ВИСОКА ШКОЛА СТРУКОВНИХ СТУДИЈА ЗА ОБРАЗОВАЊЕ ВАСПИТАЧА У КИКИНДИ

ЕСЕЈ
Тема: Игре у соби-учионици
Предмет: Предшколска педагогија

Професор: Студенти:
др Мирсада Џеферовић Mиа Вуцеља/5444
Маријана Шари/5484

Кикинда, април 2019.

САДРЖАЈ
Увод.......................................................................................................................................1

Игре предшколског детета..................................................................................................3

Игре у соби-учионици.........................................................................................................6

Закључак...............................................................................................................................7

Литература............................................................................................................................8
 УВОД
Игра се јавља као моћна компонента у развоју детета предшколског узраста.
Предшколско дете одликује богатство духа, изграђивање личности, активан однос премa свим
областима људске делатности, смисао за уочавање, стварање и доживљавање лепог, што значи
да игра у предшколском узрасту утиче на свеукупан развој детета.

С обзиром на своју особину – да доводи дете у везу са другом децом и са

најразличитијим врстама материјала , као и да подразумева машту и креативно понашање, игра
има изузетно значајну улогу у развоју и учењу детета у вртићу. Деца се играју из задовољства,
али игра за њих није пука забава као за одрасле, већ активност којом задовољавају своје
основне потребе, развијају умне и стваралачке способности, уче, јачају здравље и социјалне
компоненте.

Насупрот предрасуди по којој је дечја игра лако, забавно, бесциљно и бескорисно

губљење времена, она се јавља као израз напора малог детета да превазиђе раскорак између
сопствених могућности и образаца понашања, које мора да усвоји, да би се успешно укључило
у друштвену средину, и у њу деца улажу сву своју снагу, памет, вештину и стрпљење, што се
ретко запажа у неким другим активностима.

Игра се по својим карактеристикама разликује од свих осталих активности. Игра је

нешто лично, па је природно да је њен значај за дете тако дубок и многостран. Дете не види
свет у коме живи исто као и одрасли. Ствари види онако како их дожиљава. Дечји свет
најприродније долази дo изражаја у игри.

Игра развија дететову личност као целину, обогаћује и продубљује, затим развија дечје
функције и способности, а само дете стиче искуство на веома карактеристичан начин.

Игра развија машту помоћу које дете учествује у животу одраслих, комбинује разне
особине и активности. Док се игра дете је често у ситуацији да се сналази, тражи нова решења,
постане сналажљиво и самим тим развија интелигенцију.

Задатак васпитача је да код детета ствара навику, да му игра постане саставни део
свакидашњег делања и потребе. Васпитач треба да, одговарајућом организацијом средине, на
начин који је отворен за дечје иницијативе и прилагодљив деци, постигне стимулацију која
води вишем нивоу у активностима, усмеравајући се више на процес игре, него на непосредан
резултат. Игра је прилика васпитачу да помогне деци у сређивању и осмишљавању свог
искуства.
 ИГРЕ ПРЕДШКОЛСКОГ ДЕТЕТА
Игра је врло сложена активност, уткана у све људске делатности. Њена суштина је напор
да се афирмише сопствено Ја, да се буде узрок и учествује у „дупликату стварности“, на начин
који није ограничен ни улогом коју су доделили одрасли, ни сопственим могућностима, ни
могућим непријатним последицама којима прети обичан живот, уколико се одступи од
конвенционалног понашања. (Каменов, 1997).

Игру ћемо препознату, не по њеним садржајима или правилима, који се могу наћи и у
неигровним активностима, већ по општим карактеристикама људске игре за коју је утврђено
да је добровољна (играч у њу ступа својом вољом и придржава се правила према сопственој
одлуци), слободна, издвојена (ограничена просторно и временски), неизвесна (по току и
исходу, јер може да истражује, замењује, обрађује и проналази небројене могућности
поступања садржане у стварима и збивањима), непродуктивна (с обзиром да је процес важнији
од продукта, а игра ослобођена тежње да ствара добра и богатства, као рад и уметност),
одређена правилима и фиктивна (да би опстала и да би била игра захтева поштовање
договорених правила од свих учесника игре и одређено играчко поље).

У васпитно-образовном погледу највећа вредност игара је у томе што су у стању да

привуку и одрже дечју пажњу на предвиђеним садржајима, као и да их подстакну да активно
учествују у одређеним активностима. Међу њима су највредније, у васпитно-образовном
погледу, оне активности које представљају активно конструисање сопственог искуства и
интензивну употребу свих дечјих потенцијала, што доводи до постизања виших развојних
нивоа, за које је дете способно. Виготски игру назива „водећом активношћу)
детерминирајућом у односу на његов развитак. Функција игре у развоју детета је двојака:
развој сазнајних функција и развој воље. (Виготски, 1971).

Игре пружају могућност за унапређивање и вежбање скоро свих способности, од

перцептивно-моторних (на пример, координације ока и руке, кретање, спретност и друго),
интелектуалних (на пример, памћење, предвиђање, закључивање, решавање проблема и тако
даље), социо-емоционалних (на пример, друштвеност, поштовање правила, емпатија,
обуздавање агресије и друго), као и способности комуникације и креативности.
 Игра има посебан значај у дечјем интелектуалном развоју. Начин на који дете мисли у
игри је један од основних покретача његовог интелектуалног развоја. У игри се активирају све
психичке снаге и начини функционисања људске свести код детета (памћење, замишљање,
представљање, сазнавање и друго), као и сложеније структуре које обједињују ове функције
(машта, мишљење), због чега пружа могућности за њихов развој, усавршавање и култивисање.

Игра проистиче из специфичног сусрета мотивације детета и његових когнитивних

могућности, и представља активност која има највише изгледа да ангажује дете, јер ју је само
изабрало. Игра, према Виготском (Виготски, 1971), није доминантан тип активности детета. У
игри, његова активност је потчињена смислу, а у реалном животу активност господари над
смислом. Потчињавање правилима је немогуће у реалном животу, док у игри оно постаје
могуће. Тако игра и ствара зону најближег развитка детета, оно у игри као надвисује самог
себе за главу. Игра је активност детета са циљем. Циљ постаје оно због чега се предузима све
остало. Циљ као коначни моменат одређује ефективни однос детета према игри. Игра је
стварна особина предшколског детета.

Игра омогућава детету да улази у активне односе са другом децом и одраслима, да у њих
уноси смисао, и тако му помаже да проширује и осмишљава своје социјално искуство. Кроз
заједничко изражавање и маштање оно може да превазилази осећање угрожености и
супарништва, откривајући задовољство организованог друштвеног живљења, размена и
заједништва, од којих зависи његово друштвено прилагођавање (Ајзекс, 1967, према Каменов,
1997).

Учествовање у разним врстама игара, посебно, симболичким играма или играма маште,
постепено ослобађа децу од егоцентризма, повећава се самоконтрола и сарадња међу децом,
деца су способнија за концентрацију пажње, због чега изостају многи проблеми у понашању.

Игра са вршњацима подразумева међусобне односе једнаких. То је, са једне стране

ослобађајуће, јер се дете ослобађа потчињености одраслом, али са друге захтева посебне
напоре у остваривању сопственог идентитета и социјалног положаја међу другима, који се
такође боре за то. За дете је позив да се укључи у игру више него прилика за бављење
привлачном активношћу, она има егзистенцијални смисао за њега. Бити изван групе значи
бити изван живота; укључивање у игру значи стицање идентитета и статуса међу онима којима
 се верује и који верују, што је од централног значаја за процес социјализације. Осим тога,
стиче се и осећај припадности групи. (Ванденберг, 1986, према Каменов, 1997).

ИГРЕ У СОБИ-УЧИОНОЦИ

Памћење

Деца се поређају у две врсте, које се налазе једна насупрот другој. Васпитач одреди 2
ученика да изађу и стану сваки пред своју врсту, а да посматрају једног по једног из
своје врсте и да запамте како изгледа. Након неког времена, васпитач им завеже очи, а
остала деца међусобно измењају делове одеће: замене капут, џемпере, ципеле, засуку
рукаве итд. На знак васпитача, деца се поставе на стара места, а она двојица скину
мараме и прилазе својој врсти. Задатак је да посматрају и утврде настале промене.
Победник је онај који више запази.

Код кога је предмет

Сва деца седе у клупама испружених руку и полузатворених шака. Једно дете обилази
све редом, и чини покрет као да оставља неки предмет (гумицу, креду исл.). Код једног
неприметно остави предмет, после иде друго дете и погађа по изразу лица код кога је
предмет. Уколико погоди преузима улогу детета који дели, а онај код кога се налази тај
предмет, мора следећи да погађа.

Чувар књига

Играчи седе у кругу и затворе очи. Испред сваког играча постављен је по један чуњ.
Један од играча шуња се тихо наоколо и настоји украсти који чуњ. Играч који чује
испред себе „крадљивица“, дигне руку и тај чуњ не сме бити однешен. Успе ли
„крадљивцу“ да однесе један од чуњева, а да не буде примећен, онда се он промени с
играчем коме је однео чуњ.

Примети...

Деца се поређају у две врсте, један до другога удаљени 4-5 метара. Два играча изађу из
врсте и стану сваки пред своју врсту, посматрају једног по једног игача, те настоје
запамтити како изгледају. Затим тој двојици завежу очи, а у року од 2-4 минута остали
се брзо удаље и промене ствари на себи: промене капуте, засучу један рукав кошуље а
драги засучу оба рукава ако су била отсукана, промене ципеле итд. На знак звиждаљком,
построје се на стара места. Играчи пред стројем скину повез с очију и опет пролазе
испред играча своје врсте, посматрајући их утврђујући настале промене. Ко више
запази, тај је од те двојице победник.

Бродови у магли
Играчи су подељени у неколико група, од којих свака представља брод. Сви имају
повезане очи. У средини игралишта или дворане, која представља море, нацртан је
квадрат, који одговара броју играча и игралишту, и он представља луку. Сваки брод
шаље у луку свога представника (пилота), који свој брод треба дозивањем сигумо да
одведе, кроз маглу, у луку. Сваки брод има своје име по којем га дозивају. Пилот треба
да дозива брод по имену, а осим тога треба да му стално диктира правац кретања, докле
год га не одведе у луку. Играчи, који у групама представљају брод, имају повезане очи,
стоје у реду и држе се рукама за рамена. На тај се начин крећу цело време, све док не
стигну у луку. На знак наставника почиње кретање бродова. Сваки брод помиче се
полагано напред, пратећи дозивање сваког пилота (представника).
 ЗАКЉУЧАК
Игра делује ослобађајуће на дечју личност чији интегритет чува тако што поред
социо-емоционалних својстава у њој учествује читава когнитивна организација
детета. Уколико је игра потпуније ангажовала дечју личност као целину, утолико се
може очекивати већи развојни учинак.

Дечје игре негују интелектуални развитак детета, развијају пажњу, мишљење,

машту, стрпљење, истрајност, буде иницијативу, отклањају страх и повећавају
сигурност, појачавају вољу, припремају за живот.

Игра ће ангажовати дете у целини под условом да се, приликом њене

организације, васпитач ослања на дечја интерсовања, емоционалне склоности, вољне
процесе, жељу за престижом у односу на самога себе и осталу децу, откривачко
понашање, моторну и перцептивну спретност, већ стечена животна и играчка
искуства и слично.

Важно је пружити детету довољно могућности да се спонтано и слободно игра.

То претпоставља да се детету пружи довољно доживљаја, искуства, знања и добрих,
индиректних узора, што значи да дете треба да располаже довољном количином
искуства добављеном у природној и социјалној средини, довољно моторног,
перцептивног и језичког материјала. Васпитач треба да подстиче, охрабрује и
унапређује иницијативу у игри као сведок и коментатор који реагује на оно што се
догађа, вербализује и помаже детету да се изрази, радује се када оно успе у некој
намери, победи или савлада тешкоћу. Треба обезбедити довољно материјала и треба
водити рачуна на који начин се материјал користи. Деци такође треба омогућити да
комуницирају и сарађују са вршњацима и одраслим особама у предшколској
установи.
 ЛИТЕРАТУРА
1. Виготски Л. (1971). Игра и њена улога у психичком развитку детета. Предшколско дете
бр.4. Београд: Савез педагошких друштава Србије
2. Даневски, Д., Ковачевић, И., Марковић,М., Пађан, М., Шаин, М., (2006). Корак по корак 1:
Креативни центар. Београд
3. Каменов Е. (1997). Интелектуално васпитање. Београд: ЗЗУИНС

4. Каменов Е. (1997). Методика. Нови Сад: Филозофски факултет НС

5. http://pspasojevic.blogspot.rs/2010/11/blog-post_1679.html (18.04.2019)