УНИВЕРЗИТЕТ У НИШУ

Факулет заштите на раду у Нишу

Предмет: Хемијски параметри радне и животне средине

СЕМИНАРСКИ РАД
Течно стање материје

Ментор: Студенти:

др. Ђорђевић Амелија Страхиновић Душан 11020

Ђорђевић Александар 11017

Ниш, 2012.
Садржај

Увод............................................................................................................................................................3
1. Течности...........................................................................................................................................4
1.1 Структура течности..................................................................................................................5
2. Физичке особине течности..............................................................................................................6
2.1. Површински напон.................................................................................................................7
2.2 Капиларност..........................................................................................................................10
2.3. Вискозитет............................................................................................................................11
3. Напон паре.....................................................................................................................................12
4. Топлота испаравања......................................................................................................................13
Закључак...................................................................................................................................................14
Литература...............................................................................................................................................14

2
 Увод

Материја се обично дефинише као супстанција од које су сачињени физички

објекти, што практично значи да се под материјом сматра све што се може чулима осетити
и поседује физичке особине.

Материја би се најједноставније могла дефенисати као истовремена

манифестација масе и енергије у времену и простору. Као општа, филозофска и
физичка, категорија, материја је неодвојиво повезана са другим општим категоријама, а то
су простор, време и кретање. Материја, дакле, увек постоји у простору (заузима неки
простор) и времену, а, такође, не може да постоји ни без кретања тј. налази се у стању
сталног и непрекидног кретања и промена.
Један од најстаријих (формулисан још у античкој Грчкој) закона физике је Закон
одржања материје који гласи: „ Материја се не може уништити, нити ни из чега створити,
она може само да се мења и да прелази из једног у други облик “.
Од појаве специјалне теорије релативности уводи се двојност материја-енергија.
Постоји изузетно чврста веза између материје и енергије, јер су материја (маса) и енергија,
према познатој Ајнштајновој једнакости, потпуно еквивалентни и могу се и претварати
једна у другу - материја у енергију у процесу анихилације, а енергија у материју у процесу
креације. Дакле материја и енергија су два појавна облика исте стварности.

Уопштено, материја може постојати у неколико агрегатних стања. Најчешће помињана

стања су :
 чврсто агрегатно стање,
 течно стање,
 гасовито стање.

3
 1. Течности

Према својим особинама течности се налазе на прелазу између чврстих и гасовитих

супстанци. Градивне честице материја (атоми, јони, молекули ) налазе се у одређеним
положајима услед деловања електричних привлачних и одбојних сила које су најјаче кад је
материја у чврстом, слабије у течном, а занемарљиве у гасном стању.
Повишењем температуре расте кинетичка енергија молекула тако да они све јаче осцилују
али и даље остају у склопу кристала. Када температура порасте до тачке топљења
осцилације су тако велике да омогућују молекулима да промене места са суседним
молекулима. Тада настаје променљива тј. неправилна структура која је карактеристична за
течности. Зато су течности много сличније кристалима него гасовима где су молекули
слободни. Код кристалне структуре молекули су правилно распоређени док код течности
важи неправилни распоред што условљава мању густину, тј. запремина течности је већа од
запремине чврсте супстанце.
Бројна су и својства по којима су течности сличније гасовима. Течности се могу слободно
кретати као и гасови, због чега се заједнички називају флуиди. Флуидност је својство
течности да заузима облик суда у коме се налази. 1
Постоји низ теорија којима се објашњавају својства течности. Углавном се сматра
да су својства условљена међумолекулским интеракцијама и могућностима кретања
молекула у течностима. Испитивања су показала да се молекули у течностима крећу на
начин који је између потпуно слободног кретања молекула у идеалним гасовима и
вибрирања око фиксних положаја, као у кристалима. Када се молекули крећу у течностима
они то чине у кратким растојањима од којих је свако само део полупречника молекула.
Смерови кретања су случајни и мењају се веома често.

1
Др Данило Поповић, Хемијски параметри радне и животне средине, Ниш, 2009., стр. 45.

4
 1.1. Структура течности

У течној фази честице се као и у чврстом стању налазе релативно близу једни
другима, али могу да се померају кроз течност.
Течне супстанце састоје се од молекула (који могу бити делимично јонизовани ) и
јона ( у раствору јонске супстанце на високој температури ).
Физичке особине течности варирају у зависности од јачине привлачних сила између
честица. Честице се у течности опиру сабијању али могу лако да се деформишу – промене
облик. Међумолекуларне привлачне силе не дозвољавају атомима да лако напусте течност.
Када се налазе у суду попримају његов облик и формира се слободна површина.

Слика 1. - Процес преласка чврстих и гасовитих супстанци у течно стање [1]

Течно стање материје се од осталих агрегатних стања разликује тако што су

молекули на мањем међусобном растојању него код гасова, међумолекулске привлачне
силе јаче него код гасова, и кинетичка енергија молекула мања.

5
 2. Физичке особине течности

Загревањем чврстих супстанци на одређеној температури оне прелазе у течно

стање. Загревањем течности даље на одређеној температури течности прелазе у гасно
стање (пара). За сваку супстанцу је та одређена температура другачија и постоје дијаграми
стања који описују ту температуру и карактеристични су за сваку супстанцу. Прелазак
супстанци из кристално у течно стање објашњава се молекулском структуром материје.

Дијаграм 1. - Фазни дијаграм [5]

Физичке особине течности су :

- Површински напон,
- Капиларност,
- Вискозитет.

6
 2.1. Површински напон

Површински напон је отпор честица на површини течности ка ширењу течности.

Изједначено провлачење између молекула течности нарушено је на површини између
течности и гаса. Молекули са површине трпе интензивније привлачење ка унутрашњности.
Последица је смањење површине и настајање затегнуте мембране. Течност изван суда
тежи да заузме облик сфере.
Гранични слој између две фазе битно се разликује по физичко-хемијским особинама
од граничних слојева у унутрањости једне фазе и на граничној површини између две фазе.
Сила која делује нормално на дужину у површинском слоју течности назива се
површински напон (σ). Израз за површински напон изгледа овако :

F
σ=
l

Где је F сила која делује на дужину (l).

Слика 2. - Инсект мале тежине не може потонути због површинског напона

Површински напон означава се симболом (γ) а може се дефинисати као сила у

динима која делује под правим угловима на ма коју линију на површини дужине 1 cm. Рад
који се утроши на повећање пространства површине 1 c m2 раван је површинском напону,
који је сила на цм која се противи овом проширивању, помноженом са 1cm, тј. растојањем
кроз које се креће тачка на коју делује сила. Стога следи да је површинска енергија у
ерговима на c m2 бројно једнака површинском напону у динима наcm. Треба подвући да и
површински напон и површинска енергија имају исте димензије, па су стога математички
идентичне. Иако се површинска енергија вероватно може сматрати као основна особина

7
површине, често је подесно, ради израчунавања, заменити је површинским напоном.
Еквивалентност ове две величине чини ово исправним.
Постојање површине указује на раздвојеност две средине, на пример течне и
гасовите, а површински напон, или површинска енергија, зависан је од природе обеју
супстанција. Као опште правило, вредности површинских напона које се приказују су оне
код међудодира између течности и ваздуха који је засићен паром течности, мада се
добијају нешто различите вредности у одсуству ваздуха или у присуству других гасова.
Везано са овим, површински напон живе, посебно је осетљив.
Рад који је потребан да се површина раздвајања између две течности, које се никако
или делимично мешају, прошири назива се међудодирна површинска енергија и често се
изражава као међудодирни напон у динима на cm. Међудодирни напон између две
течности уопште је мањи од величине највећег од двеју површинских напона. Узајамно
привлачење кроз међудодир између молекула једне и друге течности тежи да смањи
вучење у унутрашњост површинских молекула молекулима те усте врсте. Напони на
додиру течности – чврста супстанција су од теоријске важности али је до сада у вези са
тим на располагању врло мало квантитативних података.
Површински напон течности опада са порастом температуре.
Сурфактанти ( површински активне материје ) су супстанце које снижавају
површински напон течности у односу на ваздух или у односу на гранићну површину са
другим супстанцама. Метода мерења масе капи подразумева одређивање броја капи које
истекну из одређене запремине и мерења њихове масе. У ту сврху користи се Траубеов
сталагмометар2. То је релативна метода, јер се површински напон анализиране течности
упоређује са површинским напоном стандардног раствора. Зато је потребно претходно
калибрисати сталагмометар са стандардом.

Кап течности која се образује на доњем делу капилара

откида се у тренутку када њена маса савлада површински напон.
Уколико је површински напон већи, биће и маса капи већа. То
значи да се ће из исте запремине онбразовати мањи број капи.

2
Траубеов сталагмометар је стаклена цев са проширењем и капиларом на доњем крају, која се завршава
равном површином.

8
Табела 1. - Површински напон у разним течностима у јединици din/cm наспрам ваздуха.
Проценти мешавине поређани су по тежини. [3]

Површински напон ,
Течности Темпетарура (°C)
γ
Сирћетна киселина 20 27,6
Сирћетна киселина (40,1%) + вода 30 40,68
Сирћетна киселина (10,0%) + вода 30 54,56
Ацетон 20 23,7
Диетил етар 20 17,0
Етанол 20 22,27
Етанол (40%) + вода 25 29,63
Етанол (11,1%) + вода 25 46,03
Глицерол 20 63
n-хексан 20 18,4
Хлороводоонична киселина 17,7М воденог
20 65,95
раствора
Изопропанол 20 21,7
Жива 15 487
Метанол 20 22,6
n-октан 20 21,8
Натријум хлорид 6,0M воденог раствора 20 82,55
Сахароза (55%) + вода 20 76,45
Вода 0 75,64
Вода 25 71,97
Вода 50 67,91
Вода 100 58,85

2.2. Капиларност

9
 Капиларне појаве су ефекти који настају уследв дејства молекулских сила. Јављају
се при додиру чврстих и течних тела и поледице су површинског напона течности.
Манифестују се способношћу течности да теку кроз уске судове без дејства силе
гравитације или у супротном смеру од силе гравитације. Капиларни ефекти су најјаче
изражени у капиларним цевима. Капилар је свака цев чији је пречник јако мали, обично
мањи од 1мм. Реч капилар по пореклу значи танко као длака. У таквом суду, течности се
не понашају у складу са законом спојених судова.3

Појава капиларност је резултат компетиције

између молекулских веза унутар течности (кохезионе
силе) и силе између течности и зида суда (адхезионе
силе). Постоје конкавни и конвексни менискус.
Конкавни менискус настаје јер су кохезионе
силе унутар молекула Н2О слабије него адхезионе силе
између молекула Н2О и О-Si-О групе стакла.
Конвексни менискус настаје јер кохезионе силе у
металу (метална веза) су јаче него адхезионе силе
између Hg и стакла.

Слика 4. - Капиларне појаве воде

у поређењу са живом [4]

На капиларности се заснивају многе појаве из свакодневног живота, као што је

апсопрција воде помоћу вате или папира. Такође, мале поре сунђера се понашају као ситни
капилари, захваљујући чему сунђер може да упије велике количине воде.
Примена капиларних појава је значајна у производњи материјала, посебно
материјала коришћених за производњу спортске одеће.

2.3. Вискозитет

3
http://sr.wikipedia.org/sr-ec/Kapilarne_pojave

10
 Вискозитет је мера покретљивости течности. Течности већег вискозитета слабије се
крећу него оне са мањим вискозитетом. Вискозитет течности се обично повећава са
смањењем температуре и зависи од интермолекулских веза. Вода има већи вискозитет него
многе друге течности због присуства водоничних веза. Приликом пораста температуре
расте брзина кретања молекула па се сматра да уколико је мирвоање атома или молекула у
неком систему апсолутно температура је једнака нули. Ту температуру називамо
апсолутном или термодинамичком нулом. Нуле на Целзијусовој скали је конвенционална
величина и одговора топлљењу леда односно ледењу воде при притиску од 101 325 Pа.
Прецизним мерењем нађено је да апсолутна нула која одговара термодинамичкој
температури (Т), одговара Целзијусовој температури од -273,15 ºC.
Сила трења којом два слоја течности делују један на други при међусобном кретањз
пропорционална је додирној површини S и разлици брзина слојева ∆v = v2 – v1, а обрнуто
пропорционална њиховом растојању.

S (v 2−v 1)
F= η
l

Величина v оја зависи од природе течности и њене температуре специфична је за

сваку течност и назива се вискозност :

F∗l
η=
S ∆v

Праћење протицања течности кроз цеви показује да се сви делови течности не крећу истом
брзином. Највећу брзину имају делови течности дуж осе цеви, а најмању делови уз зидове цеви.
Распоред брзина на пресеку цеви, нормалном на правац протицања течности. Течност се кроз цев
не креће као целина, већ у слојевима који клизе један по другоме различитим брзинама. При
протицању течности као да долази до њеног "раслојавања". Слично се дешава и при кретању, на
пример равне даске, танкера или справа по мирном језеру. Када се тело покрене, почиње и вода да
се креће, али не као целина, већ по деловима (слојевима) који имају различите брзине. Повећањем
растојања од пловног објекта брзина слојева течности се смањује. У течностима се јављају и силе
које се супротстављају кретању тела кроз течности. Набројане чињенице и појаве објашњавају се
као последица постојања силе унутрашњег трења у течностима, вискозност. Сила вискозности
успорава протицање течности и кретање тела кроз течност.
Њутнов закон за вискозност - Вискозност - унутрашњи отпор течности се може
дефинисати преко силе вискозности уколико је протицање те течности ламинарно. То значи да
слојеви течности "клизе" један по другоме, али тако да течност из једног слоја не прелази у други.
Сила вискозног кретања зависи, пре свега, од врсте течности. На пример, док вода код које је та
сила релативно слаба, врло брзо истекне из неке посуде, иста количина уља истицаће из исте
посуде веома споро.

11
 Стоксов закон вискозности - Сила вискозности течности утиче на кретање тела
која се у њој налазе (подморница, ронилац). Наиме, течност пружа отпор таквом кретању, а
тај отпор потиче од вискозности. Танак слој течности "прилепљен" за тела креће се заједно
са телом и истом брзином као тело. Услед тога се покрећу и остали слојеви течности.

3. Напон паре

Испаравање течности у затвореном суду је нешто другачије, молекули који се одвоје од

површине течности, прелазе у простор изнад ње и не могу да оду у атмосферу. Са
повећањем броја молекула у ограниченој запремини изнад течности, већа је и могућност
њиховог повратка у течност. Када се брзина испаравања и кондензовања изједначе.
успоставља се стање динамичке равнотеже између течности и паре :
Пара која је у равнотежи са течношћу је засићена пара, а њен притисак – напон паре.
Напон паре зависи од природе течности и од температуре.
Испаравање је ендотерман процес. Ако се течност загрева, већи део од укупног броја
молекула имаће довољно енергије да напусти течност и задржи се у простору изнад
тећности, а самим тим и да повећа напон паре. При некој одређеној температури напон
паре ће достићи вредност спољашњег притиска. На тој температури мехурићи паре
ствараће се по читавој запремини течности, течност ће кључати. Температура кључања
зависи од споњашњег притиска и директно му је пропорционална.
Ако је спољашњи притисак 101325 Pa, течност кључа при нормалној температури тачке
кључања.
Напон паре је притисак паре изнад течности. Молекул на површини течности може
у судару сам молекулом из унутрашњости (услед топлотног кретања) да добије
компоненту брзине нормалну на површину течности и да се тако 'откине' са површине. То
је добро познати процес испаравања. Дакле, изнад сваке течности постоји известан број
молекула (или атома за атомске течности) у гасној фази који образују пару. Као и сваки
други гас, пара на датим условима врши одређени притисак што зовемо напон паре.
На исти начин на који молекули напуштају површину течности, могу у њу да се врате.
Дакле, молекул услед топлотног кретања удара површину течности и постоји коначна
вероватноћа да га на површини задрже привлачне међумолекулске силе. То је процес који
зовемо кондензација. Јасно да се испаравање и кондензација истовремено одигравају и ако
је систем затворен и препуштен самоме себи након довољно дугог времена успоставиће се
равнотежа - број молекула који испаре у јединици времена по јединици површине једнак је
броју молекула који се кондензују. Дакле, када се успостави равнотежа брзина испаравања
и брзина кондензације се изједначавају и на датој температури напон паре достиже
константну вредност, дакле, достигнут је равнотежни напон паре или притисак засићене
паре.
Равнотежни напон паре зависи од врсте течности, а за за сваку течност зависи од
температуре. Уколико температура расте, расте и притисак, добијајући максималну
вредност при критичној температури и тада се он назива и критични притисак. Изнад своје

12
критичне температуре гасна фаза се не може притиском превести у течност. Дакле, изнад
критичне температуре говоримо о гасу, а испод о пари. На пример критична температура
воде је 374 °С па у свакодневном животу говоримо о воденој пари.
Течност кључа када се њен напон паре изједначи са спољашњим притиском.
Притисак засићене паре даје се као један од параметара којима се карактеришу течност.

4. Топлота испаравања

Да би при кључању температуа течности остала константа, потребно је доводити

топлоту. Количина топлоте коју је потребно довести једном молу течности на температури
кључања зове се латентна моларна топлота испаравања, или промена моларне енталпије
испаравања (∆vapН).
Зависност напона паре од температуре изражена је Клаузијус-Клаперјроновом једначином:

P 2 ∆ vap
log = ¿)
P 1 2,3 R

P1 и P2 су напони паре на температурама Т1 и Т2, ∆ vapН промена моларне енталпије

испаравања за температурни интервал од Т1 до Т2.

13
 Закључак

Течно стање материје је веома значајно, с обзиром на то да се већина хемијских

реакција одиграва у течним растворима, а и процеси у биолошким системима се такође
одигравају у течном стању. Свакодневни живот не би се могао замислити без коришћења
течности, нарочито воде.
Течности имају сталну запремину као чврсте супстанце, а немају сталан облик по
чему су сличне гасовима. Течности имају нека од својстава и чврстих и гасовитих
супстанци (прелазно стање), односно налазе се између фазе са правилном структуром
(кристали) и фазе која је готово без структуре (гас).
Течности су мање стишљиве него гасови, јер су њене честице на мањим
међусобним растојањима него честице гаса, тако да је у течностима мали непопуњен
простор.

14
 Литература

- Поповић Д. : Хемијски параметри радне и животне средине ,, Изводи са

предавања “. Ниш, 2009.

- Стојановић Марина. : Општа и неорганска хемија ,, Материјал са предавања “. Ниш,

2012.

- Мур Ј. Валтер. : Физичка хемија. Београд, 1962.

- [1] http://www.zvrk.rs/Mskola/fizika/ag_stanja/3.gif

- [2] http://bs.wikipedia.org/wiki/Povr%C5%A1inski_napon

- [3] http://bs.wikipedia.org/wiki/Povr%C5%A1inski_napon

- [4] http://upload.wikimedia.org/wikipedia/commons/thumb/6/64/Capillarity.svg/180px-
Capillarity.svg.png

- [5] http://www.kmhem.net/archives/o3/superkriticni_co2/

- http://sr.wikipedia.org/wiki/

15