Masa se ne obazire na stid već na strah i zato je za nju bitniji zakon nego moralna svest, to jeste,

kazna; Zakoni su temelji pravednog društva.

Aristotel ovde nalaže da je osobi bitnije da se ponaša u skladu sa zakonom, koje je čovek postavio, nego
da se ponaša onako kako će zapravo biti pravedno u smislu njegovog morala. Čovek se plaši zakona
postavljenog od strane društva više nego pogrešnog postupanja. Takođe se plaši i te kazne, ne one
moralne, već unutar društva. Iz toga proizilazi to da je zakon temelj pravednog društva, tačnije da nema
zakona, većina ljudi ne bi ni poštovali svoje morale jer ne bi imali strah od nečega što može da im se desi
ako postupe pogrešno. Njima stid od činjena nepravednog je nešto što bi mogli da zanemare, ili prosto
ne bi na njih uticalo, da nema te kazne, nešto što ne žele da im se desi.

Pravednost predstavlja brigu za dobro drugoga, za njegovu dobrobit. Najveće se nepravde čine, ne iz
nužnosti već iz težnje da se drugi čovek nadmaši.

Mislim da ovde Aristotel pokušava da kaže da ako mi mislimo o sebi, i ako radimo stvari koje su samo
dobre za nas, mi ne činimo dobro, mi nismo pravedni. To može biti samo sebično, iako deluje da je za
nas dobro, odnos međuljudski je ono zbog čega jesmo pravedni, tačnije ono što činimo prema drugim
ljudima. Jer kako čovek može biti pravedan ako ga nije briga za neku drugu osobu, kako se može nazvati
dobrim ako je jedina pravda koju čini ona prema sebi.

Tu kaže da mi činimo te nepravde, baš iz tog razloga, jer ne razmišljamo o drugim ljudima, nego o sebi,
našoj poziciji, ne stavljamo u obzir druge ljude, već samo pokušavamo da budemo na nekom većem
nivou. To je ono zbog čega jesmo nepravedni, što nas tera na to, međutim ako bi imali tu moralnu svest,
nikad ne bi mogli da učinimo nešto loše prema drugome, samim tim ne bi bili nepravedni.