Марко Крајшић

Истина и легенда
о
Хомеру

ecHo®
 Марко Крајшић

Copyright © 1999. by Марко Крајшић. All rights reserved.

—2—
 Истина и легенда о Хомеру

1.
Хомер, (грч. Ὅμηρος, Hómēros) најстарији песник античке
Хеладе (Грчке) и најстарији европски песник, већ вековима
ставља на муке све оне који се иоле заинтересују за његов живот и
дела. Његову песничку снагу с ретком једнодушњошћу и великим
поштовањем признавали су сви народи свих времена.
Истовремено, то признавање ненадмашних особина Хомерове
поезије је и једино у чему се сви слажу; чим расправе дођу до
Хомерове личности, настаје потпун раскорак у мишљењима и
стварају се многе хипотезе, тврдње и негирања, као и истицања да
су све расположиве чињенице само легенда и мит.
Ко је у ствари био Хомер и да ли је уопште постојао? Ако је
постојао, где, када и у каквим условима је живео и певао, и шта је
утицало на развиће његове изванредне песничке обдарености? Да
ли је он испевао „Илијаду“ — у којој је опевана ахајска (хеленска)
опсада малоазијског града Троје (Илиона, Илијума) — и
„Одисеју“ — која говори о лутањима итачког краља Одисеја
након тројанског рата — односно, да ли је он створио језгро око
којег су изграђени каснији делови, или је само допевао,
уметнички усавршио и груписао већ постојеће профане епске
песме? Напокон, да ли је Хомер испевао и остале епове који му се
приписују, или бар део њих?

—3—
 Марко Крајшић
Због свих ових неизвесности и отворених питања, постаје
схватљиво зашто је у светској науци и књижевности настало
такозвано „хомерско питање“. Поставио га је још средином IV в.
пре н. е. филозоф Аристотел и чак написао и једну књигу под
истим насловом. Па ипак, иако се овим питањем бавила и једна
таква умна глава, „хомерско питање“ је остало отворено и
нерешено све до данас. Расправе о Хомеру теку од једне
загонетке до друге, а да нико није у стању да се у својим
констатацијама ослони на било какав поузданији податак.

—4—
 Истина и легенда о Хомеру

2.
Прву загонетку око Хомерове личности представља време у
којем је живео. Неки кажу да је живео у време тројанског рата
(1193. — 1183. г. пре н. е.), који је био велика инспирација за
његове епове, или неких шездесет до сто година доцније (дакле,
негде у XII или XI в. пре н. е.). Историчар Тукидид пише да је
Хомер „живео много година након тројанског рата“; да ли то
„много“ значи педесет, сто, двеста или више стотина година?
Филолози Аристарх и Кратес стављају га у XI в. пре н. е.; а један
од најсвестранијих хеленских научника — Ератостен, у период од
X — IX в. пре н. е., али га сматра савремеником песника Хесиода
који је живео, како то показују новија истраживања, око 700. г.
пре н. е.
И остали антички извори помињу веома различита времена:
да је био савременик спартанског законодавца Ликурга (IX в. пре
н. е.); да је био савременик лидијског краља Гига (VI в. пре н. е.) и
да је живео у време упада Кимераца (који су поистовећени са
Кимерцима из „Одисеје“) у Анадолију (688. г. пре н. е.); да је био
савременик сатиричара Архилоха (из чијег живота је бар потпуно
сигурно утврђен један дан — јер је одрастао за време помрачења
сунца на острву Тасу, за које су астрономи тачно израчунали да је
било 6. априла 648. г. пре н. е.); да је живео у VIII или VII в. пре н.

—5—
 Марко Крајшић
е., јер је, наводно, саставио натпис на гробу фригијског краља
Миде (Миде с „магарећим ушима“), који је умро око 690. г. пре н.
е. Остали антички аутори не излазе из тих граница. Уосталом,
доста су широке — скоро пола миленијума! Ипак,
најприхватљивији податак долази од историчара Херодота, који
наводи да је Хомер живео „не касније од 400 година“ (пре њега),
што значи око 900. г. пре н. е., или нешто касније.
У једном се ипак сви антички аутори слажу, а ископавања у
Троји то и потврђују: да Хомер није био савременик тројанског
рата. Уосталом, то признаје и он сам у 486. стиху другог певања
„Илијаде“: „Реците ми сада, ви Музе, које живите на Олимпу, јер
сте богиње које знају све, а ми људи само на основу приповедања;
реците ми — ко беху војсковође и владари Данајцима
(Хеленима)?“ До тог сазнања дошао је и Хајнрих Шлиман, који је
седамдесетих година XIX в. ископао остатке легендарне Троје из
брда Хисарлика у Турској, иако је желео да докаже управо
супротно. Али да је Хомер боравио у Троји и Тројади негде у IX
в. пре н. е., у то је био готово убеђен. Само тако би се могло
разумети што је Троју описао као „велики град са акрополом
званом Пергамон... то више што је у његово доба сваки град имао
акрополу“.
Данас је углавном прихваћено мишљење да је Хомер живео
негде у распону од два века — између 900. и 700. г. пре н. е.

—6—
 Истина и легенда о Хомеру

3.
Као подаци о времену, исто тако се разилазе и сасвим су
непоуздани и подаци о Хомеровом завичају. Седам античких
градова отимало се за част да су Хомеров завичај — Смирна, Род,
Колофон, Саламина, Иј, Арг и Атина, а поред њих помињу се и
Хиј, Итака, Пил и Кима. Кад је византијски писац Суид сабрао све
античке изворе (данас делимично непознате), нашао је у њима
још Тројаду, Лидиј, Кипар, Кнос, Микену, Рим, Гриниј и Лукани.
Сачувало се и такво објашњење: „Домовина му је била бескрајно
небо а мајка не смртна жена, него (муза декламације) Калиопа“.
За већину наведених места може се предпоставити шта је
узрок њиховом мишљењу да су Хомеров завичај. Итака, Пил и Арг
мислили су то зацело зато што Хомер нарочито слави јунаке из
тих градова: Одисеја с Итаке, Нестора из Пила и Диомеда из
Арга. Атину као Хомеров завичај сматрао је филолог Аристарх,
јер је Смирна била тобоже атинско насеље. Неки су опет мислили
да су Хомеров завичај само зато што је песник извесно време
боравио у њиховим местима, или што је, наводно, неки од
његових (митских) предака тамо живео.
У каснијим временима неки су у својим нагађањима о
Хомеровом завичају толико застрањивали да су га налазили чак у
Египту или Италији. То је навело сатиричара Лукијана да се свему

—7—
 Марко Крајшић
томе наруга у својим „Истинитим приповеткама“, где наводи да се
састао са Хомером кад је походио Елисеј („Острво блажених“ —
где у блаженству живе душе јунака и часних људи након смрти),
од кога је сазнао да је он (Хомер) био Вавилонац. (Узгред речено:
насупрот Лукијану, чувени хеленски филозоф и математичар
Питагора, који је веровао у метемпсихозу — да се душа након
нечије смрти настањује у неком другом човеку, животињи или
биљци — тврдио је да је у некој од својих бројних инкарнација,
једном сишао и у Хад, мрачни подземни свет где бораве душе
умрлих, и да је тамо видео Хомера обешеног о дрво и Хесиода
везаног ланцима за стуб; обојица беху окривљени да нису
довољно поштовали Богове.).
Ипак, од свих предања о завичају великог песника
најстарије, а у антици и највише распрострањено, зацело је оно по
којем се Хомер родио у Смирни, и по којем се од рођења звао
Мелесиген, по свој прилици зато што је рођен на празник у част
тамошњег речног бога Мелета.

—8—
 Истина и легенда о Хомеру

4.
Резултанта свих ових непознаница везаних за све околности
око Хомеровог живота и личности водила је често до веома
неочекиваних и опречних закључака. Један од њих,
најскептичнији, истицао је да Хомер никада није ни постојао, па
да се зато о његовој личности не може ни говорити. Енглески
археолог Сер Џон Мајерс (John Myres) је рекао да је свет
хомерског песништва бесмртан управо зато што никада и нигде
није постојао осим у песниковој машти. Штавише, ни само име
Хомер није хеленско и значи: певач, састављач, аед, рапсод, а по
некима је чак и синоним за реч слепац или слепи песник, или
заједничко име за све (слепе) песнике.
Године 1897., амерички професор Семјуел Батле (Samuel
Butler) шокирао је јавност делом „Хомер — Ко је она била?“
(„Homer — Who was she?“) тврдећи да је „Илијаду“ написала
жена. Ту идеју је касније разрадио енглески писац и песник
Роберт Грејвс (Роберт Гравес) у свом роману „Хомерова кћи“
(„Homer's daughter“), као и енглески лингвиста, преводилац и
историчар Ендрју Делби (Andrew Dalby) у свом делу „Поновно
откривање Хомера“ („Rediscovering Homer“). Међутим, најновија
схватања и сазнања све се више приклањају хипотезама о
аутентичности Хомерове личности.

—9—
 Марко Крајшић
Из античких времена сачувано је до данас десетак
Хомерових биографија. Вероватно је најстарију написао Артемон
из Класомена, од које је сачувана само једна реченица. Платонов
ученик Хераклеид Понтик (из Понта) написао је о Хомеру две
књиге, из којих није сачувано ништа. Неколико одломака старијих
аутора сачувано је у раду александријских библиотекара (III — I
в. пре н. е.). Једна од Хомерових биографија приписује се
погрешно Плутарху, а друга Херодоту, такође погрешно. Из
византијског доба сачувана је биографија Хомера у два рукописа
коју је непознати аутор приписао Херодоту („Псеудо-
Херодотова биографија Хомера“).
Користећи се сачуваним биографијама, односно њиховим
деловима, и најзад „Псеудо-Херодотовом биографијом Хомера“,
може се саставити кратка Хомерова биографија, или нешто што
би се могло тако назвати.

— 10 —
 Истина и легенда о Хомеру

5.
Мајка најчувенијег хеленског и светског песника звала се
Критеида. О Критеиди и Хомеровом рођењу познато је неколико
предања у којима изразито доминирају елементи мита.
По једном, Критеида је малоазијска нимфа која је Мелету,
богу истоимене реке крај Смирне, родила сина Мелесигена.
Према другом предању, Критеида је била кћи Апела из Киме.
Апел је на самрти поверио Критеиду свом брату Меону, али је
овај девојку обешчастио, а затим је удао за извесног Фемију из
Смирне. Једног дана, док је прала рубље на реци Мелет, Критеиду
су спопали порођајни болови и ту је родила дечака.
Неки опет кажу да је Критеида кђи Меланопа из Магнезије,
који је дошао у Киму у време оснивања града. Меланоп је на
самрти поверио кћер извесном Клеанакту; када је касније
Критеида затруднела од једног незнанца, њен тутор је у гневу
наложио извесном Исменији из Беотије да је одведе у Смирну
„коју је управо основао Тезеј“. (Према најновијим ископавањима
енглеских археолога, Смирна је основана у X в. пре н. е., разуме се
не од митског Тезеја.). Тамо је Критеида, на обалама Мелета,
родила Мелесигена — Хомера. Након рођења детета, она је
напустила Исменију и сама је однеговала дечака. Касније се удала
за учитеља Фемија, који је на најбољи начин васпитао Хомера.

— 11 —
 Марко Крајшић
(Али према Диодору, Хомеров учитељ је био Пронапид, „који је
користио писмо Пелазга.“).
Познато је и предање по којем је Критеида живела на острву
Јосу и да се сјединила с једним демоном из пратње муза. Да би
прикрила своју трудноћу, она је побегла са Јоса, али су је пирати
заробили и одвели у Смирну, где се младом девојком оженио
лидијски краљ Меон. Критеида је на обалама реке Мелета родила
дечака, али је убрзо након порођаја умрла. Мелесигена — Хомера
је, као свог сина, одгајио лидијски краљ.
Делфијска пророчица Питија прогласила је Хомера
Одисејевим унуком, односно сином Телемаха и Несторове
кћерке Поликасте — а професор Семјуел Батлер (с истом
поузданошћу, али 1895. г.) сином Телемаха и сицилијанске
принцезе Наусике. Према мишљењу свештеника из Зевсовог
пророчишта у Додони, а с таквим мишљењем су се слагали многи
антички аутори, Хомер је водио порекло од митског певача
Орфеја или Музеја (такође митског певача, којега неки сматрају
Орфејевим сином).

— 12 —
 Истина и легенда о Хомеру

6.
Хомер није одмах постао песник; првобитно му је занимање
било поморац, а песник је постао тек након многих животних
искустава. На својим путовањима доспео је до Африке и
Хиспаније (Шпаније) и, најзад на острво Итаку, где се (како кажу
они који тврде да је Хомер живео у време тројанског рата и
непосредно након тога) упознао са Ментором, Одисејевим
пријатељем. Ментору је Одисеј пред полазак у тројански рат
поверио на чување сву своју имовину и породицу; од њега је
Хомер сазнао све о Одисеју.
Неки пак кажу, а такве тврдње потичу још из антике, да је
Хомер живео у Одисејевом дому и да је он уствари певач Фемије,
који се помиње у „Одисеји“. Фемије је својим певањем забављао
просце Одисејеве супруге Пенелопе, а кад се Одисеј вратио и све
их побио, хтео се осветити и Фемију, али је овај доказао да с
напасницима није имао никакве везе — само им је под присилом
певао. Одисеј му је опростио на молбу свога сина Телемаха.
Слично као у Фемију, Антика је видела Хомера и у
Демодоку, слепом певачу на двору феачког краља Алкиноја, који
је на гозби приређеној у част Одисеја гануо итачког краља до
суза. Они сматрају да се стихови из осмог певања „Одисеје“,
којима Хомер представља Демодока, односе на њега самог:
— 13 —
 Марко Крајшић
„Гласник се појави тада водећи омиљеног певача, кога је највише
волела Муза те га је обдарила добрим и злом; лишила га очног
вида а слатку му дала песму“.

— 14 —
 Истина и легенда о Хомеру

7.
Са својих путовања Хомер се вратио сиромашан, као што је
и био. Настанио се у јонском граду Колофону, где је саставио и
свој први еп: „Маргит“ (о јунаку — глупаку). Али му се убрзо
вратила болест очију, за коју неки тврде да ју је добио на Итаки, и
ослепео је. (О Хомеровој слепоћи најстарији подаци не кажу
ништа.).
Из Колофона Хомер је отишао у „родну Смирну“, али се
није дуго задржао у њој. Напустио је Смирну да би путовао по
свету као певач и песник. Пут га је навео и до малоазијске кимске
колоније Неон Теик; ту је сложио еп о тебанском рату —
„Тебаиду“. Потом је, као већ признати песник, предложио граду
Кими да га опева за стан и храну — али је одбијен. Кажу да су од
тада сви песници избегавали Киму. (Колики утицај је Хомер имао
на древни хеленски свет најбоље се може сагледати из примера.
Када је краљ Панаид, наводно, у „такмичењу између Хомера и
Хесиода“ дао првенство Хесиоду, доспео је у хеленске пословице
као персонифицирани слабоумник; а циник Зоил, који је написао
књигу против Хомера, заслужио је општи презир и његово име је
постало синоним за тричаве и заједљиве критичаре.).
Хомер је извесно време провео у малоазијској Фокеји, где је
— сада већ под именом Хомер — саставио „Малу Илијаду“, коју

— 15 —
 Марко Крајшић
је приграбио месни песник Тесторид и однео на острво Хиј — и
издао као своју. Хомер је пошао у потеру за њим, али му је на Хију
приређена „добродошлица“ која је могла да га кошта и живота, да
се није на време склонио код извесног пастира Глаука. Ту га је
открио Глауков господар и узео га за учитеља свога сина. У
таквим животним условима који су му гарантовали бар неку
сигурност Хомер се и оженио, али је и даље живео веома
скромно; кад се удавала једна његова кћерка, није јој могао у
мираз дати ништа друго осим један свој еп — „Киприју“. (Године
1925. нашао се издавач који је нудио милион долара за ауторско
право на тај Хомеров еп, али би то био лоше уложен новац јер
„Киприја“ и није Хомерово дело; с њим има заједничко само то
што се бави догађајима који су довели до тројанског рата.).

— 16 —
 Истина и легенда о Хомеру

8.
Остатак живота Хомер је провео на Хију. Ту је, делом на Хију,
делом на путовањима за које му се пружила прилика,
саставио „Илијаду“, затим педесетак кратких песама, па химне
боговима („Хомерске химне“), затим пародију на јуначке епове
„Батрахомиомахију“ („Бој жаба и мишева“), и коначно „Одисеју“.

Као седокоси старац Хомер је добио ласкав позив да посети

Атину. Кренуо је на пут, али до Атине није никада стигао. Ветар и
таласи одбацили су његов брод на острво Иј. Ту се на обали
упустио у разговор с младићима који су ловили рибу. Када их је
упитао да ли су шта уловили, одговорили су му загонетком: —
Оно што смо уловили, то смо убили, а што нисмо оставили смо да
плива. Узалуд се Хомер трудио да реши ту дечачку загонетку. Кад
су му на крају рекли да су то вашке, одговорио им је (стихом) да
као вашљивац то стварно разуме, али је био веома потиштен што
му је поред тела остарио и ум.
Ту, на Ију, Хомер је и умро, а његова личност постаје само
магловита и нејасна сена скривена иза бесмртних дела. Загонетке
око његове личности, уместо да временом буду решене, постају
све замршеније. Да ли је људски род заувек осуђен да о највећем
песнику свих времена не сазна ништа поуздано? Уосталом, да ли
је уопште потребно познавати личност аутора да би се одало

— 17 —
 Марко Крајшић
признање његовом делу?

— 18 —
 Истина и легенда о Хомеру

9.
Најзад се поставља и питање како су најзначајнија Хомерова
дела — „Илијада“ и „Одисеја“, који су по сложном суду античких
стручњака настали у Малој Азији (у оном делу који је припадао
такозваној Јонији), доспели у континенталну Хеладу. На то
питање постојала су два одговора. По једноме, спартански
законодавац Ликург се упознао с еповима за време својих
путовања и донео њихове преписе у Спарту. Историчар Ефор је
чак тврдио да се Ликург сусрео са Хомером на Хију. Други је
одговор био да је Хипарх, син атинског тиранина Пизистрата,
први донео Хомерове епове у Атину. У овој потоњој верзији каже
се и да је Хипарх присиљавао рапсоде да на свечаностима
рецитују Хомера „на прихват“ (то јест наизменично). Слична
одредба приписује се и атинском законодавцу Солону.
Касније је настала тежња да се ове две традиције повежу на
тај начин што се Ликургу приписивало да је донео у Хеладу
Хомерове епове (без обзира у каквом су облику они били), а да је
онда Пизистрат из њих саставио „Илијаду“ и „Одисеју“. Тако
римски говорник Цицерон каже о Пизистрату да се за њега
приповедало „да је први Хомерове књиге, раније побркане, тако
распоредио како их сада имамо“. А путописац Паузаније каже да
је Пизистрат Хомерове епове „растављене и једне памћене овако

— 19 —
 Марко Крајшић
друге онако, сакупљао...“.
Римско-хебрејски писац и историчар Јосиф Флавије,
полемишући против хеленске културе и доказујући надмоћ
хебрејске, помиње да неки кажу да Хомер чак није своје епове
оставио написане него да су били преношени усменим предањем
и да су касније састављени из више песама, те да зато садрже
читав низ противречности.

ecHo®
— 20 —