Fernando Pessoa

VEČITI KALENDAR

Naslov izvornika:
Fernando Pessoa: Poemas de Alberto Caeiro,
Obras Completas de Fernado Pessoa, III, Atica, Lisboa,
s.d. Fernando Pessoa: Odes de Ricardo Reis,
Obras Completas de Fernando Pessoa, IV, Atica, Lisboa,
1994.

Izdavač
PAIDEIA, Beograd
Generalni direktor
PETAR ŽIVADINOVIĆ
Glavni i odgovorni urednik
VESNA JANJIĆ
©1999, PAIDEIA, za ovo izdanje
FERNANDO PESOA
Fernando Pessoa
VEČITI KALENDAR
Pesme Alberta Kaejra i Rikarda Reiša
Izabrala i s portugalskog prevela
JASMINA NEŠKOVIĆ
FERNANDO PESOA (ALBERTO KAEJRO)

ČUVAR STADA
 I

Ja nikad nisam čuvao stada,

Ali kao i da jesam.
Moja je duša poput čobanina,
Poznaje vetar i sunce zna
I ide ruku pod ruku s godišnjim dobima
Korača napred i gleda.
Svekoliki mir Prirode bez ljudskog prisustva
Dolazi da sedne kraj mene.
Ali ja sam tužan kao zalazak sunca
U našoj uobrazilji
Kada u dnu ravnice najedanput zahladni
I oseća se da je noć
Kao neki leptir ušla kroz prozor.

Ali moja je tuga spokojna

Zato što je prirodna i pravedna
A to je baš ono što i mora u duši da se nalazi
Kad ona misli da postoji
Dok ruke beru cveće bez razmišljanja.

Kao zvon praporaca

Iza okuke druma
Moje su misli zadovoljne.
Jedino mi je žao što znam da su zadovoljne.
Jer, kada to ne bih znao,
Umesto što su zadovoljne i tužne,
Bile bi vesele i zadovoljne.

Razmišljanje je neprijatno kao hodanje po kiši

Kad se vetar pojačava i čini se kao da pljušti sve jače.
Nemam ni ambicija ni želja.
Da budem pesnik nije mi ambicija.
To je moj način samovanja.
A ako ponekad poželim,
Tek radi maštanja, da budem jagnje
(Ili celo stado
Da bih se raštrkao po čitavoj padini
I bio mnoštvo srećnih stvari u isti mah),
To je samo zato što osećam ono što pišem pred sunčev
zalazak,
Ili kad neki oblak zakloni rukom svetlost
I po travi se razlije tišina.

Kad sednem da stihove pišem

Ili kad, tumarajući puteljcima i kozjim stazama
Stihove pišem na hartiji koju nosim u mislima,
Osećam štap u svojim rukama
I vidim svoj lik ocrtan
Na vrhu nekog brežuljka
Kako nadgleda moje stado i moje ideje gleda,
Ili gleda moje ideje a vidi moje stado,
I smeška se neodređeno kao neko ko ne shvata o čemu se
priča
A hoće da se pretvara kao da je shvatio.
Pozdravljam sve one koji će me čitati
I skidam im šešir širokim zamahom
Kada me spaze na pragu moje kuće
Čim se kočija na brdu ukaže.
Pozdravljam ih i želim im sunce,
I kišu, kad je kiša nasušna,
1 da se u njihovim domovima
Ispred otvorenog prozora
Uvek nađe omiljena naslonjača
Gde mogu da sede čitajući moje stihove
I dok ih čitaju neka pomisle
Da sam i ja samo jedan deo prirode –
Na primer, ono staro drvo
U čiju bi hladovinu kao deca
Popadali premoreni od igranja
I brisali znoj s vrelog čela
Rukavom keceljice sa tufnama.
 II

Moj pogled je bistar poput suncokreta.

Navikao sam da hodam drumovima
Gledajući pri tom i levo i desno,
I da se katkad osvrnem unazad...
A ono što vidim svakoga časa
To još nikad ranije video nisam,
I savršeno sam toga svestan...
Umem da se prepustim onom suštom ushićenju
Koje bi doživelo dete ako bi, pri rođenju,
Primetilo da se zaista rodilo...
Osećam kako se svakog trenutka rađam
Za večitu novinu Sveta...

Verujem u svet kao u belu radu

Zato što ga vidim. Al ne mislim o njemu
Jer misliti znači ne shvatati...
Svet nije stvoren da bismo mislili o njemu
(Misliti znači imati bolesne oči)
Već da bismo ga gledati i bili s njim saglasni...

Nemam nikakve filozofije: imam čula...

Ako o Prirodi zborim, ne činim to stoga što je poznajem
Nego zato što je volim, a volim je baš zbog toga
Jer onaj ko voli nikad ne zna šta to voli
I ne zna zašto voli, niti zna šta je ljubav...
Voleti, to je večna bezazlenost,
A jedina bezazlenost - da se ne razmišlja...
 III

U predvečerje, naslonjen na prozor,

I znajući, po slutnji samo, da ispred mene polja postoje,
Čitam dok me oči ne zabole
Knjigu Sezarija Verdea.

Kako ga samo žalim! On je bio seljak

Koji je zarobljen u slobodi hodao gradom.
Ali način na koji je gledao zgrade,
I način na koji je opažao ulice,
I način na koji je poimao stvari,
Svojstven je onome ko gleda drveće,
Onome ko obara oči dok putem ide
I obraća pažnju na cveće u poljima.

Zato je on nosio u sebi onu veliku tugu

Koju nikad nije priznao otvoreno,
Ali je išao gradom kao što se tumara poljima
I tužan kao što je tužno čuvati suvo cveće po knjigama
I držati biljke po ćupovima...
 IV

Večeras se sručila oluja

Niz padine neba
Kao kakva silna lavina...
Kao da neko s visokog prozora
Stolnjak istresa,
A mrvice u padu stvaraju izvesnu buku,
Jer padaju sve u isti mah,
Kiša je s neba padala
I puteve zamračila...

Kada su munje vazduh zaparale

I zatresle prostor
Kao neka velika glava što kaže ne,
Ne znam zašto - al svakako ne iz straha –
Počeh da se molim Svetoj Barbari
Kao da sam nečija stara tetka...

Ah! dok sam se Svetoj Barbari molio

Imao sam utisak da sam još jednostavniji
Nego što sam smatrao...
Osećao sam da sam blizak i prisan
I da sam proveo život
Spokojno, kao baštenski zid;
I da sam imao osećanja i zamisli prosto zato da bih ih
imao Kao što cveće ima miris i boju...
Osećao sam se kao neko ko može da veruje u
Svetu Barbaru...
Ah! kad bi se moglo verovati u Svetu Barbaru!

(Onaj ko veruje da postoji Sveta Barbara,

Da li smatra da je ona žena vidljiva
Ili je nekako drukčije zamišlja?)
(Kakva izveštačenost! Šta
O Svetoj Barbari znaju
Cvetovi, drveće, stada?... Jedna grana,
Kad bi umela da misli, nikad ne bi uspela
Da smisli ni anđele ni svece...
Mogla bi da poveruje da je sunce
Bog, a oluja gomila
Razjarenog sveta iznad nas...
Ah, kako su i najprostiji ljudi
Bolesni i smeteni i glupi
U poređenju s čistom jednostavnošću
I zdravim postojanjem
Biljaka i drveća!)

A ja, misleći o svemu tome,

Ponovo sam narušio svoju sreću...
Postao sam mračan i bolestan i turoban
Kao dan kome još od jutra preti oluja
A ne stiže čak ni kad padne mrak...
 V

Ima prilično metafizike u nerazmišljanju ni o čemu.

Šta misim ja o svetu?

Otkud znam šta mislim o svetu!
Kad bih se razboleo, mislio bih o njemu.

Kakvu predstavu imam o stvarima?

Kakav je moj sud o uzrocima i posledicama?
Šta sam dokučio o Bogu i duši
I o stvaranju Sveta?

Ne znam. Misliti o tome, po meni, znači zatvoriti oči

I ne misliti. Kao kad bih navukao zastore
Na moj prozor (al on je bez zastora).

Tajna stvari? Otkud ja znam šta je tajna!

Jedina je tajna to što postoji neko ko razmišlja o tajni.
Onaj ko stoji na suncu i zaklopi oči
Postepeno zaboravlja na sunce
I počinje da zamišlja razne stvari pune toplote.
Ali otvara oči i ugleda sunce,
I već ne uspeva ni na šta da misli,
Jer sunčeva svetlost vredi više od misli
Svih filozofa i svih pesnika.
Sunčeva svetlost ne zna šta čini
I zato je dobra, i ne greši, i pripada svima.

Metafizika? Kakvu metafiziku ima ono drveće?

To što je zeleno i bujno i razgranato
I daje plod kad mu dođe vreme i što nas ne navodi ni da
pomislimo
Da nismo kadri da ga zapazimo.
Ali zar iko ima bolju metafiziku od drveća,
Koje ne zna zašto živi,
A čak i ne zna da to ne zna?

„Unutrašnje ustrojstvo stvari“...

„Unutarnji smisao Vasione“...
Sve je to veštačko, sve to ništa ne znači.
Prosto je neverovatno da se uopšte i može misliti na
takve stvari.
To je isto kao kad se misli na razloge i ishode
U trenutku kad sviće dan, a sa vrhova drveća
Neko mutno, zagasito zlato postepeno dobija sjaj.

Misliti na unutarnji smisao stvari

Jednako je izlišno kao kad se razmišlja o zdravlju
Il kad se u izvor izlije čaša vode.
Jedini je unutarnji smisao stvari
To što one nemaju nikakvog unutarnjeg smisla.
Ne verujem u Boga jer ga nikad nisam video.
Da je on hteo da ja verujem u njega,
Svakako bi došao da popriča sa mnom
I ušao bi mi na vrata
I rekao „Evo mene“.

(To možda smešno zvuči onome

Koji ne zna šta znači posmatrati stvari
Pa zato i ne razume čoveka koji o njima zbori
Na način koji podučava kako treba zapažati stvari.)

Ali ako je Bog cveće i drveće

I brda i sunce i mesečina,
Onda verujem u njega,
Onda verujem u njega svakoga trena,
I ceo moj život je molitva i bogosluženje,
I pričest očima i sluhom.

Ali ako je Bog drveće i cveće

I brda i mesečina i sunce,
Zašto da ga nazivam Bogom?
Zovem ga cveće i drveće i brda i sunce i mesečina;
Jer ako se on ovaplotio u mesečinu i cveće i drveće i
brda, Da bih ga ja video,
Ako mi se ukazuje u biću i obličju
Drveća i brda i mesečine i cveća,
To je zato što želi da ga spoznam
Kao drveće i brda i cveće i mesečinu.

I zato mu se pokoravam,
(Šta o Bogu znam ja više nego Bog o sebi samom?)
Pokoravam mu se svojim životom, neusiljeno,
Kao neko ko otvara oči i vidi,
I zovem ga mesečina i sunce i drveće i brda,
I volim ga, ne razmišljajući o njemu,
I mislim na njega kad ga vidim i čujem,
I s njim sam svuda, u svakom trenu.
 VI

Ko o Bogu misli, odriče mu poslušnost,

Jer Bog je hteo da ga ne spoznamo,
I zato nam se nije ukazao...

Budimo jednostavni i mirni,

Kao potoci i drveće,
I Bog će nas voleti i učiniti
Da budemo lepi kao drveće i potoci,
I daće nam zelenilo svoga proleća,
I reku u koju ćemo se uliti kad skončamo!...
 VII

Iz mog sela vidim sve što se sa zemlje može videti od

Vasione...
Zato je moje selo veliko kao bilo koje drugo mesto,
Jer ja sam po meri onoga što vidim
A ne po meri svoje visine...

U gradovima život je manji

Nego ovde u mojoj kući na vrhu ovog brega.
U gradu velike zgrade zagrađuju vidik,
Zaklanjaju obzorje, odvlače naše poglede daleko od
svakog neba,
Pretvaraju nas u patuljke jer nam uskraćuju ono što nam
naše oči mogu dati,
I stvaraju od nas siromahe, jer je gledanje naše jedino
bogatstvo.
 VIII

Jednog podneva, na izmaku proleća

Usnio sam san jasan kao fotografija.
Video sam Isnsa Hrista kako silazi na zemlju.
Spuštao se niz padinu neke gore
Ponovo pretvoren u dete,
Trčkarao i valjao se po travi
I brao cveće da bi ga bacao
I smejao se da se sve orilo.

Pobegao je sa neba.
Suviše je bio sličan nama da bi izigravao
Drugo lice Svete Trojice.
Na nebu je sve bilo izveštačeno, sve u raskoraku
Sa cvećem i drvećem i kamenjem.
Na nebu je morao uvek biti ozbiljan
I da s vremena na vreme ponovo postaje čovek
I da se uspinje na krst i stalno da umire
S trnovim vencem na glavi
I stopalima ekserom zakovanim
I još s nekom krpom oko pojasa
Kao crnci na ilustracijama.
Nisu mu čak dopustili ni da ima oca i majku
Kao ostala deca.
Njegov su otac bile dve osobe -
Neki starac po imenu Josif, koji je bio drvodelja
I nije mu ni bio otac;
A drugi mu otac beše neka glupa golubica,
Jedina ružna golubica na svetu
Jer nije bila od ovoga sveta niti je bila golubica.
A njegova mati nije upoznala ljubav pre no što ga je
rodila.
Nije bila žena: bila je nekakav kofer
U kome je mališan došao s neba.
A hteli su da on, rođen samo od majke.
Koji nikad nije imao oca koga bi voleo s poštovanjem,
Propoveda dobrotu i pravdu!

Jednoga dana, dok je Bog spavao

A Duh Sveti lepršao uokolo,
On priđe kovčegu čudesa i ukrade tri.
Prvim čudom učini da niko ne sazna da je pobegao.
Drugim se preobrazi u večitog čoveka i dete.
Trećim stvori jednog Hrista raspetog za sva vremena
I ostavi ga prikovanog za krst što stoji na nebesima
I služi kao uzor ostalima.
Onda je pobegao prema suncu
I spustio se niz prvi zrak koji je ugrabio.
Danas živi sa mnom u mom selu.
To je lep dečak, nasmejan i prirodan.
Briše nos desnom rukom,
Šljapka po baricama,
Bere cveće i voli ga i zaboravlja.
Gađa magarce kamenicama,
Krade voće po voćnjacima
I beži plačući i vrišteći od pasa.
I, pošto zna da one to ne vole
A da to ljude zasmejava,
Trči za devojkama
Što idu drumom u grupicama
S krčazima na glavi
I zadiže im suknje.

Mene je svemu naučio.

Naučio me je da gledam stvari.
Pokazuje mi sve čega ima u cveću.
Otkriva mi kako je kamenje lepo
Kad ga držimo u ruci
I razgledamo natenane.

O Bogu mi govori sve najgore.

Kaže da je on jedan glupav i bolešljiv starac,
Koji stalno pljuje na pod
I govori prostakluke.
Devica Marija provodi popodneva večnosti pletući
čarape.
A Duh Sveti češka se kljunom
I čuči na stolicama i pogani ih.
Sve je na nebu glupo kao Katolička crkva.
Kaže da Bog ništa ne shvata
O stvarima koje je stvorio -
„Ako ih je on uopšte i stvorio, u šta sumnjam“ -
„Jer on kaže, na primer, da sva bića pevaju slavu
njegovu,
Ali bića ništa ne pevaju.
Kad bi pevala, bila bi pevači.
Bića bivstvuju i ništa više,
I zato se i zovu bića.“
A onda, kad se umori ogovarajući Boga,
Mali Isus mi zaspi na rukama
I ja ga nosim kući u naručju.
…………………………………………………
On sa mnom stanuje u mojoj kući nasred brda.
On je Večito Dete, bog koji je nedostajao.
On je ono ljudsko što je prirodno,
On je božansko što se smeška i igra.
I zato sam savršeno siguran
Da je on pravi pravcati Mali Isus.

A dete koje je toliko ljudsko da je božansko

To je ovaj moj pesnički život svakodnevni
I upravo zato što me to dete uvek prati ja sam uvek
pesnik.
Zato me čak i najmanji pogled
Ispuni osećanjima,
Zato mi se čini da je čak i najtiši zvuk, odakle god
poticao, Upućen meni.

Odskorašnje Dete što stanuje tu gde ja živim

Jednu ruku meni daje
A drugu svemu što postoji
I tako idemo utroje putem bilo kojim,
Skakućući, smejući se, pevušeći
I uživajući u našoj zajedničkoj tajni
A ta je tajna saznanje, svuda i u svakom trenu,
Da na svetu nema tajne
I da sve na svetu vredi truda.

Večno Dete prati me svuda.

Moj pogled sledi smer njegovog uperenog prsta.
Moj sluh radosno načuljen za svaki zvuk
To je golicanje koje mi on, u šali, izvodi po ušima.

Slažemo se tako dobro

U društvu sa svima
Da nikad ne mislimo jedan na drugoga,
Ali živimo zajedno sjedinjeni
Jednim unutarnjim prećutnim sporazumom
Kao desna i leva ruka.

Uveče igramo piljke

Na kućnom pragu,
Ozbiljni kao što dolikuje jednom bogu i jednom pesniku,
I kao da je svaki kamičak
Čitav svemir
I kao da bi zato za njega velika opasnost bila
Pustiti ga da na zemlju padne.

Onda mu ja pričam priče o stvarima što se samo ljudi

tiču A on se smeje, jer je sve to neverovatno.
Smeje se kraljevima i onima koji nisu kraljevi,
I rastuži se kad sluša o ratovima,
I o trgovini, i o brodovima
Koji postaju dim na morskim pučinama.
Jer on zna da svemu tome nedostaje ona istina
Koju ima cvet za vreme cvetanja
I koju nosi svetlost sunčeva
Kad se razliva preko gora i dolina
I kad nam oči zaslepljuje blešteći na okrečenim
zidovima.

Onda on zaspi a ja ga odnosim u krevet.

Unosim ga u kuću u naručju
I polažem u postelju i skidam polagano
Kao da obavljam jedan obred vrlo čedan
Sazdan od majčinske nežnosti, sve dok ne ostane go.

On spava u mojoj duši

I ponekad se probudi usred noći
I igra se mojim snovima.
Neke okreće naglavačke,
Druge na gomile slaže
I sam rukama pljeska
I smeši se onom što sanjam.
…………………………………………
Mališa, kad budem umro,
Nek i ja postanem dete, detence najmanje.
A ti me uzmi u naručje
I odnesi u tvoj dom.
Skini svu odeću s mog bića umornog i ljudskog
I položi me u tvoju postelju.
I pričaj mi priče, ako se slučajno probudim,
Da se ponovo uspavam.
I daj mi snove tvoje da se njima igram
Sve dok ne svane onaj dan
A ti ćeš već znati koji je.
…………………………………………………
To je priča o mom Isusu Mališanu.
Ima li ijednog pojmljivog razloga
Zbog kojeg ona ne bi bila istinitija
Od svega što filozofi misle
I od učenja svih religija?
 IX

Ja sam čuvar stada.

Stado su moje misli
A moje su misli svi opažaji.
Mislim očima i ušima
I rukama i nogama
I nosom i ustima.

Misliti jedan cvet znači videti ga i omirisati

A pojesti neki plod znači saznati njegov smisao.

Zato, kad se po vrelom danu

Rastužim od silnog uživanja,
I izvalim na travu
I sklopim užagrene oči,
Osećam da mi je celo telo u stvarnosti opruženo,
Istinu znam i srećan sam.
 X

„Zdravo, čuvaru stada,

Što ukraj druma stoj iš,
Vetar koji prolazi o čemu ti zbori?“

„Kaže da je vetar, i da prolazi,

I da je prolazio i ranije,
1 da će prolaziti i ubuduće.
A šta tebi kazuje?“

„Mnogo više od toga,

Govori mi o mnogim drugim stvarima.
O sećanjima i uspomenama
I o stvarima koje se nikad nisu zbile.“

„Nikad ti nisi čuo vetar što prolazi.

Vetar samo o vetru zbori.
To što si čuo bila je laž,
A ta laž je u tebi.“
 XI

Ona gospođa ima klavir

Koji je prijatan al nije žubor reka
Niti šumor koji drveće pravi...

Zašto je potrebno imati klavir?

Bolje je imati uši
I voleti Prirodu.
 XII

Vergilijevi čobani svirali su frule i druge instrumente

I pevali o ljubavi bukvalno.
(Uostalom - nikad nisam čitao Vergilija.
Zašto bih morao da ga čitam?)

Ali Vergilijevi čobani, sirotani, svi su oni Vergilije,

A Priroda je lepa i drevna.
 XIII

Lak, lak, kao dah,

Pirka neki lahor lak,
I prolazi, lak kao dah.
A ja ne znam šta mislim
Nit se trudim da to znam.
 XIV

Slabo ja marim za rime. Retko se

Nađu dva jednaka drveta, jedno pored drugog.
Mislim i pišem kao što cveće ima boju
Ali moj način izražavanja nije toliko savršen
Jer mi nedostaje božanska jednostavnost
Da ceo ja budem samo svoja spoljašnjost.
Gledam i raznežim se,
Raznežim se kao što voda teče niz strminu,
A moje je pesništvo prirodno kao vetar kad se diže...
 XV

Četiri pesme koje slede

Razlikuju se od svega što mislim,
Obmanjuju sva moja osećanja,
U suprotnosti su s celim mojim bićem...

Napisao sam ih dok sam bio bolestan

I zato su tako prirodne
I slažu se s onim što osećam,
Slažu se s onim s čime se ne slažu...
Kad sam bolestan, moram da mislim suprotno
Od onog što mislim kad sam zdrav
(Inače ne bih ni bio bolestan).
Moram da osećam sve suprotno od onog
Što osećam kad me zdravlje dobro služi,
Moram da obmanjujem svoju prirodu
Stvorenja koje oseća na određen način...
Moram da budem bolestan u celini - u idejama i u
svemu. Kad sam bolestan, upravo to i čini moju bolest.

I zato ove četiri pesme koje me poriču

Nisu u stanju da me poreknu.
One su predeo moje duše u noći,
Isti predeo okrenut naopačke...
 XVI

Šta bih dao da mi život bude volujska zaprega

Što škripi drumom izjutra rano
I vraća se tamo odakle je došla,
Istim putem, kad već pada tama noćna.

Ne bi mi bile potrebne nade - točkovi bi mi bili dosta...

Moja starost ne bi znala šta su bore nit osedela kosa...

Kad više ne bih mogao da služim, skinuli bi mi točkove

I ostao bih izvrnut i slomljen na dnu neke jaruge.
 XVII

Kakva mešavina Prirode u mom tanjiru!

Moje sestre biljke
Družbenice izvora, svetiteljke
Kojima se ne moli niko...

A njih seku i one stižu na našu trpezu

I u gostionicama bučni gosti
Što dolaze svečano uparađeni
Traže ,,salatu“, nehajno...

I ne misleći da time od Majke-Zemlje

Ištu njenu svežinu i njenu prvu decu,
Njene prve zelene reči,
Prve stvari žive i pune duginih boja
Koje je spazio Noje
Kad su se povukle vode i vrhovi gora
Zeleni i okupani ukazali na vidiku
A u vazduhu kojim je golubica proletela
Raširila se duga...
 XVIII

Šta bih dao da sam prašina na drumu

I da me gaze noge siromaha...

Šta bih dao da sam reke koje teku

Pa da pralje dođu na moje obale...

Šta bih dao da sam topole uz reku

Samo nebo gore, a dole voda...

Šta bih dao da sam mlinarev magarac

Pa da me on tuče i da me poštuje…

Bolje i to nego da se celog veka

Osvrćem unazad i da jadikujem…
 XIX

Mesečina, kada travu obasjava

Ne znam na šta me podseća...

Podseća me na glas stare služavke

Koja mi je pričala vilinske bajke.
I kako je, u ruhu prosjakinje, Božja Majka
Izlazila noću na drumove
Da bi zlostavljanu decu spasla...

Ako više ne mogu u to da verujem,

Zašto li mesečina travu obasjava?
 XX

Težo je lepši od reke koja protiče kroz moje selo,

Ali Težo nije lepši od reke koja protiče kroz moje selo,
Jer Težo nije reka koja protiče kroz moje selo.

Na Težu su velike lađe

I njime još uvek plovi, za one koji u svemu vide nešto
što ne postoji,
Sećanje na jedrenjake.

Težo se spušta iz Španije

I Težo se u Portugalu uliva u more.
Ceo svet to zna.
Ali malo ko zna kako se reka iz mog sela zove
I kuda teče
I gde izvire.
I baš zato što manjem broju ljudi pripada,
Reka iz mog sela je veća i slobodnija.

Težom se odlazi u Svet.

Preko Teža je Amerika
I sreća onih koji je pronađu.
Niko se nikad nije zapitao šta se nalazi
Preko reke koja kroz moje selo protiče.
Reka iz mog sela ni na šta ne podseća.
Ko stoji pored nje, jednostavno stoji pored nje.
 XXI

Kad bih mogao da zagrizem celu zemlju

I osetim njenu slast,
Bio bih srećniji na tren...
Ali ja uopšte ne želim uvek da budem srećan.
Čovek, s vremena na vreme, mora da bude nesrećan
Kako bi mogao da ostane prirodan...

Nije baš sve sunčan dan,

I za kišom se vapi, ako je dugo nema.
Zato prihvatam i sreću i nesreću
Prirodno, kao neko što se ne iščuđava
Što postoje planine i ravnice,
Što postoje litice i trava...

Najvažnije je biti prirodan i miran

U sreći i nesreći,
Osećati kao što se gleda,
Misliti kao što se hoda,
A kad dođe samrtni čas, setiti se da umire dan
I da je zalazak lep i lepa noć koja predstoji...
Tako jeste i neka tako i bude...
 XXII

Kao neko ko u letnji dan otvori kućna vrata

I celo mu lice zapahne vrelina sa polja,
Ponekad, iznenada, udari Priroda tako
U lice mojih čula,
I ja ostajem zbunjen, smeten, u nastojanju da shvatim
A ne znam tačno ni šta ni kako...
Ali ko mi je naredio da treba da želim da shvatim?
Kada mi leto pomiluje lice
Svog lahora rukom vrelom i lakom,
Moram da osećam zadovoljstvo zato što je lahor
Ili neprijatnost zato što je vreo,
I kako god to osetio,
Zato što tako osećam, znači da i moram da osećam
tako...
 XXIII

Moj pogled kao nebo plav

Miran je kao voda na suncu.
Takav je, miran i plav,
Jer se ne pita i ne čudi...

Kad bih se ja pitao i čudio,

Ne bi nicalo novo cveće na livadama
Niti bi se išta na suncu izmenilo što bi ga prolepšalo...

(Pa čak i kad bi nicalo novo cveće na livadi

A sunce bivalo lepše,
Ja bih osećao manje cveća na livadi
I smatrao da je poružnelo sunce...
Jer sve je onako kako jeste i tako mora biti,
I ja to prihvatam, i ne kažem čak ni hvala,
Da ne bi izgledalo da o tome mislim...)
 XXIV

Ono što vidimo od stvari to su stvari.

Zašto bismo videli jednu stvar namesto druge?
Zašto bi naše gledanje i slušanje bilo obmanjivanje
Ako je gledanje i slušanje prosto gledanje i slušanje?

Najvažnije je umeti videti,

Umeti videti bez razmišljanja,
Umeti videti dok se gleda,
A dok se gleda ne misliti,
Niti gledati dok se misli.

Ali to (jadni mi čija je duša odevena!),

To zahteva jedno duboko naukovanje,
Jedno učenje koje podrazumeva odučavanje od naučenog
I zatočeništvo u slobodi onog samostana
Gde su, kako pesnici vele, zvezde večne monahinje
A cvetovi pokajnici za jedan dan preobraćeni,
Ali gde zapravo zvezde nisu ništa drugo nego zvezde
Niti cvetovi išta drugo no cvetovi,
Jer ih baš zato i nazivamo zvezdama i cvetovima.
 XXV

Mehurići od sapunice koje ovo dete

Duva kroz cevčicu, radi zabave,
Predstavljaju, u svojoj prozirnosti, čitavu jednu
filozofiju. Svetli, beskorisni i prolazni poput Prirode,
Prijatelji očiju, kao i sve stvari,
Oni su to što jesu
S tačnošću okruglom i vazdušastom,
I niko, čak ni dete koje ih pušta
Ne umišlja da su išta više od onog što izgledaju.

Neki se jedva naziru u bistrom vazduhu.

Oni su kao povetarac što pirka i ovlaš okrzne cveće
A mi ga osećamo samo po tome
Što se u nama nešto olakšava
I prihvata sve mnogo jasnije.
 XXVI

Ponekad, onih dana kada je svetlost savršena i tačna,

Kada su stvari toliko stvarne da stvarnije ne mogu biti,
Pitam sebe, natenane,
Zašto uopšte pripisujem
Stvarima lepotu.

Zar neki cvet ima lepotu?

Zar lepotu ima plod?
Ne: oni imaju samo oblik i boju
I sopstveno postojanje.
Lepota je ime nečega čega nema
Ime koje stvarima dajem ja u zamenu za radost koju one
meni daju.
Ne znači ništa.
Pa zašto onda kažem za stvari: baš su lepe?

Da, čak i mene, što živim tek života radi,

Nevidljive, dotiču ljudske laži
O stvarima,
O stvarima koje jednostavno postoje.

Kako je teško biti svoj i ne videti ništa drugo sem onog

što vidljivo je!
 XXVII

Jedino je Priroda božanska, a ona nije božanska...

Ako govorim o njoj kao o nekom stvorenju

To je zato što pri tom moram da se služim jezikom ljudi,
Koji pripisuje stvarima ličnost,
I nameće stvarima ime.

Ali stvari nemaju ni ličnosti ni imena;

Postoje, i nebo je prostrano i zemlja široka,
A naše srce veliko kao stisnuta pesnica...

Blagosloven da sam zbog svega onog što ne znam.

Uživam u svemu kao neko ko zna da ima sunca.
 XXVIII

Pročitao sam danas dve stranice

Iz knjige jednog mističnog pesnika,
I smejao sam se kao neko ko se sit isplakao.
Mistični pesnici su bolesni mislioci,
A mislioci su ljudi sumanuti.

Jer mistični pesnici kažu da cveće oseća

I kažu da kamenje ima dušu
I da reke padaju u zanos na mesečini.

Ali kad bi cvetovi osećali, ne bi bili cvetovi

Nego ljudska stvorenja;
I kad bi kamen imao dušu, bio bi stvar živa, a ne kamen;
I kad bi reke padale u zanos na mesečini,
Reke bi bile bolesni ljudi.

Treba ne znati šta je cveće i kamenje i reke

Pa govoriti o njihovim osećanjima.
Govoriti o duši kamenja, cveća, reka,
Znači govoriti o sebi i sopstvenim naopakim mislima.
Bogu hvala što je kamenje samo kamenje,
Što reke nisu ništa drugo nego reke,
I što je cveće samo cveće.
A što se mene tiče, ispisujem prozu svojih stihova
I zadovoljan sam
Jer znam da shvatam Prirodu spolja;
A ne shvatam je iznutra
Jer Priroda nema ,,iznutra“;
Inače ne bi ni bila Priroda.
 XXIX

Nisam uvek isti u onom što kažem i pišem.

Menjam se, al ne menjam se mnogo.
Boja cveća nije ista kad sija sunce
Il kad neki oblak prođe
Ili kad se spusti noć
I cveće poprimi boju senke.
Ali ko bistro gleda taj vidi da je to isto cveće.
I zato kad izgleda da se ne slažem sam sa sobom
Osmotrite me dobro:
Ako sam bio okrenut nadesno,
Sad sam se okrenuo nalevo,
Ali to sam i dalje ja, čvrst na svojim nogama –
Uvek isti, hvala zemlji i nebesima
I mojim očima i načuljenim ušima
I prozirnoj jednostavnosti moje duše...
 XXX

Ako baš hoćete da imam neki misticizam, u redu, imam

ga.
Ja sam mističar, ali samo telom.
Duša mi je prosta i ne razmišlja.

Moj misticizam to je želja da se ništa ne sazna.

Da se živi i o životu ne razmišlja.

Šta je Priroda, ne znam: ja je opevam.

Živim na vrhu jednog brega
U kući okrečenoj i samotnoj,
I to je moja definicija.
 XXXI

Ako ponekad kažem da se osmehuje cveće

I ako budem kazao da pevaju reke,
To nije zato što smatram da ima osmeha u cveću
Ili pesama u proticanju reka...
To je zato što time olakšavam ljudima izveštačenim
Da osete istinski stvarno postojanje cveća i reka.

Pošto pišem da bi me oni čitali, žrtvujem se pokatkad

Gluposti njihovih čula...
Ne slažem se sa sobom, al ipak sebi praštam
Zato što sam i ja samo ona ozbiljna stvar, jedan tumač
Prirode,
Jer ima ljudi koji ne razumeju njen jezik,
Iz prostog razloga što to nikakav jezik i nije...
 XXXII

Sinoć je jedan čovek iz grada

Na vratima krčme održao govor.
I meni se, takođe, obraćao.

Govorio je o pravdi i o borbi za pravdu

I o radnicima koji pate,
1 o neprestanom radu, i o onima što trpe glad,
I o bogatašima, koji svemu tome okreću leđa.

I, pogledavši me, spazio je u mojim očima suze

I nasmešio se, u znak odobravanja, ubeđen da i ja
osećam
Mržnju koju on oseća, i saučešće Koje je tvrdio da oseća.

(Al ja sam ga jedva i slušao.

Šta se mene tiču ljudi
I ono zbog čega pate il umišljaju da pate?
Nek se ugledaju na mene, pa patiti neće.
Sve zlo ovog sveta potiče odatle što vodimo brigu jedni
o drugima,
Bilo zarad dobra ili zarad zla.
Dovoljni su nam naša duša i nebo i zemlja.
Želeti više znači izgubiti to, i biti nesrećan.)
A ja sam mislio
Dok je prijatelj ljudi govorio
(I to je bilo ono što me je do suza ganulo),
Kako daleki zvon praporaca
U taj predvečernji čas
Ne liči na bruj zvona s jedne male kapele
Kuda odlaze na bogosluženje cveće i potoci
I duše proste poput moje.
(Bogu hvala što nisam dobar,
I što osećam prirodni egoizam svojstven cveću
I rekama koje slede svoj tok
Zaokupljeni, i ne znajući,
Samo cvetanjem i proticanjem.
Na svetu je jedina misija
Postojati jasno i otvoreno
I umeti to bez razmišljanja.)

I čovek namah zaćuta, zagledan u zalazak.

Ali kakve veze sa zalaskom ima neko ko mrzi i voli?
 XXXIII

Siroto cveće u lejama uređenih vrtova.

Izgleda kao da se policije plaši...
Ali tako je dobro što cveta na isti način
I ima onaj isti osmeh drevni
Kao i pred pogledom prvog čoveka
Koji ga je gledao kako pupi i nežno doticao
Da vidi da li ume da govori...
 XXXIV

Smatram da je toliko prirodno ne misliti

Da se ponekad zasmejem, iz čista mira,
Ni sam ne znam zbog čega, al svakako zbog nečeg
Što se tiče postojanja ljudi koji misle...

Šta bi mislio ovaj zid o mojoj senci?

Pitam se to ponekad sve dok ne primetim
Da čak i ja postavljam pitanja...
I onda sam samom sebi odvratan i biva mi neugodno
Kao da me najednom stegao grč u nozi...

Da li je zemlja svesna svoga bilja i kamenja?

Ako ga ima, nek ga ima...
Šta se to mene tiče?
Kad bih mislio na te stvari
Ne bih više video drveće i biljke
Niti bih video zemlju
Već samo vlastite misli...
Rastužio bih se i ostao u tami.
A ovako, bez misli, imam i zemlju i nebo.
 XXXV

Za mesečinu u visokom granju,

Pesnici vele da je nešto više
Od mesečine u visokom granju.

Ali za mene, koji svoje misli ne poznajem,

Mesečina u visokom granju
Jeste mesečina
U visokom granju
Upravo zato što nije ništa više
Sem mesečine u visokom granju.
 XXXVI

A ima i pesnika koji su umetnici

I obrađuju svoje stihove
Kao drvodelja daske!...

Kako je žalosno kad

Čovek ne ume da cveta!
Kad mora da slaže stih na stih, kao neko ko podiže zid
I gleda da l dobro stoji, i ruši ga ako ne valja!...
A jedina je umetnička zgrada Zemlja cela
Koja se menja i uvek dobro stoji i vazda ostaje ista.

Mislim na to, ne kao što se misli, već kao što se diše,

I gledam cveće, i smešim se...
Ne znam da l me ono razume
Ni da li ja njega razumem,
Ali znam da je istina i u njemu i u meni
I u našoj zajedničkoj božanskoj osobini
Da se prepuštamo toku stvari i živimo na Zemlji
Zadovoljni što nas godišnja doba nose,
Da puštamo da nam vetar peva uspavanku
I da ništa ne sanjamo, kad se uspavamo.
 XXXVII

Kao neka ogromna mrlja prljave vatre

Sunce što zapadu klone zadržava se na oblacima koji
ostaju.
Neki nejasni zvuk dopire kroz savršeno tiho veče.
Mora da to voz prolazi u daljini.

Obuzima me u tom času neka neodređena žalost

I neka spokojna želja
Sto se namah javi pa umine.

Tako ponekad i na potocima

Na vodi se jave mehurići
Koji se začas i stvore i rastvore.
A nemaju nikakvog smisla
Sem što su mehurići vode
Koji se začas i stvore i rastvore.
 XXXVIII

Blagosloveno bilo isto sunce drugih zemalja

Koje me sa svim ljudima bratimi,
Jer ga svi ljudi, u jednom trenutku tokom dana, gledaju
kao i ja
I u tom istom nepomućenom trenutku
Potpuno čistom i ganutljivom
Vraćaju se sa suzama
I uzdahom jedva čujnim
Čoveku istinskom i prvobitnom
Koji je gledao rađanje sunca, a još nije počeo da ga
obožava.
Jer je to prirodno - mnogo prirodnije
Nego obožavati zlato, Boga,
Umetnost i moral...
 XXXIX

Tajna stvari, u čemu se krije?

Gde li je kad nam se ne ukazuje
Barem da nam pokaže da je tajna?

Šta zna reka i šta zna drvo

I ja, koji nisam ništa više od njih, šta o tome znam?
Kad god posmatram stvari i razmišljam o onom što ljudi
o njima misle,
Smejem se kao potok što zvonkom svežinom o kamen
udara.

Jer je jedini skriveni smisao stvari

U tome što one nemaju nikakvog skrivenog smisla.
Veće je čudo od svih čudesa,
I od snova svih pesnika,
I od misli svih mudraca,
To što su stvari zaista ono što izgleda da jesu
I tu nema šta da se shvata.

Da, evo šta su moja čula sama naučila:

Stvari nemaju značenja: imaju postojanje.
Stvari su jedini skriveni smisao stvari.
 XL

Leti jedan leptir ispred mene

I prvi put u Vasioni ja zapažam
Da leptirovi nemaju boju nit pokrete,
Isto kao što ni cvetovi nemaju boju ni mirise.
To boja ima boju u krilima leptira,
U kretanju leptira to se pokret kreće,
A miris miriše u mirisu cveća.
Leptir je samo leptir
A cveće samo cveće.
 XLI

U smiraj letnjih dana, pokatkad,

Čak kad ni daška vetra nema, učini se
Da prođe, namah, neki laki povetarac...
Ali drveće ostaje nepomično
Svim lišćem svoga lišća,
A naša čula ostaju obmanuta,
Obmanuta nečim što im je prijalo...

Ah, čula, ti bolesnici koji vide i čuju!

Da smo onakvi kakvi bi morali biti
Ne bi se javljala u nama potreba za obmanama...
Dovoljno bi nam bilo da osećamo jasno, životom,
I ne bismo ni primetili da postoje čula...

Ali Bogu hvala što na Svetu nesavršenosti ima,

Jer nesavršenost je već nešto,
I postojanje ljudi koji greše čudnovata je stvar,
I postojanje bolesnih ljudi daje Svetu neku draž.
Da nesavršenosti nema, postojanje bi bilo osiromašeno
za jednu stvar,
A mora da postoji mnogo stvari
Da bismo imali mnogo šta da vidimo i čujemo...
 XLII

Drumom su prošla poštanska kola, i iščezla u daljini,

A drum nije postao time ni lepši ni ružniji.
Isto važi za sve što čovek na svetu čini.
Ne oduzimamo ništa nit išta dodajemo; prolazimo i
zaborave na nas
A sunce se svakoga dana uvek javi u pravi čas.
 XLIII

Radije let ptice, koja prođe i ne ostavlja trag,

Nego prolazak zveri, što ostaje na tlu zapisan.
Ptica proleti i ode u zaborav, i tako mora da bude.
A životinja, tamo gde više nije, te zato ničemu ne služi,
Pokazuje da je nekad tu bila, a to ničemu ne služi.

Sećanje je izneveravanje Prirode,

Jer Priroda od juče nije Priroda.
Ono što je bilo nije ništa, a pamtiti znači ne videti.

Prolazi, ptico, prolazi, i nauči me prolaznosti!

 XLIV

Probudim se noću iznenada,

A moj časovnik sav prostor noći ispunjava.
Ne osećam Prirodu napolju.
Moja je soba nešto mračno sa zidovima nejasno belim.
Napolju je neki mir kao da ništa ne postoji.
Samo moj sat nastavlja da se bučno oglašava.
I ta stvarčica sa zupčanicima što stoji na stočiću kraj
mog uzglavlja
Guši svekoliko postojanje zemlje i neba...
Izgubim se načas u razmišljanju šta bi to moglo da znači,
Ali se brzo prenem i osećam kako se smejem u noći
krajičkom usana,
Jer jedina stvar koju moj sat znači ili predstavlja
Ispunjavajući svojom sićušnoću ogromnu noć
Jeste upravo taj neobičan utisak da on ogromnu noć
Svojom sićušnoću ispunjava...
 XLV

Drvored tamo u daljini, tamo prema padini brega.

Ali šta je jedan drvored? Postoje samo drveta.
Drvored i množina ,,drveće“ nisu stvari, već imena.

Žalosne ljudske duše, što sve dovode u red,

Sto povlače linije od stvari do stvari,
Što stavljaju pločice s nazivima na stabla savršeno
stvarna
I crtaju paralele širine i dužine
Na sopstvenoj nedužnoj zemlji
Koja je cvetnija i zelenija od svakog ljudskog truda!
 XLVI

Na ovaj ili na onaj način,

Zavisno od toga da l ide il ne ide,
Da li sam u stanju da kažem ono što mislim,
Ili se izražavam loše i zbrda-zdola,
Pišem svoje stihove nehotice,
Kao da pisanje zahteva pokrete,
Kao da je pisanje nešto što mi se prosto desilo
Poput sunca što spolja do mene dopire.

Trudim se da iskažem ono što osećam

Ne misleći da to tako osećam.
Trudim se da priljubim reči uz pojam
A da mi ne bude potreban tunel
Da me od misli ka rečima vodi.

Ali ne uspevam uvek da osetim ono što znam da moram

da osećam.
Moja misao sporo preplivava reku
Jer je sapinje odelo koje su joj ljudi silom obukli.

Trudim se da skinem sa sebe sve što sam naučio,

Trudim se da zaboravim način pamćenja koji su mi
usadili,
I da ostružem farbu kojom su obojili moja čula,
Da odmotam svoje prave osećaje,
Da razmrsim sebe i postanem ja, ali ne Alberto Kaejro,
Već jedna ljudska životinja koju je Priroda stvorila.

I tako pišem, želeći da osetim prirodu, ali ne čak ni kao

ljudsko biće,
Već onako kako Priroda sebe oseća, i ništa više.
I tako pišem, čas dobro, čas loše,
Čas pogodim ono što hoću da kažem, čas promašim,
Ovde padnem, tamo se pridignem,
Ali i dalje svojim putem nastavljam, kao neki tvrdoglavi
slepac.

No ipak, ja sam neko.

Otkrivalac Prirode.
Argonaut pravih opažaja.
Donosim Svemiru jedan novi Svemir
Jer Svemiru vraćam njegovu suštinu.

To osećam i pišem
Savršeno siguran i bez gledanja
Da je pet sati izjutra
I da se sunce, iako još nije promolilo glavu
Iznad bedema obzorja,
Već uhvatilo vrhovima prstiju
Za ivicu zida
Obzorja punog niskih planina.
 XLVII

Jednoga dana, neizmerno jasnog,

Dana kad sam poželeo da sam se toliko naradio
Da mi se prohtelo da više ne radim ništa,
Nazreo sam, kao neku stazu ispod lišća,
Ono što je možda velika tajna,
Onu veliku zagonetku o kojoj lažni pesnici zbore.

Uvideo sam da nema Prirode,

Da Priroda ne postoji,
Da postoje doline, ravnice, gore,
Da ima drveća, cveća, trave,
Da ima reka i kamenja,
Ali da nema nikakve celine koja bi sve to obuhvatala,
Da je celokupnost, stvarna i istinska,
Samo bolest naših ideja.

Priroda - to su delovi bez celine.

I možda je to ona tajna o kojoj se priča.

Tako sam, bez razmišljanja i udubljivanja,

Prozreo da bi to morala biti ona istina
Za kojom svi tragaju, bez nalaženja,
A koju sam pronašao jedino ja, samo zato što je nisam
tražio.
 XLVIII

S najvišeg prozora moje kuće

Maramicom belom mašem za zbogom
Mojim stihovima koji kreću u čovečanstvo.

I nisam ni veseo ni tužan.

Sudbina stihova je takva.
Napisao sam ih i moram da ih pokažem svima
Jer ne mogu da postupim suprotno,
Kao što ni cvet ne može da sakrije boju,
N i reka svoj tok,
Ni drvo plod.

Eno ih, odmakli su već daleko, kao u poštanskoj kočiji

A ja i nehotice osećam žalost
Kao neki telesni bol.

Ko zna ko će ih čitati?
Ko zna u čije će ruke dospeti?

Cvete, sudbina moja ubrala me je za tuđe oči.

Drvo, moje su plodove otrgli za tuđa usta.
Reko, mojoj je vodi suđeno da ne ostane u meni.
Mirim se s tim, gotovo veseo,
Gotovo veseo kao neko ko se umorio od tuge.
Idite, odlazite od mene!
Drvo prolazi i rasipa se u Prirodi.
Cvet vene a njegov prah večno traje.
Reka teče i uvire u more a njena voda ostaje zanavek
njena.

Prohodim i ostajem, kao Vasiona.

 XLIX

Povlačim se unutra i zatvaram prozor.

Donose mi svećnjak i žele laku noć.
I moj zadovoljni glas uzvraća „laku noć“.
Daj bože da mi život uvek bude to:
Dan sunčan ili od kiše blag,
Ili olujan kao da je smak Sveta,
Prijatno veče i grupice šetača
Posmatrane radoznalo sa prozora,
Poslednji prijateljski pogled upućen spokoju drveća,
A zatim, da mogu, kad se zatvori prozor i svetlost utrne,
Bez čitanja, bez pomišljanja na bilo šta, čak i bez sna,
Da osetim život kako teče u meni kao reka duž svog
korita,
A napolju tišina ogromna kao neki bog koji spava.
ODVOJENE PESME
 ***

Nije dovoljno otvoriti prozor

Pa videti polja i reku.
Nije dovoljno ne biti slep
Pa videti drveće i cveće.
Treba takođe biti lišen svake filozofije.
S filozofijom nema drveća: postoje samo ideje.
Postoji samo svako od nas, poput nekakve pećine.
Postoji samo zatvoren prozor, a napolju čitav svet;
I san o onom što bi moglo da se vidi kad bi prozor bio
otvoren,
A što nikada nije ono što se vidi kroz prozor otvoren.
 ***

Govoriš o civilizaciji, i kažeš da ne treba da postoji,

Il i da ne treba da postoji ovakva kakva je.
Kažeš da svi pate, ili barem većina,
Zato što su ljudske stvari postavljene na taj način,
Kažeš, kad bi drukčije bile, patili bi smo manje.
Kažeš, kad bi bile po tvojoj želji, bile bi bolje.
Slušam te, a ne čujem te.
Zašto bih želeo da te čujem?
Kad bih te čuo ne bih saznao ništa.
Kad bi stvari bile drugačije, bile bi drugačije: to je sve.
Kad bi stvari bile po tvojoj želji, to jedino znači da bi
bile po tvojoj želji.
A ja žalim i tebe i sve one što ceo život provode
Želeći da izume mašinu za proizvodnju sreće!
 ***

Juče je propovednik svojih istina

Ponovo sa mnom govorio.
Govorio je o patnji radničke klase
(Ne o patnji osoba koje pate, jer one su zapravo te koje
pate).
Govorio je o nepravdi što jedni imaju novca,
A drugi trpe glad, samo mi nije bilo jasno da li je to glad
za hranom,
Ili je samo glad za tuđom poslasticom.
Govorio je o svemu što je moglo da ga naljuti.
Kako mora da je srećan onaj ko može o tuđoj nesreći da
misli!
I kako glup ako ne uviđa da je nesreća drugih njihova
stvar.
Ona se ne leči spolja,
Jer patiti nije isto što i nemati mastila
Niti je patnja kad kovčeg nema drvene šarke!

Postojanje nepravde je kao postojanje smrti.

Ja nikad ne bih napravio ni korak da promenim
Ono što zovu nepravdom na svetu.
Kad bih i hiljadu koraka napravio s tom namerom
Bilo bi to samo hiljadu koraka.
Prihvatam nepravdu kao što prihvatam činjenicu da neki
kamen nije oblutak,
I da se cer nije rodio kao bor ili hrast.

Presekao sam pomorandžu na dvoje, i te dve polovine ne

mogu biti jednake.
Prema kojoj sam bio nepravedan - ja, koji ću ih obe
pojesti?
 ***

Čobanine sa planine, tako daleko od mene sa tvojim

ovcama –
Koja je to sreća koju, izgleda, imaš - sreća tvoja il moja?
Spokoj koji osećam kad god te vidim, da li meni il tebi
pripada?
Ne, ni tebi ni meni, čobanine.
Pripada samo sreći i spokoju.
Niti je ti imaš, jer ne znaš da je imaš.
Niti je ja imam, jer znam da je imam.
Ona je samo sreća, i pada na nas kao sunce,
Koje ti u leđa bije i greje te, a ti ravnodušno misliš na
nešto drugo,
A mene bije u lice i zaslepljuje, i ja jedino mislim na
sunce.
 ***

Kažeš mi: ti si nešto više

Od nekog kamena ili biljke.
Kažeš mi: ti osećaš, misliš i znaš
Da misliš i osećaš.
Zar kamen stihove piše?
Zar biljke imaju predstavu o svetu?

Da: postoji razlika.

Ali ne ona razlika koju ti nalaziš;
Jer svest me ne obavezuje da o stvarima ispredam
teorije:
Jedino me obevezuje da budem svestan.

Da li sam ja nešto više od neke biljke ili kamena? Ne

znam.
Drugačiji sam. Ne znam šta je više il manje.

Da li je posedovanje svesti nešto više od posedovanja

boje?
Može biti, ali i ne mora.
Znam samo da je drugačije.
Niko ne može da dokaže da tu ima ičeg više od puke
razlike.

Znam da je kamen stvaran i da biljka postoji.

Znam to zato što postoje.
Znam, jer mi moja čula to pokazuju.
Znam da sam i ja stvaran.
Znam, jer mi moja čula to pokazuju,
Iako manje jasno nego što mi pokazuju postojanje
kamena i biljke.
I ne znam ništa više.

Da, ja pišem stihove a kamen ih ne piše.

Da, ja imam predstave o svetu, a biljka nema nikakve.

Ali kamenovi nisu pesnici, već kamenovi;

I biljke su samo biljke, a ne mislioci.
Podjednako mogu reći da zbog toga od njih vredim bilo
više
Ili manje.
Ali ja to ne kažem: kažem za kamen, ,,to je kamen“,
Kažem za biljku, ,,to je biljka“,
Kažem za sebe, ,,to sam ja“.
I ne kažem ništa više. Šta tu više ima da se kaže?
 ***

Strahovita stvarnost stvari

To je moje otkriće svakoga dana.
Svaka stvar je ono što je,
I teško je objasniti nekome koliko me to raduje,
I koliko me to ispunjava.

Dovoljno je postojati pa biti potpun.

Napisao sam dovoljno pesama.

Napisaću ih još mnogo više, naravno.
Svaka moja pesma to kazuje,
A sve su moje pesme različite,
Jer svaka stvar koja postoji samo je način da se to
saopšti.

Ponekad se zagledam u neku stenu.

Ali se na pitam da li ona oseća.
Ne dovodim sebe u zabludu nazivajući je svojom
sestrom.
Ali je volim zato što je stena,
Volim je zato što ne oseća ništa,
Volim je jer nije ni u kakvom srodstvu sa mnom.

Drugi put slušam kako vetar huji,

I smatram da se vredelo roditi samo da bismo čuli kako
vetar huji.

Ja ne znam šta će drugi pomisliti dok ovo budu čitali;

Ali uveren sam da to mora biti dobro jer bez napora o
tome mislim,
I bez pomisli da me drugi ljudi slušaju kako mislim;
Jer ja to mislim bez misli,
Jer ja to kažem onako kako to kazuju moje reči.

Jednom su me nazvali pesnikom-materijalistom,

I ja sam se začudio, jer nikad nisam ni pomislio
Da je uopšte moguće da se meni ikakav naziv pripiše.
Ja čak nisam ni pesnik: vidim.
A ako ono što pišem ima vrednosti, to ne znači da je
imam ja:
Vrednost je tamo, u mojim stihovima.
Sve je to savršeno nezavisno od moje volje.
 ***

Kada proleće ponovo dođe

Možda me više na svetu ne zatekne.
Rado bih sada, da mogu, ubedio sebe da je proleće neko
ljudsko biće
Pa da zamišljam kako će plakati
Kad sazna da je izgubilo svog jedinog prijatelja.
Ali proleće nije čak ni stvar:
To je samo način izražavanja.
Niti se cveće vraća, niti zeleno lišće.
Ima novog cveća, novog zelenog lišća.
Ima drugih blagih dana.
Ništa se ne vraća, ništa ne ponavlja, jer stvarno je sve.
 ***

Ako umrem mlad,

A da nijednu knjigu pre smrti ne objavim,
A da ne vidim kako bi izgledali moji stihovi u
štampanom izdanju,
Molim one koji budu hteli da se zbog mene sekiraju
Da to ne čine.
Ako se tako zbilo, tako treba da bude.
Čak i da moji stihovi nikad ne budu štampani,
Oni će imati svoju lepotu, ako budu lepi.
Al oni neće moći da budu lepi i da ostanu neodštampani,
Jer korenje može stajati ispod zemlje
Ali cveće cveta na slobodnom vazduhu i da ga svi vide.
Tako mora da bude, po sili zakona.
Niko i ništa ne može to da spreči.

Ako budem umro jako mlad, počujte ovo:

Oduvek sam bio samo dete koje se igralo.
Bio sam paganin poput sunca i vode,
Ispovedao jednu veru za koju jedino ljudi ne znaju.
Bio sam srećan jer ništa nisam tražio,
Niti sam se trudio da išta pronađem,
Niti sam našao ijedno drugo objašnjenje
Sem da reč objašnjenje nema nikakvog smisla.
Nisam imao drugih želja sem da stojim na suncu il na
kiši–
Na suncu kada je sunca bilo
I na kiši kada je kišilo
(A nikad obrnuto)
Da osećani toplinu i hladnoću i vetar
I da ne idem dalje.

Jednom sam voleo, smatrao da će me voleti,

Ali nisam bio voljen.
Nisam bio voljen iz jednog jedinog krupnog razloga –
Jer mi to nije bilo pisano.

Uteših se vrativši se suncu i kiši,

I sedeći opet na svom kućnom pragu.
Uostalom, polja nisu jednako zelena za one koji su
voljeni Kao za one koji to nisu.
Osećati znači biti rasejan.
 ***

Kada proleće dođe,

A ja već budem mrtav,
Cveće će cvetati na isti način
A drveće neće biti manje zeleno nego što je bilo prošlog
proleća.
Stvarnosti ja nisam potreban.

Osećam radost neizmernu

Pri pomisli da moja smrt nema nikakvog značaja.

Kad bih znao da ću sutra umreti

A da prekosutra proleće stiže,
Umro bih zadovoljan, jer je proleće prekosutra.
Ako je to njegovo vreme, kad bi inače trebalo da stigne
ako ne u svoje vreme?
Volim da sve bude tačno i da sve bude izvesno;
I volim što će tako biti, čak i kad ne bih voleo.
I zato, ako umrem sada, umirem zadovoljan,
Jer sve je stvarno i sve izvesno.

Mogu nad mojim odrom da čitaju opelo, ako hoće.

A ako hoće, mogu oko njega da pevaju i igraju kolo.
Nemam nikakvih prohteva što se tiče vremena kad više
neću ni moći imati prohteva.
Ono što bude, kad bude, biće ono što treba da bude.
 ***

Ako, kad mene više ne bude, požele da napišu moju

biografiju,
Ništa jednostavnije ne postoji.
Tu samo dva datuma ima - moga rođenja i moje smrti.
Između jednog i drugog svi su dani moji.

Mene je lako definisati. Živeo sam kao očajnik kleti.

Voleo stvari bez i trunke nežnosti.
Nikad nisam imao želja koje ne bih bio kadar da
ostvarim, jer nikad nisam oslepeo.
Čak je i slušanje za mene uvek bilo tek dopuna gledanju.
Spoznao sam da su stvari stvarne i da se sve međusobno
razlikuju;
Spoznao sam to očima, nikada mislima.
Spoznati to mislima značilo bi ustanoviti da su sve
jednake.
Jednoga dana obuzeo me je san, kao svako dete.
Sklopio sam oči i zaspao.
A osim toga, bio sam jedini pesnik Prirode.
 ***

Visoko nebom klizi mesec prolećni,

Mislim na tebe i u sebi se osećam potpunim.

Preko širokih polja do mene dopire lahor lak.

Mislim na tebe, ime ti šapućem: i to više nisam ja: srećan
sam.
Sutra ćeš doći, ići ćeš sa mnom da bereš cveće po
poljima,
A ja ću ići s tobom po poljima da te gledam kako cveće
bereš.
Ja te već vidim sutra kako sa mnom bereš cveće u
poljima,
Jer kada dođeš sutra i kreneš sa mnom u polja da cveće
bereš,
To će za mene biti jedna radost i jedna istina.
 ***

Noć je. Noć mrkla. Na nekoj kući, na ogromnoj

udaljenosti
Sja svetlost s jednog prozora.
Vidim je i osećam se kao čovek od glave do pete.
Čudno je da me čitav život osobe koja tamo stanuje, a ne
znam ni ko je ni šta je,
Privlači jedino zbog te svetlosti viđene iz daljine.
Nema sumnje da je njen život stvaran i da ona ima lice,
kretnje, porodicu i zanimanje.
Ali mene sada zanima jedino svetlost s njenog prozora.
Uprkos činjenici da je svetlost tamo zato što je ta osoba
upalila,
Svetlost za mene predstavlja neposrednu stvarnost.
A ja nikad ne prelazim granice neposredne stvarnosti.
Izvan neposredne stvarnosti ničega i nema.
Ako ja, sa mesta gde se nalazim, jedino tu svetlost
vidim,
Samo ona i postoji, u odnosu na udaljenost s koje je
posmatram.
Čovek i njegova porodica stvarni su s druge strane
prozora.
Ja sam s ove strane, na ogromnoj udaljenosti.
Svetlost se ugasila.
Šta me se tiče što se čovekov život nastavlja?
 ***

Kad trava poraste iznad moga groba,

Nek to bude znak da me sasvim zaborave.
Priroda se nikada ne seća, i zato je i lepa.
A ako osete bolesnu potrebu da ,,tumače“ zelenu travu
iznad moga groba,
Recite da to ja nastavljam da se zelenim i da budem
prirodan.
 ***

Živi, kažeš, u sadašnjosti;

Živi samo u sadašnjosti.

Ali ja ne želim sadašnjost, želim stvarnost;

Želim stvari što postoje, a ne vreme koje ih meri.
Šta je sadašnjost?
To je nešto što se određuje prema prošlosti i budućnosti.
To je nešto što postoji usled postojanja drugih stvari.
Ja hoću samo stvarnost, stvari bez sadašnjosti.
Ne želim da uključujem vreme u svoju šemu,
Ne želim da mislim o stvarima kao da su sadašnje; hoću
da mislim o njima kao o stvarima.
Ne želim da ih od njihove suštine razdvajam, smatrajući
ih za sadašnje.
Čak ni za stvarne ne bih smeo da ih smatram.
Ne bi ni za šta trebalo da ih smatram.
Morao bih da ih vidim, samo da ih vidim;
Da ih vidim sve dok ne izgubim moć da o njima mislim,
Da ih vidim bez vremena, bez prostora,
Da mogu da izuzmem sve osim onog što se vidi.
To je umeće gledanja, koje nikakvo umeće nije.
 ***

Jutros sam izišao u zoru ranu,

Jer sam se probudio još ranije
A ništa mi se nije radilo...

Nisam znao kojim putem da krenem

Al duvao je vetar jak, zanoseći na jednu stranu,
Pa sam izabrao, kao pogodnije, da mi vetar u leđa bije.

Takav je moj život oduvek bio, i

Želim da može uvek takav biti –
Idem kuda me vetar nosi i ne
Osećam da mislim.
 ***

Ljubav je društvo.
Ne znam više sam da hodam putevima,
Jer više ne mogu da hodam sam.
Neka vidljiva misao nagoni me da brže hodam
A vidim manje, a da u isti mah uživam što u hodu vidim
sve.
Čak i njeno odsustvo sa mnom u korak ide.
A ja je toliko volim da ne umem da je želim.
Ako je ne vidim, zamišljam je i snažan sam kao visoko
drveće.
Al ako je vidim, uzdrhtim, i ne znam šta se zbilo s onim
što sam osećao u njenom odsustvu.
Sav sam neka snaga koja me napušta.
Svekolika stvarnost me posmatra poput suncokreta s
njenim licem u sredini.
 ***

Zaljubljeni pastir izgubio je štap,

I ovce su se raštrkale po obroncima,
A on je, od silnog razmišljanja, zaboravio čak i na frulu
koju je poneo sa sobom, da svira.
Niko se pred njim nije ni pojavio ni iščezao.
Nikada više štap nije pronašao.
Drugi su, proklinjući ga, sakupili njegove ovce.
Niko ga, zapravo, nije voleo.

Kad se podigao sa padine i iz lažne istine, sve je video;

Velike doline pune istog zelenila od vajkada,
Daleke visoke gore, stvarnije od svakog osećanja,
Svekolika stvarnost, s nebom i vazduhom i poljima, sve
je bilo na broju.
(I ponovo mu je vazduh, koji mu je tako dugo
nedostajao, svež, ispunio pluća)
I on je ponovo osetio kako mu vazduh, ali bolno, otvara
neku slobodu u grudima.
 ***

Prvi vesnici oluje od prekosutra.

Prvi oblaci, beli, lebde nisko na bledom nebu.
Vesnici oluje od prekosutra?
Siguran sam, ali sigurnost je laž.
Biti siguran znači ne videti.
Prekosutra ne postoji.
Postoji samo to:
Plavo nebo, pomalo mutno, nekoliko belih oblaka na
rubu obzora,
Oivičenih prljavštinom koja nagoveštava crnilo,
To je ono što je danas,
A kako je danas, za sada, sve, onda je to sve.
Ko zna da neću biti mrtav prekosutra?
Ako prekosutra budem mrtav, oluja od prekosutra
Biće druga oluja nego što bi bila ako ne budem umro.
Dobro znam da oluja ne pada iz mog pogleda,
Ali ako mene na svetu ne bude,
Svet će biti drugačiji –
Umanjen za jednog mene -
A oluja će se sručiti na drugačiji svet i to neće biti ista
oluja.
 ***

Sneg je rasprostro ćutljivi stolnjak preko svega.

Ne čuje se ništa sem onog što se u kući zbiva.
Umotavam se u pokrivač i ne pomišljam čak ni da
mislim.
Osećam neku životinjsku slast i snatrim
I tonem u san i znam da to što činim
Nije ništa manje korisno od bilo čega drugog na svetu.
 ***

Možda je ovo poslednji dan moga života.

Pozdravio sam sunce, podigavši desnu ruku,
Ali nisam ga pozdravio rekavši mu zbogom,
Dao sam mu znak da volim što sam ga upoznao: ništa
više.
RIKARDO REIŠ
ODE
 ***

Učitelju, vedri
Svi su sati
Koje mi gubimo.
Ako u njihov gubitak,
Kao u vazu,
Cveće stavimo.

Nema tugovanja
Ni radosti nema
U našem životu.
Treba da znamo,
Mudraci nesmotreni,
Ne da ga živimo,

Već da ga prođemo,
Spokojni, vedri,
Da imamo decu
Za učitelje,
I oči pune
Prirode...

Na obali reke,
Pokraj druma,
Kako se već desi,
Uvek u istom
Počinku lakom
Od živovanja.

Prolazi vreme,
Ništa nam ne kaže.
Starimo neprestano.
Treba da znamo, pomalo
Zlobni,
Da osetimo kako prolazimo.

Ni pokret jedan
Ne vredi činiti.
Ne može se odupreti
Okrutnom bogu
Što svoju decu
Vazdan proždire.

Berimo cveće.
Kvasimo lake
Ruke naše
U rekama mirnim,
Da se naučimo
Miru i mi.

Kao suncokreti netremice

U Sunce zagledani,
Izađimo spokojni
Iz ovog života,
Čak i bez griže savesti
Što smo ikada živeli.
 ***

Bogovi pokopani,
Saturnova braća,
Ponekad, u sumrak
Izađu da u život zavire.

I onda dele sa nama

Kajanja i žaljenja
I lažna osećanja.
A njihovo je prisustvo,
Tih bogova oduhovljenih
Tek posle svrgavanja,
Od neke tvari pobeđene,
Daleke i umrtvljene.

Dolaze, sile zaludne,

Da od nas izmame
Bolove i zamore,
Koji nam iz ruku istržu,
Kao nekom tromom pijancu,
Čašu radosti.

Dolaze da nas ubede,

Uvređene ruine
Snage praiskonske,
Da je svet prostraniji
Od onog što se vidi i dotiče,
Da bismo se zamerili
Jupiteru i Apolonu.

Tako sve do zemaljske

Granice obzora
Hiperion u suton
Dolazi da plače za kočijom
Koju mu Apolon ukrade.

A zapadnim se nebom razliju

Boje bola jednog boga dalekog
I čuje se jecanje
S one strane sfera...
Tako bogovi plaču.
 ***

Ovenčajte me ružama,
Ovenčajte me istinski
Ružama -
Ružama koje se gase
Na čelu koje tako rano
Gasne!
Ovenčajte me ružama
I kratkim lišćem.
I dosta.
 ***

Bog Pan nije umro,

Na svakom polju što pokazuje
Osmesima Apolona
Gola Cererina nedra -
Pre ili kasnije
Videćeš da se pojavljuje
Bog Pan, besmrtni.

Nije pobio druge bogove

Tužni bog hrišćanski.
Hrist je samo jedan bog više,
Možda onaj što je nedostajao.

Pan nastavlja da daruje

Zvuke svoje flaute
Ušima Cerere
Nadnesene nad poljima.

Bogovi su isti,
Vazdan jasni i mirni,
Puni večnosti
I prezira za nas,
Dok donose dan i noć
I zlatne žetve
Ali ne da bi nam dali
Dan i noć i žito
Već iz neke druge
Božanske i nedokučive
Namere slučajne.
 ***

U daljini na suncu gore su snegom pokrivene,

Al već je blag tihi mraz
Što glača i naoštrava
Koplja visokog sunca.

Danas, Neero, nemojmo se kriti,

Ništa nam nije uskraćeno, jer ništa nismo.
Ničemu se ne nadamo
I mrznemo se na suncu.

A1 kad je već tako, uživajmo u trenu,

U radosti nehajno svečani,
I strpljivo smrt sačekajmo
Kao nekog kog dobro znamo.
 ***

Bledoća dana lako je pozlaćena.

Od zimskog sunca kao rosa se sjaje
Bore na stablima suvih grana.
Laki mraz podrhtava.

Prognan iz drevne otadžbine svoje

Vlastite vere, s jedinom utehom što na bogove mislim,
Grejem se, uzdrhtao,
Na suncu drugačijem.

Suncu što je sjalo iznad Partenona i Akropolja

I obasjavalo spore i teške korake
Aristotela dok je besedio.
A1 Epikur bolje

Meni zbori, umilnim zemaljskim glasom svojim

Zauzimajući prema bogovima stav jednog boga
Spokojnog i gledajući život izdaleka
Na rastojanju na kom stoji.
 ***

Nemoj nositi u rukama ništa

Niti ijedno sećanje u duši

Jer kad ti u ruke

Poslednji obol stave

Neka iz njih, kada ih raširiš

Ništa ne ispadne.

Koji ti presto mogu dati

A da ga Atropa neće oduzeti?

Koji to lovori neće uvenuti

Po Minosovoj samovolji?

Koji te sati neće pretvoriti

U sablasnu senku kakva ćeš biti

Kada se budeš obreo

U noći i na kraju puta?

Uberi cveće al pusti ga

Iz ruku čim ga pogledaš.
Sedi na sunce. Prestola se odreci
I samom sebi budi kralj.
 ***

Jedino nam ovu slobodu bogovi

Dopuštaju: da se po svojoj volji
Potčinimo njihovoj vlasti.
Bolje je da tako postupimo
Jer samo u prividu slobode
Sloboda postoji.

I sami bogovi što breme

Večite sudbe nose,
Jedino na taj način
Čuvaju duboko i spokojno
Prastaro uverenje
Da je i njihov život slobodan i božanski.

Mi, koji oponašamo bogove,

Jednako malo slobodni kao na Olimpu oni,
Poput nekog ko u pesku
Kule diže da ispuni oči,
Naš život podignimo
A bogovi će već znati zahvalnost da nam pruže
Jer smo isti kao i oni.
 ***

Noćne svetiljke
Podrhtava plamen
I njiše se visoka soba.

Bogovi dopuštaju
Svojim mirnim vernicima
Da im nikad ne zadrhti
Plamen života
Remeteći izgled
Svega uokolo,
Kako bi čvrsta i postojana
Kao neki drevni
Dragi kamen,
Svoj mir sačuvala
Trajna lepota.
 ***

Pre nas kroz iste drvorede

Prošao je vetar, kada je vetra bilo,
A lišće nije govorilo
Drukčije nego danas.

Prolazimo i zalud se uzrujavamo.

U svemu što postoji ostavljamo isti šum
Kao lišće s drveća
Il vetar kad korača.

Pokušajmo ipak s marljivim nemarom

Naš trud Prirodi da predamo
I da ne želimo više života
No što ga ima drveće zeleno.

Uzalud veliki izgledamo.

Osim nas ništa na svetu belom
Ne pozdravlja našu veličinu
Niti nas služi nehotice barem.

A ako ovde, na obali, more moj trag

U pesku zbriše s dva-tri vala,
Šta će tek biti na žalu višnjem
Koji zapljuskuje okean Vremena?
 ***

Usta pomodrela od vina

Bela čela ispod ruža,
Goli, s podlakticama belim
Na trpezu oslonjeni.

Takva nek bude, Lidija, slika

Na kojoj ćemo, nemi,
Ostati zanavek upisani
Bogovima u svesti.

Radije to od života onog

Kojim ljudi inače žive
U oblacima crne prašine
Koju dižu sa drumova.

Jedino bozi primerom svojim

Pomažu onima što nemaju
Drugih težnji ni zahteva
Sem da ih matica stvari nosi.
 ***

Više volim ruže, ljubavi moja, od otadžbine,

I draže su mi magnolije
Od slave i vrline.

Dogod me život ne umori, puštam

Da život kroz mene protiče,
A ja da se ne promenim.

Šta mari onaj kog se ništa više ne tiče

Što jedan gubi a drugi pobeđuje,
Ako zora uvek sviće,

Ako se svake godine s prolećem

Pojavi novo lišće
A s jeseni nestaje?

A ostalo, sve ono što smrtnici

Životu pridodaju,
Čime mi dušu obogaćuje?

Ničim, sem željom za ravnodušnošću

I mlakim poverenjem
U čas koji izmiče.
 ***

Sudbinu svoju sledi,

Zalivaj svoje biljke,
Voli svoje ruže.
Ostalo je senka
Drveća tuđeg.

Stvarnost je
Uvek više il manje
Od naših želja.
Jedino smo mi vazdan
Jednaki sami sebi.

Slatko je živeti sam.

Uzvišeno je i plemenito
Stalno živeti jednostavno.
Ostavi bol na žrtveniku
Kao bogovima zavetni dar.

Posmatraj život izdaleka.

Nikad ga ne pitaj.
On ti ništa ne može Reći.
Odgovor leži
Izvan bogova.
Al spokojno
Oponašaj Olimp
U svome srcu.
Bogovi su bogovi
Jer ne misle o sebi.
 ***

Patim, Lidija, od straha od sudbine.

Laki kamen što na trenutak podigne
Glatke točkove moje kočije, srce mi na zemlju
Obara.

Sve što preti da me izmeni

Pa makar bilo i nabolje, mrzim i izbegavam.
Neka mi bogovi ostave moj život zanavek
Bez obnavljanja

Mojih dana, već nek i jedno i drugo promine

A ja da ostanem vazda gotovo isti; da ka starosti
Mirno koračam kao što dan ulazi
U sumračje.
 ***

Ne opevam noć jer u mojoj pesmi

Sunce koje opevam skončaće u noći.
Dobro znam ono što zaboravljam.
I pevam zato da ga zaboravim.

Kada bih mogao, barem u snu, da zaustavim

Putanju Apolona, i spoznam sebe,
Makar sumanutog, kao brata-blizanca
Neprolaznog trena!
 ***

Tako rano prođe sve što prolazi!

Umire tako mlado pred bogovima sve što
Mre! Tako malo je sve!
Ništa se ne zna, sve se zamišlja.
Ružama se okruži, jedi, pij
I ćuti. Ostalo je ništa.
 ***

Kao da je svaki
Poljubac oproštajni,
Kloe moja, ljubimo se tako, zaljubljeni.
Možda nam već ramena dotiče
Ruka koja poziva da se uđe
U čun što stiže samo kad je prazan.
I što u isti snop vezuje
Ono što smo jedno drugom bili
I sveopšti zbir života tuđeg.
 ***

Plodove daje drveće što živi,

A ne zabludeli um koji se jedino kiti
Bledim cvetovima
Vlastite provalije.
Kolike si kraljevine od bića i stvari
U mašti iscrtao! A plugom,
Kolike gradove, snove!
Ah, protiv suparnika ne uspevaš da stvoriš
Ništa više osim namera jalovih!
Odreci se prestola
I samom sebi budi kralj.
 ***

Kratak otisak koji u mekoj travi

Ostavi stopalo, odjek što muklo ječi,
Senka koja se senči,
Beli za lađom trag -
Ni više ni bolje ne ostavlja dušama duša,
Ono što je otišlo onima što će tek poći. Sećanje
zaboravlja.
Mrtvi, još ćemo mreti.
Lidija, znaj, nemamo nikog sem nas.
 ***

U visokim granama bujnog drveća

Vetar stvara hladan i dubok šum.
U ovoj šumi, u tom zvuku se gubim
I osamljen razmišljam.
Tako na svetu, nad onim što osećam,
Neki vetar život stvara, i ostavlja ga, i uzima,
I ništa nema smisla - čak ni ova duša
Kojom mislim, samotan.
 ***

Sve što prestaje, smrt je, a smrt je naša

Ako prestaje za nas. Ovaj grm
Vene, i odlazi s njime
Deo mog života.
U svemu što sam gledao ostade po deo mene.
Sa svime što sam video, ako je prolazno bilo, i ja sam
prolazio,
A pamćenje i ne razlikuje
Ono što sam video od onog što sam bio.
 ***

Neka mi usud uskrati sve, sem mogućnosti

Da ga vidim, jer ja, stoik bez čvrstine,
Želim da uživam u slovima presude
Koju je Sudbina isklesala.
 ***

Ako se setim onog koji bejah, nekog drugog sebe vidim,

A prošlost je sadašnjost u sećanju.
Onaj koji bejah to je neko koga volim
Ali samo u snu.
A ako mi duh razdire neki žal
To ne žalim ja za sobom niti za prošlošću viđenom,
Već za onim koji obitava
Iza mojih slepih očiju.
Ništa, sem trenutka, ne poznaje me.
I sećanje moje ništa je, a ovaj
Sadašnji i onaj bivši ja
Samo su dva različita sna.
 ***

Nije samo tuđa mržnja ili zavist

Ono što nas sputava i kinji; ko nas voli
Jednako nas sputava ljubavlju.
Neka mi bogovi dopuste da, očišćen od svih
Osećanja, steknem hladnu slobodu
Pustih planinskih visova.
Ko malo hoće, sve ima; ko ništa neće
Slobodan je; ko nema, i ne priželjkuje,
Čovek ravan je bogovima.
 ***

Na svetu, mene, samoga sa sobom, ostaviše

Bogovi što sudbom raspolažu.
Protiv njih ne mogu: ono što mi daju
Ja uzimam samo i ništa više.
Tako se žito na vetru povija, a kada
Vetar prođe, podiže se.
 ***

Bogovi i Mesije koji su takođe bogovi

Prolaze, i pusti snovi koji su Mesije.
Nema zemlja traje.
Ni bogovi, ni Mesije, ni ideje
Koje donose ruže. Moje su ako ih imam.
A ako ih već imam, šta bih hteo više?
 ***

Da, dobro znam

Da nikad neću biti neko.
Savršeno mi je jasno
Da nikad neću imati neko delo.
Znam, napokon,
Da nikad neću saznati ko sam.
Da, ali sad,
Dok traje ovaj čas,
Ova mesečina, ovo granje,
Ovaj mir svud oko nas,
Pustite me da verujem u ono
Što nikad neću moći da postanem.
 ***

Kratak dan, godina kratka, kratko sve.

Ne zadugo, ništa nećemo biti.
Ta pomisao kad se javi, iz mog duha odagna
Sve ostale misli.
Čak i kratko trajanje žalosti me tišti
Jer, iako je žalost, ipak u život spada.
 ***

Gospodar budi ili ćuti. Ne troši se, dajuć

Ono čega nemaš.
Šta vredi Cezar koji možeš biti? Nek ti
Malenkost tvoja bude dosta.
Bolje te štiti koliba trošna darovana tebi
Nego palata koju steko nisi.
 ***

Niko, u ogromnoj prašumi

Neizmernog sveta, na kraju
Ne ugleda Boga kog poznaje.
Samo se ono što lahor nosi u lahoru čuje.
Ono što mislimo, bila to ljubav ili bozi,
Prolazi, jer i mi prolazimo.
 ***

Ako je za svaku stvar neki bog nadležan

Zašto ne bi postojao jedan bog i za mene?
I zašto ja ne bih bio taj?
Bog je u meni oduhovljen
Jer ja osećam.
Jasno vidim spoljašnji svet –
Stvari, ljude, bez duše.
 ***

Strog pripovedam.
Sve što osećam, mislim.
Reči su zamisli.
Uz žubor, protiče reka, i ono što ne teče,
Što je deo nas, a ne reke.
Takav bih želeo stih: moj i tuđ
I da ga ja sam čitam.
 ***

Spokojan sačekaj kraj koji nije daleko.

Bilo čiji život - šta je? Kratkotrajna sunca i san.
Sve što misliš, iskoristi,
Da bi mislio manje.

Za brodare je mračno more brisani put.

A ti, u zbrkanoj samoći života,
Samog sebe izaberi (jer drugog ne poznaješ)
Za svoje pristanište.
 ***

Ni od čega ne ostaje ništa. Ništa nismo.

Malo smo se na suncu i vazduhu zadržali
Dok nas ne zatrpa zagušljiva tmina
Iz zemlje trošne, nametnute.
Odloženi leševi što su proklijali.

Zakoni neumitni, kipovi znameniti, završene ode –

Sve ima svoj grob. A ako mi, plot
Koju neko unutarnje sunce krvlju poji, imamo
Kraj, zašto ne bi oni?
Mi smo priče koje pričaju priče, ništa.
 ***

Da bi bio velik, budi potpun: nek kod tebe

Ništa nije prekomerno, okrnjeno.
Budi sav u svakoj stvari. Uloži čitavog sebe
U najmanje što činiš.
Tako u jezeru svakom ceo mesec
Blista, jer živi u visini.
 ***

Sam si. Niko to ne zna. Ćuti i pretvaraj se.

Ali se pretvaraj bez pretvaranja.
Ne očekuj ništa što ti već ne pripada,
Svako je tužan kad je sa sobom sam.
Imaš sunca, ako je sunčan dan, grane, ako grane tražiš,
Sreću, ako je sreća data.
 ***

Jedni, s očima uprtim u prošlost,

Vide ono što ne vide; drugi, uperivši
Iste oči u budućnost, vide
Ono što se ne može videti.

Zašto postavljati tako daleko ono što je blizu –

Pouzdanje naše? Ovo je dan,
Ovo je sat, ovo je tren, to je to
Što jesmo, a to je sve.

Večito protiče beskrajni sat

Što nas proglašava za ništavne.
U istom dahu
I živimo i mremo. Uberi dan,
Jer taj dan si ti.
 ***

Nebrojeni u nama žive,

Ako mislim il osećam, ne znam
Ko je taj što misli il oseća.
Ja sam samo mesto
Gde se misli il oseća.

Imam više od jedne duše.

U meni je više ja od ovog jednog mene.
Ipak postojim
Prema svima ravnodušan.
Sve ih ućutkam: govorim ja.

Unakrsni impulsi
Svega što osećam il ne osećam
Bore se u ovom meni koji sam.
Ali ja pažnju ne obraćam. Ne diktiraju ništa
Onom meni koga znam: pišem sam.
 ***

Od bogova jedino tražim da me se ne sete.

Slobodan biću - bez sreće i nesreće,
Kao vetar što život udahnjuje
Vazduhu koji nije ništa.
Mržnja i ljubav podjednako nas traže; i svaka
Nas, na svoj način, ugnjetava.
Kome bogovi ništa ne dopuštaju,
Taj zna šta je sloboda.
 ***

Od bogova jedino tražim da mi dopuste

Da im ne tražim ništa. Sreća je jaram
A biti srećan tišti
Jer je to jedno određeno stanje.
Ni miran ni nemiran svoje spokojno biće
Želim da uzdignem visoko iznad mesta
Gde ljudi uživaju ili pate.
 NEUKI UČITELJ I UČENI ĐAK

U razgranatoj porodici Pesoinih velikih i malih

heteronima, koja broji preko sedamdeset članova,
Alberto Kaejro zauzima najistaknutije mesto budući da
je Pesoa pesme potpisane ovim imenom smatrao
najoriginalnijim i najvrednijim što je ikad napisao, a za
ostale heteronime, naročito za Kampuša i Reiša, Kaero je
bio nedostižni uzor i Učitelj prema kome su se obojica
odnosila s podjednakom ljubavlju, divljenjem i
poštovanjem kakve su Platon i Ksenofont iskazivali
prema Sokratu ili jevanđelisti prema Hristu. Alberto
Kaejro da Silva rođen je u Lisabonu 1889. i umro u
svom rodnom gradu, 1915, ali je čitav svoj kratki vek
proveo na selu. Ostao je rano bez roditelja, stekao je
samo najosnovnije obrazovanje, a živeo je usamljenički i
asketski, u kući svoje baba-tetke. Srednjeg rasta,
svetlosmeđe kose i bistrih plavih očiju „deteta koje se
ničega ne plaši“ mnogo je više podsećao na nekog Grka
iz drevne Helade nego na Portugalca. Pripadao je,
po Pesoinoj definiciji, retkoj i snažnoj rasi takozvanih
oslobodilaca koji, poput vatre, dominantnog elementa
koji vlada njihovih bićem, deluju na ljude tako što sažižu
u njima sve ono što je sporedno i ostavljaju ih ogoljene i
stvarne, autentične i iskrene. Kampuš ga je smatrao
jedinim istinski iskrenim pesnikom na svetu, a Reiš
genijem koji je i suviše individualan i nov da bi se
mogao porediti s drugim velikim pesnicima. Živeći izvan
civilizacije, u pastoralnom okruženju livada i pašnjaka,
potoka i šuma, Kaejro opeva ono što vidi svojim
pogledom „plavim kao nebo“, bez posredništva misli,
ideja i imaginacije ili bez potrebe da išta tumači ili
vrednuje. „Nemam nikakve filozofije, imam čula“,
ponavljaće ovaj pesnik čija je poezija, kao svojevrsno
umeće gledanja, prirodna i sponatna ,,kao rađanje vetra“.
Težeći apsolutnoj objektivnosti i smatrajući da su u
pesništvu najvažniji čulni utisci, a da mišljenje može biti
samo sinonim osećanja, ovaj pesnik kod koga
ne nalazimo nijednu stilsku figuru, izuzev tautologije,
zadovoljava se imenovanjem i nabrajanjem ,,stvarnih“
stvari, poričući im bilo kakav transcendentalni smisao ili
skriveno značenje. Za ovog paganina i panteistu,
vrhovno božanstvo zove se Priroda (uvek sa velikim
početnim slovom), ali ona nam se ne ukazuje kao jedna
sveobuhvatna celina, već kao beskonačan niz
pojedinačnih stvari. U sistemu Prirode, kako ga Kaejro
vidi, ne postoji nikakva hijerarhija u vrednosnom smislu,
jer je sve podjednako i važno i vredno, a čovek nije
gospodar prirode, već samo jedan njen deo, brat drveća,
cveća i trave, životinja i kamenja. Da bi se vratio prirodi
od koje ga je civilizacija odvojila i udaljila, čovek treba
da se oslobodi svekolikog nasleđa religije, morala,
filozofije itd, da se oslobodi hrišćanskog bremena
prvobitnog greha i povrati iskonsku bezazlenost i čistotu
koja bi mu omogućila da uspostavi saglasje sa svetom
kako bi postigao sklad i sa samim sobom. Nauk ovog
neukog Učitelja svodi se pre svega na odučavanje od
svega naučenog, na oslobađanje od onog neudobnog
odela koje su nam skrojile filozofija, teologija, politika,
ideologija, umetnost i kultura, a njegov ciklus pesama
„Čuvar stada“ može se čitati i kao brevijar Kajrovog
neobičnog učenja (ili anti-učenja) i priručnik za
duhovno vežbanje u neposredom sagledavanju
stvarnosti, čista duha i bistrog pogleda. Za pesnika koji
misli i piše prirodno ,,kao što cveće ima boju“, poezija, a
ni bilo koja druga umetnost, nisu tekovina
civilizacije, već imanentno svojstvo čovekovog bića.
Otud su njegove pesme ujedno i svojevrsna ironična
kritika upućena svim onim pesnicima zaokupljenim
pitanjima stila i jezika, koji „obrađuju svoje stihove
kao drvodelja daske.“
Deo ove Kaejrove kritike mogao bi se uputiti i njegovom
učenom ,,đaku“, Rikardu Reišu. Od svih heteronima,
doktor Reiš je najobrazovaniji, najuglađeniji i verovatno
najinteligentniji. Rođen u Portu 19.septembra
1887.godine, lekar po struci, odgojen u jezuitskom
koledžu, latinista po tuđem a poluhelenista po vlastitom
obrazovanju, esteta zadojen klasičnom kulturom i
paganin prognan iz „drevne otadžbine svoje vlastite
vere“ koji se u modemom svetu osećao kao beskućnik,
Reiš se izdvaja svojom mentalnom disciplinom,
izvanrednim poznavanjem maternjeg jezika i uzvišenim
stilom. Za razliku od Kaejra koji je ,,umro“ i zaćutao još
1915, i većine drugih heteronima koji su se javljali
sporadično, Rikardo Reiš će, počev od juna 1914.
godine, kada nastaje prva pesma potpisana njegovim
imenom, biti kontinuirano prisutan i aktivan u duhu
Fernanda Pesoe sve do njegove smrti, novembra 1935.
Kao duhovni potomak stoičara i epikurejaca, Reiš stvara
jednu misaonu, sofisticiranu poeziju zasnovanu na
stoičkom geslu Sustine et abstine i na Horacijevom
Carpe diem. Od svog latinskog uzora, Horacija, Reiš ne
preuzima samo poetiku zlatne sredine već i formu ode
koju pokušava da oponaša u svojim stilizovanim
pastišima, pišući portugalski kao da piše latinski. To
postiže pre svega tako što menja uobičajeni sintaktički
red reči, koristeći smele inverzije, razdvajanja,
opkoračenja, elipse itd. Zbog negovanog izraza, stilske
prefinjenosti i otmenog tona, Pesoa je tvrdio da Reiš
piše bolje od njega, ,,ali sa jednom čistotom koju
smatram preteranom“. Reiš je ostvario Pesoin
apolonijski estetski ideal zasnovan na ravnoteži
subjektivnog i objektivnog, jer ,,gde nema harmonije,
gde ne postoji ravnoteža suprotnosti, ne može postojati
nikakva nauka niti umetnost, jer ne može postojati ni
sam život.“ Za Reiša je, nasuprot Kejru, poezija plod
duha, a samo narod visoke kulture može da stvori velike
pesnike. 1 u najmanjoj pesmi nekog pesnika mora
postojati nešto po čemu se vidi da je postojao Homer.
„Pesma je projekcija neke ideje u reči posredstvom
emocije. Emocija ne čini osnov poezije: ona je samo
sredstvo kojim se ideja služi da bi se prevela u reč“,
pisao je Reiš u svojim poetičkim zapisima. „Što je pesma
hladnija, to je savršenija“. Ako poeziju ovog pesnika
procenjujemo merilima koja je on sam postavio, moramo
joj priznati visok stepen savršenstva. Jer, malo je koji
pesnik od Homera do naših dana uspeo s manje
emocija da saopšti svoju nihilističku viziju sveta.
Pribrano i hladnokrvno, Reiš neumorno ponavlja da je
biće samo slabašna i prolazna svetlost na rubu ništavila.
Mi nismo ništa, nemamo ništa, sva su naša dela ništavna.
Savršeno svestan kratkoće vremena, prolaznosti i
krhkosti svega postojećeg, neumitnih zakona koji ništa i
nikoga ne štede, čak ni same bogove, Reiš ne jadikuje
nad zlosrećnom sudbinom čoveka i sveta već, naprotiv,
na svom pesimizmu gradi jednu etiku potpunog
prihvatanja. U skladu sa stoičkim shvatanjem da moramo
biti ravnodušni prema svemu što nije u našoj vlasti Reiš
jedini način ispoljavanja slobode vidi u dobrovoljnom
prihvatanju ropstva, a jedinu snagu u svesti o vlastitoj
slabosti. Ta svojevrsna ljubav prema sudbini (amor fati,
kako su je stoici nazivali) osnovni je preduslov za
postizanje vrhovnog dobra kome svaki mudar čovek
treba da teži - spokojstva. Duševni mir, spokojstvo i
vedrina omogućiće nam da uživamo u svakom trenutku,
kao da je prvi i poslednji, poput onih jednodnevnih
cvetova koji se rađaju posle izlaska sunca i umiru pre
njegovog zalaska, ne upoznavši nikad tminu koja im
prethodi i koja im predstoji.
Iako su pesme potpisane imenom Rikarda Reiša, upravo
zbog svog jezičkog i stilskog savršenstva koje je teško
oponašati, najmanje zastupljene u prevodima Pesoine
poezije na strane jezike, Reiš je nesumnjivo najpoznatiji
Pesoin heteronim zahvaljujući romanu
jedinog portugalskog nobelovca, Žozea Saramaga,
„Godina smrti Rikarda Reiša“. A svako ko se nađe u
prilici da se pokloni senima najvećeg potrugalskog
pesnika, čiji se grob od 1985.godine nalazi u manastiru
Sve-tog Jeronima, pored najvećih nacionalnih veličina,
Vaska de Game i Kmoiša, moći će na nadgorbnoj steli
da pročita stihove jedne ode Rikarda Reiša, koji glase:

,,Da bi bio velik, budi potpun: nek kod tebe

Ništa nije prekomerno, okrnjeno.
Budi sav u svakoj stvari. Uloži čitavog sebe
U najmanje što činiš.
Tako u jezeru svakom ceo mesec
Blista, jer živi u visini.“

Jasmina Nešković
Fernando Pesoa (1898)
Fernando Pesoa (1915)
Ofelija u vreme sentimentalne veze sa Fernandom
Pesoom (1920)
Fernando Pesoa (fotografija sa lične karte, 1928)
 Naočari Fernanda Pesoe

Trg Rosio u centru Lisabona (početkom XX veka)