umorna od Morgozinog dvora; sada se vratila u
glavni tok dogañaja i osećala se kao da je iz mrtvaje bačena u korito divlje reke. Opet se osećala
živa. Čak i u Avalonu, onako tihom i zaklonjenom, imala je utisak da je u dodiru sa tokom žiota;
ali meñu Morgozinim ženama osećala se prazno, nepokretno, beskorisno. Sada se ponovo kretala,
jer od kako je rodila sina, stajala je u mestu. Na trenutak je pomislila na svog sinčića, malog
Gvideona. On ju je jedva poznavao; kada bi ga podigla da ga pomazi, otimao se da se vrati
usvojenoj majci. Čak i sada, od sećanja na njegove ručice oko vrata osetila se slaba i žalosna, ali
je oterala tu pomisao. On čak nije ni znao da je njen sin, odrašće misleći da je Morgozin.
Morgana je bila zadovoljna time, samo nije uspevala da priguši povremenu tugu.
Pa, pretpostavljala je da sve žene osećaju takvo žaljenje kada moraju da napuste svoje dete; ali
sve žene to moraju da dožive, osim onih domaćica koje su srećne da čine za svoju bebu ono što
može da uradi svaka usvojena majka ili služavka, jer nemaju nikakav veći posao za koji su
sposobne. Čak i pastirica mora da ostavi svoju decu kako bi se starala o stadu; a tek kraljica ili
sveštenica! Čak i Vivijen je prepustila decu drugima. I Igrena.
Artur je bio muževan i lep; porastao je, dobio je šira ramena - više nije bio onaj mršavi dečak
koji joj je prišao sa jelenskom krvlju na licu. To je bila moć, a ne ovo mlitavo mrmljanje o
moćima njihovog Boga koji se nešto petljao okolo, pretvarao vodu u vino, što ionako predstavlja
svetogrñe prema Boginji. Ili je priča, zapravo, govorila o tome da esencija Duha pretvara spajanje
muškarca i žene u bračnoj vezi u nešto sveto, kao u Velikom Braku? Artura radi, nadala se da će
tako biti sa ovom ženom, ko god da je; sa mesta gde je klečala iza Morgoze, videla je samo oreol
svetloplave kose, sa još svetlijim zlatom nevestinske krune, i belu haljinu od neke fine i

skupocene tkanine. Artur je podigao pogled ka svojoj nevesti, pogledaovši pri tom Morganu.
Primetila je da mu se lice menja, i pomislila je uz osećanje nelagodnosti: Znači, prepoznao me je.
Ja se sigurno nisam promenila toliko kao on; on je od dečaka postao muškarac, a ja - ja sam već
bila žena, pa se nisam promenilo toliko kao on.
Nadala se da će nevesta voleti Artura, i da će on voleti nju. U umu su joj odzvanjale Arturove
odlučne reči: čitavog života ću te se sećati, voleću te i blagosiljati. Ali ne sme da bude tako. On
mora da zaboravi, mora naučiti da vidi Boginju u svojoj venčanoj ženi. Kraj njega je stajao
Lanselet. Kako to da su godine toliko izmenile i uozbiljile Artura, a da je Lanselet ostao nedirnut
i nepromenjen? Ne, i on se promenio; izgledao je tužan, na licu je nosio dugačak ožiljak koji je
dopirao do kose i ostavljao u njoj tanku belu prugu. Kaj je bio mršaviji i nekako pognut, i jače je
hramao; gledao je Artura onako kako verni pas gleda gospodara. Napola nadajući se, napola
strahujući, Morgana se osvrnula da vidi je li Vivijen došla na Arturovo venčanje kao što je došla
na krunisanje. No, Gospe od Jezera nije bilo. Bio je tu Merlin, sede glave pognute tako da je
izgledalo kao da se moli, a iza njega je stajao - visoka prilika sa dovoljno razuma da ne klekne
pred ovim glupim glumatanjem - stajao je bard Kevin; baš dobro!
Misa se završila; biskup, visok, asketski muškarac kiselog lica, izgovarao je završne reči. Čak
je i Morgana pognula glavu - Vivijen ju je naučila da pokaže makar spoljašnje znake poštovanja
prema drugim verama, pošto su, kako je rekla, sve vere deo Bogova. Jedina glava u crkvi koja se
nije pognula bila je Kevinova; on je stajao ponosan i uspravan. Morgana je poželela da ima
hrabrosti da ustane i stane kraj njega, takoñe podignute glave. Zašto je Artur tako ponizan? Zar
nije položio zakletvu da će poštovati Avalon jednako kao i sveštenike? Hoće li doći dan kada će
ona ili Kevin morati da ga podsete na tu zakletvu? Onaj beli, pobožni crkveni anñeo kojim će se
oženiti svakako neće biti od pomoći. Trebalo je da ožene Artura ženom iz Avalona; ne bi bilo
prvi put da se sveštenica udaje za kralja. Ta pomisao ju je potresla; prigušila je nelagodnost,
zamišljajući Ravenu kao Vrhovnu kraljicu. Barem bi imala hrišćansku vrlinu ćutljivosti...
Morgana je brzo pognula glavu i ugrizla se za usnu, uplašena da će se glasno nasmejati.
Misa se okončala; ljudi su počeli da izlaze. Artur i njegovi saputnici su ostali, a na Kajev znak,
prišli su im Morgoza i Lot, pa je Morgana pošla za njima. Primetila je da su u crkvi ostali i
Igrena, Merlin i ćutljivi harfista. Podigla je oči i uhvatila majčin pogled; znala je, nečim moćnim
kao Vid, da bi se, samo da nije sveštenika u blizini, smesta našla u majčiom naručju. Malo je
porumenela i sklonila se od Igreninih željnih očiju.
Mislila je na Igrenu što je manje mogla, svesna samo da u njenom prisustvu mora čuvati
jedinu tajnu koju Igrena nikada ne sme da sazna, ko je otac njenog deteta... Jednom, tokom one
duge i očajničke borbe koje je jedva mogla da se seti, učinilo joj se da je glasno kriknula, kao
dete, dozivajući majku, ali nikada nije bila sasvim sigurna. Čak i sada se bojala dodira sa majkom
koja je nekada imala Vid, koja je poznavala puteve Avalona; Morgana je mogla da zaboravi sve
što je učila u detinjstvu i svu krivicu, ali zar je ne bi Igrena prezrela zbog onoga što, na kraju
krajeva, nije bio njen izbor?
Lot je prišao da klekne pred Arturom, ali ovaj ga je, ozbiljnog i ljubaznog mladog lica,
podigao i poljubio u oba obraza. "Drago mi je što si došao na moje venčanje, tečo. Drago mi je
što imam tako odanog prijatleja i roñaka da mi čuva severne obale, a tvoj sin Gaven mi je dragi
prijatelj i najbliži saputnik. A ti, tetka, dugujem ti zahvalnost to si mi dala svog sina za tako
odanog saputnika."
Morgoza se nasmešila. I dalje je lepa, pomislila je Morgana - daleko lepša od Igrene. "Pa, ser,
ubrzo ćete morati ponovo da mi zahvaljujete, jer imam mlañe sinove koji govore samo tome kako
će uskoro doći vreme da i oni služe Vrhovnom kralju."
"Biće dobro došli, baš kao i njihov najstariji brat", učtivo je rekao Artur i pogledao kraj
Morgoze, ka Morgani koja je klečala.
"Dobro došla, sestro. Na krunisanju sam ti dao obećanje koje ću sada održati. Hodi." Pružio
joj je ruku. Morgana je ustala, osećajući stisak njegove šake i napetost u njoj. Nije je gledao u oči,
nego ju je poveo kraj ostalih, do devojke u belom koja je klečala u oblaku zlatne kose.

"Gospo moja", blago je rekao, i Morgana na trenutak nije bila sigurna kojoj od njih dve se
obraća; gledao je jednu, pa drugu, a kad je Gvenvir ustala i podigla oči, susrela je Morganin
pogled u trenutku šoka i prepoznavanja.
"Gvenvir, ovo je moja sestra Morgana, vojvotkinja od Kornvola. Želim da ona bude prva
meñu tvojim pratiljama, jer je najvišeg porekla od svih njih."
Morgana je videla kako Gvenvir oblizuje usne malim, ružičastim jezikom, nalik na mačji.
"Gospodaru i kralju moj, gospa Morgana i ja se poznajemo."
"Šta? Kako?" upitao je Artur, smešeći se.
Morgana je kruto odgovorila. "Dok je bila u manastirskoj školi u Glastonberiju, gospodaru.
Izgubila se u magli i zašla na obale Avalona." Kao i tog davnog dana, iznenada joj se učinilo da je
nešto sivo i tupo, nalik na pepeo, prekrilo i upropastilo divan dan. Morgana se osećala, uprkos
lepoj haljini i divno istkanom velu, kao da je neko smešno, patuljasto, primitivno stvorenje u
poreñenju sa Gvenvirinom vazdušastom belinom i lakoćom. To je potrajalo samo trenutak, a
onda je Gvenvir prišla i zagrlila je, poljubivši je u oba obraza kao što i priliči roñakama. Morgana
je, uzvraćajući zagrljaj, osetila da je Gvenvir krhka kao dragoceno staklo, za razliku od njene
čvornovate čvrstine; osetila je kako se povlači, stidljivo i ukočeno, kako ne bi morala da oseti
kako se Gvenvir povlači od nje. Sopstvene usne su joj se učinile grube u dodiru sa ružinom
mekoćom devojčinog obraza.
"Neka mi je dobro došla sestra mog gospodara i muža", tiho je rekla Gvenvir, "moja gospa od
Kornvola - mogu li da te zovem Morgana, sestro?"
Morgana je duboko udahnula pre nego što je odgovorila. "Kako vam god godi, gospo moja."
Čim je to izgovorila, shvatila je da je zvučalo neljubazno, ali nije znala kako je trebalo da
odgovori. Stojeći kraj Artura, podigla je pogled i primetila Gavena kako je gleda i mršti se. Lot je
bio hriščanin samo zato što je to bilo korisno, ali Gaven je bio iskreno pobožan, na svoj grubi
način. Od njegovog kritičkog pogleda Morgana se ukočila; imala je prava da bude ovde isto
koliko i Gaven. Bilo bi veselo videti ove ukrućene Arturove saputnike kako gube glavu oko
Beltanskih vatri! Pa, Artur se zakleo da će poštovati ljude iz Avalona jednako kao hrišćane, a ovo
mu je bio dvor. Možda je zato i ona bila tu.
"Nadam se da ćemo biti prijateljice, gospo", rekla je Gvenvir. "Sećam se kako ste me ti i
gospodar Lanselet vratili kada sam se izgubila u onoj strašnoj magli - čak i sad zadrhtim kad se
setim tog užasnog mesta", kazala je i podigla pogled ka Lanseletu, koji je stajao iza Artura.
Morgana, otvorena da oseti raspoloženje oko sebe, pratila je njen pogled i upitala se zašto se
Gvenvir obraća njemu; a onda je shvatila da devojka to čini nehotice, jer je prosto vezana za
Lanseletov pogled... a Lanselet je gledao Gvenvir onako kako gladan pas gleda sočnu kost. Ako
je Morgana već morala da ponovo sretne ovo belo i ružičasto stvorenje baš u Lanseletovom
prisustvu, onda baš dobro što se to desilo sada, kad će se Gvenvir udati za nekoga drugog. Osetila
je da još drži Artura za ruku, i to ju je takoñe uznemirilo; i ta veza će se prekinuti kada on odvede
Gvenvir u postelju. Gvenvir će postati Boginja za Artura i on više neće gledati Morganu tako da
je duboko uznemirava. Ona je Arturu sestra, a ne ljubavnica; nije majka njegovog sina, nego sina
Rogatog Boga, i tako mora biti.
Ali ni ja nisam prekinula tu vezu. Istina, bila sam bolesna posle roñenja sina i nisam želela da
padnem kao zrela jabuka u Lotovu postelju, pa sam izigravala čednost kad god je Lot mogao da
me vidi. Ali pogledala je Lanseleta, nadajući se da će nekako uspeti da prekine to zgledanje sa
Gvenvir.
On se nasmešio, ali i dalje je gledao kraj nje. Gvenvir je uhvatila Morganu jednom, a Igrenu
drugom rukom. "Uskoro ćete mi biti kao roñena sestra i mati", rekla je, "jer ja nemam ni sestru ni
majku u životu. Hodite da stojite kraj mene tokom venčanja, majko i sestro."
Ma koliko pokušavala da odoli Gvenvirinom šarmu, Morgana se raznežila od tih spontanih
reči i uzvratila je stiskom na dodir devojčinih sitnih, vrelih prstiju. Igrena je pružila ruku kraj
Gvenvir da dodirne Morganu, i Morgana joj se prva obratila. "Nisam imala vremena da te
dostojno pozdravim, majko." U trenutku dok su sve tri stajale u kratkom zagrljaju, pomislila je:

Sve žene su, zaista, sestre pred Boginjom.

"Pa, hajdemo", ljubazno je rekao Merlin. "Hajde da potpišemo i overimo taj brak, pa da se
onda gostimo i veselimo."
Morgana je pomislila da biskup deluje mračno, ali i on je progovorio prijateljskim glasom:
"Sada kada su nam duhovi uzdignuti i puni vere, izvedimo venčanje dostojno hrišćanskog naroda
na ovaj dan pun dobrih simbola."
Dok je tokom ceremonije stajala kraj Gvenvir, Morgana je osećala kako devojka drhti. Setila
se dana lova na jelene. Ona je barem imala podršku obreda, ali čak i tada se plašila i grlila je
staru sveštenicu. Iznenada, podstaknuta ljubaznošću, poželela je da može dati Gvenviri, koja je
ipak vaspitana u manastiru i nije uopšte posedovala drevna znanja, nekoliko saveta koje su
dobijale mlade sveštenice. Tada bi znala kako da pusti strujanja sunca, leta, zemlje i života da
teku kroz nju. Zaista bi postala Boginja za Artura, a on bi postao Bog za nju, i njihov brak ne bi
bio prazno obličje, nego istinska unutrašnja veza na svim nivoima života... Umalo je već počela
da traži prave reči, a onda se setila da je Gvenvir hrišćanka i da ne bi bila nimalo zahvalna na
takvoj lekciji. Uzdahnula je, osujećena, znajući da ne sme da progovori.
Podigla je pogled i ugledala Lanseleta, i na trenutak su se gledali u oči; nehotice se setila onog
sunčanog trenutka na Toru, kada je trebalo da se spoje kao muškarac i žena, kao Boginja i Bog...
znala je da se i on setio. Ali oborio je oči i odvratio pogled, prekrstivši se kad i sveštenik.
Jednostavna svetkovina brzo se završila. Morgana se potpisala kao svedok na bračnom
ugovoru, primetivši kako je njen rukopis gladak i ujednačen u poreñenju sa Arturovim grubim i
Gvenvirinim neurednim i detinjastim slovima - zar su kaluñerice u Glastonberiju mogle da je
nauče samo tome? Lanselet se takoñe potpisao, kao i Gaven, i kralj Bors od Britanije, koji je
došao kao svedok, i Lot, pa Ektorijus, i kralj Pelinor, koji je bio brat Gvenvirine majke. Uz
Pelinora je bila njegova mlada kćer, koju je sad ozbiljno prizvao bliže.
"Moja kćer, Elena - vaša roñaka, gospo i kraljice moja. Molim vas da je primite u svoju
službu."
"Radovaću se da je primim meñu svoje gospe", nasmešila se Gvenvir. Morgana je pomislila
kako Pelinorova kćer liči na Gvenvir; bila je sva zlatna i ružičasta, mada nije imala Gvenvirin
sjaj, i nosila je jednostavnu lanenu haljinu boje šafrana, koja je prigušivala zlatasti sjaj njene
kose. "Kako se zoveš, roñako? Koliko ti je godina?"
"Ja sam Elena, gospo, i trinaesta mi je." Duboko se naklonila, toliko duboko da se zateturala i
Lanselet ju je prihvatio da je zadrži. Ona je duboko pocrvenela i sakrila lice pod veo. Lanselet se
nasmešio, i Morgana je osetila oštar ubod ljubomore. Nju nije ni pogledao, gledao je samo ove
blede, zlatno-bele anñele; svakako je i on smatrao da je mala i ružna. U tom trenutku sve njeno
saosećanje prema Gvenvir pretvorilo se u bes, i morala je da okrene lice u stranu.
Gvenvir je naredne sate morala da provede pozdravljajući se, kako je izgledalo, sa svim
kraljevima iz čitave Britanije, i da bude predstavljena njihovim ženama, sestrama i kćerima. Kada
je došlo vreme da se sedne za gozbu, osim prema Morgani, Eleni, Igreni i Morgozi, morala je da
pokaže naročitu ljubaznost i ljupkost takoñe pred Flavilom, Arturovom usvojenom majkom i
Kajevom majkom; kraljicom Severnog Velsa, koja se zvala isto kao ona, Gvenvir, ali je bila
tamnokosa i izgledala je kao Rimljanka; i još pred desetinom drugih. Šapatom se obratila
Morgani. "Uopšte ne znam kako da im popamtim imena! Mogu li naprosto da im se svima
obraćam sa 'moja gospo', pa da se nadam da neće shvatiti zašto?"
Morgana je odgovorila šapatom, na trenutak deleći osećanje veselja. "To je jedna od
pogodnosti kad si Vrhovna kraljica, madam, jer niko se ne usuñuje da te pita zašto! Šta god
učinila, smnatraće da je to dobro! A ako i ne budu, neće se usuditi da ti to kažu!"
Gvenvir se tiho zakikotala. "Ali, Morgana, moraš me zvati po imenu - a ne madam. Kad god
kažeš madam, osvrćem se i tražim neku punačku matoru gospu nalik na Flavilu ili ženu kralja
Pelinora!"
Gozba je konačno počela. Morgana je sada imala bolji apetit nego na Arturovom krunisanju.
Sedela je izmeñu Gvenvir i Igrene, i dosta je jela; izgleda da je avalonska uzdržljivost ostala iza

nje. Čak je uzela i malo mesa, mada joj se nije dopalo, a pošto na stolu nije bilo vode, a pivo je
bilo uglavnom za sluge, morala je da pije vino koje joj se uopšte nije dopadalo. Zbog toga je
počelo pomalo da joj se vrti u glavi, mada piće nije bilo ni približno jako kao snažni destilati
uobičajeni na dvoru Orknija, koje je mrzela i nikada nije popila ni kap.
Posle nekog vremena pojavio se Kevin, spreman da svira, i razgovori su zamrli. Morgana, koja
ga nije čula otkako je otišla iz Avalona, slušala je, puštajući da je obuzmu sećanja. Iznenada se
zaželela Vivijen. Čak i kada je podigla pogled i ugledala Lanseleta - koji je, kao Arturov najbliži
saputnik, sedeo tik kraj njega, bliže čak i od Gavena koji mu je naslednik, i služio se iz iste
posude - pomislila je na njega samo kao na drugara iz detinjstva na Jezeru.
Vivijen je moja prava majka, a ne Igrena, nju sam dozivala... Pognula je glavu, žmirkajući da
zaustavi suze koje nije želela da prolije.
Muzika je zamrla, i začuo se Kevinov bogati glas. "Imamo ovde još jednog muzičara", rekao
je. "Da li bi gospa Morgana pevala za ovo društvo?"
Kako je znao, upitala se, da čeznem da dorinem harfu? "Biće mi zadovoljstvo da sviram na
vašoj harfi, ser, ali nisam dodirnula dobar instrument već godinama, samo ono što se našlo na
Lotovom dvoru."
Oglasio se Artur, prilično zlovoljnim glasom. "Šta, moja sestra da peva kao unajmljeni
muzičar pred svim ovim ljudima?"
Kevin je delovao postiñeno, i pravo mu i budi, pomislila je Morgana. Iznenada obuzeta
gnevom, ustala je i odgovorila: "Ono što pristane da učini vrhunski harfista Avalona, i meni će
biti čast! Muzika je služenje Bogovima!" Preuzela je harfu od njega i smestila se na klupu.
Instrument je bio veći od njenog i na trenutak nije uspela da se snañe sa strunama; a onda je našla
one prave i ruke su joj se sigurnije kretale, svirajući severnjačku pesmu koju je čula na Lotovom
dvoru. Sada joj je bilo milo što je pila vino, koje joj je pročistilo grlo; čula je sopstveni glas,
bogat i milozvučan - bio je jak kao i uvek, mada to nije shvatala sve do sada. Imala je kontraalt,
dubok i snažan, a učili su je bardovi Avalona, i ponovo je osetila ponos. Gvenvir je možda lepa,
ali ja imam glas barda.
Čak joj je i Gvenvir prišla kada je zavšrila. "Imaš divan glas, sestro", rekla je. "Jesi li u
Avalonu naučila da tako lepo pevaš?"
"Da, madam, muzika je sveta - zar ti u manastiru nisi učila da sviraš?"
Gvenvir se trgla. "Ne, neprilično je da žena podiže glas pred Gospodom..."
Morgana se nasmejala. "Vi, hrišćani, izgleda, strašno volite reč neprilično, naročito kada se
odnosi na žene", rekla je. "Ako je muzika zlo, onda je zlo i za muškarce; a ako je dobra, zar ne bi
žene trebalo da rade sve dobro što mogu, kako bi se iskupile za onaj greh na početku sveta?"
"Svejedno, nisu me pustili - jednom sam dobila batine što sam dirala harfu", žalosno je rekla
Gvenvir. "Ali ti si nas sve začarala, i jasno mi je da je ta magija dobra."
"Svi muškarci i žene u Avalonu uče muziku; ali malo ih je obdarenih kao gospa Morgana. Lep
glas se raña, a ne dobija se učenjem. A pošto je to dar od Boga, meni se čini da je neprilično
odbacivati takav dar, bilo da je dat muškarcu ili ženi. Ne možemo verovati da bi Bog toliko
pogrešio da obdari ženu glasom, pošto Bog ne greši, pa ga moramo prihvatiti kod koga god da se
nañe."
"Ne mogu da raspravljam o teologiji sa jednim druidom", javio se Ektorijus, "ali da imam kćer
roñenu sa takvim darom, smatrao bih to iskušenjem, jer ona bi bila u iskušenju da napusti mesto
dodeljeno ženama. Nigde nije rečeno da je Marija, Majka božja, igrala ili pevala..."
Merlin je tiho progovorio: "Ali rečeno je da je, kada se Sveti Duh spustio na nju, podigla glas i
zapevala Moju dušu je uvećao Gospod... ali izgovorio je to na grčkom: Megalynei he psyche mou
ton Kyrion...
Samo su Ektorijus, Lanselet i biskup razumeli grčke reči, mada ih je i Morgana čula više puta.
Biskup je odlučno rekao: "Ali pevala je samo pred Bogom. Samo je Marija Magdalena pevala i
igrala pred muškarcima, i to pre nego što joj je naš Spasitelj spasao dušu, jer to je bio deo njenog
pokvarenog ponašanja."

Igrena je progovorila sa prizvukom mangupluka. "Kralj David je pevao i svirao, pisano je, i to
na harfi. Zar mislite da je tukao svoje žene i kćeri kada bi svirale na harfi?"
Upala je i Morgana. "Ako je Marija od Magdale - mislim na priču - pevala i igrala, pa je ipak
spasena, nigde nije rečeno da joj je Isus naredio da lepo sedi u ćošku i ćuti! Ako je sipala
dragoceno miro na kosu Isusu, a on nije dozvolio da je apostoli kazne, onda je mogao da uživa i u
svemu ostalom! Bogovi daju ljudima ono što je najbolje, a ne ono što je najgore!"
"Ako je to oblik u kakvom je religija poznata ovde u Britaniji", kruto je rekao Patricije,
"stvarno su nam potrebna savetovanja kakva crkva povremeno saziva!" Namrštio se, i Morgana,
već požalivši brzoplete reči, oborila je glavu - bilo je stvarno glupo začinjati svañu izmeñu
Avalona i crkve baš na Arturovom venčanju. Ali zašto Artur nije ništa rekao? Iznenada su svi
počeli da pričaju uglas, pa je Kevin ponovo uzeo harfu i zasvirao živahnu melodiju, uz koju je
posluga počela da raznosi sveže ñakonije koje više niko nije mogao da jede.
Posle nekog vremena, Kevin je spustio harfu, i Morgana, kao što je učinila i u Avalonu, nasula
mu je vina i klekla da mu ga ponudi. Nasmešio se i primio pehar, davši joj znak da sedne kraj
njega.
"Zahvaljujem se, gospo Morgana."
"Dužnost mi je i zadovoljstvo da služim takvog barda, gospodaru. Jesi li skoro došao iz
Avalona? Je li moja roñaka Vivijen dobro?"
"Dobro je, ali je dosta ostarila", tiho je odgovorio on. "A mislim i da čezne za tobom - trebalo
bi da se vratiš."
Morgana je opet osetila nalet starog očajanja; brzo je odvratila pogled. "Ne mogu. Ali pričaj
mi vesti o domu."
"Ako želiš sveže vesti iz Avalona, moraš da odeš tamo. Ja sam odustan više od godine, pošto
sam zamoljen da donesem Gospi vesti o kraljevstvu - Talesin je sada prestar da bude Glasnik
Bogova."
"Pa", rekla je Morgana, "sada ćeš imati šta da joj pričaš o venčanju."
"Reći ću joj da si živa i zdrava", rekao je Kevin, "pošto te je već ožalila. Sada više nema Vid. I
pričaću joj o njenom mlañem sinu, koji je Arturov najbliži saputnik; zaista", dodao je, izvivši
usne u sarkastičan osmeh, "kad ga gledam sa Arturom, liči mi na onog najmlañeg učenika koji se
za večerom naslonio Hristu na grudi..."
Morgana nije mogla da savlada tihi smeh. "Naš biskup bi te svakako optužio za svetogrñe, kad
bi te čuo da tako govoriš."
"Pa, eno Artura kako sedi kao Hrist meñu apostolima, namećući hrišćanstvo čitavoj zemlji",
rekao je Kevin. "Što se tiče biskupa, on je neznalica."
"Zašto, zato što nema sluha za muziku?" Morgana sve do sada nije shvatala koliko su joj
nedostajale ovakve razmene duhovitosti; Morgoza i njene gospe bile su toliko male, toliko
ograničene na ogovaranje i sitnice!
"Rekao bih da je svaki čovek bez sluha za muziku zaista neznalica, pošto bez muzike čovek ne
govori, nego njače", uzvratio je Kevin, "ali nije reč samo o tome. Je li ovo dobar trenutak za
venčanje?"
Morgana je toliko dugo bila van Avalona da na trenutak nije shvatala na šta on misli; ali on je
pokazao ka nebu.
"Mesec opada. To je loš trenutak za venčanje, i gospodar Talesin im je to i rekao. Ali biskup je
odredio da se održi tik posle punog meseca, kako bi svi ovi ljudi mogli po svetlu da putuju kući, i
zato što je danas svečanost nekog njihovog sveca - ne znam kojeg. Merlin je razgovarao i sa
Arturom i rekao mu je da mu ovaj brak neće donesti radosti - ne znam zašto. Ali nije bilo časnog
načina da se prekine, izgleda; sve je otišlo predaleko."
Morgana je nagonski znala na šta je mislio stari druid - i ona je videla kako se gledaju Gvenvir
i Lanselet. Je li je trenutak Vida naveo da se trgne od Gvenvir još onoga dana u Avalonu?
Tog dana zauvek mi je oduzela Lanseleta, pomislila je, a onda se setila da je bila pod
zakletvom da čuva devičanstvo za Boginju, i zbunjeno se zamislila. Da li je trebalo da pogazi

zakletvu njega radi? Posramljeno je oborila glavu, gotovo uplašena, na trenutak, da će joj Kevin
pročitati misli.
Vivijen joj je govorila da sveštenica uvek treba da postupa po svojoj proceni. Izgleda da je
bila u pravu, bez obzira na zavet, što je poželela Lanseleta... Učinila bih bolje, čak i za Avalon, da
sam onda primila Lanseleta; tada bi Artur dobio kraljicu nedirnutog srca, jer Lanselet bi stvorio
vezu sa mnom, a dete koje sam rodila bilo bi poreklom iz drevne kraljevske loze Avalona...
Ali za nju su imali druge planove, i to ju je nateralo da zauvek napusti Avalon, da rodi dete
koje je uništilo sve njene nade da će moći da podari Boginji kćer; posle Gvideona više neće moći
da rodi. Da je verovala svom nagonu i proceni, Vivijen bi bila besna, ali bi morala da nañe nekog
drugog pogodnog za Artura...
Čineći pravo, pogrešila sam; poslušavši Vivijenine reči, pomogla sam propast ovog braka, jer
znam da ga čeka propast...
"Gospo Morgana", nežno je rekao Kevin, "uznemirena si. Mogu li ti nekako pomoći?"
Morgana je odmahnula glavom, opet suzdržavajući suze. Upitala se, zna li on da je ona data
Arturu u obredu. Ne bi mogla da prihvati njegovo sažaljenje. "Ništa, gospodaru. Možda samo
delim tvoje strahove zbog ovog venčanja pod opadajućim mesecom. Brinem se za brata, to je sve.
I žao mi je žene kojom se oženio." Dok je izgovarala te reči, znala je da su istinite; ma koliko se
plašila za Gvenvir i pomalo je mrzela, ipak ju je žalila - udala se za čoveka koji je ne voli, a voli
čoveka za koga ne može da se uda.
Ako bih oduzela Lanseleta od Gvenvir, učinila bih uslugu bratu, kao i njegovoj ženi, jer ako
ga odvedem, ona će ga zaboraviti. U Avalonu je naučila da otkriva svoje pobude, i sada se u sebi
trgla; nije bila iskrena. Ako uzme Lanseleta od Gvenvir, to neće biti za dobro njenog brata niti
kraljevstva, nego samo i isključivo zato što želi Lanseleta za sebe.
Ne za sebe. Svoju magiju moraš koristiti radi drugih; ne smeš se zavaravati. Poznavala je
dovoljno ljubavnih čarolija. Bilo bi to za Arturovo dobro! Koristilo bi krljevstvu, ponavljala je u
sebi, kad bih preotela Lanseleta od žene svoga brata; ali uporna savest sveštenice ponavljala je u
njoj: Ne smeš tako. Zabranjeno je koristiti magiju da bi Vaseljena činila tebi po volji.
No, ipak će pokušati; mora pokušati bez pomoći, samo svojim ženskim veštinama. Odlučno je
rekla sebi da ju je Lanselet jednom poželeo, bez pomoći magije; svakako ga može navesti da je
ponovo poželi!
Gvenvir se umorila od gozbe. Jela je više nego što je želela, i mada je popila samo jednu čašu
vina, bilo joj je strašno vruće, pa je zabacila veo kako bi se rashladila. Artur je pošao da
razgovara sa mnogobrojnim gostima, i polako se približavao stolu za kojim je sedela ona,
okružena gospama, pa je konačno stigao i do nje; uz njega su bili Lanselet i Gaven. Žene su se
malo sabile na klupi kako bi napravile mesta, i Artur je seo kraj nje.
"Ovo je prva prilika da stvarno razgovaramo, ženo moja."
Pružila mu je svoju malu ruku. "Razumem. Ovo više liči na veće nego na svadbu, mužu i
gospodaru moj."
On se namejao, pomalo kao krivac. "Izgleda da su svi dogañaji u mom životu sada takvi. Kralj
uopšte nema privatnost. Pa", ispravio se, smešeći se, kad je primetio kako je porumenela, "gotovo
uopšte - mislim da će biti nekoliko izuzetaka, ženo moja. Zakon zahteva da nas isprate u krevet
zajedno, ali ono što se potom dešava ne tiče se nikoga doli nas dvoje, čini mi se."
Oborila je pogled, znajući da je video kako je pocrvenela. Ponovo je, postiñena, shvatila da je
zaboravila na njega, da je gledala Lanseleta i pitala se, uljuljkana u slatke snove, kako bi bilo da
se danas udala za njega - kakva ju je prokleta sudbina učinila Vrhovnom kraljicom? Opet ju je
onako gladno pogledao, i nije se usudila da mu uzvrati pogled. Primetila je kako odvraća pogled
na čas pre nego što je preko njih pala senka gospe Morgane; Artur joj je napravio mesta da sedne.
"Hodi i sedi sa nama, sestro, za tebe će uvek biti mesta", rekao je, tako malaksalim glasom da
se Gvenvir na trenutak upitala koliko je on popio. "Kada se gosti malo umore od gozbe, spremili
smo im još malo zabave, možda uzbudljivije od muzike barda, ma koliko ova bila lepa. Nisam

znao da pevaš, sestro. Znao sam da se baviš čaranjem, ali ne i da u to spada i sviranje. Jesi li nas
sve opčarala?"
"Nadam se da nisam", nasmejala se Morgana, "jer se inače nikada ne bih usudila da ponovo
zapevam - kako ide ona stara priča, o bardu koji je pesmom pretvorio zle divove u krug od
kamenja, pa su tako i ostali, hladni i kameni sve do dana današnjeg?"
"To nisam nikada čula", rekla je Gvenvir, "mada su mi u manastiru pričali o zlim ljudima koji
su se podsmevali Hristu na putu prema krstu, pa je svetac podigao ruku i pretvorio ih u vrane koje
lete svetom i zauvek nariču zbog nepromišljenih šala... a bila je i priča o svecu koji je pretvorio
krug čarobnica, tokom nekog njihovog zlog obreda, u krug od kamenja."
"Kad bih imao vremena", dokono je počeo Lanselet, "proučavao bih filozofiju umesto da
ratujem i da se bavim konjima, i pokušao bih da otkrijem ko je podigao to kamenje i zašto."
Morgana se nasmejala. "To se u Avalonu zna. Vivijen ti je mogla reći, da si je pitao."
"Da", rekao je Lanselet, "ali ono što kažu sveštenice i druidi možda je jednako neistina kao
ove pobožne bajke, Gvenvir - oprosti, trebalo je da kažem gospo i kraljice moje. Arture, oprosti,
nisam mislio da pokažem nepoštovanje prema tvojoj gospi, ali zvao sam je po imenu kada je bila
mlaña, i dok još nije bila kraljica..." Ali Morgani je bilo jasno da on naprosto traži izgovor da
naglas izgovori njeno ime.
Artur je zevnuo. "Dragi prijatelju, meni ne smeta ako ne smeta mojoj gospi. Bože sačuvaj da
ne postanem jedan od onih muževa koji drže ženu zaključanu u kavezu, daleko od svih drugih
ljuskih bića. Muž koji ne može da zadrži pažnju i vernost svoje supruge, verovatno ih ni ne
zaslužuje." Nagnuo se da uhvati Gvenvir za ruku. "Mislim da se gozba otegla. Lanselete, koliko
će još trebati da se jahači pripreme?"
"Mislim da će brzo biti spremni", odgovorio je Lanselet, jedva otrgavši pogled od Gvenvir.
"Da li moj gospodar i kralj zapoveda da odem i vidim?"
Namerno muči sebe, pomislila je Morgana, ne može da podnese da gleda Gvenvir sa Arturom,
a ne može ni da je ostavi samu sa njim. Namerno je pretvorila istinu u šalu. "Mislim, Lanselete,
da bi naši mladenci želeli da malo razgovaraju nasamo. Hajde da ih ostavimo i odemo da vidimo
jesu li jahači spremni."
"Gospodaru..." počeo je Lanselet, a kad je Gvenvir zaustila da se pobuni, brzo je završio.
"Dozvoli mi da se udaljim."
Artur je klimnuo glavom, a Morgana je uzela Lanseleta za ruku. Pustio je da ga odvuče odatle,
ali videla je da se stalno osvrće, kao da ne može da prestane da gleda Gvenvir. Srce joj se grčilo;
u istom trenutku joj se činilo i da ne može da podnese toliki njegov bol, ali i da će učiniti sve da
ga udalji, kako ne bi mogao da gleda Gvenvir. Iza leña je čula Arturove reči: "Sve do sinoć nisam
imao pojma da će mi sudbina, osim neveste, dodeliti i lepoticu", i Gvenvir kako odgovara: "Ali to
nije bila sudbina, gospodaru, nego moj otac." Pre nego što je Morgana uspela da čuje šta će Artur
reći, udaljili su se van domašaja sluha.
"Sećam se", počela je da govori, "jednom, pre mnogo goidna, u Avalonu, govorio si da je
konjica ključ za pobedu nad Saksoncima - to i disciplinovana vojska, kao kod Rimljana.
Pretpostavljam da to planiraš da izvedeš sa ovim konjanicima."
"Istina je da sam ih lično uvežbavao. Nisam ni pomislio da se žena može sećati nekog pitanja
vojne strategije, roñako."
Morgana se nasmejala. "Živim u strahu od Saksonaca, kao i sve žene na ovim ostrvima.
Jednom sam prošla kroz selo koje je opustošila njihova banda, i sve žene, od petogodišnjih
devojčica do matorih baka bez zuba i kose, bile su silovane. Sve što pruža nadu da ih oteramo
jednom zauvek meni je važno, možda važnije nego muškarcima i vojnicima, jer oni treba da se
plaše samo smrti."
"Nisam ni pomislio na to", ozbiljno je priznao Lanselet. "Trupe Utera Pendragona takoñe su
sklone da po selima traže sebi žene - baš kao i Arturove - ali u načelu nema silovanja. A
zaboravio sam, Morgana, da si ti u Avalonu naučila da često misliš na stvari koje drugim ženama
malo znače." Podigao je pogled i stegao je za ruku. "Zaboravio sam harfe Avalona. Mislio sam da

mrzim to mesto, da nikada neću poželeti da se vratim. A ipak - ponekad - neka sitnica me povuče
natrag. Zvuk harfe. Sunčevo svetlo na kemenu. Miris jabuka i zujanje pčela na suncu. Pljuskanje
ribe u jezeru i krici barskih ptica u zalazak sunca..."
"Da li se sećaš", tiho je upitala, "onog dana kad smo se popeli na Tor?"
"Sećam se", rekao je sa iznenadnom gorčinom. "Voleo bih da tog dana nisi bila zakleta
Boginji."
Odgovorila mu je sasvim tiho. "A ja žalim zbog toga od kako pamtim." Glas joj se slomio, i
Lanselet ju je ispitivački pogledao.
"Morgana, Morgana - roñako, nikada te nisam video da plačeš."
"Da li se, kao i većina muškaraca, plašiš ženskih suza?"
Odmahnuo je glavom i obgrlio je oko ramena. "Ne", tiho je priznao, "jer suze ih čine
stvarnijim, ranjivijim - plašim se žena koje nikad ne plaču, jer znam da su snažnije od mene, i
uvek pomalo strahujem šta će učiniti. Stalno sam se bojao... Vivijen." Osetila je da je hteo da
kaže majke, i da se uplašio te reči.
Nalazili su se pod niskim gredama štale; oko njih su bili vezani konji u dugačkom nizu.
Osećao se prijatan miris sena i slame. Napolju je videla ljude kako se muvaju tamo-amo, podižući
plastove sena i postavljajući lutke od punjene kože, a bilo ih je i koji su u štali sedlali konje.
Neko je primetio Lanseleta i povikao: "Hoće li Vrhovni kralj i gospoda uskoro biti spremni da
nas vide, ser? Ne bi trebalo da izvedemo konje, pa da čekaju i postanu nemirni."
"Uskoro" uzvratio je Lanselet.
Pokazalo se da se iza obližnjeg konja nalazi Gaven. "Oh, roñako", obratio se Morgani. "Lanse,
ne uvodi je ovamo, ovo nije mesto za gospu, neke od ovih prokletih životinja još su divlje. I dalje
hoćeš da izvedeš onog belog pastuva?"
"Rešio sam da bude spreman da ga Artur povede u narednu bitku, makar zbog njega slomio
vrat!"
"Ne šali se s time", rekao je Gaven.
"Ko kaže da se šalim? Ako Artur ne može da ga jaše, sam ću ga jahati u bici i po podne ću mu
ga pokazati u čast kraljice!"
"Lanselete", rekla je Morgana, "ne rizikuj glavu zbog toga. Gvenvir ne ume da razlikuje konje,
i diviće ti se i ako uzjašeš ponija i preñeš sa kraja na kraj dvorišta, isto kao da je videla samog
kentaura!"
Na trenutak ju je gotovo prezrivo pogledao. Jasno je razumela šta to znači: Kako bi i mogla da
razumeš potrebu da se danas pokažem u što boljem svetlu?
"Idi i sedlaj konja, Gavene, i javi ljudima: treba da budemo spremni za pola sata", rekao je
Lanselet. "Upitaj Kaja hoće li i on sa prvom grupom."
"Nemoj mi reći da će Kaj jahati, sa onom svojom bogaljastom nogom!" uzviknuo je jedan
vojnik sa neobičnim naglaskom. Gaven ga je pogledao i ljutito odgovorio: "Hoćeš li mu zameriti
zbog toga - ovo je jedina vojna vežba u kojoj ta noga nije važna i zbog koje će moći da se izvuče
iz kuhinje i ženskih odaja?"
"Ah, da, sad razumem", rekao je vojnik i nastavio da sedla svog konja. Morgana je dodirnula
Lanseletovu mišicu; spustio je pogled ka njoj, opet sa vragolastim pogledom. Eto, pomislila je,
udešava nešto, rizikuje da slomi vrat, čini nešto za Artura, zaboravio je na ljubav, ponovo je
srećan. Kad bi samo mogao stalno da bude ovako zauzet, ne bi patio ni zbog Gvenvir ni zbog bilo
koje druge žene.
"Pokaži mi tog opasnog konja koga ćeš jahati", rekla je.
Poveo ju je izmeñu redova privezanih konja. Izdaleka je primetila srebrnastu njušku i dugačku
grivu, nalik na laneni veo - krupan konj, u ramenima visok koliko i Lanselet. Životinja je zatresla
glavom i zarzala kao u ružnom snu o zmajevima koji bljuju vatru.
"Oh, lepotane moj", rekao je Lanselet i potapšao konja po njušci; ovaj se trgao i ustuknuo.
Lanselet se obratio Morgani: "Lično sam ga navikavao na ñem i uzengije - to je moj venčani
poklon Arturu, da ga jaše, i biće umiljat kao kućno ljubimče."

"Lep poklon", rekla je Morgana.

"Ne, to je jedino što sam mogao da mu poklonim", rekao je Lanselet. "Ja nisam bogat.
Uostalom, njemu zlato i dragulji ne trebaju, ima ih i previše. Ovaj poklon mogu da mu dam samo
ja."
"Dar od srca", rekla je Morgana. Kako voli Artura, pomislila je; zato se i muči toliko; i dalje
voli Artura. Da je umesto njega Gaven, ženskaroš, uopšte mi ne bi bilo žao; Gvenvir je čedna, i
uživala bih da gledam kako ga odbija.
"Volela bih da ga uzjašem", rekla je naglas. "Ne bojim se ja nijednog konja."
Lanselet se nasmejao. "Ti se ničega ne bojiš, zar ne?"
"Oh, ne, roñače dragi", naglo se uozbiljila, "bojim se mnogo čega."
"Pa, ni ja nisam neustrašiv, bojim se bitke i Saksonaca, i bojim se da ću poginuti pre nego što
iskusim sve što mi život nudi", rekao je on. "I zato se ne usuñujem da odbijem nijedan izazov... A
najviše se bojim da i Avalon i hrišćani greše, i da nema ni Bogova ni raja, ni drugog života, i da
ću, kad umerem, zauvek nestati. Zato se i bojim da umrem pre nego što iskusim sve u životu."
"Meni se čini da ti je malo šta ostalo da okusiš", rekla je Morgana.
"Oh, jeste, jeste, Morgana, ima toliko stvari za kojima čeznem, i kad god mi neka promakne,
strašno žalim i pitam se da li me slabost ili glupost sprečavaju da uradim ono što želim..." rekao je
i iznenada se okrenuo i gladno je zagrlio, privivši je uz sebe.
Očajanje, pomislila je Morgana sa gorčinom; ne želi on mene, nego samo da na trenutak
zaboravi Artura i Gvenvir kako se noćas grle. Vešto i uvežbano milovao joj je grudi; pritisnuo je
usne na njene, i osetila je kako se pripija uz nju čitavim telom. Stajala mu je u naručju,
nepokretna, osećajući drhtavicu i narastajuću glad kako je ipsunjavaju nečim nalik na bol; bila je
jedva svesna svojih sitnih pokreta kojima se pripijala uz njega. Otvorila je usne pod njegovima,
osećajući njegove dlanove svuda po sebi. No, kada ju je blago pogurao ka gomili sena, ipak se
pobunila.
"Dragi moj, poludeo si, po štali se muva bar pedeset Arturovih vojnika i jahača..."
"Zar ti smeta", šapnuo je, a onda je odgovorila tresući se od uzbuñenja. "Ne. Ne!" Puistila je
da je polegne u seno. Duboko u sebi je pomislila sa gorčinom: kneginja, vojvotkinja od Kornvola,
sveštenica Avalona, gužva se po štali kao neka mlekarica, a čak ne može da se izgovori ni na
Beltanske vatre. Ali odbacila je to i pustila da je on miluje, ne opirući se. Bolje ovako nego da
Arturu prepukne srce. Nije znala misli li to ona ili muškarac koji je ležao preko nje, čije su joj
grube, žurne ruke nanosile bol; poljupci su mu bili gotovo divlji, zarivajući joj se u usta. Osetila je
da joj vuče haljinu i pomerila se da mu to olakša.
A onda su se začuli glasovi, lupa, vika, buka nalik na udare čekića, uplašeni vrisak, i
odjednom se javilo desetak glasova. "Kapetane!" vikali su. "Gospodaru Lanselete! Pa gde je?
Kapetane!"
"Ovamo dole, čini mi se..." jedan od mlañih vojnika trčao je izmeñu konja. Divlje opsovavši u
pola glasa, Lanselet se brzo postavio izmeñu Morgane i mladog vojnika, a ona je sakrila lice pod
velom i zgrčila se, već polunaga, što dublje u slamu kako je ne bi videli.
"Prokletvstvo! Zar ne mogu da se udaljim ni na trenutak..."
"Oh, ser, brzo doñite, jedan od novih konja... ovde imaju kobilu u žaru... dva pastuva počela
su da se tuku... mislim da je jednom već slomljena noga..."
"Grom i pakao!" Lanselet je brzo nameštao odeću, ustajući da se nadnese nad momka koji ih je
prekinuo. "Dolazim..."
Mladić je primetio Morganu; u trenutku užasa ponadala se da je nije prepoznao - to bi bila
lepa, sočna priča za dvor. Ali ne tako strašna kao ono što ne znaju... da sam rodila bratovljevo
dete.
"Jesam li vas prekinuo u nečemu, ser?" upitao je mladić, pokušavajući da proviri iza Lanseleta
i kezeći se. Morgana je bila neutešna. Šta će sad biti sa njegovim ugledom? Ili muškarcu
odgovara da ga nañu kako se valja u senu? Lanselet uopšte nije odgovorio, nego je gurnuo
mladića da poñe, tako da je ovaj umalo pao. "Idi i nañi Kaja i konjušara, da odu sa tobom." Brzo

se vratio, sav u žurbi, i poljubio Morganu koja je nekako uspela da ustane. "Bogova mi! Od svih
prokletih..." Čvrsto ju je zagrlio, gladnim prstima, i tako ju je grubo poljubio da je osetila da joj
na licu ostaje crveni žig. "Bogova mi! Večeras - kunem se! Kunem se!"
Nije mogla da mu odgovori. Mogla je samo da klima glavom - ošamućena, zbunjena, jer
čitavo telo vrištalo joj je od želje za prekinutim ispunjenjem - i da ga gleda kako žurno odlazi.
Minut-dva kasnije pojavio se drugi mladić i naklonio joj se, a ostali vojnici jurcali su tamo-amo, i
negde daleko se začuo užasan, gotovo ljudski krik životinje na samrti.
"Gospo Morgana? Ja sam Griflet. Gospodar Lanselet šalje me da vas otpratim do paviljona.
Rekao mi je da vas je doveo ovamo da vidite konja koga on obučava za kralja, ali da ste se
okliznuli i pali u seno, i da je baš pokušavao da vidi jeste li povreñeni kada je počela potraga za
njim - kada je izbila ona tuča sa konjem kralja Pelinora. I moli vas da ga izvinite i vratite se u
zamak..."
Pa, pomislila je, ovo bar objašnjava zašto mi je suknja izgužvana, a kosa i veo puni sena. Neće
morati da iziñe pred majku i sestru kao ona žena iz Svetog Pisma koju su uhvatili u preljubi;
mladi Griflet pružio joj je ruku, i ona se oslonila na nju punom težinom. "Izgleda da sam uganula
članak", rekla je, hramljući čitavim putem do zamka. Ako se povredila i pala, to će objasniti
otkuda seno po njoj. Delom je bila zadovoljna što je Lanselet brzo razmišljao; delom je bila
očajna što je nije priznao i zaklonio.
Artur je otišao sa Kajem u štale, uznemiren nezgodom sa konjima. Pustila je da se Gvenvir
uzmuva oko nje i da Igrena pošalje po hladnu vodu i lanene zavoje kako bi joj previla članak, i
sela je kraj Igrene, u senci, kada su konji i jahači izišli da prikažu svoje veštine. Artur je održao
mali govor o novoj legiji Karleona koja će oživeti dane slave Rima i spasti zemlju. Njegov
usvojeni otac, Ektorijus, sav je sijao. Potom je izjahalo desetak konjanika, prikazujući nove
veštine kojima se konj može zaustaviti usred galopa, propeti i okrenuti u mestu, usklañen sa
čitavom grupom.
"Posle ovoga", objavio je Artur, "niko više neće moći da kaže da su konji dobri samo za
vuču!" Nasmešio se Gvenviri. "Kako ti se dopadaju moji vitezovi, gospo moja? Meni liče na stare
rimske konjanike - plemiće koji su smeli da poseduju i uvežbavaju sopstvenog konja."
"Kaj jaše kao kentaur", rekla je Igrena Ektorijusu, i starac se zadovoljno nasmešio. "Arture,
veoma je lepo od tebe što si dao Kaju jednog od najboljih konja."
"Kaj je suviše dobar vojnik i suviše dobar prijatelj, da bi čučao u kući", odlučno je rekao
Artur.
"Je li on tvoj usvojeni brat?" upitala je Igrena.
"Tačno. Bio je ranjen u svojoj prvoj bici i bojao se da će biti osuñen da zauvek sedi kod kuće,
sa ženama", odgovorio je Artur. "Strašna sudbina za vojnika. Ali na konju može da se bori isto
kao i drugi."
"Gledaj", uzviknula je Igrena, "legija je zdrobila sve mete - nikada nisam videla takvo
jahanje!"
"Mislim da niko ne može da se odupre takvom napadu", rekao je kralj Pelinor. "Kakva šteta
što Uter Pendragon nije doživeo da vidi ovo, dečko - izvini - gospodaru i kralju moj."
"Prijatelj mog oca", toplo je rekao Artur, "može da me zove kako god želi, dragi Pelinore! Ali
treba odati priznanje mom prijatelju i kapetanu, Lanseletu."
Morgozin sin, Gaheris, nespretno se poklonio pred Arturom. "Gospodaru, smem li da odem do
štala i gledam kako ih rasedlavaju?" Bio je to veseo, pametan dečak od oko četrnaest godina.
"Možeš", rekao je Artur. "Kada će i on doći da se pridruži Gavenu i Agravenu, tetka?"
"Ove godine, možda, ako braća mogu da ga podučavaju vojničkim veštinama i da paze na
njega", rekla je Morgoza, a onda je naglo podigla glas: "Ne! Ne ti, Garete!" i pokušala da uhvati
bucmastog šestogodišnjaka. "Gaherise! Vrati ga ovamo!"
Artur se nasmejao i raširio ruke. "Ništa ne brini - dečake privlače štale kao psi buve. Pričali su
mi kako sam jahao očevog pastuva kad mi je bilo jedva šest godina! Ne sećam se toga; to je bilo
tik pre nego što me je Ektorijus usvojio", dodao je, a Morgana se stresla, setivši se plavokosog

deteta kako leži, naizgled mrtvo, u senci neke činije sa vodom - ne, slika je nestala.
"Da li te članak jako boli, sestro?" saosećajno je upitala Gvenvir. "Evo, nasloni se na mene..."
"Gaven će paziti na njega", nemarno je rekao Artur. "Mislim da je on najbolji čovek koga
imamo za obuku mladih vitezova i jahača."
"Bolji od ser Lanseleta?" upitala je Gvenvir.
Samo je želela da izgovori njegovo ime, pomislila je Morgana. Ali on je želeo mene, još
maločas, a večeras će biti prekasno... bolje nego da Arturu prepukne srce. Ako budem morala,
reći ću Gvenvir.
"Lanselet?" upitao je Artur. "On je naš najbolji jahač, mada je suviše vratoloman za moj ukus.
Momci ga odreda obožavaju, naravno - gledaj, tetka, eno tvog malog Gareta, prati ga u stopu kao
kučence - sve će učiniti za njega. Ali on nije tako vešt u podučavanju mladića kao Gaven; suviše
lako plane i voli da se producira. Gaven postupa polako i postepeno; uči ih korak po korak, tako
da se nikada niko nije povredio zbog nemarnosti. Gaven je moj najbolji ratni učitelj. Gedaj, eno
Lanseleta na konju koga obučava za mene..." Prasnuo je u smeh.
"ðavo mali!" rekla je Igrena.
Garet je visio o sedlu kao majmun, a Lanselet je, smejući se, podigao dečka pred sebe u sedlo i
poterao konja u galop, jureći pravo uz brdo prema zaklonu gde je kraljevska porodica sedela u
senci i posmatrala. Vratolomno su jurili pravo ka njima, pa je čak i Artur jeknuo, a Igrena je
ustuknula, prebledevši. Lanselet je zaustavio konja tako da se propeo i okrenuo u mestu.
"Tvoj konj, gospodaru Arture", rekao je sa uživanjem, držeći uzde jednom rukom, "i tvoj
roñak. Tetka Morgoza, uzmi ovog malog mangupa i dobro ga ispraši!" dodao je, spustivši Gareta
gotovo pravo Morgozi u krilo. "Mogao je da pogine pod kopitama!"
Garet nije čuo ni reč od Morgozine grdnje, jer je gledao samo Lanseleta, očiju punih divljenja.
"Kada odrasteš", rekao je Artur, smejući se i golicajući dečaka, "učiniću te vitezom, pa ćeš
moći da putuješ i boriš se protiv divova i zlih jahača, i da spasavaš plemenite gospe."
"Oh, ne, gospodaru Arture", odgovorio je mališa, očiju još prikovanih za konja koga je
Lanselet jahao poljem. "Postaću vitez gospodara Lanseleta, i zajedno ćemo ići u pohode."
Ektorijus se tiho nasmejao. "Mladi Ahil je, izgleda, našao svog Patrokla."
"Ja sam ostao u senci", dobroćudno je rekao Artur. "Čak i moja nevesta ne može da otrgne
pogled od Lanseleta, i moli ga da je zove po imenu, a sada mali Garet želi da bude njegov vitez!
Da mi Lans nije najbolji prijatelj, pobesneo bih od ljubomore."
Pelinor je gledao jahača u kasu. "Onaj prokleti zmaj još se krije u jezeru u mojoj zemlji, i
izlazi da ubija seljake i krave. Kad bih imao takvog konja, na kome bih mogao da se borim...
Mislim da ću obučiti bojnog konja i ponovo poći na zmaja. Poslednji put sam jedva izvukao živu
glavu."
"Zmaj, ser?" upitao je mali Garet. "Da li bljuje vatru?"
"Ne, momče, ali užasno smrdi i diže buku kao ti šezdeset pasa uglas laju u trbuhu", odgovorio
je Pelinor, a Ektorijus je dodao: "Zmajevi ne bljuju vatru, dečko. To se veruje zbog davnog
običaja da se zvezda padalica naziva zmajem, jer ima dugačak, plameni rep - možda je nekada
bilo zmajeva koji su bljuvali vatru, ali toga se ne seća nijedan živi čovek."
Morgana ih nije slušala, mada se pitala koliko u Pelinorovoj priči ima istine, a koliko
preterivanja da bi zadivio dete. Pogledom je pratila Lanseleta, koji je pokazivao šta sve konj ume.
Aertur se obratio Gvenviri. "Nikada nisam umeo da tako uvežbam konja - Lanselet ga sprema
meni za bitke. Zamisli, pre dva meseca bio je divalj kao neki od Pelinorovih zmajeva, a pogledaj
ga sada!"
"Meni i dalje izgleda divalj", rekla je Gvenvir, "ali ja se bojim i najpitomijih konja."
"Konj za bitku ne sme biti pitom kao damski poni", rekao je Artur. "Mora imati duha - blagi
Bože na nebesima!" povikao je, naglo ustavši. Odnekuda se pojavila bela mrlja; nekakva domaća
ptica, možda guska, iznenada je poletela uvis, pravo pod konjska kopita. Lanselet, koji je
opušteno jahao, bez mnogo pažnje, trgao se kad se konj uplašeno propeo; borio se da povrati
kontrolu, ali je skliznuo gotovo pravo pod kopita; napola onesvešćen, uspeo je da se otkotrlja u

stranu.
Gvenvir je vrisnula. Morgoza i ostale gospe takoñe su kriknule, a Morgana, potpuno
zaboravivši da bi trebalo da ima uganut članak, skočila je i potrčala ka Lanseletu, uspevši da ga
izvuče ispod konjskih kopita. I Artur je potrčao ka konju, zgrabio ga za uzde i uspeo da ga
odvuče od Lanseleta koji je ležao bez svesti. Morgana je kleknula kraj njega, brzo mu opipavši
slepoočnicu, gde se već pojavila modrica oko mlaza krvi koja je tekla u prašinu.
"Je li mrtav?", uzviknula je Gvenvir. "Je li mrtav?"
"Ne", rekla je Morgana sa olakšanjem. "Donesite hladne vode; mora da je ostalo onog lanenog
zavoja. Slomio je zglob ruke, čini mi se; pao je na ruku kako ne bi slomio vrat! A rana na glavi..."
sagnula se da mu položi glavu na grudi, osećajući kako se polako podižu i spuštaju. Primila je
posudu hladne vode od Pelinorove kćeri i komadom tkanine pokvasila mu čelo. "Neka neko
uhvati tu gusku i slomi joj vrat - a guščara treba išibati. Gospodar Lanselet je mogao da izgubi
glavu ili da povredi kraljevog konja."
Došao je Gaven da vrati konja u štalu. Nesreća je prekinula slavlje, i gosti su jedan po jedan
počeli da se povlače u paviljone i šatore. Morgana je previla Lanseletu glavu i ruku, na sreću
uspevši da završi stavljanje udlaga pre nego što je počeo da se meškolji, ječi i trza se od bola;
potom je, u dogovoru sa domaćicom, poslala Kaja po neke biljke koje će ga uspavati, i uredila da
ga odnesu u postelju. Ostala je uz njega, mada je nije prepoznao; samo je ječao i zurio u prazno.
Jednom se zagledao u nju i promrmljao "Majko..." i srce joj se zgrčilo. Posle nekog vremena,
zapao je u težak, nemiran san, a kada se probudio, prepoznao ju je.
"Morgana? Roñako? Šta se desilo?"
"Pao si sa konja."
"Sa konja? Kakvog konja?" zbunjeno je upitao, a kada mu je ispričćala odlučno je odgovorio:
"To je smešno. Ja ne padam sa konja", i ponovo zaspao.
Morgana je sedela kraj njega, pustivši da je drži za ruku i osećajući da će joj srce prepući. Još
je osećala njegove poljupce na usnama i na bolnim grudima. No, trenutak je prošao i bila je
svesna toga. Čak i ako se bude setio, neće je više želeti; nikada je i nije želeo, osim da ublaži
agoniju od pomisli na Gvenvir i na ljubav prema svom kralju i roñaku.
Postajalo je sve mračnije; daleko u zamku ponovo su se začuli zvuci muzike - svirao je Kevin.
Čuli su se smeh, pesma, veselje. Iznenada su se otvorila vrata, i ušao je Artur, sa bakljom u ruci.
"Hteli smo da budeš meñu svedocima koji će ispratiti mladu u postelju, pošto si potpisala
bračni ugovor", rekao je. "Ali pretpostavljam da on ne sme da ostane sam, a ne bih voleo da ga
prepustim komornicima, čak ni Kaju. Ima sreće što si uz njega. Ti si mu usvojena sestra, zar ne?"
"Ne", odgovorila je Morgana sa neočekivanim gnevom u glasu.
Artur je prišao krevetu i uzeo Lanseleta za mlitavu ruku. Ranjenik je jeknuo, promeškoljio se i
otvorio oči, žmirkajući. "Arture?"
"Tu sam, prijatelju", rekao je Artur, a Morgana je pomisila da nikada nije čula toliko nežnosti
u muškom glasu.
"Je li tvoj konj... dobro?"
"Ma, dobro je. Mani sad konja", odgovorio je Artur. "Da si poginuo, čemu bi mi služio konj?"
Bio je na ivici suza.
"Šta se... desilo?"
"Uplašila ga je neka prokleta guska. Guščar se krije. Mislim da zna da ću dati da ga išibaju do
krvi!"
"Nemoj", rekao je Lanselet. "On je samo siroto, glupo stvorenje bez imalo mozga. Ne treba ga
kriviti što su guske pametnije od njega, pa je jedna uspela da pobegne. Obećaj mi, Gvideone."
Zapanjila se što je upotrebio staro ime. Artur mu je stegao ruku i sagnuo se da ga poljubi u obraz,
pažljivo izbegavajući povreñenu stranu lica.
"Obećavam, Galahade. A sad, spavaj."
Lanselet ga je čvrsto stegao za ruku. "Umalo da ti upropastim prvu bračnu noć, zar ne?" rekao
je, uz prizvuk koji se Morgani učinio kao strašna ironija.

"Veruj da jesi - moja nevesta se tako strašno rasplakala zbog tebe, da se pitam šta bi bilo da
sam ja slomio vrat!" nasmejao se Artur.
"Arture", ljutito je rekla Morgana, "iako si kralj, on mora da ćuti!"
"Tako je." Artur se ispravio. "Poslaću ujutro Merlina da ga pogleda; ipak, noćas ne bi smeo da
ostane sam..."
"Ja ću biti sa njim." Još je bila besna.
"Pa, ako si sigurna..."
"Idi nazad kod Gvenvir! Tvoja nevesta te čeka!"
Artur je uzdahnuo. "Ne znam šta da joj kažem", konačno je priznao. "Ni šta da radim."
Ovo je smešno - zar očekuje da ću mu dati uputstva, ili možda njegovoj nevesti? Pogledala ga
je u oči i oborila pogled. "Arture", nežno je rekla, "to je vrlo jednostavno. Učini onako kako te
Boginja navede."
Izgledao je kao nesrećno dete. Kad je progovorio, glas mu je bio promukao. "Ona... ona nije
Boginja. Ona je samo devojka, i... i to uplašena." Trenutak kasnije, više nije mogao da izdrži.
"Morgana, zar ne znaš da te još..."
Nije mogla da podnese ni pomisao na ono što će joj reći. "Ne!" prekinula ga je, podigavši
ruku. "Arture, zapamti barem jedno. Za nju ćeš ti uvek biti Bog. Priñi joj kao Rogati..."
Artur se prekrstio i uzdrhtao. "Bože, oprosti mi; ovo je kazna..." šapnuo je i zaćutao. Stajali su
i gledali se, nesposobni da progovore. Konačno se oglasio Artur. "Morgana, nemam nikakvog
prava.... hoćeš li me barem poljubiti?"
"Brate moj..." Uzdahnula je, popela se na prste i poljubila ga u čelo. Potom mu je preko čela
načinila znak Boginje. "Budi blagosloven", šapnula je. "Arture, idi kod nje, idi kod svoje neveste.
Obećavam ti, u ime Boginje, da će sve biti dobro, kunem ti se u to."
Progutao je knedlu - videla je kako mu se kreću mišići u vratu. Potom je otrgao pogled od
njenog. "Bog te blagoslovio, sestro", promrmljao je. Vrata su se zatvorila za njim.
Morgana se sručila na stolicu i ostala tako, nepokretna, zagledana u usnulog Lanseleta,
izmučena slikama koje su joj se kovitlale u umu. Lanseletovo lice, kako joj se smeši na
osunčanom Toru. Gvenvir, blatnjava i mokre odeće, kako se drži Lanseletu za ruku. Rogati Bog,
lica zamazanog jelenskom krvlju, kako sklanja zavesu na ulazu u pećinu. Lanseletove usne na
njenim grudima - zar je to bilo pre svega nekoliko sati?
"Barem neće Arturovu prvu bračnu noć provesti sanjajući Gvenvir", ljutito je promrmljala.
Legla je na ivicu kreveta, pažljivo se privivši uz ranjenika; ćutke je ležala, čak ni ne plačući, jer
bila je suviše ojañena za to. Ali te noći nije sklopila oči. Borila se protiv Vida, protiv snova,
željna ćutanja i praznine misli kojima je naučena u Avalonu.
A daleko odatle, u najudaljenijem krilu zamka, Gvenvir je ležla budna, gledajući nežno i sa
krivicom Arturovu kosu koja je sijala na mesečini, njegove grudi koje su se dizale i spuštale od
tihog disanja. Suze su joj polako klizile niz obraze.
Toliko želim da ga volim, pomislila je, a potom se šapatom pomolila. "Oh, Bože, sveta Device
Marijo, pomozite mi da ga volim onako kako bi trebalo, on je moj kralj i gospodar i tako je dobar,
zaslužio je nekoga ko će ga voleti više nego što ja mogu." Činilo joj se da noć oko nje odiše
tugom i očajanjem.
Ali zašto, upitala se. Artur je srećan. Nema šta da mi prebaci. Otkuda onda tolika tuga oko
mene?
7.
Jednog dana krajem leta, kraljica Gvenvir sedela je sa nekoliko svojih gospi u velikoj sali
Karleona. Bilo je popodne i strašna vrućina; većina ih se pretvarala da prede ili da češlja
poslednju prolećnu vunu za predenje, ali vretena su se nesigurno okretala, a čak je i kraljica, koja
je bila najbolja vezilja meñu njima, prestala da ubada iglu u fini prostirač za oltar koji je
spremala za biskupa.
Morgana je spustila vunu očešljanu za predenje i uzdahnula. U ovo doba godine uvek je bila

željna doma, čeznula je za maglama koje su se navlačile sa mora preko litica Tintagela... nije ih
videla od detinjstva.
Artur je sa vojskom, legijom Karleona, odjahao na južnu obalu, da pregleda novu tvrñavu
koju su tamo sagradili Saksonci iz ugovornih trupa. Ovog leta nije bilo napada, i sasvim može biti
da su Saksonci, osim onih koji su sklopili ugovor sa Arturom i mirno živeli u zemlji Kenta,
zauvek odustali od Britanije. Dve godine postojanja Arturove konjaničke legije svele su borbe sa
Sasksoncima na povremene letnje vežbe; ali Artur je rešio da ovo razdoblje mira iskoristi da
ojača odbranu na obalama.
"Opet sam žedna", rekla je Pelinorova kćer Elena. "Mogu li da odem, gospo moja, i zamolim
da pošalju još vode?"
"Pozovi Kaja - on će se postarati za to", odgovorila je Gvenvir.
Veoma je narasla, pomislila je Morgana. Od uplašenog i pitomog deteta postala je kraljica.
"Trebalo je da se udaš za Kaja kada je kralj to poželeo, gospo Morgana", rekla je Elena, kad se
vratila i sela na klupu kraj Morgane. "On je jedini muškarac u zamku ispod šezdeset godina, i
njegova žena nikada neće ležati sama po pola godine."
"Slobodno ga uzmi, ako ga želiš", ljubazno je odvratila Morgana.
"I dalje se pitam zašto ti nisi", rekla je Gvenvir, kao da govori o nekoj staroj tuzi. "To bi bilo
tako zgodno - Kaj, kraljev usvojeni brat koga ovaj veoma voli, i ti, Arturova sestra i vojvotkinja
od Kornvola po roñenju, sada kad gospa Igrena više ni ne izlazi iz svog manastira!"
Druzila, kćer jednog od sitnih kraljeva sa istoka, počela je da se kikoće. "Recite mi, ako se
kraljev brat i sestra venčaju, zar to nije rodoskrvnuće?"
"Polusestra i usvojeni brat, gusko jedna", odgovorila je Elena. "Ali reci mi, gospo Morgana,
zar su te odbili samo njegovi ožiljci i hromost? Kaj svakako nije lepotan, ali bio bi dobar muž."
"Nisi me prevarila", uzvratila je Morgana, pretvarajući se da je raspoložena za šalu - zar ove
žene misle samo na udaju? "Uopšte ti nije stalo do moje bračne sreće sa Kajem, nego samo želiš
da venčanje prekine letnju dosadu. Ali nemoj biti pohlepna. Ser Griflet se proletos oženio
Meleasom, i to bi trebalo da bude dosta venčanja za sada." Bacila je pogled na Meleas, čija je
haljina već otešnjala oko struka zbog trudnoće. "Čak ćete imati i bebu da je mazite, dogodine u
ovo vreme."
"Ali ti se tako dugo ne udaješ, gospo Morgana", rekla je Alienor od Galije. "A teško da se
možeš nadati boljoj prilici nego što je kraljev usvojeni brat!"
"Ne žurim sa udajom, a Kaj ne mari za mene mnogo više nego ja za njega."
Gvenvir se nasmejala. "Tačno. Ima jezik oštar gotovo koliko i ti, i nije nimalo dobroćudan -
njegovoj ženi trebaće više strpljenja nego što je imala sveta Brigita, a ti, Morgana, uvek imaš
spreman oštar odgovor."
"Osim toga, ako se uda, moraće da prede za svoje domaćinstvo", dodala je Meleas. "Kao i
obično, Morgana se izvlači od svog udela u predenju!" Njeno vreteno počelo je ponovo da se
okreće, i kalem se spustio ka podu.
Morgana je slegnula ramenima. "Istina je da radije češljam vunu, ali više nema šta da se
češlja", rekla je i, oklevajući, uzela u ruke ispušteno vreteno.
"A ipak si najbolja predilja meñu nama", rekla je Gvenvir. "Tvoja nit uvek je ravnomerna i ne
kida se. Moja se prekine čim je pogledaš."
"Oduvek sam imala vešte ruke. Možda sam se naprosto umorila od predenja, pošto me je
majka naučila tome dok sam bila veoma mala", priznala je Morgana i počela, oklevajući, da
okreće nit meñu prstima.
Istina - mrzela je predenje i izvlačila se kad god je mogla... uvrtala je i okretala nit meñu
prstima, primoravajući telo na nepomičnost kako bi se samo prsti kretali dok se kalem okreće i
okreće, spuštajući se prema podu... dole, pa gore, uvrtan meñu njenim prstima... bilo je toliko
lako da je mogla da padne u trans. Žene su pričale o sitnim dnevnim dogañajima, o Meleas i
njenim jutarnjim mučninama, o ženi koja je došla sa Lotovog dvora sa skandaloznim pričama o
Lotovim neverstvima... Svašta bih mogla da im ispričam kad bih želela, kako čak ni ženina

sestričina nije mogla da izbegne njegovim požudnim rukama... morala sam da upotrebim svu
svoju pamet i oštar jezik kako me ne bi odvukao u krevet; svejedno mu je, mlada ili stara,
vojvotkinja ili mlekarica, samo da nosi suknju... Okreći nit, uvrći, gledaj vreteno kako se okreće,
okreće. Gvideon sada mora da je već veliki dečko, tri godine su mu, spreman je za drveni mač i
vitezove kao što ih je ona pravila Garetu, umesto da samo mazi mačke i baca kockice. Setila se
Arturove težine u krilu kada je bila devojčica, ovde u Karleonu, dok je Uter vladao... kakva sreća
što Gvideon nimalo ne liči na oca; Arturova umanjena kopija na Lotovom dvoru dala bi mnogima
o čemu da pričaju. Ranije ili kasnije, neko će ipak sastaviti vreteno i kalem i istkati pravu nit do
odgovora... Morgana je ljutito podigla glavu. Bilo je suviše lako pasti u trans tokom predenja, ali
mora obaviti svoj deo posla, ove zime moraju imati preñe za tkanje, a gospe spremaju stolnjak za
bankete... Kaj nije jedini muškarac u zamku ispod šezdeset godina; bio je tu i Kevin, bard, koji je
došao sa vestima iz Letnje zemlje... kako se polako kalem spušta ka podu... uvrći, okreći nit, kao
da joj prsti žive sopstvenim životom, odvojenim od njenog... čak i u Avalonu je mrzela
predenje... u Avalonu, meñu sveštenicama, pokušavala je da radi više nego što je trebalo meñu
bojama, kako bi izbegla omrznuto predenje, od koga joj je um lutao dok su prsti radili... dok se nit
okreće, to liči na spiralni ples na Toru, okolo i okolo, kao što se svet okreće oko sunca na nebu,
mada obične neznalice misle da je obrnuto... Stvari nisu uvek onakve kakve izgledaju, možda se
kalem okreće oko niti, a nit se njiše sama po sebi, uvijajući se kao zmija... kao zmaj na nebu... da
je muško, izjahala bi sa legijom Karleona, barem ne bi morala da sedi i prede, prede, prede, u
krug i u krug... ali čak i legija Karleona ići će i krug oko Saksonaca, a Saksonci oko njih, u krug i
u krug, i krv će kružiti u njihovim venama, crvena krv koja teče, teče... prosipa se po ognjištu...
Morgana je čula sopstveni vrisak tek kada je već narušio ćutanje u sobi. Ispustila je vreteno,
koje se otkotrljalo pravo u prurpurnu krv što je kapala sa ognjišta...
"Morgana! Sestro, jesi li ubola prst na vreteno? Šta ti je?"
"Krv na ognjištu..." mucala je Morgana. "Vidi, tamo, tamo, tik ispod sedišta Vrhovnog kralja,
ubijen je tamo kao žrtvena ovca pred kraljevim nogama..."
Elena ju je protresla; ošamućena, Morgana je prevukla dlanom preko očiju. Nije bilo nikakve
krvi, samo se sporo pomerala svetlost popodnevnog sunca.
"Sestro, šta si videla?" nežno je upitala Gvenvir.
Majko Boginjo! Opet se desilo! Morgana je pokušala da umiri disanje. "Ništa, ništa... mora da
sam na trenutak zadremala, pa sam sanjala."
"Zar ništa niste videli?" Kala, debela žena potkomornika, pažljivo je gledala Morganu.
Morgana se setila kako je prošli put, pre više od godinu dana, zapala u trans nad predenjem i
predvidela kako će Kajev omiljeni konj slomiti nogu u štali, pa će morati da ga zakolju.
Nestrpljivo je odogovorila: "Ne, ništa, samo sam sanjala - noćas sam sanjala da jedem gusku, a
nisam je okusila od Uskrsa! Zar svaki san mora da bude važan?"
"Ako nameravaš da prorokuješ, Morgana", bocnula ju je Elena, "mogla bi da nam kažeš nešto
razumno - na primer, kada će muškarci doći kući, pa da im ugrejemo vino, ili treba li Meleas da
sprema odeću za dečaka ili za devojčicu, ili kada će kraljica zatrudneti!"
"Zaveži, životinjo", zasiktala je Kala, jer Gvenvirine su se oči ispunile suzama. Morganu je
glava strašno bolela zbog posledica nehotičnog transa; činilo joj se da joj svetlaci lete pred očima,
blede tračice boje koja će se raširiti preko čitavog vidnog polja. Znala je da bi trebalo da oćuti, ali
ipak je prasnula. "Dosta mi je te stare šale! Nisam ja seoska vračara, da se petljam u poroñaje,
ljubavne napitke, predskazanja i čini. Ja sam sveštenica, a ne veštica!"
"Mir, mir", smireno je rekla Meleas. "Pustite Morganu na miru. Od ovog sunca svakome mogu
da se priviñaju stvari; čak i ako je videla krv na ognjištu, možda je to zbog nekog nemarnog sluge
koji će tu spustiti nedopečeno meso, pa će se prosuti crveni sok iz njega! Hoćeš li da piješ,
gospo?" Prišla je kofi vode, zagrabila punu kutlaču i pružila je, a Morgana ju je žedno iskapila.
"Koliko znam, u svakom proročanstvu postoji zrnce istine - bolje bi bilo da je pitamo kada će
Elenin otac konačno uloviti tog zmaja koga goni i u vreme i u nevreme."
Kao što se moglo i očekivati, uspela je da skrene razgovor. "Ako uopšte i postoji zmaj",

nasmejala se Kala. "Možda on samo traži izgovor da ode od kuće kad mu dosadi ognjište!"
"Da sam ja muškarac i da sam oženjena Pelinorovom gospom", dodala je Alienor, "verovatno
bih više volela društvo zmaja koga ne mogu da nañem nego istinskog zmaja u sopstvenom
krevetu."
"Reci mi, Elena", upitala je Meleas, "postoji li zaista zmaj, ili ga tvoj otac goni samo zato što
je to lakše nego da se stara o stadima? Muškarci ne moraju da sede i predu kada je rat, ali u vreme
mira svakako im može dosaditi da se bave štalama i pašnjacima."
"Ja nikada nisam videla zmaja", rekla je Elena. "Bože sačuvaj. Ali nešto odnosi krave s
vremena na vreme, i jednom sam videla širok sluzavi trag u poljima, i osetila sam zadah; i tu je
bila i krava, gotovo pojedena, i isto prekrivena sluzi. To nije ličilo na vuka, čak ni na žderavca."
"Krave koje nestaju", nasmejala se Kala. "Vilinski narod, valjda, nije baš toliko hrišćanski da
ne bi ukrao kravu ponekad, kad ne mogu da nañu jelena."
"A kad smo već kod krava", odlučno je rekla Gvenvir, "mislim da treba da pitam Kaja ima li
ovcu ili jare za klanje. Treba nam mesa. Ako se muškarci vrate kući noćas ili sutra, ne možemo
im dati kašu i hleb sa maslacem! A čak i maslac počinje da se topi na ovoj vrućini. Hodi sa
mnom, Morgana. Volela bih da nam tvoj Vid kaže kada će pasti kiša! Vi ostale, sklonite preñu i
vunu sa klupa. Elena, dete, odnesi moj vez u moje odaje i pazi da se ne zamrlja."
Kad su izišle, nastavila je tihim glasom: "Jesi li zaista videla krv, Morgana?"
"Sanjala sam", tvrdoglavo je odvratila Morgana.
Gvenvir ju je oštro pogledala, ali izmeñu njih je ponekad postojala istinska toplina, i stoga nije
dalje navaljivala. "Ako jesi, neka bi dao Bog da je to saksonska krv, kao i prosuta daleko od ovog
ognjišta. Hodi, idemo da pitamo Kaja o zalihama mesa. Nije vreme za lov, a ionako ne bih volela
da muškarci, čim doñu, ponovo odu." Zevnula je. "Volela bih da vrućina prestane. Možda ćemo
imati oluju - mleko se jutros zgrušalo. Treba da kažem služavkama da naprave sir od onog što je
ostalo, a ne da ga bace svinjama."
"Ti si uzorna domaćica, Gvenvir", suvo je primetila Morgana. "Meni to ne bi palo na pamet,
ne bih ni primetila; ali miris kozjeg sira tako se teško skida sa posuña! Više bih volela dobro
utovljene svinje."
"Dovoljno su debele za ovo doba godine, sa toliko zrelog žira", odgovorila je Gvenvir, ponovo
zagledana u nebo. "Gledaj, je li ono bila munja?"
Morgana je pratila njen pogled i videla blesak na nebu. "Jeste. Muškarci će stići pokisli i
smrznuti, treba da im spremimo toplo vino", odsutno je rekla, a onda se trgla i primetila da je
Gvenvir neobično gleda.
"Sada zaista verujem da imaš Vid - jer ne čuju se ni kopita ni uzvici sa osmatračnice", rekla je
Gvenvir. "Svejedno, reći ću Kaju da se postara da bude mesa." I otišla je preko dvorišta, a
Morgana je ostala da stoji, pritiskajući dlanom bolnu glavu.
Ovo nije dobro. U Avalonu je naučila da kontroliše svoj Vid, da ne dopusti da je zatekne
nespremnu, kada ga nije sama prizvala... Uskoro će zaista postati seoska veštica, deliće amajlije i
proricaće muške i ženske bebe i nove ljubavnike, iz čiste dosade što živi jednolično, meñu
ženama. Ogovaranje ju je strašno gnjavilo, pa je radije prela, a predenje ju je teralo u trans...
Jednog dana ću, izgleda, pasti toliko nisko da ću dati Gvenvir amajliju koju želi, kako bi rodila
Arturu sina... jalovost je strašan teret za kraljicu, a za ove dve godine ona je samo jednom,
izgleda, zatrudnela.
Ipak, Gvenvirino i Elenino društvo bilo joj je podnošljivo; većina ostalih žena nikada nije
razmišljala dalje od narednog obroka i narednog okreta vretena. Gvenvir i Elena bar su bile učene,
a povremeno, kad bi opušteno sedela sa njima, gotovo je mogla da zamisli sebe meñu
sveštenicama u Kući Devojaka.
Oluja je naišla tik pred zalazak sunca - prvo grad koji je tukao po dvorištu i odbijao se od
zidova, a za njim pljusak; a tada su sa osmatračnice najavili jahače. Gvenvir je naredila da se u
dvorište iznesu baklje, i ubrzo su zidovi Karleona odzvanjali od buke muškaraca i konja. Gvenvir
se posavetovala sa Kajem, i on je zaklao ne jare nego ovcu, pa se već spremalo i pečenje i čorba.

Većina legije ulogorila se u spoljašnjem dvorištu i u polju, a Artur je, kao pravi komandant, prvo
obišao ljude i konje pre nego što je ušao u dvorište gde ga je čekala Gvenvir.
Pod kacigom je nosio zavoj i pomalo se oslanjao o Lanseletovu ruku, ali je na njen zabrinut
pogled samo odmahnuo rukom.
"Sitnica - grupa Juta na obali. Saksonci iz ugovornih trupa već su ih uglavnom razbili pre nego
što smo mi stigli. Ha! Osećam ovčije pečenje - je li to neka magija, kad si znala da dolazimo?"
"Morgana mi je rekla da ćete doći, a čeka vas i vrelo vino", odgovorila je Gvenvir.
"Vidi, vidi, prava je blagodet za izgladnelog čoveka da ima sestru obdarenu Vidom", rekao je
Artur i vedro se nasmešio Morgani, koja se još grčila od glavobolje i prenapetih nerava. Poljubio
ju je i ponovo se obratio Gvenviri.
"Povreñen si, mužu moj, dozvoli da pogledam..."
"Ne, ne, kažem ti da nije ništa. Nikada ne gubim mnogo krvi, znaš već, bar dok nosim ove
kanije sa sobom", rekao je, "ali kako si ti, gospo, posle ovoliko meseci? Mislio sam..."
Njene oči su se polako ispunile suzama. "Opet sam pogrešila. Oh, gospodaru moj, ovog puta
bila sam tako sigurna, tako sigurna..."
Uhvatio ju je za ruku, ne znajući kao da izrazi razočaranje pred tolikim ženinim bolom. "No,
dobro, zamolićemo Morganu da ti da neku amajliju", rekao je; ali lice mu se bolno zgrčilo dok je
gledao Meleas kako dočejuje Grifleta poljupcem, ponosno isturajući trbuh. "Nismo mi još za
bacanje, Gvenvir."
Da, pomislila je Gvenvir, ali ni ja više nisam u prvoj mladosti. Većina žena koje poznajem,
osim Morgane i Elene koje još nisu udate, imale su povelike dečake i devojčice pre nego što su
navršile dvadesetu; Igrena je rodila Morganu sa petnaest godina, a Meleas ima samo četrnaest i
po! Pokušavala je da izgleda smireno i vedro, ali izjedalo ju je osećanje krivice. Šta god kraljica
mogla da učini za svog muža, prva dužnost joj je da mu rodi sina, a ona tu dužnost nije izvršila,
mada se molila dok je kolena nisu zabolela.
"Kako je moja draga gospa?" Lanselet se naklonio pred njom, smešeći se, a ona mu je pružila
ruku da je poljubi. "Ponovo smo se vratili kući da te nañemo lepšu nego ikada. Ti si jedina gospa
čija lepota nikada ne bledi. Počinjem da mislim da je Bog tako naredio, da sve ostale žene ostare i
izboraju se i usuču, a ti da budeš zauvek lepa."
Nasmešila mu se, utešena. Možda je baš dobro što nije trudna i ružna... primetila je da je
pogledao Meleas sa nekako podsmešljivim izrazom, i osetila je da ne bi mogla da podnese da
bude ružna pred Lanseletom. Čak je i Artur izgledao izmoždeno, kao da je tokom čitavog pohoda
spavao u istoj tunici i umotavao se, po svakom vremenu, u svoj fini, mada iznošeni ogrtač; ali
Lanselet je bio kao iz kutije, očetkane odeće, kao da se spremio za uskršnje slavlje - kosa mu je
bila podšišana i očešljana, kožni pojas uglačan, i čak i orlova pera na kapi bila su suva i
nepovijena. Više liči na kralja nego sam Artur, pomislila je Gvenvir.
Dok su služavke raznosile poslužavnike sa mesom i hlebom, Artur je privukao Gvenvir uz
sebe.
"Hodi i sedi izmeñu Lanseleta i mene, Gven, pa da pričamo - kao da je prošla čitava večnost
otkako sam čuo glas koji nije grub i muški, i osetio miris ženske odeće." Pogladio ju je po kosi.
"Hodi i ti, Morgana, i sedi kraj mene - umoran sam od pohoda, želim da čujem sitna ogovaranja,
a ne vojničke razgovore!" Gladno je zagrizao komad hleba. "A dobro je i jesti svež hleb; dosadio
mi je onaj tvrdi, vojnički, i meso ukvareno od predugog čuvanja!"
Lanselet se nasmešio Morgani.
"A ti, kako si ti, roñako? Pretpostavljam da nema vesti iz Letnje zemlje ili iz Avalona? Tu je
još neko ko ih je željan - moj brat Balan jahao je sa nama."
"Nemam vesti iz Avalona", rekla je Morgana, osećajući da je Gvenvir posmatra - ili je gledala
Lanseleta? " Ali godinama nisam videla Balana - on verovatno ima svežije vesti od mojih?"
"Eno ga tamo", rekao je Lanselet, pokazavši ka ljudima u holu. "Artur mu je naredio da jede sa
nama pošto mi je roñak, i bilo bi lepo od tebe, Morgana, da mu odneseš pehar vina sa glavnog
stola. Kao i svi muškarci, radovaće se pozdravu neke žene, makar to bila roñaka, a ne dragana."

Morgana je uzela sa stola jedan pehar, od roga optočenog drvetom, i naredila sluzi da ga
napuni vinom; potom ga je uzela obema rukama i zaobišla sto za kojim su sedeli vitezovi. Bila je
prijatno svesna njihovih pogleda, mada je znala da bi tako gledali svaku otmenu i dobro odevenu
ženu posle više meseci pohoda; to nije bio kompliment njenoj lepoti. Barem je Balan, koji joj je
bio roñak, gotovo brat, nije tako gladno gledao.
"Pozdravljam te, roñače. Lanselet, tvoj brat, šalje ti vino sa kraljevog stola."
"Molim te da ga prva otpiješ, gospo", rekao je, a onda zažmirkao. "Morgana, jesi li to ti? Jedva
sam te poznao, toliko si porasla. Uvek te zamišljam u haljinama Avalona, ali, zapravo, veoma
ličiš na moju majku. Kako je Gospa?"
Morgana je prinela pehar usnama - uobičajena učtivost na ovom dvoru, ali možda potiče od
vremena kada su se pokloni od kralja probali pred gostom, jer trovanje suparnika nije bilo
neuobičajeno. Potom mu je pružila vino, i Balan je povukao dug gutljaj pre nego što ju je ponovo
pogledao.
"Nadala sam se da ću od tebe čuti vesti o Vivijen, roñače - godinama nisam odlazila u
Avalon", rekla je.
"Da, znam da si bila na Lotovom dvoru", odgovorio je on. "Jesi li se posvañala sa Morgozom?
Čuo sam da se to dešava svim ženama..."
Morgana je odmahnula glavom. "Ne; ali rešila sam da se držim podalje od Lotovog kreveta, a
to nije bilo lako izvesti. Ni udaljenost izmeñu Orknija i Karleona možda nije dovoljno velika."
"I tako si došla na Arturov dvor da budeš dvorska dama njegovoj kraljici", rekao je Balan.
"Ovo je mnogo finiji dvor nego Morgozin, rekao bih. Gvenvir dobro pazi na svoje devojke i
udešava im dobre brakove - vidim da je Grifletova gospa već narasla od svog prvenčeta. Tebi još
nije našla muža, roñako?"
Morgana je primorala sebe da vedro odgovori. "Je li to ponuda, ser Balane?"
On se nasmejao. "Suviše si mi bliska roñaka, Morgana, inače bih prihvatio tvoj predlog. Ali
čuo sam priče da te je Artur namenio Kaju; meni se to čini kao dobar izbor, pošto si ipak
napustila Avalon."
"Kaj ne mari za mene ništa više nego ja za njega", oštro je odgovorila Morgana, "a osim toga,
uopšte nisam rekla da se nikada neću vratiti u Avalon, nego samo da ću to učiniti onog dana kada
me Vivijen pozove da doñem."
"Kada sam bio samo momčić", rekao je Balan - i na trenutak, dok je pogled njegovih tamnih
očiju počivao na Morgani, pomislila je da može da nazre sličnost sa Lanseletom čak i u ovom
krupnom, tamnom čoveku. "Loše sam mislio o Gospi - o Vivijen - zato što sam mislio da me nije
volela kao što majka treba da voli. Ali sada sam pametniji. Kao sveštenica, nije imala vremena da
podiže sina. I zato me je predala u ruke ženi koja se bavila samo time, i time mi je podarila i mog
usvojenog brata, Balina... Oh, da, kao dečak sam se osećao kriv i zbog toga što sam više voleo
Balina nego našeg Lanseleta, koji je od moje krvi i mesa. Ali sada znam da mi je Balin istinski
brat u srcu, a Lanselet, mada mu se divim što je tako dobar vitez, uvek će mi biti stranac. A osim
toga", nastavio je ozbiljno, "kada me je Vivijen predala na odgajanje gospi Priscili, dala me je u
domaćinstvo gde sam mogao da spoznam istinskog Boga i Hrista. Čini mi se čudno, jer da sam
ostao u Avalonu sa svojom porodicom, postao bih paganin, baš kao što je Lanselet..."
Morgana se osmehnula. "Pa", rekla je, "tu ne mogu da se složim sa tobom, jer mislim da je
Gospa pogrešila što je dozvolila da njen roñeni sin zaboravi Bogove. Ali čak mi je i Vivijen često
govorila da ljudi treba da se naklone onoj veri koja im najviše odgovara, njenoj ili nekoj drugoj.
Da sam ja bila istinski pobožna i hrišćanka u duši, nesumnjivo bi me pustila da poštujem onu
veru koja mi leži na srcu. No, iako sam do jedanaeste godine živela sa Igrenom, koja je dobra
hrišćanka, mislim da mi je bilo suñeno da upoznam duhovne stvari onako kako nam ih šalje
Boginja."
"Balin bi o tome bolje raspravljao sa tobom nego ja", rekao je Balan, "jer on je pobožniji i
bolji je hrišćanin od mene. Verovatno bi trebalo da ti kažem ono što bi rekao svaki sveštenik - da
postoji samo jedna istinska vera kojoj treba da se posvete muškarci i žene. Ali ti si mi roñaka, a

znam da je moja majka dobra žena, i verujem da će čak i Hrist shvatiti njenu dobrotu kada doñe
Sudnji dan. Što se ostalog tiče, ja nisam sveštenik, a mislim da ove stvari treba prepustiti njima,
koji su školovani za to. Veoma volim Balina, ali on je trebalo da postane sveštenik, a ne ratnik,
jer tako je osetljiv na pitanja vere i savesti." Pogledao je ka velikom stolu. "Reci mi, sestro, ti ga
poznaješ bolje od mene - šta tako teško leži na srcu našeg brata Lanseleta?"
Morgana je pognula glavu. "I kad bih znala, to nije moja tajna da ti je poverim."
"U pravu si što me podsećaš na to da gledam svoja posla", rekao je Balan, "ali teško mi je da
ga posmatram kako pati, a on svakako pati. Loše sam mislio o našoj majci, kao što rekoh, jer me
je vrlo mladog poslala od kuće, ali ona mi je dala usvojenu majku punu ljubavi, i brata vršnjaka,
koji je rastao zajedno sa mnom i sa kojim sam u svemu bio jednak, a dala mi je i dom. Sa
Lanseletom nije tako dobro postupila. On nigde nema dom - ni u Avalonu, a još manje na dvoru
Bana od Benvika, gde su ga smatrali samo za još jednog kraljevog kopilana... Vivijen je zaista
bila nepravedna prema njemu, i voleo bih da mu Artur nañe ženu, kako bi konačno stekao dom."
"Pa", vedro je rekla Vivijen, "ako kralj poželi da se udam za Lanseleta, treba samo da odredi
dan."
"Ti i Lanselet? Zar niste suviše bliski roñaci?" upitao je Balan i na trenutak se zamislio. "Ne,
mislim da niste - Igrena i Vivijen samo su polusestre, a Gorloas i Ban od Benvika nisu uopšte u
srodstvu. Mada bi ljudi od crkve verovatno rekli da je srodstvo usvojenjem isto kao i krvno
srodstvo, što se braka tiče... pa, Morgana, piću sa zadovoljstvom na tvojoj svadbi onog dana kada
te Artur da mome bratu i kada ti naloži da ga voliš i paziš onako kako Vivijen nikada nije! A
nijedno od vas neće morati da napusti dvor - ti si kraljičina omiljena gospa, a Lanselet je najbolji
prijatlej našeg kralja. Nadam se da će se to ostvariti!" Posmatrao ju je, ljubazno i pomalo
zabrinuto u isto vreme. "Odavno si prošla godine kada je Artur trebalo da te da nekom
muškarcu."
A zašto bi kralj morao da me daje, kao da sam neki konj ili pas? upitala se u sebi Morgana, ali
je slegnula ramenima; dugo je živela u Avalonu i povremeno je zaboravljala da su Rimljani uveli
takav običaj, da su žene svojina muških roñaka. Svet se promenio i nije bilo svrhe buniti se zbog
onoga što se ne može izmeniti.
Ubrzo potom počela je da obilazi ogromni sto koji je bio Gvenvirin venčani poklon Arturu.
Svečana sala ovde u Karleonu, ma koliko velika, nije bila dovoljno prostrana; na jednom mestu
morala je da se pentra preko klupa, pošto ih je sto pritisnuo tik uza zid. Posluga je takoñe morala
da se provlači, noseći tanjire i pehare sa vrelim posluženjem.
"Zar Kevin nije ovde?" upitao je Artur. "Onda moramo zamoliti Morganu da nam peva -
zaželeo sam se harfi i svega što prija civilizovanom čoveku. Ne čudi me što Saksonci neprekidno
ratuju. Čuo sam grozno zavijanje njihovih pevača, i svakako nemaju nikakvog razloga da ostaju
kod kuće!"
Morgana je zamolila jednog od Kajevih poslužitelja da joj donese harfu iz njenih odaja. I on je
morao da se penje preko klupa, i umalo da padne; samo Lanseletova brzina, jer on je pružio ruku
da prihvati dečaka i harfu, spasla je instrument od pada.
Artur se namrštio. "Lepo je od mog tasta što mi je poklonio ovaj veliki sto", rekao je, "ali u
Karleonu nema dovoljno velike odaje za njega. Kada Saksonci budu zauvek oterani, mislim da ću
morati da sagradim salu naročito za njega!"
"Tada je nikada nećeš sagraditi", nasmejao se Kaj. "Reći 'kada Saksonci budu zauvek oterani'
isto je kao i reći 'kada se Isus vrati' ili 'kada se pakao smrzne' ili 'kada sazreju maline na
jabukovom drveću u Glastonberiju'."
"Ili kada kralj Pelinor ulovi svog zmaja", zakikotala se Meleas.
Artur se nasmešio. "Ne smete se podsmevati Pelinorovom zmaju", rekao je, "jer stigla je vest
da je ponovo viñen; Pelinor je pošao da ga nañe i ovog puta zaista ubije - stvarno, pitao je i
Merlina ima li neku čaroliju za hvatanje zmajeva!"
"Oh, da, viñen je - kao trolovi u brdima, koji se preko dana pretvaraju u kamenje, ili kamenje
u prstenu koje igra u noćima punog meseca", kezio se Lanselet. "Uvek ima ljudi koji vide sve što

požele - neki vide svece i čuda, a drugima se priviñaju zmajevi i vilinski narod. Ali ja nikada
nisam čuo da je živ muškarac ili žena video pravog zmaja ili vilu."
Morgana se i nehotice setila onog dana u Avalonu kada je pošla u potragu za travama i
zalutala u čudnu zemlju u kojoj je razgovarala sa vilinskom ženom, koja je zatražila da usvoji
njeno dete... a šta je, zapravo, videla? Ili je to bila samo bolesna mašta trudnice?
"Ti to kažeš, ti koji si odrastao kao Lanselet od Jezera?" tiho je upitala, a Lanselet se okrenuo
ka njoj. "Ponekad mi se sve čini tako nestvarno", rekao je, "a tebi ne, sestro?"
"To je zaista tačno, ali ponekad se tako uželilm Avalona..."
"Da, i ja, roñako", rekao je on. Još od noći Arturove ženidbe nije joj, ni rečju ni pogledom,
pokazao da mu je ona išta više od druga iz detinjstva i usvojene sestre. Mislila je da se odavno
navikla na taj bol, ali sada ju je ponovo obuzeo kad su se njegove lepe, tamne oči tako lepo
zagledale u njene.
Ranije ili kasnije moraće da bude onako kako je Balan rekao; oboje smo slobodni, kraljeva
sestra i njegov najbolji prijatelj...
"Pa, kada Saksonci budu zauvek oterani - i nemojte se smejati kao da je to nemoguće! To se
može desiti, sada, i mislim da i oni to znaju - tada ću sagraditi sebi zamak, sa velikom salom
dovoljnom čak i za ovaj sto. Već sam odabrao mesto - to je tvrñava na bregu, starija i od
Rimljana, koja gleda dole na samo Jezero, a blizu je ostrvskog kraljevstva tvog oca, Gvenvir.
Sigurno znaš to mesto, tamo gde se reka uliva u Jezero..."
"Znam", rekla je. "Kada sam bila sasvim mala, jednom sam otišla tamo da berem jagode.
Naišli smo na razrušeni bunar, a kraj njega smo našli vilinske strele. Drevni narod koji je živeo
na kredi ostavio je svoje tragove." Baš čudno, pomislila je Gvenvir, setiti se da je nekada volela
da šeta pod širokim, visokim nebom, ni ne misleći ima li u blizini zidova ili bezbednog
zatvorenog prostora; a sada bi joj pozlilo i zavrtelo joj se u glavi čim bi izišla iz zidova, kada ne
bi mogla da ih vidi ili dodirne. Ponekad je čak osećala strah i kada bi prelazila preko dvorišta, i
morala je da požuri kako bi ponovo dodirnula zid koji znači bezbednost.
"To mesto je lako utvrditi", govorio je Artur, "mada se nadam, kada sredimo Saksonce, da
ćemo imati malo mira i dokolice na ovom ostrvu."
"Neobična želja za jednog ratnika, brate", rekao je Kaj. "Šta ćeš raditi kada doñe mir?"
"Pozvaću Kevina barda da smišlja pesme, i sam ću krotiti svoje konje i jahaću ih iz
zadovoljstva", odgovorio je Artur. "Moji saputnici i ja gajićemo sinove bez potrebe da se u svaku
malu šaku stavi mač pre nego što doraste do njega! I neću morati da se plašim da će neko od njih
biti obogaljen ili ubijen pre nego što odraste. Kaje - zar ne bi bilo mnogo bolje da nisi morao da
poñeš u bitku pre nego što si dovoljno odrastao da umeš da se čuvaš? Ponekad mislim da nije
trebalo da stradaš ti, nego ja, jer Ektorijus je želeo da me sačuva zbog Utera!" Zabrinuto i sa
ljubavlju gledao je svog usvojenog brata, a Kaj mu je uzvratio osmehom.
"Osim toga", dodao je Lanselet, "održavaćemo umeće ratovanja prireñujući turnire, kao u
drevna vremena, i krunisaćemo pobednike lovorovim vencima - šta je lovor, Arture, i raste li na
našim ostrvima? Ili postoji samo u zemlji Ahila i Aleksandra?"
"To bi Merlin mogao da ti kaže", rekla je Morgana kada ga je Artur zbunjeno pogledao. "Ne
znam ni ja, ali ima li lovor ili ne, tu su druge biljke kojima možemo da okitimo pobednike."
"I imaćemo vence i za harfiste", dodao je Lanselet. "Pevaj, Morgana."
"Bolje da vam pevam sada", rekla je Morgana, "jer verujem da, kada vi muškarci budete
održavali svoje turnire, nećete dozvoliti da vam žene pevaju." Uzela je harfu i počela da svira.
Sedela je vrlo blizu mesta gde se nalazila to popodne, kada je videla krv prolivenu na kraljevom
ognjištu... hoće li se to zaista desiti, ili joj se samo pričinilo? Zašto bi uopšte verovala da još
poseduje Vid? Sada joj više nije dolazio osim u tim neželjenim zanosima...
Počela je da peva drevnu tužbalicu koju je čula u Tintagelu, tužbalicu ribarske žene koja je
videla kako more odnosi čamce. Znala je da ih je opčinila svojim glasom, i u tišini dvorane
nastavila je da peva stare pesme sa ostrva koje je čula na Lotovom dvoru; legendu o ženi foki,
koja je izišla iz mora kako bi našla smrtnog ljubavnika, pesme o usamljenim ženama pastirima,

pesme za predenje i za češljanje vune. Čak i kad joj se glas zamorio, tražili su još, ali ona se
pobunila i podigla ruke.
"Dosta je - ne, zaista, ne mogu više da pevam. Promukla sam kao gavran."
Ubrzo je Artur pozvao sluge da pogase baklje u dvorani i da osvetle gostima put do kreveta.
Jedna od Morganinih dužnosti bila je da isprati neudate devojke koje su služile kraljicu u
bezbednost dugačke spavaonice iza kraljičinih odaja, na suprotnom kraju zgrade od vojnika. Ali
zadržala se na trenutak, očiju uperenih u Artura i Gvenvir, koji su se opraštali od Lanseleta.
"Rekla sam ženama da ti pripreme najbolji krevet, Lanselete", rekla je Gvenvir, ali on se
nasmejao i odmahnuo glavom.
"Ja sam vojnik - dužnost mi je da obiñem konje i vojsku pre nego što legnem."
Artur se nasmejao, držeći Gvenvir oko struka. Moramo da te oženimo, Lanse, kako ne bi
provodio tako usamljeničke noći. Učinio sam te kapetanom svoje konjice, ali ne treba da
provodiš noći spavajući sa njima!"
Gvenvir je osetila bol u grudima kad je uhvatila Lanseletov pogled. Činilo joj se da gotovo
može da mu pročita misli, da će on reći naglas, kao što je jednom rekao: Moje srce je toliko puno
kraljice da u njemu nema mesta ni za jednu drugu gospu... Zadržala je dah, ali Lanselet je samo
uzdahnuo i nasmešio joj se. Ne, pomislila je, ja sam udata žena, hrišćanka, greh je čak i misliti
na to; moram otrpeti pokoru. A potom, osetivši kako joj se grlo steže tako da ne može da guta,
osetila je još jednu nezvanu misao. Dovoljna je pokora to što moram biri razdvojena od onog
koga volim... i glasno je jeknula, tako da ju je Artur iznenañeno pogledao.
"Šta je bilo, ljubavi, jesi li se povredila?"
"Samo... samo me je ubola igla", rekla je i odvratila pogled, pretvarajući se da traži iglu po
naborima haljine. Videla je kako je Morgana gleda i ujela se za usnu. Uvek me gleda... a ima Vid;
da li zna za sve moje grešne misli? Da li me zato tako ljutito posmatra?
No, Morgana je uvek bila ljubazna prema njoj kao roñena sestra. A kada je bila trudna, u prvoj
godini braka - kada je dobila groznicu i pobacila dete u petom mesecu - nije mogla da podnese
blizinu nijedne gospe, a Morgana se starala o njoj gotovo kao majka. Zašto je sada tako
nezahvalna?
Lanselet im je ponovo poželeo laku noć i povukao se. Gvenvir je bila gotovo bolno svesna
Arturove ruke oko svog struka i otvorene želje u njegovom pogledu. Pa, dugo su bili razdvojeni.
Ali osetila je iznenadno, oštro gañenje. Ni jedan jedini put od tada nisam zatrudnela - zar on ne
može da mi da dete?
Oh, ali to je sigurno njena krivica - jedna babica joj je pričala da postoji bolest kod stoke, kada
pobacuju mladunčad, s vremena na vreme, i da žena ponekad dobije tu bolest i ne može da nosi
dete duže od mesec ili dva, najviše tri. Nekako, nepažnjom, mora da je dobila tu bolest, možda je
ušla u mlekarnik u pogrešno vreme, ili je pila mleko krave koja je pobacila tele, uništivši time
život Arturovog sina i naslednika... Za sve je ona kriva... Rastrzana krivicom, pošla je za Arturom
u njihove odaje.
"To nije samo šala, Gven", rekao je Artur, sedajući da se svuče. "Moramo oženiti Lanseleta.
Jesi li videla kako se momci roje oko njega, i kako je dobar prema njima? Trebalo bi da ima svoje
sinove. Setio sam se, Gven! Oženićemo ga Morganom!"
"Ne!" Reč joj se otrgla pre nego što je razmislila, i Artur ju je iznenañeno pogledao.
"Šta ti je? Zar to nije savršeno, pravi izbor? Moja draga sestra i moj najbolji prijatelj? A njena
deca, pazi, biće svakako najbliži naslednici prestola, ako se desi da nam bogovi ne podare decu...
Ne, ne, nemoj plakati, ljubavi", počeo je da je moli, a Gvenvir je znala, ponižena i posramljena,
da joj se lice iskrivilo u plač. "Nisam hteo ništa da ti prebacim, najdraža ljubavi moja, deca dolaze
kada Boginja poželi i samo ona zna kada ćemo imati decu i hoćemo li ih uopšte imati. A iako mi
je Gaven veoma drag, ne želim da na presto posle moje smrti doñe Lotov sin. Morgana je dete
moje majke, a Lanselet mi je roñak..."
"Lanseletu svakako nije važno ima li sinove ili ne", rekla je Gvenvir. "On je peti - ili šesti - sin
kralja Bana, a pri tom je i kopile."

"Nikad nisam mislio da ću od tebe, baš tebe, čuti kako prebacuješ zbog porekla mom roñaku i
najboljem prijatelju", rekao je Artur. "A on nije obično kopile, nego je začet u Velikom Braku..."
"Paganski obredi! Da sam ja kralj Ban, izbacila bih sve to čarobnjačko ñubre iz svog
kraljevstva - a to bi i ti trebalo da učiniš!"
Artur se nelagodno promeškoljio, zavlačeći se pod pokrivač. "Lanselet ne bi imao baš mnogo
razloga da me voli, ako bih oterao njegovu majku iz svog kraljevstva. A zakleo sam se da čuvam
Avalon, nad mačem koji su mi dali pred krunisanje."
Gvenvir je pogledala veliki mač Ekskalibur, koji je visio na ivici kreveta u svojim magičnim
kanijama prekrivenim mističnim simbolima koji kao da su svetleli bledim sjajem i podsmevali joj
se. Ugasila je svetlo i legla kraj Artura. "Naš Gospod Hrist čuvaće te bolje od tih pokvarenih
čarolija", rekla je. "Nisi baš morao da se petljaš sa njihovom divljom Boginjom i čarolijama pre
nego što si postao kralj, zar ne? Znam da su takve stvari činjene u Uterovo vreme, ali ovo je
hriščanska zemlja!"
Artur se opet promeškoljio. "Mnogo je sveta u ovoj zemlji, Drevnog naroda koji je obitvao
ovde davno pre nego što su došli Rimljani - ne možemo im oduzeti njihove Bogove. A... ono što
se desilo pre nego što sam krunisan - pa, to se tebe ne tiče, moja Gvenvir."
"Čovek ne može služiti dva gospodara", rekla je Gvenvir, čudeći se sopstvenoj smelosti. "Više
bih volela da si u potpunosti hrišćanski kralj, gospodaru moj."
"Dugujem pravdu čitavom svom narodu", rekao je Artur, "ne samo onima koji slede Hrista..."
"Meni se čini", prekinula ga je Gvenvir, "da su oni tvoji neprijetelji, a ne Saksonci. Pravi rat za
jednog hrišćanskog kralja samo je protiv onih koji ne poštuju Hrista."
Artur se na to nelagodno nasmejao. "Sad si zvučala kao biskup Patricije. On bi više voleo da
pokrstimo Saksonce nego da ih pobijemo, kako bi mogli da živimo u miru sa njima. Ja sam više
kao oni sveštenici iz starih vremena, od kojih je zatraženo da pošalju misionare meñu Saksonce -
znaš li šta su odgovorili, ženo moja?"
"Ne, nisam nikada čula..."
"Rekli su da neće slati misionare meñu Saksonce, jer bi tako bili prisiljeni da se u miru sretnu
sa njima, makar pred Božjim prestolom." Artur se nasmejao od srca, ali Gvenvir se nije ni
nasmešila, i on je uzdahnuo.
"Pa, razmisli o tome, Gvenvir. Meni to izgleda kao najbolji mogući brak - moj najbolji
prijatelj i moja sestra. Tako bi mi on postao brat, a njegovi sinovi bili bi moji naslednici..."
Zagrlio ju je u tami i dodao: "Ali sada se moramo potruditi da nam ne trebaju drugi naslednici,
ljubavi, osim onih koje ćeš mi ti podariti."
"Bože pomozi", šapnula je Gvenvir, primićući mu se i pokušavajući da zaboravi sve drugo
osim Artura koga je grlila.
Pošto je ispratila devojke u krevet, Morgana je stajala kraj prozora. Elena, sa kojom je delila
krevet, tiho joj se obratila: "Hodi da spavaš, Morgana; kasno je, mora da si umorna."
Odmahnula je glavom. "Izgleda da mi je mesec večeras ušao u krv - uopšte mi se ne spava."
Nije želela da legne i zatvori oči; čak i ako nema Vid, mučiće je mašta. Svuda unaokolo, ratnici
povratnici spajali su se sa svojim ženama - uz mračan osmeh pomislila je kako to liči na Beltan u
Avalonu... čak i neoženjeni vojnici, bila je sigurna, nekako su našli ženu za ovu noć. Svi, od
kralja do konjušara, ležali su večeras u nečijem naručju, osim kraljičinih devica; Gvenvir je
smatrala za dužnost da čuva njihovu nevinost, baš kao što je Balan rekao. A mene čuvaju sa
kraljičinim devicama.
Lanselet, na Arturovom venčanju... od toga nije ispalo ništa, mada ne njihovom krivicom. A
Lanselet se držao dalje od dvora kad god je mogao... svakako zato da ne bi gledao Gvenvir u
Arturovom zagrljaju! Ali sada je ovde... i kao i ona, noćas je sam, meñu vojnicima i konjanicima,
i svakako sanja o kraljici, o jedinoj ženi u kraljevstvu koju ne može da ima. Jer svakako bi svaka
druga žena na dvoru, udata ili ne, bila spremna da ga primi, baš kao i ona. Da nije bilo nezgode na
Arturovom venčanju, imala bi ga tada; a pošto je on častan čovek, da je zatrudnela, oženio bi se

njome.
Mada ne verujem da bih začela, s obzirom na to šta sam pretrpela rañajući Gvideona... ali to
ne bih morala da mu kažem. A usrećila bih ga, čak i ako mu ne bih rodila sina. Nekada me je
želeo, pre nego što je video Gvenvir, a želeo me je i kasnije... da nije bilo nesreće, učinila bih da
je zaboravi u mom zagrljaju...
A ni ja nisam toliko ružna.. kada sam večeras pevala, mnogi vitezovi gledali su me sa
željom...
Mogla bih učiniti da me Lanselet poželi...
"Zar nećeš u krevet, Morgana?" nestrpljivo je upitala Elena.
"Neću još... mislim da ću malo prošetati napolju", odgovorila je Morgana, mada je kraljičinim
damama to bilo zabranjeno, i Elena se trgla, sa onom pitomošću koja je Morganu često dovodila u
očajanje. Upitala se da li je to primila od kraljice kao groznicu ili kao novu modu nošenja velova.
"Zar se ne bojiš, sa tolikim muškarcima ulogorenim okolo?"
Morgana se nasmejala. "Pa, zar ne misliš da mi je dosadilo da ležim sama?" Ali primetila je da
je šala povredila Elenu, pa je dodala mnogo nežnije. "Ja sam kraljeva sestra. Niko me neće
dodirnuti protiv moje volje. Zar zaista misliš da sam toliko privlačna da muškarac ne može da mi
odoli? Meni je dvadeset šest godina, nisam privačna mlada devojka kao ti, Elena."
Ipak je legla kraj Elene, ne svlačeći se. U tami i tišini, baš kao što se i plašila, njena mašta - ili
je to bio Vid? - zasipala ju je slikama: Artur sa Gvenvir, muškarci sa ženama širom zamka,
spojeni u ljubavi ili običnoj požudi.
A Lanselet, je li i on sam? Ponovo ju je obuzelo sećanje, jasnije od mašte, i jasno je videla
onaj dan, blistavo sunce na Toru, Lanseletove poljupce kako joj lutaju telom; i osetila je gorčinu
žaljenja što je bila obavezna da se uzdrži. A onda, kada se Artur oženio Gvenvir, kada joj je
umalo pokidao odeću i uzeo je tamo, u štalama - tada ju je želeo...
Sada, oštro kao Vid, u umu joj se pojavila slika: Lanselet koji hoda dvorištem, sam, lica
praznog od usamljenosti i osujećenja... Nisam koristila Vid niti magiju da ga privučem iz
sebičnosti... došao mi je sam od sebe...
Tiho, da ne bi probudila mladu devojku, izvukla se ispod Elenine ruke i izišla iz kreveta. Bila
je samo izula cipele; sada se sagnula da ih obuje, a potom se iskrala iz sobe, krećući se bešumno
kao utvara iz Avalona.
Ako je to samo san stvoren u mojoj mašti, ako nije tamo, malo ću prošetati po mesečini da se
smirim, a potom ću se vratiti u postelju, i ništa se loše neće desiti. Ali slika joj je trajala u umu i
znala je da je Lanselet tamo sam, budan kao i ona.
I on je iz Avalona... Sunčeve plime teku i u njegovoj krvi... Prokrala se kraj dremljivog stražara
i bacila pogled na nebo. Mesec, u prvoj četvrti, jasno je sijao na popločani prostor ispred štala.
Ne, nije tu; okolo, sa strane... Nije tu, pomislila je Morgana, samo sam sanjala, to je samo moja
mašta. Umalo se okrenula da se vrati u postelju, iznenada obuzeta stidom; šta ako je stražar nañe
ovde, i svi saznaju da se kraljeva sestra iskrala iz kuće, svakako u potrazi za kurvanjem, kada su
svi pošteni ljudi već spavali...
"Ko je to? Stani, pokaži se!" Glas je bio tih i grub; Lanseletov glas. Iznenada, ma koliko
željna, Morgana se uplašila; Vid joj je pokazao istinu, ali šta sada? Lanselet je prineo ruku maču;
u senci je izgledao strašno visok i mršav.
"Morgana", tiho je rekla, i on je spustio ruku sa oružja.
"Roñako, ti si?"
Izišla je iz senke, a njegovo lice, oštro i uznemireno, smirilo se kad ju je pogledao.
"Tako kasno? Jesi li pošla da me tražiš - ima li nekih problema? Artur... kraljica..."
Čak i sada misli samo na kraljicu, pomislila je Morgana i osetila drhtaj u vrhovima prstiju i
listovima nogu, bes i uzbuñenje. "Ne", rekla je, "sve je u redu - koliko ja znam. Nisam upućena u
tajne kraljevske spavaće sobe!"
On je porumeneo, videla se senka na licu u tami, i odvratio je pogled. "Nisam mogla da
spavam", nastavila je Morgana. "Kako to da me pitaš šta radim napolju, kad ni ti nisi u krevetu?

Ili te je Artur noćas odredio za stražara?"

Osetila je da se Lanselet smeši. "Nije, kao ni tebe. Postao sam nemiran kad su svi oko mene
pospali - možda mi se mesec uvukao u krv."
Isto to je i ona rekla Eleni, i nekako joj se učinilo kao dobar simbol, znak da su im umovi
usklañeni i da odgovaraju jedno drugom, baš kao što harfa, nedirnuta, zabruji kada se svira na
drugom instrumentu.
Lanselet je tiho govorio u tami kraj nje. "Nemiran sam u ovakvim noćima, mislim na mnoge
noći ratovanja..."
"I jedva čekaš da se vratiš u rat, kao svi vojnici?"
Uzdahnuo je. "Ne. Mada je verovatno nedostojno da vojnik sanja o miru."
"Ja ne mislim tako", tiho je rekla Morgana. "Jer zašto i vodiš rat, ako ne da bi jednog dana
zavladao mir? Ako vojnik suviše voli svoj poziv, postaje samo alatka za ubijanje. Šta je dovelo
Rimljane na naše mirno ostrvo, ako ne želja za porobljavanjem i bitkama?"
Lanselet se nasmešio. "Tvoj otac je jedan od tih Rimljana, roñako. Kao i moj."
"Ja ipak više cenim miroljubiva Plemena, koja su želela da u miru obrañuju svoje useve i
obožavaju Boginju. Ja sam pripadnik majčinog naroda - i tvog."
"Da, ali oni drevni junaci o kojima smo večeras govorili - Ahil i Aleksandar - smatrali su
ratovanje jedinim zanimanjem za muškarca, i čak i sada, na našim ostrvima, ispalo je da svi
muškarci misle samo na rat, a mir smatraju samo pauzom i ženskim poslom." Uzdahnuo je. "To
su teške misli - nikakvo čudo da ne možemo da spavamo, Morgana. Večeras bih rado dao sve
oružje ikada iskovano, i sve junačke pesme o Ahilu i Aleksandru, za jednu jabuku iz voćnjaka
Avalona..." Odvratio je pogled. Morgana ga je ćutke uhvatila za ruku.
"I ja bih, roñače."
"Ne znam zašto toliko čeznem za Avalonom - nisam dugo živeo tamo", zbunjeno je govorio
Lanselet. "A ipak mislim da je to najlepše mesto na čitavom svetu - ako se uopšte nalazi na ovom
svetu. Mislim da ga je stara druidska magija ukolonila iz ovog sveta, jer je bio suviše dobar za
nas nesavršene ljude, i bolje je da bude kao san o raju, nedostižan..." pribrao se i kratko nasmejao.
"Moj ispovednik ne bi voleo da čuje ovakve reči!"
Morgana se tiho nasmejala. "Znači li da si postao hrišćanin, Lanse?"
"Ne baš dobar, na žalost", odogvorio je. "No, njihova vera mi se čini tako jednostavna i dobra
da bih želeo da mogu da verujem u to - jer oni kažu: veruj u ono što nisi video, propovedaj ono
što ne znaš, to je bolje nego verovati u ono što vidiš. Čak i Isus je, kažu, kad je ustao iz mrtvih,
izgrdio čoveka koji je gurnuo prst u njegove rane kako bi proverio da nije samo utvara, jer mnogo
je dostojnije verovati bez gledanja."
"Ali svi ćemo ponovo ustati", tiho je rekla Morgana, "ponovo i ponovo i ponovo. Ne rañamo
se samo jednom da bismo potom otišli u raj ili pakao, nego živimo ponovo i ponovo sve dok se
ne izjednačimo sa Bogovima."
On je oborio glavu. Sada kad su joj se oči privikle na tamu i mesečinu, mogla je jasno da ga
vidi, liniju slepoočnice kako se izvija kraj oka, dugačku, usku bradu, meke i crne obrve i
kovrdžavu kosu. Opet ju je srce zabolelo od tolike lepote. "Zaboravio sam da si ti sveštenica i da
veruješ..."
Držali su se za ruke; osetila je kako on izvlači svoju. "Ponekad ne znam u šta verujem. Možda
sam predugo daleko od Avalona", rekla je.
"Ni ja ne znam u šta verujem", odgovorio je on, "ali video sam toliko ljudi da umiru, i toliko
žena i male dece tokom ovog dugog, predugog rata, da mi se čini sa sam se borio otkako sam
dovoljno porastao da držim mač. A kada ih vidim da umiru, čini mi se da je vera zavaravanje, i da
svi umiremo kao životinje i da potom ne postojimo više - kao pokošena trava i lanjski sneg."
"Ali i to se ponovo vraća", šapnula je Morgana.
"Je li? Ili je i to privid?" Glas mu je bio pun gorčine. "Čini mi se da ni u čemu nema smisla -
da su sve priče o bogovima i Boginji smao bajke za malu decu. Oh, Bože, Morgana, zašto ovako
govorimo? Trebalo bi da ideš na spavanje, roñako, a trebalo bi i ja..."

"Otići ću ako želiš", rekla je, i još dok se okretala, obuzela ju je sreća, jer je osetila da ju je
ponovo uhvatio za ruku.
"Ne, ne - kada sam sam, obuzimaju me čudne misli i strašne sumnje, i ako već moram da ih
imam, onda bolje da ih izgovorim kako bih čuo koliko su smešne. Ostani sa mnom, Morgana..."
"Koliko god želiš", šapnula je i osetila da joj se oči pune suzama. Pružila je ruke da ga zagrli
oko pojasa; osetila je njegove ruke oko sebe kako je stežu, a zatim puštaju.
"Tako si mala - zaboravio sam koliko si sitna - mogao bih da ti prstima slomim vrat, roñako..."
zavukao joj je prste u kosu, koju je samo ututkala pod veo. Sada ju je gladio, obmotavši jedan
pramen oko prsta. "Morgana, Morgana, ponekad mi se čini da si ti jedino u mom životu što je
uvek bilo dobro - kao jedna od vila iz legendi, vila koja dolazi iz nepoznate zemlje da govori
smrtnicima o lepoti i nadi, a potom se povlači na zapadna ostrva i nikada se ne vraća..."
"Ali ja neću otići", šapnula je.
"Nećeš." U kraju popločanog dvorišta nalazila se kamena klupa na kojoj su ponekad jahači
čekali svoje konje; povukao ju je tamo. "Sedi kraj mene..." i tu je zastao. "Ne, to nije mesto za
damu..." i počeo je da se smeje. "A nije bila ni štala, onog dana - da li se sećaš, Morgana?"
"Mislila sam da si ti zaboravio, kad te je onaj ñavolji konj zbacio..."
"Ne zovi ga ñavoljim. Mnogo puta je spasao Arturu život u bitkama, i Artur ga smatra za svog
anñela čuvara", rekao je Lanselet. "Oh, to je bio strašan dan. Učinio bih ti nažao, roñako, da sam
te tada uzeo. Često sam želeo da ti se izvinim i da čujem od tebe da me ne kriviš i da mi ne
uzimaš za zlo..."
"Za zlo?" Podigla je pogled, obuzeta vrtoglavicom od navale osećanja. "Za zlo? Možda onima
koji su nas prekinuli..."
"Zaista?" Glas mu je bio sasvim blag. Obujmio joj je lice dlanovima i polako se nagnuo da je
poljubi. Morgana se privila uz njega, razdvajajući usne pod njegovim. Bio je sveže obrijan, na
rimljanski način, i osetila je bockanje od dodira njegovog lica na obrazu i toplu slast njegovog
jezika u ustima. Privukao ju je još bliže, gotovo je podigavši sa zemlje, tiho mrmljajući. Poljubac
je trajao sve dok na kraju, oklevajući, nije morala da se odvoji kako bi udahnula vazuduh, a on se
tiho, začuñeno nasmejao.
"Znači, evo nas opet... čini mi se kao da smo već bili ovde... i ovog puta ću odrubiti glavu
svakome ko pokuša da nas prekine... ali stojimo usred dvorišta i ljubimo se kao da smo posluga!
Šta ćemo sada, Morgana? Kuda da idemo?"
Nije znala - kao da nije bilo dobrog mesta za njih. Nije mogla da ga povede u sobu koju je
delila sa Elenom i još četiri dvorske dame, a Lanselet je još ranije rekao da najviše voli da spava
meñu vojnicima. A nešto duboko u njoj govorilo joj je da ovo nije pravi način; kraljeva sestra i
njegov najbolji prijatelj ne bi trebalo da lutaju okolo tražeći plast sena. Najbolji način, ako zaista
znaju šta osećaju jedno prema drugom, bio bi da sačekaju jutro i zatraže Arturovu dozvolu da se
venčaju...
No, duboko u srcu, toliko duboko da nije bila svesna toga, znala je da Lanselet to ne želi; u
trenutku strasti može da je poželi, ali to je sve. A da li da ga zbog trenutka strasti uhvati u zamku
za ceo život? Plemenske svečanosti su poštenije, tada se muškarac i žena spajaju sa sunčevim i
mesečevim plimama u krvi, po volji Boginje; i samo ako kasnije požele da stvore dom i podižu
decu, postavlja se pitanje braka. Duboko u srcu znala je i da ni sama ne želi da se uda za
Lanseleta, mada je osećala da bi za njegovo dobro, i Arturovo, čak i Gvenvirino, trebalo da ga
neko odvede sa dvora.
Ali to je bila samo prolazna misao. Obuzela ju je vrtoglavica od njegove blizine, od zvuka
njegovog srca koje joj je tuklo tik uz obraz - želeo ju je; sada u njegovom srcu nije bilo ni pomisli
na Gvenvir, niti na ikoga drugog sem nje.
Neka sa nama bude po volji Boginje, muškarac i žena...
"Znam", šapnula je i uhvatila ga za ruku. Iza štala i kovačnice vodila je staza prema voćnjaku.
Trava je bila gusta i meka, i žene su tu ponekad sedele u sunčanim popodnevima.
Lanselet je prostro svoj ogrtač po travi. Svuda oko njih lebdeo je neuhvatljivi miris zelenih

jabuka i trave. Gotovo kao da smo u Avalonu, pomislila je Morgana. Lanselet kao da je opet
pročitao njene misli, jer je promrmljao: "Noćas smo našli sebi delić Avalona", a potom ju je
povukao da legne kraj njega. Skinuo joj je veo i počeo da joj gladi kosu, ali kao da mu se nije
žurilo dalje, nego ju je samo nežno grlio i povremeno se saginjao da je poljubi u obraz ili čelo.
"Trava je suva - nije bilo rose. Sasvim verovatno da će pre jutra pasti kiša", mrmljao je,
milujući joj ramena i šake. Osećala je njegov dlan, žuljevit od mača i tvrd, tako tvrd da se
iznenadila setivši se da je on pune četiri godine mlañi od nje. Znala je tu priču - rodio se kada je
Vivijen već mislila da su je prošle godine plodnosti. Svojim dugačkim prstima mogao je da joj
obuhvati čitavu šaku i potpuno je sakrije; poigravao se njenim prstima, pa prstenjem, a potom je
premestio ruke na grudni deo njene haljine i počeo da je otkopčava. Osećala je vrtoglavicu i
drhtala je, jer strast ju je prožimala kao plima koja preplavljuje plažu, naprosto se izgubila u
njegovim poljupcima. Promrmljao je nešto što nije čula, ali nije ga pitala šta je rekao, jer reči joj
više nisu bile važne.
Morao je da joj pomogne da svuče haljinu. Odeća je na dvoru bila sloenija od one koju nose
sveštenice, i Morgana se osećala trapavo i pomalo neprijatno. Hoće li mu se dopasti? Grudi su joj
bile tako meke i mlitave, postale su takve otkako je rodila Gvideona; sećala se kakve su bile kad
ih je on prvi put dodirnuo, male i čvrste.
Ali on, izgleda, ništa nije primećivao. Poigravao se njenim dojkama, mazeći joj bradavice
najpre prstima, a potom, vrlo nežno, usnama i zubima. Tu se potpuno izgubila, ništa nije
postojalo osim njegovih ruku koje je dodiruju, vreline u njenim dlanovima dok mu je gladila
ramena, leña, grudi... zbog nečeg je mislila da su malje na muškim grudima oštre i grube, ali kod
njega nije bilo tako; bile su meke i svilaste kao njena kosa. Kroz izmaglicu se setila da je prvi put
bila sa mladićem od ciglih sedamnaest godina, koji je jedva znao šta da radi, pa je ona morala da
ga vodi, da mu pokazuje šta dalje... i to je bio jedini put za nju, tako da je sada za Lanseleta bila
gotovo devica... U naletu tuge, poželela je da joj je ovo zaista prvi put, kako bi mogla da se
blaženo seća; trebalo je tako da bude, trebalo je tako da se desi... Privila je telo uz njega,
pripijajući se, ječeći, nije mogla da podnese, sada, da čeka ni minut duže...
Izgleda da on još nije bio spreman, mada ga je ona jedva čekala, telo joj je preplavila plima
života i želje. Privijala se uz njega, gladno, ljubeći ga i izazivajući usnama. Šapnula je njegovo
ime, naprosto preklinjući, sada već uplašena. On je nastavio da je nežno ljubi, milujući je i
umirujući, ali njoj umirivanje nije bilo potrebno, čitavo telo joj je vrištalo za ispunjenjem, bila je
u agoniji želje. Pokušala je da progovori, da ga moli, ali ispustila je samo jecavi uzdah.
On ju je nežno grlio, još je milujući. "Šššš, ne, šššš, Morgana, čekaj, nemoj više - ne želim da
te povredim ili da te obeščastim, nikad ne bih ni pomislio na to - evo, lezi kraj mene, pusti da te
zagrlim, sve će biti dobro..." Očajna i zbunjena, pustila je da tako i učini, ali čak i dok joj je telo
vrištalo za zadovoljstvom koje joj je pružao, u njoj je narastao gnev. Šta je sa tokom života
izmeñu njihovih tela, izmeñu muškarca i žene, sa plimama koje Boginja doziva u njima? Činilo
joj se da on prigušuje tu plimu, da pretvara njenu ljubav u igru i izigravanje. I to kao da mu nije
smetalo, kao da je smatrao da tako treba da bude, da su oboje zadovoljni time... kao da su bila
važna samo njihova tela, kao da nema drugog načina. Za sveštenicu, odraslu u Avalonu i naviklu
na ogromne plime života i večnosti, ovo pažljivo i prenežno voñenje ljubavi bilo je gotovo
svetogrñe, odbijanje da se predaju volji Boginje.
A tada, obuzeta mešavinom zadovoljstva i poniženja, počela je da izmišlja izgovore za njega.
On nije odrastao u Avalonu kao ona, nego je predat na usvojenje u dvor vojnika; postao je vojnik
čim je dovoljno odrastao da drži mač, proveo je život po bojnim poljima, možda ne zna, možda
je navikao samo na žene koje su mu pružale tek trenutno olakšanje, ili žene koje su želele da se
poigravaju voñenjem ljubavi i nisu pružale ništa... Ne želim da te povredim ili da te obeščastim,
rekao je, kao da veruje da bi u njihovom spajanju bilo nečeg lošeg ili nečasnog. Sada se malo
odmakao od nje, ali i dalje ju je dodirivao, poigravao se njome, provlačio joj prste kroz fine malje
izmeñu butina, ljubio joj vrat i grudi. Zatvorila je oči, privijena uz njega, ljuta i očajna - pa, pa,
možda je to i zaslužila, ponela se kao kurva što mu je sama prišla, možda je ona kriva što se tako

ponaša prema njoj... i bila je silno ošamućena što ga je pustila da se tako ponaša, pustila bi ga da
joj radi sve što poželi, znajući da će, ako zatraži više, možda izgubiti i ovo, a želela ga je, i dalje
ga je želela nepodnošljivom željom koja nikada neće biti sasvim utoljena. A on je uopšte nije
želeo... u srcu je još čeznuo za Gvenvir, ili za nekom ženom koju bi mogao da ima ne dajući joj
ništa osim praznog dodira kože... ženu koja bi bila zadovoljna da mu se poda, a da ne traži ništa
sem malo zadovoljstva. Kroz bol i glad ljubavi osetila je i prezir, i to je bilo najbolnije - nije ga
ništa manje volela, znala je da će ga zauvek voleti, ništa manje nego u ovom trenutku gladi i
očajanja.
Sela je i ponovo navukla haljinu, zakopčavajući je drhtavim prstima. On je ćutke sedeo i
gledao je, pružajući ruke da joj pomogne. Posle dugog ćutanja, žalosno se oglasio: "Pogrešili
smo, Morgana moja, ti i ja. Da li se ljutiš na mene?"
Nije mogla da govori; grlo joj se stezalo od bola. Konačno je uspela da se primora da
progovori: "Ne, nisam ljuta", rekla je, a znala je da bi trebalo da podigne glas i vikne na njega, da
zahteva ono što nije mogao da joj pruži - ni njoj, a verovatno nijednoj drugoj ženi.
"Ti si mi roñaka - ali nije učinjena nikakva šteta", rekao je drhtavim glasom. "Barem ne
moram da krivim sebe zbog toga... nisam te obeščastio pred čitavim dvorom... ne bih to učinio ni
za šta na svetu... veruj mni, roñako, veoma te volim..."
Sada više nije mogla da uzdrži jecaje. "Lanselete, molim te, u ime Boginje, ne govori tako -
kakva je šteta učinjena? Ovo je način Boginje, ono što smo oboje želeli..."
On je uznemireno odmahnuo rukom. "Govoriš o Boginji i paganskim običajima... gotovo da
me plašiš, roñako; trebalo bi da se uzdržavam od greha, a gledam te sa požudom, iako znam da to
ne valja." I sam je počeo da se oblači drhtavim rukama. Kad je nastavio da govori, gotovo se
gušio. "Greh mi se, izgleda, čini još strašniji - voleo bih da ne ličiš toliko na moju majku,
Morgana..."
To je bilo kao udarac u lice, kao okrutan i neočekivan udarac. Na trenutak nije mogla da
progovori. Potom joj se načas učinilo da je obuzima gnev Boginje i osetila je da raste i nadnosi se
nad njega, znajući da sija sjajem Boginje kao u barci za Avalon; osećala je kako se, inače mala i
beznačajna, širi nad njim, i videla je moćnog viteza, kapetana kraljevske konjice, kako se povlači
od nje, sitan i uplašen, kao što su svi muškarci mali pred Boginjom.
"Ti si - ti si bedna budala, Lanselete", rekla je. "Nisi dostojan čak ni kletve!" Okrenula se i
pobegla, ostavivši ga sa napola zakopčanim pantalonama, da gleda za njom, zapanjen i
posramljen. Osećala je kako joj srce tuče. Želela je da vrisne na njega, prodorno kao galeb; a
želela je i da se prepusti i zajeca u agoniji, u očajanju, da ga preklinje za dublju ljubav koju joj je
uskratio, odbivši Boginju u njoj... U umu su joj sevali delići misli, stara priča o Boginji koju je
jedan muškarac iznenadio i odbio, i kako su ga njeni lovački psi rastrgli zbog toga... a osećala je i
tugu što je sve o čemu je sanjala ovih dugih godina sada bilo uništeno.
Sveštenik bi rekao da je to cena greha. Slušala sam to dovoljno često od Igreninog kućnog
sveštenika pre nego što sam otišla u Avalon. Jesam li u srcu veća hrišćanka nego što to
priznajem? I opet joj se činilo da će joj srce prepući zbog propasti duboke ljubavi.
U Avalonu se ovo ne bi moglo desiti - oni koji ovako prilaze Boginji nikada ne odbijaju njenu
moć... Nemirno je koračala tamo-amo, u venama joj je ključao bes, a znala je da je niko ne može
razumeti osim drugih sveštenica Boginje. Vivijen, čežnjivo je pomislila, Vivijen bi me razumela,
ili Ravena, ili bilo koja od nas koje smo odrasle u Kući Devojaka... Šta sam radila sve ove
godine, daleko od moje Boginje?
Govori Morgana...
Tri dana kasnije dobila sam od Artura dozvolu da napustim dvor i odjašem za Avalon; rekla
sam samo da sam se zaželela Ostrva i Vivijen, moje usvojene majke. A za to vreme nisam
razgovarala sa Lanseletom, osim što smo izmenjivali sitne svakodnevne učtivosti kad ne bismo
mogli da izbegnemo susret. Čak i tada sam primetila da neće da me gleda u oči, i bila sam besna i
posramljena, i pazila sam da se što reñe susrećemo...

I tako sam uzela konja i odjahala na jug, kroz brda; i nisam se vratila u Karleon godinama, niti
sam znala išta o dogañajima na Arturovom dvoru... ali to je priča za neko drugo vreme.
8.
U proleće naredne godine, Saksonci su se skupljali pred obalama, i Artur je sa svojim ljudima
proveo čitavu godinu okupljajući vojsku za bitku za koju su znali da im prestoji. Artur je poveo
vojsku u bitku i odbio Saksonce, ali to nije bila onako odlučujuća bitka i pobeda kao što su se
nadali; i sami su pretrpeli mnogo gubitaka, i biće im potrebno više od godinu dana da se oporave,
ali nije imao dovoljno konja i vojnika da ih zauvek porazi, kao što se nadao. U ovoj bici Artur je
ranjen, i rana u početku nije izgledala ozbiljna; ali kasnije se zagnojila i zapalila, pa je veći deo
jeseni proveo vezan za krevet - prve pahulje već su padale preko zidova Karleona kada je najzad
mogao da hoda po dvorištu, oslanjajući se o štap, a ožiljke će nositi do groba.
"Proleće će biti u punom jeku kada budem mogao ponovo da uzjašem", mračno je rekao
Gvenvir koja je stajala blizu dvorišnog zida, čvrsto umotana u plavi ogrtač.
"Sasvim moguće", rekao je Lanselet, "a možda i duže, dragi gospodaru, ako se prehladiš pre
nego što se rana sasvim zaceli. Hajde unutra, molim te - gledaj, eno pahulja na Gvenvirinom
ogrtaču."
"A i u tvojoj bradi, Lanse - ili su to samo prve sede?" upitao je Artur, šaleći se, i Lanselet se
nasmejao.
"Oboje, verujem - tu si ti u prednosti, kralju moj, tvoja brada toliko je plava da se u njoj sede
neće ni videti kada doñu. Evo, osloni mi se na ruku."
Artur bi ga najradije odbio, ali javila se i Gvenvir. "Ne, uzmi ga pod ruku, Arture, pokvarićeš
sve naše fine obloge ako padneš - a kamenje je klizavo, jer sneg se topi čim padne."
Artur je uzdahnuo i oslonio se o prijateljevu ruku. "Sad znam kako mora izgledati kada si
star." Gvenvir je prišla da ga pridrži sa druge strane, i on se nasmejao. "Hoćete li me ovako voleti
i pridržavati kada zaista budem imao sedu bradu i kosu i kad budem hodao sa štapom kao
Merlin?"
"Čak i kada ti bude devedeset, gospodaru", nasmejao se Lanselet. "Mogu lepo da zamislim,
Gvenvir te pridržava za jednu, a ja za drugu ruku dok se zajedno teturamo ka tvom prestolu - svi
ćemo imati oko devedeset!" Naglo se uozbiljio. "Brinem se zbog Talesina, gospodaru, postaje sve
slabiji, a i vid ga izdaje. Zar ne bi trebalo da se vrati u Avalon i provede u miru poslednje
godine?"
"Svakako bi trebalo", rekao je Artur. "Ali on kaže da neće da me ostavi samog, da me savetuju
jedino sveštenici..."
"Zar možeš imati bolje savetnike od sveštenika, gospodaru?" planula je Gvenvir. Smetala joj
je i sama reč Avalon; plašila se pomisli da se Artur zakleo da će štititi njihov paganski način
života.
Ušli su u salu gde je plamtela vatra, i Artur je načinio uvreñen pokret kad ga je Lanselet
spustio na stolicu. "Jeste, smestite starca kraj vatre i dajte mu da pije čaja - čudo da ste me uopšte
pustili da obučem pantalone i cipele umesto spavaćice!"
"Dragi gospodaru..." počela je Gvenvir, ali Lanselet joj je spustio ruku na rame.
"Ne uzbuñuj se, roñako, svi muškarci su takvi, postanu detinjasti kad se razbole - on nema
pojma koliko mu je dobro što ga neguje nežna gospa i ugaña mu odabranom hranom, čistom
posteljinom i čajevima zbog kojih se buni... Ja sam svoju ranu odbolovao u vojnom logoru, a
negovao me je mračan starac suviše hrom za bitku, i ležao sam u sopstvenoj nečisti jer nisam
mogao da ustanem, a niko nije dolazio da mi pomogne; od hrane sam imao samo gorko pivo i
tvrdi hleb. Prestani da gunñaš, Arture, ili ću se postarati da ubuduće neguješ svoje rane onako
kako priliči pravom vojniku!"
"Da, on bi to i uradio", rekao je Artur, toplo se osmehnuvši prijatelju. "Nisi mnogo plašljiv
pred svojim kraljem, prinče Galahade..." Uzeo je koštanu kašiku iz ženine ruke i počeo da jede
vino sa medom i udrobljenim hlebom. "Da, ovo je dobro i greje - ima unutra onih začina, zar ne,

koje si naredila da poručim iz Londinijuma..."

Kad je Artur ispraznio činiju, prišao im je Kaj. "Pa, kako je rana posle čitavog sata hodanja,
gospodaru? Da li te i dalje jako boli?"
"Ne toliko kao poslednji put, i to je sve što mogu da kažem", odgovorio je Artur. "Tek sada
sam doznao šta je to pravi strah, strah da ću umreti neobavljenog posla."
"Bog to ne bi dozvolio", brzo je rekla Gvenvir.
Artur ju je potapšao po ruci. "I ja sam to sebi govorio, ali nešto duboko u meni stalno je
ponavljalo da je to veliki greh ponosa, jer bojao sam se da ni ja ni bilo koji ćovek ne može biti
pošteñen onoga što mu Bog nameni - dugo sam razmišljao o tome dok sam ležao, nesposoban da
se podignem na noge."
"Ne vidim šta je još ostalo neučinjeno, osim konačne pobede nad Saksoncima, gospodaru",
rekao je Kaj, "ali sada moraš u krevet, umoran si od šetnje."
Kada se Artur našao u postelji, Kaj mu je skinuo odeću i pregledao veliku ranu, koja je još
pomalo krvarila kroz zavoje. "Poslaću po žene", rekao je, "i moraš ponovo staviti obloge -
preterao si sa naporom. Dobro je što se nije otvorila dok si šetao." Kada su žene donele kotlove
koji su se pušili i počele da pripremaju smeše bilja u vreloj vodi, natapajući u njima zavoje i
spuštajući ih na ranu tako da se Artur trzao i besneo, Kaj je nastavio: "Da, ali čak i ovako si imao
sreće, Arture. Da te je taj mač pogodio samo za pedalj u stranu, Gvenvir bi imala još jedan razlog
za tugu, a ti bi bio nadaleko poznat kao uškopljeni kralj... kao u onoj devnoj legendi! Sigurno je
znaš - kralja su ranili u slabine, i kako nestaje njegova moć, tako i njegova zemlja vene, sve dok
ne naiñe neki mladić koji uspe da ponovo otvori stare izvore..."
Gvenvir se stresla, a Artur se meškoljio od bola zbog vrelih obloga. "To nije priča koju treba
pričati ranjeniku!"
"Hteo sam da budeš svestan koliko si imao sreće, što tvoja zemlja neće uvenuti i postati
sterilna", rekao je Kaj. "Do Uskrsa, mislim, kraljičina materica opet će imati posla, ako budete
imali sreće..."
"Daj Bože", rekao je Artur, ali Gvenvir se trgla i odvratila pogled. Još jednom je bila začela, i
ponovo je sve pošlo naopako, toliko brzo da je jedva i primetila da nosi dete - hoće li uvek biti
tako? Zar je jalova, je li to kazna Božja što se nije više trudila da od muža napravi pravog
hrišćanina?
Jedna žena podigla je oblog i pošla da ga zameni; Artur je pružio ruku ka Gvenvir. "Ne, neka
moja gospa to uradi, njene ruke su nežnije", rekao je, i Gvenvir je uzela vrelu krpu - toliko vrelu
da je opekla prste, ali primila je bol sa zadovoljstvom, kao pokoru. Ona je kriva, ona je kriva za
sve; trebalo bi da je otera zbog jalovosti i da uzme ženu koja će moći da mu rodi dete. Pogrešio je
što se uopšte oženio njome - imala je osamnaest godina i već je prošla doba najveće plodnosti.
Možda...
Da je Morgana ovde, zaista bih je molila za amajliju koja bi me učinila plodnom...
"Čini mi se da su nam postale potrebne Morganine isceliteljske veštine", rekla je. "Arturova
rana ne zarasta kako bi trebalo, a ona je poznata po isceliteljskom umeću, baš kao i sama Gospa
od Avalona. Zašto ne pošaljemo glasnika u Avalon i zamolimo jednu od njih da doñe?"
Kaj se namrštio na nju. "Ne vidim da ima potrebe za tim. Arturova rana se sasvim lepo
zaceljuje - video sam i mnogo teže ranjenike da se sasvim oporavljaju."
"Svejedno, rado bih video svoju dragu sestru", rekao je Artur, "ili svog prijatelja i
dobročinitelja, Gospu od Jezera. Ali po onome što mi je Morgana rekla, mislim da ih nećemo
videti zajedno..."
"Poslaću poruku u Avalon", rekao je Lanselet, "i zamoliću majku da doñe, ako ti to želiš,
Arture", Ali posmatrao je Gvenvir, i na trenutak se u se gledali u oči. Tokom meseci Arturove
bolesti činilo joj se da je uvek bio uz nju i da joj je bio toliki oslonac da nije znala kako bi se
snašla bez njega; u prvim danima, kad niko nije verovao da će Artur preživeti, bdeo je uz nju,
neumoran, i tolika ljubav prema Arturu terala ju je da se stidi zbog svojih misli. On je Arturov
roñak, baš kao i Gaven, jednako je blizak naslednik, jer sin je Igrenine roñene sestre; ako Arturu

doñe kraj, on bi nam bio najbolji mogući kralj... u davna vremena, kralj je bio samo kraljičin
muž...
"Pa, da pošaljemo po Gospu Vivijen?" upitala je Gvenvir.
"Samo ako želiš da je vidiš", uzdahnuo je Artur. "Mislim da mi sada treba samo ogromna
količina onog strpljenja koje je pominjao biskup kad smo poslednji put razgovarali. Bog je zaista
bio milostiv prema meni, jer ležim ubogaljen tek pošto smo oterali Saksonce, i ako nastavi da
bude milostiv, moći ću da jašem kada ponovo budu došli. Gaven je na severu i sakuplja vojsku,
zar ne, za Lota i Pelinora?"
"Jeste." Lanselet se nasmejao. "Rekao je Pelinoru da njegov zmaj mora da čeka dok ne
sredimo belog konja... mora povesti sve svoje snage i doći kad ga pozovemo. A Lot će takoñe
doći, mada je ostario - neće propustiti priliku da kraljevstvo ipak preñe na njegove sinove."
I zaista će preći na njegove sinove, ako ja ne rodim naslednika Arturu, pomislila je Gvenvir;
činilo joj se da svaka izgovorena reč, ma o čemu, predstavlja strelu uperenu u njenu srce, jer
izneverila je prvu dužnost svake kraljice. Artur ju je voleo, mogli bi da budu srećni, samo kad bi
na trenutak mogla da se oslobodi osećanja krivice zbog toga što mu nije rodila dete. Ponekad joj
je bilo drago zbog Arturove rane, jer nije mogao ni da pomisli da legne sa ženom, i niko nije
mogao ništa da joj prebaci; mogla je da ga pazi i mazi, da bude samo njen, što se retko dešava
kada muž ne pripada ženi, nego svom kraljevstvu. Mogla je da ga voli, a da ne razmišlja uvek o
svojoj krivici; kad bi je dodirnuo, mislila je na ljubav, a ne na strah i očajničku nadu. Hoće li me
ovog puta konačno oploditi; a ako uspe, hoće li sve ići dobro ili ću opet pobaciti dragocenu nadu
za kraljevstvo? Pazila ga je, negovala ga danju i noću kao majka bolesno dete, a kada je malo
ojačao, sedela je kraj njega i pričala mu i pevala - mada nije imala Morganin umilni glas -
zalazila je u kuhinju i spremala mu ono što bi bolesnik mogao poželeti da jede, kako bi povratio
težinu posle strašne bolesti koja ga je ispijala čitavog leta.
Ali čemu sva moja nega ako se ne postaram da mu podarim naslednika za kraljevstvo?
"Voleo bih da je Kevin ovde", rekao je Artur. "Voleo bih da čujem malo muzike - ili Morgana;
u dvoru uopšte nemamo prikladne muzičare!"
"Kevin se vratio u Avalon", rekao je Lanselet. "Merlin mi je kazao da je otišao nekim
svešteničkim poslom, toliko tajnim da nije mogao da mi kaže ništa više - čudim se što sveštenici
dopuštaju da druidske misterije i dalje traju u hrišćanskoj zemlji."
Artur je slegnuo ramenima. "Bio kralj ili ne, ja ne zapovedam ničijom savešću."
"Boga treba poštovati onako kako on želi, Arture", rekla je Gvenvir, "a ne onako kako ljudi
odaberu. Zato nam je i poslao Hrista."
"Ali nije ga poslao u ovu zemlju", rekao je Artur, "a kada je sveti Josif došao u Glastonberi, i
zabo svoj štap u zemlju, ovaj je procvetao, i stoga su ga druidi dočekali dobrodošlicom, a on se
nije libio da učestvuje u njihovim obredima."
"Biskup Patricije kaže da je to jeretička priča, puna zla", bila je uporna Gvenvir, "a sveštenici
koji se klanjaju zajedno sa druidima trebalo bi da budu raščinjeni i prognani, baš kao i druidi!"
"To se neće desiti dok sam ja živ", čvrsto je rekao Artur. "Zakleo sam se da ću štititi Avalon."
Nasmešio se i pružio ruku ka velikom Ekskaliburu koji je visio u kanijama od purpurnog baršuna.
"A i ti bi trebalo da budeš zahvalna zbog njihove magije, Gvenvir - da nisam imao uz sebe ove
kanije, ništa me ne bi spaslo. Čak i ovako sam umalo na smrt iskrvario, i samo je magija to
sprečila. Zar ne bi bila strašna nezahvalnost kad bih izdao njihovu dobru volju?"
"Zar veruješ u to?" upitala je Gvenvir. "Stavljaš magiju i čarolija iznad volje Božje?"
"Pa, mila", pomilovao ju je Artur po plavoj kosi, "zar veruješ da čovek može išta protiv volje
Božje? Ako su me ove kanije spasle da ne iskrvarim, znači da Bog nije želeo da umrem. Meni se
čini da je moja vera bliža Bogu od tvoje, ako se plašiš da neki čarobnjak može da pokvari ono što
Bog odredi. Svi smo mi u Božjim rukama."
Gvenvir je brzo pogledala Lanseleta; on se smešio, i na trenutak joj se činilo da im se oboma
podsmeva, ali to je brzo minulo i bila je sigurna da je primetila samo prolaznu senku. "Pa, ako
želiš muziku, Arture, doći će Talesin da ti svira; iako je ostario i više ne može da peva, i dalje je

veoma vešt sa harfom."

"Pozovi ga, onda", rekao je Artur i nasmejao se. "U Svetom Pismu se kaže da je stari kralj
Saul zvao svog mladog svirača da mu muzikom olakša misli, a ja sam, evo, mladi kralj koji
poziva starog muzičara da ga razvedri!"
Lanselet je pošao u potragu za Merlinom, i kada se ovaj pojavio sa harfom, dugo su sedeli u
sali i slušali muziku.
Gvenvir se setila Morgane koja je tu svirala. Kad bi samo bila ovde, da mi da amajliju - pre
nego što se moj kralj oporavi... a onda je pogledala preko vatre ka Lanseletu i osetila malaksalost.
On je sedeo na klupi, zavaljen i zadubljen u muziku, ruku podignutih pod potiljak, dugačkih nogu
pruženih tik do vatre. I drugi su se skupljali da slušaju muziku: Elena, Pelinorova kćer, bila je
toliko odvažna da priñe i sedne kraj Lanesleta, ali on uopšte nije obraćao pažnju na nju.
Lanseleta bi trebalo oženiti. Treba da pišem kralju Pelinoru i kažem mu da treba da uda
Elenu za Lanseleta; ona mi je roñaka, liči na mene i slobodna je... ali znala je da to neće učiniti;
ponavljala je u sebi da će biti dovoljno vremena kada Lanselet jednog dana sam kaže da želi da se
oženi.
Ako se Artur ne oporavi...
Oh, ne, ne, ne smem tako da mislim... Krišom se prekrstila. No, pomislila je, davno je
poslednji put bila u Arturovom naručju, a najverovatnije ionako ne može da joj napravi dete...
Uhvatila je sebe kako se pita kako bi bilo leći sa Lanseletom - da li bi on mogao da joj da dete
koje želi? Šta ako uzme Lanseleta za ljubavnika? Znala je da ima žena koje tako rade... Morgoza
sada to više nije tajila; pošto je prošla godine kada bi mogla da začne, ponašala se jednako
skandalozno kao Lot. Osetila je da rumeni i ponadala se da niko nije primetio kako gleda
Lanseletove ruke, spuštene u krilo, pitajući se kako bi izgledalo da je te ruke miluju - ne, nije se
usuñivala da misli o tome.
Kada žena uzme ljubavnika, mora se postarati da ne zatrudni, da ne rodi dete koje bi je otkrilo
ili osramotilo njenog muža, pa ako je jalova, to ne bi ni bilo važno... možda bi joj donelo sreću...
Za ime Božje, otkuda njoj, pristojnoj hrišćanki, takve misli? Jednom ranije već su joj dolazile, i
kada ih je pomenula na ispovesti, sveštenik je rekao da je sasvim prirodno da, pošto joj muž leži
bolestan, misli na te stvari; ne sme se osećati kriva, nego treba da se još više moli i pazi na muža i
misli samo kako je njemu još teže nego njoj. A Gvenvir je znala da je to dobar, ljubazan i
razuman savet, ali je osećala da ga nije sasvim razumnela, nego je samo zapamtila da je ona
grešna žena i da su joj misli grešne i zle. Inače bi je sveštenik svakako izgrdio i zadao joj tešku
pokoru, i tada bi se osećala bolje i slobodnije...
Lanselet mi nikada ne bi prebacivao zbog jalovosti...
Shvatila je da je neko izgovorio njeno ime i zbunjeno je podigla glavu, kao da svi mogu da
čuju njene misli.
"Ne, dosta je muzike, gospodaru Merline", rekao je Artur. "Gledajte, smračuje se, a moja
gospa je živa zaspala. Najverovatnije se premorila negujući me... Kaje, uredi da se postavi večera,
a ja ću odmah leći i obedovaću u krevetu."
Gvenvir je ustala, otišla do Elene i zamolila je da preuzme njeno mesto u sali; ona će ostati sa
svojim gospodarem. Kaj je pošao da potraži sluge, a Lanselet je ostao da pomogne Arturu koji je
hramao, oslanjajući se na štap, do svoje sobe. Lanselet mu je pomogao da legne, nežno kao prava
negovateljica.
"Ako mu išta zatreba preko noći, pošalji po mene, znaš gde ja spavam", tiho je rekao
Gvenviri. "Mogu da ga podignem lakše od bilo koga drugog..."
"Oh, ne, ne, mislim da to neće biti potrebno", odgovorila je, "ali ipak ti hvala."
Bio je tako visok dok je stajao kraj nje; nežno joj je položio dlan na obraz. "Ako hoćeš da
poñeš i spavaš sa svojim gospama, ostaću ja da ga pazim - izgledaš kao da ti je potrebna duga noć
neprekidnog sna. Ponašaš se kao majka koja ne može da trene sve dok se ne uveri da će joj beba
spavati čitavu noć ne budeći se. Mogu ja da pazim na Artura - nema potrebe da i ti sediš kraj
njega! Mogu da spavam u sobi do njegove, da me lako dozove."

"Tako si dobar", rekla je, "ali radije ću ostati uz njega."

"Ali pošalji po mene ako mu zatrebam. Ne pokušavaj da ga sama podižeš", rekao je Lanselet.
"Obećaj mi, Gvenvir."
Kako je divno zvučalo njeno ime na njegovim usnama; mnogo lepše nego da je rekao kraljice
ili moja gospo... "Obećavam ti, prijatelju."
Sagnuo se i blago joj usnama dotakao čelo. "Izgledaš premoreno", rekao je. "Idi u krevet i lepo
spavaj." Ruka mu se na trenutak zadržala na njenom obrazu, a kada ju je spustio, osećala je da će
joj obraz biti hladan i bolan kao da je boli zub. Otišla je da legne kraj Artura.
Neko vreme je mislila da on spava. No, na kraju je progovorio u tami. "On nam je najbolji
prijatelj, zar ne, ženo moja?"
"Ni roñeni brat ne bi bio bolji."
"Kaj i ja smo odrasli kao braća, i veoma ga volim, ali istina je ono što kažu, da je krv gušća od
vode, a krvni roñak je bliskiji nego što sam mogao i da zamislim dok nisam upoznao jednog..."
Artur se promeškoljio u krevetu i uzdahnuo. "Gvenvir, želim nešto da ti kažem..."
Preplašila se i srce je počelo da joj bije - je li video kako je Lanselet ljubi, hoće li je optužiti
za neverstvo?
"Obećaj mi da nećeš ponovo plakati, ne mogu to da podnesem", govorio je on. "Kunem ti se
da ne želim da ti prebacujem - ali sada smo već više godina u braku, a za sve to vreme samo si
dvaput začela - ne, ne, molim te, nemoj plakati, pusti da završim", molio je. "Moguće je da nisi ti
kriva, nego ja. Imao sam druge žene pre tebe, kao i svi muškarci. I mada nisam ni pokušavao da
od njih sakrijem ko sam, za sve ove godine nije došla nijedna od njih, niti neki njihov roñak, da
kažu kako je ta i ta žena rodila moje kopile. Može biti da u mom semenu nema života, pa kada i
začneš, dete ne stigne ni da oživi..."
Oborila je glavu, puštajući da joj kosa sakrije lice. Zar i on sebe krivi?
"Slušaj me dobro, Gvenvir moja - moramo imati dete, kraljevstva radi. Ako se ikada desi da
mi rodiš naslednika, budi sigurna da neću postavljati pitanja. Što se mene tiče, svako dete koje
rodiš priznaću i podići ću kao svog naslednika."
Pomislila je da joj lice toliko gori da će joj kosa buknuti. Zar misli da je sposobna da ga
prevari? "Nikada, nikada to ne bih mogla, gospodaru i kralju moj..."
"Znaš kako to ide u Avalonu - ne, ne prekidaj me, ženo, pusti da završim - kada se muškarac i
žena spoje, kaže se da su dete rodili Bogovi. Gvenvir, voleo bih da nam Bog pošalje dete, ko god
izvršio Božju volju začevši ga - da li me razumeš? A ako se desi da to bude moj najdraži prijatelj
i najbliži roñak, blagoslovio bih ga, kao i dete koje bi meni rodila. Ne, ne, ne plači, neću više
govoriti", uzdahnuo je i pružio ruke ka njoj, privlačeći je sebi na rame. "Nisam dostojan tolike
tvoje ljubavi."
Posle nekog vremena je zaspao, ali Gvenvir je ležala budna, a suze su joj klizile niz lice. Oh,
ne, mislila je, ljubavi moja, najdraži gospodaru moj. Ja nisam dostojna tvoje ljubavi, a sada si mi
dao dozvolu da te prevarim. Iznenada, prvi put, pozavidela je i Arturu i Lanseletu. Oni su
muškarci, žive aktivnim životom, moraju da odlaze u svet i rizikuju život u bitkama, ali muškarci
ne moraju da donose ovako užasne odluke. Šta god činila, kakvu god odluku morala da donese,
možda i malu, makar i kakvo meso da bude za večeru, to joj je opterećivalo dušu, kao da od toga
zavisi sudbina kraljevstva. Sada je trebalo da sama odluči, a ne da se pokori volji Božjoj, da li da
pokloni naslednika prestolu ili ne; i da li naslednik da bude od krvi Utera Pendragona ili - ili
drugačije; kako ona, žena, da donese takvu odluku? Gvenvir je navukla krzneni pokrivač poreko
glave i sklupčala se pod njim.
Još koliko večeras, sedela je i gledala Lanseleta kako sluša harfu, i došla je na novu ideju.
Odavno ga je volela, ali sada je počela da shvata da ga i želi; u srcu je bila ista kao Morgoza, koja
se kurvala kad god bi poželela, sa muževljevim vitezovima, pa čak, kako se šaputalo, i sa lepim
paževima i slugama. Artur je tako dobar, zaista ga je zavolela; ovde, u Karleonu, našla je
sigurnost. Ne bi mogla da podnese da ljudi u zamku i okolini počnu da šapuću tajne o njenom
ponašanju, kao što su već glasno govorili o Morgozinom.

Gvenvir je želela da bude dobra, da joj duša ostane čista i vrline nedirnute, ali bilo joj je važno
i da ljudi vide njene vrline i da je smatraju dobrom i savršenom kraljicom; ona lično nije otkrila
ništa loše u Morgani, na primer, koja je živela uz nju pune tri godine, i bila je, koliko je Gvenvir
znala, čedna koliko i ona sama. No, ipak se govorkalo da je Morgana veštica pošto je živela u
Avalonu, i što se razumela u lekovito bilje i u Poruke, pa su ljudi na dvoru i u okolini šaputali da
je Morgana u savezu sa vilinskim narodom, ili i sa ñavolom; pa čak se i sama Gvenvir, ma koliko
dobro poznavala Morganu, ponekad pitala može li biti neistina nešto što toliko ljudi veruje.
A sutra će morati da se suoči sa Lanseletom i da dalje neguje Artura, znajući da joj je dao
dozvolu - kako će ponovo pogledati Lanseletu u oči? On je poreklom iz Avalona, sin je Gospe od
Jezera, može biti da ume pomalo da čita misli, pa će joj videti u očima šta misli.
A onda ju je zapljusnuo bes, toliko dubok da se prepala, jer obuzeo joj je telo kao bujica.
Ležala je u krevetu, besna i uplašena, misleći da više nikada neće smeti da iziñe iz sobe, od straha
šta bi učinila. Sve žene na dvoru želele su Lanseleta - da, čak i Morgana; videla je svoju zaovu
kako ga gleda, i zato je, kad je jednom davno Artur rekao da bi njih dvoje trebalo da se venčaju,
bila toliko uznemirena - Morgana bi za Lanseleta svakako bila suviše otvorena. A možda su se
ionako posvañali, jer poslednjih dan-dva pre Morganinog odlaska za Avalon primetila je da
meñusobno razgovaraju manje nego inače i da se ne gledaju u lice.
Morgana joj je nedostajala, svakako... ali ipak joj je bilo milo što Morgana nije na dvoru, i nije
želela da pošalje glasnika u Tintagel da vidi je li otišla tamo. Zamišljala je sebe kako ponavlja
Morgani ono što joj je Artur upravo rekao; umrla bi od stida, ali pretpostavljala je da bi joj se
Morgana samo nasmejala; Morgana bi svakako rekla da je na njoj da odluči hoće li uzeti
Lanseleta za ljubavnika ili ne; ili, možda, da to treba Lanselet da odluči.
Kao da ju je prožimao vreli plamen, nalik na pakleni, pri pomisli da se ponudi Lanseletu, a on
da je odbije. Tada bi svakako umrla od sramote. Nije znala kako bi ikada više pogledala
Lanseleta, ili Artura, ili bilo koju od svojih gospa koje nikada nisu bile u takvom iskušenju. Čak
bi je bilo sramota i da se ispoveda o tome, jer time bi otkrila svešteniku da je Artur manje
hrišćanin nego što bi trebalo. Kako da ikada više iziñe iz kuće, kako da napusti bezbednost i
zaštitu koju su joj pružali ova soba i ovaj krevet? Ovde joj se nije moglo desiti ništa loše.
Bilo joj je pomalo loše. Sutra će to reći svojim gospama, a one će pomisliti, baš kao i
Lanselet, da je premorena od danonoćnog staranja oko Artura. Nastaviće da bude, kao i uvek,
dobra i čestita kraljica i hrišćanka - nikada ne bi ni mogla da bude drugačija. Artur je bio
uznemiren zbog rane i duge nepokretnosti, i to je sve; kada se oporavi, neće ni pomisliti tako
nešto i svakako će joj biti zahvalan što ga nije poslušala i što ih je time oboje spasla od strašnog
greha.
Ali baš kad je trebalo da utone u san, setila se nečega što joj je rekla jedna od žena, još davno -
nekoliko dana pre nego što je Morgana otišla sa dvora. Kazala je da bi Morgana trebalo da joj da
amajliju... Pa, trebalo je; ako bi Morgana mogla da je začara tako da nema drugog izbora do da
voli Lanseleta, onda bi bila osloboñena strašne odluke... Kada se Morgana vrati, pomislila je,
razgovaraću sa njom. Ali Morgana nije bila na dvoru već više od dve godine, i može biti da
nikada više neće ni doći.
9.
Postala sam prestara za ovakva putovanja, pomislila je Vivijen dok je jahala kroz kišu pozne
zime, pognute glave i čvrsto umotana u ogrtač. A onda ju je obuzela ozlojeñenost: Ovo bi trebalo
da bude Morganina posao, ona je trebalo da bude Gospa od Avalona posle mene.
Talesin joj je pre četiri godine rekao da je Morgana bila u Karleonu na Arturovom venčanju i
da je postala Gvenvirina gospa i ostala tamo. Gospa od Jezera da poslužuje kraljicu? Kako se
Morgana usudila da tako izda svoj predodreñeni put? Pa ipak, kad je poslala u Karleon poruku da
Morgana treba da se vrati u Avalon, glasnik se vratio sa vešću da je Morgana napustila dvor...
mislili su da je otišla u Avalon.
Ali nije stigla na Ostrvo. Niti je u Tintagelu sa Igrenom, niti na dvoru Lota od Orknija. Kuda

je onda otišla?
Ko zna kakvo ju je zlo snašlo dok je putovala sama. Možda su je zarobili razbojnici koji lutaju
zemljom - možda je izgubila pamćenje ili je silovana, ubijena, bačena u neki jarak da joj nikada
ne nañu ni kosti... Oh, ne, pomislila je Vivjan, da joj se desilo neko zlo, svakako bih to videla u
ogledalu... ili Vidom...
Ali ipak nije mogla da bude sigurna. Vid ju je sada često izdavao, i kada bi pokušala da ga
upotrebi, pred očima joj se javljala samo izluñujuća siva magla, veo nepoznatog, koji se sada nije
usuñivala da razdvoji. A Morganina sudbina bila je sakrivena negde pod tim velom.
Boginjo, pomolila se kao i mnogo puta ranije, Majko, dala sam ti svoj život, vrati mi sada
moje dete dok sam još živa... Ali čak i dok je govorila, znala je da neće biti odgovora, nego samo
sivi veo nepoznatog, da će odgovor Boginje ostati skriven pod neprozirnim nebom.
Da li se toliko umarala i kada je poslednji put putovala ovamo, pre pola godine? Sada joj se
činilo da je uvek, pre ovoga, jahala lako kao devojka, a sada kao da joj je drmusanje na magarcu
izmestilo svaku koščicu u mršavom telu, a hladnoća se uvlačila u nju i glodala je malim, ledenim
zubima.
Jedan od pratilaca okrenuo se ka njoj. "Gospo, vidim farmu pod nama. Izgleda da ćemo stići
pre mraka."
Vivijen mu se zahvalila, pokušavajući da ne zvuči onoliko zahvalno koliko se osećala. Nije
mogla da pred pratnjom pokaže svoju slabost.
Gavan ju je dočekao u uskom dvorištu čim je sjahala sa magarca, prihvativši je da ne bi
zakoračila u bunjište. "Dobro došli, Gospo", rekao je. "Kao i uvek, drago mi je da vas vidim. Moj
sin, Balin, i vaš sin biće ovde pre jutra - poslao sam u Karleon poruku da bi trebalo da doñu
ovamo."
"Je li toliko ozbiljno, stari prijatelju?" upitala je Vivijen, a Gavan je klimnuo glavom. "Teško
da ćete je i poznati, Gospo", rekao je. "Sva se istopila, a strašno malo jede i pije, kaže da joj hrana
pali utrobu. Sada više ne može dugo trajati, čak i uz sve vaše lekove."
Vivijen je klimnula glavom i uzdahnula. "Bojala sam se toga", rekla je. "Kada ta bolest
nekoga zahvati, nikada ne popušta. Možda mogu da joj malo olakšam."
"Bože pomozi", rekao je Gavan, "jer lekovi koje ste nam ostavili kad ste bili prošli put sada
malo pomažu. Budi se i plače noću kao malo dete, kada misli da je služavka i ja nećemo čuti.
Čak nemam srca ni da se molim da ostane sa nama još malo, Gospo."
Vivijen je opet uzdahnula. Kada je poslednji put bila ovde, pre pola godine, ostavila je svoje
najjače lekove, i gotovo da je poželela da Priscila u jesen dobije groznicu i brzo umre, pre nego
što lekovi prestanu da deluju. Malo šta je sad mogla da učini. Pustila je da je Gavan uvede u kuću
i posadi kraj vatre, a služavka joj je usula činiju vrele supe iz kotla kraj ognjišta.
"Dugo ste jahali po kiši, Gospo", rekao je on. "Sedite i odmorite se, a moju ženu videćete
posle večernjeg obroka - ponekad u ovo doba dana uspe da malo odspava."
"Ako može makar malo da se odmori, to je blagoslov, i neću da je uznemiravam", rekla je
Vivijen, grejući smrznute šake na činiji i gnezdeći se na klupi bez naslona. Jedna služavka joj je
svukla ogrtač i cipele, dok je druga došla sa ugrejanim peškirom da joj ugreje noge, a Vivijen je,
zadigavši suknju kako bi mogla da ugreje koščata kolena, na trenutak uživala u udobnosti,
zaboravivši tužni razlog zbog koga je došla. Utom se iz unutrašnje sobe začuo tihi krik, i
služavka se trgla i stresla. "To je gospodarica", rekla je, "sirotica - mora da se probudila. Nadala
sam se da će uspeti da odspava do večere. Moram da odem kod nje."
"Idem i ja", rekla je Vivijen i pošla je za ženom u unutrašnju sobu. Gavan je sedeo kraj vatre, i
videla je na njegovom licu izraz užasa kada je slabašni krik zamro.
Uvek ranije, otkako se Priscila razbolela, Vivijen je na njoj nalazila tragove nekadašnje
lepote, neku sličnost sa vedrom mladom ženom koja je usvojila njenog sina Balana. Sada su i lice
i usne i izbledela kosa bili iste sivožute boje, i čak i plave oči delovale su nekako ugasle, kao da je
bolest isisala iz nje svu boju. Kada je poslednji put došla kod nje, Priscila je barem deo dana
provodila na nogama; sada se videlo da je vezana za postelju već mesecima... pola godine

načinilo je ogromnu promenu. A ranije su Vivijenini lekovi i biljni napici mogli da joj pruže
olakšanje i delimičan oporavak. Sada, znala je, sada je prekasno za svaku pomoć.
Izbledele oči na trenutak su neusmereno lutale po sobi, a usne su se drhtavo pomerale preko
poluotvorenih usta. Potom je Priscila ugledala Vivijen, žmirnula i progovorila šapatom. "Jeste li
to vi, Gospo?"
Vivijen joj je prišla i pažljivo je uzela za mršavu ruku. "Žao mi je što te zatičem tako bolesnu.
Kako si mi, draga prijateljice?"
Blede, ispucale usne izvile su se u grimasi za koju je Vivijen u prvi mah pomislila da
predstavlja izraz bola; tek potom je shvatila da je to trebalo da bude osmeh. "Ne mogu ni da
zamislim da bih mogla da budem još bolesnija", šaptala je Priscila. "Mislim da su me Bog i
njegova Majka zaboravili. A ipak, milo mi je što te opet vidim i nadam se da ću doživeti da
ponovo vidim i svoje drage sinove i da ih blagoslovim..." Umorno je uzdahnula, pokušavajući da
se malo pomeri u postelji. "Leña me strašno bole od ovolikog ležanja, a ipak, kad god me neko
dodirne, kao da se noževi zarivaju u mene. I tako sam žedna, a ne usuñujem se da pijem jer se
bojim bola..."
"Pomoći ću ti koliko god mogu", rekla je Vivijen. Saopštila je posluzi šta joj sve treba, a
potom je prebrisala rane od ležanja u postelji i isprala Priscili usta rashlañujućom tečnošću, kako
joj, mada ne može da pije, barem usta ne bi bila suva. Potom je sela kraj nje, držeći je za ruku, ne
mučeći bolesnicu rečima. Nešto posle sumraka, u dvorištu su se začuli zvuci i Prisila se trgla. Oči
su joj bile grozničave. "Moji sinovi!" uzviknula je.
I zaista, samo malo kasnije, u sobu su ušli Balan i Balin, saginjući se zbog niske tavanice.
"Majko", rekao je Balan i pognuo se da poljubi Priscilu u ruku, a tek tada se okrenuo da se
nakloni pred Vivijen. "Gospo."
Vivijen je pružila ruku da pogladi po obrazu svog starijeg sina. Nije bio lep kao Lanselet; bio
je krupan i nabijen, ali oči su mu bile tamne i krupne kao i njene, ili kao Lanseletove. Balin je bio
sitniji, čvornovat, i imao je sive oči. Znala je da je svega deset dana stariji od njenog sina.
Izgledao je kao Priscila nekada, plavokos i rumen.
"Sirota moja mati", mrmljao je, gladeći Priscilu po ruci. "Ali sada je gospa Vivijen došla da ti
pomogne, i brzo ćeš sasvim ozdraviti, zar ne? Tako si mršava, majko, moraš pokušati da jedeš
više kako bi se što pre oporavila..."
"Ne", šapnula je ona, "više nikada neću biti snažna, sve dok ne budem srela Isusa u raju, dragi
sine."
"Oh, majko, ne smeš tako da govoriš!" uzviknuo je Balin, a Balan je pogledao Vivijen i
uzdahnuo.
Obratio joj se savim tiho, kako ga ne bi čuli ni Priscila ni njen sin. "Ne shvata da ona umire,
gospo - majko. Stalno tvrdi kako će se brzo oporaviti. Ja sam se iskreno nadao da će umreti u
jesen, kada smo svi dobili groznicu, ali uvek je bila tako snažna..." Balan je odmahnuo glavom i
Vivijen je primetila da su mu oči pune suza; brzo ih je otro. Malo kasnije, rekla je da treba da
iziñu i ostave bolesnicu da se odmori.
"Oprosti se sa sinovima, Priscila, i blagoslovi ih", rekla je, i Prisciline oči su se malo
razvedrile.
"Volela bih da se zaita oprostimo, pre nego što postane još gore - ne bih želela da me vide
onakvu kakva sam izgledala jutros", promrmljala je, i Vivijen je videla užas u njenim očima.
Nagnula se nad nju i nežno joj se obratila. "Mislim da mogu da ti obećam prestanak bolova, ako
zaista želiš da se tako završi."
"Molim te", šapnula je samrtnica, i Vivijen je osetila kako je njena mršava šaka steže sa
razumevanjem.
"U tom slučaju, ostavljam te sa tvojim sinovima", nežno je rekla Vivijen, "jer oni su obojica
tvoji sinovi, draga moja, iako si rodila samo jednog od njih." Izišla je u spojašnju sobu i tu zatekla
Gavana.
"Neka mi donesu moje bisage", rekla je; kad su stigle, neko vreme ih je pretraživala. Potom se

obratila domaćinu. "Sada joj je nešto lakše, ali malo čime mogu da joj pomognem, osim da joj
prekratim patnje. Mislim da i ona to želi."
"Znači, nema više nade - baš nikakve?"
"Nema. U njoj je ostala samo patnja, i ne mogu ni da zamislim da bi vaš Bog želeo da ona i
dalje pati."
Gavan je bio potresen. "Često je govorila... kako bi volela da je imala hrabrosti da se baci u
reku dok je još mogla da stigne donde..."
"Znači, vreme je da ode u miru", tiho je rekla Vivijen, "ali hoću da znaš: sve što učinim, sve je
po njenoj volji."
"Gospo", odvratio je Gavan, "uvek sam vam verovao, a moja žena vas voli i veruje vam. Ne
tražim ništa više. Ako se njene patnje sada završe, znam da će vas blagosiljati." Ali lice mu je
potamnelo od bola. Pošao je za Vivijen kad je ona ponovo ušla u unutrašnju sobu. Priscila je tiho
pričala sa Balinom; sada mu je pustila ruku i on je, plačući, prišao ocu. Potom je pružila mršavu
ruku Balanu i nastavila drhtavim glasom: "I ti si mi bio dobar sin, momče. Uvek pazi na svog
usvojenog brata i moli se za moju dušu."
"Hoću, majko", rekao je Balan i sagnuo se da je zagrli, ali ona je drhtavo uzviknula od bola i
straha kad je pošao ka njoj, pa ju je samo uhvatio za ruku i stegao je.
"Evo sada tvog leka, Prisila", rekla je Vivijen. "Reci laku noć i spavaj..."
"Tako sam umorna", šapnula je samrtnica. "Biće mi milo da zaspim... blagoslovena bila,
Gospo, kao i tvoja Boginja..."
"U njeno ime, koje pruža milost", promrmljala je Vivijen i podigla Priscili glavu kako bi
mogla da pije.
"Bojim se da pijem - gorko je, a kad god nešto progutam, strašno me boli..." šapnula je
Priscila.
"Kunem ti se, sestro, da kada ovo popiješ, nećeš više osećati nikakav bol", mirno je rekla
Vivijen i nagnula činiju. Priscila je ispila i podigla ruku da dodirne Vivijenino lice.
"Poljubi me i ti za zbogom, Gospo", rekla je, opet uz onaj avetinjski osmeh, i Vivijen je
dodirnula usnama koščato čelo.
Donosila sam život, a sada dolazim kao Smrt... Majko, činim za nju samo ono što će neko
možda učiniti za mene jednog dana, pomislila je Vivijen i opet zadrhtala, podigavši oči i susrevši
Balinov namršteni pogled.
"Hodi", tiho je rekla, "pusti je da se odmori."
Izišli su u spoljašnju sobu. Gavan je ostao u unutrašnjoj, držeći ženu za ruku; i u redu je,
pomislila je Vivijen, da njih dvoje ostanu zajedno.
Služavka je postavila večeru i Vivijen je sela da jede i pije, jer bila je umorna od dugog
jahanja.
"Jeste li dojahali iz Arturovog dvora u Karleonu za ovaj jedan dan, deco?" upitala je i
nasmešila se - ta deca su odrasli muškarci!
"Da, iz Karleona", rekao je Balan, i bilo je to grozno jahanje, po ovoj hladnoći i kiši!" Poslužio
se usoljenom ribom i namazao maslac na hleb, a onda predao drvenu činiju Balinu. "Ti ništa ne
jedeš, brate."
Balin se stresao. "Nemam srca da jedem dok nam majka leži tako bolesna. Ali hvala Bogu da
ste došli, Gospo, ona će se sad brzo oporaviti, zar ne? Vaši lekovi mnogo su joj pomogli poslednji
put, bilo je to kao čudo, i sada će joj opet biti bolje, zar ne?"
Vivijen je zurila u njega - je li moguće da ne shvata? Tiho mu se obratila. "Najbolje bi bilo da
se ona što pre pridruži svome Bogu, Baline."
On ju je iznenañeno pogledao. "Ne! Ona ne sme da umre!" uzviknuo je. "Gospo, recite mi da
ćete joj pomoći, da je nećete pustiti da umre..."
Vivijen je strogo odgovorila. "Ja nisam vaš Bog i ne darujem život i smrt, Baline. Zar bi želeo
da ona još dugo ovako pati?"
"Ali vi ste vični svim vrstama magije", ljutito se pobunio Balin. "Zašto ste došli ovamo, ako ne

da je ponovo izlečite? Čuo sam da kažete kako možete da joj prekratite muke..."
"Postoji samo jedan lek za bolest koja muči tvoju majku", rekla je Vivijen, spustivši mu ruku
na rame da ga uteši, "a to je milosrñe."
"Baline, dosta je bilo," rekao je Balan, spustivši mu ruku na drugo rame. "Zar zaista misliš da
treba još da pati?"
Ali Balin je naglo podigao glavu i prostrelio Vivijen pogledom. "Znači, koristili ste svoje
veštičje trikove da je lečite dok je to valjalo vašem zlom savezniku - Boginji", vikao je, "a sada,
kada vam više neće koristiti, pustićete je da umre..."
"Smiri se, čoveče", rekao je Balan, a glas mu je sada bio grub i napet. "Zar nisi video - naša
majka blagoslovila je i poljubila Gospu, ona je to želela..."
Ali Balin je zurio u Vivijen i podigao je ruku kao da će je udariti. "Judo!" povikao je. "I ti si
izdala poljupcem..." Okrenuo se i otrčao u unutrašnju sobu. "Šta ste to uradili? Ubica! Gnusni
ubica! Oče! Oče, ovde je ubica i zla čarobnica!"
Gavan, potpuno beo, pojavio se na vratima sobe, pokušavajući da ga utiša pokretima, ali Balin
ga je gurnuo u stranu i upao u sobu. Vivijen je pošla za njim i videla je da je Gaven već sklopio
oči pokojnici.
Balin je to takoñe video i okomio se na nju, nepovezano vičući. "Ubica! Izdajstvo, čarolije!
Gnusna, zla veštice!"
Gavan je obujmio sina kako bi ga smirio. "Ne smeš tako govoriti nad majčinim telom ženi
kojoj je verovala i koju je volela!"
Ali Balin je besneo i vikao, otimajući se da dopre do Vivijen. Pokušala je da progovori, da ga
umiri, ali on nije slušao. Konačno je otišla u kuhinju i sela kraj vatre.
Došao je Balan i uhvatio je za ruku. "Žao mi je što on to ovako prihvata, Gospo. On je
pametan čovek, i kada šok proñe, biće ti zahvalan koliko i ja - sirota majka, toliko je patila, a sada
se to okončalo, i zahvalan sam ti zbog toga." Oborio je glavu, pokušavajući da ne zajeca naglas.
"Ona mi je... bila mi je kao majka..."
"Znam, sine, znam", promrmljala je Vivijen, gladeći ga po kosi kao da je još onaj trapavi
dečačić od pre dvadeset i više godina. "I treba da plačeš za svojom usvojenom majkom, bio bi bez
srca i duše da ne plačeš..." I on se slomio i zajecao, klečeći kraj nje, lica zagnjurenog u njeno
krilo.
Došao je Balin i stao nad njih, lica tamnog od besa. "Znaš da nam je ubila majku, Balane, a
ipak si njoj došao po utehu?"
Balan je podigao glavu, savladavajući jecaje. "Učinila je po volji naše majke. Zar si toliko glup
da ne vidiš - čak i uz Božju pomoć naša majka poživela bi možda još pola meseca. I zar zameraš
što ju je neko poštedeo tih poslednjih bolova?"
Ali Balin je bio neutešan. "Moja majka, moja majka je mrtva!"
"Smiri se, i meni je bila usvojena majka", ljutito je rekao Balan, a onda mu se lice opustilo.
"Oh, brate, brate, i ja sam u žalosti, zašto da se svañamo? Hodi, popij malo vina, njene patnje su
prestale i sada je sa Bogom - bolje da se molimo za nju nego da se svañamo. Hajde, brate, hajde
da jedemo i odmorimo se, i ti si umoran."
"Ne", uzviknuo je Balin, "neću se odmarati pod krovom pod kojim se nalazi gnusna čarobnica
koja mi je ubila majku!"
Došao je i Gavan, bled i besan, i udario Balina preko usta. "Mir!" rekao je. "Gospa od Avalona
naš je gost i prijatelj! Ne smeš kvariti gostoljubivost ove kuće takvim svetogrñem! Sedi, sine, i
jedi, ili ćeš izgovoriti reči zbog kojih ćeš kasnije zažaliti!"
Ali Balin je zurio u njega kao divlja životinja. "Neću ni jesti ni sedeti pod ovim krovom dok je
pod njim i ova... ova žena."
"Kako se usuñuješ da vreñaš moju majku?" prasnuo je Balan.
"Znači, svi ste protiv mene", uzviknuo je Balin. "Odlazim; neću da budem pod istim krovom
koji štiti ubicu moje majke!" Okrenuo se i istrčao iz kuće. Vivijen se skljokala u stolicu. Balan je
došao da je uhvati za ruku, a Gavan joj je nasuo pehar vina.

"Pijte, Gospo - i primite izvinjenje zbog mog sina", rekao je. "On je van sebe; brzo će se
srediti."
"Da poñem za njim, oče, da ne bi možda naudio sebi?" upitao je Balan, ali Gavan je
odmahnuo glavom.
""Ne, sine, ne, bolje ostani ovde, sa majkom. Njemu reči sada ne mogu pomoći."
Vivijen je drhtala dok je pila vino. I nju je obuzela tuga za Priscilom i za vremenom kada su
zajedno sedele, svaka sa svojim sinom u naručju... Priscila je bila tako lepa i vedra, smejale su se
i igrale sa svojim bebama, a sada je Priscila ležala mrtva, a Vivijen joj je sopstvenom rukom
pružila napitak smrti. To što je vršila Priscilinu volju samo joj je olakšavalo savest, ali nije
umanjivalo tugu.
Zajedno smo bile mlade, a sada ona leži mrtva, a ja sam stara, stara kao sama Smrt; a one
lepe bebe koje su nam se igrale oko nogu - jedna je i sama seda, a druga bi me najradije ubila,
kao gnusnu čarobnicu i ubicu... Činilo joj se da joj kosti zveckaju od ledene tuge. Stajala je kraj
vatre, ali i dalje je drhtala i nije mogla da se zgreje. Umotala se u šal, a Balan je došao da je
odvede na najbolju stolicu, da joj ušuška jastuk pod krsta, da joj doda čašu toplog vina.
"Ah, i ti si je volela", rekao je. "Nemoj se mnogo brinuti zbog Balina, on će se brzo opametiti.
Kada bude opet mogao da misli, znaće da si učinila veliku milost našoj majci..." prekinuo je i
polako pocrveneo. "Da li se ljutiš na mene, Gospo, što i dalje majkom nazivam onu koja je
upravo umrla?"
"Ni najmanje", odgovorila je Vivijen, otpivši vino, i pomilovala sina po žuljevitoj šaci.
Nekada je ta šaka bila tako mala i nežna da je mogla da je obujmi svojom, kao ružin pupoljak, a
sada je on to mogao da učini sa njenom. "Boginja zna da ti je ona bila više majka nego ja."
"Da, trebalo je da znam da ćeš me razumeti", odgovorio je Balan. "I Morgana mi je to rekla
kada sam je poslednji put video na Arturovom dvoru."
"Morgana? Je li ona sada kod Artura, sine? Je li bila tamo i kada si otišao?"
Balan je tužno odmahnuo glavom. "Ne, poslednji put sam je video... pre više godina, Gospo.
Otišla je sa Arturovog dvora, da razmislim... pre nego što je Artur dobio onu veliku ranu... pa, na
Dugodnevicu su bile tri godine. Mislili smo da je kod tebe, u Avalonu."
Vivijen je odmahnula glavom i pridržala se za doručje velike stolice. "Nisam videla Morganu
još od Arturove ženidbe." Tek sad joj je palo na pamet: možda je otišla preko mora. "Šta je sa
tvojim bratom, Lanseletom? Je li on na dvoru ili se vratio u Bretanju?"
"Neće se on vraćati tamo sve dok je Artur živ, mislim", rekao je Balan, "mada u poslednje
vreme često izbiva iz dvora..." A Vivijen je, delićem Vida, naslutila neizgovorene reči koje je
Balan oćutao, ne želeći da prenosi ogovaranja; Kada je Lanselet na dvoru, ljudi primećuju kako
ne može da odvoji pogled od kraljice Gvenvir, i dvaput je odbio Artura kad je ovaj hteo da ga
oženi. Balan je žurno nastavio: "Lanselet je rekao da će srediti prilike u Arturovom kraljevstvu i
uvek je nekuda na putu; ubio je više lutajućih razbojnika i rasturio više bandi nego ijedan od
Arturovih saputnika. Kažu da vredi kao čitava legija, Gospo..." tu je Balan podigao glavu i tužno
pogledao Vivijen. "Tvoj mlañi sin, majko, veliki je vitez, kao onaj Aleksandar iz starih legendi.
Ima i takvih koji tvrde da je bolji vitez od samog Artura. Ja ti nisam toliki ponos, gospo."
"Svi mi radimo ono što nam bogovi dodele, sine" nežno je rekla Vivijen. "Drago mi je što
vidim da nisi ljubomoran na brata što je bolji vitez od tebe."
Balan je odmahnuo glavom. "Pa, to bi bilo kao da sam ljubomoran na Artura što nisam ja
kralj, majko", rekao je. "A Lanselet je skroman i dobar prema svima, i pobožan uz to - jesi li znala
da je postao hrišćanin?"
Vivijen je odmahnula glavom. "To me ne čudi mnogo", rekla je, sa prizvukom ljutnje u glasu
koga nije bila svesna dok nije progovorila. "Tvoj brat se oduvek plašio onoga što ne razume, a
Hristova vera pogodna je za one koji sebe smatraju grešnim..." Tu je prekinula. "Izvini, sine moj,
nisam mislila ništa loše. Znam da je to i tvoja vera."
Balan je zatreptao i nasmešio se. "Ovo je zaista čudo, Gospo, da se ti izvinjavaš zbog nečega
što si rekla!"

Vivijen se ugrizla za usnu. "Zar me zaista smatraš takvom, sine?"

Klimnuo je glavom. "Da, uvek si bila najponosnija od svih žena - i činilo mi se da tako i treba
da bude", rekao je. A Vivijen se ljutila na sebe što je spala na to - da se poverava svom sinu! Brzo
je potražila drugu temu za razgovor.
"Rekao si da je Lanselet dvaput odbio da se oženi? Šta misliš, šta čeka? Da li želi veći miraz
nego što može da dobije od neke devojke?"
Opet joj se učinilo da čuje Balanove neizgovorene misli: Ne može da dobije onu koju želi, jer
ona je već udata za našeg kralja... - ali Balan je odgovorio drugačije: "Kaže da ne želi uopšte da
se ženi i šali se da više voli svog konja nego što bi mogao da voli ženu koja ne može da ide sa
njim u bitke. Kaže da će jednog dana uzeti za ženu neku saksonsku ratnicu. Niko ne može da se
meri sa njegovim vojničkim veštinama, ni u ratu ni na turnirima koje Artur održava u Karleonu.
Ponekad namerno izlazi na turnir bez štita, ili uzima drugog konja, kako ne bi imao preveliku
prednost nad ostalima. Balin ga je jednom izazvao i pobedio, ali je odbio da primi nagradu, jer je
otkrio da su Lanseletu pukle uzengije."
"Znači, i Balin je dobar i častan vitez?" upitala je Vivijen.
"Oh, da, majko, ne smeš suditi o mom bratu po ovom ispadu večeras", žurno je rekao Balan.
"Kada se borio protiv Lanseleta, zaista nisam znao za koga od njih da navijam. Lanselet mu je
lično ponudio nagradu, govoreći da ju je pošteno zasužio, pošto on nije smeo dozvoliti da izgubi
kontrolu nad konjem - stvarno je tako rekao! Ali Balin nije hteo da je primi, i stajali su i učtivo
raspravljali o tome kao junaci iz onih drevnih priča koje nam je Talesin pričao kad smo bili
deca!"
"Znači, možeš da se ponosiš obojicom braće", rekla je Vivijen, i razgvor je prešao na druge
stvari; posle nekog vremena, Vivijen je ustala i rekla da želi da pomogne oko priprema za
sahranu. Ali kada je ušla u unutrašnju odaju, utvrdila je da sve žene pomalo zaziru od nje i da je
iz sela došao sveštenik. Dočekao ju je veoma učtivo, ali Vivijeni je ubrzo postalo jasno da je
smatra za jednu od sestara iz obližnjeg manastira. I zaista, tako je i izgledala zbog tamne putne
haljine, a nije želela da se večeras svaña sa njim. I tako, kada su joj ponudili gostinski krevet,
prihvatila je i ubrzo je zaspala. No, sve o čemu je razgovarala sa Balanom sada joj se vraćalo u
misli, kroz snove, i u jednom trenutku učinilo joj se da kroz sivu, ustalasanu maglu vidi Morganu
kako trči kroz šumu neobičnog drveća, sa vencem od cveća kakvo ne raste u Avalonu, i u snu je
rekla, baš kao i čim se probudila: 'Ne smem više da odlažem, moram je potražiti Vidom, ili onim
što mi je od Vida ostalo.'
Sutradan ujutro, prisustvovala je Priscilinoj sahrani. Balin se vratio i stajao je kraj groba,
plačući, a pošto je svetkovina završena i svi su ušli u kuću da popiju za dušu, prišla mu je i nežno
mu se obratila. "Zar me nećeš zagrliti i oprostiti mi, usvojeni sine? Veruj mi da delim tvoju tugu.
Prisicla i ja smo bile prijateljice čitavog života; zar bih joj inače poverila da odgaja mog sina? A
ja sam majka tvog usvojenog brata." Pružila je ruke, ali Balinovo lice otvrdlo je i postalo hladno;
samo joj je okrenuo leña i udaljio se.
Gavan ju je pozvao da ostane nekoliko dana i odmori se, ali Vivijen je zatražila da joj
pripreme magarca; rekla je da se mora vratiti u Avalon, i primetila je da je Gavan, iako je bio
iskreno gostoljubiv, osetio olakšanje - ako neko kaže svešteniku ko je ona, zapravo, to bi moglo
da pokvari zadušnice njegove žene. Utom im je prišao i Balan. "Hoćeš li da odjašem sa tobom do
Avalona, Gospo? Ponekad na putu ima razbojnika."
"Ne", rekla je, pruživši mu ruku i smešeći se. "Ja ne izgledam kao da nosim zlato sa sobom, a
prate me pripadnici Plemena - možemo da se krijemo u brdima ukoliko doñemo u opasnost. A ne
predstavljam ni iskušenje za onoga ko je pošao u potragu za ženom." Nasmejala se. "Pošto
Lanselet želi da pobije sve razbojnike u ovoj zemlji, uskoro će biti onako kako se priča da je bilo
u stara vremena, da devica od petnaest godina sa tovarom zlata može sama da putuje zemljom, a
da je niko ni ne dodirne! Ostani ovde, sine, ožali svoju majku i pomiri se sa svojim usvojenim
bratom. Ne smeš se svañati sa njim zbog mene, Balane." I tu je uzdrhtala kao od mraza, jer joj se
u umu pojavila slika i učinilo joj se da čuje udar mačeva i da vidi svog sina kako krvari iz velike

rane...
"Šta se desilo, Gospo?" tiho ju je upitao on.
"Ništa, sine - samo mi obećaj da ćeš se pomiriti sa Balinom."
On je oborio glavu. "Hoću, majko. I reći ću mu da si mi to rekla, kako bi znao da se ne ljutiš
na njega."
"Boginje mi, svakako se ne ljutim", rekla je Vivijen, ali i dalje je osećala ledenu hladnoću,
iako joj je zimsko sunce upiralo u leña. "Neka te ona blagoslovi, kao i tvog brata, mada sumnjam
da on želi ikakav blagoslov sem od sopstvenog Boga. Hoćeš li ti primiti blagoslov u ime Boginje,
Balane?"
"Hoću", rekao je, sagnuvši se da poljubi Vivijen u ruku; dugo je stajao i gledao za njom kad je
odjahala.
Dok je išla ka Avalonu, govorila je sebi da je ono što je videla bilo samo posledica umora i
straha; u svakom slučaju, Balan je Arturov saputnik, i bilo je sasvim moguće da u nekom od
ratova protiv Saksonaca bude i ranjen. Ali slika joj je i dalje bila u umu, kako se Balan i njegov
usvojeni brat svañaju zbog nje, sve dok nije ljutito odmahnula rukom i poželela da više ne vidi
sinovljevo lice sve dok ne bude mogla da ga vidi pred sobom, od krvi i mesa!
Brinula je i zbog Lanseleta. On je odavno prošao godine za ženidbu. No, bilo je dosta
muškaraca kojima nije stalo do braka, nego traže samo društvo svog pola, i često se pitala nije li
Banov sin jedan od takvih. Pa, Lanselet ima pravo da ide svojim putem; pristala je na to kada je
napustio Avalon. Ako pokazuje veliku odanost kraljici, barem ostali neće moći da ga zavitlavaju
da voli dečake.
Ali potom je prestala da misli na sinove. Nijedan od njih nije joj bio blizak kao Morgana, a
Morgana... gde je ona? I dosad je bila uznemirena, ali sada, kad je čula vesti od Balana, plašila se
za Morganin život. Pre večeri poslaće glasnika u Tintagel, gde je obitavala Igrena, kao i na sever,
u Lotov dvor, kuda je Morgana možda otišla da bi bila sa svojim detetom... Videla je malog
Gvideona, u ogledalu, jednom ili dvaput, ali nije obraćala mnogo pažnje na njega, sve dok dobro
napreduje. Morgoza je bila pažljiva prema svoj deci, pošto je imala mnogo svoje, i biće dovoljno
vremena da se misli na Gvideona kada doñe vreme za usvajanje. Tada bi mogao da doñe u
Avalon...
Uz pomoć dugogodišnje gvozdene discipline uspela je da izbaci iz misli čak i Morganu, i da
stigne u Avalon u raspoloženju kakvo pristaje sveštenici koja je upravo ponudila napitak smrti
svojoj staroj prijateljici - ozbiljna, ali ne obuzeta bolom, jer smrt je samo početak novog života.
Priscila je bila hrišćanka. Verovala je da će do sada već biti u raju, sa svojim Bogom. Ali i ona
će se ponovo roditi na ovom nesavršenom svetu, da traži savršenstvo Bogova, ponovo i ponovo...
Balan i ja smo se rastali kao stranci, i tako i mora biti. Više mu nisam majka, a ne bi trebalo da
želim više nego kad sam prestala da budem devica... Ali srce joj je ipak bilo puno tuge.
Zaista, došlo je vreme da se odrekne vladavine nad Avalonom, da neka mlaña žena postane
Gospa od Jezera, a ona da ostane samo žena mudrac, da savetuje i pomaže, ali da više ne
poseduje tu strašnu moć. Odavno je bila svesna da je Vid napušta. No, nije mogla da odustane od
moći sve dok ne bude mogla da je preda u ruke spremne da je prime. Smatrala je da može da čeka
dok Morgana ne zaboravi gorčinu i vrati se u Avalon.
Ali ako se Morgani išta desilo... Čak i ako nije, imam li pravo da i dalje budem Gospa ako me
je Vid napustio?
Na trenutak, kad se približila Jezeru, bilo joj je toliko hladno i bila je tako prokisla da, kada se
posada čamca okrenula ka njoj, očekujući da prizove maglu, nije uspela da se seti čarolije. Zaista
je krajnje vreme da predam drugoj svoje moći... A onda su joj se reči moći pojavile u umu i
izgovorila ih je, ali veći deo te noći provela je budna, obuzeta užasom.
Čim je svanulo, zagledala se u nebo; mesec je opadao, i sada ne vredi da gleda u ogledalo.
Hoću li ikada išta videti u tom ogledalu, sad kad me je Vid napustio? Uz gvozdenu disciplinu,
primorala je sebe da ne kaže ni reč o tome mladim sveštenicama koje su je služile. Ali kasnije je
razgovarala sa drugim ženama mudracima. "Ima li u Kući Devojaka neka koja je još devica, koja

još nije otišla ni u zasad ni kod vatri?"

"Tu je Talesinova kćer", rekla je jedna od žena.
Vivijen je na trenutak bila zbunjena - pa, Igrena je odrasla, udata i udovica, majka Vrhovnog
kralja koji vlada u Karleonu, a Morgoza je takoñe udata i ima mnogo sinova. Potom se pribrala.
"Nisam znala da on ima kćer u Kući Devojaka", rekla je. Nekada, pomislila je, znala je svaku
devojčicu primljenu u Kuću Devojaka, i ona je lično proveravala Vid i pogodnost za učenje
druidske mudrosti kod svake od njih. Ali poslednjih godina to je zanemarila.
"Recite mi. Koliko je stara? Kako se zove? Kada nam je došla?"
"Zove se Ninijan", rekla je stara sveštenica. "Majka joj je Branven - da li je se sećaš? Branven
je rekla da ju je začela sa Talesinom kraj Beltanskih vatri. Izgleda kao da je to bilo još nedavno,
ali devojčica ima jedanaest ili dvanaest godina, možda i više. Dobro je dete i poslušna je, a sada
nema mnogo devojčica izmeñu kojih možemo da biramo, Gospo! Nema ih više kao što su bile
Ravena ili tvoja mala usvojenica, Morgana. A gde je sada Morgana, Gospo? Trebalo bi da nam se
vrati!"
"Zaista bi trebalo" rekla je Vivijen, suviše posramljena da bi rekla kako ne zna gde je
Morgana, čak ni da li je još u životu. Kako se uopšte usuñujem da ostanem Gospa od Avalona
kada čak ne znam ni ime svoje naslednice, niti koga sve ima u Kući Devojaka? Ali ako je ta
Ninijan kćer Talesinova i sveštenice Avalona, onda svakako ima Vid. A čak i ako ga nema sama
po sebi, Vivijen će je naučiti da vidi, ukoliko je još devica.
"Postarajte se da mi dovedu Ninijan pre zore", rekla je, "tri dana od danas." I mada je u očima
stare sveštenice videla da izgara od radoznalosti, zaključila je, ne bez zadovoljstva, da je i dalje
Gospa od Avalona čije se odluke ne dovode u pitanje, jer starica je nije ništa pitala.
Ninijan joj je došla sat pre zore, na kraju razdoblja mladog meseca; Vivijen je veći deo noći
provela bez sna, ispitujući samu sebe. Znala je da okleva da odbaci svoju vlast, ali ako ne može
da je preda u Morganine ruke, svakako će žaliti zbog toga. Prevrtala je u rukama mali nož koji je
Morgana ostavila kada je pobegla iz Avalona, a onda ga je spustila i podigla oči da pogleda
Talesinovu kćer.
Stara sveštenica, baš kao i ja, gubi pojam o vremenu; njoj je svakako više od jedanaest ili
dvanaest godina. Devojka je drhtala pred njom, i Vivijen se setila kako je i Morgana drhtala kad
ju je prvi put videla kao Gospu od Avalona. Nežno joj se obratila. "Ti si Ninijan? Ko su ti
roditelji?"
"Ja sam Branvenina kćer, Gospo, ali ne znam ime svog oca. Rekla mi je samo da sam začeta
kraj Beltanskih vatri." Pa, to je bilo sasvim razumno.
"Koliko si stara, Ninijan?"
"Navršiću četrnaest ove godine."
"A jesi li bila već kod vatri, dete?"
Devojka je odmahnula glavom. "Nisam još bila pozvana."
"Imaš li Vid?"
"Samo malo, čini mi se, Gospo", rekla je, i Vivijen je uzdahnula. "Dobro, to ćemo još videti,
dete; hodi sa mnom." Povela ju je iz svoje izdvojene kućice, uzbrdo, skrovitom stazom ka
Svetom Kladencu. Devojka je bila viša od nje, vitka i plavokosa, sa ljubičastim očima - pomalo
liči na Igrenu kad je bila njenih godina, pomislila je Vivijen, mada je Igrenina kosa bila više
crvenkasta nego zlatna. Odjednom joj se učinilo da vidi Ninijan u odeždi Gospe, i nestrpljivo je
odmahnula glavom kako bi oterala neželjenu prikazu. To je svakako bilo samo slučajno
sanjarenje...
Dovela je Ninijan do jezerca, i tu se na trenutak zaustavila da pogleda u nebo. Pružila joj je
nožić koji je dala Morgani kad je ova postala sveštenica i tiho joj se obratila. "Pogledaj u
ogledalo, dete moje, i vidi u njemu onu koja tu obitava."
Ninijan ju je pogledala sa oklevanjem. "Gospo, rekla sam vam da imam vrlo malo Vida..."
Vivijen ju je odjednom razumela - devojka se plašila neuspeha. "Nije važno. Videćeš Vidom

koji je nekada bio moj. Ne boj se, dete, nego pogledaj u ogledalo umesto mene."
Nastupila je tišina, a Vivijen je posmatrala devojčinu pognutu glavu. Na površini jezerca
naizgled je samo vetar talasao vodu, kao i uvek. A onda je Ninijan progovorila tihim, nesigurnim
glasom. "Ah, vidim... spava u naručju sivog kralja..." I tu je zastala.
Šta joj to znači? Vivijen nije uspela da razume reči. Želela je da se obrati Ninijan, da joj
nametne Vid, ali se uzdržala, najvećim naporom u čitavom životu, i oćutala, znajući da čak i
njene nemirne misli mogu da devojci pokvare Vid. Progovorila je jedva čujnim šapatom. "Reci
mi, Ninijan, da li vidiš dan kada će se Morgana vratiti u Avalon?"
Opet je nastupilo ćutanje. Blagi povetarac - predznak zore - pristigao je do njih, i staklasta
površina vode opet se ustalasala. Konačno je Ninijan odgovorila. "Ona stoji u čamcu... kosa joj je
sad potpuno seda..." i opet je ućutala, uzdišući kao od bola.
"Vidiš li još nešto, Ninijan? Reci mi..."
Devojčino lice zgrčilo se od bola i užasa. "Ah, krst... svetlo me peče, pehar u njenim rukama -
Ravena! Ravena, zar ćeš nas ostaviti?" Kratko je jeknula od šoka i strepnje, i pala na tle,
onesvešćena.
Vivijen je nepokretno stajala, stegnutih šaka, a potom je duboko uzdahnula i sagnula se da
podigne devojku. Zagnjurila je ruku u vodu i poprskala Ninijan po licu. Devojka je ubrzo otvorila
oči, preplašeno pogledala Vivijen i briznula u plač.
"Izvinite, Gospo - ništa nisam videla", jecala je.
Tako. Govorila je, ali ne seća se šta je videla. Mogla sam je poštedeti ovoga, jer nije mnogo
koristilo. Bilo je besmisleno ljutiti se na nju - učinila je samo ono što joj je nareñeno. Vivijen ju
je pogladila po rasutoj plavoj kosi. "Ne plači", rekla je. "Ne ljutim se na tebe. Da li te boli glava?
Idi - idi i odmori se, dete moje."
Boginja dodeljuje svoje darove po svojoj volji. Ali zašto si, Majko naša, odredila da vršim
tvoju volju nesavršenim oruñima? Oduzela si mi moć da vršim tvoju volju; zašto si mi onda
oduzela i onu koja je mogla da ti služi kad mene više ne bude? Pritiskajući dlanovima čelo,
Ninijan je polako pošla niz stazu ka Kući Devojaka, a posle nekog vremena i Vivijen je krenula
za njom.
Jesu li Ninijanine reči bile samo buncanje? Mislila je da nisu - bila je sigurna da je devojka
videla nešto. Ali to što je videla Vivijeni nije ništa značilo, a devojka je sada sve zaboravila, pa
nije mogla da je dalje ispituje.
Spava u naručju sivog kralja. Da li to znači da se Morgana nalazi u zagrljaju smrti?
Hoće li im se Morgana vratiti? Ninijan je rekla samo: Ona stoji u čamcu... Znači, Morgana će
se vratiti u Avalon. Kosa joj je sad potpuno seda. Znači, neće se brzo vratiti, ako se uopšte vrati.
To je barem bilo jasno.
Krst. Svetlo me peče. Ravena, Ravena, pehar u njenim rukama. To je svakako bio delirijum,
pokušaj da se neka strašna vizija pretoči u reči. Ravena je mogla da nosi pehar, magijsko oružje
vode i Boginje... da, Ravena je imala dovoljno moći da rukuje Posvećenim sudovima Obreda.
Vivijen je sedela, zureći u zid svoje sobe, pitajući se znači li to da im je Morgana zauvek otišla.
Ravena će nositi moć Gospe od Jezera. Činilo joj se da se devojčine reči ne mogu drugačije
protumačiti. Čak i tako, to nije značilo ništa.
Šta god činila, ostajem u mraku - bolje da sam se obratila Raveni, koja bi mi odgovorila samo
ćutanjem!
Ali ako je Morgana zaista u zagrljaju smrti ili je zauvek izgubljena za Avalon, nema druge
sveštenice dorasle da ponese teret. Ravena je dala svoj glas Boginji radi proročanstava... zar da
Boginju nema ko da služi zato što je Ravena odabrala ćutanje?
Vivijen je sedela sama u svom obitavalištu, zureći u zid, mozgajući o Ninijaninim zagonetnim
rečima. Jednom je ustala i sama se popela stazom, kako bi se zagledala u neme vode Kladenca, ali
one su ostale sive, sive kao nepomično nebo. U jedan mah joj se učinilo da vidi neki pokret.
"Morgana?" šapnula je i zagledala se duboko u nemo jezece.
Ali lice koje je odatle gledalo u nju nije bilo Morganino - bilo je to mirno, nepomično lice

same Boginje, krunisane golim trnjem...

...Da li to vidim sopstveni odraz, ili odraz Smrti?...
Na kraju je odustala, premorena.
Znala sam ovo još kad sam prvi put pošla stazom - doći će vreme kada će preostati samo
očajanje, kada želiš da pokidaš veo nad svetinjom, i kada joj se obraćaš, a znaš da ti neće
odgovoriti jer nije tamo, jer nikada nije bila tamo, nema Boginje nego postojiš samo ti, a sama si
pred podsmehom odjeka iz praznine...
Ovde nema nikoga, nikada i nije bilo nikoga, i Vid je samo san i zavaravanje...
Dok se umorno spuštala niz brdo, primetila je mesečev srp na nebu. Ali sada joj više nije bilo
važno, pošto je obredno ćutanje zasad bilo završeno.
Šta da radim sa ovim izigravanjem Boginje? Sudbina Avalona leži u mojim rukama, a ostala
sam sama sa staricama, decom i napola obučenim devojkama... sama, potpuno sama! A stara
sam i umorna, i smrt čeka na mene...
U kućici ju je dočekala vatra i pehar toplog vina kraj njene omiljene stolice, kako bi mogla da
se zagreje. Umorno je sela, a jedna od služavki ćutke je prišla da joj skine cipele i omota joj
ramena šalom.
Nema nikoga sem mene. Ali i dalje imam svoje kćeri, nisam sasvim sama. "Hvala vam, deco",
rekla je, neobično toplo, a jedna od sluškinja stidljivo je oborila pogled. Vivijen nije znala njeno
ime - kako sam mogla postati tako nemarna? - ali bila je sigurna da se ova nalazi pod zavetom
ćutanja. Druga je tiho odgovorila. "Počastvovane smo da te služimo, Majko. Hoćeš li poći da se
odmoriš?"
"Još ne", rekla je Vivijen, a potom dodala bez razmišljanja. "Poñi i zamoli sveštenicu Ravenu
da doñe kod mene."
Činilo joj se da je prošlo dugo vremena pre nego što je Ravena tiho ušla u sobu. Vivijen ju je
dočekala klimanjem glave, a Ravena joj je prišla i naklonila se. Na Vivijenin znak, sela je preko
puta nje. Vivijen joj je pružila pehar, još dopola pun toplog vina, i Ravena je otpila, zahvalivši se
osmehom, pa ga je spustila kraj sebe.
Konačno je Vivijen oprezno počela. "Kćeri moja, jednom si prekršila svoj zavet kad nas je
Morgana napustila. Sada je tražim, a ne mogu da je nañem. Nije u Karleonu, nije u Tintagelu,
nije sa Lotom i Morgozom u Lotiji... a ja starim. Nema nikoga da služi... Pitam te kao što bih
pitala predstavicu Boginje: Hoće li se Morgana vratiti?"
Ravena je ćutala. Na kraju je odmahnula glavom. "Znači li to da se Morgana neće vratiti? Ili
da ne znaš?" upitala je Vivijen. No, mlaña sveštenica je samo načinila bespomoćan pokret.
"Ravena", rekla je Vivijen, "znaš da moram predati svoje mesto, a nema nikoga da ga
preuzme, nikoga ko je dovoljno dugo sveštenica, nikoga ko je dovoljno daleko dospeo - osim
tebe. Ako nam se Morgana ne vrati, ti moraš biti Gospa od Jezera. Zavetovala si se na ćutanje i
pridržavala si se toga. Sada je vreme da odustaneš od zaveta i da iz mojih ruku preuzmeš brigu o
ovom mestu - nema drugog načina."
Ravena je odmahnula glavom. Bila je visoka, nežno grañena i - Vivijen je tek sada shvatila -
ne više mlada; svakako je bila deset godina starija od Morgane - već se bliži četrdesetoj. A došla
je ovamo kao devojčica, još joj ni grudi nisu propupele. Kosa joj je bila dugačka i tamna, a lice
tamnoputo i oštro, sa krupnim očima pod gustim obrvama. Izgledala je izmoždeno i strogo.
Vivijen je pokrila lice dlanovima i promuklo progovorila, kroz suze koje nije mogla da prolije.
"Ja... ne mogu, Ravena."
Trenutak kasnije, još zaklonjenog lica, osetila je na obrazu nežan dodir. Ravena je ustala i
nagnula se nad nju. Nije progovorila, samo je čvrsto zagrlila Vivijen i na trenutak ju je tako
držala, a Vivijen, osećajući uz sebe toplotu mlañe žene, počela je da jeca, shvativši da će zauvek
plakati bez ikakvog olakšanja. A na kraju, kad je prestala zbog umora, Ravena ju je poljubila u
obraz i ćutke se udaljila.
10.

Igrena je jednom rekla Gvenvir da Kornvol leži na kraju sveta. Gvenvir se tako i činilo - kao
da uopšte ne postoje krvoločni Saksonci, niti Vrhovni kralj. Niti Vrhovna kraljica. Ovde, u ovom
dalekom kornvolskom manastiru, mada je po vedrom vremenu mogla da preko mora vidi oštre
obrise Tintagela, ona i Igrena bile su samo dve hrišćanske gospe. Iznenadila je samu sebe kad je
pomislila: milo mi je što sam došla.
Ipak, kada ju je Artur zamolio da poñe, bojala se da napusti zatvorene zidove Karleona.
Putovanje joj se činilo kao beskonačan košmar, čak i brza i udobna vožnja starim rimskim putem
ka jugu; kada su napustili rimski put i počeli putovanje preko visokih, otvorenih močvara,
Gvenvir se upaničeno grčila u svojoj kočiji, jedva sposobna da razabere šta joj je užasnije,
visoko, otvoreno nebo ili dugi, dugi predeli pokriveni travom, bez drveća, iz kojih je probijalo
oštro i hladno stenje nalik na kosti same zemlje. Dugo ne bi videla nikakvo živo biće osim
gavrana koji su visoko kružili, čekajući da nešto umre, ili, u daljini, divljih ponija, koji su se
zaustavljali da otresu zamršenom grivom pre nego što bi se udaljili galopom. A ipak, u ovom
dalekom kornvolskom manastiru, sve je bilo mirno; milozvučno zvono odbijalo je sate, a ruže su
rasle u zatvorenoj manastirskoj bašti i preplitale se na zidu od crvene cigle. Nekada je tu bila
rimljanska vila. Sestre su, kako su joj rekle, podigle pod sa jedne od velikih odaja, jer je na njemu
bio oslikan neki skandalozan paganski prizor - Gvenvir je bila radoznala kakav je to prizor bio,
ali niko joj nije rekao, a ona se nije usuñivala da pita. Svuda oko sobe bili su naslikani mali
delfini i neobične ribe, a u sredini je ostao pod od obične cigle. Ponekad je, po podne, sedela
tamo sa sestrama i polako vezla, dok se Igrena odmarala.
Igrena je umirala. Poruka je u Karleon stigla pre dva meseca. Artur je morao da putuje na
sever, u Aborakum, kako bi nadgledao dogradnju tamošnjeg rimskog zida, pa nije mogao da ode
kod nje, a nije bilo ni Morgane. Pošto Artur nije mogao da ide, a nije se moglo očekivati da
Vivijen, s obzirom na godine, izdrži dugo putovanje, Artur je preklinjeo Gvenvir da ode i ostane
sa njegovom majkom; pristala je tek posle mnogo ubeñivanja.
Gvenvir je vrlo malo znala o negovanju bolesnika. Koja god bolest da je zahvatila Igrenu,
barem je bila bezbolna - ali žena je bila kratkog daha i nije mogla da hoda, a da se ne zadiše i
zakašlje. Sestra koja se starala o njoj rekla je da je to zagušenje pluća, ali nije iskašljavala krv i
nije imala groznicu. Usne su joj bile blede, nokti modri, a članci su joj toliko otekli da je jedva
mogla da stoji; izgledala je gotovo suviše iscrpljena da bi govorila i uglavnom je ostajala u
postelji. Gvenvir se nije činila tako strašno bolesna, ali sestra je rekla da zaista umire, i da može
poživeti još najviše oko nedelju dana.
Bio je najlepši deo leta, a ovog jutra Gvenvir je iz manastirske bašte donela belu ružu i
položila je na Igrenin jastuk. Igrena se sinoć nekako podigla na noge kako bi otišla na večernje,
ali danas je bila toliko izmoždena da nije mogla da ustane. Ipak, nasmešila se Gvenvir i
progovorila škripavim glasom. "Hvala ti, draga kćeri." Prinela je cvet licu, pažljivo mirišući
latice. "Oduvek sam želela ruže u Tintagelu, ali tamo je tle suviše siromašno, malo šta može da
raste na njemu... Živela sam tamo pet godina i nikada nisam odustala od pokušaja da napravim
nekakvu baštu."
"Kad ste došli da me povedete na venčanje, svakako ste videli baštu mog oca", rekla je
Gvenvir, uz iznenadan nalet nostalgije za tom dalekom, zaklonjenom baštom.
"Sećam se kako je bila lepa - podsetila me je na Avalon. Cveće je tamo tako divno, u
dvorištima Kuće Devojaka." Na trenutak je zaćutala. "Je li poslata poruka Morgani u Avalon?"
"Poslata je, majko. Ali Talesin nam je rekao da Morgana nije ni bila u Avalonu", odgovorila je
Gvenvir. "Svakako je sa kraljicom Morgozom u Lotiji, a u ova vremena potrebno je strašno dugo
da glasnik ode i vrati se."
Igrena je duboko uzdahnula i ponovo počela da kašlje, a Gvenvir joj je brzo pomogla da
sedne. Nešto kasnije, Igrena je uspela da promrmlja; "Ipak, Vid je trebalo da kaže Morgani da
doñe kod mene - ti bi došla da znaš da ti majka umire, zar ne? Da, jer došla si ovamo, a ja ti
nisam roñena majka. Zašto Morgana nije došla?"
Ništa joj ne znači što sam tu, pomislila je Gvenvir. Ne želi ona mene. Niko ne mari jesam li

ovde ili negde drugde. I od te pomisli zabolelo ju je srce. Ali Igrena ju je gledala sa očekivanjem,
i morala je da odgovori nešto. "Možda Morgana nije dobila poruku. Možda je otišla negde u
manastir i postala hrišćanka, pa je odbacila Vid."
"Možda je tako... ja sam to učinila kad sam se udala za Utera", mrmljala je Igrena. "Ali
ponekad mi se ipak nameće, i neželjen, i mislim da bih znala da je Morgana bolesna ili na
samrti." Glas joj je bio uvreñen. "Došao mi je Vid kad si se udavala... reci mi, Gvenvir, voliš li
mog sina?"
Gvenvir je odvratila pogled od bolesničinih bistrih, sivih očiju; može li Igrena da joj vidi u
dušu? "Volim ga i verna sam mu, gospo."
"Da, verujem da jesi... i jeste li srećni zajedno?" Igrena je na trenutak uhvatila Gvenvir za obe
ruke i iznenada se nasmešila. "Pa, svakako jeste. A bićete i još srećniji, pošto mu konačno nosiš
sina."
Gvenvir je zinula i zagledala se u Igrenu. "Ja... nisam znala."
Igrena se opet nasmešila, nežnim i toplim osmehom. Da, pomislila je Gvenvir, verujem; kada
je bila mlada, bila je dovoljno lepa da Uter odbaci svu opreznost i potraži je uz pomoć magije i
čarolija.
"Često tako biva", govirila je Igrena, "mada nisi toliko mlada - čudim se da nisi i ranije rodila
dete."
"To nije zbog nedostatka želje, niti zbog nedovoljno molitvi, gospo", rekla je Gvenvir, toliko
potresena da je jedva znala šta govori. Da li kraljica majka bunca? Ovo je bilo suviše okrutno za
šale. "Kako... zašto mislite da sam... da sam noseća?"
"Zaboravila sam da nemaš Vid", rekla je Igrena. "Mene je odavno napustio, a i odbacila sam
ga, ali, kao što rekoh, ponekad mi se nametne, a nikada me nije prevario." Gvenvir je počela da
plače, a Igrena je, uznemirena, pružila mršavu ruku da je pogladi po mišici. "Pa šta je to, kažem ti
lepe vesti, a ti plačeš, dete?"
Sad će mislii da ne želim dete, a ne mogu da podnesem da ona misli loše o meni... Gvenvir je
odgovorila drhtavim glasom. "Za sve godine braka samo dvaput sam bila trudna, a i tada sam
nosila dete samo mesec ili dva. Recite mi, gospo, da li..." Grlo joj se steglo i nije se usudila da
izgovori reči. Reci mi, Igrena, hoću li roditi ovo dete, jesi li me videla sa Arturovim detetom na
grudima? Da li bi njen sveštenik smatrao to za petljanje sa čarolijama?
Igrena ju je potapšala po ruci. "Volela bih da mogu da ti kažem nešto više, ali Vid dolazi i
odlazi po svojoj volji. Dao Bog da se sve dobro završi, draga moja; možda ne vidim dalje zato
što, u vreme kada se tvoje dete rodi, neću više biti tu da ga vidim - ne, ne, dete, nemoj plakati",
molila je. "Sporemna sam da se oprostim od ovog života još otkako dam videla Arturovo
venčanje. Volela bih da vidim tvog sina, volela bih da držim u krilu Morganino dete, ako taj dan
ikada doñe, ali Utera više nema, a moja deca su dobro. Možda me Uter čeka posle smrti, ili druga
deca koju sam izgubila na roñenju. A ako ih nema..." Slegnula je ramenima. "Nema načina da
saznam."
Igrena je zatvorila oči. Umorila sam je, pomislila je Gvenvir. Ćutke je sedela dok joj svekrva
nije zaspala, a onda je ustala i iskrala se u baštu.
Bila je otupela; naprosto joj se činilo neverovatno da je trudna. Da je i pomislila na to,
kašnjenje mesečnice pripisala bi napornom putovanju... jer tokom prve tri godine braka, svako
kašnjenje smatrala je za znak trudnoće. Potom, u onoj godini kada je Artur prvo bio odsutan zbog
bitke u Celidonskoj šumi i duge kampanje koja joj je prethodila, a potom ranjen i preslab da bi je
dodirnuo, sve je ostalo isto. Konačno je shvatila da su njeni mesečni ritmovi nepravilni - nije bilo
načina da ih pamti po mesečevim menama, jer ponekad bi prošla i dva ili tri meseca bez ikakvog
znaka.
Ali sada, kad joj je Igrena rekla, pitala se kako nije ranije pomislila na to; nije joj ni palo na
pamet da sumnja u reči kraljice majke. Nešto duboko u njoj je reklo Čarolije, a drugi glas ju je
uporno podsećao: Sve to potiče od ñavola i nije mu mesto meñu ovim svetim ženama. Ali treći
glas je govorio: Zašto bi bilo zlo reći mi takvu vest? To je isto, pomislila je, kao kad je anñeo

sišao pred Devicu Mariju da joj najavi roñenje sina... i tu se Gvenvir na trenutak zaprepastila zbog
sopstvene uobraženosti; i počela je da se kikoće od pomisli na sličnost izmeñu Igrene, stare i na
samrti, i Božjeg anñela.
Tog časa oglasilo se manastirsko zvono, i Gvenvir, mada je tu bila gost i nije imala nikakvih
obaveza, pošla je u kapelu i klekla na svoje uobičajeno mesto meñu gostima. Ali jedva da je čula
išta od službe, jer i srce i um bili su joj obuzeti najgrozničavijom molitvom koju je izgovorila
čitavog života.
Došao je odgovor na sve moje molitve. Oh, hvala ti, Bože i Isuse i Device Marijo!
Artur je pogrešio. Nije on bio kriv. Nije bilo potrebe... i ponovo ju je obuzeo parališući stid
kakav je osetila i kad joj je rekao ono, gotovo joj dajući dozvolu da ga prevari... I kako sam samo
bila pokvarena što sam uopšte razmišljala o tome... ali sada, uprkos toj pokvarenosti, Bog ju je
nagradio. Gvenvir je podigla glavu i počela da sa ostalima peva Magnifikat, tako usrdno da je
opatica podigla glavu i oštro je pogledala.
Ne znaju zašto sam tako zahvalna... ne znaju koliko treba da budem zahvalna...
Ali ne znaju ni koliko sam bila pokvarena, jer razmišljala sam i na ovom svetom mestu o
onome koga volim...
I tada, uprkos radosti, ponovo ju je obuzeo bol: Sada će me gledati nabreklu od Arturovog
deteta i misliće da sam ružna i debela i nikada me više neće pogledati sa ljubavlju i čežnjom. I
uprkos srcu punom radosti, na trenutak je bila mala, sitna i mračna.
Artur mi je dao dozvolu, i mogli smo leći zajedno, barem jednom, a sada više nikad... nikad...
nikad...
Zagnjurila je lice u šake i zaplakala, tiho, i više joj nije bilo važno da li je opatica gleda.
Te noći, Igrena je toliko teško disala da uopšte nije mogla da se ispruži u postelji; morala je da
sedi uspravno, poduprta mnogim jastucima, kako bi uopšte disala, i neprekidno je šištala i
kašljala. Opatica joj je dala bočicu nečega što je trebalo da očisti pluća, ali Igrena je rekla da joj
je od toga samo muka i nije htela da uzme još.
Gvenvir je sedela kraj nje, ponekad zadremavši, ali bila je budna čim bi se starija žena
promeškoljila, kako bi joj dodala gutljaj vode ili protresla jastuke i time joj barem malo olakšala
muke. U sobi je gorela samo mala svetiljka, ali mesečina je bila jasna, a noć je bila toliko topla
da su vrata ka bašti stajala otvorena. A izdaleka se čuo sveprisutni prigušeni zvuk mora iza bašte,
koje je udaralo o stenje.
"Čudno", promrmljala je Igrena nekako dalekim glasom, "nikada nisam pomislila da ću doći
ovamo da umrem... Sećam se kako sam se strašno osećala, koliko sam bila usamljena, kada sam
došla u Tintagel, kao da sam stigla na sam kraj sveta. Avalon je bio tako lep, tako divan, tako
pun cveća..."
"I ovde ima cveća", rekla je Gvenvir.
"Ali ne onakvog kao kod moje kuće. Ovde je sve jalovo i tako stenovito", odgovorila je. "Jesi
li nekada bila na Ostrvu, dete?"
"Školovala sam se u manstiru na Inis Vitrinu, madam."
"Na Ostrvu je tako divno. A dok sam putovala ovamo preko močvara, sve je bilo visoko, golo
i prazno, i bojala sam se..."
Igrena je načinila slabačak pokret ka njoj, a Gvenvir ju je uhvatila za ruku i uplašila se koliko
je hladna. "Ti si dobro dete", rekla je Igrena, "što si došla čak ovamo, kad moja roñena deca nisu
mogla. Sećam se koliko se plašiš putovanja - a sada si došla ovako daleko, iako si trudna."
Gvenvir je počela da trlja izmeñu dlanova njene ledene šake. "Ne zamarajte se pričom,
majko."
Igrena je ispustila zvuk nalik na smeh, ali to se izgubilo u šištanju. "Zar misliš da je sada
važno, Gvenvir? Pogrešno sam te procenila - čak i na dan tvog venčanja, otišla sam kod Talesina i
upitala ga postoji li neki način da se Artur izvuče od tog braka."
"Ja... nisam znala. Zašto?"

Činilo joj se da Igrena okleva sa odgovorom, ali nije mogla da bude sigurna, možda se samo
trudila da prikupi snagu kako bi nastavila. "Ne znam... možda sam pomislila da nećeš biti srećna
sa mojim sinom." Opet ju je spopao napad kašlja, toliko snažan da je izgledalo da nikada neće
doći do daha.
Kada se malo smirila, javila se Gvenvir. "Sada zaista više ne smete da pričate, majko - hoćete
li da dovedem sveštenika?"
"Do ñavola sa svim sveštenicima", jasno je rekla Igrena. "Ne dopuštam da se motaju oko mene
- oh, nemoj me tako gledati, dete!" Na trenutak je nepomično ležala. "Mislila si da sam veoma
pobožna, kad sam se povukla da poslednje godine provedem u manastiru. Ali kuda sam mogla da
odem? Vivijen bi me primila u Avalon, ali nisam mogla da joj zaboravim da me je dala
Gorloasu... Iza onog zida leži Tintagel, nalik na zatvor... meni je i bio zatvor. A ipak je to jedino
mesto koje mogu nazvati svojim. I smatram da sam ga i zaslužila, s obzirom na to šta sam sve
tamo pretrpela..."
Ponovo duga bitka za dah. Potom je nastaivla: "Volela bih da je Morgana ovde... ona ima Vid,
trebalo bi da zna da umirem..."
Gvenvir je sedela, očiju punih suza. Nežno je trljala ledene ruke, koje su joj se sada činile
krute i ledene kao kandže. "Sigurno bi došla da je znala, draga majko."
"Ja nisam sigurna... poslala sam je pravo u Vivijenine ruke. Mada sam znala koliko Vivijen
može da bude okrutna, da će iskoristiti Morganu kao što je iskoristila mene, za dobrobit ove
zemlje i zbog svoje ljubavi prema moći", šaputala je Igrena. "Poslala sam je od sebe jer mi se
činilo bolje, kada treba birati izmeñu dva zla, da malena bude u Avalonu i u rukama Boginje, a ne
u rukama crnih sveštenika koji bi je naučili da smatra sebe zlom samo zato što je žena."
Gvenvir je bila zaprepašćena. Još je trljala Igrenine ledene ruke i zamenila je vrele cigle koje
su joj grejale noge; ali i stopala su joj bila hladna kao led, a kada ih je protrljala, Igrena je rekla da
ih uopšte ne oseća.
Smatrala je da mora pokušati još jednom. "Sada, kad vam se bliži kraj, zar ne želite da
razgovarate sa Hristovim sveštenikom, draga majko?"
"Rekla sam ti da neću", odvratila je Igrena, "jer bih, posla svih ovih godina ćutanja radi mira u
kući, mogla konačno da im kažem šta mislim o njima... volela sam Morganu, toliko da sam je
poslala kod Vivijen, da im barem ona umakne..." Ponovo je počela da šišti. "Artur", konačno je
rekla. "On mi nikada nije bio sin... uvek je bio Uterov - samo nada za naslednika i ništa više.
Volela sam Utera i rañala sam mu sinove jer mu je bilo strašno važno da ima sina koji će ići
njegovim stopama. Naš drugi sin - koji je umro kad su mu presekli pupak - njega bih, čini mi se,
mogla da volim, kao što sam volela Morganu... Reci mi, Gvenvir, je li ti moj sin ikada prebacio
što mu još nisi rodila naslednika?"
Gvenvir je pognula glavu, osećajući da je u očima peku suze. "Ne, bio je tako dobar...
nijednom mi nije prebacio. Jednom mi je rekao da nije začeo sina ni u jednoj ženi, mada ih je
imao mnogo, pa možda krivica i nije do mene."
"Ako te voli zbog tebe same, onda je on neprocenjivi dragulj meñu muškarcima", rekla je
Igrena, "i utoliko bolje što ćeš moći da ga usrećiš... Morganu sam volela zato što mi je ona bila
sve što sam imala. Bila sam mlada i uplašena; nikada nećeš moći ni da zamisliš koliko sam bila
nesrećna te zime kad sam bila trudna sa njom, sama i daleko od kuće, i još nedorasla. Bojala sam
se da ću roditi čudovište, zbog silne mržnje koju sam osećala dok sam je nosila, ali ispala je prava
lepotica, ozbiljna, pametna, nalik na vilinsko dete. Samo sam nju i Utera volela... gde je ona,
Gvenvir? Gde je kad nije došla svojoj majci na samrti?"
Gvenvir je bila puna saosećanja. "Svakako ne zna da ste bolesni..."
"Ali, Vid!" uzviknula je Igrena, bacakajući se po jastuku. "Gde je ona, zar ne vidi da umirem?
Ah, znala sam da je u strašnoj nevolji, još na Arturovom krunisanju, a ipak nisam ništa rekla,
nisam htela da znam, mislila sam da mi je dosta bola i nisam ništa rekla kad sam joj bila
potrebna... Gvenvir, reci mi istinu! Je li Morgana negde rodila dete, sama i daleko od svih koji je
vole? Je li ti govorila o tome? Da li me mrzi, kad neće da mi doñe ni na samrti, samo zato što joj

nisam na Arturovom krunisanju rekla koliko se plašim za nju? Oh, Boginjo... Odbacila sam Vid
radi mira u kući, pošto je Uter bio Hristov sledbenik... Pokaži mi gde je sada moje dete, moja
kćer...."
Gvenvir je pokušala da je umiri. "Sada se morate smiriti, majko... mora biti po volji Božjoj.
Ne smete ovde prizivati pagansku Boginju..."
Igrena se naglo uspravila; uprkos bolesnom, oteklom licu i modrim usnama, tako je pogledala
snaju da se Gvenvir iznenada setila: Ovo je Vrhovna kraljica ove zemlje.
"Ne znaš šta govoriš", rekla je Igrena, glasom punim ponosa, sažaljenja i prezira. "Boginja je
iznad svih ostalih Bogova. Vere se pojavljuju i nestaju, kao što su Rimljani ustanovili, a svakako
će saznati i hrišćani, ali ona je iznad svih." Dozvolila je da je Gvenvir vrati na jastuke. "Volela
bih da mi se noge ugreju", gunñala je. "Da, znam da si stavila vrele cigle, ali ne mogu da ih
osetim. Jednom sam u nekoj drevnoj knjizi što mi je dao Talesin čitala o naučniku koga su
naterali da popije kukutu. Talesin kaže da su ljudi uvek ubijali svoje mudrace. Baš kao što su
ljudi na dalekom jugu razapeli Hrista na krst, tako su ovog mudrog i svetog čoveka naterali da
popije kukutu, zbog neke klevete, a kraljevi su rekli da je njegovo učenje lažno. A dok je umirao,
rekao je da mu se hladnoća penje od nogu, i to su mu bile poslednje reči... Ja nisam popila kukutu,
ali osećam se kao da jesam... a sada mi hladnoća stiže do srca..." Stresla se i smirila, i Gvenvir je
na trenutak pomislila da je prestala da diše. No, srce joj je još nesigurno tuklo. Igrena više nije
govorila, ležala je na jastucima, šišteći, i nešto pre zore škripavo disanje konačno je prestalo.
11.
Igrena je sahranjena u podne, posle kratke i sumorne službe; Gvenvir je stajala kraj groba, a
suze su joj tekle niz lice dok je telo u čarašvu spuštano u otvorenu zemlju. Ipak, nije mogla da
valjano žali za svekrvom. Njen život ovde bio je laž, nije bila prava hrišćanka. Ako je njihova
vera u pravu, ona sada gori u paklu. A nije mogla da podnese tu misao, jer stalno joj je bilo na
umu kako je Igrena bila dobra prema njoj.
Oči su je pekle od neispavanosti i suza. Nisko nebo kao da je pojačavalo nejasni užas; bilo je
teško, kao da će svakog časa linuti kiša. Ovde, unutar manastirskih zidova, bila je bezbedna, ali
uskoro će morati da ode odavde i da danima jaše preko močvara, okružena pretećim, širokim
nebom sa svih strana, nebom koje će počivati nad njom i nad detetom... Gvenvir se stresla i
prekrstila šake preko stomaka, kao da uzalud pokušava da zaštiti dete od pretnji tog neba.
Zašto se uvek toliko plašim? Igrena je bila paganka i podlegla je ñavoljim trikovima, ali ja
sam bezbedna, imam Hrista da me štiti. Čega se plašim pod širokim Božjim nebesima? Ali ipak
se plašila, istim besmislenim strahom koji ju je tako često hvatao. Ne smem se plašiti. Ja sam
Vrhovna kraljica čitave Britanije; jedina koja je još imala tu titulu sada spava ovde, pod
zemljom... Vrhovna sam kraljica i nosim Arturovog sina. Zašto bih se plašila bilo čega na Božjem
svetu?
Sestre su završile sa pevanjem i udaljile se od groba. Gvenvir se opet stresla i čvršće se uvila u
ogrtač. Sada mora valjano da se čuva, da dobro jede, da se mnogo odmara, da pazi da ništa ne
poñe naopako kao ranije. Krišom je računala na prste. Ako je to bilo poslednji put pre polaska...
ali ne, nije imala mesečnicu već više od deset nedelja i nije mogla da bude sigurna. Ipak, bila je
sigurna da će se njen sin roditi negde oko Uskrsa. Da, to je dobro vreme; setila se kako je gospa
Meleas rodila sina, bila je sredina zime, i vetar je zavijao oko zamka kao da svi ñavoli čekaju da
zgrabe dušu novoroñenčeta; Meleas se nije smirila sve dok sveštenik nije došao u žensku sobu i
krstio njenu bebu skoro pre nego što je zaplakala. Ne, Gvenvir je bila sasvim zadovoljna što se
neće porañati usred zime. No, pošto će roditi odavno željeno dete, pristala bi da ga rodi i na samu
kratkodnevicu!
Oglasilo se zvono, i Gvenvir je utom prišla opatica. Nije joj se naklonila - ovozemaljska moć,
rekla joj je jednom, na ovom mestu ne znači ništa - ali Gvenvir je ipak bila Vrhovna kraljica, pa
je opatica učtivo klimnula glavom pre nego što je progovorila. "Hoćete li ostati ovde sa nama,
gospo? Bili bismo veoma počastvovani ukoliko tako odlučite."

Oh, samo kad bih mogla da ostanem! Ovde je tako mirno... Gvenvir je odgovorila ne krijući
žaljenje. "Ne mogu. Moram da se vratim u Karleon."
Ne mogu da odlažem da saopštim Arturu dobre vesti, vesti o njegovom sinu...
"Vrhovni kralj mora da čuje za.... za smrt svoje majke", rekla je. A onda, znajući šta bi žena
želela da čuje, brzo je dodala: "Budite uvereni da ću mu reći koliko ste lepo postupali sa njom.
Imala je sve što bi mogla da poželi u poslednjim danima života."
"Bilo nam je zadovoljstvo; svi smo voleli gospu Igrenu", rekla je stara monahinja. "Reći ćemo
vašoj pratnji da bude spremna za polazak rano ujutro, ukoliko nam Bog pošalje lepo vreme."
"Sutra? Zašto ne danas?" upitala je Gvenvir, a onda je zastala - ne, to bi zaista bila uvredljiva
žurba. Nije ni znala koliko jedva čeka da saopšti lepe vesti Arturu, da zauvek prekine sa nemim
prebacivanjem zbog jalovosti. Uhvatila je opaticu pod ruku. "Sada se morate mnogo moliti za
mene i za bezbedno roñenje kraljevog sina."
"Je li tako, gospo?" Opatičino naborano lice sinulo je od zadovoljstva što joj se poverava
jedna Vrhovna kraljica. "I molićemo se za oboje. Sestrama će biti milo da misle kako smo prve
koje se mole za novog kneza."
"Poslaću darove manastiru..."
"Božji darovi i molitve ne mogu se kupiti zlatom", dostojanstveno je rekla opatica, ali ipak je
izgledalo da joj je milo.
U sobi kraj Igrenine, gde je u poslednje vreme spavala, njena služavka muvala se okolo,
pakujući bisage. Kad je Gvenvir ušla, ova je podigla pogled i počela da gunña. "Ne odgovara
dostojanstvu Vrhovne kraljice, madam, da putuje sa samo jednim slugom! Pa, to može žena
svakog viteza! Treba da uzmete još jednog iz neke od obližnjih kuća, kao i gospu koja će putovati
sa vama!"
"Pozovi jednu od iskušenica da ti pomogne", rekla je Gvenvir. "Ali brže ćemo putovati ako
nas je što manje."
"U dvorištu sam čula da se Saksonci iskrcavaju na južnim obalama", gunñala je dalje žena.
"Uskoro više neće moći uopšte da se putuje zemljom!"
"Ne budi glupa", rekla je Gvenvir. "Saksonci na južnim obalama sklopili su ugovor o vernosti
Vrhovnom kralju. Oni znaju šta sve mogu Arturove legije, saznali su to u Celidonskoj šumi. Zar
misliš da žele da postanu hrana gavranovima? U svakom slučaju, brzo ćemo ponovo biti u
Karleonu, a krajem leta preselićemo dvor u Kamelot, u Letnju zemlju - Rimljani su tu tvrñavu
odbranili od svih varvara. Nikada nije bila zauzeta. Čak i sada ser Kaj je tamo i gradi veliku salu
za Arturov Okrugli sto, kako bi svi saputnici i kraljevi mogli da sede zajedno za njim."
Kao što se i nadala, to je ženi skrenulo misli. "To je blizu vašeg nekadašnjeg doma, zar ne,
gospo?"
"Da. Sa visina Kamelota, ostrvsko kraljevstvo mog oca je na strelomet. Zapravo, kao dete sam
jednom i išla tamo", odgovorila je, setivši se kako je, kao devojčica, čak i pre nego što je otišla u
manastirsku školu na Inis Vitrinu, bila u ruševinama stare rimljanske tvrñave. Tada je bilo malo
šta da se vidi, osim starog zida, i sveštenik nije propustio da održi prigodno predavanje o tome
kako zemaljska slava brzo bledi...
Te noći sanjala je kako stoji na vrhu Kamelota; ali približavala joj se magla sa obale, pa je
izgledalo kao da ostrvo pliva u moru oblaka. Sa druge strane videla je visoki Tor na Inis Vitrinu,
krunisan prstenom od kamenja, mada je znala da su sveštenici porušili to kamenje pre više od sto
godina. Nekim trikom Vida, učinilo joj se da na Toru stoji Morgana i podsmeva joj se, krunisana
vencem od vrbovih izdanaka. A potom se Morgana stvorila kraj nje u Kamelotu i zajedno su
gledale preko čitave Letnje zemlje, sve do Ostrva sveštenika, videći njen nekadašnji dom gde je
kraljevao njen otac Leodegranc, kao i Ostrvo zmaja okruženo maglom. Ali Morgana je nosila
neobičnu odeću i visoku, dvostruku krunu, i stajala je tako da Gvenvir nije mogla jasno da je
vidi, nego je samo znala da je tu. Ja sam Morgana od vila, rekla je, i pokloniću ti sva ova
kraljevstva da im budeš Vrhovna kraljica, ako klekneš i pokloniš mi se.
Gvenvir se naglo probudila, a Morganin izazivački smeh još joj je odzvanjao u ušima. Soba je

bila prazna i tiha, osim bučnog hrkanja služavke čiji je ležaj bio na podu. Gvenvir se prekrstila i
legla da spava dalje. Ali na samoj ivici sna učinilo joj se da gleda u bistre, mesečinom obasjane
vode nekog jezerca, a umesto njenog lica, odatle ju je gledalo Morganino, krunisano vrbovim
prućem, kao kod žetvenih lutki koje su seljaci ponekad još pravili, i bilo je veoma udaljeno. I
Gvenvir je opet morala da sedne i prekrsti se pre nego što se usudila da ponovo zaspi.
Činilo joj se da se gotovo odmah probudila, ali sama je zahtevala da krenu u praskozorje. Čula
je kišu kako pljušti po krovu dok se oblačila uz svetiljku, ali ako odlože polazak zbog kiše može
se desiti da ostanu u manastiru i čitavu godinu. Bila je otupela i osećala je mučninu, ali sada je
znala zbog čega, i krišom je pogladila još ravan trbuh kao da uverava sebe da je to istina. Nije
uopšte bila gladna, ali je naterala sebe da pojede malo hleba i hladnog mesa... čekalo ju je dugo
putovanja. A pošto se njoj nije nimalo putovalo po kiši, moglo se očekivati da će i razbojnici i
Saksonci takoñe radije ostati pod nekim krovom.
Baš je nameštala kapuljaču svog najtoplijeg ogrtača, kad je ušla opatica. Posle nekoliko
učtivih reči zahvalnosti za bogate poklone koje je Gvenvir predala manastiru za svoju i Igreninu
dušu, optica je prešla na pravi razlog ove oproštajne posete.
"Ko sada vlada Kornvolom, gospo?"
"Pa... nisam sigurna", rekla je Gvenvir, pokušavajući da se seti. "Znam da je Vrhovni kralj
predao Tintagel Igreni kada se oženio, kako bi imala svoj dom, i pretpostavljam da ga posle nje
nasleñuje gospa Morgana, kćer Igrene i starog vojvode Gorloasa. Čak ne znam ni ko je tamo
namesnik."
"Ne znam ni ja", rekla je opatica. "Neki sluga ili vitez gospe Igrene, najverovatnije. Zato sam i
došla da razgovaram sa vama, madam... zamak Tintagel pravi je dragulj, i trebalo bi da u njemu
žive ljudi, ili će i u ovim krajevima izbiti rat. Ako se gospa Morgana uda i doñe da živi ovde, sve
će biti dobro - verovatno; ne poznajem gospu, ali ako je Igrenina kćer, verujem da je dobra žena i
dobra hrišćanka."
Pogrešno veruješ, pomislila je Gvenvir, i opet joj se učinilo da čuje podsmešljivi smeh iz sna.
Ali nije mogla da pred stranom osobom loše govori o Arturovoj sestri.
"Prenesite moju poruku kralju Arturu, gospo", rekla je opatica. "Neko bi trebalo da doñe da
živi u Tintagelu. Čula sam glasine koje su se širile ovim krajevima kada je Gorloas umro - da ima
sina kopilana i još neke roñake, i možda bi neki od njih pokušali da ponovo pokore ovaj kraj.
Dok je Igrena živela ovde, svi su znali da je Tintagel pod Arturovom zaštitom, ali sada bi valjalo
da kralj pošalje ovamo nekog od svojih najboljih vitezova - možda da ga oženi gospom
Morganom."
"Reći ću to Arturu", odgovorila je Gvenvir. Razmišljala je o tome dok se spremala za polazak.
Malo je znala od zemljoposedništvu, ali setila se kakav je haos vladao pre nego što je Uter
krunisan, pa i pošto je umro, ne ostavivši naslednika; pretpostavljala je da bi se nešto slično
moglo desiti u Kornvolu, ako ostane bez vladara. Morgana je bila vojvotkinja od Kornvola i
trebalo bi da doñe i vlada. A onda se setila kako je Artur jednom rekao kako bi njegov najbolji
prijatelj trebalo da se oženi njegovom sestrom. Pošto Lanselet nije bogat i nema svoje zemlje,
bilo bi dobro kad bi oboje došli da zajedno vladaju Kornvolom.
A sada ću roditi Arturu sina, i bilo bi najbolje da pošaljemo Lanseleta sa dvora, kako više
nikada ne bih videla njegovo lice i pomislila na stvari na kakve udata žena i dobra hrišćanka ne
sme da misli. Ipak, nije mogla da podnese pomisao da se Lanselet oženi Morganom. Je li ikada na
ovom grešnom svetu postojala tako pokvarena žena kao ona? Putovala je lica zaklonjenog
ogrtačem, ne slušajući razgovore vitezova u svojoj pratnji, ali posle nekog vremena shvatila je da
prolaze kraj nekog spaljenog sela. Jedan od vitezova zatražio je od nje dozvolu da se malo
zaustave, pa je pošao da potraži preživele; vratio se vrlo mračan.
"Saksonci", rekao je ostalima i naglo prekinuo kad je primetio da ga i kraljica sluša.
"Ne bojte se, madam, otišli su, ali moramo požuriti da ovo javimo Arturu. Ako bismo vam
našli boljeg konja, da li biste mogli da jašete brže?"
Gvenvir je osetila da joj se grlo steže. Upravo su izišli iz duboke doline, i nebo se nadvijalo

nad njima, visoko i otvoreno, puno pretnji - osećala se onako kako se mora osećati neka zverčica
u travi kad se nad njom nadvije senka sokola. Kad je odgovorila, osetila je da joj glas drhti kao u
devojčice. "Sada ne mogu da jašem brže. Nosim dete Vrhovnog kralja i ne usuñujem se da ga
izložim opasnosti."
Opet joj se učinilo da vitez - bio je to Griflet, muž njene dvorske dame Meleas - okleva pre
nego što će progovoriti, kao da se ugrizao za jezik. Konačno je rekao, jedva prikrivajući
nestrpljenje. "Pa, madam, onda najbolje da vas otpratimo u Tintagel, ili u neki veći zamak u
blizini, ili nazad u manastir, kako bismo mogli da jašemo punom brzinom i stignemo u Karleon
pre svitanja. Ako nosite dete, svakako ne smete jahati noću! Hoćete li dozvoliti da jedan od nas
otprati vas i vašu služavku u Tintagel ili nazad u manastir?"
Volela bih da se opet nañem izmeñu zidova, ako u okolini ima Saksonaca... ali ne smem biti
tolika kukavica. Artur mora čuti za svog sina. Tvrdoglavo je odgovorila. "Zar ne može jedan od
vas da odjaše za Karleon, a ostali da me prate dalje? Ili unajmite glasnika koji će brzo odneti
vest."
Griflet je izgledao kao da bi najradije počeo da psuje. "Ne mogu verovati nijednom
unajmljenom glasniku iz ovog kraja, madam, a ionako nas ima premalo čak i za miran kraj, jedva
dovoljno da vas štitimo. Pa, ako mora biti tako, najverovatnije su Arturovi ljudi već dobili vesti."
Okrenuo se, bled i stegnutih vilica, i izgledao je tako besan da ga je Gvenvir umalo pozvala
natrag i pristala na njegov predlog; ali odlučno je rekla u sebi da ne sme biti kukavica. Sada, kad
će roditi kraljevskog sina, mora se ponašati kao kraljica i hrabro jahati dalje.
A ako se nañem u Tintagelu kad zemlju preplave Saksonci, moraću da čekam dok se rat završi
i dok zemljom ponovo zavlada mir, a to bi moglo da potraje... a ako Artur ne sazna da nosim
dete, možda će poželeti da me zauvek ostavi tamo. Zašto bi želeo da u Kamelot odvede jalovu
kraljicu? Sasvim moguće da će poslušati savet onog starog druida koji me mrzi, Talesina, koji
mu je prvi doglavnik, pa će me zameniti nekom ženom koja će mu rañati novog šmrkavca svakih
deset meseci...
Ali sve će biti dobro, samo kad Artur sazna...
Činilo joj se da joj ledeni močvarni vetar prodire pravo u kosti; posle nekog vremena zatražila
je da se ponovo zaustave kako bi prešla u kočije... smetalo joj je drmusanje na konju. Griflet je
izgledao besan, i na trenutak je pomislila da će zaboraviti na učtivost i opsovati je, ali izdao je
potrebna nareñenja, i uskoro se našla u kočiji, zadovoljna zbog sporog napredovanja i navučenih
zavesa koje su zaklanjale zastrašujuće nebo.
Kiša je pred veče prestala i pojavilo se sunce, nisko nad močvarom. "Ovde ćemo postaviti
šatore", rekao je Griflet. "Ovde, u močvari, bar možemo nadaleko da vidimo. Sutra ćemo izbiti na
stari rimski put, pa ćemo moći da putujemo brže..." Potom je spustio glas i rekao ostalim
vitezovima nešto što Gvenvir nije uspela da čuje, ali nije se pobunila, svesna da je besan zbog
sporosti putovanja. No, svi su znali da trudnica može lako da pobaci ako brzo jaše, a ona je već
dvaput pobacila - zar bi želeli da i ovog puta pobaci Arturovog sina?
Loše je spavala pod šatorom, zemlja ju je onako mršavu stalno žuljala, ogrtač i ćebad bili su
mokri, sve ju je bolelo od jahanja na koje nije navikla.
Ali posle nekog vremena ipak je zaspala, uprkos kiši koja je lila i kapala kroz šator; probudio
ju je zvuk jahača i poziv: Grifletov glas, grub i oštar.
"Ko to jaše? Stoj!"
"To si ti, Griflete? Poznao sam ti glas", dopro je uzvik iz tame. "Ja sam, Gaven, i tražim tvoju
grupu - je li kraljica sa vama?"
Gvenvir je prebacila ogrtač preko spavaćice i izišla iz šatora. "To si ti, roñače? Otkuda ti
ovde?"
"Nadao sam se da ću vas zateći u manastiru", rekao je Gaven, sjahavši. Iza njega su se u tami
nazirali drugi jahači - četvorica ili petorica Arturovih vojnika, mada Gvenvir nije mogla da im
razabere lica. "Pošto ste ovde, madam, pretpostavljam da je kraljica Igrena preminula..."
"Umrla je pretprošle noći", rekla je Gvenvir, i Gaven je uzdahnuo.

"Pa, to je Božja bolja", rekao je. "Ali zemlja je pod uzbunom, madam - pošto ste već ovde i
toliko odmakli, pretpostavljam da morate nastaviti do Karleona. Da ste još u manastiru, trebalo je
da vas ispratim, zajedno sa sestrama koje požele da potraže zaštitu, do zamka Tintagel, i da vas
ostavim tamo dok zemlja opet ne bude bezbedna."
"A sad možeš da uštediš sebi put", nervozno je rekla Gvenvir, ali Gaven je odmahnuo glavom.
"Pošto je moja poruka sad beskorisna, a pretpostavljam da će sestre više voleti da ostanu iza
manastirskih zidova, moram da odem u Tintagel sa porukom da svi Arturu verni vojnici smesta
doñu. Saksonci se okupljaju blizu obale, sa više od stotinu brodova - stigle su vesti preko
svetionika. Legija je u Karleonu, i tu se okuplja sva vojska. Kada je vest prispela u Lotiju, smesta
sam odjahao da se pridružim Arturu; a on me je poslao u Tintagel da prenesem vesti i njima."
Duboko je uzdahnuo. "Čak je i Merlin sada samo glasnik, kao i ja."
"A ja sam kazao kraljici", rekao je Griflet, "da bi trebalo da ostane u Tintagelu, ali sada je
prekasno da se vraćamo tamo! A pošto putevima ide vojska - Gavene, možda bi ipak trebalo da
otpratiš kraljicu do Tintagela."
"Ne", odlučno je rekla Gvenvir. "Sada moram da se vratim i ne bojim se da putujem kada se
mora." Štaviše, ako Artura opet čeka rat, utoliko će mu biti važnija vest koju mu je nosila. Gaven
je već nestrpljivo odmahivao glavom.
"Ne mogu ići brzinom ženskog jahanja, osim ako je u pitanju sama Godpa od Jezera, koja jaše
čitavog dana rame uz rame sa muškarcima! A vi ste vrlo loš jahač, gospo - ne, ne želim da vas
vreñam, niko ni ne očekuje da jašete kao vitez, ali ne smem da zakasnim..."
"A kraljica je noseća i mora da putuje što je sporije moguće", jednako nestrpljivo mu je rekao
Griflet. "Mogu li najsporiji od tvojih jahača da prate kraljicu, Gavene, kako bih ja pošao sa tobom
u Tintagel?"
Gaven se nasmešo. "Ne sumnjam da želiš da budeš u glavnom toku dogañaja, Griflete, ali ovo
je tvoj zadatak i niko ti na tome ne zavidi", rekao je. "Možeš li da mi nañeš malo vina i hleba?
Putovaću cele noći, kako bih bio u Tintagelu pred zoru. Imam poruku za Markusa, koji je
vojskovoña Kornvola i treba da povede svoje vitezove. Ovo je možda velika bitka koju je Talesin
predskazao, kada ćemo ili nestati ili zauvek oterati Saksonce iz ove zemlje! Ali svi muškarci
moraju da doñu i da se bore uz Artura."
"Sada će čak i ugovorne trupe biti uz njega", rekao je Griflet. "Jaši dalje ako moraš, Gavene, i
neka te Bog čuva." Dvojica vitezova su se zagrlili. "Srešćemo se opet kada Bog odredi,
prijatelju."
Gaven se naklonio pred Gvenvir. Ona je pružila ruku da ga zaustavi. "Trenutak - je li moja
roñaka Morgoza dobro?"
"Kao i uvek, madam."
"A moja zaova, Morgana - je li na sigurnom, na Morgozinom dvoru?"
Gaven se iznenadio. "Morgana? Ne, madam, nisam video Morganu već godinama. Svakako
nije dolazila u Lotiju, jer bi mi to majka kazala", odgovorio je, učtivo uprkos nestrpljenju. "A
sada moram da krenem."
"Neka Bog bude sa tobom", rekla je; stajala je potom i gledala ih kako nestaju u noći.
"Zora je već blizu", kazala je. "Vredi li da pokušavamo da spavamo dalje, ili bolje da
podignemo logor i krenemo za Karleon?"
Grifletu kao da je bilo milo. "Istina, po ovoj kiši ionako ne bismo mnogo spavali", rekao je, "a
ako možete da putujete, gospo, voleo bih da krenemo dalje. Bog zna šta nas sve čeka dok ne
stignemo u Karleon."
Ali kada je sunce izišlo nad močvarom, zamenivši kišu, izgledalo je da putuju zemljom kojom
je rat već protutnjao. U ovo doba godine trebalo bi da su seljaci u poljima, ali mada su prošli kraj
nekoliko izdvojenih planinskih imanja, nisu videli nijednu ovcu na ispaši, nisu čuli nijednog psa
da zalaje, niti je ijedno dete izišlo da ih gleda; čak ni duž rimskog puta nisu sreli ni jednog
jedinog putnika. Gvenvir je, drhteći, shvatila da se proširila vest o uzbuni, i oni koji nisu mogli da
pomognu, zatvorili su se u kuće kako bi se sakrili od vojska sa obe strane.

Hoće li putovanje ovom brzinom ugroziti moje dete? Znala je da može da bira izmeñu dva zla
- da ugrozi i sebe i Arturovo dete ovim ubrzanim putovanjem ili da se zadrži na putu i možda
padne u ruke Saksoncima. Zaključila je da Griflet više ne bi trebalo da ima razloga da se žali što
ih ona usporava. No, dok je jahala, ne želeći da se skloni u kočiju kako mu ne bi dala razloga da
se žali zbog sporosti, činilo joj se da svuda unaokolo lebdi strah.
Bližilo se veče, a dan je bio dug, kada su ugledali osmatračnicu koju je još Uter sagradio nad
Karleonom. Velika purpurna zastava Pendragona lepršala je u visini, i Gvenvir se prekrstila kad
su prošli kraj nje.
Sad kada se svi hrišćani skupljaju protiv varvara, je li prikladno da ovaj simbol drevne vere i
ñavola služi za prizivanje vojski jednog hrišćanskog kralja? Jednom je već pričala o tome sa
Arturom, a on joj je rekao da se zakleo svom narodu kako će vladati nad njima kao Veliki zmaj,
jednako nad hrišćanima i nehrišćanima, i nasmejao se, pruživši ruke sa zmijama tetoviranim
preko lakata. Gadila se tih zmija, simbola koje nijedan hrišćanin ne bi smeo da nosi, ali on je
ostao uporan.
"Nosim ih kao simbol krunisanja, kada sam dobio Uterovo mesto nad ovom zemljom. Nećemo
više govoriti o tome, gospo." I ništa što je pokušala nije ga moglo naterati na razgovor, niti da
sasluša šta bi o tome imao da kaže sveštenik.
"Sveštenici su jedno, a kraljevi drugo, Gvenvir moja. Voleo bih kad bismo sve delili, ali ti
nećeš da se petljaš u ovo, i zato ne možemo da razgovaramo o tome. A što se tiče sveštenika, ovo
nije njihov posao. Pusti, kažem ti." Glas mu je bio odlučan, ne besan, ali ipak je sagnula glavu i
više nije govorila o tome. No, sada, dok je jahala pod zastavom Pendragona, stresla se. Ako naš
sin treba da vlada hrišćanskom zemljom, je li prikladno da druidska zastava vijori nad zamkom
njegovog oca?
Polako su prolazili kroz vojne logore u ravnici oko Karleona. Neki vitezovi, koji su je dobro
poznavali, prilazili su da pozdrave kraljicu, a ona im se smešila i mahala. Prošli su kraj Lotove
zastave i kroz njegovu vojsku, severnjake sa kopljima i dugačkim sekirama, odevene u grubo
bojenu odeću; na njihovoj zastavi nalazio se Morigan, Veliki Gavran rata. Gavenov brat, Gaheris,
izišao je iz tog logora i naklonio joj se, prošavši kraj Grifletovog konja dok su nastavljali ka
zamku.
"Je li te moj brat našao, Griflete? Nosio je poruku za kraljicu..."
"Sreo nas je pošto smo već putovali čitavog dana", rekla je Gvenvir, "i bilo je lakše da
nastavimo dovde."
"Poći ću sa vama u zamak - svi Arturovi saputnici pozvani su da većeraju sa kraljem", rekao je
Gaheris. "Gaven je bio besan što je poslat kao glasnik, ali niko ne jaše brže od mog brata. Tvoja
gospa je ovde, Griflete, ali priprema se da sa detetom preñe u novi zamak - Artur kaže da sve
žene moraju tamo, jer ih je lakše braniti, a može odvojiti samo nekolicinu da štite zamak."
U Kamelot! Gvenvir se srce steglo - jahala je čak od Tintagela kako bi saopštila Arturu vesti o
detetu koje očekuje, a on će je sad spakovati i poslati u Kamelot?
"Ne poznajem onu zastavu", rekao je Griflet, gledajući zlatnog orla koji se vijorio kao živ.
Izgledao je vrlo star.
"To je simbol Severnog Velsa", odgovorio je Gaheris. "Urijens je tu, sa svojim sinom
Avalohom. Urijens tvrdi da je njegov otac preuzeo simbol od Rimljana, pre više od stotinu
godina. Možda je to čak i tačno! Ljudi iz Urijensovih brda čvrsti su borci, mada ne bih to rekao
njima u lice."
"A čija je ono zastava?" upitao je Griflet, ali ovog puta, mada je Gaheris zaustio, odgovorila
je Gvenvir.
"To je zastava mog oca, Leodegranca, plavo polje sa zlatnim krstom." Ona sama je, kao mlada
devojka u Letnjoj zemlji, pomogla majčinim gospama da izvezu tu zastavu. Pričalo se da je njen
otac izabrao taj simbol pošto je čuo priču kako je jedan od rimskih imperatora video znak krsta
na nebu pre jedne od svojih bitaka. Trebalo bi da se svi borimo pod tim znakom, a ne pod

zmijama iz Avalona! Stresla se, a Gaheris ju je podozrivo pogledao.

"Je li vam hladno, gospo? Moramo što pre u zamak, Griflete, Artur svakako jedva čeka svoju
kraljicu."
"Mora da ste umorni od jahanja, kraljice", rekao je Griflet, ljubazno je pogledavši. "Sad ćete
brzo biti sa svojim gospama."
Kada su se približili ulazu u zamak, susretali su sve više Arturovih saputnika koje je
poznavala, a oni su joj mahali i pozdravljali je prijateljski, bez preterane učtivosti. Dogodine u
ovo vreme, pomislila je, dolaziće da pozdrave svog kneza.
Krupan i trapav muškarac, u kožnom oklopu i sa čeličnim šlemom, preprečio je put njenom
konju - izgledalo je kao da je zapeo, mada se naklonio Gvenviri, ali ona je videla da je namerno
stao pred nju.
"Madam, sestro moja", rekao je, "zar me ne prepoznaješ?"
Gvenvir se namrštila i zagledala se u njega, i malo kasnije ga je poznala. "To si ti..."
"Meleagrant", rekao je on. "Došao sam da se borim uz našeg oca i tvog muža, sestro."
Griflet mu se prijateljski nasmešio. "Nisam znao da vaš otac ima sina, kraljice. Svi su dobro
došli da se bore uz Artura..."
"Možda ćeš reći koju lepu reč o meni svom mužu, kralju, sestro", rekao je Meleagrant.
Gvenvir ga je gledala i osećala blago gañenje. Bio je vrlo krupan, gotovo džin, i kao većina
krupnih muškaraca delovao je deformisano, kao da mu je jedna strana tela jača od druge. Jedno
oko svakako mu je bilo krupnije od drugog, i imao je tik; no, pokušavajući da bude pravedna,
Gvenvir je pomislila kako fizičke mane nisu njegova krivica, a nije imala ništa protiv njega lično.
Ali bilo je vrlo uobraženo nazvati je sestrom pred ovolikim ljudima, a sada ju je još ščepao za
ruku i izgledalo je da će je poljubiti. Brzo je stegla pesnicu i otrgla se.
Pokušala je da zvuči što odlučnije. "Kada zaslužiš, Meleagrante, moj otac svakako će te
pomenuti Arturu i on će te načiniti jednim od svojih vitezova. Ja sam samo žena i ne mogu to da
ti obećam. Je li moj otac ovde?"
"Sa Arturom je, u zamku", nadureno je trekao Meleagrant, "a mene je ostavio kao psa, ovde
napolju, sa konjima!"
Gvenvir je sada bila sasvim odlučna. "Ne vidim zašto bi tražio išta više, Meleagrante. Dao ti je
mesto sebi uz bok, jer nekada je veoma voleo tvoju majku..."
Meleagrant ju je oštro prekinuo. "Svi u našoj zemlji znaju, baš kao i moja majka, da sam
kraljevski sin, njegov jedini živi sin! Sestro, pomeni me našem ocu!"
Brzo je povukla ruku da je ne bi opet uhvatio. "Pusti me, Meleagrante! Moj otac tvrdi da mu
nisi sin, a kako ja da kažem išta drugo? Nisam poznavala tvoju majku - to se tiče samo tebe i mog
oca!"
"Ali moraš me saslušati", žurno je rekao Meleagrant, vukući je za rukav, i Griflet je morao da
se postavi izmeñu njih. "Mirno, mirno, momče", rekao je, "ne možeš tako razgovarati sa
kraljicom, ili će Artur narediti da mu uveče donesu tvoju glavu na poslužavniku! Siguran sam da
će ti naš kralj i gospodar dati zasluženo mesto, a ako se budeš dobro borio u ovoj bici, svakako će
te rado primiti meñu svoje saputnike. Ali ne smeš ovako uznemiravati kraljicu!"
Meleagrant se okrenuo ka njemu, toliko viši od njega da je Griflet, mada i sam krupan i
snažan, izgledao kao dete. "Ti ćeš mi zapovedati kako da razgovaram sa roñenom sestrom, ti mali
crve?"
Griflet je spustio ruku na mač. "Dobio sam zadatak da pratim moju kraljicu, momče, i obaviću
zadatak koji sam dobio od Artura. Sklanjaj mi se sa puta da te ne bih prisilio da se skloniš!"
"Ti i ko još?" iskezio se Meleagrant.
"Ja, za početak", rekao je Gaheris, brzo stajući kraj Grifleta. Kao i Gaven, i on je bio krupan i
jak, naizgled dvosturko veći od vitkog Grifleta.
"I ja", javio se Lanselet iz tame iza njih, brzo prilazeći Gvenvirinom konju; osetila je da bi
mogla da zaplače od olakšanja. Nikad joj se nije činio lepši nego sada; mada je bio vitak i lako
grañen, nešto u njegovom držanju nateralo je Meleagranta da se povuče. "Da li te ovaj čovek

gnjavi, gospo Gvenvir?"

Progutala je knedlu i klimnula glavom, postiñena što ne može da progovori. Meleagrant je i
dalje režao. "A ko si mi pa ti, momče?"
"Pazi se", rekao je Gaheris, "ne poznaješ gospodara Lanseleta?"
"Ja sam Arturov kapetan konjice", rekao je Lanselet, mirno kao da se zabavlja, "i kraljičin
zaštitnik. Imaš li nešto da mi kažeš?"
"Hoću da razgovaram sa svojom sestrom", rekao je Meleagrant, ali Gvenvir ga je prekinula
piskavim glasom. "Nisam ja njegova sestra! Ovaj čovek tvrdi da je sin mog oca, jer je njegova
majka neko vreme bila jedna od kraljevih miljenica! On nije sin mog oca, nego niskoroñeni
klovn kome je mesto na njivi, mada je moj otac bio dovoljno ljubazan da mu da mesto u svom
domaćinstvu!"
"Najbolje da nam se skloniš sa puta", rekao je Lanselet, prezrivo odmerivši Meleagranta, i bilo
je lako videti da Meleagrant zna ko je Lanselet i da nimalo ne želi da se sukobi sa njim.
Povukao se, preteći i dalje. "Zažalićeš jednog dana zbog ovoga, Gvenvir", gunñao je, ali se
sklonio i pustio ih da proñu.
Lanselet je bio elegantno obučen, kao i uvek, u purpurnu tuniku i ogrtač; kosa mu je bila
pažljivo ošišana i očešljana, a lice glatko izbrijano. Ruke su mu bile bele i glatke koliko i
Gvenvirine, mada je znala koliko su čvrste i snažne. Bio je lepši nego ikada. A došao je u pravi
čas da je spase od ružnog sukoba sa Meleagrantom. Nasmešila se - nije mogla da se uzdrži; kao
da se nešto pokrenulo duboko u njoj.
Ne, sada ne smem tako da ga gledam, biću majka Arturovog sina...
"Sigurno ne želiš da preñeš kroz glavnu salu, gospo, u tom ofucanom jahaćem odelu", rekao
je. "Jeste li uglavnom putovali po kiši? Hajde da te provedem, zajedno sa poslugom, kroz
sporedna vrata; tako možeš poći pravo u svoje odaje i osvežiti se, pa da se sretneš sa Arturom u
sali kad se presvučeš, ugreješ i osušiš - ali ti drhtiš! Da li ti je hladno zbog vetra, Gvenvir?"
Odavno je imao dozvolu da joj se obraća po imenu, bez onog 'moja kraljice', ili 'gospo', ali
nikada joj se to nije učinilo tako divno. "Uviñavan si prema meni, kao i uvek", rekla je i pustila da
joj on povede konja.
"Griflete", rekao je Lanselet, "idi i reci našem kralju da je kraljica bezbedno stigla u svoje
odaje. A ti, Gaherise, sigurno jedva čekaš da se vratiš meñu svoje saputnike. Ja ću otpratiti
kraljicu."
Na ulazu joj je pomogao da sjaše, a ona je bila svesna samo njegovog dodira. Oborila je
pogled, izbegavajući njegove oči.
"Velika sala puna je Arturovih saputnika", rekao je, "i vlada opšta zbrka - Okrugli sto odnet je
pre tri dana, troja kola su ga odvukla za Kamelot, a Kaj je pošao da ga sastavi u novoj sali. Sada
je poslat jahač da pozove Kaja nazad, kao i sve one koji mogu da odu iz Letnje zemlje..."
Uplašeno ga je pogledala. "Gaven nam je rekao da se Saksonci iskrcavaju - je li to onaj rat
koga se plašio Artur?"
"Godinama smo svi znali da do toga mora doći, Gven", tiho je odgovorio on. "Zbog ovoga je
Artur obučavao legije, a ja sam radio sa konjicom. Kada se ovo završi, možda ćemo imati mir za
kojim svi čeznemo, čitavog mog života, a i Uterovog."
Naglo ga je zagrlila. "Možeš poginuti", šapnula je. Sada je prvi put skupila hrabosti da učini
tako nešto. Stajala je privijena uz njega, zagnjurivši mu lice u rame, i osetila je da ju je i on
zagrlio. Uprkos strahu, iskusila je slast zbog toga. Progovorio je drhtavim glasom. "Svi smo znali
da se ovo jednog dana mora desiti, draga moja. Srećom, imali smo godine da se spremimo i
imamo Artura da nas povede - da li si uopšte svesna koliko je on dobar voña i koliko nam je
svima drag? Mlad je, ali on je najveći Vrhovni kralj koga smo imali još od drevnih vremena, i sa
njim na čelu svakako ćemo oterati Saksonce - a što se ostalog tiče, to je volja Božja, Gvenvir."
Nežno ju je potapšao po ramenu. "Sirota mala, tako si umorna, hajde da te povedem kod tvojih
gospi." Ali osećala je da mu ruke drhte, i posramila se što mu se bacila u naručje kao neka
vojnička kurva. U njenim odajama vladala je zbrka. Meleas je pakovala odeću u kutije, a Elena je

nadgledala služavke. Elena je pritrčala da je zagrli. "Roñako, tako smo se brinule što putuješ
drumovima - nadali smo se da ćeš dobiti poruku pre nego što napustiš manastir, pa ćeš biti
bezbedna u Tintagelu..."
"Ne", rekla je Gvenvir. "Igrena je umrla. Gaven nas je sreo kad smo već putovali čitav dan, a
osim toga, moje mesto je uz muža."
"Gospo", upitala je Meleas, "je li se Griflet vratio sa vama?"
Gvenvir je klimnula glavom. "Dopratio me je dovde. Sigurno ćeš ga videti za večerom -
Gaheris mi je rekao da su svi Arturovi saputnici pozvani na večeru sa kraljem..."
"Ako se to može nazvati večerom", rekla je Meleas. "Meni pre liči na podelu vojničkih
sledovanja - ovo mesto postalo je običan vojni logor, a biće i gore. Ali Elena i ja smo učinile sve
što smo mogle da očuvamo red." Inače uvek nasmešena, punačka ženica sada je delovala
zabrinuto i umorno. "Spakovala sam sve vaše haljine i stvari koje bi vam mogle zatrebati ovog
leta, pa ste spremni da već ujutro odjašete za Kamelot. Kralj je rekao da moramo smesta tamo, jer
sve je spremno za useljenje, pošto se Kaj svojski potrudio. Ali nismo mislili da ćemo otići ovako,
na brzinu i gotovo kao pod opsadom."
Ne, pomislila je Gvenvir, posle toliko jahanja ne pristajem da ponovo poñem na put! Moje
mesto je ovde, a moj sin ima pravo da se rodi u očevom zamku. Neću dopustiti da me šalju tamo-
amo kao komad prtljaga! "Smiri se, Meleas", rekla je, "možda ipak ne moramo toliko da žurimo.
Pošalji nekoga po vodu i nañi mi neku haljinu koja nije natopljena i izgužvana od blata i
putovanja. A ko su sve ove žene?"
Te žene, kako se pokazalo, bile su supruge nekih saputnika i kraljeva podreñenih Arturu, koje
će sa njima poći u Kamelot; bilo je najlakše da putuju u grupi, a tamo će biti bezbedne od
Saksonaca. "To je blizu tvog doma", rekla je Elena, kao da će to svakako prelomiti Gvenvir da
poñe. "Možeš da posetiš ženu svog oca, kao i svoju malu braću i sestre. Ili će, dok je Leodegranc
u ratu, tvoja maćeha biti sa nama u Kamelotu."
To ne bi godilo nijednoj od nas, pomislila je Gvenvir, a onda se postidela. Poželela je da
prekrati raspravu sa nekoliko reči, trudna sam, ne mogu da putujem, ali grozila se uzbuñenja i
navale pitanja koje bi to svakako izazvalo. Artur treba da sazna prvi.
12.
Kada je Gvenvir ušla u veliku salu, koja je delovala golo i pusto bez velikog Okruglog stola i
svih onih zastava i tapiserija, Artur je sedeo za improvizovanim stolom kraj vatre, okružen
nekolicinom saputnika, a ostali su bili oko njih. Toliko je bila željna da mu saopšti vest, ali nije
mogla da se istrči pred čitavim dvorom! Moraće da sačeka do večeras, kad budu sami u krevetu -
to je bilo jedino vreme kada je pripadao samo njoj. Ali kada je podigao pogled i video je, ustao je
i prišao da je zagrli.
"Gven, najdraža moja!" rekao je. "Nadao sam se da će te Gavenova poruka zadržati na
sigurnom, u Tintagelu..."
"Ljutiš se što sam se vratila?"
Odmahnuo je glavom. "Ne, naravno. Znači, putevi su još bezbedni, i imala si sreće", rekao je.
"Ali ovo svakako znači da je moja majka..."
"Umrla je pre dva dana i sahranjena je u manastiru", rekla je Gvenvir, "a ja sam smesta pošla
da ti javim vest. A jedino što ti imaš da mi kažeš jeste da mi prebaciš što nisam ostala u Tintagelu
zbog rata!"
"Ne prebacujem ti, draga ženo", nežno je rekao, "nego se brinem za tvoju bezbednost. Ali ser
Griflet je dobro pazio na tebe, kao što vidim. Hodi i sedi sa nama." Poveo ju je ka klupi i posadio
je kraj sebe. Srebro i grnčarija su nestali - pretpostavljala je da je i to poslato u Kamelot, i upitala
se šta se desilo sa lepom crvenom činijom iz rimljanskih vremena, koju je kao venčani poklon
dobila od maćehe. Zidovi su bili goli i sve je delovalo pusto, a oni su jeli iz običnih drvenih
činija, grubo izdeljanih i svakako kupjenih na lokalnoj tržnici. "Ovde već izgleda kao da je bilo
bitke!" rekla je, zamačući komad hleba u činiju.

"Činilo mi se mudro da sve pošaljem za Kamelot", rekao je, "a onda smo čuli glasine o
iskrcavanju Saksonaca i nastala je zbrka. Tvoj otac je ovde - svakako ćeš želeti da se pozdraviš sa
njim."
Leodegranc je sedeo u blizini, mada ne u najbližem krugu oko Artura. Prišla je da ga poljubi, a
pod rukama je osetila njegova koščata ramena - otac joj se oduvek činio vrlo krupan, a sada je
iznenada izgledao star i izmožden.
"Rekao sam gospodaru Arturu da nije trebalo da te šalje na takvo putovanje u ova vremena",
rekao je. "Oh, da, svakako je lepo od Artura što je želeo da neko bude kraj samrtničke postelje
njegove majke, ali on ima dužnosti i prema svojoj ženi, a Igrena ima neudatu kćer koja je mogla
da bude kraj nje - gde je to vojvotkinja od Kornvola kad nije mogla ona da ode?"
"Ne znam gde je Morgana", odgovorio je Artur. "Moja sestra je odrasla žena i svoj je
gospodar. Ne mora da traži moju dozvolu da bi otišla nekuda."
"Da, sa kraljevima je uvek tako", svadljivo je rekao Leodegranc, "vladaju svima osim svojim
roñakama. Alienor je ista takva, i imam tri kćeri, nisu još dorasle za udaju, a misle da mogu da
vladaju mojim domaćinstvom! Videćeš ih u Kamelotu, Gvenvir. Poslao sam ih tamo, u
bezbednost, a najstarija, Izota, dovoljno je velika - možda bi htela da je učiniš svojom dvorskom
damom, kad ti je već polusestra? A pošto nemam živih sinova, želim da zamolim Artura da je
uda za jednog od svojih najboljih vitezova kad doraste za to."
Gvenvir je začuñeno odmahnula glavom pri pomisli na Izotu - zar je njena polusestra
dovoljno odrasla da doñe na dvor? Pa, imala je barem sedam godina kad se Gvenvir udala - sada
je već odrasla devojka od dvanaest ili trinaest. Elena nije bila ništa starija kad su je doveli u
Karleon. Ako bi ga zamolila, Artur bi svakako dao Izotu nekom od svojih najboljih vitezova,
možda Gavenu, ili možda - pošto će Gaven jednog dana postati kralj Lotije - Gaherisu, koji je
kraljev direktan roñak. "Sigurna sam da ćemo Artur i ja naći nekoga za moju sestru", rekla je.
"Lanselet je još neoženjen", predložio je Leodegranc, "a i vojvoda Markus od Kornvola. Mada
bi svakako bilo mnogo zgodnije kad bi se Markus oženio gospom Morganom, onda bi imala
nekog ko bi joj pazio zamak i branio zemlju. A mada je, koliko znam, dotična gospa poreklom sa
Avalona, vojvoda Markus svakako bi umeo da je ukroti."
Gvenvir se nasmešila pri pomisli na Morganu, ukroćenu i bezbedno udatu za nekoga koga joj
oni pronañu. Zašto bi Morgana radila po svome? Nijedna druga žena ne postupa po svojoj volji,
čak je i Igrena, kraljeva majka, bila udata onako kako su njeni roñaci smatrali za najbolje. Artur
bi trebalo da upotrebi svoju vlast i dobro uda Morganu pre nego što ih ova sve ostramoti! Gvenvir
je ovom prilikom rešila da zaboravi kako je Artur pominjao Morganinu udaju za Lanseleta, i
kako se ona protivila tome. Ah, bila sam sebična... ne mogu da ga imam za sebe i zato se unapred
ljutim na njegovu ženu. Ne, rekla je u sebi, bila bi srećna da se Lanselet oženi, samo ako je
devojka pogodna i čedna!
"Mislio sam da je vojvotkinja od Kornvola jedna od tvojih dvorskih dama", rekao je
Leodegranc.
"Bila je", odgovorila je Gvenvir, "ali je otišla pre nekoliko godina da poseti neku roñaku i
nikada se nije vratila." I tu se ponovo upitala: gde li je Morgana? Nije u Avalonu, nije u Lotiji sa
Morgozom, nije bila u Tintagelu sa Igrenom - možda je u Donjoj Britaniji, ili je otišla na
hodočašće u Rim, ili je u vilinskoj zemlji, ili u samom paklu, mada je Gvenvir u to sumnjala.
Ovako ne može dalje - Artur ima pravo da zna gde obitava njegova najbliža roñaka, sada kad mu
je majka umrla! Ali Morgana bi svakako došla kod majke na samrti, samo da je mogla.
Vratila se da sedne kraj Artura. Lanselet i kralj crtali su po drvenom stolu vrhovima bodeža,
rasejano se služeći iz iste činije. Ugrizla se za usnu - mogla je mirno da ostane i u Tintagelu,
pošto je Arturu svejedno je li ona tu ili ne - i povukla bi se na klupu kraj svojih gospi, ali Artur je
podigao pogled i nasmešio joj se, pruživši ruku.
"Ne, draga moja, nisam mislio da te oteram - zaista moram da razgovaram sa kapetanom svoje
konjice, ali ima mesta i za tebe." Dao je znak jednom slugi. "Donesi još mesa za moju gospu.
Laneselet i ja smo počistili ovu činiju - a mislim da negde ima i svežeg hleba, ako ga je ostalo, jer

bez Kaja kuhinja je u haosu."

"Mislim da sam dovoljno jela", rekla je Gvenvir, oslanjajući mu se o rame, a on ju je odsutno
pomilovao. Osećala je Lanseletovo telo, snažno i čvrsto, sa druge strane, i izmeñu njih je bila
mirna i bezbedna. Artur se nagnuo napred, još je gladeći po kosi jednom rukom, a drugom je
držao bodež kojim je crtao.
"Vidi, možemo li da provedemo konje ovuda? Bili bismo brzi, a kola sa zalihama i prtljagom
mogla bi da idu okolo, ravnicom; jahači bi tako bili mnogo brži - Kaj je naložio da se peče hleb za
putovanje i da se skladišti, još od pre tri godine, od bitke u Celidonskoj šumi. Verovatno će se
iskrcati ovde..." Pokazao je jedno mesto na grubo nacrtanoj mapi. "Leodegrance, Urijense, hodite
da vidite ovo..."
Prišao je njen otac, sa još jednim čovekom, vitkim, tamnoputim i kočopernim, mada mu je
kosa bila seda, a lice izborano.
"Kralju Urijense", rekao je Artur, "pozdravljam te kao prijatelja mog oca i svog. Da li si
upoznao moju gospu Gvenvir?"
Urijens se naklonio. Glas mu je bio prijatan i melodičan. "Zadovoljstvo mi je da vas vidim,
madam. Kada se zemlja smiri, dovešću moju ženu, ako smem, da vam je predstavim u
Kamelotu."
"Biće mi milo", rekla je Gvenvir, osećajući da joj je glas neiskren - nikada nije naučila da
ubedljivo izgovara ove učtive besmislice.
"To neće biti ovog leta, čeka nas mnogo posla", rekao je Urijens i nagnuo se nad Arturovu
mapu. "U Ambrozijevo vreme proveli smo vojsku ovim putem - nismo imali toliko konja, osim
zaprežnih, ali mogu da proñu tuda. Morate paziti na močvare dok prolazite južno od Letnje
zemlje..."
"Nadao sam se da neću morati da se pentram tuda", rekao je Lanselet.
Urijens je odmahnuo glavom., "Sa toliko konja, to bi bilo najbolje."
"Na tim bregovima konji će se sklizati i lomiti noge", protivio se Lanselet.
"I to je bolje, ser Lanselete, nego da se i ljudi i konji i kola zaglibe - bolje brda nego močvare",
rekao je Urijens. "Gledajte, ovde leži stari rimski zid..."
"Ne mogu ništa da vidim tu gde su toliki ljudi škrabali", nestrpljivo je rekao Lanselet. Otišao
je do ognjišta i izvukao dugačak štap, ugasio mu zažareni kraj i počeo da crta po podu ugarakom.
"Evo, ovde je Letnja zemlja, a ovde su jezera i rimski zid... imamo, recimo, trista konja i dvesta
ovde..."
"Toliko?" sa nevericom je upitao Urijens. "Ni Cezarove legije nisu imale više!"
"Sedam godina smo ih obučavali, zajedno sa vojnicima koji će ih jahati", rekao je Lanselet.
"Zahvaljujući tebi, dragi roñače", rekao je Artur.
Lanselet se okrenuo i nasmešio se. "Zahvaljujući tebi, kralju moj, koji si imao mudrosti da
predvidiš šta ćemo sve moći sa njima."
"Neki vojnici još ne znaju da se bore jašući", primetio je Urijens. "Što se mene tiče, borio sam
se dovoljno dobro predvodeći pešake..."
"A to je sasvim dovoljno", dobroćudno ga je prekinuo Artur, "jer nemamo dosta konja za sve
koji bi hteli da se bore jašući, kao ni dovoljno sedala i uzengija, mada sam uposlio sve sarače u
kraljevstvu, i dobro sam ih plaćao za naporan posao, pa sam zbog povećanih nameta ispao
pohlepni tiranin." Nasmejao se i pogladio Gvenvir po leñima. "Sve ovo vreme jedva da sam imao
dovoljno zlata da kupim svojoj gospi svile za vez! Sve je otišlo na konje, kovače i sedla!"
Iznenada se uozbiljio i namrštio. "A sada je vreme da se isproba sve što smo učinili i sve što
možemo učiniti - Saksonci su ovog puta prava poplava, prijatelji moji. Ako ne možemo da ih
zaustavimo, a dvostruko su brojiniji od nas, u ovoj zemlji će siti biti jedino gavrani i vukovi!"
"To je prednost konjice", ozbiljno je rekao Lanselet. "Naoružan jahač može da se bori sa pet
ili deset pešaka. Videćemo, i ako smo bili u pravu, zaustavićemo Saksonce jednom zauvek. Ako
ne uspemo - pa, izginućemo braneći svoj dom i zemlju koju volimo, kao i naše žene i decu."
"Da", tiho je rekao Artur, "tako će biti. Jer šta smo uopšte radili otkako smo dovoljno porasli

da držimo mač, Galahade?"

Nasmešio se Lanseletu, jednim od svojih retkih, ljupkih osmeha, i Gvenvir je osetila ubod
bola. Meni se nikad ne smeši tako, pomislila je. No, kada čuje vest koju mu nosim...
Lanselet mu je na trenutak odgovorio osmehom, a onda je uzdahnuo. "Dobio sam poruku od
svog polubrata, Lajonela - Banovog najstarijeg sina. Rekao je da će isploviti za tri dana - ne",
prekinuo je i počeo da računa na prste, "već su isplovili - glasnik je kasnio. Ima četrdeset brodova
i nada se da će uspeti da razbije saksonsku flotu, i da ih što više natera na stenje, ili južno, ka
kornvolskoj obali, gde neće moći da se zgodno iskrcaju. Tada će se njegova vojska iskrcati i
odmarširati do nas. Treba da mu pošaljem glasnika i javim tačno mesto gde ćemo se naći."
Pokazao je mapu na podu.
Utom se na ulazu u sobu začulo komešanje i glasovi, i kroz rasute klupe i stolove prošao je
jedan visok, mršav, prosed muškarac. Gvenvir nije videla Lota od Lotije još od bitke u
Celidonskoj šumi.
"Pa, nisam očekivao da ću ikada videti Arturovu salu ovako, bez Okruglog stola - šta je,
Arture, roñače, igraš se kockica sa svojim školskim drugovima?"
"Okrugli sto je već odnesen u Kamelot, roñače", odgovorio je Artur, ustajući, "sa svim ostalim
nameštajem i ženskom opremom - ovo ovde je vojni logor, i čekamo jutro da pošaljemo
poslednje žene u Kamelot. Većina ih je već tamo, zajedno sa svom decom."
Lot se naklonio pred Gvenvir. "Pa, znači da Arturova sala zaista ostaje prazna. Ali je li
bezbedno da žene i deca putuju u ovo ratno vreme?"
"Saksonci još nisu prodrli ovako duboko u kopno", rekao je Artur, "i nema nikakve opasnosti
ukoliko odmah poñu. Odrediću pedeset vojnika - a to je nezahvalan posao - da ostanu sa njima i
čuvaju Kamelot. Kraljici Morgozi dobro je tamo gde se nalazi, u Lotiji - i drago mi je što je i
moja sestra sa njom!"
"Morgana?" Lot je odmahnuo glavom. "Već godinama nije dolazila u Lotiju. Vidi, vidi. Pitam
se kuda li je otišla. I sa kim? Uvek sam mislio da u toj devojci ima nečega! Ali zašto u Kamelot,
gospodaru Arture?"
"Zato što ga je lako braniti", rekao je Artur. "Pedeset vojnika može da ga brani do Hristovog
povratka. Ako bih ostavio žene ovde u Karleonu, trebalo bi da iz bitke povučem dvesta vojnika.
Ne znam zašto je moj otac odredio Karleon za svoje uporište - nadao sam se da ćemo pre dolaska
Saksonaca uspeti da preselimo dvor u Kamelot, a tada bi morali da marširaju kroz čitavu Britaniju
da bi doprli do nas, i mogli bismo da sami izaberemo mesto gde ćemo ih dočekati. Ako ih
zavedemo u močvare i jezera Letnje zemlje, gde predeo nije nikada isti dve godine uzastopce,
tada bi blato i močvare obavili pola posla umesto lukova, strela i sekira, a mali narod Avalona
dokrajčio bi ih svojim vilinskim strelama."
"Svakako će doći i do toga", rekao je Lanselet, ustajući sa poda gde je na kolenima proučavao
mapu. "Avalon je već poslao trista vojnika, i doći će ih još, kažu. A kad sam poslednji put
razgovarao sa Merlinom, rekao je da su poslali jahače i u tvoju zemlju, gospodaru Urijense, kako
bi sav Drevni narod što obitava u tvojim brdima došao da se bori uz nas. I tako imamo legiju,
jahače za borbu u ravnici, oklopljene i naoružane kopljima, od kojih svaki može da se nosi sa
deset Saksonaca. Potom imamo mnoštvo pešaka, opremljenih lukovima i mačevima, koji mogu
da se bore u brdima i dolinama. A imamo i mnogo pripadnika Plemena, sa džilitima i sekirama, i
Drevni narod, koji može da se bori iz zasede i da neprimećen ubija neprijatelja svojim vilinskim
strelama. Mislim da možemo da spremni dočekamo sve Saksonce iz čitave Galije i sa svih obala
kontinenta!"
"A upravo to ćemo i morati da uradimo", rekao je Lot. "Borim se sa Saksoncima još od
Ambrozijevih vremena - baš kao i ovde prisutni Urijens - i nikada nisam morao da čekam ovoliku
njihovu vojsku."
"Otkako sam krunisan, znao sam da dolazi ovaj dan - Gospa od Jezera upozorila me je na to
kad mi je dala Ekskalibur. A sada je poslala sav narod Avalona da se bori pod zastavom
Pendragona."

"Svi ćemo biti tu", rekao je Lot, ali Gvenvir se stresla, a Artur ju je zabrinuto pogledao. "Draga
moja, jahala si čitavog dana, kao i juče, a u zoru moraš da kreneš dalje. Da li da pozovem tvoje
gospe da te odvedu u krevet?"
Odmahnula je glavom, kršeći ruke u krilu. "Ne, nisam umorna, ne - Arture, nedostojno je da
se narod Avalona, kojim vladaju čarobnjaci, bori uz hrišćanskog kralja! A ako ih okupiš pod tom
paganskom zastavom..."
"Kraljice moja", blago je rekao Lanselet, "zar da narod Avalona sedi i gleda kako im domovi
padaju u ruke Saksoncima? Britanija je i njihova zemlja - boriće se kao i mi, da se odbrane od
varvara. A Pendragon je i njihov kralj."
"Baš to mi se ne dopada", rekla je Gvenvir, pokušavajući da zvuči smireno, a ne kao devojčica
koja se usuñuje da progovori na ratnom veću. Na kraju krajeva, pomislila je, Lot je ptihvatio
Morgozu kao jednog od svojih savetnika, a Vivijen se nikada nije ustezala da govori o državnim
poslovima! "Ne sviña mi se što treba da se borimo rame uz rame sa narodom Avalona. Ova bitka
treba da predstavlja uporište civilizacije, Hristovih sledbenika, potomaka Rima, protiv onih koji
ne priznaju našeg Boga. Drevni narod nam je neprijatelj, baš kao i Saksonci, i ovo neće biti
hrišćanska zemlja sve dok svi oni ne budu mrtvi ili proterani u brda, zajedno sa svojim
demonskim bogovima! I ne dopada mi se, Arture, što si odabrao da se boriš pod paganskom
zastavom. Trebalo bi da uzmeš, kao Urijens, Hristov krst za simbol, kako bismo mogli da
razlikujemo prijatleje od neprijatelja!"
Lanselet ju je zaprepašćeno gledao. "Jesam li ti onda i ja neprijatelj, Gvenvir?"
Odmahnula je glavom. "Ti si hrišćanin, Lanselete."
"Moja majka je ista ona Gospa od Jezera koju si optužila da je veštica", rekao je, "a ja sam
odrastao u Avalonu, i Drevni Narod je moj narod. Moj otac, koji je hrišćanski kralj, takoñe je
sklopio Veliki Brak sa Boginjom, svoje zemlje radi!" Bilo je jasno da je ljut.
Artur je položio ruku na balčak Ekskalibura, koji je počivao u kanijama od zlata i purpurnog
baršuna. Pri pogledu na njegovu ruku spuštenu na magične simbole kanije i na zmije koje su mu
se uvijale oko zgloba, Gvenvir je skrenula oči. "Kako će nam Bog podariti pobedu", rekla je,
"ako ne odbacimo sve simbole čarobnjaštva i ne borimo se pod njegovim krstom?"
"Pa, ima nečega u tome što kaže kraljica", pomirljivo je rekao Urijens, "ali ja nosim svoje
orlove u ime svojih očeva i Rima."
"Nudim ti svoju zastavu sa krstom, Kralju Arture", rekao je Leodegranc, "ako je želiš. Ponesi
je svoje kraljice radi."
Artur je odmahnuo glavom. Samo po rumenilu na obrazima Gvenvir je videla da je ljut.
"Zakleo sam se da ću se boriti pod kraljevskom zastavom Pendragona, i to ću i učiniti makar me
koštalo života. Ja nisam tiranin. Ko god želi, može da nosi Hristov krst kao svoj simbol, ali
Pendragonova zatava je simbol pod kojim će se boriti svi narodi Britanije - hrišćani, druidi,
Drevni narod. Kao što je zmaj vladar svih životinja, tako je Pendragon vladar svih naroda! Svih,
kažem!"
"A Urijensovi orlovi i Veliki Gavran Lotije boriće se uz zmaja", rekao je Lot, ustajući. "Zar
Gaven nije ovde, Arture? Treba da razgovaram sa svojim sinom, i mislio sam da ću ga zateći
ovde, uz tebe!"
"Nedostaje mi koliko i tebi, tečo", rekao je Artur. "Ne znam kuda da se okrenem bez njega, ali
morao sam da po njemu pošaljem poruku u Tintagel, jer niko nije brži jahač od njega."
"Oh, imaš ti dovoljno ljudi oko sebe", gorko je rekao Lot. "Vidim da je Lanselet uvek na tri
koraka od tebe, spreman da ispuni upražnjeno mesto."
Lanselet je porumeneo, ali je brzo odgovorio. "Uvek je tako, roñače, svi Arturovi saputnici se
bore za čast da budu najbliži kralju, a kada je Gaven ovde, čak i Kaj, koji je Arturov usvojeni
brat, i ja, koji sam kraljičin zaštitnik, moramo da odstupimo."
Artur je ponovo pogledao Gvenvir. "A sada, kraljice moja, zaista moraš poći da se odmoriš.
Savetovanje može potrajati do duboko u noć, a ti moraš biti spremna za polazak u praskozorje."
Gvenvir je stegla pesnice. Ovog puta, samo ovog puta, daj mi hrabrosti da govorim... "Ne",

odlučno je rekla. "Ne, gospodaru moj, neću poći na put u zoru, ni u Kamelot, niti ikuda drugde na
licu zemaljskom."
Artur je opet porumeneo od besa. "Otkuda to, madam? Ne možeš se zadržavati ovde kad je
zemlja u ratu. Rado bih ti omogućio dan ili dva odmora pre nego što nastaviš put, ali moramo
požuriti da te smestimo na bezbedno mesto pe nego što doñu Saksonci. Kažem ti, Gvenvir, kada
svane, tvoj konj i prtljag biće spremni. Ako ne možeš da jašeš, putovaćeš u kočiji ili će te nositi u
stolici, ali poći moraš."
"Neću!" ljutito je rekla. "I ne možeš me naterati, osim ako me postaviš na konja i vežeš za
sedlo!"
"Bože sačuvaj", rekao je Artur. "Ali zašto to, gospo?" Bio je uznemiren, ali pokušavao je da
zvuči vedro i raspoloženo. "Sva ona silna vojska napolju spremna je da sluša moja nareñenja, a
evo pobune na mom roñenom ognjištu, od moje roñene žene!"
"Tvoja vojska mora da sluša nareñenja", očajnički je rekla Gvenvir. "Oni nemaju razloga da
ostanu ovde! Ja ću ostati makar samo sa jednom služavkom i babicom, gospodaru, ali neću
putovati nikuda - čak ni do obale reke - dok se ne rodi naš sin!"
Eto, rekla sam... tu, pred svim ovim muškarcima...
Artur je sad shvatio, i umesto da izgleda presrećan, kao da se obeshrabrio. Odmahnuo je
glavom. "Gvenvir..." počeo je, pa prekinuo.
Lot se nasmejao. "Jeste li trudni, madam? Pa, čestitam! Ali to ne sme da vas spreči da putujete.
Morgoza je jahala svaki dan, sve dok se nije toliko raskrupnjala da konj nije mogao da je nosi, a
na vama se još ne vidi da ste noseći. Naše babice kažu da svež vazduh i kretanje koriste trudnoj
ženi, a kada je moja omiljena kobila ždrebna, ja je jašem sve do šest nedelja pred ždrebljenje!"
"Ja nisam kobila", hladno je rekla Gvenvir, "i dvaput sam pobacila. Hoćeš li me ponovo
izložiti toj opasnosti, Arture?"
"Ipak, ne možeš ostati ovde. Ovo mesto ne se može dobro braniti", uznemireno je rekao Artur,
"a svakog časa ćemo možda morati da izjašemo sa vojskom! A nije pošteno ni tražiti od tvojih
gospi da ostanu uz tebe i rizikuju da ih zarobe Saksonci. Siguran sam da ti neće škoditi, mila
moja, jer u grupi koja je prošle nedelje pošla za Kamelot bilo je i trudnih žena - a ti ne možeš
ostati ovde bez ijedne gospe, ovo će biti samo vojni logor, moja Gven!"
Gvenvir je pogledala svoje gospe. "Zar nijedna od vas neće ostati ovde sa svojom kraljicom?"
"Ja ću ostati, roñako, ako Artur dozvoli", rekla je Elena. "Ja sam njena roñaka i mogu da
izdržim sve što može da izdrži Gvenvir, čak i da živim u vojnom logoru sa samim muškarcima."
Prišla je i uhvatila Gvenvir za ruku. "Ali zar ne možeš da putuješ u kočiji? Kamelot je toliko
bezbedniji."
Lanselet je takoñe prišao Gvenviri. Sagnuo se nad nju i tiho rekao: "Gospo, preklinjem te da
poñeš sa ostalim ženama. Ovaj kraj će možda biti uništen za nekoliko dana, čim doñu Saksonci.
U Kamelotu ćeš biti blizu očeve zemlje. Moja majka takoñe je u Avalonu, na dan putovanja
odande - ona je poznata isceliteljka i babica, i siguran sam da će doći i starati se o tebi, ili čak i
ostati uz tebe kad se beba rodi. Ako pošaljem majci poruku da doñe kod tebe, hočeš li poći?"
Gvenvir je pognula glavu, pokušavajući da ne zaplače. Opet moram da radim kako mi se
naredi, kao i svaka žena, bez obzira na ono što želim! Sad je čak i Lanselet navalio da je natera da
izvrši nareñenje. Setila se kako je putovala ovamo iz Letnje zemlje - čak i uz Igrenu bila je
užasnuta, a danas je čitav dan jahala iz Tintagela, preko užasnih močvara - sad je konačno bila
bezbedna, unutar zidova, i činilo joj se da više nikada neće imati snage da napusti zaklon.
Možda kad ojača, kad bude držala sina u naručju... tada bi se možda odvažila na putovanje, ali
sada ne... a Lanselet joj je ponudio pomoć svoje majke, čarobnice! Zašto je i pomislio da bi
pustila vešticu blizu svog sina? Artur je mogao da popusti zakletvama i vezama sa Avalonom, ali
njenog sina pagansko zlo nikada neće ni dodirnuti.
"Ljubazno od tebe, Lanselete", tvrdoglavo je rekla, "ali nikuda ne idem dok mi se ne rodi sin."
"Čak i ako te odvedemo u sam Avalon?" upitao je Artur. "Ti i naš sin tamo biste bili na
najsigurnijem mogućem mestu."

Stresla se i prekrstila se. "Device Marijo, Bože sakloni!" šapnula je. "Radije bih pošla pravo u
vilinsku zemlju!"
"Gvenvir, slušaj me.." počeo je on, a onda je uzdahnuo i digao ruke, i znala je da je pobedila.
"Neka bude po tvome. Ako ti se putovanje čini opasnije od ostanka ovde, neću te terati da
poñeš..."
"Zašto je puštaš da to radi, Arture?" ljutito je upitao Gaheris. "Lepo ti kažem, treba da je
spakuješ na konja i pošalješ je, htela ona to ili ne! Kralju moj, zar ćeš popustiti pred ženskim
buncanjem?"
Artur je umorno odmahnuo glavom. "Mir, roñače", rekao je. "Lako je videti da nisi oženjen.
Gvenvir, radi kako želiš. Elena može da ostane sa tobom, kao i jedna služavka, babica i tvoj
sveštenik, ali niko više. Svi ostali moraju da poñu u zoru. A sada moraš da ideš u svoje odaje.
Gven, nemam više vremena za ovo!"
Gvenvir mu je podnela obraz za poljubac i izišla, uopšte se ne osećajući kao da je odnela
pobedu.
Ostale žene krenule su u praskozorje. Meleas je preklinjala da ostane sa kraljicom, ali Griflet
nije pristao. "Elena nema ni muža ni dete", rekao je. "Neka ona ostane. No, da sam ja kralj
Pelinor, ne bih ostavio kćer ovde, bez obzira na kraljicu. Ti ideš, gospo moja." I Gvenvir se
učinilo da ju je prostrelio pogledom.
A Artur joj je jasno rekao da će glavni deo dvorca biti odvojen za vojsku, kao i da se ona mora
držati svojih odaja, zajedno sa Elenom i služavkama. Većina nameštaja bila je poslata za
Kamelot; dovukli su krevet iz gostinskih odaja, i spavala je u njemu sa Elenom. Artur je noći
provodio sa vojskom, i jednom dnevno je slao nekoga da se raspita za nju, ali retko ga je viñala.
Isprva je očekivala da će svakog dana izjahati u bitku sa Saksoncima, ili da će se bitka odigrati
ovde, ali prolazio je dan za danom, pa nedelja za nedeljom, a vesti nisu pristizale. Dolazili su
usamljeni jahači i glasnici, ali ona je, zatvorena u svojim odajama i maloj bašti, čula samo one
vesti koje su mogle da prikupe služavka i babica, uglavnom krnje i izobličene ogovaranjen.
Vreme joj se oteglo; ujutro je imala mučnine i želela je samo da leži u krevetu, mada joj je
kasnije bivalo bolje, pa bi nemirno šetkala baštom, nemajući drugog posla do da zamišlja
Saksonce na obali i da misli na svoje dete... Rado bi šila novu opremu za bebu, ali nije imala
vune za predenje, a veliki razboj već je bio odnet.
No, ostao joj je mali razboj, i oprema za predenje i vez koju je nosila sa sobom u Tintagel, pa
je počela da planira da istka zastavu... Artur joj je jednom obećao da, ukoliko mu rodi sina, može
da traži kakav god poklon želi, i nameravala je da ga zamoli da odbaci pagansku zastavu
Pendragona i uzme Hristov krst. Tako će ova zemlja postati zaista hrišćanska, a Arturova legija
će biti pod zaštitom Device Marije.
Dok ju je smišljala, bila je najlepša moguća - plava, protkana zlatom i njenom neprocenjivom
purpurnom svilom za odeždu Device Marije. Nije imala drugog posla, pa ju je šila od jutra do
večeri, i uz Eleninu pomoć brzo je rasla. A u svaki bod utkaću molitve da Artur bude bezbedan i
da ovo bude hrišćanska zemlja od Tintagela do Lotije...
Jedno popodne posetio ju je Merlin, časni Talesin. Oklevala je - je li u redu da pusti da joj se
približi taj stari paganin i obožavalac demona, sad kad nosi Arturovog sina, koji će jednog dana
biti kralj hrišćanske zemlje? Ali kad je susrela starčev ljubazni pogled, setila se da je on Igrenin
otac i da će njenoj bebi biti pradeda.
"Neka te Večnost blagoslovi, Gvenvir", rekao je, šireći ruke u znak blagoslova. Ona se
prekrstila, a onda se upitala nije li ga time uvredila, ali on je to, izgleda, shvatio kao razmenu
blagoslova.
"Kako ti je, gospo, ovako zatvorenoj?" upitao je, osvrćući se po sobi. "Pa, ovde si kao u
tamnici! Bilo bi ti bolje u Kamelotu, ili u Avalonu, ili na ostrvu Inis Vitrina - tamo si bila na
školovanju kod monahinja, zar ne? A tamo bi barem imala svežeg vazduha i kretala bi se! Ova
soba je tako mala!"

"Imam dovljno vazduha u bašti", rekla je Gvenvir, rešivši u sebi da vetri posteljinu svakog
dana i da služavka mora da provetri i počisti sobu prepunu njihovih sitnica - svakako je bila
premala za četiri žene.
"Onda pazi, dete, da se svakog dana šetaš na svežem vazduhu, čak i ako pada kiša - vazduh je
lek za sve bolesti", rekao je on. "Verujem da ti je ovde dosadno. Ne, dete, nisam došao da ti
prebacujem", nežno je dodao. "Artur mi je rekao srećnu vest, i radujem se zbog tebe, kao i svi mi.
A ja se naročito radujem - malo koji čovek doživi da dočeka svoje praunuke." Njegovo izborano
lice kao da je sijalo od dobronamernosti. "Ako ikako mogu da ti pomognem, samo naredi, gospo
moja. Da li ti šalju dobru, svežu hranu, ili samo vojnička sledovanja?"
Gvenvir ga je uveravala da ima sve što poželi - svakog dana stizala joj je kotarica najboljeg
jestiva - ali nije mu rekla da jedva ima apetita.
Pričala mu je o Igreninoj smrti i kako je sahranjena u Tintagelu, i kako je poslednje što je
učinila bilo da joj kaže za dete. Vid je jedva pomenula, ali je uznemireno upitala starca: "Ser,
znate li gde obitava Morgana, kada nije došla čak ni kod majke na samrti?"
On je polako odmahnuo glavom. "Žao mi je, ali ne znam."
"Ali to je nečuveno, da se ne javi roñacima kuda je otišla!"
"Možda je - kao što čine neke sveštenice Avalona - otišla na neki magijski pohod, ili se
zatvorila kako bi potražila vizije", glasno je razmišljao Talesin, mada je i on delovao
uznemireno. "U tom slučaju mi ne bi rekli, ali sve mislim, da je u Avalonu, tamo gde moja kćer
obitava sa sveštenicama, to bih znao. A ne znam." Uzdahnuo je. "Morgana je odrasla žena i ne
mora tražiti ničiju dozvolu da odlazi i dolazi."
Tako joj i treba, pomislila je Gvenvir, neka pati zbog sopstvene tvrdoglavosti i bezbožnog
načina na koji sprovodi svoju volju! Stegla je pesnice i nije odgovorila druidu, pazeći da drži oči
oborene kako ne bi primetio koliko je besna... on lepo misli o njoj, i ne bi volela da bude
drugačije. I nije primetio, jer Elena mu je pokazivala zastavu.
"Vidite, evo kako provodimo svoje zatvoreničke dane, dobri oče."
"Brzo raste", nasmešio se Merlin. "Vidim da niste ostavile vremena - kako ono kažu vaši
sveštenici, ñavo nalazi posla za dokone ruke - niste ostavile vremena ñavolu da se bavi vama,
vredne ste kao pčele. Već se nazire divna šara."
"A dok ga tkam, ja se molim", rekla je Gvenvir kao da se brani. "Sa svakim bodom molim se
da Artur i Hristov krst likuju nad Saksoncioma i njihovim paganskim Bogovima! Nećete mi
prebaciti, gospodaru Merline, što se bavim ovim, iako ste naložili Arturu da se bori pod
paganskom zastavom?"
Merlin je blago odgovorio. "Molitva nikada nije uzaludna, Gvenvir. Zar misiš da mi ne znamo
ništa o molitvama? Kad je Artur dobio svoj veliki mač Ekskalibur, bio je položen u kanije u koje
je sveštenica ugradila molitve i čini radi bezbedosti i zaštite, i postila je i molila se pet dana, dok
je radila na njemu. A svakako si primetila da i kad biva ranjen, gubi vrlo malo krvi."
"Više bih volela da ga štiti Hrist, a ne čarolije", vatreno je odgovorila Gvenvir, a starac se na to
nasmešio. "Bog je jedan i samo jedan - sve ostalo se svodi na to da neznalice pokušavaju da stave
Boga u oblik koji mogu da razumeju. Na ovom svetu ništa se ne dešava bez blagoslova Jedinog,
koji će nam podariti pobedu ili poraz, već kako nañe za shodno. I Zmaj i Devica simboli su onoga
što je veće od nas."
"Ali zar se ne biste naljutili kad bi zastava Pendragona bila poderana, a umesto nje podignut
simbol Device?" upitala je Gvenvir.
On je stajao tik do nje, i sad je pružio izboranu šaku da pogladi blistavu svilu. "Ovako lepa
stvar", nežno je rekao, "i načinjena sa toliko ljubavi; kako bih mogao da je prezrem? Ali ima onih
koji vole simbol Pendragona onoliko koliko ti voliš Hristov krst - zar bi im uskratila njihove
svetinje? Oni iz Avalona - druidi, sveštenici i sveštenice - znali bi da je zastava samo simbol, i da
simbol ne znači ništa, nego je sve u stvarnosti. Ali mali narod, ne, oni ne bi razumeli, a oni
moraju imati svog zmaja kao simbol kraljeve zaštite."
Gvenvir je pomislila na mali narod Avalona i u dalekim brdima Velsa, čiji su ratnici došli

noseći bronzane sekire i male lukove i strele, tela grubo premazanih bojom. Stresla se od užasa
što tako divalj narod treba da se bori uz hrišćanskog kralja.
Merlin je primetio njen drhtaj i pogrešno ga protumačio. "Ovde je hladno i vlažno", rekao je.
"Moraš više izlaziti na sunce." Ali tada je shvatio i blago ju je obgrlio oko ramena. "Drago dete,
moraš zapamtiti - ovo je zemlja svih nas, ma kojim Bogovima se klanjali, i ne borimo se protiv
Saksonaca zato što oni ne poštuju naše Bogove, nego zato što žele da spale i opljačkaju naše
zemlje i otmu nam sve što imamo. Borimo se da očuvamo mir u našim zemljama, gospo, bile one
paganske ili hrišćanske, i zato se toliko mnoštvo okupilo uz Artura. Zar bi više volela da je on
tiranin koji tera duše da robuju njegovom Bogu, što se čak ni imperatori nisu usuñivali da čine?"
Ali ona je samo drhtala, i Talesin je rekao da mora da ide, ali da mu ona slobodno javi ukoliko
joj išta ustreba.
"Je li bard Kevin u zamku, gospodaru Merline?" upitala je Elena.
"Da, mislim da jeste - trebalo je da se setim. Poslaću ga da vam malo svira dok sedite ovde
kao u manastiru."
"To bi nam veoma prijalo", rekla je Elena, "ali ja sam, zapravo, htela da pitam smem li da
pozajmim njegovu harfu... ili vašu, gospodaru."
On je malo oklevao sa odgovorom. "Kevin vam ne bi pozajmio svoju harfu - njegova gospa je
ljubomorna na žene." Nasmešio se. "A što se tiče moje, ona je posvećena Bogovima i niko drugi
ne sme da je dodirne. Ali gospa Morgana nije ponela svoju harfu kada je otišla; još je u njenim
odajama. Da uredim da vam je donesu, gospo Elena? Umete li da svirate na njoj?"
"Ne baš najboje", rekla je Elena, "ali dovoljno da je ne oštetim, a tako ćemo imati šta da
radimo kad se umorimo od šivenja."
"To važi za tebe", rekla je Gvenvir. "Ja sam oduvek smatrala da je nepristojno da žena svira na
harfi."
"Onda je svakako nepristojno", rekla je Elena, "ali mislim da ću poludeti ovako zatvorena ako
ne budem imala šta da radim, a ionako nema nikoga ko bi me video, makar da igram naga kao
Saloma pred Herodom!"
Gvenvir se zakikotala, a onda se pribrala i uplašila - šta li će Merlin pomisliti? Ali starac se od
srca nasmejao. "Poslaću vam Morganinu harfu, gospo, i slobodno se bavite svojom nepristojnom
razonodom - mada zaista ne vidim čega nepristojog ima u sviranju!"
Te noći Gvenvir je sanjala kako Artur stoji kraj nje, i da su zmije na njegovim podlakticama
oživele i počele da gamižu ka njenoj zastavi, ostavljajući je prekrivenu sluzi i zagañenu...
Probudila se dahćući i grcajući, i čitavog dana nije imala snage da napusti postelju. To popodne,
Artur je došao da je poseti i stajao je kraj nje vrlo uznemiren.
"Ne vidim da ti ova zatvorenost išta koristi, gospo moja", rekao je. "Voleo bih da si bezbedna
u Kamelotu! Dobio sam vesti od kraljeva Donje Britanije - nasukali su trideset saksonskih
brodova na stenje, a za desetak dana krećemo i mi." Ugrizao se za usnu. "Voleo bih da se sve ovo
završi, da svi budemo bezbedni u Kamelotu. Moli se Bogu, Gven, da dospemo donde." Seo je na
krevet kraj nje, i ona ga je uhvatila za ruku, ali dodirnula je prstom jednu od istetoviranih zmija i
povukla se, uz jecaj užasa.
"Šta je bilo, Gven?" šapnuo je, privlačeći je u naručje. "Sirota moja mala, razbolela si se u
ovom zatvoru... toga sam se i bojao!"
Borila se da savlada suze. "Sanjala sam... sanjala sam... oh, Arture", počela je da moli,
uspravivši se u krevetu i odgurnuvši pokrivače. "Ne mogu da podnesem da mislim na to, da ćeš
pustiti tog lažnog zmaja da sve pokrije, kao u mom snu... Pogledaj šta sam ti napravila!" Ustala je
i, bosonoga, povukla ga obema rukama ka razboju. "Vidi, bezmalo je gotova, za tri dana može da
bude spremna..."
On ju je opet zagrlio. "Voleo bih da ti to nije toliko važno, Gvenvir. Izvini, poneću je u bitku
zajedno sa zastavom Pendragona, ako želiš, ali ne mogu pogaziti zavet koji sam dao."
"Bog će te kazniti ako se budeš pridržavao zaveta datog paganima, a ne njemu!", uzviknula je.
"Oboje će nas kazniti..."

On je odgurnuo njene ruke. "Sirota moja, bolesna si i uznemirena - nikakvo čudo, kad živiš
ovde. A sada, avaj, sada je prekasno da te pošaljem odavde, čak i kad bi pristala da ideš, jer
možda na putu ka Kamelotu već ima saksonskih bandi. Pokušaj da se smiriš, ljubavi", rekao je i
pošao ka vratima. Potrčala je za njim i uhvatila ga za ruku.
"Nisi ljut...?"
"Ljut? Kad si toliko bolesna i izmučena?" Poljubio ju je u čelo. "Ali nećemo više govoriti o
ovome, Gvenvir. A sada moram da idem, očekujem glasnika koji treba da stigne svakog časa.
Poslaću Kevina da ti svira. Njegova muzika će te razvedriti." Opet ju je poljubio i otišao, a
Gvenvir se ponovo grozničavo posvetila zastavi.
Kevin je došao sutradan predveče, teško se poštapajući; harfu je držao prebačenu preko
ramena, i tako je još više ličio na nekog stravičnog grbavca. Gvenvir se učinilo da je na ulazu
gadljivo nabrao nos, i iznenada je ugledala sobu njegovim očima, prepunu rasutih ženskih sitnica,
punu ustajalog vazduha. Podigao je ruku u druidskom blagoslovu i Gvenvir se trgla - to je mogla
da prihvati od Talesina, ali Kevinov pokret ispunio ju je užasom, kao da će začarati i nju i bebu
paganskim činima; krišom se prekrstila i upitala se da li ju je video.
Elena mu je prišla i učtivo mu se obratila. "Dozvolite da vam pomognem sa harfom,
gospodaru."
Slegnuo je ramenima kao da hoće da je otera, ali njegov bogati pevački glas bio je potpuno
učtiv. "Zahvaljujem, ali niko ne sme da dodirne Moju Gospu. Ako je već sam teglim, mada se
jedva krećem uz pomoć štapa, zar ne mislite da imam razloga za to, madam?"
Elena je pognula glavu kao izgrñeno dete. "Nisam mislila ništa loše, ser."
"Naravno. Niste mogli znati", odgovorio je on, a Gvenvir se učinilo da se bolno zgrčio dok je
spuštao harfu na pod.
"Je li vam udobno, gospodaru? Da donesemo pehar vina da osvežite grlo pre nego što
zapevate?" upitala je Gvenvir, i on je učtivo prihvatio ponudu. Potom je primetio zastavu sa
krstom na razboju i obratio se Eleni. "Vi ste kćer kralja Pelinora, zar ne, madam? Da li to tkate
zastavu pod kojom će vaš otac poći u bitku?"
Gvenvir je brzo odgovorila umesto nje. "Elenine ruke vešte su koliko i moje, ali zastava je za
Artura."
Odgovorio je pomalo odsutno, kao da se divi prvim dečijim pokušajima predenja. "Divna je, i
biće lepa tapiserija u Kamelotu kada stignete tamo, madam. Ali siguran sam da će Artur poneti
zastavu Pendragona, kao i njegov otac pre njega. No, gospe ne vole da govore o bitkama. Da li da
vam sviram?" Položio je ruke na strune i počeo da svira; Gvenvir je slušala, očarana, i služavka
se takoñe prikrala da osluškuje, svesna veličanstvenog talenta. On je dugo svirao dok je padala
tama; dok ga je slušala, Gvenvir se našla u svetu gde nije bilo važno jesu li ljudi pagani ili
hrišćani, jesu li u ratu ili miru, nego je važan samo ljudski duh, koji plamti u večnoj tami kao
večita baklja. Kad su zvuci harfe konačno utihli, Gvenvir nije mogla da progovori i primetila je
da Elena tiho plače.
Trebalo joj je vremena da smogne glasa. "Ne mogu da izrazim rečima šta si nam pružio,
gospodaru Kevine. Reći ću samo da ću se zauvek sećati ovoga."
Kevinov neobični osmeh kao da se podsmevao i njenim i njegovim osećanjima. "Madam, u
muzici onaj ko daje prima isto onoliko koliko i onaj ko sluša." Okrenuo se ka Eleni. "Vidim da
imate harfu gospe Morgane. Znači, i vi znate da sam rekao istinu."
Ona je klimnula glavom. "Ja sam samo nespretan početnik u muzici", rekla je ipak. "Volim da
sviram, ali nikom nije prijatno da me sluša - zahvalna sam ostalim ženama što imaju strpljenja
dok se borim sa strunama."
"To nije tačno, znaš da volimo da te slušamo", rekla je Gvenvir, a Kevin se nasmešio. "Možda
je harfa jedini instrument koji ne može zvučati loše bez obzira na nespretnog svirača - pitam se
nije li zato posvećena Bogovima."
Gvenvir je stegla usne - zar je morao da pokvari lepotu večeri pominujući svoje paklene
Bogove? Ipak je on samo bogalj; da nije muzike, nikad mu ne bi bilo dozvoljeno da sedi sa

uglednim ljudima - negde je čula da je roñen kao obično seljačko derište. Nije htela da ga uvredi
kad im je pružio toliko zadovoljstva, ali odvratila je pogled; neka Elena ćaska sa njim ako želi.
Ustala je i prišla vratima. "Ovde je vrućina kao u paklu", nervozno je rekla i otvorila ih.
Preko neba, sada tamnog, letela su plamena koplja, dolazeći sa severa. Na njen krik pritrčale
su i Elena i služavka, pa je čak i Kevin dohramao do vrata.
"Oh, šta je ovo, šta ovo znači?" vrisnula je.
Kevin joj je tiho odgovorio. "Severnjaci kažu da je to sevanje kopalja u zemlji divova; kada se
vidi na zemlji, predskazuje veliku bitku. I zaista, upravo nas to čeka - bitka u kojoj će Arturova
legija, madam, možda odlučiti, uz pomoć svih Bogova, hoćemo li živeti kao civilizovani ljudi ili
ćemo zauvek nestati u tami. Trebalo je da odete u Kamelot, gospo Gvenvir. Nije dobro da u
ovakvom trenutku Vrhovni kralj brine zbog žena i dece."
Gvenvir se okomila na njega. "Šta ti znaš o ženama i deci - ili o bitkama, druidu?"
"Pa, ovo mi neće biti prva bitka, kraljice moja", pomirljivo je rekao on. "Moja Gospa je
poklon od kralja kome sam svirao na ratnim harfama kako bi pobedio. Zar mislite da je trebalo da
se sklonim u bezbednost sa devojkama i evnusima u suknjama koji se nazivaju hrišćanskim
sveštenicima? Ne ja, madam. Čak ni Talesin, ma koliko da je star, neće pobeći od bitke."
Nastupilo je ćutanje, a na nebesima su i dalje plamtela svetla sa severa. "Ako dozvolite, kraljice,
moram poći mom gospodaru Arturu da razgovaram sa njime i sa gospodarom Merlinom o
značaju ovih vatri za bitku koja nas čeka."
Gvenvir se osećala kao da joj je zario nož u trbuh. Čak i ovaj seljački bogalj sme da bude sa
Arturom, a ona, njegova žena, mora da čuči ovde, daleko od pogleda, mada nosi u sebi nadu za
kraljevstvo! Mislila je da će, ako ikada zanese Arturu sina, svakako dobiti dostojno mesto uz
njega i da će joj ukazivati veliko poštovanje, a ne da će se ponašati prema njoj kao prema
beskorisnoj ženi koju je morao da uzme zbog miraza u konjima! Ali, eto, bila je potisnuta u kraj
jer nije mogao da je se otarasi, i čak je i njenu zastavu odbio kao nepotrebnu.
Kevin ju je zabrinuto gledao. "Jeste li bolesni, kraljice moja? Gospo Elena, pomozite joj!"
Pružio je ruku ka Gvenvir, ali ona je videla samo izobličen zglob oko koga su se uvijale plavo
tetovirane zmije... trgla se i zamahnula na njega, jedva svesna šta čini, pa je Kevin, ionako
nepostojan na nogama, izgubio ravnotežu i srušio se na kameni pod.
"Dalje od mene", uzviknula je, dahćući. "Ne dodiruj me tim užasnim zmijama - paganine,
prokletniče, ne polaži te zmije na moje dete..."
"Gvenvir!" Elena je žurno prišla, ali umesto da je pridrži, sagnula se nad Kevinom i pomogla
mu da ustane. "Gospodaru, ne proklinjite je - bolesna je i ne zna šta čini."
"Oh, ne znam?" vrisnula je Gvenvir. "Zar misliš da ne znam kako me svi gledate - kao budalu,
kao da sam slepa i gluva? I ne možeš me umiriti lepim rečima dok se šunjaš sveštenicima iza leña
da govoriš Arturu o paganskim zakletvama i činima, koje će nas sve predati u ruke zlim
čarobnjacima i vešticama... odlazi odavde, ili će se moja beba roditi izobličena jer sam gledala
tvoje prokleto lice..."
Kevin je zažmurio i stegao pesnice, ali tiho se okrenuo i počeo da sa mukom namešta harfu na
rame. Nespretno je posegnuo za štapom; Elena mu ga je dodala, i Gvenvir je čula njen šapat.
"Oprostite joj, gospodaru, bolesna je i ne zna..."
Kevinov melodičan glas bio je oštar. "To dobro znam, gospo. Zar mislite da nikada ranije
nisam čuo ovako umilne reči od neke žene? Izvinite, hteo sam samo da vam pružim
zadovoljstvo", rekao je, i Gvenvir, lica zagnjurenog u dlanove, čula je zvuk štapa i vučenja nogu
dok je bolno odlazio iz sobe. Ali čak i kad je otišao, nije podizala lice - oh, ukleo ju je tim zlim
zmijama, osećala je kako je ujedaju po čitavom telu, svetla na nebu nanosila su joj bol, osećala je
kako joj plamte u mozgu... Vrisnula je, pokrila lice rukama i pala, grčeći se, dok su je svetla
prožimala... malo se pribrala kad je čula Elenin vrisak.
"Gvenvir! Roñako, pogledaj me, reci nešto! Oh, neka nam sveta Devica pomogne... pošaljite
po babicu! Gledajte, krv..."
"Kevin", vrištala je Gvenvir. "Kevin je prokleo moje dete..." I panično se podigla, dok ju je

prožimao bol, i počela da lupa pesnicama o kameni zid. "Oh, Bože, pomozi mi, pošaljite po
sveštenika, sveštenika, možda on može da poništi kletvu..." Ne obraćajući pažnju na potok vode i
krvi koji joj je tekao niz butine, odvukla se do zastave koju je tkala, neprekidno se grozničavo
krsteći, a onda je sve nestalo u tami i košmaru.
Prošli su dani dok nije postala svesna da je bila opasno bolesna, da je umalo na smrt iskrvarila
pošto je pobacila dete od četiri meseca, suviše malo i slabo da bi disalo.
Artur. Sada će me sigurno mrzeti. Nisam uspela da mu rodim sina... Kevin, Kevin me je
prokleo tim zmijama... Lebdela je u strašnim snovima o kopljima i zmijama, i kada je jednom
došao Artur i pokušao da je pogladi po glavi, užasnuto se odmakla od zmija koje kao da su
gamizale po njegovim rukama.
Čak i kada je bila van opasnosti, nije povratila snagu, nego je ležala potpuno bezvoljno, ne
krećući se, a suze su joj tekle niz lice. Nije imala snage ni da ih obriše. Ne, bilo je pogrešno
misliti da ju je Kevin prokleo, to mora da je bilo ludilo groznice... ovo joj nije prvi pobačaj, i ako
je iko kriv, onda je kriva ona, što je ostala ovde gde nije imala svežeg vazduha, gde nija imala
dobru hranu ni društvo svojih dvorskih dama.
Došao je sveštenik, pa se i on složio da je nije Kevin prokleo... Bog ne bi koristio ruke
paganina da je kazni. "Ne smete tako brzo prebacivati krivicu na druge", ozbiljno je rekao. "Ako
je iko kriv, svakako ste to vi. Imate li na savesti neki greh koji niste ispovedili, gospo Gvenvir?"
Da nije ispovedila? Ne. Odavno je ispovedila svoju ljubav prema Lanseletu i bila je razrešena,
i otada se trudila da misli samo na svog gospodara. Ne, nije zbog toga... a ipak je bila kriva.
"Nisam uspela da ubedim... nisam bila dovoljno snažna da ubedim Artura da odbaci paganske
zmije i zastavu Pendragona", tiho je rekla. "Zar bi Bog kaznio moje dete zbog toga?"
"Samo vi znate šta vam leži na savesti, gospo. I ne govorite o kažnjavanju deteta... ono se sada
nalazi u Hristovom naručju... kažnjeni ste vi i Artur, ako je u pitanju kazna, u šta nisam sasvim
siguran", dodao je skromno.
"Šta sad da radim? Šta da uradim pa da Bog pošalje Arturu sina koji će naslediti Britaniju?"
"Jeste li zaista učinili sve što možete da se postarate da Britanija ima hrišćanskog kralja? Ili ste
odustali od reči koje ste znali da morate izgovoriti, pošto želite da ugodite svom mužu?" strogo
je pitao sveštenik. A kada je otišao, ona je ostala da leži i gleda zastavu. Znala je da svetla sa
severa plamte na nebu svake noći, predskazujući veliku bitku koja predstoji; no, jednom je rimski
imperator ugledao na nebu krst, i to je promenilo sudbinu Britanije. Kad bi mogla da Arturu
pokaže takav znak...
"Hodite, pomozite mi da ustanem", rekla je ostalim ženama. "Moram završiti zastavu kako bi
je Artur poneo u bitku."
To veče Artur je došao u njene odaje, baš kad je završavala poslednje bodove, a žene su palile
svetiljke.
"Kako ti je sada, draga moja? Milo mi je što vidim da si ustala i što ti je dovoljno dobro da
radiš", rekao je i poljubio je. "Najdraža, ne smeš toliko da žališ... nijedna žena ne bi uspela da rodi
zdravo dete pod ovim uslovima, sa bitkom koja preti - trebalo je, trebalo je da te pošaljem u
Kamelot. Još smo mladi, Gvenvir moja. Bog će nam možda poslati još mnogo dece." Ali videla je
bolan izraz na njegovom licu i znala je da je tužan koliko i ona.
Stegla ga je za ruku i povukla da sedne kraj nje, na klupu kraj razboja. "Zar nije lepa?" upitala
je glasom deteta koje moli za pohvalu.
"Veoma je lepa. Mislio sam da nikada neću videti nešto ovako lepo tkano", položio je ruku na
purpurne kanije Ekskalibura koji je uvek bio uz njega, "ali ovo je još lepše."
"A utkala sam u nju molitve za tebe i tvoje saputnike", rekla je, ulagujući se. "Arture, slušaj
me - šta misliš, je li moguće da nas je Bog kaznio zato što nismo prikladni da podarimo ovom
kraljevstvu još jednog kralja, ti i ja, ukoliko se ne zareknemo da ćemo mu verno služiti, ne na
paganski način nego na novi, Hristov? Sve sile paganskog zla ujedinile su se protiv nas, i moramo
se protiv njih boriti krstom."

Položio je ruku na njenu. "Hajde, draga, to je glupo. Znaš da poštujem Boga koliko god
mogu..."
"Ali i dalje se ta paganska zastava sa zmijama vije nad tvojom vojskom", uzviknula je i počela
da trese glavom.
"Draga moja, ne mogu pogaziti reč datu Gospi od Avalona koja me je postavila na presto..."
"Bog te je, niko drugi, postavio na presto", vatreno ga je prekinula. "Ah, Arture, ako me voliš,
učini to, ako želiš da nam Bog pošalje još jedno dete! Zar ne vidiš kako nas je oboje kaznio
uzevši sebi našeg sina?"
"Ne smeš tako da govoriš", odlučno je rekao on. "Tako misliti o Bogu sujeverna je glupost.
Došao sam da ti kažem da se Saksonci konačno okupljaju, i da moramo krenuti da ih presretnemo
na planini Badon. Voleo bih da ti je dovoljno dobro da odeš u Kamelot, ali to nije moguće -
zasad..."
"Ah, znam dobro da sam ti samo na smetnji", gorko je uzviknula. "Nikad ti ništa nisam ni
značila - šteta što nisam umrla zajedno sa svojim detetom."
"Ne, ne, ne smeš tako da govoriš", nežno je rekao. "Uveren sam da ću, uz pomoć mog
Ekskalibura i mojih saputnika, odneti pobedu. I moraš se moliti za nas danju i noću, Gvenvir
moja." Ustao je i nastavio. "Nećemo poći pre zore. Pokušaću da doñem i oprostim se od tebe
noćas, pre no što poñemo, zajedno sa tvojim ocem, Gavenom i možda Lanseletom - on te je
pozdravio. Gvenvir, on se veoma zabrinuo kad je čuo da si se razbolela. Hoćeš li moći da
razgovaraš sa njima ako doñu?"
Pognula je glavu i odgovorila sa gorčinom. "Učiniću po volji svom kralju i gospodaru. Da,
neka doñu, mada se čudim što tražiš od mene da se molim - ne mogu čak ni da te ubedim da
odbaciš tu pagansku zastavu i umesto nje podigneš Hristov krst... A Bog svakako zna šta ti je u
srcu, jer Bog te nije pustio da poñeš u bitku verujući da će tvoj sin naslediti ovu zemlju, pošto još
nisi odlučio da od nje napraviš hrišćansko kraljevstvo..."
On joj je naglo pustio ruku, i osetila je njegov pogled na sebi. Konačno se sagnuo, uhvatio je
ispod brade i naterao je da podigne lice. "Draga moja gospo", tiho je rekao, "najdraža moja
ljubavi, zar zaista veruješ u to?"
Nije mogla da govori, samo je klimnula glavom, brišući nos rukavom kao dete.
"Kažem ti, draga gospo, i neka i Bog čuje, da ne verujem da on tako postupa i ne verujem da
mu je stalo do toga kakvu zastavu nosim. Ali ako ti je to toliko važno..." Zastao je i progutao
knedlu. "Gvenvir, ne mogu podneti da te vidim toliko uznemirenu. Ako ponesem u bitku zastavu
Hrista i Device, hoćeš li prestati da tuguješ i hoćeš li se moliti Bogu za mene od sveg srca?"
Pogledala ga je, preobražena, srca punog divlje radosti. Zar će joj zaista to učiniti? "Oh,
Arture, molila sam se, toliko sam se molila..."
"E pa", uzdahnuo je Aretur, "kunem ti se, Gvenvir - poneću samo tvoju Hristovu zastavu u
bitku, i to će biti jedini simbol koji će se vijoriti nad mojim legijama. Neka tako bude, amen."
Poljubio ju je, ali Gvenvir se učinilo da je veoma tužan. Zgrabila ga je za obe ruke i poljubila ih, i
prvi put joj se činilo da zmije na njegovim rukama ne znače ništa, da su samo izbledele slike, i da
je stvarno poludela kad je mislila da mogu nauditi njenom detetu.
Pozvao je štitonošu, koji je čekao pred vratima, da uñe i uzme zastavu, i da je podigne nad
logorom. "Krećemo na marš sutra ujutro", rekao je, "i svi treba da vide zastavu moje gospe sa
Devicom Marijom i krstom kako se vijori nad Arturovom legijom."
Štitonoša je bio zapanjen. "Ser - gospodaru - a šta ćemo sa Pendragonovom zastavom?"
"Odnesi je u skladište i reci da je negde sklone. Poći ćemo pod simbolom Boga."
Štitonoša je poslušao, a Artur se nasmešio Gvenviri, ali u tom osmehu nije bilo zadovoljstva.
"Doći ću da te posetim u sumrak, zajedno sa tvojim ocem i nekim tvojim roñacima. Večeraćemo
ovde; narediću da donesu hranu za nas. Elena ne treba da se brine kako će nas nahraniti. Do
viñenja, draga ženo", i izišao je.
Večera je na kraju održana u jednoj od malih sala, jer Gvenvirine odaje nisu bile dovoljno
prostrane da im tu bude udobno. Gvenvir i Elena obukle su najbolje haljine koje su im ostale u

Karleonu i uplele su trake u kosu; bilo je uzbudljivo imati nekakvu svečanost posle mračnog
zatvoreništva proteklih nedelja. Gozba - mada, zapravo, nije bila ništa bolja od vojnih sledovanja
- bila je postavljena na sklopivim stolovima. Većina Arturovih starijih savetnika već je prešla u
Kamelot, uključujući i biskupa Patricija, ali na večeru su pozvani Merlin, Talesin, pa kralj Lot,
kralj Urijens od Velsa, vojvoda Markus od Kornvola, Lanseletov stariji polubrat, kao i Lajonel od
Bretanje, Banov najstariji sin i naslednik. Lanselet je takoñe bio tu i ugrabio je trenutak da priñe
Gvenvir i poljubi joj ruku, gledajući je u oči sa beznadežnom nežnošću.
"Jesi li se oporavila, gospo moja? Brinuo sam za tebe." Poljubio ju je, zaklonjen senkama,
zapravo samo joj je dotakao slepoočnicu mekim usnama.
Došao je i kralj Leodegranc, namršten i užurban, i poljubio je u čelo. "Žao mi je što si bolesna
i žao mi je što si izgubila dete, ali Artur je trebalo da te spakuje za Kamelot u kočiji - tako bih ja
postupio sa Alienor, da je počela da mi protivureči", gunñao je. "A sada, eto, vidiš da ti ostanak
nije ništa koristio!"
"Ne smete je grditi", nežno je rekao Talesin, "dovoljno je patila, gospodaru. Ako joj Artur ne
prebacuje, ne treba to da čini ni njen otac."
Elena je taktično promenila temu. "Ko je, zapravo, vojvoda Markus?"
"On je roñak Gorloasa od Kornvola, koji je umro pre nego što je Uter došao na presto", rekao
je Lanselet, "i zamolio je Artura da, u slučaju da pobedimo na planini Badon, zadrži Kornvol,
oženivši se našom roñakom Morganom."
"Taj starac?" zapanjeno je upitala Gvenvir.
"Mislim da bi bilo dobro da Morgana dobije starijeg muža - ni ona nije neka lepotica pa da
privuče mladića", rekao je Lanselet. "Ali pametna je i učena, a osim toga, vojvoda Markus je ne
traži za sebe već za svog sina Drustana, koji je jedan od najboljih vitezova Kornvola. Artur ga je
sada proizveo za jednog od svojih saputnika, u predvečerje bitke. Mada je sasvim verovatno da će
se, ako se Morgana ne vrati na dvor, Drustan oženiti kćerkom starog bretonskog kralja Hela..."
Nasmejao se. "Dvorska ogovaranja o venčanjima - zar nemamo o čemu drugom da
razgovaramo?"
"Pa", odvažno je rekla Elena, "mogli biste da nam pričate i o svom venčanju, ser Lanselete."
On je otmeno pognuo glavu. "Onog dana kad mi vaš otac ponudi vas, gospo Elena, neću ga
odbiti. Ali vaš otac bi vas sigurno rado udao za čoveka bogatijeg od mene, a pošto je moja gospa
već udata", naklonio se Gvenviri, ali primetila mu je tugu u očima, "nimalo se ne žurim sa
ženidbom."
Elena je pocrvenela i oborila pogled. "Pozvao sam Pelinora da nam se pridruži", rekao je
Artur, "ali on je rešio da ostane u logoru sa vojskom, da ih pripremi za pokret. Neka kola već
kreću. Gledajte", pokazao je ka prozoru. "Severna koplja ponovo plamte!"
"Zar bard Kevin neće biti sa nama?" upitao je Lanselet.
"Pozvao sam ga da doñe ukoliko može", rekao je Talesin. "Ali odgovorio je da ne želi da
uvredi kraljicu svojim prisustvom. Zar si se svañala sa njim, Gvenvir?"
Oborila je pogled pre nego što je odgovorila. "Grubo sam mu se obratila kad sam bila bolesna
i u velikim bolovima. Ako ga vidite, gospodaru Merline, hoćete li mu preneti da bih želela da ga
zamolim za oproštaj?" Pošto je Artur bio uz nju, a njena zastava se vijorila nad njegovim
logorom, osećala je ljubav i blagost prema svima, čak i prema bardu.
"Mislim da on zna da si govorila obuzeta svojim mukama", nežno je rekao Talesin, i Gvenvir
se upitala šta mu je rekao mlañi druid.
Vrata su se naglo otvorila i u odaju su ušli Lot i Gaven.
"Pa šta je ovo, gospodaru Arture?" s vrata je počeo Lot. "Pendragonova zastava, koju smo se
zarekli da sledimo, ne stoji više nad logorom, i Plemena su veoma uznemirena - reci mi, šta si to
učinio?"
Artur je pod svetlom baklji bio veoma bled. "Samo to, roñače - mi smo hrišćanski narod i
borićemo se pod zastavom Hrista i Device Marije."
Lot se namrštio na njega. "Strelci iz Avalona se premišljaju da li da te napuste, Arture.

Podigni svoju Hristovu zastavu, ako ti savest tako nalaže, ali ostavi uz nju i Pendragonovu
zastavu sa zmijama mudrosti, ili će ti se vojska rasuti i izgubiti jedinstvo koje nas je okupljalo
tokom ovog dugog čekanja! Zar da odbaciš sve što si stekao? Pikti su svojim vilinskim strelama
pobili mnogo Saksonaca, i mogu da ih pobiju još mnogo. Preklinjem te, ne uklanjaj olako njihovu
zastavu i ne odbijaj njihovo savezništvo!"
Artur se nelagodno nasmešio. "Baš kao onaj imperator koji je video znak na nebu i rekao: Pod
ovim znakom ćemo pokoravati, tako ćemo i mi. Ti, Urijense, koji se držiš rimskog orla, ti znaš tu
priču."
"Znam je, kralju moj", rekao je Urijens, "ali je li mudro odreći se naroda Avalona? Kao i ja,
gospodaru Arture, i ti nosiš zmije na rukama, u znak zemlje starije od krsta."
"Ali ako odnesemo pobedu, ovo će biti nova zmelja", rekla je Gvenvir. "A ako izgubimo, više
neće biti važno."
Lot ju je prezrivo pogledao. "Trebalo je da znam da je ovo tvoje delo, kraljice."
Gaven je nemirno prišao prozoru i pogledao dole, u logor. "Vidim kako se kreću izmeñu vatri,
pripadnici malih naroda - iz Avalona, i iz tvoje zemlje, Urijense. Arture, roñače moj", prišao je
kralju, "Preklinjem te, kao najstariji od tvojih saputnika, vrati Pendragonovu zastavu na polje radi
onih koji žele da je slede."
Artur je malo oklevao, ali kad je pogledao Gvenvirine blistave oči nasmešio joj se. "Zakleo
sam se ovako. Ako preživimo bitku, naš sin će vladati zemljom pod znakom krsta. Neću da
utičem ni na čiju savest, ali kao što je rečeno u Svetom Pismu - ja i moja kuća služićemo
Gospodu."
Lanselet je duboko uzdahnuo i malo se odmaknuo od Gvenvir. "Gospodaru i kralju moj,
podsećam te, ja sam Lanselet od Jezera i poštujem Gospu od Avalona. U njeno ime, kralju moj,
koja ti je prijatelj i dobročinitelj, molim te - dozvoli mi da ja ponesem u bitku Pendragonovu
zastavu. Tako ćeš održati zavet, a nećeš pogaziti reč datu Avalonu."
Artur je opet oklevao. Gvenvir je nestrpljivo odmahnula glavom, a Lanselet je pogledao
Talesina. Shvativši ćutanje kao odobravanje, Lanselet se već spremao da iziñe iz odaje kad se
javio Lot. "Arture, ne! Iovako se dosta priča kako ti je Lanselet miljenik i naslednik! Ako on
ponese Pendragonovu zastavu, svi će misliti da si mu prepustio svoj simbol i nastupiće rascep u
kraljevstvu, na tvoje sledbenike pod krstom i Lanseletove pod zmajem."
Lanselet se okomio na Lota. "Ti nosiš svoju zastavu - kao i Leodegranc, kao i Urijens, kao i
vojvoda Markus od Kornvola - zašto ja ne bih nosio zastavu Avalona?"
"Ali zastava Pendragona je zastava čitave Britanije ujedinjene pod Velikim Zmajem", rekao je
Lot, a Artur je uzdahnuo i klimnuo glavom. "Moramo se boriti pod jednim simbolom, a taj
simbol će biti krst. Žao mi je što moram da te odbijem, roñače", dodao je i uhvatio ga za ruku,
"ali to ne smem da ti dozvolim."
Lanselet je stajao stegnutih usana, vidljivo uzdržavajući gnev, a onda je prišao prozoru. Lot je
nastavio iza njegovih leña. "Čuo sam od mojih severnjaka - oni kažu da su ovo koplja Saksonaca
koji nas čekaju, da se glasaju divlji labudovi i da nas sve čekaju gavrani..."
Gvenvir je čvrsto držala Artura za ruku. "Pod ovim znakom ćeš pokoravati", tiho je rekla, i
Artur ju je stegao za ruku.
"Mada su protiv nas sve sile pakla, a ne samo Saksonci, gospo, uz pomoć svojih saputnika ne
mogu izgubiti. A pogotovo uz tvoju, Lanselete", rekao je Artur i pokušao da privuče Lanseleta
bliže njima dvoma. Lanselet je na trenutak nepokretno stajao, lica još otvrdlog od besa, a onda je
duboko uzdahnuo. "Neka bude tako, kralju Arture. Samo..." Oklevao je, i Gvenvir, koja je stajala
tik uz njega, osetila je da je uzdrhtao čitavim telom. "Ne znam šta će reći u Avalonu kada čuju za
ovo, gospodaru i kralju moj."
Na trenutak je u odaji vladala potpuna tišina, a plamena koplja sa severa i dalje su letela
nebom.
A onda je Elena navukla zavese, sakrivši predznak, i veselo uzviknula: "Hodite i sednite za
večeru, gospodari! Jer ako u zoru polazite u boj, ne smete poći gladni, a mi smo učinile za vas sve

što smo mogle!"

No, dok su sedali za trpezu, dok su Lot, Urijens i vojvoda Markus razgovarali sa Arturom o
strategiji i postavljanju trupa, Genvir je uhvatila pogled Lanseletovih tamnih čiju i videla je da su
pune tuge i užasa.
13.
Kada je Morgana otišla iz Arturovog dvora u Karleonu, zamolivši za dozvolu samo koliko da
poseti Avalon i svoju usvojenu majku, mislila je jedino na Vivijen - tako nije morala da razmišlja
na ono što se desilo njoj i Lanseletu. Kad god bi pustila misli da joj dolutaju do tog dogañaja,
naprosto je gorela od stida; ponudila mu se, potpuno iskreno, na stari način, a on je želeo da se sa
njom samo igra, kao dete, podsmevajući joj se kao ženi. Nije znala je li besna na njega ili na sebe
- da li zato što se on poigrao sa njom, ili zato što ga je bila toliko željna...
Stalno je žalila zbog grubih reči koje mu je uputila. Zašto ga je tako izvreñala? On je onakav
kakvim ga je načinila Boginja, ništa gori i ništa bolji od toga. No, dok je putovala ka istoku, sve
više je smatrala da je ona kriva; davne Gvenvirine reči, mala i ružna kao da je od vilinskog
naroda, nisu joj izbijale iz glave. Da je imala više da pruži, da je lepa kao Gvenvir... da se
zadovoljila onim što je mogla da pruži... a onda bi joj misli pošle drugim pravcem - on ju je
uvredio, i nju, a preko nje i Boginju... tako izmučena, putovala je preko zelenih bregova. Posle
nekog vremena počela je da misli na ono što je čeka u Avalonu.
Napustila je Sveto ostrvo bez dozvole. Odbacila je čin sveštenice, ostavljajući za sobom čak i
mali bodež koji je dobila pri posvećenju; a otada je uvek spuštala kosu duboko na čelo kako bi
sakrila istetovirani polumesec. Sada je u jednom usputnom selu trampila mali posrebreni prsten
za plavu boju kakvu koriste pripadnice Plemena, i osvežila je izbledeli znak.
Sve ovo mi se desilo zato što sam pogazila zavete Boginji... a onda se setila šta joj je Lanselet
rekao u očajanju, da ne postoje ni Bogovi ni Boginje, nego su to samo oblici koje ljudi daju,
obuzeti strahom, onome što ne mogu da razumeju.
Ali čak i da je to tačno, njena krivica nije ništa manja. Jer bilo da Boginja ima oblik koji joj
pripisuju, ili je to samo još jedno ime za ogromne, nepoznate sile prirode, ipak je napustila hram i
način života i mišljenja kome je bila obavezna, i zanemarila je velike plime i ritmove zemlje. Jela
je hranu zabranjenu sveštenicama, ubijala je životinje, ptice i biljke, ne zahvaljujući se onom
deliću Boginje koji je žrtvovan njenog dobra radi, živela je ne razmišljajući, dala se muškarcu ne
proveravajući pre toga volju Boginje u sunčanim plimama, samo iz zadovoljstva i požude - ne,
nikako ne može očekivati da se naprosto vrati i da sve bude kao ranije. A dok je putovala preko
bregova, kroz dozrevajuće useve i oploñujuću kišu, bila je svesna, sa sve jačim bolom, koliko se
udaljila od učenja Vivijen i Avalona.
Razlika je dublja nego što sam mislila. Čak i oni koji obrañuju zemlju, kada su hrišćani, vode
život daleko od zemlje; kažu da im je njihov Bog dao vlast nad svim biljkama i životinjama koje
postoje. A mi, koji obitavamo u bregovima i močvarama, šumama i dalekim poljima, mi znamo da
ne vladamo mi prirodom, nego ona vlada nad nama, od trenutka kada požuda uzbudi slabine
naših očeva, kada se materice naših majki pokrenu da nas iznesu na svet, pod njenu vlast, kao i
životinje i biljke koji se moraju žrtvovati da bismo imali hranu i odeću i snagu da živimo... sve,
sve to je pod vlašću Boginje, i bez njenog blagoslova niko od nas ne bi mogao da udahne dah
života, nego bi sve uvenulo i umrlo. A čak i kada doñe trenutak smrti, kako bi drugi mogli da
preuzmu naše mesto na zemlji, i to je njeno delo, nje koja nije samo Zelena Gospa plodne zemlje,
nego i Tamna Gospa semena koje leži skriveno pod snegovima, i gavrana i sokola koji donose
laganu smrt, i crva koji polako rade da unište ono čemu je prošlo vreme, pa čak i Naša Gospa
truleži, uništenja i smrti na kraju svega...
Prisećajući se svega toga, Morgana je na kraju uspela da shvati i da je to što se desilo sa
Lanseletom, na kraju krajeva, samo sitnica; njen najveći greh nije bio sa Lanseletom nego u
njenom sopstvenom srcu, što je zaboravila Boginju. Zar je važno šta sveštenici misle da je dobro,
čedno, grešno ili sramno? Njen ranjeni ponos bio je samo zdravo pročišćenje.

Boginja će se postarati za Lanseleta, na svoj način, kada doñe vreme. To se mene ne tiče. U
tom trenutku činilo joj se da bi bilo najbolje da nikada nije ni ugledala svog roñaka.
Ne; ne može očekivati da se tek tako vrati na položaj odabrane sveštenice... ali Vivijen će se
možda sažaliti na nju i pustiće je da se iskupi za grehe prema Boginji. U tom času činilo joj se da
bi bila zadovoljna samo da obitava u Avalonu, čak i kao sluškinja ili ponizna radnica u poljima.
Osećala se kao bolesno dete, koje jedva čeka da zagnjuri glavu majci u krilo i isplače se... poslaće
po svog sina i urediće da ga usvoje u Avalonu, meñu sveštenicima, i nikada više neće odstupiti
od puta kome je naučena...
I kada je prvi put ugledala Tor, visok i ponosan, zelen i neporeciv, kako se uzdiže nad
bregovima koji su ležali pred njom, suze su joj linule niz obraze. Vraćala se kući, tamo gde
pripada, uz Vivijen, staće u prsten od kamenja i moliće se Boginji da uspe da ispravi svoje
greške, da se vrati na mesto sa koga su je odvukli ponos i samosvest.
Činilo joj se da Tor igra žmurke sa njom, čas se video, visok iza bregova kao uzbuñeni penis,
čas se skrivao iza malih brda, čas nestajao u vlažnoj magli; ali na kraju je stigla do obala Jezera,
tamo gde je stigla i pre mnogo godina sa Vivijen.
Sive vode, pod večernjim svetlom, ležale su prazne pred njom. Trska je pod crvenskastim
nebom delovala tamno i golo, a obale Ostrva sveštenika tek su se nazirale u večernjoj izmaglici.
Ali ništa se nije micalo na vodi, iako je uložila čitavo srce i um u vatreni napor da dosegne Sveto
ostrvo, da prizove barku... Čitav sat nepokretno je stajala, a onda se oko nje sklopila tama, i znala
je da nije uspela.
Ne... barka neće doći po nju, ni ove noći niti ikada više. Došla bi po sveštenicu, po Vivijeninu
odabranu, voljenu usvojenicu; ali neće doći po begunicu koja je živela po dvorovima i četiri
godine radila po svome. Jednom ranije, u vreme posvećivanja, izbačena je iz Avalona, i položila
je test koji je značio da može postati sveštenica - da će umeti da se vrati bez pomoći.
Nije mogla da prizove barku; strašno se plašila da glasno uzvikne reč moći koja bi je prizvala
kroz maglu. Nije mogla da joj naredi, ona koja je odbacila pravo da se naziva detetom Avalona.
Dok je voda gubila boju i dok su se poslednji zraci sunca stapali sa večernjom izmaglicom,
Morgana je žalosno gledala ka dalekoj obali. Ne, nije se usuñivala da pozove čamac; ali postojao
je još jedan put u Avalon, sa druge strane Jezera, kuda može da proñe tajnom stazom kroz
močvaru, pa u skriveni svet. Bolna od usamljenosti, počela je da ide obalom, vodeći konja.
Prisustvo ogromne životinje u sumraku, koja je frktala iza nje, predstavljalo je slabu utehu. Ako
ne uspe ni to, provešće noć na obali Jezera; neće joj biti prvi put da spava sama, na otvorenom. A
ujutro će već naći put. Sećala se onog usamljeničkog putovanja, bez prerušavanja, ka Lotovom
dvoru daleko na severu, pre više godina. Omekšala je od dobrog života i luksuza na dvoru, ali
uspeće ponovo, ako bude morala.
Sve je bilo tako mirno; nisu se čula zvona sa Ostrva sveštenika, niti pevanje iz manastira, niti
ptice; kao da se kretala kroz začaranu zemlju. Morgana je ubrzo našla mesto koje je tražila. Bilo
je sve mračnije, i svaki grm i svako drvo poprimali su preteći izgled, nalik na čudne stvari,
čudovišta i zmajeve. Ali Morgani se polako vraćala navika iz vremena kada je živela u Avalonu;
bila je svesna da joj ovde ništa neće nauditi, ako sama ne smera neko zlo.
Počela je da napreduje skrovitom stazom. Na pola puta moraće da proñe kroz maglu; inače bi
je staza odvela samo do manastirske kuhinje. Naterala je sebe da ne misli više na tamu, nego da
se upusti u meditaciju, usmeravjući se na mesto kuda želi da stigne. Tako je svaki korak
predstavljao čaroliju, vodeći je spiralnim plesom kao da se penje uz Tor, ka kamenom prstenu...
kretala se sasvim tiho, poluzatovrenih očiju, pažljivo čineći svaki korak. Osećala je hladnu maglu
oko sebe.
Vivijen nije smatrala za tako veliko zlo što je legla sa svojim polubratom i rodila dete s njim...
dete roñeno od stare kraljevske loze Avalona, sa više prava na presto od samog Artura. Da je
rodila dete Lanseletu, ono bi moglo da bude odgajeno ovde, u Avalonu, i da postane jedan od
najvećih druida. A šta će sad biti sa njenim sinom? Zašto je predala Gvideona Morgozi u ruke? Ja
sam neprirodna majka, pomislila je Morgana. Trebalo je da pošaljem po svog sina. Ali nije

mogla da pogleda Artura u oči i da mu kaže za dete. Nije želela da je sveštenici i dvorske dame
gledaju i kažu Ovo je žena koja je rodila dete Rogatom Bogu, na stari, paganski način, kao u
plemenima koja boje lica, nose rogove i jure sa jelenima kao životinje... Dečaku je dobro tamo
gde je, Arturov dvor nije mesto za njega, a šta bi i radila sa trogodišnjim dečakom koji je prati u
stopu? Ili Artura?
Ali ponekad je mislila na njega, sećajući se večeri kada su joj ga prinosili, okupanog i sitog,
kada je sedela držeći ga i pevušeći mu, ne misleći ni na šta, čitavog tela ispunjenog bezumnom
srećom... kada je inače bila toliko srećna? Samo jednom, pomislila je, kad sam ležala sa
Lanseletom pod suncem na Toru, kada smo lovili barske ptice po obalama Jezera... a onda je
zatreptala i shvatila da je dosad već morala da stigne mnogo dalje, da je trebalo da iziñe iz magle i
nañe se na čvrstom tlu Avalona.
I zaista, močvara je nestala - okruživalo ju je drveće, i staza je bila čvrsta, a nije se našla ni u
svešteničkim kuhinjama. Sada bi morala da se nalazi na livadi iza Kuće Devojaka, iza koje se
uzdiže voćnjak; treba da smisli šta da kaže kad je nañu, čime da dokaže narodu Avalona da ima
prava da bude tu. A ima li prava? Nekako joj se činilo da je manje mračno; možda izlazi mesec -
pre tri ili četiri dana bio je pun, uskoro će biti dovoljno svetlo da nañe pravi put. Nije mogla
očekivati da svako drvo i svaki grm budu isti kao kad je živela ovde i poznavala svaki korak
svake staze. Morgana je čvršće uhvatila konja za uzde, iznenada uplašena da će se izgubiti na
nekada poznatom putu.
Ne, zaista je postajalo svetlije, sada je sasvim jasno videla drveće i grmlje. Ako mesec izlazi,
zašto ga ne vidi nad drvećem? Da li je nekako uspela da se okrene, hodajući poluzatovrenih očiju,
provlačeći se stazom koja vodi kroz maglu i izmeñu svetova? Kad bi našla makar jedno poznato
mesto! Sada više nije bilo oblaka - videlo se nebo, i izmaglica je nestala, ali nije uspevala da
nazre nijednu zvezdu.
Možda je suviše dugo bila daleko od svega ovoga? Nije nigde videla mesec, mada je odavno
trebalo da se nañe na nebu...
A onda kao da joj je ledena voda potekla niz leña i pretvorila joj krv u tečni led. Onog dana
kad je pošla u potragu za korenjem i biljkama, kada je želela da pobaci dete koje je nosila... zar je
ponovo zalutala u začaranu zemlju koja nije ni Britanija ni tajni svet u koji je druidska magija
prenela Avalon, nego ona još starija, mračnija zemlja u kojoj ne postoje ni zvezde ni sunce...?
Naredila je ustreptalom srcu da se smiri; opet je uhvatila konja za uzde i oslonila se o njegov
topao, znojav bok, osećajući čvrstinu mišića i kostiju, slušajući meko, frktavo disanje, stvarno i
odreñeno. Ako se samo malo smiri i bolje pogleda, svakako će naći put... Ali u njoj je narastao
strah.
Ne mogu da se vratim. Ne mogu da se vratim u Avalon, nisam dostojna, ne mogu da nañem
put kroz maglu... I onog dana kad je bila posvećena osetila je na trenutak isti strah, ali je umela da
ga odlučno odbaci.
No, tada sam bila mlaña i nedužna. Nisam izdala Boginju niti tajna učenja, nisam izdala
život...
Borila se da savlada narastajuću plimu panike. Strah je najgori od svega. Strah te ostavlja na
milost i nemilost svakoj slučajnosti. Čak i divlje životinje mogu da nanjuše strah i da te napadnu,
dok bi od nekog odvažnog pobegle. Zato najhrabriji muškarci mogu bezbedno da jure sa
jelenima, sve dok im se na koži ne oseća strah... da li zato premazuju tela jakom plavom bojom
od bilja, da bi prikrili miris straha? Možda su najhrabriji muškarci i žene oni u čijem umu se ne
stvaraju slike onoga što im se može desiti ukoliko stvari poñu naopako.
Ovde ništa nije moglo da joj naudi, čak i ako je zalutala u vilinsku zemlju. Jednom je već bila
tamo, ali žena koju je srela nije joj ničim naudila niti pretila. Taj narod je stariji i od druida, ali i
oni žive po pravilima i volji Boginje, i možda bi je čak i odveli na pravi put. Dakle, nema čega da
se plaši; u najgorem slučaju, neće sresti nikoga, pa će provesti noć sama meñu drvećem.
Sada je videla svetlo - da li je to svetiljka koja gori u Kući Devojaka? Ako jeste, pa, uskoro će
biti kod kuće, a ako nije, moći će da upita one koje sretne kuda treba da poñe. Ako je zautala na

Ostrvo sveštenika, možda će se sveštenik na koga naiñe uplašiti od nje kao da je vilinska žena.
Upitala se da li te žene ponekad dolaze da izazivaju sveštenike; bilo je sasvim moguće da ovde, u
samim nedrima Boginje, neki sveštenik sa više mašte od drugih može da oseti puls ovog mesta,
da uvidi kako je njegov način života poricanje sila života koje teku u svakom otkucaju sveta. Oni
poriču život umesto da ga potvrñuju, od života srca i prirode do života koji teče u korenu izmeñu
muškarca i žene...
Da sam ja Gospa od Avalona, u noćima mladog meseca slala bih devojke meñu sveštenike u
manastiru, kako bih im pokazala da se sa Boginjom ne sme šaliti niti je odbijati, da su oni
muškarci i da žene nisu zlo delo njihovog izmišljenog ñavola, nego da će Boginja postupiti sa
njima po svome... da, na Beltan ili na Kratkodnevicu...
Ili bi ti ludi sveštenici oterali devojke, smatrajući ih za demone koji su došli da im iskušavaju
veru? Na trenutak joj se učinilo da čuje Merlinov glas: Neka svaki čovek bude slobodan da služi
Bogu koji mu se najviše dopada...
Zar čak i onom, upitala se, koji poriče i sam život zemlje? Ali znala je šta bi Talesin
odgovorio: Čak i njemu.
Sada je kroz drveće mogla jasno da razabere oblik baklje koja je plamtela žutom i plavom
svetlošću na kraju dugačke motke. Na trenutak je ostala zaslepljena, a onda je ugledala čoveka
koji je držao baklju. Bio je mali i tamnoput, ni sveštenk ni druid. Oko bokova je imao komad
tačkaste jelenje kože, a preko ramena neku vrstu grubog plašta; ličio je na pripadnika nekog od
Plemena, samo što je bio viši. Kosa mu je bila dugačka i tamna, i u njoj je nosio venac od
obojenog lišća; jesenjeg lišća, mada jesen još nije stigla. Morganu je to zbog nečeg preplašilo. Ali
glas mu je bio tih i blag kad joj se obratio drevnim narečjem. "Dobro došla, sestro; da li si
zalutala? Hodi ovuda. Daj da ti ja vodim konja - poznajem puteve." Pomislila je da to zvuči kao
da su je očekivali.
Morgana je pošla za njim, kao u snu. Staza je postajala sve čvršća i lakša za hodanje, a
svetlost baklje razbila je maglovitu tamu. On je vodio konja, ali povremeno bi se okrenuo da joj
se nasmeši. Potom ju je uhvatio za ruku, kao da vodi dete. Zubi su mu bili veoma beli, a oči,
tamne pod sjajem baklje, bile su vedre.
Sada se videlo još baklji; u jednom trenutku, nije primetila kada, predao je njenog konja
nekom drugom i poveo je u krug baklji - nije se sećala kada je ušla meñu zidove, ali našla se u
velikoj sali u kojoj su se gostili muškarci i žene, sa vencima u kosi. Neki su imali vence od
jesenjeg lišća, ali bilo je i žena sa vencima od ranog prolećnog cveća, malih bledih pupoljaka koji
se kriju pod lišćem čak i pre nego što se sneg otopi. Odnekuda se čula harfa.
Njen vodič još je bio kraj nje. Poveo ju je ka glavnom stolu i tu je, ne čudeći se, prepoznala
ženu koju je jednom već videla, a ta žena imala je u kosi venac od vrbovih pupoljaka. Njene sive
oči delovale su bezvremenski i sveznajuće, kao da je mogla da vidi i zna sve.
Vodič je posadio Morganu na klupu i dodao joj pehar. Bio je od nekog njoj nepoznatog
metala... piće u njemu bilo je slatko i meko, i imalo je ukus treseta i vresa. Žedno je otpila i
shvatila je da pije prebrzo posle dugog gladovanja; osetila je vrtoglavicu. Potom se setila stare
priče - ako zalutaš u vilinsku zemlju, ne smeš da piješ niti da jedeš njihovu hranu... ali to je bila
samo stara priča i ništa više; oni joj ne bi naudili.
"Kakvo je ovo mesto?" upitala je.
"Ovo je zamak Čeriot", odgovorila joj je gospa, "i dobro si došla u njemu, Morgana, kraljice
Britanije."
Morgana je odmahnula glavom. "Ne, ne, nisam ja kraljica. Moja majka je bila Vrhovna
kraljica, ali ja sam samo vojvotkinja od Kornvola..."
Gospa se nasmešila. "Sve je to jedno. Umorna si i dugo si putovala. Jedi i pij, mala sestro, a
sutra će te neko odvesti tamo kuda želiš da odeš. Sada je vreme za gozbu."
Na tanjiru pred njom bilo je voća i hleba, mekog tamnog hleba od neke njoj nepoznate
žitarice, ali činilo joj se da ga je nekad ranije već okusila... primetila je da čovek koji ju je doveo
ovamo nosi zlatne narukvice, isprepletane kao žive zmije... protrljala je oči, pitajući se da ne

sanja, a kada je ponovo pogledala, to su bile samo narukvice, ili možda tetovirana šara, kao ona
koju je Artur dobio prilikom proglašenja za kralja. Ponekad, kad bi ga pogledala, baklje su tako
bacale svetlost da joj se činilo kako nad čelom ima senku jelenjih rogova; a gospa je bila
krunisana i ukrašena zlatom, ali drugi put bi izgledalo da ima samo venac od vrbe, a oko vrata
ogrlicu od školjki, malih, jezerskih školjki posvećenih Boginji i prepolovljenih tako da liče na
žensko telo. Sedela je izmeñu njih, a odnekuda se čula harfa, muzika nežnija čak i od one u
Avalonu...
Više nije bila umorna. Slatko piće oslobodilo joj je um od zamora i tuge. Kasnije joj je neko
dodao harfu, pa je i ona svirala i pevala; glas joj još nikada nije bio tako mek, jasan i umilan. Dok
je svirala, počela je da sanja, i činilo joj se da sva lica oko nje liče na ljude koje je ranije
poznavala... Kao da je hodala obalama sunčanog ostrva i svirala neobično izvijenu harfu; a
potom kao da je sedela u prostranom kamenom dvorištu i slušala mudrog druida u neobičnoj,
dugačkoj odeždi, koji ju je učio da koristi kompas i spravu za nalaženje zvezda, a neke pesme i
zvuci otvarali su zaključana vrata i podizali kamene krugove, i ona ih je sve naučila, i ovenčali su
je zlatnom zmijom...
Gospa je rekla da je vreme za počinak - sutra će neko povesti na pravi put i nju i njenog konja.
Te noći je spavala u čistoj sobi obloženoj lišćem - ili su to bile tapiserije koje su se pokretale i
menjale, pričajući priče o svemu što je ikada bilo? Videla je i samu sebe, utkanu u tapiseriju, sa
harfom u ruci, sa Gvideonom u krilu, a videla je i sebe sa Lanseletom - poigravao se njenom
kosom i držao je za ruku, i pomislila je da bi trebalo nečega da se seti, nekog razloga zbog koga
bi trebalo da je ljuta na Lanseleta; ali nije uspevala da se seti šta bi to moglo biti.
Kada je gospa rekla da će to veče biti svečanost i da bi Morgana mogla da ostane sa njima dan
ili dva i da pleše sa njima, pristala je... činilo joj se da je prošlo vrlo dugo otkako je poslednji put
plesala i bila vesela. Ali kada je razmislila kakva bi to svečanost mogla da bude, nije uspevala da
se seti... Ravnodnevica je još bila daleko, a nije mogla da vidi ni mesec ni sunce, pa da proceni uz
pomoć onoga što je naučila.
Stavili su joj u kosu cvetni venac, od blistavog letnjeg cveća, jer, kako je gospa rekla, ti nisi
neiskusna devojka. Noć je bila bez zvezda, i smetalo joj je što ne može da vidi mesec, baš kao što
preko dana nije videla ni sunce. Da li je potrajalo jedan dan, ili dva, ili tri? Zbog nećeg joj i nije
bilo važno; jela je kad ogladni, spavala kad se umori i tu gde je umor stigne, sama, ili bi legla u
krevet, mek kao trava, sa nekom od gospinih devojaka. Jednom se iznenadila kad ju je devojka -
pomalo je ličila na Ravenu - zagrlila oko vrata i počela da je ljubi; uzvraćala joj je poljupce bez
čuñenja i stida. Sve je bilo kao u snu, gde su moguće i najčudnije stvari, i to ju je čudilo, pomalo,
ali nekako kao da nije bilo važno, živela je u začaranom snu. Ponekad se pitala šta se desilo sa
njenim konjem, ali kad je pomenula polazak, gospa je rekla da još ne treba da razmišlja o tome,
jer oni bi želeli da još malo ostane sa njima... jednom, mnogo godina kasnije, kad je pokušavala
da se seti šta joj se sve dešavalo u zamku Čeriot, setila se da je ležala u gospinom krilu i sisala joj
sa grudi, i nije joj bilo čudno što ona, odrasla žena, leži u majčinom krilu, i što je ljube i maze kao
bebu. Ali to je svakako bio san, jer bila je ošamućena od slatkog, jakog vina...
A ponekad joj se činilo da je gospa, zapravo, Vivijen. Jesam li se razbolela, pitala bi se tada,
da li ležim u groznici i sanjam sve ove čudne stvari? Izišla je sa gospinim devojkama u potragu za
biljem i korenjem, i izgleda da uopšte nije bilo važno koje je godišnje doba. A na svečanosti - je
li to bilo te noći ili neke druge? - plesala je uz harfe, i ponovo je svirala za plesače, a njena svirka
bila je puna i tuge i sreće.
Jednom, dok je tražila cveće i bobice za vence, zapela je o nešto; izbeljene kosti neke
životinje. Oko vrata je još imala komadić kožne vrpce sa nekakvom crvenom krpicom - nalik na
vrećicu u kojoj je ponela najvažnije stvari kad je pošla iz Karleona. Šta li se desilo mom konju,
pomislila je, da li ga neguju ovde u štalama? Nigde u vilinskom zamku nije primetila štale, ali
pretpostavljala je da negde ipak postoje. Za sada je bilo dovoljno plesati, pevati, puštati da vreme
prolazi...
Jednom ju je onaj čovek što ju je doveo ovamo izdvojio iz kruga plesača. Nikada mu nije

saznala ime. Sada, kada nije mogla da vidi ni sunce ni mesec, mogu li njihove plime tako snažno
da odjekuju u njoj?
"Imaš uz sebe nož", rekao je on. "Moraš ga skloniti, ne mogu da podnesem njegovu blizinu."
Odvezala je kožnu vrpcu oko pojasa na kojoj se nalazio nož i odbacila ga, ne gledajući gde je
pao. Potom joj je on prišao, i njegova tamna kosa stopila se sa njenom; usne su mu bile slatke,
kao bobice i kao snažno piće od vresa. Sam ju je svukao. Ona se odavno navikla na hladnoću -
nije joj smetalo to što je na travi hladno, što je naga pod njegovim telom. Dodirnula ga je; bio je
topao, čitavo telo bilo mu je toplo, njegova muškost bila je vrela i snažna, ruke kojima joj je
rastavljao butine bile su snažne i željne. Dočekala ga je gladnom dobrodošlicom, čitavim telom,
kao da je devica; kretala se zajedno sa njim i osetila je ritam puisiranja zemljine plime oko sebe.
A onda se uplašila... nije želela da je on oplodi, bilo joj je tako teško kad je rañala Gvideona,
još jedno dete svakako bi je ubilo. Ali kad je zaustila da progovori, on joj je nežno položio prste
na usne i znala je da može da joj pročita misli.
"Nemoj strahovati od toga, mila gospo, plime nisu dobre za to... ovo je vreme zadovoljstva, a
ne ploñenja", blago je rekao, i poverovala mu je; i da, imao je rogovlje nad čelom, opet je ležala
sa Rogatim, i kao da su zvezde padale u šumi svuda oko njih, ili su to bili samo svici?
Jednom je šetala kroz šumu sa devojkama, pa je naišla na jezerce i nagnula se nad njega, i
ugledala je Vivijenino lice kako je gleda kroz vodu. Vivijen je sada bila proseda, čak puna sedih
vlasi, i na licu je imala mnogo novih bora. Otvorila je usne; kao da je zvala. Koliko dugo sam
ovde, upitala se Morgana. Najmanje četiri ili pet dana, možda čak i čitavu sedmicu. Svakako
moram da poñem. Gospa je rekla da će me neko odvesti do Avalona...
Otišla je do gospe i rekla joj da sada mora da ode. Ali već je padala noć - sutra će svakako biti
dovoljno vremena...
Drugi put je u vodi ugledala Artura, i njegovu vojsku kako se okuplja... Gvenvir je delovala
umorno i nekako starija; opraštala se od Lanseleta držeći ga za ruku, a on ju je poljubio u usta.
Da, gorko je pomislila Morgana, on voli takve igre. Gvenvir svakako odgovara da je on voli i
obožava, a da joj ničim ne ugrozi čast... ali bilo je lako zaboraviti i na njih.
A onda se jedne noći naglo probudila, čuvši izdaleka strašan krik, i na trenutak joj se činilo da
stoji na Toru, u središtu kamenog prstena, i da sluša užasan krik kako odzvanja kroz svetove -
glas koji je čula samo jednom otkako je odrasla, promukli, neravnomeran glas, ogrubeo od
nekorišćenja, glas Ravene, koja je prekidala ćutanje samo kada su Bogovi imali poruku koju se
nisu usuñivali da predaju nikome drugom...
Ah, Pendragon je izdao Avalon, zmaj je odleteo... zastava sa zmajem ne lebdi više pred
saksonskim ratnicima... plačite, plačite, ako Gospa bude morala da krene iz Avalona, jer svakako
se više neće vratiti... a potom plač, jecanje u nagloj tami...
I tišina. Morgana je sedela u blagoj tami, a um joj se izbistrio prvi put otkako je stigla u ovu
zemlju.
Predugo sam bila ovde, pomislila je, došla je zima. Sada moram da odem, sada, pre kraja
ovog dana... ne, ne mogu ni to da kažem, ovde sunce ne izlazi niti zalazi... moram da odem sada,
odmah. Znala je da bi trebalo da zatraži svog konja, a onda se setila: konj je odavno ležao mrtav u
šumi. Obuzeo ju je užas. Koliko dugo sam bila ovde?
Potražila je svoj nož, a onda se setila da ga je sama bacila. Brzo je navukla haljinu - delovala
je izbledelo. Nije se sećala da ju je prala, kao ni rublje, ali ništa nije izgledalo odveć prljavo.
Odjednom se upitala da nije poludela.
Ako se obratim gospi, ona će me opet ubediti da ne idem...
Žurno je uplitala kosu... zašto ju je nosila raspuštenu, ona, odrasla žena? I uputila se stazom za
koju je znala da će je odvesti u Avalon.
Govori Morgana...
Sve do dana današnjeg ne znam koliko sam dana i noći provela u vilinskoj zemlji - čak i moj
um se zamagli kada pokušavam da prebrojim. Ma koliko se trudila, uspevam samo da utvrdim

kako ih je bilo ne manje od pet i ne više od trinaest. A nisam sigurna ni koliko je vremena prošlo
u spoljašnjem svetu, ili u Avalonu, dok sam bila tamo, ali pošto ljudi pažljivije od vilinskog
naroda mere vreme, znam da je proteklo oko pet godina.
Možda - a sve sam sigurnija u to kako starim - možda je ono što mi smatramo za proticanje
vremena samo navika koju smo ugradili u svoju krv i kosti, navika da brojimo: prste
novoroñenčeta, izlaske i zalaske sunca, tako često mislimo koliko dana mora da proñe ili koliko
meseci pre nego što kukuruz sazri ili pre nego što se dete rodi ili pre nego što se održi neki
odavno čekani skup; i sve posmatramo kroz promene godina i sunca, što je prva sveštenička tajna.
U vilinskoj zemlji nisam bila svesna proticanja vremena, i zato vreme za mene nije teklo. Jer
kada sam izišla iz njihove zemlje, primetila sam bore na Gvenvirinom licu, a Elenina divna
mladost počela je da gasne; ali moje ruke nisu bile mršavije, na mom licu nije bilo bora, i mada u
mojoj porodici kose rano počinju da sede - Lanselet je već imao sede vlasi sa devetnaest godina -
moja kosa bila je crna i nedirnuta vremenom kao gavranovo krilo.
Počela sam da mislim kako je, kad su druidi odvojili Avalon od sveta u kome se sve broji i
računa, to počelo da se dešava i ovde. Vreme ne protiče u Avalonu neprimećeno kao u snu, kao u
vilinskoj zemlji. Primećujemo ga. Vidimo mesec i sunce Boginje, i osećamo ritmove kamenog
prstena, i zato nas vreme nije sasvim napusitlo. Ali ne teče isto kao drugde, mada bi neko
pomislio da se sunce i mesec ponašaju uvek isto, da bi trebalo da se kreću kao i u spoljašnjem
svetu... ali nije tako. Poslednjih godina dešava mi se da provedem u Avalonu mesec dana, a kada
se vratim napolje, utvrdim da je prošlo čitavo godišnje doba. I to sam često činila poslednjih
godina, jer nisam imala strpljenja da sačekam dogañaje u spoljašnjem svetu; i kada su ljudi
primetili da ostajem stalno mlada, još više su verovali da sam vila ili veštica.
Ali to je sve bilo mnogo, mnogo kasnije.
Jer kada sam čula strašan Ravenin krik koji je prodro izmeñu svetova, dosežući moj, um iako
sam boravila u bezvremenskom snu vilinskog sveta, pošla sam... ali ne u Avalon.
14.
U spoljašnjem svetu sunce je blistavo sijalo kroz retke oblake nad Jezerom, a izdaleka se čuo
blagi zvuk crkvenih zvona. U prisustvu tog zvuka Morgana se nije usuñivala da podigne glas
kako bi uzviknula reč moći koja bi prizvala barku, niti da uzme oblik Boginje.
Gledala je sebe u ogledalu površine Jezera. Koliko dugo je provela u vilinskoj zemlji? Sad,
kad joj um više nije bio začaran, znala je - mada je mogla da se priseti svega dva ili tri dana - da
je bila tamo dovoljno dugo da joj se lepa tamna haljina iskrza tamo gde se vukla po tlu; negde je
izgubila nož, ili ga je sama bacila - nije bila sigurna. Sada se sećala nekih stvari koje su joj se
tamo desile kao da su deo sna ili ludila, i pocrvenela je od stida. Ali kroz sve se provlačilo sećanje
na muziku umilniju nego što je ikada čula u svetu ili u Avalonu, ili ma gde drugde osim kada je
stigla na ivicu predela Smrti dok je rañala sina... tada je gotovo poželela da preñe granicu, samo
da bi izbliza čula tu muziku. Sećala se zvuka sopstvenog glasa dok je pevala uz vilinsku harfu -
nikada nije tako lepo svirala i pevala. Volela bih da se vratim tamo i da ostanem zauvek. I umalo
se okrenula da se vrati, ali mučio ju je Ravenin preplašeni krik.
Artur je izdao Avalon i zavet pod kojim je primio mač i bio uveden u najveće svetilište
druida. A postoji opasnost po Vivijen ukoliko poñe iz Avalona - polako, pokušavajući da sredi
misli, Morgana se prisećala. Pošla je iz Karleona - činilo joj se pre svega nekoliko dana, krajem
leta. Nikada nije stigla u Avalon, a sada joj je izgledalo da neće ni stići... tužno je pogledala
crkvu na vrhu Tora. Kad bi samo mogla da se prokrade u Avalon... ali staze su je vodile samo u
vilinsku zemlju.
Znači, negde je izgubila nož i konja; sad se setila da je videla izbledele kosti, i stresla se. Kad
je malo bolje pogledala, crkva na Toru bila je nekako drugačija, sveštenici mora da su je
dograñivali, a svakako nisu mogli toliko da je dograde za mesec ili dva... Uplašeno je stegla ruke
u pesnice. Moram nekako saznati koliko je meseci proteklo dok sam lutala sa gospinim
devojkama i uživala sa vilinskim muškarcem koji me je tamo odveo...

Ali ne, nemoguće da je to trajalo više od dve ili najviše tri noći... žurno je razmišljala, ne
znajući da je to početak zbrke koja će beskonačno rasti i koju nikada neće uspeti da razreši. A
sada, razmišljajući o tim noćima, osetila je strah i stid, drhteći od sećanja na zadovoljstvo kakvo
nikada ranije nije iskusila, dok je ležala u naručju vilinskog muškarca - a sada, kad se oslobodila
njihovih čarolija, to joj se činilo kao nešto sramotno, nešto učinjeno u snu. A milovanja koja je
razmenjivala s vilinskim devojkama, nešto o čemu ranije nije ni sanjala - uz to, bilo je nečega i sa
samom gospom... sad, kad je malo razmislila, gospa je prilično ličila na Vivijen, i to ju je takoñe
postidelo... u vilinskoj zemlji osećala se kao da je čitavog života čeznula za tim stvarima, a u
spoljašnjem svetu se ne bi usudila da ih učini, ne bi čak ni pomislila na to.
Uprkos toplom suncu, počela je da drhti. Nije znala koje je godišnje doba, ali na ivici Jezera
videla je krpice neotopljenog snega, zaklonjene trskom. Za ime Boginje, je li moguće da je prošla
čitava zima i da je opet proleće? A ako je u spoljašnjem svetu proteklo dovoljno vremena da
Artur isplanira izdaju Avalona, onda je svakako proteklo više vremena nego što se usuñivala da
pomisli.
Izgubila je nož, konja i sve ostalo što je nosila sa sobom. I cipele su joj bile iznošene, nije
imala hrane, i bila je sama na obalama neprijateljske zemlje, daleko od bilo kog mesta gde bi je
prepoznali kao kraljevu sestru. Pa, i ranije je umela da trpi glad. Licem joj je preleteo nagoveštaj
osmeha. Ovde je bilo velikih kuća i manastira gde bi, kao prosjakinja, mogla da dobije hleba.
Mogla bi da se vrati na Arturov dvor - možda bi uz put naišla na neko selo u kome su potrebne
usluge babice, pa bi mogla da svojom veštinom zaradi hranu.
Poslednji put čežnjivo je pogledala obalu sa druge strane Jezera. Da li bi se usudila da ponovo
pokuša da izgovori reč moći koja bi je uvela u Avalon? Ako bi razgovarala sa Ravenom, možda
bi mogla da sazna kakva to tačno opasnost preti... zaustila je da uzvikne reč, a onda se
predomislila. Nije mogla da se suoči ni sa Ravenom; sa Ravenom koja se tako dosledno
pridržavala zakona Avalona, koja nije učinila ništa čime bi osramotila odeždu sveštenice. Kako
da pogleda Ravenine bistre oči, noseći u sebi sećanja na ono što je činila u spoljašnjem svetu i u
vilinskoj zemlji? Ravena bi joj u trenutku pročitala misli... na kraju su se obale Jezera i obrisi
crkve izgubili u suzama, a ona je okrenula leña Avalonu i našla rimski put koji vodi ka jugu, kraj
rudnika i sve do Karleona.
Tek posle tri dana putovanja srela je još nekog putnika. Prve noći spavala je u napuštenoj
ovčarskoj kolibi, bez večere, samo sa zaklonom od vetra. Drugog dana naišla je na farmu sa koje
su svi otišli, sem malounog guščara; ali on ju je pustio da sedi kraj ognjišta, i izvadila mu je trn iz
noge, pa joj je dao deo svog hleba. Prelazila je i veće razdaljine bez hrane.
No, kako se približavala Karleonu, zaprepastilo ju je kad je naišla na dve spaljene kuće, i
useve kako trunu u poljima... kao da su ovuda prošli Saksonci! Ušla je u jednu od kuća, koja je
izgledala kao da je opljačkana, jer malo šta je ostalo unutra; u jednoj sobi našla je stari, izbledeli
ogrtač, suviše ofucan, verovatno, da bi ga uzeli čak i pljačkaši; no, bio je od tople vune, i
Morgana se umotala u njega, mada je sada još više ličila na prosjakinju; hladnoća joj je smetala
više od gladi. Pred veče su se pojavile kokoške u napuštenom dvorištu; živina robuje navikama, a
ove još nisu shvatile da ovde neće dobiti hranu. Morgana je uhvatila jednu i zavrnula joj vrat, a
na uništenom ognjištu zapalila je vatru; ako bude imala sreće, niko neće primetiti dim kako se
izvija iz ruševina, ili će pomisliti da je to delo duhova. Očistila je kokošku i ispekla je na zelenom
štapu iznad vatre. Bila je toliko matora i žilava da joj je bilo teško da je savlada čak i svojim
snažnim zubima, ali toliko dugo je gladovala da joj nije bilo važno, i isisala je srž iz kostiju kao
da je posredi najfinija divljač. U jednoj od pomoćnih zgrada našla je komad stare kože. Iz onoga
što je verovatno bila radionica odnet je svaki delić alata i metala, ali ostalo je nešto rasute kože,
pa je Morgana u to umotala ostatke kokoške. Trebalo je i da popravi cipele, ali nije imala nož. Pa,
možda će u nekom selu moći da pozajmi jedan na nekoliko minuta. Kakvo ju je ludilo navelo da
baci svoj nož?
Bilo je nekoliko dana posle punog meseca, i kada je napustila uništenu farmu primetila je inje

na kamenom pragu, a na nebu se nalazio bledi dnevni mesec. Dok je prelazila preko dvorišta,
noseći zavežljaj sa mesom i debeli štap - svakako ga je neki pastir izdeljao pa ostavio - začula je
divlje kokodakanje, pa je potražila gnezdo i pojela tek sneseno jaje, sirovo i još toplo. Sada je
bila sasvim sita i zadovoljna.
Vetar je bio oštar i hladan; brzo je hodala, zadovoljna što ima ogrtač, ma koliko ofucan i
izbledeo. Jutro je već prilično odmaklo, i počela je da razmišlja da li da sedne ukraj puta i pojede
malo hladnog pečenja, kad je iza sebe na putu začula topot kopita kako je sustiže.
Prva pomisao bila joj je da nastavi mirno dalje - gledala je svoja posla i imala je jednako
pravo da ide putem kao i svaki drugi putnik. A onda se setila uništene farme, pa se predomislila i
sišla sa puta, sakrivši se iza žbunja. Nije bilo načina da predvidi kakvi to ljudi idu iza nje, jer
Artur je bio toliko zauzet Saksoncima da nije imao vremena za održavanje mira u zemlji i zaštite
na putevima. Ako joj se putnik učini bezopasan, može ga upitati za novosti; ako ne, pa, ostaće
skrivena dok se on ne udalji.
Bio je samo jedan konjanik, na visokom, vitkom konju, umotan u sivi ogrtač; jahao je sam,
bez sluge i bez tovarnog konja. Ali iza sebe je nosio veliki paket - ne, nije ni to; on je bio
pogrbljen u sedlu - i tada je shvatila ko to mora biti, i izišla je iz zaklona.
"Kevine harfisto!" rekla je.
On je zaustavio konja; životinja je bila dobro uvežbana i nije se propela. Pogledao je
Morganu, mršteći se, usana izvijenih u prezriv osmeh - ili je to bilo samo zbog ožiljaka?
"Nemam ništa za tebe, ženo..." i tu je naglo prekinuo. "Boginje mi! Pa to je gospa Morgana...
otkuda ti ovde, madam? Prošle godine sam čuo da si bila u Tintagelu, kraj majke na samrti, ali
kada je Vrhovna kraljica otišla na jug posle sahrane rekla je da nisi bila tamo..."
Morgana se zateturala i osnonila se o štap. "Moja majka - mrtva? Nisam čula..."
Kevin je sjahao, oslanjajući se o konjski bok dok nije preneo težinu na štap. "Sedi ovde,
madam - zar nisi čula? Pa gde si bila, za ime Boginje? Vest je stigla čak i do Vivijen u Avalonu,
ali ona je sada suviše stara i krhka za tako daleki put."
Tamo gde sam bila, pomislila je Morgana, ne dopiru vesti. Možda onda kad sam viedela
Igrenino lice u šumskom jezercu, možda me je dozivala, a ja je nisam čula. Srce joj se grčilo od
bola; odavno se udaljila od Igrene - rastale su se kada je njoj bilo jedanaest godina i kad su je
poslali u Avalon - ali sada ju je rastrzao bol, kao da je još ona mala devojčica koja je plakala dok
je napuštala Igreninu kuću. Oh, moja majka, a ja nisam znala... Sedela je na ivici puta, a suze su
joj tekle niz lice. "Kako je umrla? Jesi li čuo?"
"Od srca, verujem; pre godinu dana, u proleće. Veruj mi, Morgana, čuo sam da je bilo sasvim
prirodno i da su to već godinama očekivali."
Morgana u prvi mah nije mogla da ovlada glasom kako bi progovorila; uz bol, osetila je i užas,
jer očito je obitavala van ovog sveta mnogo duže nego što je mislila da je moguće... Kevin je
rekao pre godinu dana, u proleće. Znači, dok je bila u vilinskoj zemlji proteklo je više od jednog
proleća! Jer u leto, kada je napustila Arturov dvor, Igrena nije bila ni bolesna! Nije bilo pitanje
koliko je meseci bila odsutna, već koliko godina!
Može li navesti Kevina da joj kaže, a da mu ne otkrije gde je bila?
"U bisagama imam vina, Morgana - ponudio bih te njime, ali moraš ga sama uzeti... u
poslednje vreme nešto teže hodam. Izgledaš mršava i bleda, jesi li i gladna? I otkuda da te
sretnem ovako nasred puta, odevenu", gadljivo je nabrao nos, "gore od svake prosjakinje?"
Morgana je brzo potražila pogodan odgovor.
"Obitavala sam... u samoći, daleko od sveta. Nisam videla ljudsko biće ni sama ne znam
koliko dugo. Čak sam izgubila i pojam o vremenu." A to je bilo tačno, jer ma kakav narod
obitavao u vilinskoj zemlji, to svakako nisu bila ljudska bića.
"To mogu da ti poverujem", rekao je Kevin. "Verujem da čak nisi čula ni za veliku bitku..."
"Vidim da je čitav ovaj kraj spaljen."
"Oh, to je bilo pre tri godine", rekao je Kevin, a Morgana se na to trgla. "Neke ugovorne trupe
prekršile su zavet i prošle ovuda, paleći i pljačkajući. Artur je u toj bici ozbiljno ranjen i proveo

je u postelji pola godine." Primetio je Morganin izraz lica i pogrešno protumačio njenu
zabrinutost. "Sada mu je sasvim dobro, ali za sve to vreme nije stao na noge - verujem da su mu
nedostajale tvoje isceliteljske veštine, Morgana. Potom je Gaven doveo čitavu Lotovu vojsku sa
severa i imali smo mir pune tri godine. A onda, prošlog leta, imali smo veliku bitku na planini
Badon - Lot je tu poginuo - da, to je bila pobeda o kojoj će bardovi pevati stotinama godina.
Mislim da nije ostao u životu nijedan saksonski voña od Kornvola do Lotije, osim onih koji su
priznali Artura za kralja. Nije bilo ničeg sličnog još od Cezarovih vremena. A sada zemljom
vlada mir - i Artur."
Morgana je ustala i prišla bisagama. Našla je mešinu sa vinom. "Uzmi i hleb i sir", rekao je
Kevin. "Bliži se podne i ješću sa tobom." Kada ga je poslužila i otvorila svoj zavežljaj sa
ostacima kokoške, ponudivši ga, on je odmahnuo glavom.
"Hvala ti, ali ja sada više ne jedem meso, pod zavetom sam... čudim se da te vidim da jedeš
meso, Morgana, ti, visoka sveštenica..."
"Da nije toga, gladovala bih", rekla je Morgana, i ispričala mu otkuda joj kokoška. "Ali otkako
sam otišla iz Avalona nisam se pridržavala te zabrane. Jedem sve što stigne pred mene."
"Ja lično mislim da i nije važno jedemo li meso, ribu ili žito", rekao je Kevin, "mada hrišćani
silno drže do svojih postova - ili barem taj Patricije koji je sada Arturov biskup. Ranije su
sveštenici koji su živeli sa nama u Avalonu pominjali Hristove reči kako ne prlja usta ono što
ulazi u njih, nego ono što iz njih izlazi, i kako stoga ljudi treba ponizno da jedu sve što im Bog
podari. A čuo sam i da Talesin tako kaže. Ali što se mene tiče - svakako znaš da, na odreñenom
nivou misterija, ono što se pojede veoma utiče na um - sada se ne usuñujem da jedem meso, jer
me čini pijanim kao previše vina!"
Morgana je klimnula glavom - i ona je imala slično iskustvo. Kada je pila sveto bilje, nije
mogla da jede ništa sem hleba i voća; čak i od sira i sočiva bilo joj je muka.
"Ali kuda si se sad uputila, Morgana?" Kad mu je rekla, zurio je u nju kao da je poludela. "U
Karleon? Zašto? Tamo nema ničega - ili možda ni ne znaš, mada mi je teško da poverujem u to...
Artur ga je predao jednom od vitezova koji su se dobro pokazali u bici. Na dan Duhova preselio
je čitav dvor u Kamelot - ovog leta biće godinu dana kako živi tamo. Talesinu se to nije dopalo,
što je otvorio dvor na hrišćanski praznik, ali učinio je to da ugodi svojoj kraljici. Sad je u svemu
sluša." Morgana se začudila mračnom izrazu njegovog llica. "Ali ako nisi čula za bitku, svakako
nisi čula ni da je Artur izdao narod Avalona i Plemena."
Morgana je zaustavila pehar na pola puta do usana. "Zato sam i došla, Kevine. Čula sam da je
Ravena prekinula ćutanje i predskazala nešto takvo..."
"Bilo je to više od proročanstva", rekao je bard. Nelagodno je protegnuo nogu, kao da mu
dugo sedenje u jednom položaju nanosi bol.
"Artur je izdao - šta je tačno učinio?" Morgani je zastao dah. "Nije ih valjda predao u ruke
Saksoncima...?"
"Znači, nisi čula. Plemena su se zaklela da slede zastavu Pendragona, još na Arturovom
krunisanju, kao i na Uterovom pre toga... a došao je i mali narod iz vremena pre Plemena, noseći
svoje bronzane i kremene sekire i vilinske strele - oni ne trpe hladno gvožñe, baš kao ni vilinski
narod. Svi, svi su bili zakleti da slede Velikog Zmaja. A Artur ih je izdao... uklonio je simbol
zmaja, mada smo ga preklinjali da pusti neka Gaven ili Lanselet ponesu tu zastavu u boj. Ali on
se zakleo da će na planinu Badon nositi samo svoju zastavu sa krstom i Devicom. I tako je i
učinio."
Morgana je užasnuto zurila u njega, sećajući se Arturovog proglašenja za kralja. Čak se ni Uter
nije tako obavezao narodu Avalona! I izdao je zavet? "I Plemena su ga napustila", šapnula je.
Kevin je odgovorio obuzet dubokim gnevom. "Neki su bili blizu toga; deo Drevnog Naroda iz
velških brda zaista je otišao kući kad se zavijorio krst - kralj Urijens nije mogao da ih zaustavi.
Što se tiče ostalih - pa, tog dana smo bili svesni da nas Saksonci drže izmeñu čekića i nakovnja.
Mogli smo ili da poñemo u bitku uz Artura i njegove vitezove, ili da živimo pod vladavinom
Saksonaca, jer to je bila ona velika bitka kakva je bila predskazana. A on je nosio sveti mač

Ekskalibur, deo Posvećenih sudova Obreda. Sasvim moguće da je i Boginja znala da će joj biti
gore ukoliko zemljom budu vladali Saksonci. I tako se borio i Boginja mu je podarila pobedu."
Ponudio je mešinu sa vinom Morgani, a kada je ona odmahnula glavom, iskapio ju je.
"Vivijen je trebalo da doñe iz Avalona i optuži ga za kršenje zaveta", nastavio je, "ali nije
želela da to učini pred čitavim narodom. I tako sam se uputio za Kamelot, da ga podsetim na datu
reč. Ako to ne pomogne, Vivijen se zarekla da će lično doći u Kamelot, na dan kada prima
molioce iz naroda, a Artur se zakleo da će ih lično primati i presuñivati, na Duhove. Tada će,
rekla je, stati pred njega kao običan molilac, podsetiti ga na zavet i reći će mu šta se zbiva sa
onima koji pogaze datu reč."
"Neka bi Boginja dala da se Gospa od Jezera nikada toliko ne ponizi", rekla je Morgana.
"I ja bih radije razgovarao s njim grubo, a ne biranim rečima, ali to nije moj izbor", rekao je
Kevin. Pružio joj je ruku. "Hoćeš li mi pomoći da ustanem? Mislim da moj konj može da nas nosi
oboje, a ako ne može, čim stignemo do grada, nabavićemo ti jednog. Trebalo bi da budem otmen
kao veliki Lanselet, i da te pustim da jašeš sama, ali..." pokazao je svoje ubogaljeno telo.
Morgana ga je povukla na noge. "Snažna sam, mogu da hodam. Ako budemo išta kupovali u
gradu, bolje da nañemo cipele i nož. Nemam uz sebe ni novčića, ali vratiću ti dug čim budem
mogla."
Kevin je slegnuo ramenima. "Ti si mi sestra po Avalonu - ono što je moje, to je i tvoje, takav
je zakon. Nećemo više govoriti o plaćanju."
Morgana je osetila da crveni od stida što je Kevin podseća na stara pravila. Stvarno sam bila
van sveta. "Da ti pomognem da uzjašeš. Hoće li konj mirno stajati?"
On se nasmešio. "Kad ne bi hteo, bio bi mi od vrlo male koristi na ovakvim usamljeničkim
putovanjima! Hajdemo - voleo bih da sutra stignemo do Kamelota."
U gradu ugneždenom meñu brdima našli su zanatliju da popravi Morganine cipele, i kupili su
stari, bronzani bodež; čovek koji im ga je prodao rekao je da od velike bitke nije bilo finijeg
sečiva. Kevin joj je kupio i pristojan ogrtač, rekavši da onaj koji je našla na farmi nije dobar ni za
konjsko ćebe. Ali prilično su se zadržali, i kada su se ponovo našli na putu, već je ozbiljno vejalo,
i rano se smračilo.
"Trebalo je da ostanemo u gradu", rekao je Kevin. "Mogao sam sviranjem na harfi da zaradim
večeru i prenoćište za oboje. Da sam sam, spavao bih pod nekom živicom ili zidom, umotan u
ogrtač. Ali jedna gospa iz Avalona ne može tako."
"Zašto misliš da nikad nisam tako spavala?" upitala je Morgana.
On se nasmejao. "Pa, da znaš da mi izgledaš kao da si u poslednje vreme često tako spavala!
Ali ma koliko požurivali konja, ne možemo večeras stići u Kamelot - moramo negde potražiti
zaklon."
Posle nekog vremena, kroz sve jaču vejavicu, razabrali su obrise neke napuštene zgrade. Čak
ni Morgana nije mogla da uñe u nju bez saginjanja; najverovatnije je to bila štala, ali toliko dugo
bez životinja da nije više bilo ni zadaha, a krov od šindre bio je uglavnom čitav. Sapeli su konja i
upuzali unutra. Kevin joj je pokretom naložio da raširi stari ogrtač na prljavi pod, pa su se
umotali i legli jedno kraj drugog. Ali bilo je toliko hladno da je na kraju, kad je čuo kako
Morgani cvokoću zubi, Kevin zaključio kako moraju uzeti oba ogrtača za pokrivač i leći tik jedno
do drugog kako bi se ugrejali. "Ako ti se neće smučiti od blizine ovog mog izobličenog tela",
dodao je, a ona je osetila u njegovom glasu bol i bes.
"Od onoga što je na tebi izobličeno, Kevine, znam samo da tim slomljenim prstima stvaraš
lepšu muziku nego ja, pa čak i nego Talesin, sa zdravim šakama", odgovorila je i privila se uz
njega da se zgreje. Konačno je osetila da bi mogla da zaspi, glave oslonjene o njegovo rame.
Čitavog dana je hodala i bila je umorna; duboko je spavala, ali se probudila čim se kroz
pukotine u zidu probila prva svetlost. Bila je sva ukočena od ležanja na podu, i kada se osvrnula
po blatnjavim zidovima oko sebe osetila je užas. Ona, Morgana, sveštenica iz Avalona,
vojvotkinja od Kornvola, da leži ovako u štali, izgnana iz Avalona... hoće li se ikada vratiti? A
bila je i na gorim mestima od ovog, u zamku Čeriot u vilinskoj zemlji, daleko od svakog

hrišćanstva i paganstva, van dveri ovoga sveta... ona koju je Igrena tako pažljivo vaspitavala, ona,
sestra Vrhovnog kralja, školovana kod Gospe od Jezera, prihvaćena od strane Boginje... sada je
sve to odbacila. Ne, nije odbacila, bilo joj je oduzeto kad ju je Vivijen poslala na proglašenje
kralja i kad je zanela dete sopstvenog brata.
Igrena je mrtva, moja majka je umrla, i ne mogu se više vratiti u Avalon, nikada u ovom
svetu... beznadežno se rasplakala, prigušujući jecaje ogrtačem.
Kevinov glas bio je promukao i nežan u polutami.
"Plačeš za majkom, Morgana?"
"Za majkom - i za Vivijen - a uglavnom najviše zbog sebe." Morgana nije bila sigurna je li to
rekla naglas. Kevin ju je zagrlio, a ona mu je spustila glavu na grudi i plakala je i plakala sve dok
joj suze nisu presušile.
"Govorila si istinu, Morgana", rekao je on mnogo kasnije, još joj gladeći kosu, "ne gadiš me
se."
"Kako bih mogla", odgovorila je, privijajući se uz njega, "kad si tako dobar prema meni?"
"Ne misle sve žene tako", rekao je on. "Čak i kada priñem Beltanskim vatrama, desi se da
čujem - jer ima sveta koji misli da neko ko je hrom mora biti i gluv i nem - čujem ih mnoge, čak i
devojke koje pripadaju Boginji, kako šapuću saveštenici da ih postavi daleko od mene, kako ne
bih mogao da ih vidim kada doñe vreme da se udaljimo od vatri..."
Morgana je naglo sela. "Da sam ja bila ta sveštenica, oterala bih tu ženu od vatri, jer se usudila
da zahteva u kakvom obliku Bog treba da joj priñe... šta si ti učinio, Kevine?"
On je slegnuo ramenima. "Pošto nisam hteo da kvarim obred niti da mučim neku ženu takvim
izborom, udaljio sam se tako tiho da niko nije ni primetio. Čak ni Bog ne može da promeni ono
što vide na meni i što o meni misle. Još pre nego što su mi druidski zakoni zabranili da ležem sa
ženama koje se daju za novac, nisam mogao da ih platim dovoljno da bi me prihvatile. Možda bi
trebalo da postanem hriščanski sveštenik, jer oni, koliko čujem, uče svoje sveštenike tajni života
bez žene. Ili bi trebalo da žalim što su pljačkaši koji su me obogaljili zaboravili i da me uškope,
pa bi mi bilo svejedno. Izvini - ne bi trebalo da govorim o tome. Ali pitam se da li si pristala da
legneš kraj mene zato što si mislila da u ovom bogaljastom telu nema muškosti, pa nisi tako
razmišljala o meni..."
Morgana ga je slušala, užasnuta agonijom gorčine u njegovim rečima, ranama nanetim
njegovoj muškosti. Znala je koliko života postoji u njegovim rukama, koliko je osetljiv kao
muzičar. Čak i pre Boginje, može li žena da gleda samo u izobličeno telo? Setila se kako se bacila
Lanseletu u naručje, i setila se koliko joj je bio ranjen ponos, i znala je da se ta rana nikada neće
sasvim zaceliti.
Polako se sagnula i poljubila ga u usta, a zatim u ožiljke na ruci. "Nikada ne sumnjaj u to, za
mene si ti muškarac, i Boginja me je navela da ovo učinim." Ponovo je legla i okrenula se ka
njemu.
On ju je oštro pogledao pod sve jačim svetlom. Na trenutak se trgla kad mu je ugledala lice -
zar misli da ga ona sažaljeva? Ne; ona deli svest o njegovim patnjama, što je sasvim drugačije.
Pogledala ga je pravo u oči... da, da mu lice nije toliko puno gorčine, toliko izobličeno patnjom,
bio bi lep; crte su mu pravilne, oči tamne i nežne. Sudbina mu je slomila telo, ali ne i duh -
kukavica ne bi mogao da izdrži zadatke kakve postavljaju druidi.
Pod plaštom Boginje, kao što mi je svaka žena sestra, kćer i majka, tako mi je svaki muškarac
otac, ljubavnik i sin... Moj otac je umro pre nego što sam stigla da ga upamtim, a sina nisam
videla otkako je prohodao... ali ovom muškarcu ću pružiti ono što Boginja želi... Ponovo je
poljubila šaku prekrivenu ožiljcima i stavila je sebi pod haljinu, pravo na grudi.
Bio je neiskusan - što joj se učinilo čudno za čoveka njegovih godina. Ali kako bi i moglo biti
drugačije? pomislila je. Ovo je prvi put da činim ovo po svojoj slobodnoj volji, i da taj dar bude
primljen jednostavno, kao što je i ponuñen. To je zacelilo nešto u njoj. Čudno što joj je tako sa
muškarcem koga jedva poznaje i prema kome oseća samo ljubaznost. Čak i tako neiskusan, bio je
pažljiv i nežan sa njom, i osetila je kako u njoj izvire ogromna i neizreciva nežnost.

"Čudno", rekao je on kasnije, tihim, zamišljenim glaom. "Znao sam da si sveštenica i da si

mudra, ali nekako nisam ni pomislio da si i lepa.,"
Promuklo se nasmejala. "Lepa? Ja?" Ali bila mu je zahvalna što je, makar i na trenutak, to
pomislio.
"Morgana, reci mi - gde si bila? Ne bih te ispitivao, ali šta god da je, teško ti leži na srcu."
"Ne znam", izletelo joj je. Nije ni pomislila da će mu reći. "Van sveta, izgleda - pokušavala
sam da stignem u Avalon - a nisam uspevala da uñem, put mi je, izgleda, zatvoren. Dva puta sam
već bila... drugde. U drugoj zemlji, u zemlji snova i čarolija - u zemlji gde vreme stoji i ne stoji, i
nema ničeg sem muzike..." Tu je zaćutala; hoće li harfista pomisliti da je poludela?
Pogladio ju je prstom po ivici oka; prst mu je bio hladan, jer su zbacili pokrivače sa sebe; sada
ju je pažljivo ušuškao u ogrtač. "I ja sam jednom bio tamo i čuo sam njihovu muziku..." rekao je,
dalekim, zamišljenim glasom, "i na tom mestu nisam bio ni izdaleka ovako ubogaljen, i njihove
žene mi se nisu smejale... Jednog dana, možda, kada prestanem da se bojim ludila, ponovo ću
otići tamo... pokazali su mi skrivene puteve i rekli su da mogu da doñem, zbog moje muzike..."
Ponovo je zapao u dugo ćutanje.
Ona se stresla i odvratila pogled. "Bolje da ustanemo. Ako nam se konj nije smrzao noćas,
danas ćemo stići u Kamelot."
"A ako stignemo zajedno", tiho je dodao Kevin, "verovaće da si došla sa mnom iz Avalona.
Njih se ne tiče gde si izbivala - ti si sveštenica, i tvoja savest se ne tiče nikoga živog, čak ni
njihovih biskupa, pa čak ni samog Talesina."
Morgana je poželela da ima da odene pristojnu haljinu; stići će na Arturov dvor obučena kao
prosjakinja. Pa, tu se ništa nije moglo. Kevin ju je gledao dok je ureñivala kosu, a onda je pružio
ruke, pa mu je pomogla da ustane; ali ponovo je u njegovom pogledu primetila gorčinu. Navikao
je da podiže oko sebe stotinu ograda gorčine i gneva. Ipak, dok su izlazili kroz niska vrata,
dodirnuo joj je ruku.
"Nisam ti se zahvalio, Morgana..."
Nasmešila se. "Oh, ako treba da se zahvaljuje, onda je to obostrano, prijatelju - ili ne bih smela
tako da te zovem?"
Prsti prekriveni ožiljcima na trenutak su se stegli oko njenih... a onda je ugledala divlji
plamen, i njegovo lice okruženo vatrom, izobličeno u vrisku, i oganj svuda oko njega... oganj...
ukočila se i otrgla ruku, užasnuto zureći u njega.
"Morgana!" uzviknuo je. "Šta je bilo?"
"Ništa, ništa - samo grč u nozi", slagala je i izbegla je da ga dodirne kada je pružio ruku ka
njoj. Smrt! Smrt na lomači! Šta je to značilo? Čak ni najgori izdajnici ne umiru tom smrću... ili
sam videla samo ono što mu se desilo kao detetu? Ma koliko kratak, trenutak Vida ju je potresao,
kao da je sama izgovorila reč koja ga je oterala u takvu smrt.
"Hodi", rekla je, gotovo grubo. "Idemo odavde."
15.
Gvenvir nikada nije želela da se petlja sa Vidom; zar nije u Svetom Pismu rečeno da nijedan
čovek ne zna šta mu donosi dan? Pa ipak, tokom protekle godine, otkako su preselili dvor u
Kamelot, jedva da je i pomislila na Morganu, a ovog jutra se probudila setivši se da ju je sanjala -
u snu ju je Morgana uzela za ruku, povela ju je ka Beltanskim vatrama i naložila joj da kraj njih
legne sa Lanseletom. Kada se sasvim probudila, mogla je da se nasmeje glupom snu. Snove
svakako šalje ñavo, jer ona je uvek sanjala zle stvari, kakve ne bi smela ni da zamisli hrišćanska
žena, a najčešće je sanjala Morganu.
Pa, ona je otišla sa našeg dvora, i ne moram više da mislim na nju... ne, ne želim joj zlo, želim
da se pokaje za svoje grehe i da nañe mir u manstiru... ali negde daleko odavde. Sad, kad je
Artur napustio paganstvo, Gvenvir je osećala da bi mogla da bude čak i srećna, samo da nije tih
snova u kojima je Morgana navodi na sramotne stvari. A sada ju je san progonio dok je sedela i
vezla oltarske prekrivače za crkvu; toliko ju je progonio da joj se činilo grešno da veze zlatni krst

misleći na Lanseleta. Spustila je vez i prošaptala molitvu, ali misli su joj nastavile istim tokom.
Artur, kad ga je zamolila na Božić, obećao je da će zabraniti Beltanske vatre u čitavoj zemlji;
smatrala je da bi to učinio i ranije, samo ga je Merlin sprečavao. Svakome bi bilo teško,
razmišljala je, da ne voli starca - bio je tako blag i dobar; da je samo hrišćanin, bio bi bolji od
svakog sveštenika. Ali Talesin je rekao da ne bi bilo lepo prema seljacima ako im se oduzme
jednostavna vera u Boginju koja im čuva polja i useve, i plodnost životinja i žena. Oni su ionako
malo kada mogli da greše, ulagali su sve snage u oranje i žetvu, kako bi imali dovoljno hrane da
ne gladuju; nije se moglo očekivati da će se ñavo petljati sa takvim ljudima, ako ñavola uopšte
ima. Ali Gvenvir mu je odgovorila: "Verovatno mislite da oni ne greše kada prilaze Beltanskim
vatrama i slede paganske obrede, ležući sa onima sa kojima nisu u braku..."
"Bog zna koliko je u njihovim životima malo radosti", mirno je odgovorio Talesin. "Zar je
zaista tako loše što četiri puta u godini, pri smeni godišnjih doba, mogu da se provesele i rade ono
što im čini zadovoljstvo? Ne bih imao mnogo razloga da volim Boga koji bi to proglasio grešnim.
Da li ih ti smatraš grešnim, kraljice?"
Smatrala ih je; tako bi morala da misli svaka hrišćanka - ići u polja, plesati naga i leći sa prvim
muškarcem koji se pojavi... sramno, kvarno i grešno. Talesin je uzdahnuo i odmahnuo glavom.
"Pa ipak, kraljice moja, niko nije gospodar tuñe savesti. Čak i ako misliš da je to sramota i
greh, zar zaista misliš da znaš šta je dobro za druge? Čak ni mudraci ne znaju sve, a možda
Bogovi imaju i druge svrhe sem onih koje mi, sa ovo malo mudrosti, možemo da uvidimo."
"Ako umem da razlikujem dobro i zlo - a znam, jer nas sveštenici uče tome, i Bog nas uči u
Svetom Pismu - zar ne bi trebalo da se plašim kazne Božje ukoliko ne stvorim zakone koji će
odvraćati moj narod od greha?" upitala je Gvenvir. "Bog bi krivicu svalio na mene ukoliko
dozvolim zle stvari koje mogu da sprečim, i da sam ja kralj, već bih ih odavno zabranila."
"Pa, gospo, onda mogu reći samo da je sreća za ovu zemju što ti nisi kralj. Kralj mora da štiti
svoje podanike od stranaca, od napadača, i da vodi narod u bitke - kralj se mora prvi postaviti
izmeñu svoje zemlje i opasnosti, baš kao što seljak ustaje da brani svoja polja od pljačkaša. Ali
nije njegova dužnost da odreñuje šta srce sme da oseća."
Vatreno mu se usuprotivila. "Kralj je zaštitnik svog naroda, a zašto da im štiti tela, ako pusti da
im duše padnu u ruke ñavolu? Slušajte, gospodaru Merline; ja sam kraljica, a majke iz ove zemje
šalju svoje kćeri da me služe i da se uče dvorskom ponašanju - razumete li? Pa, kakva bih ja
kraljica bila kad bih puštala da se kćeri drugih žena nedostojno ponašaju i zatrudne, ili - kao što je
činila kraljica Morgoza, kako čujem - da puštam svoje gospe u kraljev krevet, ukoliko poželi da
se provodi sa njima? Majke mi poveravaju svoje kćeri, jer znaju da ću ih štititi..."
"To je drugo, poveravaju ti devojke suviše mlade da bi znale šta žele, prema kojima treba biti
strog kao majka da bi valjano odrasle", rekao je Talesin. "Ali kralj vlada nad odraslim ljudima."
"Bog nije rekao da treba da vlada jedan zakon za dvor, a drugi za prost narod! On želi da se svi
pridržavaju njegovih zapovesti - a šta bi bilo da nema zakona? Šta mislite, šta bi bilo sa ovom
zemljom kad bi moje gospe izlazile u polja i nedostojno se ponašale? Zašto bi se takve stvari
dešavale čak i nadomak crkvenih zvona?"
Talesin se nasmešio. "Sve mi se čini da, čak i da nema zakona koji to zabranjuje, ti ne bi
izlazila u polja na Beltan, gospo moja. Primetio sam već - nimalo ne voliš da izlaziš na otvoreno."
"Ja sam vaspitana kao hrišćanka, savetuju me sveštenici, i odlučila sam da ne idem", oštro mu
je odvratila.
"Ali, Gvenvir", rekao joj je vrlo blago, gledajući je bledoplavim očima usañenim u izborano
lice, "razmisli malo. Pretpostavimo da se donese zakon protiv toga, a da ti po savesti osećaš da je
to ipak ispravna stvar, prepustiti se Boginji, priznajući time da je ona iznad svih nas, iznad tela i
duše? Ako tvoja Boginja želi da tako činiš, zar bi dopustila da te donošenje nekakvog zakona
udalji od Beltanskih vatri? Razmisli, draga gospo: pre manje od dvesta godina - zar ti biskup
Patricije nije pričao o tome? - ovde, u Letnjoj zemlji, bilo je izričito zakonom zabranjeno
poštovati Hrista, jer bi se time rimskim bogovima oduzimalo njihovo drevno pravo. A bilo je
hrišćana koji su radije umirali nego da učine takvu sitnicu, da zapale malo mirisa pred nekim

idolom - da, vidim da si čula tu priču. Hoćeš li dopustiti da tvoj Bog bude tiranin kao rimski
imperatori?"
"Ali Bog je stvaran, on postoji, a ti idoli su delo ljudskih ruku", odvratila je Gvenvir.
"Ne baš, isto važi i za Devicu Mariju koju je Artur poneo u bitku; to je slika koja pruža mir
umu vernika. Meni je, kao druidu, strogo zabranjeno da posedujem sliku bilo kog Boga, jer sam,
tokom mnogih života, naučio da mi nisu potrebne - mogu da mislim na Boga kao da se nalazi u
meni. Ali oni koji se jednom rañaju ne mogu tako, i zato im je potrebna Boginja u okruglom
kamenju i jezercima, kao što je tvom prostom narodu potrebna slika Device Marije i krsta, koju
neki vitezovi nose na štitu, kako bi se znalo da su krišćanski vitezovi."
Gvenvir je znala da u tom rasuñivanju postoji neka greška, ali nije mogla da se raspravlja sa
Merlinom; u svakom slučaju, on je ipak samo starac i paganin.
Kada rodim Arturu sina - jednom mi je rekao da tada mogu da zatražim od njega sve što
poželim; e, tada ću ga zamoliti da zabrani Beltanske i žetvene vatre.
Setila se tog razgovora, mesecima kasnije, onog jutra kad je sanjala. Morgana bi joj svakako
dala isti savet - da legne sa Lanseletom kraj vatri... Artur je rekao da joj neće postavljati nikakva
pitanja ukoliko rodi dete, naprosto joj je dao dozvolu da uzme Lanseleta za ljubavnika... osećala
je da joj lice gori dok se saginjala nad krstom; nije se osećala dostojna da ga dodiruje. Spustila je
oltarski prekrivač sa krila i umotala ga u komad grublje tkanine. Radiće na njemu kad bude
smirenija.
Na ulazu u sobu začuo se Kajev neravnomeran korak. "Gospo moja", rekao je, "kralj me šalje
da pitam hoćete li doći na vojno vežbalište. Želeo bi da vam nešto pokaže."
Gvenvir je klimnula glavom svojim gospama. "Elena, Meleas, hodite sa mnom", rekla je. "Vi
ostale, možete da poñete ili da ostanete ovde i radite, kako želite."
Jedna od žena, postarija i pomalo kratkovida, odlučila je da ostane i nastavi sa predenjem; sve
ostale, željne izlaska na sunce, okupile su se iza Gvenvir.
Preko noći je padao sneg, ali zima je već jenjavala, i sada se sneg brzo topio na suncu. Kroz
travu su se pomaljali mali pupoljci; kroz mesec dana sve će biti puno cveća. Kada je došla u
Kamelot, njen otac, Leodegranc, poslao joj je svog najboljeg vrtlara, kako bi odlučio koje će
povrće i začini tu najbolje rasti. Ali vrh brega bio je naseljen davno pre dolaska Rimljana i na
njemu je već bilo mnogo bilja; Gvenvir mu je naložila da ih sve presadi u kuhinjsku baštu, a kada
su naišli na mesto gde je raslo divlje cveće, Gvenvir je izmolila od Artura da joj tu ostavi mesta
za travnjak, pa je vežbalište sagrañeno dalje niz padinu.
Plašljivo je podigla pogled dok su prelazili preko travnjaka. Ovde je bilo tako otvoreno, tako
blizu neba; Karleon se nalazio mnogo bliže zemlji. Ovde, u Kamelotu, u kišnim danima, bilo je
kao da se nalaze na ostrvu usred magle - kao u Avalonu - ali u vedre i sunčane dane, kao što je
ovaj, ležao je visok i otvoren, kao da nadgleda sve okolne zemlje, a kad se stane na sam vrh,
moglo se gledati preko milja i milja bregova i šuma...
Osećala se kao da je preblizu nebesima; svakako nije u redu da ljudska bića, obični smrtnici,
vide toliko daleko - ali Artur je rekao da, iako u zemlji vlada mir, kaljevski dvor mora biti teško
pristupačan.
Nije je dočekao Artur, nego Lanselet. Postao je još lepši, pomislila je. Sad, kad više nije
morao da nosi kratko podšišanu kosu zbog kacige, pustio ju je da izraste, i kovrdžala mu se na
ramenima. Nosio je i kratku bradu - to joj se dopadalo, mada ga je Artur zadirkivao zbog nje i
tvrdio da je to znak taštine; Artur je i dalje nosio vojnički kratku kosu, i komornici su ga brijali
svakog dana.
"Gospo, kralj te očekuje", rekao je Lanselet i uhvatio je za ruku kako bi je otpratio do niza
sedišta koja je Artur izgradio kraj drvene ograde vežbališta.
Artur joj se naklonio, zahvalivši osmehom Lanseletu, dok ju je uzimao za ruku. "Evo, Gven,
sedi kraj mene - pozvao sam te jer želim da ti pokažem nešto naročito. Gledaj tamo..."
Videla je grupu mlañih vitezova i nekolicinu dečaka koji su služili u kraljevoj kući kako
glume bitku na vežbalištu; podeljeni u dve grupe, borili su se opremljeni drvenim mačevima i

velikim štitovima. "Gledaj", rekao je Artur, "onaj visoki, u ofucanoj košulji boje šafrana. Da li ti
možda liči na nekoga?"
Gvenvir je pogledala dečaka, prateći njegove vešte pokrete mačem i štitom - odvojio se od
ostalih i napadao kao mahnit, prevrćući ih; jednog momka je tako gadno udario po glavi da je
ostao da leži onesvešćen, a drugi se zateturao od žestokog udarca po štitu. Dečko je bio vrlo mlad
- na ružičlastom licu tek su mu se nazirali prvi tragovi brade, pa je i dalje izgledao kao anñelak -
ali bio je visok gotovo dva metra, krupan i širokih ramena kao bik.
"Bori se kao besan", rekla je Gvenvir, "ali ko je to? Kao da sam ga viñala na dvoru..."
"To je onaj momak koji je došao na dvor i nije hteo da kaže kako se zove", rekao je Lanselet
kraj njih, "pa si ga dala Kaju da pomaže u kuhinji. Prozvali su ga 'Lepi', jer su mu ruke tako fine i
bele. Kaj ga je vrlo grubo zavitlavao, preteći da će ih uništiti mešajući pomije i čisteći povrće.
Naš Kaj ima vrlo gadan jezik."
"Ali dečko mu nikada nije uzvratio", dodao je Gaven sa druge strane. "Mogao bi da prelomi
Kaja nadvoje golim rukama, ali kada su ga ostali momci podsticali da udari - jedom je Kaj
napravio stvarno kvarnu šalu o njegovom poreklu, rekao je da je sigurno nikogović, sin
ñubretara, pošto mu ti poslovi baš leže - Lepi mu je samo pogledao preko glave i rekao da ne bi
bilo lepo udariti nekoga ko je postao bogalj služeći svog kralja."
"To je Kaju palo teže nego da ga je pretukao", mračno je rekao Lanselet. "Kaj smatra da i nije
ni za šta drugo do da se bavi pomijama i nošenjem tanjira. Jednog dana, Arture, moraš naći neki
pohod za Kaja, makar da poñe i traga za Pelinorovim zmajem."
Elena i Meleas zakikotale su se iza njih. "Dobro, dobro, hoću", rekao je Artur. "Kaj je suviše
dobar i odan da bismo ga i mi zavitlavali. Znate da sam želeo da mu dam Karleon, ali on nije hteo
da ga primi. Rekao je da mu je otac naložio da me svojim rukama služi sve dok bude živ, i da će
radije doći ovamo, u Kamelot, da upravlja domaćinstvom. Ali taj dečko - Lepi, Lanse, tako si
rekao? Da li te podseća na nekoga, ženo moja?"
Zagledala se u dečaka, koji je sada jurišao na poslednjeg člana protivničke grupe, a dugačka,
plava kosa vijoril mu je na vetru. Imao je visoko, široko čelo i veliki nos, a ruke, kojima je stezao
oružje bile su glatke i bele... onda je pogledala kraj Artura i ugledala isti takav nos i plave oči,
mada skrivene u masi riñe kose, i rekla: "Pa, liči mi na Gavena", kao da ju je to zapanjilo.
"Bože, pomozi nam, stvarno je tako", nasmejao se Lanselet. "Ja to uopšte nisam primetio - a
stalno ga gledam. Ja sam mu dao tu košulju, uopšte nije imao nijednu čitavu..."
"A dao si mu i druge stvari", rekao je Gaven. "Kada sam ga upitao ima li sve što mu je
potrebno, rekao mi je za tvoje darove. Plemenito od tebe što si pomogao dečaku, Lanse."
Artur ga je iznenañeno pogledao. "Znači li da je on od tvoje krvi, Gavene? Nisam znao da
imaš sina..."
"Ne, kralju moj. To je moj... moj najmlañi brat, Garet. Ali nije mi dozvolio da kažem."
"Nisi čak ni meni rekao, roñače?" prebacio mu je Artur. "Zar tajiš stvari pred svojim kraljem?"
"Nije tako", pobunio se Gaven, sav pocrvenevši, pa je izgledalo kao da su mu kosa i krupno,
široko lice iste boje; Gvenvir se činilo čudno da tako krupan i grub muškarac može da pocrveni
kao dete. "Nikada ne bih ni pomislio, kralju moj, ali dečko me je molio da ne kažem ništa - rekao
je da sam ja stekao ugled jer sam ti roñak, ali da ako on stekne ugled na dvoru i kod velikog
Lanseleta - baš tako je rekao, Lanse, kod velikog Lanseleta - želi da to bude zbog njegovih dela, a
ne zvog imena i porekla."
"To je glupo", rekla je Gvenvir, ali Lanselet se nasmešio.
"Ne - to je časno. Često sam žalio što nisam imao hrabosti da tako učinim, umesto da me trpe
što sam Banovo kopile, pa nisam morao ni za šta da se izborim sam - zato sam se tako žestoko
trudio da budem sjajan ratnik, kako niko ne bi rekao da nisam zaslužio svoj položaj..."
Artur je nežno položio ruku Lanseletu na mišicu. "Toga nikada ne treba da se plašiš,
prijatelju", rekao je. "Svi znaju da si mi ti najbolji od svih vitezova i da si najbliži mom presltolu.
Gavene", obratio se riñem vitezu, "ni tebe ne cenim zato što si mi roñak i naslednik, nego zato što
si odan i pouzdan, i što si mi desetinama puta spasavao život. Bilo je i takvih koji su mi govorili

kako ne bih smeo dopustiti da me štiti prvi naslednik, jer ako takav dobro obavlja svoju dužnost,o
nikada neće doći do prestola, ali mnogo puta mi je bilo milo što imam tako odanog roñaka da mi
štiti leña." Zagrlio je Gavena ok ramena. "Znači, to ti je brat, a ja nisam imao pojma."
"Nisam znao ni ja kada je tek došao na dvor", rekao je Gaven. "Kad sam ga poslednji put
video, na tvom krunisanju, bio je dečačić ne viši od mog mača, a sada - pa, vidiš i sam. Ali
jednom sam ga video u kuhinji i pomislio sam da je možda neko očevo kopile. Bog zna da ih je
Lot imao mnogo - ali onda sam ga prepoznao, a on me je molio da ne otkrijem ko je, kako bi sam
došao do slave."
"Pa, godinu dana Kajeve obuke načinilo bi čoveka od svake mamine maze", rekao je Lanselet,
"a on je stvarno sve muški trpeo."
"Čudi me da ga nisi prepoznao, Lanselete - umalo što te nije ubio na Arturovom venčanju",
vedro je rekao Gaven. "Zar si zaboravio kako si ga predao našoj majci i naredio joj da ga izlema
kako bi naučio da ne trči pod konjska kopita..."
"A ubrzo potom sam umalo slomio vrat - da, sada se sećam", nasmejao se Lanselet. "Znači, to
je taj mali mangup! Ali daleko je prevazišao ostale momke, trebalo bi da vežba sa pravim
oružjem, uz vitezove. Meni se čini da bi već sad bio meñu najboljima. Dopuštaš li mi, kralju
moj?"
"Čini kako želiš, prijatelju."
Lanselet je otpasao mač. "Pričuvaj mi ga, gospo", zamolio je Gvenvir. Preskočio je ogradu,
uzeo jedan od drvenih mačeva za vežbu i potrčao ka krupnom, riñokosom dečaku.
"Prevelik si za tu decu, momče - hodi ovamo i oprobaj se sa nekim tvoje veličine!"
Sa nekim tvoje veličine? - užasnuto je pomislila Gvenvir. Lanselet uopšte nije bio krupan, bio
je tek nešto viši od nje, a mladi Lepi bio je viši od njega za čitavu glavu! U prvi mah dečko je
oklevao pred kraljevim kapetanom konjice, ali Artur mu je uputio pokret ohrabrenja, i dečakovo
lice sinulo je od divlje radosti. Jurnuo je na Lanseleta, podigavši drveno oružje na udarac, i
zapanjio se kad ga je spustio, a Lanselet nije bio tu; Lanselet ga je izbegao, okrenuo se i udario ga
po ramenu. U poslednji čas je povukao oružje, tako da je samo dodirnuo dečaka, ali mu je
pocepao košulju. Garet se brzo pribrao, dočekao na vreme naredni Lanseletov udarac; na trenutak
se Lanselet okliznuo na vlažnoj travi i izgledalo je kao da će pasti, a onda je pokleknuo pred
dečakom.
Lepi je odstupio. Lanselet je ustao i proderao se: "Idiote! Zamisli da sam ja moćni saksonski
ratnik!" Potom je snažno udario dečaka po leñima, okrenuvši mač pljoštimice, tako da je ovaj
ispustio mač i odleteo preko pola vežbališta; pao je i ostao da leži, ošamućen.
Lanselet je požurio da mu priñe i sagne se nad njim, smešeći se. "Nisam hteo da te povredim,
momče, ali moraš naučiti da se bolje čuvaš." Pružio mu je ruku. "Hajde, osloni se o mene."
"Počastvovali ste me, ser", rekao je dečko, porumenevši, "a i koristilo mi je da osetim vašu
snagu."
Lanselet ga je pljesnuo po ramenu. "Neka bi bilo da se uvek borimo rame uz rame, a ne kao
neprijatelji, Lepi", rekao je i vratio se do kralja. Momak je podigao svoj mač i vratio se ostaloj
mlañariji, koja se okupila i počela da ga zavitlava. "Pa, Lepi, umalo da pobediš kraljevog
kapetana..."
Artur se nasmešio dok je Lanselet ponovo preskakao ogradu. "To je bilo lepo obavljeno,
Lanse. Biće od njega dobar vitez - kao što je njegov brat", dodao je, klimnuvši glavom Gavenu.
"Roñače, nemoj mu reći da znamo ko je - razlozi zbog kojih želi da krije svoje ime sasvim su
časni. Ali reci mu da sam ga video i da ću ga učiniti vitezom na Duhove, kada svaki molilac sme
da iziñe pred mene, ako doñe i zamoli me za mač kakav odgovara njegovom položaju."
Gaven je na to sav sinuo. Sada bi, pomislila je Gvenvir, svako ko ih je obojicu video znao da
su roñaci, jer osmesi su im bili isti. "Zahvaljujem ti, kralju moj. Neka bi ti služio dobro kao ja."
"To je teško moguće", rekao je Artur sa ljubavlju. "Imam ogromnu sreću sa svojim
prijateljima i saputnicima."
Gvenvir je pomislila kako Artur zaista izaziva ljubav i odanost kod svakoga - to je tajna

njegove vladavine, jer mada je vešt u bitkama, nije veliki borac; više puta je videla kako, u
bitkama kojima su se zabavljali i održavali spremnost za borbu, Lanselet, pa čak i stari Pelinor,
izbacuju Artura iz sedla ili ga ruše na zemlju. Artur nikada nije bio ljut ni uvreñen, nego je
dobroćudno govorio kako mu je milo što ima tako dobre borce da ga čuvaju, i da je bolje što su
mu prijatelji nego neprijatelji.
Dečaci su uskoro pokupili svoje oružje za vežbu i otišli. Gaven se udaljio da razgovara sa
bratom, a Artur je poveo Gvenvir ka utvrñenom zidu. Kamelot se nalazio na širokom i visokom
bregu, sa vrhom ravnim i prostranim kao čitav grad, i tu su, unutar zida, sagradili svoj zamak.
Sada je Artur poveo Gvenvir na svoj omiljeni vidikovac, gde se moglo popeti na zid i gledati
preko doline. Osetila je vrtoglavicu i pridržala se za zid. Odavde je mogla da vidi ostrvski dom
svog detinjstva, zemlju kralja Leodegranca, a malo severnije videlo se ostrvo, nekako sklupčano i
nalik na usnulog zmaja.
"Tvoj otac stari, a nema sinova", rekao je Artur. "Ko će vladati posle njega?"
"Ne znam - verovatno bi voleo da ti odrediš nekoga ko će biti moj namesnik", rekla je
Gvenvir; jedna od njenih sestara je umrla na poroñaju, u dalekom Velsu, a druga je umrla tokom
opsade zamka. A očeva druga žena nije mu rodila živog sina, pa je Gvenir bila jedini naslednik
kraljevstva. Ali kako bi ona, žena, uspela da ga zadrži pred onima koji su pohlepni za zemljom?
Pogledala je ka očevom kraljevstvu. "Tvoj otac - Pendragon - da li je i on proglašen kraljem na
Ostrvu zmaja?"
"Tako mi je rekla Gospa od Jezera, i rekla je da je i on dao zavet da će uvek čuvati staru veru i
Avalon - kao i ja", mračno je odvratio Artur i ostao zagledan u Ostrvo zmaja. Upitala se kakve su
mu paganske misli ispunile um.
"Ali kada si se okrenuo jedinom istinskom Bogu, on ti je podario najveću pobedu, pa si odbio
Saksonce zauvek od naših obala."
"Glupo je tako govoriti", rekao je Artur. "Mislim da nijedna zemlja na može biti bezbedna
zauvek, nego samo dok Bog to želi..."
"A Bog ti je dao sve ove zemlje, Arture, da bi vladao njima kao hrišćanski kralj. Baš kao kod
proroka Ilije - biskup mi je to ispričao - kada je izišao sa Božjim sveštenicima i susreo se sa
sveštenicima Baala, pa su prizivali svako svoga Boga, i Jedini Bog bio je najveći, a za Baala se
pokazalo da je samo idol, pa im nije odgovorio. Da u Avalonu ima ikakve moći, zar bi ti Bog i
Devica dali takvu pobedu?"
"Moja vojska odbila je Saksonce, ali može se desiti da budem kažnjen zbog krivokletstva",
rekao je Artur. Nije volela kad mu se na licu pojave bore tuge i užasa.
Pošla je malo ka jugu, napinjući vid - odavde se, ako se dobro pogleda, mogao videti sam vrh
crkve Svetog Mihajla na Toru - crkva koja je sagrañena zato što je sveti Mihajlo bio gospodar
donjeg sveta, koji se borio da zadrži paganske bogove u Paklu. No, ponekad bi se desilo da joj se
zamagli pred očima, pa bi umesto crkve ugledala Tor krunisan prstenom od kamenja. Sestre u
Glastonberiju rekle su joj da je nekada bilo tako, u davna i zla paganska vremena, ali sveštenici
su se potrudili da obore i odvuku kamenje iz prstena. Pretpostavljala je da ga ponekad još vidi
zato što je grešna. Jednom je sanjala kako leži sa Lanseletom pod tim kamenjem, i da mu pruža
ono što u javi nikada nije...
Lanselet. On je tako dobar, nikada nije tražio od nje više nego što jedna hrišćanka, uz to
udata, može da pruži bez gubitka časti... ali zapisano je da je sam Hrist rekao: ko god pogleda
ženu sa željom, već je u srcu počinio preljubu... dakle, grešila je sa Lanseletom, i tu se nije moglo
ništa, oboje su već prokleti. Stresla se i otrgla pogled od Tora, jer činilo joj se da bi Artur mogao
da joj pročita misli. On je pomenuo Lanseletovo ime...
"Šta ti misliš, Gven? Krajnje je vreme da se Lanselet oženi."
Jedva je uspela da zadrži smiren glas. "Onog dana kad zatraži da ga oženiš, gospodaru i kralju,
treba to i da učiniš."
"Ali on to neće tražiti", rekao je Artur. "Ne želi da me napusti. Pelinorova kćer bila bi mu
dobra žena, a ona ti je roñaka - zar ne misliš da bi to bilo pogodno? Lanselet nije bogat, Ban ima

suviše kopiladi da bi im dao veća imanja. Ovako bi bilo dobro za oboje."

"Da, svakako si u pravu", rekla je Gvenvir. "Elena ga prati pogledom kao momci na vežbalištu
i jedva čeka da joj uputi ljubaznu reč ili makar pogled." Mada ju je srce bolelo, možda bi i bilo
najbolje da se Lanselet oženi, jer suviše je dobar da bi ostao vezan za ženu koja može tako malo
da mu pruži; tada bi mogla da se iskupi za svoj greh čvrstim obećanjem da više neće grešiti, što
ne bi mogla kad bi Lanselet bio u blizini.
"Pa, opet ću razgovarati sa Lanseletom o tome. On kaže da ne želi da se ženi, ali navešću ga da
razume kako to ne znači izgnanstvo sa mog dvora. Zar ne bi bilo dobro kad bi naša deca, jednog
dana, imala Lanseletove sinove u pratnji?"
"Daj Bože da taj dan doñe", rekla je Gvenvir i prekrstila se. Zajedno su stajali na uzvišici,
gledajući ka Letnjoj zemlji koja je ležala pod njima.
"Eno jahača na putu", rekao je Artur, gledajući na put koji je vodio ka zamku. "To je bard
Kevin, dolazi iz Avalona. A barem ovog puta bio je dovoljno pametan da poñe na put sa slugom."
"Nije to sluga", rekla je Gvenvir, posmatrajući vitku priliku koja je jahala iza Kevina na istom
konju. "To je žena. Čudim se - mislila sam da su druidi kao sveštenici i da se drže dalje od žena."
"Pa, to važi za neke od njih, mila, ali čuo sam od Talesina da svi koji nemaju najviši čin smeju
da se žene, i da često to i čine", rekao je on. "Možda je Kevin našao sebi ženu, a možda samo
putuje sa nekom koja je pošla u istom pravcu. Pošalji neku od svojih gospi da javi Talesinu ko
dolazi, a još jedna neka poñe u kuhinje - ako večeras budemo imali muziku, valjalo bi da uz nju
ide i gozba! Idemo polako da ga pozdravimo - harfista vešt kao Kevin zaslužuje da mu lično kralj
poželi dobrodošlicu."
Kad su stigli do velike kapije, ova je već bila otvorena, a došao je i Kaj da dočeka velikog
harfistu u Kamelotu. Kevin se naklonio pred kraljem, ali Gvenvir nije skidala pogled sa vitke,
loše odevene prilike koja je jahala iza njega.
Morgana se naklonila. "Evo, vratila sam se na tvoj dvor, brate."
Artur je prišao da je zagrli. "Dobro došla nazad, sestro - dugo je potrajalo", rekao je,
priljubivši obraz uz njen. "Sada, kad više nemamo majku, trebalo bi da se držimo zajedno. Ne
napuštaj me više, sestro."
"Nisam ni pomislila na to", rekla je ona tiho.
Gvenvir je takoñe prišla da je zagrli, osećajući koliko je Morgana mršava i koščata. "Izgledaš
kao da odavno putuješ drumovima, sestro."
"Istina - dolazim izdaleka", rekla je Morgana, a Gvenvir ju je držala za ruku dok su ulazili u
zamak.
"Gde si bila? Tako dugo te nije bilo - već sam mislila da se nikada nećeš vratiti", rekla je
Gvenvir.
"I ja sam već to pomislila", rekla je Morgana. No, Gvenvir je primetila da ipak nije
odogovorila gde je bila.
"Ono što si ostavila kod nas - harfa, haljine i sve to - sve je ostalo u Karleonu. Sutra ću poslati
glasnika po sve", rekla je Gvenvir, i uvela ju je u sobu u kojoj su spavale njene gospe. "Do tada,
ako želiš, pozajmiću ti haljinu - dugo si putovala, sestro, i izgledaš kao da si spavala u štali. Jesu
li te napali pljačkaši i oteli ti prtljag?"
"Zaista sam imala lošu sreću uz put", rekla je Morgana, "i ako mi pošalješ služavku da se
okupam i obučem se u čisto, biću ti duboko zahvalna. Rado bih uzajmila i češalj, ukosnice i
cipele."
"Moja haljina biće ti predugačka", rekla je Gvenvir, "ali svakako ćeš moći nekako da je
upotrebiš dok ne stigne tvoja odeća. Češljeve, velove i cipele rado ću ti dati - ove tvoje izgledaju
kao da si u njima išla do Lotije i nazad!" Dala je znak jednoj od služavki. "Donesi moju crvenu
haljinu, veo koji ide uz nju, cipele i pojas - sve odaberi tako da sestra mog gospodara bude
obučena kako odgovara njenom položaju. I pošalji po služavku za kupanje." Gadljivo je
pogledala haljinu koju je Morgana već skidala. "Ako to ne može da se valjano opere i zakrpi,
bolje je daj nekoj mlekarici!"

Kada se Morgana pojavila za kraljevim stolom, nosila je crvenu haljinu, koja je dobro
pristajala uz njen ten; tražili su da im peva, ali nije pristala, rekavši da je sad tu Kevin i da niko
neće hteti da sluša vrapca kako cvrkuće kad imaju pred sobom slavuja.
Sutradan je Kevin zatražio prijem kod kralja, i ostao je sa njim i Talesinom više sati, pa su im
čak i večeru posebno odneli; ali Gvenvir nikada nije saznala o čemu su razgovarali - Artur joj je
malo govorio o državnim poslovima. Svako su se ljutili na njega što je odbacio zavet Avalonu,
ali ranije ili kasnije moraće to da prihvate - on je sada hrišćanski kralj. Što se tiče Gvenvir, nju su
zaokupljale druge brige.
Tog proleća na dvoru je zavladala groznica, i neke od njenih gospi takoñe su se razbolele, tako
da sve do posle Božića nije imala vremena da misli ni na šta drugo. Nikada ne bi ni pomislila da
će joj biti drago što je Morgana uz nju, ali Morgana se dobro razumela u bilje i lečenje, i smatrala
je da baš zbog njene veštine niko u dvoru nije umro - čula je da je u okolini dosta sveta
poumiralo, doduše uglavnom deca i starci. I njena mala polusestra Izota dobila je groznicu, ali
kad joj je majka čula za to, nije dozvolila da devojka ostane na dvoru, nego su je vratili na ostrvo,
a kasnije su čuli da je umrla. Žalila je za njom - zavolela ju je i nadala se da će je udati za nekog
od Arturovih saputnika kad malo poodraste.
I Lanselet je dobio groznicu, a Artur je naredio da ga smesti u dvor i da ga neguju njene gospe.
Dok je još postojala opasnost da se i sama razboli, nije mu prilazila - nadala se da je možda opet
trudna, ali ispalo je da nije; kao i obično, samo njene uzaludne nade i zavaravanja. Kada je počeo
da se oporavlja, često je odlazila da sedi kraj njega.
Morgana je takoñe dolazila i svirala na harfi, sve dok nije mogao da ustane iz postelje. Jednog
dana, posmatrajući ih dok su pričali o Avalonu, Gvenvir je primetila kako ga Morgana gleda. Pa
ona ga još voli! - pomislila je. Znala je da se Artur još nada braku Morgane i Lanseleta, i gledala
je, bolesna od ljubomore, kako Lanselet zaneseno sluša Morgnaninu harfu.
Glas joj je tako umilan; nije lepa, ali tako je mudra i učena - lepih žena je mnogo, Elena je
lepa, i Meleas, i kćer kralja Rojna, pa čak je i Morgoza lepa, ali zašto bi Lenseletu stalo do toga?
Primetila je i koliko je Morgana nežna prema njemu dok ga pridiže i poji ga svojim biljnim
lekovima i napicima. Ona, Gvenvir, nikada nije umela sa bolesnicima, nije bila vešta i sedela je
kao glupača dok je Morgana pričala, smejala se i zabavljala ga.
Mračilo se, i na kraju je Morgana rekla: "Više ne vidim strune na harfi i promukla sam kao
gavran - ne mogu više da pevam. Sad treba da popiješ lekove, Lanselete, a onda ću ti poslati
slugu da te spremi za spavanje..."
Lanselet je uz mračan osmeh primio pehar iz njene ruke. "Tvoji napici me osvežavaju, roñako,
ali imaju grozan ukus..."
"Popij to", nasmejala se Morgana. "Artur te je stavio meni pod komandu dogod budeš
bolestan..."
"Da, a da sam odbio, sigurno bi me istukao i poslao u krevet bez večere, a dok pijem lekove
kao dobar dečko, dobiću poljubac i medenjak", rekao je Lanselet.
Morgana se opet nasmejala. "Medenjak još ne možeš da dobiješ, ali ima fine kaše. Ako
popiješ čitav pehar, dobićeš poljubac za laku noć, a medenjake ću ti ispeći kad dovoljno ozdraviš
da ih jedeš."
"Da, mama", rekao je Lanselet, mršteći nos. Gvenvir je bilo jasno da se Morgana uopšte ne
šali, jer kad je ispio pehar, sagnula se i blago ga poljubila u čelo, a potom ga je ušuškala u
pokrivače kao prava mati. "Eto, sad budi dobro dete i spavaj", rekla je, smejući se, ali Gvenvir je
taj smeh zvučao gorko. Potom se udaljila.
Gvenvir je ostala kraj Lanseletovog kreveta. "U pravu je, dragi moj, trebalo bi da spavaš."
"Dosadilo mi je da Morgana uvek bude u pravu", odvratio je Lanselet. "Sedi još malo sa
mnom, ljubavi..."
Retko se usuñivao da joj se tako obraća, ali sela je na ivicu kreveta i pustila da je uhvati za
ruku. Malo kasnije, privukao ju je naniže i poljubio je; ležala je duž ivice njegovog kreveta i

puštala da je ljubi i dalje, ali posle nekog vremena on je umorno uzdahnuo i nije se pobunio kad
je ustala. "Najdraža ljubavi moja, ne možemo više ovako. Moraš mi dozvoliti da napustim dvor."
"Šta? Da juriš Pelinorovog omiljenog zmaja? Pa šta bi onda Pelinor radio u slobodno vreme?
To je njegova omiljena divljač", šalila se Gvenvir, ali srce ju je bolelo.
On ju je uhvatio za obe ruke i opet je povukao da sedne. "Ne, ne šali se sa tim, Gven, i ti i ja
znamo, a neka nam Bog pomogne, mislim da i Artur zna, da nikada nisam voleo nikoga sem tebe,
još od dana kad sam te ugledao u kući tvog oca. A ako treba da ostanem odan svom kralju i
prijatelju, moram da napustim dvor kako te više nikada ne bih video..."
"Neću te sprečavati, ako osećaš da moraš da ideš..."
"Kao i kad sam ranije odlazio", zadihano je rekao on. "Kad god bih odjahao u rat, napola sam
čeznuo da padnem Saksoncima u ruke kako se više ne bih vraćao beznadežnoj ljubavi - Bože,
oprosti mi, ponekad sam mrzeo svog kralja, koga sam se zakleo da volim i služim, i tada sam
mislio kako nijedna žena ne bi smela da raskine prijateljstvo kakvo vlada izmeñu nas, i zaklinjao
sam se da više neću misliti na tebe, osim kao na ženu svog kralja. Ali sad više nema ratova, sedim
ovde dan za danom, gledam te kraj njega na prestolu i zamišljam te u njegovom krevetu, kao
srećnu i zadovoljnu ženu..."
"Zašto misliš da sam išta srećnija i zadovoljnija od tebe?" upitala je drhtavim glasom. "Ti
barem možeš da odabereš da ostaneš ili odeš, ali ja sam predata Arturu u ruke, a da me ništa nisu
pitali. Ne mogu da se spakujem i odjašem kada mi stvari nisu po volji, nego moram da ostanem
meñu četiri zida i radim ono što se od mene očekuje... ako moraš da ideš, ne mogu tražiti da
ostaneš; a ako ostaneš, ne mogu ti reći da odeš. Ti bar možeš da odlučiš hoćeš li biti srećniji ako
odeš ili ako ostaneš!"
"Zar misliš da za mene ima sreće, ostao ili otišao?" upitao je Lanselet, i na trenutak joj se
učinilo da će zaplakati. No, brzo se savladao i nastavio. "Ljubavi, šta hočeš da uradim? Bože
sačuvaj da te i dalje činim nesrećnu. Ako odem, onda su tvoje dužnosti jasne, da budeš Arturu
dobra žena, ništa više i ništa manje. Ako ostanem... " nije nastavio.
"Ako smatraš da ti je dužnost da odeš", rekla je, "onda moraš da odeš." I suze su joj potekle
niz lice, zamagljujući joj vid.
Kad je ponovo progovorio, njegov glas bio je napet kao da je zadobio smrtnu ranu.
"Gvenvir..." toliko retko joj se obraćao punim imenom, uvek je koristio reči gospo ili kraljice
moja, a u šali uvek bi rekao Gven. Kad je sad upotrebio puno ime, učinilo joj se da nikada ništa
lepše nije čula. "Gvenvir, zašto plačeš?"
Sada je morala da laže, i to dobro, jer nije mogla da mu kaže istinu. "Zato što..." reči su je
gušile. "Zato što ne znam hoću li preživeti ako odeš."
On je progutao knedlu i uhvatio je za obe ruke. "Pa onda... pa, ljubavi... ja nisam kralj, ali otac
mi je dao malo imanje u Bretanji. Hoćeš li da odeš sa dvora sa mnom? Ja... ne znam, možda bi
tako bilo časnije nego da ostanem na dvoru i volim Arturovu ženu..."
Znači, voli me, pomislila je Gvenvir, želi me, to je najčasniji način... ali zahvatila ju je panika.
Poći sama, tako daleko, čak i sa Lanseletom... a onda je pomislila šta će svi govoriti o njoj, kako
će biti obeščašćena...
On je ležao, i dalje je držeći za ruke. "Nikada ne bismo mogli da se vratimo, to znaš - nikada.
A verovatno će nas oboje ekskomunicirati - meni to ne bi mnogo značilo, ja nisam tako veliki
hrišćanin. Ali, ti, moja Gvenvir..."
Ona je brzo zaklonila lice velom i zaplakala, znajući kolika je kukavica.
"Gvenvir", rekao je on. "Ne bih te navodio na greh..."
"Već smo zgrešili, oboje", gorko je rekla.
"A ako su sveštenici u pravu, već smo zbog toga prokleti", mračno je dodao Lanselet, "a ipak,
od tebe sam dobio samo nekoliko poljubaca - dobili smo svo zlo i krivicu, a nimalo zadovoljstva
za koje kažu da ide uz greh. A nisam uopšte siguran da verujem sveštenicima - kakav bi to Bog
bio da ide noću okolo kao neki stražar i zaviruje okolo kao seoska alapača kako bi video je li
neko legao sa susedovom ženom..."

"I Merlin je rekao nešto slično", kazala je tiho Gvenvir. "A ponekad mi se čini da je bio u
pravu, mada se često pitam nije li me to ñavo naveo na iskušenje..."
"Oh, ne govori mi o ñavolu", prekinuo ju je on i ponovo ju je povukao da legne kraj njega.
"Ljubavi moja, otići ću ako želiš, ili ću ostati, ali ne mogu da podnesem da te gledam tako
nesrećnu..."
"Ne znam ni sama šta želim", jecala je ona, puštajući da je grli. "Već smo platili za svoj greh",
promrmljao je Lanselet i osetila je njegove usne na svojima. Drhteći, prepustila se poljupcu,
osećajući njegove ruke na svojim grudima. Već se ponadala da mu ovog puta to neće biti
dovoljno, ali u hodniku se začuo neki zvuk i Gvenvir se naglo uspravila, obuzeta panikom. Sedela
je na ivici kreveta kad je u sobu ušao Lanseletov štitonoša. "Gospodaru", nakašljao se, "gospa
Morgana mi je rekla da ste spremni za spavanje. Ako dozvoljavate, gospo..."
Opet Morgana, prokleta bila! Lanselet se nasmejao i pustio Gvenvirinu ruku. "Da, i nimalo ne
sumnjam da je gospa umorna. Obećavaš li da ćeš doći i sutra da me posetiš, kraljice moja?"
Bila je i besna i zadovoljna što mu glas tako mirno zvuči. Okrenula je lice od sveltosti
svetiljke koju je nosio sluga; znala je da su joj i veo i haljina izgužvani, a lice umazano od suza i
kosa raščupana. Kako izgleda - šta li će sluga misliti da su radili? Brzo je namestila veo preko
lica i ustala. "Laku noć, ser Lanselete. Kervale, dobro se staraj o najboljem prijatelju mog kralja."
Potom je izišla, očajnički se nadajući da će stići do svojih odaja pre nego što se ponovo rasplače.
Oh, Bože, kako - kako se usuñujem da se molim Bogu za priliku da dalje grešim? Trebalo bi da se
molim da me izbavi od iskušenja, a to ne mogu!
16.
Dva dana pre večeri Beltana, bard Kevin ponovo je došao na Arturov dvor. Morgani je bilo
drago da ga vidi; proleće je bilo dugo i zamorno. Lanselet se oporavio od groznice i otišao na
sever, u Lotiju, i Morgana je pomislila da bi i ona trebalo da poñe, kako bi videla sina; ali nije
htela da putuje sa Lanseletom, a ni njemu se ne bi dopalo njeno društvo. Mom sinu je dobro tamo
gde je, pomislila je, posetiću ga neki drugi put.
Gvenvir je bila ćutljiva i žalosna; tokom godina Morganinog odsustva, kraljica je od vesele,
detinjaste žene postala ćutljiva i zamišljena, pobožnija nego što je razumno. Morgana je
podozrevala da čezne za Lanseletom, a znajući Lanseleta, pomislila je, uz prisenak prezira, da on
ne bi ni ostavio neku ženu na miru niti bi je naveo da zaista počini greh. A Gvenvir mu je bila
dobar par - niti bi htela da mu se poda, niti da ga zaboravi. Pitala se šta Artur misli o tome, ali nije
imala hrabrosti da ga pita.
Morgana je poželela Kevinu dobrodošlicu na dvor, a za sebe je mislila kako nije nemoguće da
zajedno proslave Beltan - sunčeve plime su joj tekle u krvi, i ako već ne može da ima muškarca
koga želi (a znala je da bi to bio jedino Lanselet), možda bi bilo najbolje da uzme ljubavnika koji
bi uživao u njoj; bilo je prijatno biti željena. A za razliku od Artura i Lanseleta, Kevin je sa njom
otvoreno razgovarao o državničkim poslovima. Da je ostala u Avalonu, pomislila je u trenutku
gorkog žaljenja, sada bi se već savetovali sa njom o svim važnijim pitanjima.
Pa, za to je svakako bilo prekasno; što je učinjeno, učinjeno je. Dočekala je Kevina u velikoj
sali i poslužila ga hranom i vinom, posao koji joj je Gvenvir rado prepustila - Gvenvir je volela da
sluša Kevina kako svira na harfi, ali nije mogla da podnese da ga gleda. Tako ga je Morgana
poslužila, i razgovarali su o Avalonu.
"Je li Vivijen dobro?"
"Dobro je, i još je rešena da doñe u Kamelot na Duhove", rekao je Kevin, "što je dobro, jer
Artur mene neće da sluša. Mada je obećao da neće zabraniti Beltanske vatre, barem ne ove
godine."
"Ne bi mu ni vredelo da ih zabranjuje", rekla je Morgana. "Ali ima on problema i mnogo bliže
kući. Iza onog prozora, tako blizu da se gotovo vidi iz zamka, leži Leodegrancovo kraljevstvo -
jesi li čuo?"
"Slučajni prolaznik rekao mi je da je on umro", odgovorio je Kevin, "i da nije ostavio sina iza

sebe. Njegova gospa, Alienor, umrla je na poroñaju, nekoliko dana posle njegove smrti. U
njihovoj zemlji groznica je bila okrutna."
"Gvenvir nije htela da ode ni na sahranu", rekla je Morgana. "Nema za čim da tuguje - otac je
nije mnogo voleo. Artur će se posavetovati sa njom oko postavljanja namesnika - on kaže da je
kraljevstvo sad njeno, i ako budu imali dva sina, mlañi će ga naslediti. Ali meni se ne čini
verovatno da će Gvenvir roditi makar jednog sina."
Kevin je polako klimao glavom. "Da, pobacila je dete pre planine Badon i bila je strašno
bolesna. Otada nisam čuo čak ni glasine o novoj trudnoći", rekao je. "Koliko je Vrhovnoj kraljici
sad godina?"
"Najmanje dvadeset pet, čini mi se", odgovorila je Morgana, ali nije bila sigurna, jer predugo
je obitavala u vilinskoj zemlji.
"Prestara je za prvo dete", rekao je Kevin, "mada ne sumnjam u to da se, kao i sve jalove žene,
usrdno moli za čudo. Šta to sprečava kraljicu da začne?"
"Ja nisam babica. Meni se čini dovoljno zdrava; uz to, odrala je kolena moleći se, a bez
učinka."
"Pa, Bogovi čine po svojoj volji", rekao je Kevin, "ali svima će nam trebati njihova milost
ukoliko Vrhovni kralj umre bez sina! A sada nema pretnji od Saksonaca spolja koje bi sprečile
suparničke kraljeve u Britaniji da se meñusobno zarate i razdele zemlju. Nikada nisam verovao
Lotu, ali on je mrtav, a Gaven je strašno odan Arturu, pa se Lotije ne treba plašiti, osim ako
Morgoza ne nañe sebi ljubavnika sa ambicijama da postane Vrhovni kralj."
"Lanselet je otišao tamo i trebalo bi da se brzo vrati", rekla je Morgana, a Kevin je nastavio. "I
Vivijen će zbog nečega ići u Lotiju, mada smo svi smatrali da je suviše stara za takvo putovanje."
Znači, videće mog sina... Morgani je srce poskočilo u grudima, i osetila je nešto nalik na bol, a
grlo joj se steglo kao od suza. Kevin to, izgleda, nije primetio.
"Nisam sreo Lanseleta uz put", rekao je on. "Očito je pošao drugim putem, ili je svratio da
pozdravi majku, ili je možda", lukavo se nasmešio, "zastao da održi Beltan. To bi usrećilo svaku
ženu u Lotiji. Morgoza svakako ne bi dopustila da joj takav plen izmakne."
"Ona je sestra moje majke", rekla je Morgana, "i mislim da je Lans suviše dobar hrišćanin za
tako nešto. Ima dovoljno hrabrosti da se suoči sa Saksoncima u boju, ali za takvu bitku nije
dovoljno hrabar."
Kevin je podigao obrve. "Oho, znači tako? Ne sumnjam da govoriš iz iskustva", rekao je, "ali
učtivosti radi, reći ćemo da znaš preko Vida! Ali Morgoza bi rado videla Arturovog najboljeg
viteza okaljanog skandalom - tako bi se Gaven našao bliže prestolu. A čujem da dotičnu gospu
muškarci veoma cene - nije suviše stara, ali je i dalje lepa, a kosa joj je riña bez ijedne sede
vlasi..."
"Oh", otrovno je rekla Morgana, "na tržnicama Lotije prodaje se kana iz Egipta."
"A i vitka je, i kažu da koristi magiju kako bi privukla muškarce", rekao je Kevin. "Ali to je
samo ogovaranje. Čuo sam da dosta dobro vlada Lotijom. Zar je toliko ne voliš, Morgana?"
"Ni slučajno. Ona mi je roñaka i bila je dobra prema meni", brzo je rekla Morgana, i već je
zaustila da doda: Usvojila je moje dete, jer tako bi posle mogla da pita je li čuo neke vesti o
Gvideonu... a onda se predomislila. Čak ni Kevinu to nije mogla da prizna. "Ali ne volim što je
moja roñaka Morgoza izišla na loš glas u Britaniji, kao obična kurva."
"Nije baš tako strašno", nasmejao se Kevin i spustio pehar sa vinom. "Ako gospa voli lepe
muškarce, nije ni prva ni poslednja. A pošto je sada udovica, niko nema prava da broji muškarce
koji prolaze kroz njen krevet. Ali ne smem pustiti da me Vrhovni kralj čeka. Poželi mi sreću,
Morgana, jer moram da mu prenesem loše vesti, a znaš kakva sudbina od davnina čeka onog ko
kralju donese neprijatne vesti!"
"Artur nije takav", rekla je Morgana. "Ali ako nije tajna, kakve to loše vesti donosiš?"
"Zapravo nikakve, jer odavno je, i mnogo puta, rečeno da Avalon neće pristati da Artur vlada
kao hrišćanski kralj, ma kakvu veru lično poštovao. Ne sme dozvoliti sveštenicima da ukinu
obožavanje Boginje, niti da dodirnu hrastove zasade. A ako to učini, treba da mu prenesem

poruku od Gospe: ruka koja mu je dala sveti mač druida može ga okrenuti u njegovim rukama i
poseći ga."
"To mu neće biti prijatno da čuje", rekla je Morgana, "ali možda će ga podsetiti na dati zavet."
"Da, a Vivijen može da upotrebi i još jedno oružje", rekao je Kevin, ali kad je Morgana upitala
kakvo je to oružje, nije hteo da odgovori.
Kada je otišao, Morgana je ostala da sedi i razmišlja o predstojećoj noći. Za večerom će biti
muzike, a kasnije - pa, Kevin je bio prijatan ljubavnik, nežan i spreman da joj ugodi, a ionako joj
je dosadilo da spava sama.
I dalje je sedela u sali kada je došao Kaj da javi kako je stigao još jedan jahač. "Tvoj roñak,
gospo Morgana. Hoćeš li da ga dočekaš i poslužiš vinom?"
Morgana je pristala - zar se Lanselet tako brzo vratio? - ali pokazalo se da je došao Balan.
U prvi mah ga je jedva prepoznala - bio je još krupniji, toliko velik da je pomislila kako mora
imati posebno velikog konja kako bi ovaj mogao da ga nosi. Ali on je nju smesta prepoznao.
"Morgana! Budi pozdravljena, roñako", rekao je i seo kraj nje, prihvativši ponuñeni pehar.
Rekla mu je da Artur razgovara sa Kevinom i Merlinom, i da će ga videti za večerom, i zapitala je
za novosti.
"Jedina novost jeste to da je onaj zmaj ponovo primećen na severu", rekao je Balan, "i eto, to
zaista nije Pelinorova izmišljotina - video sam mu tragove i razgovarao sam sa dvoje ljudi koji su
ga zaista videli. Nisu lagali, nisu izmišljali priče kako bi zabavljali okolinu ili ispali važniji nego
što jesu; bili su užasnuti i uplašeni za sopstveni život. Rekli su da je zmaj izišao iz jezera i
ugrabio njihovog slugu - pokazali su mi njegovu cipelu."
"Kakvu cipelu, roñače?"
"Spala mu je dok ga je zmaj odvlačio, i nisam ni pomislio da dodirnem sluz kojom je bila
prekrivena", rekao je Balan. "Zamoliću Artura da mi da nekoliko vitezova, pa da odjašemo i
dokrajčimo ga."
"Moraš pozvati i Lanseleta, ako se vrati", rekla je Morgana što je vedrije mogla. "Potrebno mu
je malo vežbe sa zmajevima. Mislim da Artur pokušava da ga oženi Pelinorovom kćeri."
Balan ju je oštro pogledao. "Ne zavidim devojci koja dobija za muža mog mlañeg brata",
rekao je. "Čuo sam da je njegovo srce već zauzeto - ili moža ne bi trebalo da govorim..."
"Ne bi trebalo", rekla je Morgana.
Balan je slegnuo ramenima. "Neka bude tako. Znači, Artur nema naročitog razloga da traži
Lanseletu nevestu sa kojom bi živeo daleko od dvora", rekao je. "Nisam znao da si se vratila na
dvor, roñako. Dobro izgledaš."
"A kako je tvoj usvojeni brat?"
"Balin je bio dobro kad sam ga poslednji put video", rekao je Balan, "mada i dalje ne voli
Vivijen. Ipak, nemam razloga da verujem kako je kivan na nju zbog smrti naše majke. Besneo je i
zaklinjao se na osvetu kad je umrla, ali morao bi zaista da bude lud ako i sada misli tako. U
svakom slučaju, ako i misli, nije mi to pominjao kad je bio ovde na Duhove prošle godine. To je
Arturov najnoviji običaj, možda nisi znala - kuda god lutali po Britaniji, svi njegovi stari
saputnici moraju da se okupe ovde na Duhove i da večeraju za njegovim stolom. Tada prima i
nove saputnike, proglašavajući ih vitezovima, i prima sve molioce, ma koliko niskog porekla
bili..."
"Da. Čula sam za to", rekla je Morgana, osetivši drhtaj nelagodnosti. Kevin je pominjao
Vivijen - rekla je u sebi da je samo brine pomisao da žena Gospinih godina dolazi ovamo kao
običan molilac. Kao što je Balan rekao, čovek bi morao da bude potpuno lud da posle toliko
vremena i dalje pomišlja na osvetu.
To veče je bilo muzike, Kevin je divno svirao i pevao; a još kasnije, noću, Morgana se iskrala
iz odaje u kojoj je spavala sa Gvenvirinim neudatim gospama, bešumno kao duh - ili kao
sveštenica obučena u Avalonu - i otišla u odaju u kojoj je spavao Kevin. Ostala je tamo do zore,
sasvim zadovoljna, ali nešto što je Kevin rekao - mada su imali da pričaju i o drugim stvarima
sem o Arturu - i dalje ju je uznemiravalo.

"Artur neće da me sluša", rekao je Kevin. "Rekao mi je da u Engleskoj žive hrišćani, i da

mada neće nikoga kažnjavati što poštuje druge Bogove, i dalje će podržavati sveštenike i crkvu,
jer oni podržavaju njega. I poslao je poruku Gospi od Avalona da, ako želi mač nazad, treba da
doñe i uzme ga."
Čak i kad se ponovo zavukla u svoj krevet, Morgana je ležala potpuno budna. Reč je bila o
maču iz legende, koji je vezao uz Artura mnoge severnjake i pripadnike Plemena; a odanost
Avalonu vezivala je tamnopute narode od pre vremena Rimljana. Sada se, izgleda, Artur sve više
udaljavao od tih saveznika.
Trebalo bi da razgovara sa njim - ali ne, ni nju ne bi slušao; ona je samo žena i sestra - a
izmeñu njih je još počivalo sećanje na ono jutro posle proglašenja za kralja, pa nikada nije mogla
sa njim da sasvim otvoreno razgovara. A nije iza sebe imala ugled Avalona; odbacila ga je
sopstvenim rukama.
Možda će ga Vivijen navesti da uvidi koliko je važno da održi zavet. Ali ma koliko to
ponavljala u sebi, dugo je potrajalo dok je uspela da zatovri oči i zaspi.
17.
Čak i pre nego što je ustala iz kreveta, Gvenvir je osećala blistavu svetlost iza zavesa - Došlo
je leto. A potom, Beltan. Vrhunac paganstva - bila je sigurna da će se mnoge sluge i sluškinje
iskrasti sa dvora večeras, kada se Beltanske vatre zapale na Ostrvu zmaja u čast njihove Boginje,
kako bi tamo ležali u poljima... A neke će se, svakako, vratiti kući sa oploñenom matericom, sa
detetom njihovog Boga... dok ja, hrišćanka, ne uspevam da rodim sina svom dragom gospodaru...
Okrenula se u krevetu i zagledala se u Artura koji je još spavao. Oh, da, on je bio njen dragi
gospodar, i volela ga je. Primio ju je kao deo miraza, na neviñeno; ali ipak ju je voleo, mazio,
poštovao - nije ona kriva što nije mogla da izvrši prvu dužnost svake kraljice i rodi mu sina koji
će naslediti kraljevstvo.
Lanselet - ne; zarekla se samoj sebi, kada je poslednji put otišao sa dvora, da više neće misliti
na njega. I dalje ga je bila željna, u srcu i duši i telu, ali zarekla se da će biti odana i verna žena
Arturu; Lanselet više neće dobiti od nje ni one sitne igre i poigravanja od kojih je oboje
obuzimala bolna želja za nečim više... to je bilo prizivanje greha, ako ne i sam greh.
Beltan. Pa, možda bi, kao hrišćanka i kraljica na hrišćanskom dvoru, trebalo da danas priredi
takve gozbe i zabave da svi na dvoru uživaju, a da pri tom ne naude svojoj duši. Znala je da je
Artur razaslao poziv na velike viteške igre sa nagradama na Duhove - kao što je činio svake
godine otkako je preselio dvor ovamo, u Kamelot; ali imao je dovoljno vitezova da se i danas
održi neki turnir - ponudiće srebrni pehar kao nagradu. A biće i svirke i plesa, dok će za žene
spremiti ono što su ponekad činile iz zabave, ponudiće svilenu traku onoj koja uspe da isprede
najviše za jedan sat, ili da istka najveći komad platna - da, treba da bude tako nedužnih zabava
kako niko ne bi zažalio za zabranjenom igrom sa Ostrva zmaja. Sela je i počela da se oblači; mora
da poñe i razgovara sa Kajem.
No, mada je bila zauzeta čitavog jutra, pa je i Artur bio zadovoljan kad mu je ispričala šta je
uradila, jer smatrao je da je to najbolji način, pa je zajedno sa Kajem čitavo pre podne raspravljao
kakve nagrade da se dodele za najbolje rukovanje mačem i za najveštije jahanje, da, a trebalo bi
da bude i neka nagrada, možda ogrtač, za najboljeg meñu dečacima - ipak je, duboko u srcu,
osećala da je pritiska dodatna misao. Na ovaj dan drevni Bogovi zahtevaju da poštujemo podnost,
a ja, ja sam i dalje jalova. I tako, na sat pred podne, kada će se oglasiti trube da okupe ljude pred
vežbalištem da počnu sa takmičenjem, Gvenvir je potražila Morganu, iako još nije bila sasvim
sigurna šta će joj reći.
Morgana je preuzela na sebe sobu za bojenje ispredene vune, a takoñe je bila zadužena za
pivaru - znala je kako da spreči kvarenje piva, a i kako se pripremaju jači napici za lekove i
miomirisi od cvetnih latica, lepši od onih koji se donose sa druge strane mora i skuplji su od zlata.
U zamku je bilo žena koje su verovale da je to magijska veština, ali Morgana je rekla da nije,
nego je odmalena bila poučavana osobinama biljaka, semenja i cveća. Svaka žena mogla bi da

radi to isto, rekla je Morgana, samo ako ima spretne prste i dovoljno strpljenja.
Gvenvir ju je našla u prazničnoj haljini podvijenoj iznad kolena i sa krpom preko kose, kako
njuška kacu sa pivom koje je počelo da se kvari. "Bacite to", rekla je. "Bilo je suviše ohlañeno i
ukiselilo se. Sutra ćemo spremiti novu kacu - za danas ima dovoljno, čak i za kraljičinu gozbu,
ma otkuda da joj je to palo na pamet."
"Zar tebi nije do gozbe, sestro?" upitala je Gvenvir.
Morgana se okrenula. "Pa i nije", rekla je, "ali čudim se tebi, Gven - mislila sam da ćeš na
Beltan biti obuzeta pobožnim postom i molitvama, makar da bi pokazala kako nisi od onih koji se
vesele u čast Boginje useva i polja."
Gvenvir je porumenela - nikada nije znala da li je Morgana zavitlava. "Možda je Bog naredio
da se ljudi vesele u čast dolaska leta, a nema potrebe da se pominje Boginja... oh, ne znam šta da
mislim - zar ti veruješ da Boginja daje život usevima, poljima i matericama ovaca, koza i žena?"
"Tako su me učili u Avalonu, Gven. Zašto me to sad pitaš?" Morgana je skinula krpu kojom je
bila zaklonila kosu, i Gvenvir je iznenada pomislila kako je ona, zapravo, lepa. Morgana je bila
starija od Gvenvir - svakako je prešla tridesetu; ali nije izgledala ni dana starija nego onda kada ju
je Gvenvir prvi put videla... nikakvo čudo da je svi smatraju za čarobnicu! Nosila je fino tkanu
haljinu od tamnoplave une, veoma jednostavnu, ali u kosu je uplela šarene trake i pričvrstila ih je
zlatnom iglom. U poreñenju sa njom, Gvenvir se osećala naprosto kao kokoška, kao obična
domaćica, mada je bila Vrhovna krlajica čitave Britanije, a Morgana samo paganska vojvotkinja.
Morgan je znala tako mnogo, a ona je bila neznalica - umela je samo da se potpiše i pomalo da
sriče molitvenik. Dok je Morgana bila vešta u svim vrstama pismenosti, mogla je da čita i piše, i
da, razumela se i u voñenje domaćinstva - umela je da prede i tka i da lepo veze, i da boji vunu i
priprema pića, a poznavala je i bilje i magiju. Gvenvir se na kraju ipak predala. "Sestro moja -
kažu da je to šala, ali možda - možda je istina da znaš... sve vrste čarolija i čini za plodnost? Ja...
ne mogu više ovako da živim, da svaka gospa na dvoru posmatra svaki moj zalogaj kako bi
pogodila jesam li trudna, ili da paze koliko čvrsto stežem pojas! Morgana, ako zaista poznaješ
amajlije kao što kažu da ih poznaješ - sestro, preklinjem te - hoćeš li ih primeniti na mene?"
Dirnuta i potresena, Morgana joj je položila ruku na mišicu. "U Avalonu, to je tačno, kaže se
da takve stvari mogu da pomognu kada žena ne zanese kada bi trebalo - ali, Gvenvir..." Oklevala
je, i Gvenvir je osetila kako crveni od stida. Morgana je konačno nastavila. "Ja nisam Boginja.
Možda je njena volja da ti i Artur nemate dece. Zar bi zaista pokušala da promeniš volju Božju
čarolijama i činima?"
Gvenvir je vatreno odgovorila. "Čak i Hrist se molio u vrtu: 'Ako je to volja Tvoja, neka me
ovaj pehar mimoiñe...'"
"Ali Gven, takoñe je rekao: 'Neka ne bude po mojoj volji, nego po Tvojoj'", podsetila ju je
Morgana.
"Čudim se da znaš za to..."
"Jedanaest godina sam provela u Igreninoj kući, Gvenvir, i slušala sam propovedi jednako kao
i ti."
"Ipak, ne vidim zašto bi bila Božja volja da kraljevstvo opet bude zahvaćeno haosom ukoliko
Artur umre", rekla je Gvenvir i začula sopstveni glas kako se podiže, oštar i ljutit. "Sve ove
godine bila sam mu verna - da, znam da mi ne veruješ, verovatno misliš ono što misle sve žene na
dvoru, da sam prevarila svog gospodara sa Lanseletom - ali nije tako, Morgana, kunem ti se da
nije..."
"Gvenvir, Gvenvir! Nisam ti ja ispovednik! Nisam te uopšte optužila!"
"Ali optužila bi me da si mogla, i mislim da si ljubomorna", odvratila je Gvenvir gnevno, a
potom kriknula: "Oh, ne! Ne želim da se svañam sa tobom, Morgana, sestro moja - ne, došla sam
da te molim za pomoć..." Osetila je da je na ivici suza. "Nisam činila ništa zlo, bila sam dobra i
odana žena, održavala sam kuću svog gospodara i trudila se da dvor ostane častan, molila sam se
za njega i trudila se da vršim volju Božju, ni u čemu nisam grešila, pa ipak... ipak... ma koliko
odana i pažljiva - nikada nisam uspela da izvršim svoju osnovnu dužnost. Svaka ulična kurva,

svaka vojnička poleguša može da ide okolo isturajući ogroman stomak i svoju plodnost - a ja... ja
nemam ništa, ništa..." počela je divlje da jeca, pokrivši lice rukama.
Morganin glas zvučao je zbunjeno, ali i nežno, i pružila je ruke da zagrli Gvenvir. "Ne plači,
ne plači - Gvenvir, pogledaj me, zar si toliko očajna što nemaš dece?"
Gvenvir se trudila da savlada plač. "Ni na šta drugo ne mislim, ni danju ni noću..."
Morgana je progovorila posle dugog ćutanja. "Da, vidim da ti je teško." Izgledalo je kao da
čuje Gvenvirine misli:
Da imam dete, ne bih mislila danju i noću na ljubav zbog koje mi je čast ugrožena, jer sve
moje misli bile bi posvećene Arturovom sinu.
"Rado bih ti pomogla, sestro - ali nisam voljna da se bavim amajlijama i magijom. U Avalonu
su nas učili da su takve stvari potrebne prostom narodu, ali da se pametni ne petljaju u to, nego
nose teret koji im pošalju Bogovi." Dok je još govorila, osećala se dvoličnom; setila se jutra kada
je izišla u potragu za korenjem i biljem za napitak od koga bi pobacila Arturovo dete. To svakako
nije bilo predavanje volji Boginje!
Ali na kraju to ipak nije učinila...
A onda se iznenada upitala: Ja, koja nisam želela dete i koja sam gotovo umrla rañajući ga, ja
imam dete; a Gvenvir, koja čezne za detetom danju i noću, ostala je prazne materice i praznih
ruku. Je li to dobrota Bogova?
"Gvenvir", rekla je, "hoću da imaš ovo na umu - amajlije često deluju drugačije nego što
očekuješ. Zašto veruješ da Boginja kojoj ja služim može da ti pošalje sina, kad Bog, koji bi
trebalo da je veći od svih ostalih, ne može to?"
Zvučalo je kao svetogrñe, i Gvenvir se zastidela same sebe. Zamislila se, a onda je odgovorila
stegnutog grla. "Mislim da Bogu možda nije stalo do žena - svi njegovi sveštenici su muškarci, a
Sveto Pismo stalno ponavlja kako su žene grešnice i zle - možda me zato ne čuje. I zato želim da
se obratim Boginji - jer Bog ne mari..." I tu je opet počela da plače. "Morgana", uzviknula je, "ako
ne možeš da mi pomogneš, kunem se da ću noćas otići čamcem na Ostrvo zmaja, podmitiću sluge
da me odvezu, i kada se zapale vatre, preklinjaću Boginju da mi podari dete... kunem se da ću to
učiniti, Morgana..." Ugledala je sebe na svetlu vatri, kako obilazi plamen, kako se udaljava u
naručju nepoznatog i bezličnog muškarca, kako leži u njegovim rukama - od te pomisli čitavo
telo zabolelo ju je od sramnog zadovoljstva.
Morgana ju je slušala sa narastajućim užasom. Nikada to ona neće učiniti, izgubiće hrabrost u
poslednjem trenutku... i ja sam se plašila, čak i ja, a oduvek sam znala da moje devičanstvo
pripada Boginji. A onda je čula očajanje u snahinom glasu i promenila mišljenje. Možda bi ipak i
mogla; a ako to učini, mrzeće sebe čitavog života.
U sobi se čulo jedino Gvenvirino jecanje. Morgana je sačekala da se malo smiri pre nego što
je progovorila. "Sestro, učiniću za tebe što mogu. Artur može da ti napravi dete, ne moraš ići do
Beltanskih vatri, niti tražiti drugog muškarca. Nikada ne smeš glasno reći da sam ti to rekla,
obećaj mi, i ne postavljaj mi nikakva pitanja. Ali Artur već ima jedno dete."
Gvenvir je zurila u nju. "Rekao mi je da nema dece..."
"Može biti da ni ne zna. Ali lično sam videla dete. Odgajaju ga na Morgozinom dvoru."
"Pa, znači da on već ima sina, i ako mu ga ja ne rodim..."
"Ne!" brzo ju je prekinula Morgana, a glas joj je bio grub. "Rekla sam ti - ne smeš nikada
govoriti o tome, to dete on nikada neće moći da prizna. Ako mu ne rodiš sina, onda kraljevstvo
prelazi na Gavena. Gvenvir, ne postavljaj mi više pitanja, jer ne mogu ti reći više od ovoga - ako
nisi začela, to nije Arturova krivica."
"Nisam začinjala od prošle žetve - i ukupno svega tri puta za sve ove godine..." Gvenvir je
progutala knedlu, brišući suze velom. "Ako se ponudim Boginji - ona bi imala milosti prema
meni..."
Morgana je uzdahnula. "Možda je i tako. Ne smeš ići na Ostrvo zmaja. Znam da možeš da
začneš - možda će ti amajlija pomoći da izneseš trudnoću do kraja. Ali opet te upozoravam,
Gvenvir: amajlije ne vrše ono što muškarci i žene žele od njih, nego deluju po svojim zakonima,

a ti zakoni su čudni kao proticanje vremena u vilinskoj zemlji. Ne pokušavaj da mene okriviš,
Gvenvir, ako amajlija bude delovala drugačije nego što očekuješ."
"Ako mi bude pružila makar malu priliku da rodim dete svom gospodaru..."
"Tako bi trebalo da bude", rekla je Morgana i okrenula se. Gvenvir je pošla za njom kao dete
za majkom. Kakva će to amajlija biti, i zašto Morgana deluje tako čudno i ozbiljno - kao da je ona
sama Velika Boginja? No, pomislila je, duboko uzdahnuvši, treba da primi sve, samo ako će tako
steći ono što najviše želi.
Sat kasnije, kada su se oglasile trube i kad su i Morgana i Gvenvir već sedele jedna do druge
na ivici vežbališta, Elena se nagnula ka njima. "Gledajte!" rekla je. "Ko to izjahuje uz Gavena?"
"To je Lanselet", bez daha je rekla Gvenvir. "Vratio se kući."
Bio je lepši nego ikada. Negde je stekao crveni ožiljak na obrazu, koji bi trebalo da izgleda
ružno, ali davao mu je opaku lepotu divlje mačke. Jahao je kao da je srastao sa konjem, i Gvenvir
je slušala Elenino brbljanje, ne čujući je, jer oči su joj bile uperene u njega.
Gorka, gorka ironija. Zašto baš sada, kad sam rešila i zarekla se da više ne mislim na njega
nego na dužnost prema mom kralju i gospodaru... Oko vrata, ispod zlatne ogrlice koju joj je
Artur poklonio kad je prošlo pet godina od kako su se venčali, osećala je težinu Morganine
amajlije, utkane u vrećicu koju je nosila izmeñu dojki. Nije znala, i nije želela da zna, šta je
Morgana stavila unutra.
Zašto sada? Nadala sam se da će doći kući za Duhove, tada bih već nosila Arturovo dete, i on
me više ne bi gledao, pošto bi bilo jasno da sam rešila da poštujem svoj brak.
No, i protiv svoje volje setila se Arturovih reči: Ako se desi da mi rodiš dete, neću postavljati
pitanja... razumeš li šta ti govorim? Gvenvir je isuviše dobro razumela. Lanseletov sin bio bi
naslednik kraljevstva. Da li joj je ovo novo iskušenje ponuñeno zato što je već pala u strašni
greh, prihvativši Morganine čarolije, i što je divlje i nepromišljeno pretila, nadajući se da će
ubediti Morganu da joj pomogne...?
Nije ni važno, samo ako mogu da rodim sina svom kralju... ako me Bog prokune zbog toga,
kakve veze ima? Prepala se sopstvenog svetogrña, ali bilo je svetogrñe i pomisliti na odlazak do
Beltanskih vatri...
"Gledaj, Gaven je pao, čak ni on ne može da se nosi sa Lanseletom na konju", vedro je
govorila Elena. "A i Kaj! Kako je Lanselet mogao da obori hromog čoveka?"
"Ne budi veća budala nego što moraš, Elena", rekla je Morgana. "Šta misliš, da bi Kaj bio
zahvalan Lanseletu da ga je poštedeo? Ako je Kaj rešio da učestvuje na turniru, svakako je
spreman da podnese povrede! Niko mu nije naredio da se takmiči."
Kao da je od trenutka kad se Lanselet pojavio bilo predodreñeno ko će pobediti. Kad su ga
videli, ostali saputnici su počeli da dobroćudno gunñaju. "Nema smisla da se uopšte prijavljujemo
kad je Lanselet ovde", rekao je Gaven, smejući se i grleći svog roñaka. "Zar nisi mogao da doñeš
dan ili dva kasnije, Lanse?"
Lanselet se takoñe smejao, rumen u licu. Primio je zlatni pehar i bacio ga uvis. "I tvoja majka
me je molila da ostanem na njenom dvoru za Beltan. Nisam došao da bih te lišio nagrade -
nagrade mi nisu potrebne. Gvenvir, gospo moja", uzviknuo je, "primi ovo nazad, i bolje mi daj tu
traku koju nosiš oko vrata. Pehar neka ode na oltar ili na kraljičin sto!"
Dovedena u nepriliku, Gvenvir je prinela ruku grlu i traci na kojoj se nalazila Morganina
amajlija. "Ovo ti ne mogu dati, prijatelju..." Nespretno je petljala oko rukava ukrašenog vezom od
sitnih bisera. "Uzmi ovo u znak priznanja mom zaštitniku. Što se tiče nagrade - pa, daću nagrade
svima vama..." pokazala je Gavena i Gareta, koji su prišli iza Lanseleta.
"Lepo izvedeno", rekao je Artur, ustajući, a Lanselet je primio vezenu svilu i poljubio je, pa ju
je pričvrstio na kacigu. "Ali moj najbolji borac ipak mora da bude nagrañen. Sedećeš sa nama za
glavnim stolom, Lanselete, i pričašćeš nam šta ti se sve dešavalo otkako si otišao sa dvora."
Gvenvir se izvinila i povukla zajedno sa gospama, kako bi se spremile za gozbu. Elena i
Meleas brbljale su o Lanseletovim vrlinama, o jahačkoj veštini, o dostojanstvenom odbijanju

nagrade. Gvenvir je mislila samo na njegov pogled kada ju je zamolio za traku koju je nosila oko
vrata. Podigla je pogled i susrela Morganin mračni, zagonetni osmeh. Ne mogu da se molim čak
ni za smirenost. Izgubila sam pravo da se molim.
Tokom prvog sata gozbe išla je unaokolo, proveravajući da li su svi gosti valjano smešteni i
usluženi. Kad je sela na svoje mesto za glavnim stolom, svi su već bili pijani, uglavnom, a
napolju je bio mrak. Sluge su unele svetiljke i baklje, kačeći ih po zidovima, a Artur se vedro
oglasio. "Vidiš, gospo moja, sad i mi imamo Beltanske vatre unutar četiri zida."
Morgana je prišla da sedne blizu Lanseleta. Gvenvir je osećala da joj lice gori od vreline i
popijenog vina; okrenula se da ih ne gleda zajedno. Lanselet je široko zevnuo. "Pa, zaista je
Beltan - potpuno sam smetnuo s uma."
"A Gvenvir je kazala da moramo imati svečanost kako niko ne bi došao u iskušenje da se
iskrade i posveti drevnim obredima", rekao je Artur. "Ima više načina da se odere vuk, ne moraš
ga isterivati da iskoči iz kože - da sam zabranio vatre, ispao bih tiranin..."
"A i pokazao bi se neveran prema Avalonu, brate moj", tiho je dodala Morgana.
"Ali ako moja gospa uspe da udesi tako svima bude prijatnije da sede za gozbom umesto da
izlaze u polja i igraju oko vatri, onda smo mnogo jednostavnije postigli isti cilj!"
Morgana je slegnula ramenima. Gvenvir se učinilo da je nešto zabavlja. Jedva da je nešto
popila - možda je bila jedina potpuno trezna osoba za kraljevim stolom. "Putovao si u Lotiju,
Lanselete - da li tamo održavaju obrede Beltana?"
"Tako kaže njihova kraljica", odgovorio je Lanselet, "ali koliko ja znam, možda se samo šalila
sa mnom - nisam video ništa što bi pokazalo da gospa Morgoza nije najveća hrišćanka." Ali
Gvenvir se učinilo da pri tome sa nelagodnošću gleda Gavena. "Obrati pažnju, Gavene, nisam
rekao ništa protiv gospe od Lotije, nisam u svañi sa tobom ni tvojima..."
Odgovorilo mu je samo tiho hrkanje i Morganin smeh. "Gle, Gaven je zaspao sa glavom na
stolu! I mene zanimaju vesti iz Lotije, Lanselete... mislim da niko ko je tamo odrastao ne može
lako da zaboravi Beltanske vatre. Sunčeve plime teku u krvi svakoga ko je odrastao na Avalonu,
kao ja, ili kao kraljica Morgoza - zar ne, Lanselete? Arture, sećaš li se proglašenja kralja na
Ostrvu zmaja? Koliko je godina prošlo - devet, deset..."
Artur kao da je bio nezadovoljan, ali odgovorio je sasvim mirno. "To je mnogo godina, sestro,
a svet se menja sa svakim godišnjim dobom. Mislim da je vreme takvih obreda prošlo, osim
možda za one koji žive od polja i useva i moraju da se obraćaju Boginji za blagoslov - tako bi
rekao Talesin, a ja mu ne bih protivurečio. Ali mislim da drevni obredi nemaju mnogo veze sa
nama koji obitavamo u zamkovima i gradovima i koji poznajemo Hristove reči." Podigao je svoj
pehar, iskapio ga i progovorio pomalo pijanim glasom. "Bog će nam dati sve što želimo - sve što
je pravo da imamo - bez potrebe da se obraćamo starim Bogovima, zar ne, Lanse?"
Gvenvir je osetila na sebi Lanseletov pogled pre nego što je odgovorio. "Ko od nas ima sve
što je ikada poželeo, kralju moj? To nijedan kralj i nijedan Bog ne mogu da nam podare."
"Ali ja želim da moji... moji podanici imaju sve što im treba", ponovio je. "A i moja kraljica,
jer upriličila nam je Beltanske vatre ovde..."
"Arture", blago je rekla Morgana, "ti si pijan."
"Pa, što ne bih bio?" dobroćudno je upitao Artur. "Na mojoj gozbi, kraj moje... moje vatre, pa
zašto sam se inače toliko borio sa Saksoncima? Sedite ovde, za mojim Okruglim stolom i uživajte
u... u miru... u dobrom pivu i vinu, i u dobroj muzici - gde je bard Kevin? Zar neću moći da na
svojoj gozbi slušam muziku?"
Lanselet je počeo da se smeje. "On je svakako otišao da se klanja Boginji kraj vatri i da svira
harfu tamo, na Ostrvu zmaja."
"E, to je izdaja", zaplitao je jezikom Artur. "I još jedan razlog da zabranim Beltanske vatre,
kako bih imao muziku..."
Morgan se vedro nasmejala. "Ne možeš zapovedati tuñoj savesti, brate moj. Kevin je druid i
ima pravo da ponudi muziku svojim Bogovima, ukoliko tako poželi." Naslonila je bradu na
dlanove, a Gvenvir se učinilo da liči na mačku koja se oblizuje. "Ali mislim da je on već održao

Beltan na svoj način - svakako se povukao u krevet, jer čitavo ovde prisutno društvo suviše je
pijano da bi razlikovalo njegovu muziku od moje ili od Gavenovog hrkanja! Čak i dok spava, on
svira muziku iz Lotije", dodala je kad je tišinu prekinulo posebno glasno hrkanje, pa je dala znak
jednom od komornika, koji je prišao i nekako podigao Gavena na noge. Ovaj se nesigurno
naklonio Arturu i isteturao se iz sale.
Lanselet je podigao pehar i iskapio ga. "Mislim da je i meni bilo dovoljno muzike i gozbe -
jahao sam od pre zore, kako bih stigao na turnir, i uskoro ću te zamoliti za dozvolu da se
povučem u postelju, Arture." Gvenvir je shvatila koliko je pijan tek po tom usputnom Arture;
inače je uvek pazio da se pred drugima obraća Arturu sa 'gospodaru' ili 'kralju moj', a 'roñače' ili
'Arture' govorio je samo kad bi bili nasamo.
No, kako je gozba odmakla, tek poneko je bio dovoljno trezan da to primeti - bilo je isto kao
da su bili sami njih troje. Artur nije čak ni odgovorio Lanseletu; malo se skljokao u svojoj stolici,
a oči su mu bile poluzatvorene. Pa, pomislila je, i sam je rekao - ovo je njegova gozba i njegovo
ognjište, a ako čovek ne sme da se napije u sopstvenoj kući, zašto bi onda proveo tolike godine u
borbama za bezbednost doma?
A ako je Artur večeras suviše pijan da bi je pozvao u svoju postelju... osetila je težinu trake
oko vrata, koja je nosila amajliju, a amajlija ju je zapekla izmeñu dojki. Beltan je; zar nije mogao
da ostane trezan toga radi? Da mu je naloženo da doñe na pagansku gozbu, to bi zapamtio,
pomislila je, i obrazi su joj planuli od te neprilične pomisli. Mora da sam i ja pijana! Ljutito je
pogledala Morganu, mirnu i treznu, kako se poigrava strunama harfe. Zašto se Morgana tako
smeši?
Lanselet se nagnuo ka njoj. "Mislim da je našem kralju i gospodaru dovoljno gozbe i vina,
madam. Potražiću Arturovog komornika da ga smesti u krevet."
Lanselet je ustao. Gvenvir je videla da je i on pijan, ali dobro je to podnosio, i samo se kretao
nešto pažljivije nego obično. Kad je počela da obilazi goste kako bi im poželela laku noć, osetila
je da joj se vrti u glavi i da su joj koraci nesigurni. I dalje svesna Morganinog zagonetnog
osmeha, opet je čula reči proklete čarobnice: Ne pokušavaj mene da okriviš, Gvenvir, ako
amajlija bude delovala drugačije nego što očekuješ...
Lanselet se probio izmeñu gostiju koji su napuštali salu. "Ne mogu da nañem Arturovog
glavnog slugu - neko u kuhinji je rekao da su svi otišli na Ostrvo zmaja, do vatri... je li Gaven još
tu, ili Balan? Oni su jedini dovoljno krupni i snažni da ponesu u krevet našeg kralja i gospodara..."
"Gaven je suviše pijan da bi i sebe nosio", rekla je Gvenvir, "dok Balana nisam uopšte videla.
A ti sigurno ne možeš da ga poneseš, jer viši je i teži od tebe..."
"Svejedno, pokušaću", nasmejao se Lanselet i nagnuo se nad Artura.
"Hodi, roñače - Gvideone! Nema nikog ko bi te odneo u krevet - osloni se na mene. Hajde,
ustani, budi dobar momak", rekao je, kao da se obraća detetu, i Artur je otvorio oči i nesigurno se
podigao na noge. Ni Lanselet nije čvrsto koračao, pomislila je Gvenvir dok je išla za njima, a i
njeni koraci bili su nesigurni... mora da predstavljaju divan prizor, ako je iko od posluge dovoljno
trezan da ih primeti: Vrhovni kralj i Vrhovna kraljica i kraljev kapetan konjice, teturaju se ka
krevetu u Beltanskoj noći, suviše pijani da bi ih noge nosile...
No, Artur se malo istreznio kad ga je Lanselet prevukao preko praga spavaće sobe; prišao je
posudi sa vodom u uglu ispljuskao se po licu, a dosta je i popio.
"Hvala ti, roñače", rekao je, i dalje zaplićući jezikom. "Moja gospa i ja imamo na mogo čemu
da ti budemo zahvalni, to je sigurno, i znam da nas oboje voliš..."
"Bog mi je svedok u tome", rekao je Lanselet, ali pogledao je Gvenvir sa nečim nalik na
očajanje. "Da poñem i nañem ti nekog slugu, roñače?"
"Ne, ostani tu na trenutak", rekao je Artur. "Hteo bih nešto da ti kažem, a ako ne budem imao
hrabrosti sada, pijan, trezan ti nikada neću reći. Gven, možeš li da se snañeš bez svojih dama? Ne
želim da ovo čuje iko ko bi preneo dalje. Lanselete, hodi ovamo i sedi kraj mene." Seo je na ivicu
kreveta i pružio ruku ka prijatelju. "I ti, mila - a sad me oboje slušajte. Gvenvir nema dece - a zar
mislite da nisam video kako se vas dvoje gledate? Jednom sam o tome govorio Gven, ali ona je

tako čestita i pobožna da me nije poslušala. Ali sada, na Beltan, kada sav život na zemlji kipti od
plodnosti... kako to da vam kažem? Saksonci imaju staru izreku, prijatelj je onaj kome možeš da
pozajmiš svoju najdražu ženu i najdraži mač..."
Gvenvir je osećala da joj lice gori; nije mogla da pogleda nijednog od njih. Artur je polako
nastavio. "Tvoj sin, Lanse, biće naslednik mog kraljevstva, i to je mnogo bolje nego da ono preñe
na Lotove sinove...Oh, da, biskup Patricije nazvao bi to strašnim grehom, svakako, kao da je
njegov Bog matora alapača koja se noću šunja da vidi ko spava u čijem krevetu... mislim da je
mnogo veći greh ne obezbediti naslednika za kraljevstvo. Tada bismo se našli u istom onakvom
haosu kakav je pretio pre nego što je Uter došao na presto - prijatelju, roñače moj - šta kažeš?"
Gvenvir je videla kako Lanselet vlaži usne jezikom, i osetila je da su i njoj usta suva. Konačno
je progovorio. "Ne znam šta da kažem, kralju moj - prijatelju - roñače. Bog zna - nema druge
žene na licu zemaljskom..." i tu mu se glas slomio; pogledao je Gvenvir, a njoj se učinilo da ne
može da podnese čežnju u njegovom pogledu. Na trenutak je pomislila da će se onesvestiti, pa je
pružila ruku da se osloni o krevetski okvir.
Još sam pijana, pomislila je, sve ovo samo sanjam, nemoguće da sam ga čula kako govori to
što je upravo rekao... i osetila je užasan stid. Činilo joj se da neće preživeti ako bude nastavio
tako da govori o njoj.
Lanselet ju je i dalje gledao u oči.
"To treba da kaže moja... moja gospa."
Artur joj je pružio obe ruke. Svukao je čizme i bogatu odeždu koju je nosio na gozbi; samo u
košulji, ličio joj je na dečaka za koga se udala pre toliko godina. "Hodi ovamo, Gven", rekao je i
povukao je da mu sedne u krilo. "Znaš koliko te volim - ti i Lans ste, mislim, dvoje ljudi koje
volim najviše na svetu, osim..." progutao je knedlu i prekinuo, i Gvenvir se začudila. Mislila sam
samo na svoju ljubav, nisam ni pomislila na Artura. On me je uzeo na neviñeno, neželjenu, a
ukazao mi je ljubav i učinio me časnom kraljicom. A nikada nisam ni pomislila da, kao što ja
volim Lanseleta, možda postoji žena koju Artur voli, a ne može je imati... ili bar ne bez greha i
izdaje. Pitam se da li mi se Morgana zato podsmeva, što zna za Arturovu tajnu ljubav... ili za
njegove grehe...
Artur je govorio dalje. "Mislim da nikada ne bih imao hrabrosti ovo da kažem, da nije
Beltan... Stotinama godina su naši očevi činili ovakve stvari bez stida, pred licem naših Bogova i
po njihovoj volji. A - slušaj me pažljivo, najdraža - ako sam ovde sa tobom, Gvenvir moja, i ako
se začne dete, onda se možeš sasvim istinito zakleti da je dete začeto u tvojoj bračnoj postelji, i
niko od nas nikada neće zasigurno znati... draga moja, ljubavi, hoćeš li pristati na to?"
Gvenvir nije mogla da diše. Polako, polako, pružila je ruku i položila je u Lanseletovu. Osetila
je Arturov dodir u kosi kada se Lanselet nagnuo i poljubio je u usta.
Godinama sam udata, a sad se plašim kao da sam devica, pomislila je, a onda se setila šta je
Morgana rekla dok joj je stavljala amajliju oko vrata. Pazi šta tražiš, Gvenvir, jer Boginja bi ti to
mogla dati...
U onom trenutku pomislila je kako Morgana hoće da kaže samo da, pošto toliko želi dete,
može da umre na poroñaju. Sada je znala da je u tim rečima bilo mnogo više značenja, jer
pokazalo se da može da ima Lanseleta, bez ikakve krivice, po volji i sa dozvolom sopstvenog
muža... Ovo sam, zapravo, želela; posle tolikih godina sigurno je da sam jalova, neću roditi dete,
ali barem ću njega imati...
Otkopčala je haljinu drhtavim rukama. Činilo joj se da se čitav svet sveo na ovo, na ovu
savršenu svest o samoj sebi, o telu bolnom od želje, o gladi kakvu nikada nije ni pomislila da će
osetiti. Lanseletova koža bila je tako meka - mislila je da su svi muškarci kao Artur, preplanuli i
maljavi, ali Lanseletovo telo bilo je glatko kao u deteta. Ah, ali obojicu ih je volela, Artura
utoliko više što je bio toliko velikodušan da joj ovo pruži... a sada su je obojica grlili. Sklopila je
oči i prepustila se poljupcima, ne znajući koje su čije usne. Ali Lanseletova ruka gladila ju je po
obrazu i polako se spuštala niz vrat, ka traci sa amajlijom.
"Šta ti je ovo, Gven?" upitao je, sa usnama uz njene.

"Ništa", rekla je, "ništa. Neka glupost koju mi je dala Morgana." Brzo ju je strgla i bacila je u
ugao, spustivši se ponovo u naručje svog muža i svog ljubavnika.

Magle Avalona (Ii PDF

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Magle Avalona (Ii PDF

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

Merion Cimer Bredli, MAGLE AVALONA (II) Stranica 1

Merion Cimer Bredli, MAGLE AVALONA (II)

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

Saksonci dolaze noću,

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

crvenog od iznenañenja i stida.

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

žene. Morgoza je prišla roñaci i uzela je pod ruku.

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

da bi udovoljile detetu, pokazale su joj neke jednostavije čarolije i magije.

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

uzmem u ruke, želim da ga vidim..."

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

često, naročito ako su im crkve bogate, pohlepni na srebro i zlato za oltar.

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

dvojice običnih slugu, ali oni ne pristaju na to..."

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

ponija. Da li voliš da jašeš?"

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

si zaista ljupka. Imaš najlepšu kosu koju sam ikada videla."

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

opasanim mačem u skupocenim kanijama, zaustavio se na trenutak da razgovara sa Laneseletom,

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

se upoznaš sa svojom nevestom!"

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

Sve žene su, zaista, sestre pred Boginjom.

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

"Lep poklon", rekla je Morgana.

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22

http://87.250.111.226/fs/Html/Magleav2.htm 19.06.2007 19:08:22