A.

OSNOVNI PODSTICAJI DELATNOSTI

INSTINKTI, NAGONI, MOTIVI

Osnovni podsticaji čovekove delatnosti su: instinkti, nagoni i pobude (motivi).

U nauci još nisu sasvim rasčišćena pitanja o suštini i pojmu osnovnih podsticaja na delatnost.

Pojedinci odriču svako postojanje nagona (instin- kata) kod ljudi, drugi pak u nagone svrstavaju

razne čovečje sklonosti, navike, interese, stavove i strasti. Jedna grupa psihologa kao osnovne

podsticaje delatnosti, smatra samo stečene motive (prohteve). — Najvažnije ćemo ukratko

izložiti.

I. — Osnovna delatnost živčanog sistema je da primi, provede i odgovori na nadražaj, —

dakle, njegova osnovna delatnost je refleksna.

Nadražaji, koji su od početka koristili održanju organizma (bilo kao proces asimilacije hrane ili

kao odbrana organizma) prouzrokovali su bezuslovne reflekse za samoodržanje. — Slično tome,

od nadražaja koji su prouzrokovali izbacivanje zametaka budućeg organizma, postali su

bezuslovni refleksi za razmnožavanje. — Kod životinja ovi bezuslovni refleksi za samoodržanje,

odn. za razmnožavanje, razvili su se u nasledive životinjske instinkte.

Prema tome, pod instinktima kod životinja podrazumevaju se više ili manje složene radnje koje

imaju nasledni karakter i samo se u neznatnoj meri menjaju pod uticajem individualnog iskustva

životinje.

To znači, da su instinkti vrlo postojani, pa čak da se vrše i onda, kada ih ranije određeni a sada

promenjeni uslovi, čine besmislenim. (U literaturi nalazimo primer za ovakav slučaj: da će pčela

puniti saće medom i zatvoriti ćeliju iako je dno ćelije nezatvoreno te med procuruje.) — (Vrlo

interesantna naučno istraživačka iskustva o instinktima kod životinja izneo je Marais E.).
Kod čoveka postoji još jedino instinkt za kiseonikom bilo da se taj instinkt ispolji prilikom

rađanja ili prilikom asfiktičnih stanja (pcrillikom zapušenja nosa, usta i grla, dušndka i dušnica,

te utopljenja odnosno pri zagušenju, zadavljenju, vešanju i često prilikom umiranja), — dakle pri

suvišku ugljendioksida u krvi; ređe se ovaj instinkt može zapaziti prilikom trovanja krvnim

oitrovima i kada neupadljivo nastupa hipoksiemdja (smianjivanje kiseonika u krvi).

No, kod čoveka ipak postoje nagoni, koji po svome poreklu, odgovaraju instinktima čovečjeg

bića dok je bio još na stupnju životinje.

Čovečji nagon je emocionalno obojena nejasna težnja, koja nije upravljena na određeni

objekt, ali je usmerena na samoodržanje ili razmnožavanje individue.

Kod čoveka, sa razvićem moždanih hemisfera, razvijeni intelekt sve više je potiskivao nejasne

(instinktivne) nagonske težnje i sve više je usmeravao svoje delanje shvaćenim, promišljenim

delanjem. Zbog toga se i smatra da ođrastao razuman čovek shvata čemu je nagon upravljen, da

može sagledati posledice eventualnog ispunjenja nagonskih težnji, — zbog toga je i u

mogućnosti da odluči hoće li popustiti nagonskim težnjama ili će ih otkloniti (tj. suzbiti, potisnuti

ili na što drugo upraviti). — Ali katkad nagonske težnje prodiru na površinu i tada ih vidimo u

čovečjim patopsihičkim stanjima, tako napr.: kod umno zaostalih, kod duševno bolesnih, kod

nagonskih psihopata i kraćevremeno u stanjima privremene duševne poremećenosti kao i u

stanjima jakih afekata.

Odbacujući instinkte i nagone izvesni psiholozi su našli za osnovne podsticaje ljudske delatnosti

zamenu u motivima. Oni kažu: sve što aktivira čoveka (pokreće ga na neku delatnost) je motiv.

Svaka draž koja izaziva bilo kakvu reakciju jeste motiv, odnosno, svakoj reakciji prethodi

spoljašnja ii unutrašnja draž, otuda je i sve naše ponašanje motivisano.

Draži su spoljašnje ili unutrašnje. Ukoliko je jedan organizam niži, utoliko je više pod uticajem
spoljašnjih faktora. Dakle, ljudsko ponašanje i ljudska delatnost je proizvod spoljašnjih i

unutrašnjih draži. Kada to stoji pod našom »unutrašnjom kontrolom«, onda govorimo o

motivima. — »Psihologija motivacije jeste prema tome proučavanje unutrašnje kontrole naše

delatnosti, kontrole koja ima svog materijalnog osnova u fiziološkim uslovima i prethodnom

iskustvu«. »Koji će motiv uticati na ponašanje jednog čoveka to zavisi« kako od »njegovog

fiziološkog stanja« tako i »od njegovog prethodnog iskustva«.

Ovi psiholozi smatraju da u ljudskom ponašanju nema instinkata (nema složenih urođenih

radnji »koje bi određivale ljudsku delatnost bez ikakvog prethodnog iskustva«), ali kod

životinja postoji urođeno ponašanje, odn. postoje instinkti. Inače, čovečje motive dele na: 1.

bazalne, tj. osnovne motive (napr.: glad, žeđ, seksus), — 2. opšte društvene motive (napr.:

za grupnim življenjem, za bogaćenjem, za samoisticanjem, za samopotčinjavanjem,

borbenosti itd.). — 3. lične motive (tu spadaju: životni ciljevi, interesi, stavovi) i 4.

antagonistične motive. O svim ovim motivima biće reči na odgovarajućim mestima.

(Interesantne podatke o instinktima i nagoinima nalazimo kod: Christoffel, Lorenz, Stierlin, Tinhergen i

dirugdh).

II. — Zasnivalac psihoanalitičke škole Sigmund Freud tvrdi da postoje dva nagona, jedno je

životni nagon (seksus, eros), a drugo je nagon za smrću (za uništavanjem, destrukcijom).

Životni nagon - objedinjuje varijante nagona i samoodržanja (prehranbeni nagon, nagon za

skupljanjem stvari, nagon grabljivosti, odbranbeni nagon, nagon horde), zatim varijante nagona

samorazvića odn. ekspanzije (nagon za moći, nagon za važenjem, nagon za saznanjem, nagon za

umetnošću) i varijante seksualnog nagona (polnog opštenja, održanja vrste i brigu za potomstvo).

Nagon za smrću usmeren je ili na okolinu, to je agresivnost, sadizam, ili je usmeren protiv samog

sebe, to je nagon za povratak u anorganski život.

Psihoanalitičari Frojdove škole u svojim pisihoanalitičkim tumačenjima često zasnivaju svoja

tumačenja na seksualnom nagonu. Nagon za smrću (za samouništavanjem i za uništenjem

drugih) nije nam detaljnije razjasnio Frojd. On smatra da ovakav destruktivan nagon u

svakome čoveku dejstvuje prikriveno, a kada se ispolji, onda nam tek prikaže svoju

agresiju u obliku sadizma.

Mi se ne možemo složiti sa postavkom da u svakom čoveku postoji nagon za

samouništavanjem, naprotiv, kod većine ljudi itekako postoji nagonska težnja za

ovekovečenjem, za »večnim« životom, u nekom logičnom ili fantastičnom vidu, otuda i

nagon za samoodržanjem, za razmnožavanjem a ekspanzivne težnje.

III. — Od svih napred navedenih mišljenja o instinktima, nagonima i motivima, morali smo za

praktične ciljeve Forenzične psihopatologije načiniti takvo razvrstavanje osnovnih podsticaja

čovekove delatnosti, koje će na prvom mestu biti lako razumljivo i, za praktičara lako

upotrebljivo.

Prema tome osnovni podsticaji ljudske delatnosti mogu biti:

I grupa osnovne delatnosti radi samoodržanja, tzv. nagon samoodržanja, koji se pojavljuje kao: 1)

instinkt ili nagon za kiseonikom, — 2) prehranbeni nagon, — 3) odbranbeni nagon i 4)

ekspanzivne težnje.

II grupa osnovne delatnosti radi razmnožavanja, tzv. nagon razmnožavanja, koji se

pojavljuje kao: 1) polni nagon, — 2) roditeljski odn. materinski nagon, — i kao 3) socijalni i

lični motivi.

Nagoni po svojoj jačini mogu biti: 1) jaki, žestoki, 2) prosečni, 3) slabi i 4) minimalni, tj.

zakržljali ili ugašeni.

Nagoni po svome pravcu mogu biti: 1) upravljeni ka prirodnom cilju nagona, — 2) upravljeni ka
neprirodnom, perverznom cilju nagona i 3) upravljeni kako prirodnom tako i perverznom ciju.

Sve ove osobine mogu postojati: kratkotrajno, privremeno ili povremeno ili pak dugovremeno

odnosno trajno.

PREHRANBENI NAGON

Prehranbeni nagon pretstavlja prvu varijantu nagona samoodržanja, on obuhvata nagon (instinkt)

za kiseonikom, za jelom i za pićem.

I . — I n s t i n k t , odnosno n a g o n z a k i s e o n i k o m . — Na početku prethodnog

paragrafa izneli smo da se kod čoveka može pojaviti instinkt za kiseonikom prilikom asfiktičnih

povreda kad postoji u organizmu nedostatak kiseonika a suvišak ugljendioksida. — No i u

drugim sličnim slučajevima (napr.: trovanja krvnim odn. živčanim otrovima) pojavljuju se

nagonski podsticaji za samoodržanje. Jer, za održavanje čovečjeg života neophodno je potreban

prijem kiseonika iz vazduha i odavanje ugljendioksida iz organizma, što se pretežno vrši

respiracijom (udisanjem i izdisanjem).

Parcijalni pritisak kiseonika iznosi 159,6 mm na zemlji, a već na visini od 4000 m, pada na

97 mm. — Moždane ćelije (a s time i vitalni centri u mozgu) vrlo su osetljivi na nedostatak

kiseonika u krvi.

Nastupi li brzo nedostatak kiseonika u tkivu mozga (tzv. anoksija, anoxia) napr.: prekidom

moždanog krvotoka, stezanjem vrata i t.sl., tada nastaje gubljenje svesti, što je silučaj kod

svih asfiktičnih povreda. (O anoksiji v.: Bikov i dr., str. 205; Geratović, M. (c).

Pri laganom nastupanju anoksije posle uvodnog stanja sličnog opivenosti (gubitak

orijentacije za prostor, vreme i okolinu), pojavljuje se veselost uz nekritično shvatanje

situacije, neuviđavnost da predstoji smrtna opasnost. Potraje li nedostatak kiseonika, onda

sleduje gubitak svesti. Slično duševno stanje postoji i u agoniji sa nedostatkom kiseonika i

suviškom ugljendioksida.

Gornje činjenice su od važnosti za kriminaliste radi razumevanja naglog gubitka svesti pri

samoubistvima, zadesima i ubistvima zapušenjem disajnih puteva (organa) ili stezanjem vrata.

I. — Nagon za jelom može biti:

a)jak, te predstavlja preteranu želju za jelima (opsomania), proždrljivost (opsophagia, adephagia)

ili je zbog nastale gladi (hyperorexia, bulimia);

b)prosečan, tj. normalan, što zavisi ne samo od nastale potrebe nego i od stečenih navika;

c)slab, što predstavlja neješnost, slab apetit ili je čak minimalan kao kod mrljavaca ili bolesnih

osoba;

d)prirodan, kad osoba jede i pije ono što je dotle naučila i navikla u svom kolektivu;

e)neprirodan, kao, na primer, kod nekih sladokusaca ili kod osoba sa nastranom ili patološkom

željom za neobičnim jelima, koja se inače ne jedu (tzv. alotriofagija).

Od kriminološkog interesa može biti: način hranjenja, proždrljivost, glad i izgladnelost, te

upotreba odvratnih materija.

1. Način hranjenja. — Od interesa je posmatrati ljude šta jedu i kako jedu. Kod normalnih

ljudi to zavisi od vaspitanja i navika stečenih u kolektivu svoga detinjstva i poznijih kolektiva.

No ako posmatramo duševno nenormalne osobe biće nam upadljivi:

a) Idioti i njima bliski slaboumni svojim načinom jedenja, sadržinom i količinom

pojedenoga. Pri jedenju, idiot se služi šakama i prstima, ređe upotrebljavajući kašiku. Kada je

gladan prihvata se svega što nije gorko i suviše kiselo; jede i ostatke sa đubrišta. Ako mu jelo
prija, jede neumereno.

b) Duševno bolesni zadržali su način dotadašnjeg jedenja, ali zavisiće od njihovog

momentanog psihičkog stanja (od zbunjenosti, halucinacija, sumanutih ideja) da li će se

prihvatiti uobičajenih jela ili neuobičajenih materija, kao napr: izmeta, mokraće, živih žapčića,

ribica, puževa i t.sl.

c) Dementni, tj. posle duševnog oboljenja oglupljeni, ističu se kako načinom jedenja tako i

onim što jedu, te su slični slaboumnima.

d) Simulanti. — Da bi sebe predstavili duševno bolesnim potenciraće ponašanje stvarno

umobolnih, pogotovo u prisustvu sanitetskog osoblja (tako napr.: gutače svoju prljavu čarapu,

razbijeno staklo, žicu, kamenčiće, ispijaće pljuvaonicu itd.). Detaljnije o simulantima videti u

poglavlju o simulaciji.

e) Najzad osobe sa perverznim ukusom. S kriminološkog gledišta od značaja su seksualne

psihopate i to najčešće mazohisti, kod kojih se javlja koprophagia, picaeismus i druge

neukusnosti.

2. Ješnost. — Apetit, zavisi kako od osnovnih potreba, tako od stanja zdravlja i

raspoloženja, od momentanih prohteva i spoljnih mogućnosti. Otuda i u redovnim prilikama neki

su proždrljivci, probirala ili mrljavci.

Hranjenjem može nastati sitost ili čak presitost. Nehranjenjem nastupa gladovanje, glad ili čak

pregladnelost odn. izglađnjenje.

S i t o s t ili glad odražava se kako telesno, organski (gojenjem, mršavljenjem) tako i psihički.

Psihička komponenta (emocije, raspoloženje) od najvećeg su značaja za ishod sitosti ili

gladovanja. Setimo se samo krajnjih primera: tovljeni izabrani kralj nekog plemena očekuje

uskoro proslavu svog žrtvovanja bogovima, a njemu nasuprot: glađu izmučeni logoraš u
očekivanju najavljenog oslobođenja.

Uzevši to u obzir, sitost može izazvati osećanje zadovoljstva, dobro raspoloženje, jačati radnu

sposobnost, podići samosvest, ali isto tako, zbog nepovoljnih spoljnih prilika, izazvati osećanja

nemira, gađenja, tromosti i malodušnosti.

Proždrljivost u normalnim prilikama ishrane stanovništva, od kriminološkog interesa može biti

samo kod psihopatskih tipova, zatim kod maloumnika i kod umobolnika, takođe i kod izvesnih

organskih oboljenja.

3. Alotriophagia. — (Patološka žud za neobičnim jelima, koja se inače ne jedu) može biti

neprirodan nagon za jelom, napr.: žvakanje dlaka, kreča, sisanje aromatičnih materija ili pijenje

neukusnih napitaka i t.sl. — Najzad može biti i perverzan kao kod seksualnih psihopata ili

dementnih umobolnika koji upotrebljavaju odvratne materije i tečnosti.

Onihofagija je naziv za grizenje (grickanje, glodanje) sopstvenih nokata. Onihofagija najčešće

nastaje već u maloletstvu; izazvana je imitiranjem, ali takođe može biti (kao kod odraslih

neurotičara i psihotičara) izraz intrapsihičke napetosti. Često postaje navika. — U kriminalistici

može biti od značaja radi otkrivanja afektivne napetosti ili zbunjenosti ili »dobijanja u vremenu«

radi razmišljanja i pripremanja odgovora.

Koprophagia i Picacismus biće pomenuti u odeljku o masohizmu seksualnih psihopata. — Inače,

izmet i mokraću mogu jesti odn. piti duševno bolesni u stanju teške rastrojenosti. Valja još znati,

da se mokraća u nekim krajevima upotrebljava i kao lek, naročito kada drugi lekovi ne pomognu;

a izmet služi kao magično sredstvo pri vračanju i omađijavanju kod neprosvećenih.

Antropophagia (ljudožderstvo) iziskuje procenjivanje duševnog stanja zdravlja dotičnog

antropofaga kada se dogodi u oblasti naše civilizacije, u mirnodopskim prilikama.

O alkoholomanijama i narkomanijama izloženo je u posebnom poglavlju.

4. Glad, gladovanje i izgladnjivanje

Glad često nastaje u mnogoljudnim, azijskim pokrajinama (posle suše, poplave i drugih prirodnih

nedaća). Ali i naši krajevi nisu bili pošteđeni gladi. Tako se pominje teško stanje koje je nastalo

u Beogradu posle velike seobe Srbalja pod Arsenijem II Čarnojevićem (1690). Glad je bila tolika

»da su jeli ljudi srpski meso pseće i meso ljudi mrtvih, koji su pomrli od gladi«, po ponovnom

dolasku Turaka u Beograd.

Glad i izgladnjivanje često imaju veliki kriminogeni značaj. — Glad proizvodi strepnju ili strah

za sopstveni opstanak i neprijateljski stav prema izgladnjivačima.

M a s o v n a g l a d o v a n j a (izuzevši ratna) produkt su socijalnog stanja odn. proizvodnih

odnosa datog društva, produkt nezaposlenosti siromašnih masa. To može biti nedovoljna ishrana

subalimentatio, ili pak rđava ishrana malnutritio. Potpuno gladovanje vodi telesnom iscrpljenju,

marasmus inanitialis, i u krajnjem slučaju smrti. U takvim slučajevima zapažamo da se ističu

grupe ljudi: borbeni, samopregorni, iznalazivaoi spasenja, — ljudi prosečni, koji će se u borbi za

opstanak dovijati kako bi isplivali iz nemaštine, katkada i po cenu kriminaliteta, — i najzad ljudi

koje glad baca u očajanje i propast.

U svim slučajevima gladi i nemaštine, naročito u uslovima nemogućnosti zaposljenja i zarade (ili

nezaposlenosti zbog prirodnih katastrofa, poplava i t.sl.), glad postaje veliki kriminogeni faktor

za kolebljive a takođe i za prosečne ljude.

G l a d o v a n j e može biti: dobrovoljno, namerno ili nasilno, nenamemo.

a)Dobrovoljno, namerno gladovanje vrše veštaci u gladovanju prikazujući se za novac, — zatim

se vrši u cilju mršavljenja ili lečenja gladovanjem, — najzad u znak protesta, najčešće

pritvorenika u nameri da prisile nadležne vlasti na izvesne ustupke (napr.: na puštanje iz pritvora

na slobodu, ubrzanja krivičnog polstupka, obraćanja pažnje javnog mnjenja, dobivanje izvesnih
beneficija i t.sl.).

b)Nasilno, nenamerno gladovanje, Inanitio violenta, je oštećenje zdravlja ili uništenje života

prouzrokovano nasilnim poremećenjem ili prekidom ishrane čvrstom i tečnom hranom. —

Nasilno gladovanje može biti: akutno, to je nagli potpuni prekid ishrane, — hronično, to je

postepeno smanjenje ili trajna smanjena ishrana, — potpuno, to je nedostatak svake hrane i

tečnosti — nepotpuno, delimično, to je nedostatak izvesnih sastojaka ishrane, napr.: nedostatak

belančevine, masti, šećera, vitamina i dr. naprimer pri pogrešnima dijetama, — ili nedostatak

tečnosti, — primarno zbog izolovanosti na primer zatrpanih rudara, — sekundarno, napr. kao

posledica suženja jednjaka trovanih jakim kiselinama ili lužinama, — pojedinačno, napr.

odbačenog novorođenčeta, zalutale osobe u stepi, zagubljene osobe u pećini, upale osobe u

provaliju, — grupno, napr. zatrpanih radnika u tunelu, — masovno u logorima, u

zarobljeništvu, — samoubilačko, napr. zatvorenika duševno bolesnih, — zadesno, napr. u

zatvorenim tunelima, rudokopima, — i ubilačka, napr. odbačenih novorođenčadi, odaj

čađi, logoraša, zarobljenika, apsednutih.

Gladovanje može prouzrokovati organska (telesna) oštećenja i psihičke poremećaje (v.: § 142).

Gladovanje u beznadežnom položaju, napr. zatrpanih rudara, posade u podmornicama,

prouzrokuje depresivna stanja.

No kod potpunog izgladnjivanja može nastupiti i psihotično stanje tzv. Inaniciona psihoza (psychosis

inanitionis) sa sledećim pojavama:

a)najpre nastupa najveća želja za jelom, javljaju se iluzije čula mirisa i ukusa, tj. prijatnih jela, i

sanja se o jelima, —

b)potom nastupa psihički nemir, njuška se u potrazi za hranom, —

c)gube se socijalna osećanja, tj. pojedinac krije svoje rezerve hrane od suseda, i teži da isprosjači
namirnice od kolektiva, —

d)gube se etičko-moralna osećanja, osećanja za pravo i nepravo, te se vrše utaje, krađe i otimanja

namirnica, —

e)jedu se sve životinje, a potom i životinjski leševi, —

f)gube se porodična osećanja, tj. da bi se spasao lični organizam krišom se uzima ili grubo otima

ostatak hrane od najbližih rođaka, —

g)dolazi do ljudožderstva, antropophagia, ubijenih ljudi ili čak sopstvene dece, —

h)nastupaju razna stanja poremećene svesnosti, najčešće zanos i zbunjenost ili depresivna stanja,

i)nastaje neinteresovanje, apatija i najzad

j)neorijentisanost sa narušenjem svesti, sa komatoznim stanjem i smrću.

Opisane pojave (prvih pet) mogli smo zapaziti kod stanovništva za vreme teških dana tokom

prošlih ratova i neprijateljskih okupacija, takođe u zarobljeničkim logorima.

Od gornjih pojava mogu biti i znatna odstupanja, naročito u uskom kolektivu idejno vezanih,

samouverenih osoba, koje održava borbeni duh i stav protiv izgladnjivača; to je slučaj naprimer

kod grupe političkih pritvorenika (osuđenika) ili kod zarobljenika u očekivanju oslobodilaca. —

5. Uračunljivost izgladnelih. — Bitno smanjena uračunljivost može potrajati već od časa

psihičkog nemira kada se njuška u potrazi za hranom pa do stanja kada se jedu životinjski leševi.

— Neuračunljivost pak može postojati od gubljenja moralnih osećanja i kada se jedu crkotine pa

do narušen ja svesti.

Stepen uračunljivosti zavisiće od mnogih činilaca, a naročito od sledećih faktora: a) od doba

uzrasta (maloletstva, zrelosti, starosti), — b) od religioznog shvatanja (verovanja u sudbinu, u

zagrobni život), — c) od lične vitalnosti ili od avitalnosti, — d) od povoljnih ili nepovoljnih

izgleda i očekivanja buduće prehrane, — e) od stanja alkoholisanosti odnosno od drugovrsnog

duševnog poremećenja nastalog živčanim ili krvnim otrovima, kao i moždanim povredama i t.sl.,

što sve umanjuje uračunljivost, — f) najzad, roditeljski nagon prisiljava roditelje da se za svoje

potomke bezobzirnije bore, — što im takođe umanjuje uračunljivost za eventualne delikte.

6. Gladovanje i proždrljivost duševno bolesnih. — U depresivnim stanjima duševnih

oboljenja, a naročito u katatoniji i melanholiji, duševno oboleli odbija prijem svake hrane i

tečnosti ili ih uzima u minimalnim količinama nedovoljnim za održavanje života. Ovakvo

gladovanje odvelo bi ih potpunom telesnom iscrpljenju (marasmus inanitialis) i najzad smrti. —

Zbog toga ovakvo gladovanje duševno bolesnih predstavlja uzrok zašto hitnije sprovođenje

bolesnika u bolnicu, po mogućstvu direktno u psihijatrisku bolnicu, gde će bolesnika veštački

hraniti.

Veštačko hranjenje vrši se uglavnom gumenom sondom, koja se kroz usta ili nosnu šupljinu

uvlači kroz jednjak u želudac. U levak na spoljnem kraju gumenog creva, sipa se pripremljena

tečna hrana. Opasnost pri veštačkom hranjenju može nastati (najčešće zbog otpora pacijenta) ako

gumena sonda umesto u jednjak dospe u dušnik, te tako i hrana u pluća. Iz tih razloga veštačko

hranjenje preduzima samo izučeno isanitetsko osoblje, koje je vešto uvlačenju sonde, koje ume

čuti disanje kroz sondu ako je sonda dospela u dušnik, i pre hranjenja, probno sipa kroz sondu

malu količinu vode ili fiziološkog sonog rastvora. Dospevanje tečnosti u dušnik i pluća, izazvalo

bi reflektorno iskašljivanje.

Proždrljivost duševno nenormalnih upadljiva je kod idiota i slaboumnih, zatim kod oglupavijenih

(napr. kod dementnih paralitičara, a povremeno i kod maničara i dementnih shizofrena). Ukoliko

su defektnijeg uma utoliko manje probiraju jedući masovne količine, sve bez reda. Pojedinci

mogu dobiti na težini za mesec dana i po 20 kg, no takođe sve to za nedelju dana izgubiti.
II. — N a s i l n a ž e đ , S i t i s v i o l e n t a . — To je oštećenje zdravlja ili uništenje života

nasilnim nedavanjem odnosno oduzimanjem telu potrebne tečnosti.

Patološka žeđ, polydipsia, postoji kod bolesti diabetes insipidus (v.: § 151) i u niže navedenim

slučajevima. Od manjeg je značaja adipsia, tj. neosećanje žeđi.

Primarna nasilna žeđ, može biti: a) zadesna, napr. u bezvodnim predelima, pri napornom dugom

radu u pregrejanim prostorijama, pri lečenju grozničavih ljudi upotrebom lekova za znojenje i

mokrenje i t. si., — b) ubilačka žeđ: napr. nedavanjem tečnosti novorođenom ili odojčetu, takođe

nedavanjem tečnosti ili davanjem preslanih, ljutih jela odraslom lišenom slobode.

Sekundarna nasilna žeđ nastaje kao posledica opečenosti, oparenosti, obilnog krvavljenja,

trovanja atropinom, arsenom itd.

Psihičko stanje ižednelih traje svega 3—5 dana. — a) Najpre, pri gubitku 3—5% telesne težine,

postoji sve veća žud za tečnošću a nastaje osećanje nelagodnosti. — b) Zatim pri gubitku 5—

10% tele/sne težine, usnice su ispucale; usta, ždrelo i grlo su suvi. Guta se naprazno. Promuklost.

Lice postaje otečeno. Osećanje groznih čavosti. Glavobolja, muka, psihofizički nemir. Govor sa

samim sobom. Halucinacije spasenja. Potom kidanje svoje odeće. — c) Pri gubitku 10—20%

telesne težinq očni kapci se koče, oči kolutaju; jezik je tvrd, govor onemogućen. Ječanje,

pometenost, zbunjenost. Samog sebe ujeda, siše svoju krv, pije svoju mokraću. Delirijum.

— d) Pri gubitku preko 20% telesne težine, nastupa smrtonosna groznica. Koža prska, umesto

znoja vrca krv. Neorijentisanost. Čovek kopa automatski po pesku odn. po zemlji. Zanos. — (Iz

ovog stanja nema spasenja!). — e) Najzad pri gubitku preko 25% telesne težine, svest je

narušena. Koma. Smrt.

Postoji bitno smanjena uračunljivost u slučajevima pod a) i b), a neuračunljivost može postojati u

svim slučajevima od a) do e).

 ODBRANBENI NAGON

Mi razlikujemo odbranbeni nagon od stečenih agresivnih (napadačkih) motiva.

Osnova odbranbenog nagona je u refleksnim pokretima (privlačenju i protezan ju ekstremiteta),

tako napr.: kad se zažmuri da bi se zaštitilo oko ili, u odbranbenom pokretu ruke, noge itd.

Odbranbeni nagon se pojavljuje u svima slučajevima kad nastupa ugrožavanje integriteta

individue, pa dakle i u slučajevima svega što neprijatno utiče, što neprijatno dejstvuje na

psihofizičku celdnu. Načini

odbrane su različiti (kod biljaka, životinja pa i) kod ljudi. Odbrana je aktivna i pasivna, pretežno

fizička ili pretežno psihička.

A g r e s i v n i m o t i v i s u s t e č e n i . — Borbenost nastaje: a) ako se sprečava zadovoljenje

fiziološke potrebe (napr.: hranjenja, parenja i t.sl.), — ili b) ako se vaspitanjem razvija

agresivnost (draženjem, dresi- ranjem, treningom i t.sl.), — najzad i c) agresivnost može biti i

posledica nekog psihofizičkog oboljenja (napr.: besnila, katatonog nemira, trovanja alkoholom i

t.sl.).

Odbranbeni nagon može imati kriminalni značaj zbog afektivnih stanja napadača i napadnutoga.

Svakad je to jedno vanredno emocionalno, tj. afektivno stanje: straha (prepasti), ljutnje

(razbešnjenosti), a potom žalosti (očajanja) ili radosti (pobedničkog ushićenja). Ta afektivna

stanja u svakoj borbi se menjaju srazmerno snazi napadača i napadnutog, tj. srazmerno

neprijateljskoj i našoj snazi. Tako naprimer:

a)Ako je neprijateljska sila nesrazmerno veća od naše, to prouzrokuje u nama strah; mi se

klonimo sukoba, padamo u rezignaciju ili u očajanje. Ili pak, stupamo u borbu sa hrabrošću

očajnika. Ako ne podlegnemo u borbi nama ovladava pobedonosni ponos.

b)Ako je neprijateljska sila samo jača od naše snage onda nam izaziva samo bojazan. Pred sukob

sa tom silom nastaju osećanja trpljenja, popuštanje ili hrabrost. Posle sukoba, ako je

neprijateljska moć oštećena, osećamo ponos i triumf, u obrnutom slučaju osećamo utučenost.

c)Ako je neprijateljska sila jednaka našoj snazi, onda nam izaziva osećanje mržnje. Na draženje

odgovaramo gnevom. Odložen sukob stvara nam žudnju za osvetom. Posle sukoba ili smo sa

pobedničkim osećanjima, ili tučeni, osećamo poniženje i trpljenje.

d)Ako smo snažniji od neprijatelja, to nam on izaziva zlovolju. Njegovo držanje izaziva nam

srdžbu. Posle sukoba nastaju osećanja uspeha ili neuspeha.

e)Najzad, ako je neprijatelj neznatne snage, osećamo nadmoćnost, a njegovo draženje za borbu

stvara nam osećanje potsmeha.

No sukob i borba u životu nisu tako jednostavni, te odbrana zavisi od mnogih činjenica. Tako

napr. od temperamenta pojedinaca (svadljivci, nasrtljivci, slabići, plašljivci itd.), — tako od

motiva i ideala napadača ili napadnutog borca.

Pri tučama pojedinaca nisu svi učesnici prosečni ljudi, ima ih i opivenih, epileptoidnih,

shizoidnih i drugih psihopata. Prilikom sukoba (tuča) u onom uzbuđenju nastupa raznostepeno

sužavanje svesnosti, a tada se na spoljne nadražaje reaguje uglavnom afektivnim, impulsivnim i

nagonskim pokretima i radnjama.

Za doživljaje i događaje u takvim uzbuđenjima (afektivnim stanjima) postoji samo nepotpuno,

maglovito, jednostrano odn. delimično sećanje, tj. za nešto vlada nesećanje. I redosled događaja

može biti zbrkan u pamćenju tako da se čak i uzbuđeni posmatrači ne slažu u tome ko je prvi od

boraca učinio pokret značajan za dalji razvitak borbe.

Jedan oblik odbrane pretstavlja i »bekstvo u bolest«

Manifestacija odbranbenog nagona ispoljava se uvek u izmenjenom afektivnom stanju. — Prema

tome uračunljivost se ima procenjivati na osnovu delatnosti u raznovrsnim i raznostepenim

afektima.

K a m u f l a ž a , p r e r u š a v a n j e . — Vrši se najčešće u psihičkoj napetosti, a napetost i

iščekivanje pretstavljaju uvodna osećanja naila- zećeg afekta straha, gneva, radosti ili žalosti.

Kamuflaža postoji i kod neinteligentnih životinja kao stečeni uslovni refleks. — Ovo se može

naći i kod duševno zaostalih ljudi (idiota, slaboumnih, plitkoumnih i priglupih osoba) što se

posmatračima najčešće čini kao »prirodna lukavost«.

EKSPANZIVNE TEŽNJE

Dok smo kod životinja i ljudi sa sigurnošću nalazili od nasleđenih oblika nagona samoodržanja:

nagon za kiseonikom, za jelom, za pićem i odbranbeni nagon, dotle niže navedene osnovne

podsticaje na delatnost nalazimo izuzetno kod nerazvijenih životinja, katkad kod viših majmuna,

a tipični su za čoveka.

Osnovne čovekove ekspanzivne težnje zasnovane su na Ijubopitstvu koje je proizišlo iz

prehranbenog nagona, tj. iz »traženja hrane«. One su toliko ukorenjene u čoveku da ih osećamo

kao »nagonske« u nama.

Osnovne ekspanzivne težnje pretstavljaju: a) težnja za ličnim usavršavanjem iz koje proističe

iskorišćivanje intelektualnih sposobnosti, — b) težnja za ovlađivanjem oruđem i materijalnim

dobrima, to jest težnja za podvlašćivanjem prirode i c) težnja samoodržanja i tokom budućnosti

odnosno težnja ka ovekovečenju.

Očigledno tek ovim ekspanzivnim težnjama za osvajanjem novih sposobnosti i znanja, te

ovladavanjem instrumentima za podvlašćivanje prirode, čovek se uzdiže nad životinjama.

Iz raznih ekspanzivnih dispozicija razvile su se mnogobrojne ljudske osobine i mi ih možemo

tumačiti kao osobine sa kvalitetima nagonskih težnji ili sa kvalitetima strasti.

Sve ove ljudske nagonske težnje, uslovima spoljne sredine mogu biti kultivisane ili suzbijane

kod prosečnih ljudi, ali kod »neprosečnih« ljudi i kod psihopatskih osoba one izbijaju na

površinu i nameću se svojom jačinom, a time lakše i češće dovode do sukoba sa društvenom

zajednicom, odn. sa državnim uređenjem.

O strastima vidi na odgovarajućem mestu.

Težnja ka o v e k o v e č e n j u postoji kod svakog čoveka, sa izuzetkom duševno

zaostalih osoba (idiota, slaboumnih), dementnih (oglupljenih) a duševno bolesnih sa oštećenim

razumom.

Težnja ka samouništenju (samoubistvu) postoji kod psihičkih bolesnika sa pesimističnim,

prevalentnim, odnosno sumanutim idejama.

Razlikovanje samoubistva od svojevoljne smrti v.: § 201, 202.

Čovek pokušava da se ovekoveči: a) biološkim putem, rađanjem potomstva. — b) putem

religiskog verovanja tj. pogodbom sa pretstavnicima crkve da za učinjene ovozemaljske

raznovrsne usluge usledi nagrada u zagrobnom životu bilo u ovozemaljskom obliku (psihofizički

i materijalno) ili u eteričnom, duhovnom obliku, ili najzad seljakanjem kroz razne pretstavnike

ovozemaljske flore i faune. — c) Čovek pokušava da se ovekoveči i trajnoćšu svojih dela, svoga

stvaralaštva, naprimer: zasnivanjem religija, religiskih sekti i filozofskih sistema; pronalascima

iz naučnih i umetničkih oblasti; sprovođenjem socijalnih dobrobiti i t. si., ili provođenjem

antisocijalnih ratova, atentata, itd.

Postupak primenjivan u cilju ostvarenja umišljenog ovekovečenja, može biti asociajalan, antisoci

jalan, eusoci jalan a i bez veze sa socijalnošću i sproveden tiho mada istrajno, ili borbeno, strasno
sa nepotrebnim sukobima. Delikti, koji bi proizišli iz ovog postupka za ovekovečenjem, tumače

se analogo deliktima strasti.

POLNI NAGON

Polni nagon u direktnoj je zavisnosti od razvitka i funkcionisanja inkretonog tkiva odn.

endokrinih organa (epiphyisis cerebri, hypophysis cerebri, gl. pararenales, polnih žlezda itd.).

Prerani razvitak, zaostala involucija i patološke promene izvesnih inkretornih organa

prouzrokuju pubertas praecox, infantilizam ili poremećaj polnih funkcija. I tokom života nastale

promene u anatomskoj građi odn. promene u funkcionisanju, biokemijski ispravnog ili

izmenjenog inkreta, hormona, zračenjem

radioaktivnih supstanca itd., može se menjati kako jačina polnog nagona tako i pravac (napr. kod

izvesnih patoloških promena nadbubrežnih žlezđa).

Sa razvitkom endokrinologije proširuju se i produbljuju naša znanja i o polnom nagonu, te

nastaju sve veće mogućnosti medicinskih zahvata i u ovu oblast fiziologije.

Drugi faktor za upravljanje polnim nagonom čini vaspitanje i obuka za seksualni život u

socijalnom društvu. Uopšte, ljudski odnosi (proizišli iz proizvodnih odnosa) od najvećeg su

značaja za seksualno ponašanje i ophođenje pojedinca i kolektiva, za vođenje seksualnog života.

Iz proizvodnih odnosa nastali su ljudski običaji pa i seksualni običaji, odn. seksualno ophođenje;

nastala su i shvatanja seksualnog morala i nemorala i u duhu tog morala i nemorala vaspitavane

su generacije ljudi. Tako nalazimo u prošlosti: javno preporučivan je polne nevinosti i

uzdržljivosti, a (većinom tajno) sprovođenje polne raspusnosti. Kod mnogih nesnalažljivih osoba

takav moral proizveo je katkad u psihičkoj oblasti neurotična stanja. — Savremeno društvo

odbacuje »lažni« moral, uređuje polni život tako, da pretstavlja običan deo redovnog života
zdrave jedinke a služi na korist kolektiva.

Polni nagon može biti po svojoj jačini: krajnje minimalan (asexualitas), slab (hyposexualitas),

prosečan odn. normalan (sexualitas) i jak (hypersexualitas); a po svom pravcu: pravilan,

prirodan, »normalan«, tj. upravljen prema odgovarajućoj osobi suprotnog pola, — ili pak

nepravilan, »neprirodan«, »nenormalan«, tj. upravljen prema istopolnim osobama, životinjama ili

stvarima.

P o l n i p r o h t e v (apetit) zavisi kako od osnovne potencije, tako i od stanja zdravlja i

momentanog raspoloženja, kao i spoljnih mogućnosti.

Polna s i t o s t nastupa posle polnog snošaja, izaziva osećanje zadovoljstva i dobrog

raspoloženja, podiže samosvest.

Zadovoljen polni nagon u prosečnom čoveku podržava dobro raspoloženje, jača radnu

sposobnost i podiže mu duh.

P o l n a g l a d izaziva osećanje nezadovoljstva, stvara rđavo raspoloženje, otklanja od redovnog

poslovanja i rada, navodi na prekršaje običaja, moralnih zakona i etičkih nazora.

P o l n a i z g l a d n e l o s t muškog odn. ženskog kolektiva dovodi do ekscesivnog delanja;

primeri: svetkovanje puberteta i svadbovanje u miru, masovna silovanja u ratu. — Alkoholna

pića podstrekavaju seksualnost. Religiozne sekte često progone odn. sputavaju seksualnost,

religiozne proslave (ranije misterije) simbolično ili stvarno razdražuju polni nagon.

Polni nagon u međusobnim ljudskim odnosima igra ogromnu ulogu. — Najčešće nesvesno, —

kao privlačnost, ravnodušnost, odvratnost, — pojavljuje se ne samo u odnosima između muških i

ženskih osoba, nego i kod femininih ljudi i virilnih žena prema normalnom čoveku i ženi, i

obratno.

Polni nagon upliće se i u sva umetnička stvaranja (muzika, slikarstvo, vajarstvo, književnost
itd.), i u sva religiozna verovanja.

S l a b p o l n i n a g o n (h y p o s e x u a 1 i t a s) dolazi redje u opreku sa krivičnim zakonom. U

slučajevima duševnih oboljenja, tabesa, hroničnih alkoholičara, alkoholičarske ljubomore,

morfinomana, idiotizma itd., hiposeksualnost je deo mnogih psihofizičkih poremećaja. U

građanskom pravu pak, odn. u bračnom pravu, slab polni nagon naročito muških, većinom je od

prvorazrednog značaja za slabu slogu, mir i opstanak bračne zajednice. U bračnim sporovima

dodiruje se i pitanje o postanku, vrsti i izlečivosti hiposeksualnosti. — Asexualitas i oplodna

nesposobnost od važnosti su pri prosuđivanju mogućnosti stvaranja naslednika.

Jak p o l n i n a g o n (h y p e r s e x u a 1 i t a s) dolazi u opreku sa običajima i krivičnim

zabranama, bilo da je sam nagon pojačan izvesnom bolešću, bilo da su popustile odn. otpale

moralne kočnice dotadašnjeg polnog nagona usled nekog oboljenja, — Primeri pojačanog

nagona su: stanja alkoholisanosti ili manična stanja. Primere otpalih moralnih kočnica nalazimo

kod: napitih, maloumnih, izlapelih, epileptičara itd. Kod klimakteričnih žena i devojaka javljaju

se često seksualna priželjkivanja, erotične priče, katkad i moralna iskliznuća. Kod zatvorenika, u

kaznenim zavodima, logorima i t. si. dolazi katkad do konflikata i pobuna zbog nezadovoljenog

seksualnog nagona.

O satyriasmus-u muških i nymphomani-ji ženskih opširnije je izloženo u seksualnoj

psihopatologiji.

Polni nagon ne razlikuje se samo po jačini no i po svom pravcu. Pravilan, prirodan, polni nagon

upravljen je prema odgovarajućoj osobi suprotnog pola. Pod »normalnim« polnim odnosima

podrazumeva se: pravilan polni nagon zadovoljavan genitalnim organima. — Ne vrši li se polno

opštenje genitalnim organima, onda je to perverzitet, ako je nepravilan, neprirodan polni ngon

onda je to perverzija. Perverzitet je česta prolazna pojava napr. kod ljubavnih parova zasićenih
normalnim polnim opštenjem ili željnih promena, odn. izvanrednih doživljaja. — Perverzija

(polni nagon trajno nepravilnog pravca) ili je konstitucionalna ili poznije stečena. O svim

vrstama perverzije izloženo je u Seksualnoj patologiji.

Da bi se izbegla ponavljanja, detaljno sve o polnom pitanju i o seksualitetu uopšte, v: odeljak o

seksualnim psihopatijama. (§ 92 i d.).

RODITELJSKI (MATERINSKI) NAGON

Po našem mišljenju postoji roditeljski (materinski) nagon, a ne stečeni materinski motiv, kao što

izvesni naučnici tvrde dokazujući po anketama među nekim ženama i nastajanjem hormona

prolaktina. Mi smo pak zapazili da većina muških osoba nije u stanju da shvati (i da oseti)

suštinu i jačinu materinskog nagona, koji katkad probija svom silinom nametnute društvene

obzire. — Ovom tvrdnjom se ne poriče da postoje i ženske osobe sa slabim materinskim

nagonom, kod kojih će se naći uzroci za ovu materinsku frigidnost bilo u endokrinološkoj

slabosti, bilo u psihičkim depravacijama.

Materinski nagon pretstavlja drugu varijantu nagona razmnožavanja, on objedinjuje: a) rađanje

mladunaca, b) staranje o mladuncima, a katkada i c) staranje o rasplođavanju potomaka.

U normalnim prilikama, tj. kada su roditelji telesno i duševno zdravi, kada su ekonomski

osigurani i kada poseduju svoj dom (svoje kućanstvo), rađanje i odgajanje podmlatka nije ničim

upadljivo.

Roditeljski nagon tokom ljudskog života nije podjednak. Kod sasvim mladih supruga nedovoljno

je razvijen.

Ljubav prema deci u mnogome zavisi od međusobne ljubavi supruga. Ljubav psihički normalnog

oca naspram deteta isto je tako velika kao i majčina, razlika je samo u ispoljavanju te ljubavi, što
je uslovljeno društvenim, odn. klasnim odnosima, običajima, navikama i »modom«. Društveni

odnosi najčešće dopuštaju materi da svoje emocije javno manifestu je, a ocu nalažu da svoja,

osećanja obuzda i pritaji.

U nesložnom braku roditelja, stradaju uvek deca. Roditeljske svađe uvek su psihička trauma za

decu. Međusobna vređanja i rušenja autoriteta supruga, štetno deluje na nastajanje etičkih i sojci

jalnih osećanja kod dece uopšte. Zbog toga, kada ta deca odrastu sa strepnjom pristupaju braku i

sa trzavicama provode bračni život.

Prirodno je, da je u porodici otac naklonjen ćerkama, a majka sinovima.

No katkad se iz tih međusobnih odnosa može razviti ono, što psihoanalitičari proučavaju pod

»Edipov kompleks«, a to je — najkraće rečeno — duševna neuravnoteženost usled sukoba

između polnog nagona prema roditelju suprotnog pola i etičke savesti (strogog moralnog

shvatanja). — Katkad pak u neobičnoj privezanosti istopolnog roditelja i deteta (tj. oca i sina,

majke i kćeri) mogu se otkriti homoseksualni tragovi, takođe, takvi odnosi mogu biti i povod za

docniji razvitak homoseksualizma kod deteta. — U mnogim ovakvim slučajevima

psihoanalitičari imaju pravo.

Roditeljski nagon dolazi do izražaja naročito u nenormalnim prilikama, a katkad je i od

kriminoigenog značaja.

Kod ljudi roditeljski nagon može biti jak, slab, kolebljiv i nastran. — Jak materinski nagon nije

tako redak i kod zrelih devojaka i udatih žena koje su bez dece, zatim i kod mnogih plitkoumnih

žena. Slab materinski nagon postoji često kod slaboumnih i umobolnih žena. Nastran roditeljski

nagon je kod psihopatskih i histeričnih osoba.

R o d i t e l j s k i n a g o n može imati k r i m i n o l o š k i z n a č a j :

1) kada je već jedan roditelj duševno bolestan, psihopat, alkoholičar, histerična osoba. Nebrigom
i maltretiranjem, mrcvarenjem, tučom dece, teranjem u prosjačenje, oterivanjem iz kuće,

odgurivanjem u prostituciju, navođenjem na samoubistvo. — 2) Rđav, svađalački brak roditelja

krajnje

rđavo delije na maloletnu decu; sva ta deca prožive mnoge psihičke traume (duševne udare) a u

svom budućem životu bore se u duši (intrapsihički) sa mnogim neurotičnim kompleksima.

U rasklimatanom braku stradaju najpre deca. Majka želi da od njih načini saveznike u borbi

protiv muža, to joj i uspeva najčešće, deca postaju neprijatelji svome ocu te otac otstupa,

prepuštajući ih ženi. Posle razvoda, majka raspuštenica menja odnos naspram dece. — 3) Deca

razvedenih roditelja nikada nisu srećna. Pri razvodu, majka se obično bori da zadrži decu, a

potom ih oseća kao teški teret i da joj ograničavaju slobodu. U deci iznalazi osobine razvedenog

muža, koga mrzi, i tako direktno ili indirektno psihički muči decu. Nađe li ljubavnika,, majka

tera decu od sebe, šalje ih ocu. — Uloga rđave maćehe je kobna po pastorke. (Bila je jedna

maćeha, koja je pastorkama davala da piju pijavice u mleku.) — Razvedena žena smatra da

doživotno treba da prima odštetu za svoje devičanstvo i za ljubavne bračne usluge. Razvedeni

otac sve čini da izbegne plaćanje izdržavanja svog deteta. Ako je pak dete kod njega, onda ga

strogošću i zaptom želi izlečiti od rđavih osobina »nasleđenih« od razvedene žene i njene

rodbine, ili ga prepušta ulici; ako se pak preženi, brigu o detetu prepušta maćehi. — 4) Očuh (u

našem narodu) većinom je dobar prema pastorcima ako voli tu ženu koja mu je dovela tu

pastorčad. Ako je pak egoistički psihopat, onda materijalno iskorišćuje pastorčad. — 5) Maćeha

je većinom rđava prema pastorčadi. Ona je stalno u težnji da što pre otkloni iz kuće pastorke

(bilo smeštajem u neki školski zavod, internat, ili preranom udajom pastorke i t. si.) ili stvorivši

teško stanje u kući, pastorci beže od kuće (u bezprizome, u prestupnike, u prostituciju). — S

druge strane pak, uloga svake maćehe je teška, jer svaki njen postupak podleže kritici komšiluka
i muževljeve rodbine odn. rodbine prvašnje umrle žene. — 6) Stanbene prilike često dovode do

sukoba roditelja zbog dece.

U akutnoj opasnosti po zdravlje i život dece, najjače se ispoljava roditeljski nagon. U odbrani

deteta, roditelj dospeva u afektivno stanje, koje može biti: prepast, bes, očajanje, što odgovara

stanju privremene duševne poremećenosti.

D u š e v n o b o l e s n i r o d i t e l j nenormalno postupa i sa svojom decom; katkad je to

»majmunska« ljubav, katkad mučenje i ubijanje dece zbog sumanutih ideja. — Histerični roditelj

je podmukli mučitelj svoje dece. Psihopatski roditelj iskorišćava svoje dete terajući ga u prošnju,

u krađe, kako bi od dečje »zarade« neradnički živeo, često pijančio.

SOCIJALNI I LIČNI MOTIVI

I . — S o c i j a l n i m o t i v i o b j e d i n j u j u : a) težnju za grupnim življenjem (kod

životinja »instinkt« za življenjem u roju, jatu, stadu, krdu, čoporu i t. si.); za kolektivnim radom i

iskorišćavanjem prirode i radi kolektivnih iživljavanja kolektivnih radosti odn. žalosti; i b) težnju

za stvaranjem kolektiva a time i težnju za vodstvom i podvlašćivanjem, s težnjom za

zajedničkom odbranom kolektiva (društva, družine) sa uspesima (osyajanjima odn. pljačkom) i

neuspesima (porazima, propastima).

Zasad su još protivrečna mišljenja o postojanju socijalnog instinkta kod životinja odnosno o

urođenoj dispoziciji za življenjem u kolektivu. Dok izvesni naučnici smatraju da ne postoji

socijalni instinkt nego da postoje samo socijalni (opšti društveni) motivi koji su stečeni, — dotle

drugi naučnici to odriču nalazeći za mnoge pojave tumačenja u naslednosti. Tako naprimer oni

se pitaju kako će se »objasniti, da mladunci jedne ptice slične lasti, koja se gnezdi u Engleskoj,
polaze na put nekoliko nedelja pre svojih roditelja i bez vođa pronađu na svome prvom putu

mesto roditeljskog zimovanja?«.

Opšti društveni, socijalni motivi kod ljudi su stečeni, ali prenošeni tokom mnogih generacija

postali su skoro neodvojiva ljudska osobina. Naše je mišljenje, da je još pračovek u kolektivu

tražio spas i našao osiguran opstanak, takođe se svojevoljno podvrgavao, utapao u opšta strem-

ljenja kolektiva; blagodet kolektiva bilo je i njegovo zadovoljstvo i radost, propadanje kolektiva

bila je i njegova propast. Zbog toga se član kolektiva borio i umirao za kolektiv, on je

identificirao zajednička stremljenja sa svojim, prihvatio kolektivne pothvate i zabrane

dobrovoljno, postao je socijalan odn. eusocijalan.

Nasuprot eusocijalnih osoba postoje i kakosocijalne osobe (asocijalne i antisocijalne). Tako

pojedinci ne dostigavši duševno razviće ostalih članova kolektiva, nisu se mogli ni uključiti u

kolektiv. Za njih su ostala nerazumljiva kolektivna stremljenja, društveni pothvati i zabrane te su

i ostali asocijalni.

U današnjici su a s o c i j a l n i : idioti i njima bliski slaboumnici, takođe, »Moral insanis« -

psihopati. Katkada su asocijalne i plitkoumne osobe, takođe i njima bliski: povodljivi amoralni

tipovi, tj. socijalno parazitski tipovi, (skitnice, prosjaci, podvodači, prostitutke, kockari,

neradnici, krijumčari, sitne varalice), kao i drugi asocijalni, amoralni tipovi prijemčivi za telesna

uživanja, zbog toga navodijivi na lak život, na krađe, i učene. — Katkada se ovde mogu svrstati i

pojedini povodljivi asocijalni desperateri (po njihovom mišljenju »od društva neshvaćeni«) u

stvarnosti socijalni paraziti, koji će pored svih pokušaja spašavanja ostati na dnu. Takvih

nalazimo među hroničnim pijanicama, narkomanima, prosjacima, skinicama, prostitutkama itd.

— Takođe su vrlo često asocijalni: paranoični čudaci, nadripustinjaei, askete, usamljenici,

pseudorobinzoni, religisiki zanesenjaci i njima slični.

No postoje takođe osobe kojima nisu nepoznati socijalni motivi i kolektivna stremljenja i koji su

stekli socijalna osećanja, no ipak iz raznovrsnih razloga i antagonističkih motiva deluju protiv

kolektiva, protiv društvenih pothvata i protiv društvenih zabrana. Takvo njihovo delanje je

antisocijalno i to: privremeno, povremeno ili čak duževremeno (trajno), te i takve osobe

obeležavamo kao antisocijalne.

Prema tome asocijalna osoba deluje protiv društva nesvesno, ne poznajući i »neosećajući«

društvene norme, a antisocijalna osoba deluje protiv društva svesno, tj. i pored toga što poznaje i

što »oseća« društvene norme.

A n t i s o c i j a l n e o s o b e isu: bezdušni psihopatski tipovi (brutalni,, sirovi, »urođeni zločinci«,

tiranske prirode, bezobzirni tipovi, neprijatelji društva, pljačkaši, mučitelji ljudi i životinja).

Zatim mnogi histerični tipovi (sia tiranskim ili sadističkim osobinama, pseudolozi, hohštapleri,

anonimne trovačice, anonimni pismopisci, histerični poidlaci, histerične aspide i seksualno

perverzni histerični tipovi). Potom ovde spadaju malodušni zlovoljni tipovi (katkad teški

prestupnici po navici, antisocijalne inadžije, kućni tirani) kao i mnogi socijalni paraziti (skitnice,

prosjaci, vagabunde, drevne pijanice) takođe i povodljivi psihopatski tipovi, a često ekspanzivni

osobenjaci i pasivni čudaci.

Po svome životu mogu biti asocijalni i antisocijalni ( zbog patoloških promena mozga i gubitka

socijalnog »nagona« i socijalnih osećanja): duševno bolesni i dementni (oglupljeni).

II. — L i č n i m o t i v i takođe su podsticaji ljudske delatnosti. Lični motivi izrastaju još u

detinjstvu iz nagona, ekspanzivnih i socijalnih težnji, a formiraju se i menjaju pod uticajem

različitih društvenih prilika.

Lični motivi mogu biti svesni, ali takođe i podsvesni odn. nesvesni. Sa proučavanjem

psihoanalitičara (počev od Janet-a, Freud-a etc.) steklo se shvatanje da i u svesnim ličnim

motivima ima mnogo (ili ima osnovnog) od tog neisvesnog i da to nesvesno često gospodari u

ličnim motivima svakovrsne ljudske delatnosti.

Lične motive uglavnom proučavamo kao a) interese, b) stavove, c) životne ciljeve i d) strasti.

a) Interesi su u ranom detinjstvu ili kasnije stečene dispozicije da se reaguje na jedan određeni

način na izvesne situacije. Interesi su emocionalno obojeni a temelje se na nagonima i

fiziološkim težnjama. Čovek je zainteresovan za ono što voli, a ne za ono što mrzi, prema tome

interesi su uvek »pozitivni«. Takođe, interesi su aktivni (a ne pasivni) tj. ono što nas interesuje to

nas i aktivira.

b)Stavovi (prema nekome ili prema nečemu) takođe su stečene dispozicije da se reaguje već

pripremljenim načinom na određene prilike. — Stavovi mogu biti kako pozitivni tako i

negativni; stavovi pak ne nagone uvek na aktivno delanje, te se aktivnost nekog stava može

izraziti baš u suzdržljivosti odn. nečinjenju.

Stavovi naspram ideologija, shvatanja, obeleženih pojedinaca, nacija ili rasa, ponekad sadrže

izvesna predubeđenja, te se tada nazivaju predrasude. Predrasude su uvek pozitivnih ili

negativnih predubeđenja naspram nekoga ili nečega prema kome ili čemu se zauzima stav.

c)Životni cilj svakog pojedinca može biti različitog porekla, ali najčešće je da su se dominatne

težnje odnosno dominantni lični motivi formirali već u detinjstvu, pa se dalje, tokom života,

svakovrsno modeliraju pod stalnim uticajem različitih društvenih situacija.

d)O strastima, vidi: poseban odeljak.

Socijalni i lični motivi mogu biti od značaja kod psihopatskih osoba.