фашизам

Италија након првог светског рата

Победа сила Антанте у рату и Версајски мир не само да су изазвали

незадовољство код поражених , већ и код сила победница, а у првом
реду Италије.
“ Уједињена у годинама 1859-1870, Италија је двадесетих и тридесетих
година 20. века представљала државу размаханог национализма,
слабе привреде , тешког сиромаштва које је рађало социјалне
проблеме, и државу великог културног наслеђа...”

Крај рата Италија је , као и остале учеснице у рату, дочекала материјално

исцрпљена, психолошки трауматизована због пола милиона мртвих, а
без неке велике војне победе. Версајски мир био је право разочарење .

Сан о претварању Јадранског мора у “ италијанско језеро “ ишчилио је.

Оно што је добила : Јужни Тирол, Трст, острва у Егејском и Јадранском
мору била је огромна награда за њен мали допринос победи
савезника. Али Италија је хтела више, нарочито у погледу далматинске
обале.

Привреда је посртала ( не може да се мери са развијеним западним

привредама ) . Оскудевала је у свим важнијим рудама без којих нема
развоја индустрије, аграрне површине су биле недовољне за исхрану
становништва.
• Требало је збринути повратнике са фронта , велики број инвалида,
консолидовати “скромни “ територијални добитак на источној обали
Јадрана.
• Економским недаћама највише су били погођени сиромашни. Појавила
се глад и сиромашни су излаз налазили или у исељавању или у
побуни.
1919-1920. се према званичној евиденцији 1 350 096 Италијана
иселило, већином у САД .

Средњи слојеви били су суочени са несигурношћу посла , све слабијим

зарадама и све чешћим губљењем сталне службе , те тако постепено
али сигурно гурани међу сиромашне. И крупни капитал је био суочен са
губицима. Једино су чланови династије , водећи политичари из редова
либерала и аристократија са двора запослена у дипломатији
наставили да живе без већих потреса.

Све ово условило је све веће неповерење у водеће политичаре а тиме

и у политички систем. Италију истовремено потресају социјални
немири ( штрајкови ) и јаки националистички покрети ( изазвани
изневереним надама на Мировној конференцији)
• Још од зиме 1919.г. у Италији нараста незадовољство јавности око
питања граница у Далмацији које подгревају националисти, посебно
јунак рата, песник , националиста Габриеле Д’ Анунцио.

• Ватреним говорима распламсава страсти код маса, уз критику “ слабе и

труле “ демократске државе.
• Септембра 1919. на челу хиљаду својих присталица, националиста, Д’
Анунцио је умарширао у Ријеку и прогласио припајање Ријеке
Италији. Влада је била збуњена. У наредних годину дана , док га
италијанска влада није истерала, био је на челу ријечког режима као из
комичне опере, развијајући многе театарске апсурдности, које касније
преузима Мусолини : присталице су носиле црне кошуље,
поздрављали се старим римским поздравом , испруженом руком, вођа
је држао ватрене говоре под ведрим небом...

• 23.марта 1919 . , у згради индустријске и трговачке коморе у Милану ,

Мусолини је основао борбене снопове ( Fascio di combattimento )
симбол старог Рима , који представља јединство, непобедивост и
државност.
• На самом почетку изјавили су да не желе да
стварају партију већ само покрет, одбацују сваку
идеологију као варање народа и залажу се за
борбу за одбрану националних интереса тј.
стварање велике италијанске отаџбине.

• Формално се залажу за : републику, аграрну

реформу, укидање Сената, конфискацију црквених
добара, делимичну експропријацију капитала....
рекло би се синтеза социјалних захтева левице
и националистичких програма деснице.

• Водећа личност ове “ антипартије “ био је Бенито

Мусолини,уредник листа “Popolo d’Italia”, који ће
постати званичан орган покрета.

• Фашисти окупљени око Мусолинија били су бивши

борци без јасно дефинисане идеологије,
националисти....
На изборима 1919. националисти и конзервативци су добили мали број
гласова, а новооснована фашистичка странка није успела да добије ни
једно посланичко место.

За свој долазак на власт Бенито Мусолини и фашисти могу да захвале

само страху народа од бољшевизма.

На изборима 1919. социјалистичка партија је добила трећину гласова,

социјалистички лист “ Avanti “је победоносно писао “ револуционарна
Италија је рођена “. Током 1919. и 1920. земљу је захватио талас
социјалних немира, хиљаде сељака се настанило на великим
поседима, присвајали су земљу ( у долини По и на југу ) , милион
радника је заузело фабрике и истакло црвене заставе.

Ситуација се ипак примирила у јесен 1920. , власници су повећали

наднице и побољшали услове рада. Радничке партије се цепају,
комунисти се одвајају од социјалиста.....
• Крајњи исход ове буре било је рађање фашизма.
• Користећи страх италијанске средње класе и буржоазије од
бољшевизма, правећи се спасиоцима Италије од црвене револуције ,
фашисти долазе на власт.

• Стварају се први оружани одреди младића у црним кошуљама, у

почетку наоружани само батинама , које су употребљавали против
својих политичких неистомишљеника, вербално их вређајући.

• Мусолини је као новинар добро знао значај штампе, па је прва мета

напада било седиште социјалистичког листа “Avanti”, kада је оно
запаљено ( април 1919.). Убрзо су уследили напади на локална
седишта социјалиста, њихове зборове, истакнутије чланове.

• Безбројни примери фашистичких обрачуна са социјалистима , често

крајње сурови, уз известан број мртвих, препоручио их је носиоцима
власти.Државни органи, карабињери, правосуђе затварају очи чак
ангажују Мусолинијеве паравојне формације за обрачун са левицом.
• Новембра 1921. на Трећем конгресу фашиста, у
Риму, покрет је претворен у странку.

• До 1922. партија је нарасла у масовну партију с

преко 300 000 чланова сврстаних у 3 400
организација.

• Углед Мусолинија све више расте. Наклоност су

показивали многи водећи политичари ( Ђолити,
Саландра, Орландо, ) , двор се полако
приклањао, посебно краљица мајка Маргарета
и војвода Д’ Аоста ; краљ Виторио Емануеле III
није био наклоњен, сумљајући да је
републиканац ( Mусолини се потрудио да га
разувери ).

• Утицај Мусолинија је растао и у војсци,

нарочито код млађих официра , када се одрекао
републиканизма.
• 1922. фашисти крећу у одлучну офанзиву , насилно преузимају
општинску власт у Ферари, Ровигу, Кремони и Равени. Врхунац је било
запоседање градске куће у Милану. Свака од ових акција је праћена
великом бруталношћу , демолирањем просторија социјалиста и
комуниста.

• Социјалисти и комунисти су крајем јула покушали сарадњу и

заједнички позивали на генерални штрајк. Крупни капитал наду види у
фашистима , даје им новац , објашњавајући да они желе само да се
врати ред , а да фашисти помажу у томе.( чим се нереди заврше,
политички живот ће се вратити у стари ток )
• 24. октобра 1922. у Напуљу је одржан партијски
конгрес. Тог дана 40 000 “ црних кошуља “ позивало
је у поход на Рим.

• Према плану сам поход није требао да предводи

Мусолини, како би се у случају евентуалног
неуспеха покрет сачувао, па је из Напуља отишао
Милано . Припремама у риму руководили су
аристократи , грофови Ћано и Гранди.

• “ Црне кошуље “ крећу на Рим у ноћи између 27 и

28 октобра ( 30 -40 000 фашиста у атмосфери
велике свечаности ). Влада је тражила од премијера
да наговори краља да потпише декрет о ванредном
стању али је премијер саветовао краља да се
споразуме са фашистима.
• У састављању владе Мусолини се руководио с два начела : да
фашисти у влади морају бити најјачи , а да коалициони партнери
морају бити слабији.

• За себе је Дуче узео , осим премијерског места , и министарства

унутрашњих и спољних послова , а министарства правде,
финансија и “ новоослобођених земаља “ поверена су фашистима.
Остала места у влади поверена су десници, симпатизерима фашиста.
 диктатура

• После толико година рата и кризе сваке врсте, Италијани су

прижељкивали период стабилности и просперитета.

• 1922-1924. Мусолини нема намеру да влада као диктатор. Италијанске

националисте је задовољио 1923. окупацијом Крфа ( након грчко-
италијанског инцидента ) и 1924. припајањем Ријеке.

Парламентарне институције постоје све до 1924. када је након убиства

једног социјалисте и незадовољства ( фашисти у врху су организатори
) , Мусолини реаговао одлучно, елиминишући партије.

1925. Дуче објављује да је Италија земља са једнопартијским

системом
• Цео чиновнички апарат земље попуњен је присталицама или
симпатизерима фашизма. Ниједан , иоле значајнији положајније могао
доћи у руке некога ко није био везан за фашисте.Од 1925. на снази је
закон који је одређивао да државни чиновници могу бити само они
који уживају поверење владе.

• Прво је полиција фашизирана , наставило се са војском иако она није

никада до краја била индоктринирана, јер је већи део официра био
одан краљу.

• Последњег дана 1925. законом је битно ограничен рад опозиционе

штампе, другим се претило одузимањем грађанских права онима
који “ наносе моралну и материјалну штету нацији”

• Још важније су промене у државној управи :

- политику више не води премијер са министрима, одговоран влади,
већ је то радио “ шеф владе “ коме су министри само помоћници
- Парламент је могао да расправља само о оним стварима које Дуче
одреди по свом нахођењу
- тесна повезаност државе и партије, државни и партијски апарат
само су инструмент власти у Мусолинијевим рукама
• 1926. законом , сва законодавна власт је предата у руке владе , чиме је
парламент постао сасвим излишан. Мусолини од тада влада
декретом.

• “Ми контролишемо политичке снаге, ми контролишемо моралне

снаге, ми контролишемо привредне снаге, ми смо , дакле, усред
корпоративне фашистичке државе “
 Одлике фашизма

1. Строгога дисциплина заснована на оданости ауторитету вође

2. Партија је оруђе у рукама вође
3. Ауторитет власти се испољава на више начина:
- носиоци власти су безпоговорно слушани
- нико их није могао позвати наодговорност, супротставити им се или
их сменити
- сви акти против вође сматрани су актом велеиздаје
4. Бирократија је темељ режима ; наређења се спроводе без поговора
5. Око Дучеа се формира круг најповерљивијих сарадника и они чине
политички врх
6. Државна и политичка пропаганда славе Дучеа као изузетног човека,
отелотворење сна о националном хероју – изградио се култ најбољег и
најспособнијег
7. Слика вође обавезна је на свим јавним местима
8. Ауторитарна држава подстиче развој милитаризма ; експанзионизам и
освајање нових територија се објашњава потребом “ за животним
простором “
 Напомена:

• Реч фашизам се може чути, барем неколико пута током дана, најчешће
у политичком животу, широм света. Најчешће овај термин не одговара
појави , јер се под њим подводи сваки ауторитативни политички
систем, национализам, расизам, дискриминација, насиље и слично.

• Разлог коришћења овог појма за неку насилну појаву , лежи не у

правилности његове употребе , већ у томе што он буди успомене на
трагедију човечанства изазвану Другим светским ратом, те се тако
урезала у колективно памћење цивилизације као крајње негативан
појам. Фашизам је постао синоним за крајњу опасност.