Сретен Динић, као одани син српске православне и светосавске цркве

Реч проте Tace Урошевића, на преподневној академији л. т. о

У велико се ствара у нашим друштвеним редовима принципи: да човек треба да буде прво
професионални црквени функционер, па онда да му личи да буде пријатељ и побожа
човек. Овако изопачено мишљење о томе све више узима маха у редовима наше
интелигенције из чије средине некада поједини добри хришћани сматраху за част, не само
да дођу у цркву него и да за певницом отпевају по коју црквену песму. Док данас, чак и
учитељи, који су из светосавске домене произашли као народни просветитељи, из онога
времена када се црквено певање обавезно учило у учитељским школама и када су учитељи
обавезно певали у цркви; данас ти исти људи са светосавским васпитањем повукли су се са
певнице и радије хоһе да запевају црквену песму у друштву са чашом вина него ли у
цркви.

У таквом времену поремећене духовне оријентације, кад видимо по неког учитеља за

певницом у цркви, ми сматрамо то не само за једну драгоцену реткост, него и као једну
добит а ствар народног просвећивања светосавскога Духа. И то је постала већ једна
реткост видети једног интелигентног човека или клира, за певницом у цркв. А кад је
реткост онда је истојна и нарочитог помена.

У такве реткости спада несумњиво име које смо истакли у овом наслову. Човек кога
никакве епидемичне струје и опије космополитске нису могле да захвате и да омету у
његовом делању ка добрим и целисходним стремљењима за добро свога народа и цркве,
јесте Сретен Динић народни просветитељ из Лесковца, који представља једну еминентну
вредност за нашу народну школу и цркву.

Радеһи неуморно на свима актуелним проблемима и културним пољима, Сретен Динић не

заборавља ни једног трена на Бога и на своје дужности према цркви. Тај свој душевни култ
наслеђен од родитеља у патриархалној породици из села он увек организаторски преноси и
на ону средину у којој делује. У оном времену када је у свим култним пословима, у
народу, почела била да надире материјална култура и да себе ставља изнад свега другог,
он у својој земљорадничкој задрузи у Великом Шиљеговцу (1901 г.) истиче једно друго
начело: да би се уредили односи између људима треба прво уредити односе са Богом. И
прописује правилник у својој задрузи о редовном похађању цркве од стране задругара, по
нарочитом распореду. Такав правилник да ли је још која задруга имала или не ја не знам,
али да је он један сјајан доказ Динићеве необичне оданости и привржености цркви је
тачно. Mи смо имали прилике да се још на по некоткич људима уверимо, да сви људи који
су добили добро домаће православно и светосавско васпитање. да су то били и добри
православци и добри национални и добри кулурни радници. Сретен Дигић нам је
најтипичнији пример за то дао.

Да то није парада, ни шаблон, ни пак ма што друго већ производ његових религиозних
осећања и личноr убеђења доказ су још млоги његови текстови према Богу и цркви који га
оличавају као таквот. А у приватном животу ни броја се не зна.
Јер само тако један душеван човек и проткан религиозношћу, могао је у рату чак и
непријатеља да узима заштиту, зарад Бога и човечности. Само један пример да наведем.
Налетели наши војници у ратном заносу у Балканском рату, на путу, више Новог Пазара
хоће да убију једног муслиманина, који се из Митровице враћао кући. А Сретен Динић им
каже: „ко је ратоборан ено му бојне линије а мирне људи убијати по путу то је кукавички.
И пусти човека да иде кући. Тај му се муслиманин после у Европском раrу стоструко
одужио за то, штитећи његову породицу у Новом Пазару, која је дотле бежала па ту
остала. Баци добро низ воду, вратиће ти се из воду.

Други излив његове болећиве душе био је још већи. Видећи по повратку из рата, шта су
Бугари починали Лесковцу, Нишу и Врању за време окупације он пише књигу Бугарска
зверства", у којој документује сва злочинства нечовештва „македонствујуючих дејаца" по
Србији Али на крају крајева завршава књигу овим речима: не тражимо за ово ни један
Бугарин да се убије, але хоћемо да се конститује злочин, за укор и поуку будућим
нараштајима њиховим. Његови говори одржани: 18 новембра у Лесковачкој цркви о
побијеним свештеницима лесковачким; други у нашу