2.

Grof nula
Gibson Vilijem
GROF NULA Prevod: Marković Aleksandar
Gibson William COUNT ZERO, 1986.
Serija "Neuromanser" (2)
POLARIS 1994. 1. DOBRO ODRŽAVANO ORUŽJE

U Delhiju su nahuškali getoslednika po Tarnerovom tragu, podešenog na njegove feromone i boju

kose. Nanjušio ga je u ulici Čandni Čok i zaleteo se prema njegovom iznajmljenom BMW-u kroz šumu golih,
mrkih nogu i guma peditaksija. Jezgro mu je bilo kilogram rekristalizovanog heksogena i TNT u pahuljicama.
Nije ga video kako dolazi. Poslednje što je video od Indije bilo je ružičasto, gipsano pročelje zgrade
koja se zvala Hotel Khašovo Ulje.

Pošto je bio dobar agent, imao je dobar ugovor. Pošto je imao dobar ugovor, jedan sat posle
eksplozije već je bio u Singapuru. Uglavnom. Hirurg Holanđanin voleo je da se šali kako neodređeni procenat
Tarnerovog tela nije napustio Palam Internacional prvim avionom, već je morao da prenoći u podrumu, u
tanku za održavanje.
Holanđaninu i njegovoj ekipi trebalo je tri meseca da ponovo sastave Tarnera. Klonirali su kvadratni
metar njegove kože i uzgajili ga na pločama kolagena i polisaharidima hrskavice morskog psa. Oči i genitalije
kupili su na slobodnom tržištu. Oči su bile zelene.
Najveći deo ta tri meseca proveo je u simstim konstruktu idealizovanog detinjstva u Novoj Engleskoj
iz prethodnog veka, generisanom u ROM-u. Holanđaninove posete bile su sivi predjutarnji snovi, košmari koji
bi izbledeli kada bi se kroz prozor njegove sobe na spratu osvetlilo nebo. Kasno noću, mogao se osetiti miris
ljiljana. Čitao je Konana Dojla na svetlosti sijalice od šezdeset vati iza senila od pergamenta sa motivom
brodova klipera. Masturbirao je u mirisu čistih pamučnih čaršava, zamišljajući predvodnice navijača.
Holanđanin mu je otvorio mozak na potiljku i šetao se unutra postavljajući pitanja, ali bi ga ujutru majka zvala
na pšenične pahuljice, šunku i jaja, i kafu sa mlekom i šećerom.
Onda se jednog jutra probudio u nepoznatom krevetu i Holanđanin je stajao pored prozora kroz koji
se prosipalo tropsko zelenilo i zaslepljujuća svetlost sunca.
"Možeš kući, Tarnere. Gotovi smo s tobom. Sad si k'o nov."
Bio je kao nov. Koliko je to bilo istina? Nije znao. Uzeo je stvari koje mu je dao Holanđanin i odleteo
iz Singapura. 'Kući' je značilo neki drugi aerodromski Hajat.
Pa sledeći. Oduvek je bilo tako.
Menjao je letove. Njegov kreditni čip bio je pravougaonik crnog ogledala, obrubljen zlatom. Ljudi iza
šaltera osmehivali su se kada bi ga pokazao i klimali glavom. Vrata su se otvarala i zatvarala za njim. Točkovi
su se dizali sa prenapregnutog betona, stizala su pića, služene večere.
Na Hitrou se iz bezlične posude neba odlomio poveliki komad sećanja i sručio na njega. Povratio je
u plavi plastični kontejner, ne zaustavljajući se u hodu. Kada je stigao do šaltera u dnu hodnika, zamenio je
kartu.
Odleteo je u Meksiko.

I probudio se na zveket čeličnih kofa na pločicama, mokro šljiskanje metli, uz toplo žensko telo.
Soba je bila pećina visoke tavanice. Goli, beli gips preoštro je prenosio zvuk; negde iza jutarnje
buke služavki u dvorištu čuli su se talasi. Pokrivač zgužvan među njegovim prstima bio je od grubog lana,
omekšanog bezbrojnim pranjima.
Setio se sunčeve svetlosti iza širokog, zatamnjenog stakla. Aerodromski bar u Puerto Valjarti.
Morao je da pređe dvadeset metara od aviona, stiskajući oči da bi se odbranio od sunca. Setio se mrtvog
šišmiša, presovanog kao suvi list na betonu piste.
Setio se vožnje autobusom po planinskom drumu i smrada unutrašnjeg sagorevanja, ivica
vetrobrana prekrivenih hologramskim razglednicama sa likovima plavih i ružičastih svetaca. Umesto okolnih
provalija, posmatrao je kuglu ružičastog luzita i trzavi ples žive u njenom središtu. Kugla, nešto veća od lopte
za bezbol, nalazila se na vrhu izvijene poluge menjača. Bila je izlivena oko pauka od prozirnog stakla, šupljeg,
do pola ispunjenog živom. Živa je poskakivala i klizila dok je vozač žonglirao autobusom kroz lakatne krivine,
gibala se i podrhtavala na ravnim deonicama. Kugla je bila ručne izrade, besmislena, ružna; bila je tu da mu
poželi srećan povratak u Meksiko.
Među desetak raznih mikrosofta koje mu je dao Holanđanin, bio je jedan koji mu je pružao
ograničeno znanje španskog, ali je on u Valjarti gurnuo zaštitni čep u utičnicu iza levog uva i pokrio ih
kvadratom mikropora boje kože. Jedan putnik u dnu autobusa imao je tranzistor. Limenu pop-muziku
povremeno je prekidao glas, izgovarajući neku vrstu litanije, nizove desetocifrenih brojeva, izvučene srećke
državne lutrije za taj dan.
Pored njega, žena se promeškoljila u snu.
Page 1
 2. Grof nula
Pridigao se na lakat da je pogleda. Nepoznato lice, ali ne jedno od onih koja ga je život u hotelima
naučio da očekuje. Obično je očekivao serijsku lepotu, proizvod jeftine hirurgije po izboru i neumornog
darvinizma mode, arhetip smućkan od najpoznatijih medijskih likova u poslednjih pet godina.
Linija vilice imala je nešto od Srednjeg zapada, staromodno i američko. Bedra su joj skrivali plavi
pokrivači, a sunčevi zraci koso su padali kroz proreze žaluzina od tvrdog drveta preko njenih dugačkih nogu u
zlatnim dijagonalama. Lica pored kojih se budio u hotelima širom sveta bila su poput ukrasa za haubu Božjih
vozila. Usnula lica žena, istovetna i zatvorena, okrenuta prema praznini. Ali ovo se razlikovalo. Ovo je nekako
već posedovalo značenje. Značenje i ime.
Seo je, spustivši noge sa kreveta. Pod tabanima je osetio zrnca peska na hladnim pločicama.
Osećao se slab, ali sveprisutan miris insekticida. Ustao je, nag, sa sevanjem u glavi. Primorao je noge da se
pokrenu. Pošao je, zavirio iza prvih od dvoje vrata, otkrivši bele pločice, još belog gipsa, debelu, hromiranu
glavu tuša obešenu na kraju cevi poprskane rđom. Iz obe slavine škrto je pošla jednako mlaka voda. Pored
plastične čaše ležao je prastari ručni sat, mehanički Roleks na kaišu od blede kože.
Prozori kupatila iza kapaka bili su od nezamućenog stakla, pokriveni gustom, zelenom, plastičnom
mrežom. Provirio je kroz prečage od tvrdog drveta, trgnuvši se od vrelog, golog sunca, i ugledao presahli
vodoskok od pločica sa cvetnim motivom i zarđali kostur folksvagena Rebit.
Elison. Tako se zvala.

Nosila je izbledeli safari šorts i jednu od njegovih belih majica. Noge su joj bile vrlo tamne.
Mehanički Roleks, u mutnom kućištu od nerđajućeg čelika, stajao joj je oko zgloba leve ruke, na kaišu od
svinjske kože. Šetali su se duž krivine plaže, prema Bare de Navidad. Držali su se uskog pojasa čvrstog,
mokrog peska pored vode.
Već su imali zajedničku prošlost; sećao je se pored tezge, tog jutra, na palanačkom merkadu pod
limenim krovom. Obema rukama je držala šolju vruće kafe. Skupljajući tortiljom jaja i salsu sa napuklog, belog
tanjira, posmatrao je kako muve kruže oko prstiju sunčeve svetlosti koji su se uvukli kroz krpež palminog lišća i
talasastog lima. Ispričala je ponešto o svom zaposlenju u pravnom zastupništvu u L. A.-u i o samačkom životu
u jednom od trošnih pontonskih naselja otetih od Redonda. Rekao joj je da radi u kadrovskoj službi. Ili je bar
radio. "Možda ću da potražim neki drugi posao..."
Ali razgovor je bio sporedan u odnosu na ono što je zračilo između njih, a sada im je nad glavom
lebdela ptica fregata, krmaneći protiv povetarca, da bi zatim kliznula u stranu, zaokrenula i nestala. Oboje
zadrhtaše od njene slobode i urođene veštine jedrenja. Stisnula mu je ruku.
Prema njima je niz plažu marširao lik u plavom, vojni policajac na putu u grad. Blistavo uglačane
čizme izgledale su nestvarno na mekom, svetlom pesku. Kad je prošao kraj njih, mrkog i kamenog lica ispod
reflektujućih naočara za sunce, Tarner opazi laser karabinskog formata Štajner-Optik, sa optičkim nišanom
Fabrik Nasional. Plave pantalone bile su mu besprekorno čiste, ispeglane poput oštrica noža.
Tarner je najveći deo zrelih godina i sam bio vojnik, iako nikad nije nosio uniformu. Najamnik u
službi džinovskih korporacija, u neprestanom tajnom ratu za kontrolu nad čitavim ekonomijama. Bio je
specijalist za uklanjanje visokih činovnika i naučnih istraživača. Multinacionalke za koje je radio nikada ne bi
priznale da postoje ljudi kao Tarner...
"Sinoć si popio gotovo celu bocu heradure", rekla je.
Klimnuo je glavom. Njena ruka u njegovoj bila je topla i suva. Posmatrao je kako joj se nožni prsti
šire pri svakom koraku, noktiju premazanih oguljenim ružičastim lakom.
Prema njima su se valjali talasi. Vrhovi su im bili od prozirnog, zelenog stakla.
Koža joj je bila orošena vodenom izmaglicom.

Posle prvog dana provedenog zajedno, život je ušao u jednostavnu kolotečinu. Doručkovali su na
merkadu, za betonskom tezgom koja je bila uglačana od upotrebe kao mermer. Jutra su provodili na kupanju,
sve dok ih sunce ne bi poteralo u hladovinu iza kapaka hotela, i tamo su vodili ljubav ispod lenjog drvenog
ventilatora na tavanici, a onda bi zaspali. Popodne su istraživali lavirint uskih ulica iza Avenide ili išli u šetnju po
brdima. Večerali su u restoranima na obali i pili na terasama belih hotela. Mesečina se penila na leđima talasa.
I postepeno, bez reči, naučila ga je novom obliku strasti. Bio je navikao da ga zadovoljavaju, da ga
bezimeno opslužuju izvežbane profesionalke. Sada je on klečao na pločicama, u beloj pećini. Spustio je
glavu, ližući je. So Pacifika mešala se sa njenom vlagom, unutrašnjost njenih bedara bila mu je sveža na
obrazima. Obuhvativši joj dlanovima bokove, držao ju je podignutu kao pehar, upijajući je usnama, dok je
jezikom tražio lokus, tačku, frekvenciju koja će je odvesti kući. Onda ju je popeo, nasadio i potražio svoj put
donde.
Posle toga bi joj ponekad pričao, duge spirale neusmerenog pripovedanja koje su se pružale u
susret šumu talasa. Ona je vrlo malo govorila, ali je naučio da ceni ono što bi rekla, i uvek ga je dodirivala. I
slušala.

Page 2
 2. Grof nula
Prošla je jedna nedelja, pa još jedna. Poslednjeg njihovog dana zajedno, probudio se u istoj
hladovitoj sobi, a ona je bila kraj njega. Za doručkom mu se učinilo da oseća nekakvu promenu, napetost u
njoj.
Sunčali su se, plivali, i u krevetu je zaboravio nejasni brid nemira.
Popodne, predložila je da prošetaju po plaži, prema Bareu, istim putem kao prvog jutra.
Tarner je izvadio čep iz utičnice iza uha i ubacio mikrosoft. Struktura španskog jezika podigla se u
njemu kao staklena kula, nevidljive kapije otvorene u sadašnje i buduće vreme, kondicional, davno prošlo
vreme. Ostavivši je u sobi, prešao je Avenidu i ušao na pijacu. Kupio je slamnati šešir, limenke ohlađenog piva,
sendviče i voće. U povratku je kupio nove naočari za sunce u Avenidi.
Koža mu je bila ujednačeno preplanula. Nestali su ugaoni tragovi Holanđaninovih kalemova, a ona
ga je naučila da prihvati novo telo. Kada bi ujutru ugledao zelene oči u ogledalu kupatila, prepoznao bi ih kao
svoje, a Holanđanin mu više nije kvario snove glupim šalama i suvim kašljem. Ponekad je ipak sanjao Indiju,
zemlju koju je jedva poznavao, blistave ledenice mikrosofta, Čandni Čok, miris prašine i sveže pečenog
hleba...

Zidovi napuštenog hotela dizali su se na četvrtini puta duž luke zaliva. Talasi su ovde bili silovitiji,
svaki je bio detonacija.
Sad ga je vukla onamo, sa nečim novim u očima, nečim ukočenim. Galebovi su poleteli kada su
prišli, držeći se za ruke, i zagledali se u senku iza zjapećih dovrataka. Pesak se slegnuo, primoravši pročelje
zgrade da se uruši, ostavivši je bez zidova, ostavivši tri sprata da vise kao ogromne šindre na savijenim,
zarđalim, čeličnim žilama, debelim kao prst, svaki sa različitom bojom i motivom pločica.
Iznad jednog od betonskih lukova bio je natpis 'Hotel plaja del m', ispisan detinje okruglim velikim
slovima od školjki. "Mar", rekao je, dovršavajući natpis, iako je bio izvukao mikrosoft.
"Gotovo je", reče ona, prolazeći ispod luka u senku.
"Šta je gotovo?" Pošao je za njom. Pletena korpa češala mu se o bok. Pesak je ovde bio hladan i
suv, rastresit pod nožnim prstima.
"Gotovo. Kraj. Za ovo mesto. Vreme je stalo, nema budućnosti."
Zagledao se u nju, a onda je bacio pogled iza nje, tamo gde su se zarđale opruge dušeka mrsile na
spoju dva zida. "Miriše na mokraću", reče. "Hajde, idemo da plivamo."
More je odnelo jezu, ali je sada među njima zinula neka udaljenost. Sedeli su na ćebetu iz
Tarnerove sobe i jeli, ćuteći. Sena ruševina se izdužila. Vetar joj je mrsio kosu, pobelelu od sunca.
"Kad te vidim, setim se konja", konačno je rekao.
"Pa", reče ona, kao da izvlači reči iz dubine iscrpljenosti, "tek je trideset godina kako su istrebljeni."
"Ma ne", reče on, "njihova kosa. Kosa na vratovima, kad su u trku."
"Griva", reče ona, a u očima joj je pojaviše suze. "Jebeš to." Ramena počeše da joj se trzaju.
Duboko je udahnula. Bacila praznu limenku Karta Blanke niz plažu. "To... mene... svejedno." Njene ruke
ponovo oko njega. "Oh, dođi, Tarnere. Dođi."
I kad je legla, povlačeći ga za sobom, opazio je nešto, brodić, od daljine sveden na belu crticu,
tamo gde se voda spajala s nebom.

Kada se uspravio, navlačeći džins skraćenih nogavica, ugledao je jahtu. Sad je već bila mnogo
bliže, skladni luk beline nisko na vodi. Dubokoj vodi. Sudeći po snazi talasa, obala ovde mora da se naglo
spuštala. To je verovatno bilo razlog što se niz hotela završavao pre ovog mesta i zašto hotel nije opstao.
Talasi su mu podrili temelje.
"Dodaj mi korpu."
Zakopčavala je bluzu. Kupio ju joj je u jednoj od pospanih radnjica na Avenidi. Električno plavi
meksički pamuk, loše sašiven. Odeća koju su ovde kupovali retko je trajala duže od dan-dva. "Rekao sam ti
da mi dodaš korpu."
Poslušala je. Preturao je po ostacima zajedničkog popodneva dok nije pronašao svoj dogled, vojni
model 6 x 30. Skinuo je zaštitni poklopac, izvukao meke štitnike za oči i počeo da proučava iskošene znake
Hosakinog logoa. Iza krme je izbio žuti, gumeni čamac i zaokrenuo prema plaži.
"Ustaj." Nagurao je ćebe i njen peškir u korpu. Uzeo je poslednju, već zagrejanu limenku Karta
Blanke iz korpe i odložio je pored dvogleda. Ustao je, hitro je povukavši na noge, i gurnuo joj korpu u ruke.
"Možda se varam", reče. "Ako je tako, idi odavde. Preseci pravo prema onom drugom redu palmi." Pokazao
je. "Ne vraćaj se u hotel. Uzmi autobus za Mancanilju ili Valjartu. Idi kući." Već je mogao da čuje brujanje
vanbrodskog motora.
Video joj je suze, ali nije pustila ni glasa, već je potrčala, noseći korpu, spotičući se po nanosima
peska. Nije se osvrnula.
Tada se okrenuo i pogedao prema jahti. Čamac je poskakivao po talasima. Jahta se zvala Cušima i
poslednji put ju je video u zalivu Hirošime. Sa njene palube ugledao je crvenu kapiju Šinto hrama u Icukušimi.
Page 3
 2. Grof nula
Nije mu bio potreban dvogled da bi znao da je putnik u čamcu Konroj, pilot među Hosakinim
nindžama. Seo je prekrštenih nogu na pesak koji se hladio i otvorio poslednju limenku meksičkog piva.

Posmatrao je sve dalju belu liniju hotela, naslonjen laktovima na tikovu ogradu Cušime. Iza hotela,
gorela su tri gradska holograma: Benameks, Aerobrodovi i šest metara visoka Devica na katedrali.
Konroj je stao pored njega. "Hitan posao", reče. "Znaš kako je to." Konrojev glas bio je bezbojan i
ravan, kao da ga je oblikovao prema jeftinom govornom čipu. Lice mu je bilo široko i belo. Mrtvački belo. Oči
su mu bile okružene crnim kolutovima i u senci nadstrešnice od izbeljene kose, začešljane unazad iznad
širokog čela. Tarner pođe za njim, pognuvši se kroz niski dovratak kabine. Beli zastori, bleda borovina bez
čvorova... strogi tokijski korporacijski šik.
Konroj se smesti na niski pravougaoni dušek od škriljčano sivog ultra-antilopa. Tarner je stajao,
ruku opuštenih niz bokove. Konroj uze kolenasti, srebrni inhalator sa niskog stočića između njih. "Holinski
stimulant?"
"Ne."
Konroj ugura inhalator u nozdrvu i ušmrknu. "Hoćeš možda malo sušija?" Vratio je inhalator na sto.
"Pre jedan sat uhvatili smo dve crvenke."
Tarner je samo stajao i posmatrao ga.
"Kristofer Mičel", reče Konroj. "Maas Biolabs. Njihov glavni čovek za hibridome. Hybridoma - ćelija
dobijena spajanjem dve ili više različitih ćelija - prim. prev. Prelazi u Hosaku."
"Nikad čuo za njega."
"Kenjaš. Jesi li za piće?"
Tarner odmahnu glavom.
"Silikon ispada iz igre, Tarnere. Mičel je bio taj koji je biočipove učinio mogućima i Maas sad sedi na
nekoliko ključnih patenata. To znaš. On je stručnjak za monoklonalnu. Hoće da iziđe. A ti i ja, Tarnere, treba
da ga prebacimo."
"Čini mi se da sam u penziji, Konroje. Baš mi je bilo lepo ovde."
"To kaže i ekipa psihova u Tokiju. Mislim, nije ti prvi put da izlaziš iz kutije, zar ne? Ona je terenski
psiholog na Hosakinom platnom spisku."
Tarneru poče da poskakuje mišić na bedru.
"Kažu da si spreman, Tarnere. Bili su pomalo zabrinuti posle Delhija, pa su hteli da se osiguraju.
Malo dodatne terapije. Nikad ne škodi, zar ne?"

2. MARLI

Za razgovor je obukla najbolje što je imala, ali je u Briselu padala kiša, a ona nije imala novac za
taksi. Morala je da pešači od stanice Eurotransa.
Njena ruka, u džepu najbolje jakne koju je imala - model Seli Stenli, ali nošena već godinu dana -
bila je beli čvor oko zgužvanog telefaksa. Više joj nije bio potreban, pošto je zapamtila adresu, ali joj se činilo
da ne može da ga ispusti, kao što nije mogla ni da prekine trans koji ju je sada držao tu, zagledanu u izlog
skupe prodavnice muške odeće, preletajući pogledom sa pastelnih flanelskih košulja na odraz sopstvenih
tamnih očiju.
Bila je sigurna da su već te oči dovoljne da izgubi posao. Za to joj nije bila potrebna pokisla kosa;
žalila je što nije dopustila Andrei da joj je skrati. Oči su odavale bol i pasivnost koje je svako mogao da pročita,
pa će uskoro tako biti i sa Herr Jozefom Virekom, najmanje verovatnim od mogućih poslodavaca.
Kada je telefaks bio uručen, tvrdoglavo ga je smatrala za nečiju neslanu šalu, još jedan besposleni
poziv. Zahvaljujući medijima, takvih joj je bilo preko glave, toliko da je Andrea naručila poseban program za
telefon u stanu. Program je isključivao sve pozive sa brojeva koji nisu bili uneseni u stalni imenik. Andrea ju je
ubeđivala da je baš to bio razlog za telefaks. Kako inače neko da dopre do nje?
Ali Marli je vrtela glavom i još se više skupljala u Andreinom starom, frotirskom ogrtaču. Zašto bi
Virek, neizmerno bogat čovek, kolekcionar i pokrovitelj, poželeo da zaposli prokaženu bivšu upravnicu male
galerije u Parizu?
Tu je bio red na Andreu da vrti glavom, nezadovoljna novom, osramoćenom Marli Kruškovom, koja
je sada provodila čitave dane u stanu. Često se ne bi ni potrudila da se obuče. Pokušaj prodaje onog jednog
falsifikata u Parizu, rekla je, teško da je bio senzacija, kako je to Marli zamišljala. Da štampa nije bila željna da
prikaže onog odurnog Gnasa kao budalu što svakako i jeste, cela stvar teško da bi uopšte dospela u vesti.
Gnas je bio dovoljno bogat i nepopularan da se od toga napravi skandal za potrebe vikenda. Andrea se
nasmešila. "Da si manje privlačna, privukla bi mnogo manje pažnje."
Marli je vrtela glavom.
"A falsifikat je bio Alenovo delo. Ti su tu bila nedužna. Zar si to zaboravila?"
Page 4
 2. Grof nula
Marli je otišla u kupatilo, bez odgovora, i dalje šćućurena u iznošenom ogrtaču.
Ispod prijateljičine želje da je uteši, da joj pomogne, Marli je već osećala nestrpljenje osobe
primorane da deli neveliki prostor sa nesrećnim gostom, koji uz to ništa ne plaća.
Andrea je morala da joj pozajmi i za put Eurotransom.
Sa svesnim, bolnim naporom volje uspela je da raskine misaoni krug i da se stopi sa gustim ali
neužurbanim tokom ozbiljnih Belgijanaca u kupovini.
Devojka u jarkim hulahopkama i prevelikoj postavljenoj jakni svoga momka očešala ju je u prolazu,
očešljana i nasmejana. Na sledećoj raskrsnici, Marli je opazila reklamu za modnu liniju koja joj se dopadala u
studentskim danima. Odeća je izgledala zaprepašćujuće novo.
U skrovištu njene pobelele šake, telefaks.
Galerija Dipre, Ri-o-Ber 14, Brisel.
Jozef Virek.

Devojka na recepciji u hladovitom, sivom predvorju galerije Dipre kao da je izrasla na tom mestu,
lepa i verovatno otrovna biljka, ukorenjena iza ploče izglačanog mermera sa ugrađenom svetlucavom
tastaturom. Kada je Marli prišla, odmerila ju je blistavim očima. Marli zamisli škljocanje i zujanje blendi, koje su
prenele sliku njene neugledne pojave u nepoznate dubine Virekovog carstva.
"Marli Kruškova", reče, odupirući se porivu da pokaže grudvu telefaksa, da je ponizno poravna na
hladnom, glatkom mermeru. "Po pozivu Herr Vireka."
"Fraulein Kruškova", reče devojka, "Herr Virek nije mogao da se pojavi danas u Briselu."
Marli je zurila u savršene usne, istovremeno svesna bola koji su joj zadale te reči i bolnog
zadovoljstva koje je naučila da pronalazi u razočaranju. "Shvatam."
"Međutim, odlučio je da obavi razgovor preko čulne veze. Molim vas, uđite na treća vrata sa desne
strane..."

Soba je bila prazna i bela. Na dva zida visile su neuramljene ploče koje kao da su bile od kartona
poprskanog kišom, višestruko izbodenog raznim oruđima. Katatonenkunst. Konzervativno. Vrsta rada kakvu su
kupovali posrednici upravnih odbora holandskih komercijalnih banaka.
Sela je na nisku klupu postavljenu kožom i konačno dozvolila prstima da puste telefaks. Bila je
sama, ali je pretpostavljala da je na neki način posmatraju.
"Fraulein Kruškova", na vratima nasuprot onima na koja je ušla stajao je mlad muškarac u
tamnozelenom mantilu tehničara. "Sada ćete, molim vas, izići na ova vrata. Budite ljubazni da polako pritisne
kvaku, i čvrsto, na način koji omogućava maksimalni dodir sa dlanom. Pazite kad ulazite. Možda će doći do
minimalnog nesnalaženja u prostoru."
Trepnula je. "Kako, molim...?"
"Čulna veza", reče on i povuče se, zatvarajući vrata za sobom.
Ustala je, pokušala da poravna mokre peševe jakne, dodirnula kosu i odmah se predomislila,
duboko udahnula i prišla vratima. Devojčine reči pripremile su je za jedinu vezu koju je poznavala, signal
simstima preko Bel Evrope. Pretpostavila je da će nositi šlem načičkan dermatrodama, da će Virek koristiti
pasivnog posmatrača kao živu kameru.
Ali Virekovo bogatstvo uveliko je prevazilazilo sve što je mogla da zamisli.
Kada su joj se prsti sklopili oko hladnog mesinga kvake, ova kao da se uzvrpoljila, poprimivši osećaj
i toplotu kože u prvoj sekundi dodira.
Zatim se ponovo pretvorila u metal, ovaj put zeleno obojeno gvožđe, pružajući se naniže u daljinu
duž linije perspektive, stara ograda za koju se prepadnuta držala.
Na lice joj pade nekoliko kišnih kapi.
Miris kiše i vlažne zemlje.
Zbrka sitnih pojedinosti iz njenog sećanja na pijani izlet sa umetničkom školom, koje je ratovalo za
prevlast sa savršenstvom Virekove opsene.
Ispod nje se prostirala dobro poznata panorama Barselone, sa čudnim tornjevima crkve Sagrada
Familia u velu dima. Uhvatila se i drugom rukom za ogradu, boreći se sa vrtoglavicom. Poznaje ovo mesto.
Nalazi se u Huel Parku, razbarušenom vilinskom carstvu Antonija Gaudija, na golom brežuljku iza samog
središta grada. Sa njene leve strane, džinovski gušter od šašavo skalupljene keramike bio je zamrznut usred
spuštanja niz tobogan od grubog kamena. Vodoskok njegovog keza navodnjavao je leju cveća umornog
izgleda.
"Ne možeš da se snađeš. Oprosti mi."
Na jednoj od zmijolikih klupa u parku ispod nje sedeo je Jozef Virek, pogrbljenih, širokih ramena u
mekom kaputu. To lice joj se celog života činilo maglovito poznato. Sada se zbog nečega setila fotografije
Vireka sa engleskim kraljem. Nasmešio joj se. Glava mu je bila velika i lepo oblikovana ispod oštre četke
tamnosive kose. Nozdrve su mu bile neprestano raširene, kao da udiše nevidljive vetrove umetnosti i trgovine.
Page 5
 2. Grof nula
Oči, veoma krupne iza okruglih naočara bez rama koje su bile njegov zaštitni znak, bile su bledoplave i
neobično blage.
"Molim te." Potapšao je uskim dlanom mozaik klupe od krhotina grnčarije. "Moraš mi oprostiti što se
oslanjam na tehnologiju. Već više od decenije moje telo obitava u tanku. U nekom groznom industrijskom
predgrađu Stokholma. Ili možda u paklu. Ja nisam zdrav čovek, Marli. Sedi pored mene."
Duboko udahnuvši, sišla je niz kameno stepenište i prešla preko ploča. "Herr Virek", reče, "bila sam
na vašem predavanju u Minhenu, pre dve godine. Kritika Feslera i njegovog autistiches Theater-a. Tada ste
izgledali sasvim dobro..."
"Fesler?" Virekovo preplanulo čelo se nabora. "Videla si dvojnika. Možda hologram. Mnogo toga se
pripisuje mom imenu, Marli. Delovi mog bogatstva postali su u izvesnoj meri samostalni; ponekad čak ratuju
međusobno. Pobune u poreskim sferama. Međutim, iz razloga koji su suviše složeni da bi bili samo okultne
prirode, istina o mojoj bolesti nikada nije objavljena."
Sela je pored njega i zagledala se u prljavi pločnik između oguljenih vrhova svojih crnih pariskih
čizama. Ugledala je komad bledog šljunka, zarđalu spajalicu, mali, prašnjavi leš pčele ili ose. "Neverovatno
koliko je podrobno..."
"Jeste", reče on. "Novi Maasovi biočipovi. Trebalo bi da znaš", nastavio je, "da je ono što znam o
tvom privatnom životu gotovo jednako podrobno. A o ponečemu i više nego što sama znaš."
"Stvarno?" Otkrila je da joj je najlakše da se usredsredi na grad, birajući mesta koja je pamtila iz
nekoliko studijskih poseta. Ovde, samo ovde, mogli su se naći Ramblasi, papagaji i cveće, krčme u kojima se
služi crno pivo i lignje.
"Da. Znam da te je tvoj ljubavnik ubedio da si pronašla izgubljeni Kornelov original..."
Marli sklopi oči.
"Načinio je falsifikat, unajmivši za to dva nadarena studenta umetnosti i uvaženog istoričara koji se
nalazio u izvesnim ličnim nedaćama... Isplatio ih je novcem koji je potkradao od tvoje galerije, što si svakako
već pogodila. Ti plačeš..."
Marli klimnu glavom. Hladni prsti potapšaše je po zglobu šake.
"Kupio sam Gnasa. Platio sam policiji da prekine istragu. Novinare nije bilo potrebno kupovati; nisu
vredni toga. A sada će, možda, tvoja blaga ozloglašenost biti samo prednost."
"Herr Virek, ja..."
"Samo trenutak. Pako! Dođi ovamo, dete."
Marli otvori oči i ugleda dečaka od možda šest godina, odevenog u tesni kaputić i kratke pantalone,
svetle čarape i visoke, crne cipele na zakopčavanje. Preko čela mu je padalo meko krilo smeđe kose. Držao
je nešto u rukama, neku vrstu kutije.
"Gaudi je počeo da gradi park 1900. godine", reče Virek. "Pako nosi kostim iz tog vremena. Dođi
ovamo, dete. Pokaži nam svoje blago."
"Senjor", zašuška Pako, klanjajući se, i priđe da pokaže predmet koji je nosio.
Marli raširi oči. Kutija od običnog drveta, sa staklenim poklopcem. U njoj predmeti.
"Kornel", izusti, zaboravivši na suze. "Kornel?" Okrenula se Vireku.
"Naravno da nije. Predmet ugrađen u tu kost je Braunov biomonitor. Ovo je rad živog umetnika."
"Ima ih još? Još kutija?"
"Pronašao sam ih sedam. Za tri godine. Znaš, Virekova zbirka je neka vrsta crne rupe. Neprirodna
gustina mog bogatstva neodoljivo privlači najređa dela ljudskog duha. Autonoman proces, koji me obično
slabo zanima..."
Ali Marli je bila opčinjena kutijom, nepojamnim daljinama koje je prizivala, daljinama gubitka i
čežnje. Bila je setna, nežna i nekako detinjasta. Sadržala je sedam predmeta.
Tanku, šuplju kost, verovatno stvorenu za let, verovatno od krila neke velike ptice. Tri staromodne
štampane ploče, sa zlatnim lavirintima vodova. Glatku, belu kuglu od pečene gline. Krpicu čipke, potamnelu
od starosti. Odlomak dužine prsta, za koji je zaključila da je od kosti ljudske šake, sivkasto beo, sa vešto
ugrađenim silikonskim štapićem koji jednom mora da se pružao površinom kože... ali je sada bio nagoreo i
čađav.
Kutija je bila svet u malom, pesma, zamrznuta na granicama ljudskog iskustva.
"Gracias, Pako."
Kutija i dečak nestadoše.
Zinula je.
"Ah, oprosti mi, zaboravio sam da su ovi prelasci suviše nagli za tebe. Sada, međutim, treba da
popričamo o tvom zadatku..."
"Herr Virek", reče ona, "šta je 'Pako'?"
"Potprogram."
"Shvatam."
"Uzeo sam te da pronađeš tvorca ove kutije."
Page 6
 2. Grof nula
"Ali, Herr Virek, sredstva sa kojima vi raspolažete..."
"Sada si i ti jedno od njih, dete. Zar ne želiš posao? Kada sam saznao kako se Gnas upecao na
onog lažnog Kornela, shvatio sam da bi mogla da mi budeš od koristi u ovom slučaju." Slegnuo je ramenima.
"Priznaćeš da imam izvestan dar da pronađem sredstva kojima ću ostvariti željene naume."
"Svakako, Herr Virek. I, da, želim ovaj posao."
"Vrlo dobro. Biće ti isplaćen honorar. A imaćeš na raspolaganju i određena sredstva, mada, ako
bude potrebno da kupiš, recimo, nekretnine u većoj vrednosti..."
"Nekretnine?"
"Ili korporaciju, ili svemirski brod. U tom slučaju, trebaće ti moja posredna dozvola. Koju ćeš gotovo
sigurno dobiti. Za sve drugo imaš odrešene ruke. Ipak, preporučujem ti da radiš u okvirima koji ti najviše
odgovaraju. U suprotnom, rizikovaćeš da izgubiš dodir sa intuicijom, a intuicija je, u slučaju kao što je ovaj, od
odlučujućeg značaja." Podario joj je još jedan čuveni osmeh.
Duboko je udahnula. "Herr Virek, šta ako ne uspem? Koliko vremena imam da pronađem tog
umetnika?"
"Do kraja života", reče on.
"Oprostite mi", začu sebe kako govori i užasnu se, "ali koliko sam razumela, rekli ste da živite u... u
tanku?"
"Tako je, Marli. I iz te prilično ograničene perspektive, savetovao bih ti da uživaš u svakom satu
proživljenom u svom rođenom telu. A ne u prošlosti, ako me razumeš. Govorim kao neko ko više ne može da
postigne to jednostavno stanje, jer su ćelije mog tela odlučile da se upute u kihotovsku potragu za
pojedinačnim sudbinama. Verujem da bi srećnijem čoveku, ili siromašnijem, bilo dozvoljeno da skonča, ili da
bude ovekovečen u jezgru nekog hardvera. Ali ja sam, izgleda, sužanj mreže vizantinskih okolnosti koje
potražuju, koliko znam, otprilike deseti deo mojih godišnjih prihoda. Što me čini, pretpostavljam, najskupljim
invalidom na svetu. Bio sam dirnut, Marli, tvojim stvarima srca. Zavidim tvojim uređenim ćelijama iz kojih one
potiču."
Tada je na trenutak pogledala pravo u te blage plave oči i uvidela, sa nagonskim pouzdanjem
sisara, da je onima najbogatijima oduzeto sve što je ljudsko.
Krilo noći zakrili nebo Barselone, kao treptaj veoma spore blende, a Virek i Huel nestadoše i ona se
ponovo nađe na niskoj, kožnoj klupi, zagledala u iskidane i umrljane kartonske ploče.

3. BOBI PRDI U ČABAR

Smrt je vrlo jednostavna stvar. To mu je sada bilo jasno: naprosto se dogodila. Najmanji zajeb i eto
ti nje, nečeg ledenog i bez mirisa, što se nadima iz sva četiri ugla idiotske sobe, dnevne sobe tvoje majke u
Baritaunu.
Sranje, pomislio, Dva-na-dan će da crkne od smeha. Prvi put, i odma' sam prdn'o u čabar.
Jedini zvuk u sobi bilo je tiho, uporno titranje njegovih zuba, nadzvučna paraliza, uticaj povratne
sprege na njegov nervni sistem. Posmatrao je svoju okamenjenu ruku kako jedva primetno podrhtava, par
centimetara od crvenog, plastičnog dugmeta koje je moglo da prekine vezu što ga je ubijala.
Seranije.
Došao je kući i odmah se dao na posao, ubacio ledolomca koga je iznajmio od Dva-na-dan i
uključio se, jurnuvši prema bazi koju je izabrao za prvu živu metu. Verovao je da to ide tako: 'oćeš to da
uradiš, uradi. Imao je taj mali Ono-Sendai tek mesec dana, ali je znao da ne želi da ostane neki tamo levi
beritaunski muvaroš. Bobi Njumark, iliti Grof Nula, ali s tim je već gotovo. Filmovi se nikada nisu ovako
završavali, ne na samom početku. U filmu bi utrčala kaubojeva riba, ili njegov partner, smaknuli bi mu trode,
drmnuli ono malo crveno 'OFF' dugme. I izvukao bi se, isplivao bi.
Ali Bobi je sada bio sam, autonomni nervni sistem bio mu je blokiran odbrambenim programom
baze podataka tri hiljade kilometara daleko od Beritauna, i znao je to. U dolazećoj tami bilo je neke magične
hemije, nečega što mu je omogućavalo da opazi beskrajnu privlačnost te sobe, sa tepihom boje tepiha i
zavesama boje zavesa, prljavim sofa-kompletom od pene, uglastom hromiranom policom sa uređajima šest
godina starog Hitačijevog kućnog modula.
Pripremajući se za ulazak, pažljivo je navukao te zavese, ali sada, nekako, kao da je ipak mogao da
vidi napolje, gde su se stambene zgrade Beritauna uzdizale kao talas koji će se razbiti o tamnije kule
Projekata. Talas stanova bio je načičkan finim dlačicama antena i mrežastih tanjira, povezanih konopcima za
sušenje veša. Njegova majka volela je da psuje zbog toga; imala je sušač. Sećao se njenih pobelelih
zglobova na lažnoj bronzi ograde balkona, sa suvim borama tamo gde je zglob bio savijen. Sećao se mrtvog
dečaka koga su odneli sa Velikog Igrališta na nosilima od legure, umotanog u plastiku iste boje kao murijaška
kola. Pao i udario glavom. Glavom. Prd u čabar.
Stade mu srce. Činilo mu se da je palo u stranu, ritajući se poput neke životinje u crtaćima.
Page 7
 2. Grof nula
Šesnaesta sekunda smrti Bobija Vilsona. Smrti levog muvaroša.
A onda se nešto unese, ogromnost nepojmljiva, dalje od kraja krajeva svega što je ikada znao ili
zamišljao, i dodirnu ga.

::: ŠTA TO RADIŠ? ZAŠTO TI TO RADE?

Devojčinglas, smeđakosa, tamneoči...
: UBIJA ME UBIJA ME SKLONI GA SKLONI GA OD MENE.
Tamneoči, pustinjskazvezda, kratkamajica, devojčinakosa...
::: ALI TO JE TRIK, ZAR NE VIDIŠ? TI SAMO MISLIŠ DA TE JE
ZGRABILO. GLEDAJ. SAD ĆU PODESITI OVDE I SLOBODAN SI.

I srce mu se preturi na leđa, povrati ručak ritajući se nacrtanim crvenim nogama, a galvanski trzaj
šoka odbaci ga sa stolice i strgnu mu trode sa čela. Udari glavom u ivicu Hitačija i bešika mu popusti; začu
kako neko ponavlja jebote jebote jebote u prašnjavi miris tepiha. Devojčinglas je nestao, nije bilo
pustinjskezvezde, osećaja hladnog vetra i izlokanog kamena na koži...
Onda mu se rasprsnu glava. Video je to sasvim jasno, odnekud izdaleka. Kao fosforna granata.
Belo.
Svetlo.

4. UHODAVANJE

Crna Honda lebdela je dvadeset metara iznad osmougaone palube napuštene naftne platforme.
Bližila se zora i Tarner je mogao da nazre izbledele obrise trolisne oznake biorizika na platformi za
helikoptere.

"Dole imaš neki biorizik, Konroje?"

"Ništa na šta već nisi navikao", reče Konroj.
Prilika u crvenom padobranskom odelu oštro je signalizirala rukama pilotu Honde. Vetar koji su
podizale elise nosio je otpatke materijala za pakovanje u more dok su se spuštali. Konroj pritisnu kopču svojih
kajiševa i naže se preko Tarnera da otvori vrata. Kada su vrata kliznula u stranu, nađoše se usred urlanja
motora. Konroj ga je gurao u rame, praveći užurbane pokrete uvis okrenutim dlanom. Pokazao je prema
pilotu.
Tarner se prebaci napolje i spusti, ispod gromovitog vrtloga elise, a Konroj se dočeka u čučanj
pored njega. Prešli su preko izbledelog trolista račjim korakom povijenih nogu, normalnim za helikoptersku
platformu. Nogavice pantalone lepršale su im oko gležnjeva na Hondinom vetru. Tarner je nosio sivu torbu
izlivenu od balističkog ABS-a, sav svoj prtljag; neko ju je spakovao, u hotelu, i čekala ga je na Cušimi. Nagla
promena visine pištanja reče mu da Honda uzleće. Odleteo je prema obali, ugašenih svetala. Kada je zvuk
zamro, Tarner začu krike galebova i šum talasa Pacifika.
"Neko je jednom pokušao da ovde stvori luku podataka", reče Konroj. "Međunarodne vode. Tada
još niko nije živeo na orbiti, tako da je to nekoliko godina imalo smisla..." Pošao je prema zarđaloj šumi
nosećih stubova sprata platforme. "Po jednom scenariju koji su mi pokazali u Hosaki, trebalo je da dovedemo
Mičela ovamo, očistimo ga, smestimo na Cušimu i otprašimo punom parom za stari, dobri Japan. Rek'o sam
im da zaborave to sranje. Kad Maas provali šta se dogodilo, moći će da se spuste na ovu stvar sve što imaju.
Rek'o sam im da je onaj njihov logor u D. F.-u Distritto Federale - na španskom, Federalni Okrug u Meksiku -
prim. prev. pravo mesto za to, je li? Maas tamo neće moći da pravi veliko sranje, ne usred jebenog središta
Meksiko Sitija..."
Iz senki iziđe prilika sa glavom izobličenom mehurastim naočarima uređaja za pojačavanje slike.
Pokazala im je da pođu dalje, mahnuvši tupom, rupičastom cevi bacača strelica Lensing. "Biohazard", reče
Konroj kada su se provukli pored čoveka. "Sagni glavu kad ulaziš. I pazi, stepenice su klizave."

Platforma je mirisala na rđu, napuštenost i morsku vodu. Nije bilo prozora. Zidovi izbledele krem
boje bili su išarani krastama rđe koje su se širile. Fluorescentne svetiljke napajane baterijama visile su sa
nosećih greda na svakih nekoliko metara, bacajući jezivu zelenkastu svetlost, istovremeno bleštavu i
izluđujuće neravnomernu. U glavnoj prostoriji radilo je bar desetak ljudi; kretali su se sa opuštenom
svrsishodnošću dobrih tehničara. Profesionalci, pomisli Tarner; retko su podizali pogled i malo su govorili. Bilo
je hladno, vrlo hladno, i Konroj mu je dao ogromnu jaknu sa mnoštvom oznaka i patentnih zatvarača.
Bradonja u pilotskoj jakni od ovčje kože učvršćivao je srebrnom trakom svežnjeve optičkih vlakana
za ulubljenu pregradu. Konroj je nešto šaputao crnkinji koja je nosila istu jaknu kao što je bila Tarnerova.
Bradati tehničar podigao je pogled sa svog posla i ugledao Tarnera. "Sra-nje", reče, još na kolenima. "Mislio
Page 8
 2. Grof nula
sam da će biti nešto krupno, al' izgleda da će biti i čupavo." Ustao je i mahinalno obrisao dlanove o nogavice
farmerki. Kao i ostali tehovi, nosio je mikroporozne hirurške rukavice. "Ti si Tarner." Nacerio se, bacio pogled
prema Konroju i izvadio plastičnu pljosku iz džepa jakne. "Ugrej se malo. Znaš me. Radio sam na onom poslu
u Marakešu, kada je IBM-ov momak prešao u Micu-G. Spojio sam punjenja na autobusu koji ste ti i Francuz
uterali u onaj hotel."
Tarner uze pljosku, otvori poklopac i nagnu je. Burbon. Palio je duboko i oštro, šireći mu toplinu
kroz grudi. "Hvala." Vratio je pljosku i čovek je gurnu u džep.
"Ouki", reče čovek. "Ouki? Sećaš se?"
"Naravno", slaga Tarner. "Marakeš."
"'Divlji ćuran'", reče Ouki. "Doleteo sam preko Šipola i tamo svratio u djuti-fri. Ovaj tvoj partner", još
jedan pogled prema Konroju, "nije baš od opuštenih, a? Mislim, ne kao u Marakešu, a?"
Tarner klimnu glavom.
"Ako ti zatreba nešto", reče Ouki, "obavesti me."
"Šta, na primer?"
"Još pića, ili malo peruanskog praha, ali istinski žutog." Ouki se ponovo naceri.
"Hvala", reče Tarner, videvši da se Konroj okrenuo od crnkinje. I Ouki je to primetio, pa brzo kleknu i
otkinu novi komad srebrne trake.
"Ko je taj?" upitao ga je Konroj, pošto ga je uveo na uska vrata sa istrunulim trakama crnog
zaptivnog materijala po ivicama. Konroj okrenu točak koji je zatvarao vrata; neko ga je nedavno podmazao.
"Zove se Ouki", reče Tarner, razgledajući novu prostoriju. Manja od prve. Dve svetiljke, stolovi na
sklapanje, stolice, sve novo. Na stolovima nekakvi instrumenti, pod crnim, plastičnim pokrivačima.
"Neki tvoj prijatelj?"
"Ne", reče Tarner. "Nekada je radio za mene." Prišao je najbližem stolu i podigao pokrivač. "Šta je
ovo?" Konzola je imala ogoljen, nedovršen izgled fabričkog prototipa.
"Maas-Neotekov dek kiberprostora."
Tarner uzdignu obrve. "Tvoj?"
"Imamo dva. Jedan je na odredištu. Došli su iz Hosake. Očito najbrža stvar u matrici, a u Hosaki ne
mogu čak ni da prekopiraju njihove čipove. Potpuno različita tehnologija."
"Dao im ih je Mičel?"
"Neće da kažu. Činjenica da su ih poslali ovamo samo da bi naši jahači dobili na brzini pokazuje
kolika im je stiska da dobiju tog čoveka."
"Ko radi na konzoli, Konroj?"
"Džejlin Slajd. Upravo sam razgovarao s njom." Mahnuo je glavom prema vratima. "Čovek na
odredištu je iz L. A., klinac po imenu Ramirez."
"Jesu li dobri?" Tarner spusti pokrivač.
"Bolje za njih da jesu, s obzirom na to koliko koštaju. Džejlin je u poslednje dve godine stekla
vrašku slavu, a Ramirez je njen učenik. Sranje", Konroj slegnu ramenima, "znaš te kauboje. Jebeni ludaci..."
"Gde si ih našao? I odakle iskopa Oukija?"
"Kod tvog agenta, Tarnere."
Tarner je zurio u Konroja, a onda klimnu glavom. Okrenuvši se, podigao je kraj sledećeg pokrivača.
Kutije, plastične i od stiropora, uredno složene na hladnom metalu stola. Dodirnuo je plavi plastični
pravougaonik sa otštampanim srebrnim monogramom. S & W.
"Tvoj agent", reče Konroj, kada je Kejs otvorio kutiju. Pištolj je ležao u udubljenju od bledoplave
pene, teški revolver sa ružnim isturenim kućištem ispod zdepastog burenceta. "S&W, taktički, kalibar 408, sa
ksenonskim projektorom", reče Konroj. "Rekao je da ćeš sigurno tražiti taj."
Tarner uze revolver i pritisnu palcem kontrolno dugme projektora. Na dršci boje lešnika dvaput
trepnu crvena dioda. Izbacio je burence. "Municija?"
"Na stolu. Ručno punjenje, eksplozivni vrhovi."
Tarner je nađe prozirnu plastičnu kocku boje ćilibara, otvori je levom rukom i izvadi patronu. "Zašto
su izabrali baš mene za ovo, Konroje?" Osmotrio je patronu, a onda je pažljivo ubacio u jedno od šest ležišta
cilindra.
"Ne znam", reče Konroj. "Kao da su te kaparisali za ovo od samog početka, čim im se Mičel javio..."
Tarner zavrte burence i brzim trzajem ga vrati u okvir. "Pitao sam te, zašto su izabrali baš mene za
ovo, Konroje?" Podigao je revolver obema rukama i ispružio ih, uperivši ga pravo u Konrojevo lice. "Kod
ovakvog oružja, ponekad možeš da vidiš sve do dna cevi, ako je pogodno osvetljenje, i da vidiš da l' je metak
unutra."
Konroj jedva primetno odmahnu glavom.
"Ili da možda nije u nekom drugom ležištu..."
"Ne", reče Konroj, sasvim tiho, "nema izgleda."
"A možda su se psihijatri zajebali, Konroje. Šta misliš?"
Page 9
 2. Grof nula
"Ne", reče Konroj, bezizraznog lica. "Nisu, i nećeš."
Tarner povuče obarač. Igla pade na prazno ležište. Konroj samo trepnu, otvori usta, zatvori ih,
posmatrajući kako Tarner spušta Smit i Veson. Na čelu mu se pojavi kapljica znoja i kliznu mu u obrvu.
"Pa?" reče Tarner, sa pištoljem spuštenim uz bok.
Konroj slegnu ramenima. "Nemoj više da radiš te pizdarije", reče.
"Toliko sam im potreban?"
Konroj klimnu glavom. "Ovo je tvoja igra, Tarnere."
"Gde je Mičel?" Ponovo je izbacio burence i počeo da puni pet preostalih ležišta.
"U Arizoni. Oko pedeset kiloa od granice Sonore, u podzemnoj istraživačkoj arkologiji. Maas Biolabs
za Severnu Ameriku. Tamo je sve njihovo, sve do granice, a mesa je tačno u preseku putanja četiri nadzorna
satelita. Mucho tvrdo."
"I kako misle da uđemo tamo?"
"Ne ulazimo. Mičel izlazi, sam. Mi ga čekamo, pokupimo i otpratimo do Hosake čitavog dupeta."
Konroj zavuče prst iza otkopčane kragne crne kušulje i izvuče crnu najlonsku uzicu, a na njoj mali, crni,
najlonski omot zatvoren čičak-trakom. Pažljivo ga otvori i izvadi nekakav predmet, pa ga pruži Tarneru na
dlanu. "Evo. Poslao je ovo."
Tarner odloži revolver na najbliži sto i uze stvar od Konroja. Ličila je na naduveni, sivi mikrosoft, sa
standardnim neuroulazom na jednom kraju i čudnim, okruglim obličjem, kakvo nikad nije video, na drugom.
"Šta je to?"
"Biosoft. Džejlin se uključila u to i kaže da misli da je izlaz neke VI. Neka vrsta dosjea o Mičelu, sa
porukom za Hosaku na kraju. Ako 'oćeš brzi uvid, najbolje da se sam uključiš..."
Tarner podiže pogled sa sivog predmeta. "Kako se Džejlin provela unutra?"
"Kaže da je bolje da ležiš dok to radiš. Kao da joj se nije previše svidelo."

Mašinski snovi poseduju posebnu vrtoglavicu. Tarner se ispružio na novoj ploči zelene fleksipene u
improvizovanoj spavaonici i uključio se u Mičelov dosje. Ulaz je bio spor; imao je vremena da sklopi oči.
Deset sekundi kasnije, oči su mu bile otvorene. Stiskao je zelenu penu i borio se sa mučninom. Još
jednom je sklopio oči... Došla je, ponovo, postepeno, treperava, nelinearna bujica podataka i čulnih utisaka,
svojevrsna naracija prenesena u nadrealnim blic-kadrovima i udvajanjima. Donekle je podsećalo na vožnju
toboganom koji nasumce napušta i vraća se u stvarnost, nemoguće brzo, menjajući visinu, mesto izlaska i
pravac u jednom jedinom otkucaju praznine, samo što pomaci nisu imali ništa sa fizičkom orijentacijom, već
su bili munjevite izmene paradigme i sistema simbola. Podaci očito nisu bili namenjeni ljudskom poimanju.
Otvorenih očiju, izvukao je predmet iz utičnice i stegao ga u šaci, klizavoj od znoja. Bilo mu je kao
da se budi iz košmara. Ne onog iz koga se budiš s vriskom, gde potisnuti strahovi uzimaju jednostavna i
užasna obličja, već iz one vrste sna, kudikamo više uznemirujuće, gde je sve savršeno i zastrašujuće
normalno, a u isto vreme krajnje pogrešno...
Prisnost te stvari bila je nepodnošljiva. Borio se sa talasima sirovog prenosa podataka, naprežući
svu snagu volje da odagna osećanje sasvim blisko ljubavi, opsesivnoj nežnosti koju posmatrač razvija prema
objektu produženog posmatranja. Danima ili satima kasnije, znao je, najsitnije pojedinosti Mičelove
akademske prošlosti možda će mu izbiti na površinu svesti: ime ljubavnice, miris njene teške riđe kose u
svetlosti sunca kroz...
Hitro je seo, udarivši plastičnim đonovima cipela o zarđalu palubu. Još je nosio jaknu, a Smit i
Veson, u džepu sa strane, bolno ga udari po boku.
Proći će. Mičelov psihički zadah će izvetriti, onako kao što je španska gramatika isparavala posle
svake upotrebe. Ušao je u Maasov bezbednosni dosje unesen u misleći kompjuter, i ništa više. Vratio je biosoft
u Konrojevu crnu kesicu, poravnao palcem čičak-traku i obesio uzicu oko vrata.
Postade svestan zvuka talasa koji su zapljuskivali bokove platforme.
"Hej, šefe", reče neko, iza smeđeg vojnog ćebeta koje je zaklanjalo ulaz u spavaonicu, "Konroj
kaže da je vreme da izvršiš smotru trupa, jer vas dvojica odlazite na drugo mesto." Oukijevo bradato lice izviri
iza ćebeta. "Inače te ne bih budio, znaš?"
"Nisam spavao", reče Tarner i ustade, mahinalno masirajući kožu oko ugrađene utičnice.
"Šteta", reče Ouki. "Imam derme koje te uspavaju k'o bebu, tačno na jedan sat, a onda ubace jak
stimulant, i eto te na nogama i ornog za pos'o, svega mi..."
Tarner odmahnu glavom. "Vodi me do Konroja."

5. POSAO

Marli je uzela sobu u malom hotelu sa biljkama u teškim, mesinganim posudama i hodnicima
popločanim kao izlizane, mermerne šahovske table. Lift je bio ukrašen pozlaćen kavez sa stranicama od
Page 10
 2. Grof nula
ružinog drveta i mirisao je na limunovo ulje i male cigare.
Soba joj je bila na petom spratu. Visoki prozor gledao je na aveniju i bio je od one vrste koja može i
da se otvori. Kada je nasmešeni portir otišao, sručila se u fotelju čija je bogata postava bila u prijatnom
kontrastu sa bledim, belgijskim tepihom. Poslednji put raskopčala je stare pariske čizme, ritnula ih sa nogu i
zagledala se u desetak sjajnih kesa koje je portir poređao na krevetu. Sutra ću kupiti torbe, pomislila je. I
četkicu za zube.
"U šoku sam", priznala je kesama na krevetu. "Moram da pripazim. Ništa više ne izgleda stvarno."
Spustila je pogled i opazila da su joj čarape pošle na palcima. Zatresla je glavom. Njena nova tašna ležala je
na belom, mermernom stočiću pored kreveta; bila je crna, isečena od debele, goveđe kože, prerađene da
bude meka kao flamanski maslac. Koštala ju je više nego što bi dugovala Andrei za polovinu mesečne kirije,
ali je to važilo i za jednu noć u ovom hotelu. U tašni je bio njen pasoš i kreditni čip koji je dobila u galeriji Dipre,
izdat na osnovu računa na njeno ime od orbitalne filijale Nederlands Algemeen banke.
Otišla je u kupatilo i odvrnula glatke, mesingane slavine na velikoj, beloj kadi. Kroz japanski
filter-uređaj zašišta vruća, obogaćena voda. Hotel je obezbedio soli za kupanje, kreme i mirisna ulja. Ispraznila
je tubu ulja u kadu koja se punila i počela da skida odeću, osetivši ujed gubitka kada je pustila jaknu Seli Stenli
da sklizne na pod iza nje. Sat ranije, ta godinu dana stara jakna još je bila omiljeni deo njene garderobe i
možda jedina skupa stvar koju je ikada imala. Sada je postala nešto što treba da odnesu čistačice; možda će
završiti na nekoj buvljoj pijaci, tamo gde je i sama tražila jeftinu odeću dok je bila u umetničkoj školi...
Ogledala su se zamaglila i počela da cure dok se kupatilo punilo mirisnom parom, skrivajući odraz
njene nagosti. Zar je zaista sve tako lako? Da li ju je Virekov elegantni kreditni čip stvarno izbavio iz bede i
preneo u ovaj hotel, gde su peškiri beli, meki i čupavi? Bila je svesna određene duhovne vrtoglavice, kao da
drhti na rubu nekog bezdana. Pitala se u kojoj meri novac može da bude moćan, ako ga čovek ima dovoljno,
ali zaista dovoljno. Pretpostavljala je da to znaju samo Vireci ovoga sveta, a da su po prirodi stvari nesposobni
da znaju. Pitati Vireka bilo bi kao kada ispituješ ribu da ti kaže nešto više o vodi. Da, draga moja, mokra je;
jeste, dete moje, naravno da je toplo, mirisno, sa čupavim peškirima. Ušla je u kadu i spustila se u vodu.
Sutra će otići da joj skrate kosu. U Parizu.

Andrein telefon zvonio je šesnaest puta pre nego što se Marli setila programa. Biće da je još
uključen, a ovaj skupi, mali, briselski hotel nije na listi. Nagnula se da spusti telefon na mermernu ploču stola i
on tada zazvoni, tiho.
"Kurir je doneo paket, iz galerije Dipre."
Kada je portir - ovaj put mlađi čovek, crnomanjast, možda Španac - otišao, odnela je paket do
prozora i osmotrila ga sa svih strana. Bio je umotan u ručno izrađenu hartiju tamnosive boje, presavijenu i
ušuškanu na onaj tajanstveni japanski način koji nije tražio lepak ili traku, ali je znala da ga nikada neće
ponovo zaviti kada ga odmota. U jednom uglu bili su utisnuti naziv i adresa galerije, a njeno ime i naziv hotela
bili su ispisani na sredini savršenim kurzivom.
Odmotala je papir i shvatila da u rukama drži novi Braunov holoprojektor i pljosnati omot od prozirne
plastike. Omot je sadržao sedam označenih pločica holofilmova. Iza minijaturnog gvozdenog balkona zalazilo
je sunce, bojeći Stari Grad u zlatno. Čulo se trubljenje automobila i dečja galama. Zatvorila je prozor i otišla do
pisaćeg stola. Braun je bio glatki, crni pravougaonik sa napajanjem na sunčane ćelije. Proverivši punjenje,
uzela je prvi holofilm iz omota i ubacila ga.
Iznad Brauna se rascveta kutija koju je videla u Virekovoj simulaciji Huel Parka, blešteći kristalnom
rezolucijom najboljih muzejskih holograma. Kost i zlato vodova, trula čipka i mutni, beli kliker od gline. Kako je
nekome pošlo za rukom da poređa ove koještarije, ovo smeće, na takav način da pogađa pravo u srce, da se
zariva u dušu poput udice? Onda klimnu glavom. Znala je da je moguće; pre mnogo godina, to je uspelo
čoveku po imenu Kornel, koji je takođe pravio kutije.
Tada je pogledala levo, gde je otmena, siva hartija ležala na stolu. Slučajno je odabrala ovaj hotel,
kada joj je dosadila kupovina. Nikome nije rekla da je tu. Onima iz galerije Dipre sigurno nije.

6. BARITAUN

Sudeći po satu na majčinom Hitačiju, nije znao za sebe nekih osam sati. Prvo što je video bio je
njegov prašnjavi ekran, a nešto tvrdo bilo mu je zaglavljeno ispod bedara. Ono-Sendai. Prevrnuo se u stranu.
Zadah ustajalog povraćanja.
Onda se našao pod tušem, ne baš siguran kako je dospeo tamo, odvrćući slavine onako u odeći.
Štipao je, gnječio i rastezao lice. Osećao ga je kao gumenu masku.
"Nešto se desilo." Nešto loše, krupno, ali nije znao šta.
Gomila njegove mokre odeće postepeno je rasla na podu kabine. Konačno je izišao, otišao do
umivaonika, zabacio mokru kosu iz očiju, zagledao se u lice u ogledalu. Nema frke, Bobi Njumark.
Page 11
 2. Grof nula
"Ne, Bobi, ima frke. Bogme si u frci..."
Sa peškirom oko ramena, mokar, pošao je uskim hodnikom prema svojoj sobi, skučenom,
klinastom prostoru u samom dnu stana. Kada je zakoračio unutra, uključio se njegov holoporno uređaj i
odjednom mu se cerilo pet-šest cura, odmeravajući ga sa očiglednom požudom. Činilo se da stoje u zidovima
sobe, u maglovitom, prašnjavo plavom prostoru, belih osmeha i zategnutih, mladih tela blistavih poput neona.
Dve devojke pomeriše se bliže i počeše da se dodiruju.
"Dosta", reče on.
Projektor se isključi na njegovu komandu; devojke iz snova nestadoše. Uređaj je prethodno
pripadao starijem bratu Linga Vorena; frizure i odeća devojaka bile su zastarele i pomalo smešne. Mogao je
da razgovara s njima i naredi im da rade neke stvari sa sobom i jedna drugoj. Setio se kada mu je bilo trinaest
godina i kada je bio zaljubljen u Brendi, onu u plavim, gumenim pantalonicama. Holo mu je sada uglavnom
koristio da bar prividno poveća prostor u sobičku.
"Nešto se jebeno dogodilo", reče, navlačeći crni džins i gotovo čistu majicu. Zatresao je glavom.
"Šta? Jebiga, šta?" Nekakav strujni udar? Neko je nešto zasrao dole u Upravi za fisiju? Možda je baza u koju
je hteo da uđe doživela neki neuobičajen kolaps ili je bila napadnuta sa druge strane... Ali ostao mu je utisak
da je sreo nekoga, nekoga ko... Nesvesno je ispružio desnu ruku, raširenih prstiju, preklinjući. "Jebiga", reče.
Prsti se sklopiše u pesnicu. Onda mu dođe: isprva, osećaj nečeg velikog, stvarno velikog, kako se pruža
prema njemu kroz kiberprostor, a onda utisak devojke. Nekog smeđeg, vitkog, ko je čučao negde u čudnoj,
svetloj tami, punoj zvezda i vetra. Ali sećanje se izmigoljilo kada je njegov um pokušao da ga ulovi.
Ogladneo, obuo je sandale i pošao u kuhinju, trljajući kosu vlažnim peškirom. Prolazeći kroz
dnevnu sobu, opazio je svetiljkicu 'Uključeno' na Ono-Sendaiju, kako besno zuri u njega sa tepiha. "Oh,
sranje." Stajao je ukopan, uvučenih obraza. Još je bio uključen. Da li je moguće da je još povezan sa bazom u
koju je pokušao da provali? Znaju li da nije mrtav? Nije imao pojma. Jedno je ipak znao: da su mu uzeli meru.
Nije se potrudio da postavi šančeve i slepe puteve koji bi ih sprečili da mu pođu po tragu.
Znaju gde je.
Zaboravivši na glad, odjurio je u kupatilo i stao da pretura po natopljenoj odeći dok nije našao svoj
kreditni čip.

Imao je dve stotine deset Novih Jena skrivenih u šupljoj, plastičnoj drški višenamenske odvrtke.
Gurnuvši odvrtku i kreditni čip u džep farmerki, navukao je najstariji i najteži par čizama, a onda iskopao
neopran veš ispod kreveta. Izdvojio je crnu jaknu od šatorskog platna sa najmanje deset džepova i velikim
tobolcem nisko na leđima, nekom vrstom ugrađenog ranca. Ispod jastuka imao je japanski gravitacijski nož sa
narandžastom drškom; smestio ga je u uski džep na levom rukavu jakne, blizu manžetne.
Devojke se uključiše kad je izlazio: "Bobi, Bo-obi, vrati se da se igramo..."
U dnevnoj sobi, istrgnuo je optički kabl Ono-Sendaija iz ploče Hitačija, smotao ga i strpao u džep.
Isto je učinio i sa trodama, a onda je gurnuo Ono-Sendai u ranac jakne.
Zavese su još bile navučene. Osetio je nalet novog uzbuđenja. Odlazio je. Morao je da ode. Već je
zaboravio patetičnu privrženost koja se javila kada se očešao o smrt. Oprezno je razmaknuo zavese, tek
koliko da zavuče palac, i izvirio napolje.
Bilo je pozno popodne. Za par sati, na tamnim gromadama Projekata počeće da se pale svetla.
Veliko Igralište prostiralo se kao betonsko more; Projekti su se dizali iza naspramne obale, džinovski,
pravolinijski oblici ublaženi slučajnim nanosom dograđenih balkona-staklenika, tankova za uzgoj somova,
sistema za grejanje sunčevom energijom i sveprisutnih mrežastih tanjira.
Dva-na-dan je sada tamo negde, spava, u svetu koji Bobi nikad nije video, svetu naselja-tornjeva.
Dva-na-dan je silazio zbog posla, uglavnom sa muvarošima iz Beritauna, a onda bi se vratio gore. Bobiju se
uvek činilo dobro tamo gore, gde se uveče toliko toga događalo na balkonima, među crvenim mrljama
roštiljskog ćumura, klincima u donjem vešu razigranim kao majmunčići, tako sićušnima da su se jedva videli.
Ponekad bi se promenio vetar, i na Igralište bi se spustili mirisi kuvanja, a ponekad bi se mogla videti ultralaka
jedrilica kako klizi iz neke neznane zemlje krovova visoko gore. I stalno se čuo pomešan ritam iz miliona
zvučnika, talasi muzike koji su zapljuskivali i povlačili se na vetru.
Dva-na-dan nikad nije pričao o svom životu, o mestu gde živi. Dva-na-dan je pričao o bizu ili, kad je
bio društven, o ženama. Ono što je Dva-na-dan pričao o ženama činilo je da Bobi više nego ikad zažudi da
pobegne iz Baritauna, a Bobi je znao da je biz njegova karta za odlazak. Ali sada mu je diler bio potreban iz
drugog razloga, zato što je bio potpuno izgubljen.
Možda će Dva-na-dan znati da mu kaže šta se događa. Oko one baze nije trebalo da bude ničeg
opasnog. Dva-na-dan mu je sam odabrao metu i iznajmio mu softver pomoću koga će provaliti. Dva-na-dan je
imao načina da proturi kroz tarabu sve što bi on izneo odatle. Znači da je Dva-na-dan trebalo da zna. Morao je
znati bar nešto.
"Nemam čak ni tvoj broj, čoveče", obratio se Projektima, pustivši zavese da se sklope. Da ostavi
nešto majci? Poruku? "Jes', dupe moje", poručio je sobi iza sebe, "tutanj odavde", i već je bio napolju u
Page 12
 2. Grof nula
hodniku, pa na stepenicama. "Zauvek", dodade, gurnuvši nogom vrata na ulazu zgrade.
Veliko Igralište izgledalo je dovoljno bezbedno, osim usamljenog prašinara bez košulje duboko u
besnoj raspravi sa Bogom. Bobi ga je obišao u širokom luku; tip je vikao i skakao i seckao vazduh karate
udarcima. Prašinar je imao osušenu krv na bosim stopalima i ostatke nečega što je nekada možda bila frizura
Polutana.
Veliko Igralište bilo je neutralna zemlja, bar u teoriji, i Polutani su tu bili u slobodno shvaćenoj
konfederaciji sa Goticima; Bobi je imao sasvim solidno partnerstvo sa Goticima, ali je zadržao status
nezavisnog. Baritaun je bio rizično mesto za nezavisne. Ako ništa drugo, pomislio je dok se prašinarovo
jarosno trabunjanje gubilo iza njega, bande ti pružaju nekakav smisao. Ako si Gotik i Ladnjaci te saseckaju, to
dobija smisao. Možda su suštinski razlozi besmisleni, ali bar postoje pravila. Ali nezavisne su saseckali
prašinari gonjeni praškom u mozgu, lutajuće grabljive lujke sa svih strana čak tamo do Njujorka - kao što je
bio onaj Sakupljač Penisa prošlog leta, što je čuvao trofeje u plastičnoj kesi u džepu...
Bobi je pokušavao da nacrta mapu bekstva sa ovog mesta još od dana kad se rodio, ili je bar tako
osećao. A sada ga je dek kiberprostora u rancu gurkao u kičmu u hodu. Kao da ga i on požuruje da ode.
"Hajde, Dva-na-dan", reče on nadnesenim Projektima, "dovuci dupe ovamo dole i budi kod Liona kada
stignem tamo, važi?"

Dva-na-dan nije bio kod Liona.

Niko nije bio kod Liona, ako ne računate Liona, koji je istraživao tajne konvertora zidnog ekrana,
naoružan iskrivljenom spajalicom.
"Što ne uzmeš čekić i ne izubijaš govno dok ne proradi?" reče Bobi. "Ako ti i to nešto vredi."
Lion podiže pogled sa konvertora. Imao je oko četrdeset godina, mada je to bilo teško odrediti.
Činilo se da ne pripada nijednoj rasi posebno, ili da pripada, na neki način, nekoj rasi kojoj niko drugi ne
pripada. Mnogo prenaglašenih kostiju lica i griva kovrdžave, mutno crne kose. Njegov podrumski piratski klub
bio je stalno odredište u Bobijevom životu u poslednje dve godine.
Lion je bezizrazno zurio u Bobija kamenim očima, sa sedefasto sivim zenicama prožetim
nagoveštajem maslinaste. Lionove oči su navodile Bobija da pomisli na ostrige i lak za nokte, dve stvari na
koje baš i nije obožavao da misli u vezi sa očima. Boja je ličila na nešto čime se tapaciraju barske stolice.
"Hteo sam samo da kažem da ne možeš da popraviš to sranje čačkajući ga", dodao je nelagodno.
Lion polako zavrte glavom i vrati se istraživanju. Narod je plaćao da uđe kod Liona jer je ovaj puštao piratske
filmove i simstim skinut sa kablovske, i nabavljao mnogo toga što Baritaunci ne bi mogli sebi da priušte. U
stražnjoj sobi se dilovalo i mogli ste da 'priložite' za piće, koje je bilo uglavnom domaća brlja iz Ohaja
presečena nekakvim sintetičkim sokom od pomorandže koji je Lion nabavljao u industrijskim količinama.
"Ovaj, Lione, reci mi", zamuca Bobi ponovo, "jesi l' vid'o Dva-na-dan ovih dana?"
Zastrašujuće oči ponovo se podigoše i zagledaše se u Bobija, sasvim nepotrebno dugo. "Ne."
"Možda sinoć?"
"Ne."
"Preksinoć?"
"Ne."
"A. U redu. Hvala." Nije vredelo gnjaviti Liona. U stvari, bilo je mnogo razloga protiv toga. Bobi
pogleda okolo po širokoj, polumračnoj prostoriji, simstim jedinicama i ugašenim filmskim ekranima. Klub je
činio niz gotovo jednakih soba u podrumu polu-stambene građevine za samce sa nešto lake industrije. Dobra
zvučna izolacija: napolju se gotovo uopšte nije čula muzika. Često bi noću izišao od Liona sa glavom punom
pilula i buke, i obreo se prividno u magičnom vakuumu tišine, tako da bi mu zvonilo u ušima celim putem do
kuće preko Velikog Igrališta.
Preostao mu je možda jedan sat pre nego što počnu da pristižu prvi Gotici. Dileri, uglavnom crnci iz
Projekata ili belci iz grada ili nekog drugog predgrađa, neće se pojaviti sve dok se ne nakupi dovoljno Gotika
za obradu. Ništa nije bilo gore za dilerov ugled nego da sedi besposlen i čeka, jer je tako izgledalo da mu ne
ide biz, i nije bilo izgleda da zateknete zaista uspešnog dilera kako visi kod Liona iz čistog zadovoljstva. Kod
Liona se sve delilo na muvaroše i vikendaše sa jeftinim dekovima koji su gledali japanske ledolomačke
filmove...
Ali Dva-na-dan nije od tih, reče sebi dok se peo uz betonske stepenice. Dva-na-dan bio je na putu.
Iz Projekata, iz Baritauna, iz Lionove jazbine. U Pariz, možda, ili u Čibu. Ono-Sendai ga munu u kičmu. To ga
podseti da je Dva-na-danova kaseta sa ledolomcem još unutra. Ne bi voleo da mora da objašnjava nekom
kako se to dogodilo. Prošao je kraj kioska sa vestima. Iza plastičnog okna reflektujuće stranice kioska
odmotavao se žuti faks njujorškog izdanja Asahi Šimbuna sa tekstom o padu neke vlade u Africi, ruskim
sirovinama sa Marsa...
Bilo je to doba dana kada se jasno videla svaka pojedinost daleko dole niz ulicu, sveži listići tek izbili
iz crnih grana stabala u njihovim rupama u betonu i blesak čelika na devojčinim čizmama blok dalje, kao da
gledaš kroz posebnu vrstu vode koja izoštrava sliku, iako je uskoro trebalo da se smrači. Okrenuo se i
Page 13
 2. Grof nula
zagledao u Projekte. Gore su čitavi spratovi bili u večnom mraku, nenastanjeni ili zamračeni. Šta li se tamo
dešavalo? Možda će jednom pitati Dva-na-dana.
Proverio je vreme na Koka-Kolinom satu kioska. Majka mu se do sada vratila iz Bostona, sigurno
jeste, jer bi inače propustila neku od svojih omiljenih sapunica. Sa novom rupom u glavi. Ionako je bila luda, a
utičnici koju je imala još od pre rođenja ništa nije nedostajalo, iako je godinama kukala zbog statičkog šuma,
rezolucije i mešanja čula, pa je konačno nakupila dovoljno kredita da ode u Boston po neku petparačku
zamenu. Na mesto gde ne moraš ni da zakazuješ operaciju. Uđeš i oni ti je samo ukucaju u glavu... Oh, da,
poznavao ju je: ulazila je sa umotanom bocom ispod ruke, ne skidajući čak ni kaput, i odlazila pravo do
Hitačija da se uključi i ispira mozak narednih šest sati bez prestanka. Oči bi joj se tada zamutile, a ponekad,
kada bi nastavak bio posebno dobar, malo bi puštala balu. Otprilike svakih dvadeset minuta setila bi se da
dobro potegne iz boce.
Uvek je bila takva, koliko se sećao, postepeno tonući sve dublje u pet-šest sintetičkih života,
serijskih simstim fantazija o kojima je Bobi celog života morao da sluša. Još je gajio jezivo osećanje da su neki
od likova o kojima je govorila njegovi rođaci, bogate i lepe ujne i ujaci koji bi jednog dana mogli da se pojave
samo kad ne bi bio takvo govance. Možda je to na neki način, pomislio je sada, bila istina; uključivala se u to
sranje tokom cele trudnoće, rekla mu je da jeste, pa je on, fetus Njumark, sklupčan tamo unutra, proživeo
otprilike hiljadu sati Ljudi od značaja i Atlante. Ali nije voleo da zamišlja sebe sklupčanog u stomaku Marše
Njumark. Od toga se osećao znojavo i nekako mučno.
Mama Marša. Bobi je tek u poslednjih godina dana ili tako nešto počeo da razumeva svet - onako
kako ga je sad razumeo - da bi se zapitao kako uopšte uspeva da se snađe u njemu, budući da je bio
poslednja stvar na koju bi pomislila, uz bocu i duhove iz utičnice koji su joj pravili stalno društvo. Ponekad,
kada bi bila u posebnom raspoloženju i imala za sobom dovoljan broj cugova, još je umela da pokuša da mu
priča o ocu. Znao je od svoje četvrte da je to obična kenjaža, jer su se pojedinosti povremeno menjale, ali je
godinama dozvoljavao sebi da u njima nalazi izvesno zadovoljstvo.
Nekoliko blokova zapadno od Lionovog kluba našao je rampu za utovar, zaklonjenu od ulice sveže
obojenim plavim kontejnerom za otpad. Nova boja presijavala se na izubijanom, ulubljenom čeliku. Iznad
rampe visila je halogena cev. Pronašao je udoban betonski ispust i seo, pazeći da ne ošteti Ono-Sendai.
Ponekad treba samo da čekaš. Jedna od stvari kojima ga je naučio Dva-na-dan.
Kontejner je kipeo od raznovrsnog industrijskog otpada. Baritaun je imao svoj udeo u polulegalnoj
industriji, 'ekonomiji u senci' o kojoj su medijska lica volela da pametuju, ali Bobi nikad nije zarezivao medijska
lica. Biz. Sve je to bio biz.
Noćni leptiri opisivali su haotične, svetlucave krugove oko halogenke. Bobi je odsutno posmatrao
kako tri klinca, stara u vrh glave deset godina, osvajaju plavi zid kontejnera pomoću komada prljavog, belog,
najlonskog kanapa i improvizovane kuke koja jednom mora da je bila deo vešalice za kapute. Kada se i treći
prebacio preko zida u krš plastičnog smeća, kanap je bio brzo povučen uvis. Đubre poče da krcka i šušti.
Baš k'o ja, pomisli Bobi, i ja sam nekada radio isto sranje, punio sobu otkačenim đubretom koje bi'
našao. Jednom je Ling Vorenova sestra našla dobar deo nečije ruke, umotan u zelenu plastiku i povezan
gumicama.
Mama Marša je ponekad dobijala dvočasovne napade vere, ušla bi u Bobijevu sobu i pomela svo
njegovo najbolje đubre napolje i prilepila neki Bogu mrski samolepljivi hologram iznad njegovog kreveta. Da l'
Isusa, Habarda, ili Devicu Mariju, nije mnogo marila kada bi je uhvatilo. Bobi bi svojski popizdeo od toga, sve
dok jednog dana nije dovoljno odrastao da ode u dnevnu sobu sa čekićem i potegne ga iznad Hitačija; pipneš
li još jednom moje stvari, poubijaću ti prijatelje, Mama, sve do jednog. Više nikad nije pokušala. Ali su
samolepljivi hologrami ipak imali nekog uticaja na Bobija, jer je vera sada bila nešto što je osećao da je
razmotrio i odložio u stranu. U suštini, smatrao je da okolo postoje ljudi kojima je potrebno to sranje i
pretpostavljao je da ih je uvek bilo, ali on nije bio jedan od njih.
Tada jedan od klinaca iz kontejnera promoli glavu i obavi oštrooko osmatranje neposredne okoline,
zatim ponovo nestade unutra. Začu se lupa i struganje. Male, bele šake podigoše kanister od legure,
prevrnuše ga preko ivice i počeše da ga spuštaju na najlonskom kanapu. Dobar ulov, pomisli Bobi; možete da
odnesete tu stvar do preprodavca metala i dobijete za to neku siću. Spustili su stvar na pločnik, otprilike metar
od đonova Bobijevih čizama; kada je dodirnula beton, okrenula se, i on ugleda šestorogi znak biorizika. "'Ej,
koji moj..." reče, mahinalno podigavši čizme.
Jedan od klinaca skliznu niz kanap i pridrža kanister. Pojaviše se i druga dvojica. On vide da su
mlađi nego što je mislio.
"'Ej", reče Bobi, "znate da je to možda neko gadno sranje? Možete da dobijete rak, ili tako nešto."
"Idi liži pseće dupe dok ne pođe krv", posavetova ga prvi klinac koji se spustio niz uže. Oslobodili su
kuku, smotali kanap, odvukli kanister iza ugla kontejnera. Nestali.

Čekao je sat i po. Dovoljno: kod Liona je počelo da se kuva.

U glavnoj prostoriji poziralo je bar dvadeset Gotika, nalik na krdo beba dinosaurusa, sa krestama
Page 14
 2. Grof nula
lakirane kose koje su mahale i trzale se. Većinom su se približavali idealu Gotika: visoki, vitki, mišićavi, ali
dodirnuti izvesnim mračnim nemirom, mlade atlete sa ranom zavisnošću. Grobljansko bledilo bilo je
obavezno, a kosa Gotika bila je po definiciji crna. Bobi je znao da je one koji nisu uspeli da oblikuju telo prema
klišeu potkulture najbolje izbegavati; nizak Gotik bio je nevolja, debeo Gotik sama smrt.
Posmatrao ih je kako se rastežu i svetlucaju u Leonovom klubu kao višedelno biće, sluzava otopina
sa slagalicom od tamne kože i šiljaka od nerđajućeg čelika na površini. Većina ih je imala gotovo istovetna
lica, crta preuređenih prema drevnim uzorima odabranim iz filmskih memorija. Izabrao je jednog posebno
uspelog Dina čija se kosa njihala kao u ljubavnoj igri noćnog guštera. "Brate", poče Bobi, nesiguran da li ovog
već poznaje.
"Moj čovek", odgovori Din lenjo, preživajući grudvu smole ispod levog obraza. "Grof Nula, mala" -
objasni on svojoj curi - "kao Nulto Stanje." Count Zero: izraz i naslov romana imaju dvostruko značenje: 'nulto
stanje' i 'grof nula', što je nadimak Bobija Njumarka u romanu - prim. prev. Dugačka, bleda ruka sa svežom
krastom na podlaktici mesila je devojčino dupe kroz kožnu suknju. "Grofe, ovo je moja riba." Gotik-devojka
posmatrala je Bobija sa izvesnim zanimanjem ali bez traga ljudskog osećanja, kao da pred sobom ima
proizvod za koji je čula, ali nema nameru da ga kupi.
Bobi osmotri gomilu. Nešto običnih lica, ali nijedno koje je znao. Nigde Dva-na-dana. "'Ej, čuj",
poveri se, "pošto se muvaš ovuda i to, tražim jednog svog jako bliskog ortaka, poslovnog ortaka", - Gotik na to
mudro nakrenu krestu - "zovu ga Dva-na-dan..." Zastade. Gotik je tupo žvakao svoju smolu. Devojka je
izgledala nespokojno, dosađivala se. "Valja opremu", dodade Bobi, podigavši obrve, "crnja koji valja opremu."
"Dva-na-dan", reče Gotik. "Naravno. Dva-na-dan. Je l' da mala?" Devojka zatrese glavom i okrenu
se na drugu stranu.
"Znaš ga?"
"Sigurno."
"Je l' ovde večeras?"
"Ne", reče Gotik i prazno se nasmeši.
Bobi otvori usta, zatvori ih, prisili se da klimne glavom. "Hvala, brate."
"Sve za mog čoveka", reče Gotik.
Još jedan sat, i sve isto. Svuda bledilo, kao kreda bela lica Gotika. Prazne, blistave oči njihovih
devojaka, potpetice njihovih čizama kao igle od ebanovine. Trudio se da bude izvan prostorije sa simstimom,
gde je Lion puštao nekakvu otkačenu jebačinu u džungli koja te je prebacivala u razne životinje, gomilu
arborealne akcije gore u drveću, što je Bobiju bilo pomalo mučno. Već je bio dovoljno gladan da bude pomalo
ošamućen, ili je to bila posledica onoga što mu se dogodilo, ali imao je problema da usredsredi pažnju, i misli
su mu bežale neobičnim putevima. Na primer, ko se verao na ono drveće puno zmija da ožiči one pacove za
simstim?
Međutim, Gotici su bili oduševljeni. Urlali su i lupali nogama i uopšte se do daske saživeli sa
pacovima iz džungle. Lionova nova hit-traka, zaključi Bobi.
S njegove leve strane, držeći se izvan dometa simstima, stajale su dve devojke iz Projekata, čija je
barokna kitnjastost bila u oštrom neskladu sa jednoobraznošću Gotika. Dugački, crni ogrtači bili su otvoreni
iznad tesnih, crvenih prsluka od svilenog brokata, a skutovi ogromnih, belih košulja visili su im ispod kolena.
Tamna lica bila su im skrivena ispod mekih, filcanih šešira okićenih starim, zlatnim predmetima: pribadačama,
amajlijama, zubima, mehaničkim satovima. Bobi ih je potajno posmatrao; njihova odeća govorila je da imaju
novca, ali i da će ti neko odrati guzicu ako nešto pokušaš. Jednom je Dva-na-dan sišao iz Projekata u ledeno
plavom kostimu od glatkog velura sa dijamantskim kopčama na kolenima, kao da možda nije imao vremena
da se presvuče, ali se Bobi ponašao kao da je diler odeven kao i obično u kožu, jer je smatrao da su svetski
maniri ključni u bizu.
Pokušao je da zamisli oprezan pristup, da im samo kaže: 'Ej, dame, vas dve sigurno znate mog
dobrog drugara gospodina Dva-na-dan?' Ali bile su starije od njega, krupnije, i kretale su se sa
samouverenošću koja ga je poražavala. Verovatno bi se samo nasmejale, ali nekako uopšte nije imao želju
da to doživi.
Ono što je sada želeo, i to neodložno, bila je hrana. Opipao je kreditni čip kroz platno farmerki. Otići
će preko puta i uzeti sendvič... Onda se setio zašto je tu, i odjednom mu nije izgledalo pametno da upotrebi
čip. Ako je bio provaljen, pošto je sam pokušao da provali, do sada su saznali broj njegovog čipa; upotrebiti
ga, značilo bi prizvati onoga ko traga za njim u kiberprostoru, izdvojiti se na mreži Baritauna kao signalna
baklja na zamračenom stadionu. Imao je gotov novac, ali njime nije mogao da plati za hranu. Nije baš bilo
nezakonito imati ga, ali niko nije radio ništa zakonito s njim. Morao bi da nađe Gotika s kreditnim čipom, otkupi
kredita za deset Novih Jena, verovatno sa jezivom kamatom, i da Gotik plati za njegovu hranu. A u kom bi tek
obliku trebalo da dobije kusur?
Možda ti se samo priviđaju aveti, reče sebi. Nije pouzdano znao da li su ga našli, a baza koju je
pokušao da otvori bila je standardna, ili je bar trebalo da bude takva. Zato mu je Dva-na-dan rekao da ne mora
da se plaši crnog leda. Ko bi postavio smrtonosne povratne programe oko mesta koje je iznajmljivalo meke
Page 15
 2. Grof nula
porniće? Zamisao je bila da digne nekoliko sati digitalizovanih filmova, sveže robe koja se još nije pojavila na
piratskom tržištu. To nije bila vrsta krađe zbog koje bi neko imao pravo da te ubije...
Ali neko je pokušao. A dogodilo se nešto drugo. Nešto sasvim drugo. Ponovo se popeo uz
stepenice i izišao iz kluba. Znao je da postoji mnogo toga što još ne zna o matrici, ali nikad nije čuo za nešto
tako uvrnuto... Naravno, postojale su priče o duhovima, i muvaroši koji su se kleli da su videli nešto u
kiberprostoru, ali ih je otpisivao kao čabronje koji se uključuju zaprašeni; matrica je bila pogodno mesto za
halucinacije kao i svako drugo...
Možda se baš to dogodilo, pomislio je. Glas je bio samo deo umiranja, ravne linije, nekakvo ludačko
sranje koje je mozak izbacio da mu pomogne, a nešto se dogodilo i na samom izvoru, neka vrsta prekida u
njihovom delu mreže, zbog koga je led oslobodio njegov nervni sistem.
Možda. Ali nije bio siguran. Nije poznavao teren. Neznanje je u poslednje vreme počelo da mu
smeta, jer ga je sprečavalo da povuče potrebne poteze. Ranije nije mnogo razmišljao o tome, ali je bila istina
da premalo zna o čitavoj stvari. Zapravo, sve dok nije počeo da muva, verovao je da zna otprilike onoliko
koliko je potrebno. Baš kao i Gotici, i to je bio razlog zbog koga će Gotici ostati tu i sagoreti od prašine, ili biti
saseckani od Ladnjaka, a proces odabiranja daće postotak njih koji će nekako postati sledeći talas porodičnih,
kućevnih Baritaunaca, i sve će početi iznova.
Bio je kao dete odraslo pored okeana, uzimajući ga zdravo za gotovo kao što je uzimalo i nebo, ne
naučivši ništa o strujama, linijama plovidbe ili menama vremena. Koristio je dekove u školi, igračke koje su te
vozile kroz beskrajna prostranstva prostora koji nije bio prostor, nezamislivu složenu, svečulnu halucinaciju
čovečanstva, matricu, kiberprostor, gde su usijana jezgra velikih korporacija gorela kao neonske nove, podaci
tako zgusnuti da bi preživeo čulno preopterećenje kada bi pokušao da pojmiš više od pukih obrisa.
Ali otkako je počeo da muva, shvatio je koliko malo zna o tome kako šta radi, i ne samo u matrici.
Nekako se prelilo i na ostatak života, i počeo je da se pita, da se pita i razmišlja. Kako je ustrojen Baritaun, šta
pokreće njegovu majku, zašto Gotici i Ladnjaci traće toliku energiju na pokušaje da se poubijaju. Ili zašto je
Dva-na-dan crn i živi u Projektima, i šta ga čini različitim.
Usput je nastavio potragu za dilerom. Bela lica, svuda bela lica. Počeo je da mu galami želudac;
setio se neotvorenog paketa pšeničnih odrezaka u frizu kod kuće, kako bi bilo dobro da ih isprži sa malo soje i
da otvori paket štapića od račića...
Prolazeći ponovo pored kioska, pogledao je na Kokin sat. Marša je sigurno kod kuće, izgubljena u
lavirintskim zapetljancijama Ljudi od značaja, živeći život junakinje serije kroz utičnicu skoro dvadeset godina.
Faks Asahi Šimbuna još se odmotavao iza prozorčića, i on mu priđe taman na vreme da vidi prvi izveštaj o
eksploziji bombe u Bloku A, Nivou 3 Kovina Konkurs Kourtsa, u Baritaunu, država Nju Džerzi...
Onda je prošao, zamenila ga je vest o javnom pogrebu šefa klivlendskih Jakuza. Strogo
tradicionalno. Svi su nosili crne kišobrane.
Oduvek je stanovao u Bloku A, broj 503.
Ona nepojamna stvar, nadnesena da zgazi Maršu Njumark i njen Hitači. Naravno, trebalo je da to
bude on.
"Neko s kim nema zajebavanja", začu sebe kako govori.
"'Ej! Moj čoveče! Grofe! Jesi zaprašen, brate? 'Ej! Kud si navr'o?"
Pogledi dva Dina otpratiše njegovu paničnu trku.

7. CENTAR

Konroj je skrenuo plavi Foker sa izlokane trake predratnog auto-puta i zakočio. Dugačak petlov rep
blede prašine koji ih je pratio od Nidlsa poče da se sleže; hoverkraft se spusti na izduvanoj vreći kada su se
zaustavili.
"Mesto zločina, Tarnere."
"Šta ga je pogodilo?" Pravougaoni potez betona širio se prema nejednakim zidovima od trošne
šljake.
"Zakoni ekonomije", reče Konroj. "Još pre rata. Nikada ga nisu dovršili. Deset klikova zapadno
odavde nalazi se čitava oblast predviđena za gradnju, samo obeležen teren, nema nijedne kuće, ničega."

"Koliko je ljudi u ekipi na odredištu?"

"Devetoro, ne računajući tebe. I medicinari."
"Kakvi medicinari?"
"Hosakini. Maas se bavi bioproizvodima, zar ne? Ko zna šta su sve ugradili u našeg čoveka. Zato je
Hosaka podigla pravu malu neurohiruršku jedinicu i dovela tri čarobnjaka na tom polju. Dvojica su iz
kompanije, a treći je Korejanac koji je majstor u ilegalnoj medicini. Medicinska čaura je u onoj dugačkoj
konstrukciji" - pokazao je - "zato što je delimično pod krovom."
Page 16
 2. Grof nula
"Kako ste je dopremili ovamo?"
"Doneli je iz Tusona u cisterni. Odglumili kvar. Istovarili je, otkotrljali unutra. Svi zajedno. Trebalo je
tri minuta."
"Maas", reče Tarner.
"Naravno." Konroj isključi motore. "Predviđen rizik", reče u iznenadnoj tišini. "Možda im je promaklo.
Naš čovek je sedeo u cisterni i kukao preko CB-a svom dispečeru u Tusonu o posranom regulatoru
temperature i koliko dugo mu je trebalo da ga popravi. Verovatno su to pokupili. Znaš bolji način da se to
uradi?"
"Ne. Ako već klijent traži da ta stvar bude na odredištu. Ali sad baš sedimo na mestu koje su
obeležili..."
"Dušo", Konroj frknu, "možda smo stali da se pojebemo. Da predahnemo na putu za Tuson, je li?
Ovo je takvo mesto. Znaš, ljudi ovde staju da pišaju." Pogledao je na svoj crni sat Porše. "Treba da budem
tamo za sat, da uhvatim kopter za obalu."
"Ideš na platformu?"
"Ne. Po tvoj jebeni mlaznjak. Valjda ću umeti da se snađem."
"Dobro."
"Ja bih izabrao Dornijeov model sa sistemom podražavanja zemljišta. Ostavio bih ga da čeka pored
puta dok ne ugledam Mičela kako dolazi. Mogao bi da bude ovde taman kad ga lekari očiste; samo ga
ubacimo i odmaglimo prema granici Sonore..."
"Podzvučnom brzinom", reče Tarner. "Nema izgleda. Ideš u Kalforniju da mi nabaviš taj mlaznjak.
Naš čovek ima da poleti odavde u višenamenskoj borbenoj letelici koja nije zastarela."
"Imaš u vidu nekog pilota?"
"Sebe", reče Tarner i potapša utičnicu iza uha. "To je potpuno samostalan interaktivni sistem.
Prodaće ti priključni softver i posle treba samo da se uključim."
"Nisam znao da umeš da pilotiraš."
"Ne umem. Ne treba ti ručno upravljanje da odvučeš dupe do Meksiko Sitija."
"Još si neobuzdan momak, Tarnere? Znaš da se priča da ti je neko razneo đoku, tamo u Delhiju?"
Konroj se okrenu prema njemu, sa ledenim, belim kezom.
Tarner iskopa jaknu iza sedišta i izvadi pištolj i kutiju sa municijom. Hteo je da je ponovo strpa
pozadi, ali Konroj reče: "Zadrži je. Ovde su noći pakleno hladne."
Tarner posegnu za rezom kabine, a Tarner uključi motore. Hoverkraft se podiže nekoliko
centimetara, lagano se zaljuljavši kada je Tarner otvorio stranicu i izvukao se. Izbeljeno sunce i vazduh kao
vreo somot. Izvadio je meksičke naočari za sunce iz džepa plave teksas-košulje i stavio ih. Nosio je bele,
platnene cipele i tropske, vojničke pantalone. Kutija sa eksplozivnim patronama završila je u jednom od
džepova na nogavicama pantalona. Zadržao je revolver u desnoj ruci, a jaknu je smotao ispod leve ruke. "Pođi
prema dugačkoj zgradi", reče Konroj, nadvikujući buku motora. "Očekuju te."
Skočio je u sažižuću jaru pustinjskog podneva, a Konroj je ponovo pokrenuo motore Fokera i vratio
ga na auto-put. Posmatrao ga je kako ubrzava prema istoku, izobličen u isparenjima žege.
Kada je nestao, nastala je tišina, potpuno odsustvo kretanja. Okrenuo se prema ruševini. Između
dve stene pretrča nešto sitno i kameno sivo.
Nazubljeni zidovi dizali su se nekih osamdeset metara od auto-puta. Međuprostor je nekada bilo
parking.
Napravio je pet koraka i zastao. Začuo je more, šum talasa, prigušene eksplozije njihovog udara o
obalu. Revolver mu je bio u ruci, preveliki, previše stvaran; metal mu se već zagrejao na suncu.
Nema mora, nema ga, reče sebi, ne čuješ ga. Pošao je dalje, cipele su mu se klizale po naslagama
prastarog prozorskog stakla začinjenog smeđim i zelenim krhotinama boca. Bilo je i zarđalih diskova
poklopaca, spljoštenih pravougaonika aluminijumskih konzervi. Iz suvih klupaka žbunova uzletali su insekti.
Gotovo. Kraj. Za ovo mesto. Vreme je stalo.
Ponovo je zastao, nagnut napred, kao da traži nešto što će mu pomoći da imenuje stvar koja se
uzdizala u njemu. Nešto šuplje...
Tržni centar je rođen mrtav. Hotel na plaži u Meksiku nekada je živeo, bar godinu dana...
Iza parkinga, na suncu, ležala je građevina od šljake, jeftina i bez duše, i čekala.

Našao ih je kako čuče u uskoj traci hladovine ispod sivog zida. Njih troje; pre nego što ih je ugledao,
osetio je miris kafe, u čađavom emajliranom lončetu u labavoj ravnoteži na sićušnom primusu. Naravno, bilo je
predviđeno da ga oseti; očekivali su ga. Inače bi ruševinu zatekao praznu, a zatim bi umro, u tišini i gotovo
prirodno.
Dva muškarca i žena; ispucale, prašnjave teksaške čizme i platno, tako sjajno od masnoće da je
verovatno bilo otporno na vodu. Muškarci su bili zarasli u bradu, dugačkih kosa vezanih kožnim trakama u
izbledele punđe. Žena je imala kosu podeljenu u sredini i veoma zategnutu iznad izboranog lica koje je
Page 17
 2. Grof nula
potamnelo na vetru. Na zid je bio naslonjen prastari BMW motorcikl, čiji su pegavi hrom i oguljena boja bili
poprskani patinom i sivom pustinjskom prašinom.
Pustio je dršku Smit i Vesona i obrnuo ga na kažiprstu, tako da je cev bila okrenuta uvis i unazad.
"Tarner", reče jedan od muškaraca, ustajući, bleskajući jeftinim metalom zubnih proteza. "Satklif."
Trag naglaska, verovatno Australijanac.
"Ekipa za doček?" Pogledao je prema ostalima.
"Za doček", reče Satklif i začačka po ustima potamnelim palcem i kažiprstom, pa izvuče požutelu,
čeličnu protezu. Njegovi pravi zubi bili su beli i savršeno pravilni. "Preuzeo si Šovea od IBM-a za Mitsu", reče,
"a kažu da si izvukao i Semenova iz Tomska."
"Je li to pitanje?"
"Bio sam u IBM-ovom obezbeđenju u Marakešu kada si razneo onaj hotel."
Tarner ga pogleda u oči. Bile su plave, spokojne, vrlo sjajne. "Smeta li ti to?"
"Ne boj se", reče Satklif. "Samo hoću da kažem da sam video kako radiš." Gurnuo je protezu na
mesto. "Linč" - pokaza glavom prema drugom čoveku - "i Veberova" - prema ženi.
"Ispričajte mi ukratko", reče Tarner i spusti se u oskudnu senku. Čučao je na petama, još ne
ispuštajući revolver.
"Došli smo pre tri dana", reče Veberova, "na dva motora. Udesili smo da jednom pukne radilica, za
slučaj da nam zatreba izgovor što kampujemo ovde. Ovde postoji neveliko prolazno stanovništvo,
cigani-motoristi i kultisti. Linč je odmotao kalem optičkog šest kiloa istočno i priključio ga na telefon."
"Privatni?"
"Govornicu", reče Linč.
"Poslali smo test signal", nastavi žena. "Da nije uspelo, znali biste."
Tarner klimnu glavom. "Pozivi spolja?"
"Ništa. Izgleda da je strogo za glavnu predstavu, šta god ona bila." Podigla je obrve.
"Prelazak igrača."
"Prilično očigledno", reče Satklif, smeštajući se pored Veberove, leđima uz zid. "Iako opšti ton
operacije dosad nagoveštava da nama najamnicima neće biti rečeno ni koga prebacujemo. Tačno, gospodine
Tarnere? Ili će to biti na faksu?"
Tarner nije obraćao pažnju na njega. "Nastavi, Vebere."
"Pošto smo postavili liniju, postepeno se okupio ostatak ekipe, pojedinačno ili u paru. Poslednji nas
je pojačao za tank pun Japova."
"Bilo je grubo", reče Satklif, "malo suviše očigledno."
"Misliš da je moglo da nas otkrije?" upita Tarner.
Satklif slegnu ramenima. "Možda, možda ne. Prebacili smo ga prilično brzo. Imamo sreće što
postoji krov da ga sakrijemo."
"Šta je sa putnicima?"
"Izlaze samo noću", reče Veberova. "Znaju da bismo ubili svakog ko bi se udaljio više od pet metara
od te stvari."
Tarner okrznu pogledom Satklifa.
"Konrojevo naređenje", reče ovaj.
"Konrojeva naređenja više ne važe", reče Tarner. "Ali ovo ostaje. Kakvi su ti ljudi?"
"Medicinari", reče Linč, "medicinari sto posto."
"Pogodio si", reče Tarner. "Ostatak ekipe?"
"Podigli smo nekakav zaklon od mimetičkog platna. Spavaju na smenu. Nema dovoljno vode i ne
smemo mnogo da rizikujemo sa kuvanjem." Satklif posegnu za lončetom. "Postavili smo stražare i povremeno
proveravamo ispravnost linije." Usuo je kafu u plastičnu šolju koju kao da je žvakao pas. "Kad će igranka,
gospodine Tarnere?"
"Hoću da vidim taj vaš tank sa medicinarima. I komandno mesto. Niste ništa rekli o komandnom
mestu."
"Sve je postavljeno", reče Linč.
"Dobro. Evo." Tarner pruži revolver Veberovoj. "Vidi da li možeš da mi nađeš neku futrolu za ovo. A
sad, neka mi Linč pokaže te medicinare."

"Pretpostavljao je da ćeš to biti ti", reče Linč, lako se uspinjući uz padinu krša. Tarner ga je pratio.
"Stekao si ime." Mlađi muškarac ga pogleda preko ramena ispod prljave, izbledele kose.
"Samo mi smeta", reče Tarner. "I to što ga uopšte imam. Već si radio s njim? U Marakešu?" Linč se
uvuče postrance u pukotinu u zidu, Tarnere odmah za njim. Pustinjsko bilje mirisalo je na katran; bolo je i
kačilo se ako bi ga očešao. Kroz četvrtast otvor predviđen za prozor, Tarnere opazi ružičaste visove; Linč tada
pođe niz brdašce šljunka.
"A, pa da, radio sam za njega", reče Linč, zastavši na dnu padine. Bokovi su mu bili nisko opasani
Page 18
 2. Grof nula
prastarim kožnim kaišem, sa teškom kopčom u obliku mrtvačke glave i krestom od tupih piramidalnih klinova.
"A Marakeš je bio pre mog vremena."
"A Koni, Linče?"
"Kako reče?"
"Konroj. Jesi li radio za njega? Tačnije - radiš li sada za njega?" Tarner se polako spuštao niz
šljunak dok je govorio; krckao je i klizio mu ispod platnenih cipela; nesigurna podloga. Nazirao je fini, mali
bacač strelica u futroli ispod Linčove teksas-jakne.
Linč obliza suve usne, ostade na mestu. "To je Satova veza, ja ga nisam upoznao."
"Konroj ima jedan problem, Linče. Teško prenosi odgovornost. Zato voli da ima svog čoveka za
početak, nekoga da posmatra posmatrače. Uvek. Jesi li ti taj, Linče?"
Linč zavrte glavom, jedva toliko da poricanje bude shvaćeno. Tarner je bio dovoljno blizu da oseti
njegov znoj kroz katranasti miris pustinjskog rastinja.
"Video sam kako je Konroj minirao dva prelaska na taj način", reče Tarner. "Zar među gušterima i
slomljenim staklom, Linče? Ovde bi da umreš?" Tarner podiže pesnicu ispred Linčovog lica i polako ispruži
kažiprst, pravo uvis. "Tačno smo na njihovoj putanji. Ako Konrojev čovek pošalje samo jedan jebeni signal
odavde, otkriće nas."
"Ako već nisu."
"Tako je."
"Sat je taj", reče Linč. "Ja nisam, a ne mogu da zamislim da je Veberova." Prljavi, polomljeni konti
odsutno su češali bradu. "Dobro, jesi li me dovuk'o ovamo zbog ove naše pričice, ili još hoćeš da vidiš našu
konzervu sa Japovima?"
"Da je vidimo."
Linč. Linč je bio taj.
Jednom, u Meksiku, mnogo godina ranije, Tarner je iznajmio prenosni turistički modul, francuske
izrade, sa solarnim ćelijama, čije je sedam metara dugačko telo podsećalo na muvu bez krila izvajanu od
izglačane legure, sa očima u obliku dve polukugle od zatamnjene foto-osetljive plastike; sedeo je iza tih očiju
dok je stari, dvomotorni, ruski, teretni kopter grmeo niz obalu sa modulom u čeljustima, jedva prelećući krune
najviših palmi. Ostavljen na zabačenoj plaži od crnog peska, Tarner je proveo tri dana razmažene samoće u
uskoj kabini obloženoj tikovinom, grejući hranu iz friza u mikrotalasnoj rerni i tuširajući se, površno ali redovno,
hladnom, svežom vodom. Četvrtasti nizovi solarnih ćelija obrtali su se na krovu modula, prateći sunce, a on je
naučio da određuje vreme po njihovom položaju.
Hosakina prenosna neurohirurgija podsećala je na slepu verziju francuskog modula, ali bila je dva
metra duža i obojena u mutnosmeđu boju. Duž donje polovine čaure bili su sveže zavareni povijeni segmenti
od izbušenog gvožđa koji su nosili jednostavne žičane osovine za deset debelih, duboko profilisanih, crvenih,
biciklističkih guma.
"Spavaju", reče Linč. "Ljulja se kad se kreću, pa tako znamo. Kad dođe vreme skinućemo točkove,
ali za sada volimo da znamo šta rade."
Tarner polako obiđe smeđu čauru, primetivši sjajnu, crnu, odvodnu cev koja je vodila do malog,
pravougaonog tanka.
"Sinoć sam morao da ga ispraznim. Isuse." Linč zatrese glavom. "Unutra imaju hranu i nešto vode."
Tarner prisloni uvo na čauru.
"Izolovana je", reče Linč.
Tarner osmotri čelični krov iznad njih. Jedinica je bila zaklonjena odozgo sa desetak metara
zarđalog krova. Valjani čelik, dovoljno vreo da se isprži jaje. Taj usijani pravougaonik biće konstanta za
Maasov infracrveni skener.

"Šišmiši" reče Veberova, pruživši mu Smit i Veson u crnoj najlonskoj futroli sa kaiševima za rame.
Sumrak je bio pun zvukova koji kao da su dolazili iz unutrašnjosti zaklona, metalnih piskova i cvrčanja buba,
zova nevidljivih ptica. Tarner gurnu revolver i futrolu u džep jakne. "Kad ti se pripiša, idi tamo do onog meskita.
Samo pazi na bodlje."
"Odakle si?"
"Novi Meksiko", reče žena. Lice joj je bilo kao izrezbareno drvo u preostaloj svetlosti. Okrenula se i
otišla, prema spoju zidova koji je štitio platna. Tamo je prepoznao Satklifa i mladog crnca. Jeli su iz sivih
paketa od folije. Ramirez, jahač konzole na odredištu, partner Džejlin Slajd. Onaj iz Los Anđelesa.
Tarner se zagleda u kupolu neba, beskrajnu zvezdanu kartu. Čudno koliko je veća odavde, pomisli,
a sa orbite izgleda kao običan zaliv, bezobličan, razmere gube svaki smisao. Znao je da ove noći neće spavati
i da će se Veliki Medved vrteti samo za njega, a potom zaroniti prema obzorju, vukući rep za sobom.
Preplavi ga talas mučnine i izgubljenosti kada mu slike iz dosjea biosofta zaplivaše, nepozvane,
kroz um.

Page 19
 2. Grof nula

8. PARIZ

Andrea je stanovala u Quartier des Ternes, gde je njena drevna zgrada, kao i druge u ulici,
očekivala da joj neumorni obnovitelji grada očiste pročelje peskom. Iza mračne kapije, jedna od
biofluorescentnih traka Fudži Elektrika mutno je svetlela iznad oronulog zida od drvenih sandučića, od kojih su
neki još imali vratanca sa prorezom. Marli je znala da su nekada kroz te proreze poštari svakodnevno
ubacivali poštu; u toj slici bilo je nečeg romantičnog, iako su je sandučići, sa svojim požutelim posetnicama
koje su objavljivale zanimanja davno pomrlih stanara, uvek rastuživali. Zidovima hodnika protezali su se
svežnjevi kablova i optičkih vlakana, svaki vod potencijalna noćna mora za nekog nesrećnog službenika
održavanja. Na drugom kraju, iza otvorenih vrata sa pločom od mutnog zrnastog stakla, bilo je dvorište koje
niko nije upotrebljavao, sa kaldrmom sjajnom od vlage.
Kada je Marli ušla u zgradu, kućepazitelj je sedeo u dvorištu, na beloj, plastičnoj gajbi od mineralne
vode. Strpljivo je podmazivao svaki zub starog, crnog lanca za bicikl. Podigao je pogled kada je pošla uz prvo
stepenište, ali nije video ništa što bi ga zainteresovalo.
Stepenice su bile mermerne, izlizane i udubljene od pokolenja stanara. Andrein stan bio je na
četvrtom spratu. Dve sobe, kuhinja i kupatilo. Marli je došla kod nje kada je zauvek zatvorila galeriju, kada više
nije mogla da spava u improvizovanoj sobi koju je delila sa Alenom, sobičku iza skladišta. Zgrada joj je sada
ponovo prizvala potištenost, ali su je nova odeća i zvonki zvuk potpetica čizama na mermeru držali na
rastojanju. Nosila je komotan kožni kaput, par nijansi svetliji od tašne, vunenu suknju i svilenu bluzu iz Paris
Isetana. Tog jutra bila je kod frizera na Faubourg St. Honore: šišala ju je mlada Burmanka, laserskom
olovkom; skupa frizura, otmena, mada ne suviše konzervativna.
Dodirnula je okruglu pločicu ugrađenu na sredini Andreinih vrata i začula kratak i tih pisak, dok joj je
čitala krivulje na prstima. "Ja sam, Andrea", reče u sićušni mikrofon. Niz škljocaja, kada joj je prijateljica
otključala vrata.
Pojavi se Andrea, mokra, u starom, frotirskom ogrtaču. Odmerila je novi Marlin izgled i nasmešila
se. "Jesi li dobila posao ili si opljačkala banku?" Marli uđe i poljubi je u vlažan obraz. "Reklo bi se pomalo od
oboje", odvrati ona i nasmeja se.
"Kafu", reče Andrea, "skuvaj nam kafu. Grandes cremes. Moram da isperem kosu. A tvoja je
divna..." Ušla je u kupatilo i Marli začu kako voda prska po porculanu.
"Donela sam ti poklon", reče Marli, ali Andrea nije mogla da je čuje. Otišla je u kuhinju, napunila
čajnik, upalila štednjak staromodnim bacačem varnica i počela da pretura po pretrpanim policama u potrazi za
kafom.

"Da", govorila je Andrea, "videla sam je." Zurila je u hologram kutije koju je Marli prvi put videla u
Virekovom konstruktu Gaudijevog parka. "Po tvom je ukusu." Dodirnu dugme i Braunova opsena se ugasi. Na
prozoru sobe, nebo je bilo prošarano sa nekoliko pramičaka cirusa. "Suviše tmurno za mene, suviše ozbiljno.
Kao ono što si izlagala u galeriji. Ali to samo znači da je Herr Virek dobro izabrao; rešićeš tu njegovu tajnu. Da
sam na tvom mestu, a s obzirom na visinu honorara, dobro bih se potrudila oko toga." Andrea je nosila Marlin
poklon, skupu, prelepo izrađenu mušku košulju, od sivog flamanskog flanela. Najradije je nosila takve stvari, i
njena radost bila je očigledna. Slagala joj se sa svetlom kosom i bila je bezmalo boje njenih očiju.
"On je prilično strašan, mislim Virek..." Marli zastade.
"Sasvim prirodno", reče Andrea, otpijajući kafu. "Jesi li očekivala da neko tako bogat bude prijatan,
normalan tip?"
"U jednom trenutku sam osetila nešto neljudsko u njemu. Jak osećaj."
"Pa to je i bilo tako, Marli. Razgovarala si sa projekcijom, specijalnim efektom..."
"A ipak..." Napravila je bespomoćan pokret, zbog koga se odmah ljutnula na sebe.
"A ipak je veoma, veoma bogat i puno ti plaća da uradiš nešto što možda samo ti možeš." Andrea
se osmehnu i popravi uredno zavrnutu tamnosivu manžetnu. "Nemaš baš mnogo izbora, zar ne?"
"Znam. Pretpostavljam da me to čini nespokojnom."
"Pa", reče Andrea, "mislila sam da ću moći još malo da odložim to što imam da ti kažem. Još jedna
stvar koja bi mogla da te učini nespokojnom. Ako je 'nespokojstvo' prava reč."
"Da?"
"Mislila sam da ti uopšte ne kažem, ali sam sigurna da bi na kraju nekako došao do tebe. Namirisao
je novac, valjda."
Marli pažljivo odloži praznu šoljicu na klimavi stočić od ratana.
"Ima oštar njuh za takve stvari", reče Andrea.
"Kada?"
"Juče. Počelo je, mislim, jedan sat posle vremena kada si imala zakazan razgovor sa Virekom.
Pozvao me je na posao. Ovde je ostavio poruku, kod kućepazitelja. Da sam isključila zaštitni program" -
Page 20
 2. Grof nula
pokazala je prema telefonu - "mislim da bi zvao svakih pola sata."
Setila se kućepaziteljevog pogleda, zveckanja lanca za bicikl.
"Hoće da razgovara, kazao je", reče Andrea. "Samo da razgovara. Hoćeš da razgovaraš s njim,
Marli?"
"Ne", reče ona, glasom male devojčice, visokim i smešnim. Zatim, "Je li ostavio broj?" Andrea
uzdahnu, polako zavrte glavom, a onda reče, "Da, naravno da jeste."

9. GORE U PROJEKTIMA

Tama je bila prošarana saćem boje krvi. Sve je bilo toplo. I meko, uglavnom meko.
"Kakva svinjarija", reče jedan od ženskih anđela, glasom dalekim ali dubokim, bogatim i jasnim.
"Trebalo je da ga pokupimo još kod Liona", reče drugi. "Ovo se neće svideti onima gore."
"Mora da je imao nešto u ovom velikom džepu, vidiš? Isekli su ga kada su to vadili."
"Nisu samo to isekli, sestro. Isuse. Ovde."
Saće zapliva kada mu je neko pomerio glavu. Hladan dlan na njegovom obrazu.
"Pazi da ti ne ostane na košulji", reče prvi anđeo.
"Dva-na-dan neće biti zadovoljan. Šta misliš, zašto je onako iznenada otrčao?"

Šizio je od toga, zato što mu se spavalo. I jeste spavao, naravno, ali su mu Maršini budni simstim
snovi nekako krvarili u glavu, tako da je bio bacan kroz isprekidane odlomke Ljudi od značaja. Sapunica je
neprestano išla još od vremena pre njegovog rođenja, zaplet je bio stoglava narativna pantljičara koja je
svakih nekoliko meseci proždirala samu sebe, a onda bi joj nicale nove glave, gladne napetosti i zamaha.
Video ju je u celosti, kako se uvija, onako kako je Marša nikad nije videla, izdužena spirala DNK Čulo/Mreže,
jeftina, lomna ektoplazma pružena prema bezbrojnim gladnim sanjačima. Marša je upravo hranila maštu
doživljajima Mišel Morgan Magnum, glavne junakinje, predsednice po nasleđu Magnum AG korporacije. Ali
današnji nastavak otkačeno je zastranjivao od Mišelinih manijakalno zamršenih ljubavnih odnosa, koje Bobi
ionako nikad nije pratio, u podrobne socio-arhitektonske opise naselja-tornjeva Solerijevog tipa. Neke
pojedinosti su čak i Bobiju izgledale sumnjivo: nije mogao da veruje, na primer, da zaista postoje čitavi nivoi
namenjeni prodaji ledeno plavih odela od glatkog velura sa dijamanstkim kopčama na kolenima, ili da postoje
drugi nivoi, u večnoj tami, nastanjeni isključivo izgladnelim bebama. Ovo poslednje, koliko se sećao, bilo je
sveto pismo za Maršu, koja je posmatrala Projekte sa nekom vrstom sujevernog užasa, kao nekakav preteći
okomiti pakao u koji će jednog dana morati da se popne. Drugi odlomci simstim sna podsećali su ga na kanal
Sveznanje Čulo/Mreže, besplatni dodatak svakoj pretplati na stim; tu je bilo izvrsno animiranih prikaza
unutrašnje strukture Projekata i dosadnih nasnimljenih predavanja o načinu života raznih tipova stanara. Ona
su, kada bi uspeo da se usredsredi na njih, bila još manje verovatna nego kadrovi ledeno plavog velura i
beba-grabljivica koje tiho puze kroz tamu. Posmatrao je kako vesela, mlada majka seče picu velikim
industrijskim vodenim nožem u kuhinjskom kutku besprekorno čistog jednosobnog stana. Ceo jedan zid
otvarao se na usku terasu i pravougaonik nestvarno plavog neba. Žena je bila crna iako nije bila crnkinja, a
Bobija je podsećala na vrlo, vrlo tamnu i mladalački materinsku verziju jedne od porno lutkica sa uređaja u
njegovoj sobi. I imala je, izgledalo mu je, istovetan par malih, ali kao na crtežu savršenih dojki. (U tom
trenutku, da poveća njegovu tupu zbunjenost, iznenađujuće bučan i sasvim ne-Čulo/Mrežni glas reče, 'E, ovo
ja zovem sigurnim znakom života, Džeki. Ako su izgledi još mali, eto bar nečega što raste.') Onda je ponovo
bio zavitlan u upicanjeni svet Mišel Morgan Magnum, koja se očajnički borila da spreči preuzimanje Magnuma
AG od strane mračnog industrijskog klana Nakamura iz Šikokua, čiji je zastupnik u ovom slučaju bio (novi
zaplet) Mišelin glavni stiskač za tu sezonu, bogati (ali zbog nečega očajnički gladan dodatnih milijardi),
novoruski, mlađani političar Vasilij Suslov, koji je izgledao i oblačio se zapanjujuće slično Goticima kod Liona.
Epizoda kao da se približavala nekoj vrsti vrhunca - minijaturni samovođeni zapadnonemački
helikopteri mitraljirali su prastari BMW sa ćelijom za pretvaranje energije na ulici ispod Kovina Konkurs
Kourtsa, Mišel Morgan Magnum lemala je svoju izdajničku sekretaricu niklovanim Nambu pištoljem, a Suslov,
sa kojim se Bobi sve više poistovećivao, spokojno se pripremao da zbriše iz grada sa prelepom
telohraniteljkom koja je bila Japanka, ali je Bobija veoma podsećala na još jednu od cura iz njegove
holoporno jedinice - kada je neko vrisnuo.
Bobi nikad nije čuo da neko tako vrišti, a u glasu je bilo nečeg zastrašujuće poznatog. Ali pre nego
što je stigao da se zabrine zbog toga, ponovo se podiže ono krvavo saće i spreči ga da vidi kraj Ljudi od
značaja. Ipak, pomisli delom uma, dok je crveno prelazilo u crno, uvek može da pita Maršu kako se završilo.

"Otvori oči, čoveče. Tako. Svetlo ti je suviše jako?"

Bilo je, ali se nije promenilo. Belo. Belo, setio se da mu je tako eksplodirala glava mnogo godina
ranije, devičanski belom eksplozijom granate u onoj hladno-vetrovitoj pustinjskoj tami. Oči su mu bile otvorene,
Page 21
 2. Grof nula
ali nije video. Samo belo.
"Sad, ja bi' te ostavio dole, klinac, naročito u tvom stanju, ali ljudi koji me plaćaju rekli su, podu'vati
se, i evo budim te pre nego što završim s tobom. Pitaš se što ne vidiš, je l' tako? Tako to ide: vidiš samo
svetlost. Uradili smo nešto što se zove nervna blokada. Sad, u poverenju, ova stvar dolazi iz seks-šopa, ali
nema razloga da je ne upotrebimo u medicini ako treba. A treba, zato što si još u gadnim bolovima, a osim
toga, miran si dok radim." Glas je bio spokojan i metodičan. "Sad, glavni problem bila su tvoja leđa, ali sam to
sredio pomoću spajalica i oko metar stezača. Jasno ti je da ovde nećeš dobiti plastiku, ali će cure smatrati da
imaš strašno zanimljive ožiljke. Sada ti čistim ovaj na grudima, a onda ću da naspem malo stezača unutra i
gotovi smo, samo sledećih par dana treba da paziš kako se krećeš da ne pokidaš stezač. Već imaš nekoliko
dermi, ali ću ti zalepiti još koju. U međuvremenu, pojačaću ti čula na punu audio-vizuelnu snagu da možeš da
budeš ovde. Ne obraćaj pažnju na krv; jeste tvoja, al' je više neće biti."
Belo se zgrušalo u sivi oblak, u kome su predmeti dobijali oblik sa namernom usporenošću vizija
izazvanih prašinom. Ležao je na leđima na tapaciranoj tavanici, zagledan pravo u okrvavljenu, belu lutku bez
glave, sa zelenkasto-plavom hirurškom svetiljkom koja kao da joj je iznikla iz ramena. Crnac u zamrljanom,
zelenom mantilu prskao je nešto žuto u plitku rasekotinu koja se pružala ukoso gotovo od lutkine stidne kosti
do leve bradavice. Znao je da je čovek crnac zato što mu je glava bila gola i obrijana, sjajna od znoja; na
rukama je imao tesne, zelene rukavice, i Bobi je mogao da vidi samo njegovu svetlucavu lobanju. Sa obe
strane lutkinog vrata bili su zalepljeni ružičasti i plavi dermadiskovi. Ivice rane kao da su bile preobojene nečim
što je ličilo na čokoladni sirup, a žuti sprej siktao je iz piska male, srebrne tube.

Bobi tada shvati sliku, i svet se mučno preokrenu. Svetiljka je visila sa tavanice, tavanica je bila
ogledalo, a on je bio ona lutka. Činilo mu se da je trgnut unazad na elastičnoj traci, nazad kroz crveno saće, u
sobu iz sna u kojoj je crna devojka sekla picu za svoju decu. Vodeni nož nije pravio nikakav zvuk,
mikroskopski opiljci u tananom mlazu super-brze vode. Stvar je bila predviđena da seče staklo i legure, a ne
pizu iz mikrotalasne, i hteo je da joj dovikne upozorenje jer je strahovao da će odseći sebi palac, a da to ni ne
oseti.
Ali nije mogao da vrisne, nije mogao da se pomeri niti da se bilo kako oglasi. Pažljivo je isekla
poslednji komad, zgazila pedalu prekidača noža, prebacila je isečenu picu na beli, plastični tanjir i okrenula se
prema pravougaoniku plavetnila iza balkona, gde su joj bila deca - a ne, reče Bobi, duboko dole u sebi, nema
izgleda. Zato što stvorovi koji su se okrenuli i sjurili prema njoj nisu bili klinci na zmajevima, već bebe,
čudovišne bebe iz Maršinog sna, a dronjava krila haos od ružičastih kostiju, metala, zategnutih zakrpljenih opni
od plastike sa otpada... Video im je zube...
"Opaa", reče crnac, "na trenutak sam te izgubio. Ne dugo, razumeš, možda koliko traje minut u
Njujorku..." Njegova ruka, u ogledalu iznad glave, uze pljosnat kalem od plave, providne plastike iz krvave
krpe pored Bobijevih rebara. Oprezno, palcem i kažiprstom, izvuče nit neke vrste smeđe, zrnaste plastike. Duž
njenih ivica bleskale su tačkice svetlosti i kao da su podrhtavale i premeštale se. "Stezač", reče on i drugom
rukom pritisnu nešto kao ugrađeni sekač u zatvorenom, plavom kalemu. Nit je sada slobodno visila, počinjući
da se uvija. "Moćno sranje", reče on, prinoseći stvar Bobiju da je vidi. "Nova stvar. To sad koriste u Čibi." Bila je
smeđa, bez glave, svako zrnce članak tela, svaki članak oivičen bledim sjajnim nožicama. Onda, pokretom
mađioničara, trgnu zglobovima u zelenim rukavicama i položi stonogu dužinom brazde rane, pa lagano uštinu
poslednji članak, onaj najbliži Bobijevom licu. Odvojivši se, članak povuče za sobom crnu nit nervnog sistema
bića, a na to se svaki par klješta redom zatvori, sklapajući rasekotinu poput nove kožne jakne.
"Eto vidiš", reče crnac, brišući ostatke smeđeg sirupa mokrom, belom vatom, "nije bilo tako strašno,
zar ne?"

Njegov ulazak u Dva-na-danov stan uopšte nije bio onakav kakvog ga je mnogo puta zamišljao.
Kao prvo, nikad mu nije palo na pamet da će ga gurati u invalidskim kolicima koja je neko otuđio iz porodilišta
Svete Marije - ime i serijski broj bili su uredno urezani laserom na mutnom hromu levog naslona za ruke. Žena
koja je gurala kolica glatko bi se uklopila u neko njegovo maštanje; zvala se Džeki i bila je jedna od one dve
devojke iz Projekata koje je video kod Liona i, kako je kasnije shvatio, jedan od njegovih anđela. Kolica su
bešumno klizila po čvorastom, sivom tapisonu uskog predsoblja stana, ali su zlatni visuljci na Džekinom šeširu
veselo zveckali dok ga je gurala.
I nikad nije pomislio da će Dva-na-danova gajba biti baš toliko prostrana i puna drveća.
Paj, doktor, koji je pažljivo objasnio da nije doktor, već samo neko ko 'ponekad pomogne', zavalio
se na svojoj pocepanoj barskoj stolici u improvizovanoj hirurškoj sali, sljuštio okrvavljene zelene rukavice,
upalio mentol cigaretu i svečano posavetovao Bobija da se dobro pripazi sledećih nedelju dana. Nekoliko
minuta kasnije, Džeki i Ria, drugi anđeo, ugurale su ga u naboranu, crnu pidžamu sličnu nečemu iz
petparačkih nindža-filmova, smestile ga u kolica i povezle ga ka liftovima u jezgru tornja. Zahvaljujući trima
dodatnim dermama iz Pajeve apoteke, od kojih je jedna sadržala dobre dve hiljade mikroa analoga endorfina,
Bobi je bio budan i nije osećao nikakav bol.
Page 22
 2. Grof nula
"'De su moje stvari?" pobunio se kada su ga odgurale u hodnik, opasno sužen decenijama
dograđivanim cevovodima. "'De je moje odelo i sve ostalo?"
"Tvoja odeća, dušo, onakva kakva jeste, spakovana je u plastičnu kesu i čeka Paja da je frkne u
đubre. Paj je mor'o da je iseče sa tebe, a i pre toga su to bili krvavi dronjci. Ako je tvoj dek bio u jakni, na
leđima, izgleda da su ga uzeli klinci koji su te saseckali. Pri tom zamalo da te o'lade. A ti si upropastio moju
košulju Seli Stenli, seronjo mali." Anđeo Ria kao da mu nije bila previše naklonjena.
"Oh", reče Bobi, kada su zašli za ugao. "Tako, znači. Dobro, jeste li bar našle neku odvrtku? Ili
kreditni čip?"
"Ne čip, srce. Ali ako je odvrtka ona sa dvesta deset Novih u dršci, toliko košta moja nova košulja..."

Dva-na-dan nije izgledao posebno srećan što vidi Bobija. U stvari, činilo se kao da ga uopšte ne vidi.
Gledao je kroz njega u Džeki i Riu, i kezio zube u osmehu koji je bio sav šiznut i neispavan. Dogurale su
Bobija dovoljno blizu da opazi koliko su žute Dva-na-danove beonjače, bezmalo narandžaste u
ružičasto-crvenkastom sjaju cevi koje su naizgled nasumično visile sa tavanice. "Gde ste dosad, kučke?" reče
diler, ali mu u glasu nije bilo ljutnje, već samo duboki umor i još nešto, nešto što Bobi još nije mogao da
odredi.
"Kod Paja", reče Džeki, zaljuljavši bokovima oko stolice da uzme paklicu kineskih cigareta sa
ogromne drvene ploče koja je Dva-na-danu služila kao čajni sto. "Stari Paj je perfekcionist."
"Što je naučio u veterinarskoj školi", dodade Ria, Bobiju na znanje, "al' je obično tol'ko uletvljen da
mu niko ne b' dao da operiše ni džukca..."
"Pa", reče Dva-na-dan i konačno zaustavi pogled na Bobiju, "izgleda da si se izvuk'o." A taj pogled
bio je tako hladan, tako umoran i jalov, tako različit od muvaroške, manijakalne, pozerske kenjaže koju je Bobi
smatrao za čovekov karakter, da je Bobi bio prisiljen da obori oči, zajapurenog lica, i zagleda se u sto.
Gotovo tri metra dugačak i širok nešto više od metar, bio je sastavljen od greda debljih od Bobijeve
butine. Mora da su izvađene iz vode, pomislio je; još su imale izbeljenu srebrnastu patinu naplavine, kao ono
deblo kraj koga se sećao da se igrao nekada davno u Atlantik Sitiju. Ali već odavno nisu videle vodu, i gornja
površina bila je gust mozaik voska sa sveća, vinskih mrlja, čudnih oblika od mat crnog lak-spreja i tamnih
nagoretina od stotina cigareta. Bio je pretrpan hranom, smećem i raznim spravicama, kao da se neki ulični
prodavac spremao da rasprostre robu, a onda odlučio da večera. Tu je bilo nekoliko nedojedenih pica -
valjušaka od račića u crvenom sosu, na čiji prizor Bobiju zakrča u stomaku - pored obrušenih gomila softvera,
musavih čaša sa opušcima ugašenim u ljubičastom vinskom talogu, ružičastog plastičnog poslužavnika sa
uredno poređanim punjenim krekerima bajatog izgleda, otvorenih i neotvorenih limenki piva, prastarog
borbenog noža Gerber, isukanog na pljosnatoj ploči neuglačanog mermera, bar tri pištolja i možda
dvadesetak komada dodataka za konzolu nepoznate namene, opreme za kauboje od koje bi u drugim
okolnostima Bobiju pošla voda na usta.
Sada mu je išla voda na usta za parčetom hladne pice sa račićima, ali njegova glad nije bila ništa u
poređenju sa nenadanim poniženjem zbog činjenice da je Dva-na-danu naprosto pucao prsluk za njega. Ne
da ga je Bobi ubrajao u prijatelje, ali je imao određeni ulog u verovanju da Dva-na-dan misli o njemu kao o
nekom, nekom obdarenom, preduzetnom i sa prilikom da ode iz Baritauna. Ali Dva-na-danov pogled govorio
mu je da je niko i ništa, a uz to i čabronja...
"Slušaj ovamo, čoveče", reče neko, ne Dva-na-dan, i Bobi podiže pogled. Sa obe strane
Dva-na-dana na debelom kauču od hroma i kože sedela su još dva čoveka, obojica crnci. Onaj što je
progovorio nosio je neku vrstu sive odore i naočari sa plastičnim okvirima. Okviri su bili četvrtasti, preveliki i
naizgled bez stakala. Ramena drugog crnca bila su dvostruko šira od Dva-na-danovih, ali bio je odeven u
jednostavno, crno, dvodelno odelo kakva su nosili japanski biznismeni u filmovima. Njegove besprekorno bele
francuske manžetne bile su zakopčane sjajnim pravougaonicima zlatnim mikrokola. "Strašno žalimo što
nismo u prilici da te pustimo da se zalečiš", reče prvi, "ali imamo jedan gadan problem." Zastao je, skinuo
naočari i protrljao koren nosa. "Treba nam tvoja pomoć."
"Sranje", reče Dva-na-dan. Nagnuo se napred, uzeo kinesku cigaretu iz paklice na stolu, upalio je
mutnom kalajnom lobanjom veličine krupnog limuna i posegnuo za čašom sa vinom. Čovek sa naočarima
ispruži dugačak, mrki kažiprst i dodirnu Dva-na-danov zglob. Dva-na-dan ostavi čašu i zavali se unazad, s
opreznim odsustvom izraza na licu. Čovek se osmehnu Bobiju. "Grof Nula", reče, "rekli su nam da te tako
znaju."
"Tako je", procedi Bobi, iako je zvučalo više kao kreketanje.
"Zanima nas Devica, Grofe." Čovek je ćutao, čekajući.
Bobi samo trepnu.
"Vyej Mirak" - i naočari se vratiše na nos - "Naša Gospa, Devica Čudotvorka. Među nama je znana"
- i načini znak levom rukom - "kao Ezili Freda."
Bobi postade svestan činjenice da je zinuo, pa zatvori usta. Tri crna lica su čekala. Džeki i Ria više
nisu bile tu, ali nije video kada su otišle. Tada ga obuze nekakva panika i on poče mahnito da zvera okolo po
Page 23
 2. Grof nula
šumi čudnog, kržljavog drveća koja ga je okruživala. Na sve strane i iz svih mogućih uglova visile su cevaste
svetiljke, ružičasto-purpurne slamke u zelenilu lišća. Nigde zidova. Nigde da vidiš bar jedan. Kauč i izubijani
sto nalazili su se na nekoj vrsti čistine, sa podom od golog betona.
"Znamo da te je posetila", reče onaj veliki, pažljivo prekrštajući noge. Popravio je već savršenu ivicu
pantalona i namignuo Bobiju zlatnim dugmetom na manžetni. "Mi znamo, razumeš?"
"Dva-na-dan mi reče da ti je to bila prva trka", primeti drugi. "Tačno?"
Bobi potvrdi.
"Znači, Legba te je odabrao", reče čovek, ponovo skinuvši prazne okvire, "da sretneš Vyej Mirak."
Nasmešio se.
Bobi još jednom zinu.
"Legba", reče čovek, "vladar puteva i staza, loa komunikacije..."
Dva-na-dan ugasi cigaretu na izbrazdanom drvetu i Bobi vide da mu ruka drhti.

10. ALEN

Dogovorili su se da se nađu na petom podzemnom nivou centra Napoleon Court, ispod staklene
piramide Luvra. Bilo je to mesto koje su oboje poznavali, iako nije posedovalo nikakav poseban značaj za njih.
Alen ga je predložio, i bila je ubeđena da je pažljivo izabrao. Bio je to emotivno neutralan teren; poznata
okolina, a opet lišena uspomena. Bilo je uređeno u stilu sa početka veka: granitne tezge, crne potporne grede,
zidovi u ogledalima i italijanski nameštaj za restorane od tamnog, varenog čelika koji je mogao pripadati bilo
kojoj deceniji u poslednjih sto godina. Stolovi su bili prekriveni sivim, lanenim platnom sa tankim, crnim
prugama, i taj se motiv ponavljao na koricama jelovnika i omotima šibica i pregačama konobara.
Nosila je kožni kaput kupljen u Briselu, crvenu, lanenu bluzu i nove, crne, pamučne farmerke.
Andrea se pretvarala da ne primećuje pomnu pažnju sa kojom se obukla za sastanak i pozajmila joj je
jednostavnu nisku bisera, u savršenom skladu sa crvenom bluzom.
Kada je ušla, videla je da je on već tamo i da je sto već bio prekriven njegovim stvarima. Nosio je
omiljenu maramu, onu što su je zajedno našli na buvljoj pijaci godinu dana ranije, i izgledao je kao i obično,
neuredan, ali savršeno opušten. Ofucana kožna akt-tašna prosula je svoj sadržaj po nevelikom kvadratu
uglačanog granita: beležnice povezane spiralom, nepročitan primerak romana u trendu za taj mesec, paklica
Goloaza bez filtera, kutija drvenih šibica, kožni rokovnik koji mu je kupila kod Braunsa.
"Već sam pomislio da nećeš doći", rekao je, smešeći joj se.
"Zašto bi pomislio tako nešto?" upitala je; nasumičan odgovor - patetičan, pomislila je - maska za
užas koji je sada osećala, zbog toga što je konačno dozvolila sebi da nešto oseti, strah od izvesnog gubitka
sebe, volje i smisla, strah od ljubavi koju je još osećala. Izvukla je drugu stolicu i sela baš kada je stigao
konobar, mladi Španac sa prugastom pregačom, da zabeleži narudžbinu. Zatražila je višijsku vodu.

"Ništa drugo?" upita Alen. Konobar je lebdeo na petama.

"Ne, hvala."
"Već nedeljama pokušavam da te nađem", reče on; znala je da je to laž, pa ipak, kao i mnogo puta
ranije, pitala se da li je potpuno svestan da laže. Andrea je tvrdila da muškarci kao Alen lažu tako često, tako
strasno, da se tu gubi osnovna razlika. Oni su umetnici svog zanata, govorila je Andrea, posvećeni
preoblikovanju stvarnosti, a Novi Jerusalim bio je dobro odabrano mesto, zaštićeno od menica bez pokrića,
nezadovoljnih kućevlasnika i potrebe da se nađe neko ko će platiti račun za to veče.
"Nisam primetila da si pokušao da me nađeš kada je došao Gnas sa policijom", reče, nadajući se
da će se bar trgnuti, ali je njegovo dečačko lice bilo spokojno kao i uvek, pod čistom, smeđom kosom koju je
običavao da začešljava unazad prstima.
"Žao mi je", reče on, istresajući Goloaz. Pošto se navikla da povezuje miris njegovog crnog,
francuskog duvana s njim, Pariz se činio pun njegovog mirisa, njegovog priviđenja, njegovih tragova. "Bio sam
ubeđen da nikada neće otkriti... prirodu kupljenog dela. Moraš me razumeti: kad sam postao svestan koliko
nam je potreban novac, znao sam da moram nešto da preduzmem. Znao sam da si ti preveliki idealist.
Galerija bi ionako morala da propadne. Da su stvari išle po planu, sa Gnasom, sada bismo bili tamo i ti bi bila
srećna. Srećna", ponovio je, vadeći novu cigaretu iz paklice.
Mogla je samo da zuri u njega, osećajući neku vrstu čuđenja i mučno gađenje zbog želje da mu
poveruje.
"Znaš", reče on, uzevši šibicu iz crveno-žute kutije, "već sam imao problema sa policijom. Na
studijama. Zbog politike, naravno." Kresnuo je šibicu, spustio kutiju i pripalio cigaretu.
"Zbog politike", reče ona, i odjednom joj dođe smešno. "Nisam znala da postoji stranka za takve
kao što si ti. Mogu da zamislim kako bi se zvala."
"Marli", reče on, spustivši glas, kao što je uvek činio kada je hteo da pokaže snagu osećanja, "ti
Page 24
 2. Grof nula
znaš, moraš znati, da sam to učinio za tebe. Za nas, ako hoćeš. Ali svakako znaš, osećaš, da te nikada ne bih
namerno povredio ili te doveo u opasnost." Na stolu nije bilo mesta za njenu tašnu, pa ju je držala u krilu; sad
opazi da su joj nokti zariveni duboko u debelu, meku kožu...
"Nikada me ne bi povredio..." Glas je bio njen, izgubljen i začuđen, glas deteta, i odjednom je bila
slobodna, slobodna od potrebe, žudnje, slobodna od straha, i sve što je osećala za to privlačno lice sa druge
strane stola bilo je najobičnije gađenje, i samo ga je posmatrala, tog stranca pored koga je spavala godinu
dana, u sobičku iza malene galerije u ulici Mokonsej. Konobar spusti čašu višijske vode ispred nje.
Mora da je shvatio njeno ćutanje kao početak prihvatanja, potpuno odsustvo izraza na njenom licu
kao otvorenost. "Ono što ne razumeš" - ovo je bio, koliko se sećala, njegov omiljeni uvod - "jeste da ljudi poput
Gnasa postoje, između ostalog, da podržavaju umetnost. Da podržavaju nas, Marli." Onda se nasmešio, kao
da se smeje sebi, šaljivim, zavereničkim osmehom od koga se naježila. "Pretpostavljam, ipak, da bi trebalo da
mu odam priznanje što je imao bar toliko soli u glavi da unajmi sopstvenog stručnjaka za Kornelovo delo, iako
je moj stručnjak za Kornela, uveravam te, bio mnogo učeniji..."
Kako da pobegne od njega? Samo ustani, reče sebi. Okreni se. Mirno odšetaj do vrata. Iziđi. U
prigušeni sjaj Napoleon Court-a, gde je uglačani mermer vodio iznad Rue du Champ Fleuri, ulicu iz
četrnaestog veka za koju se govorilo da je rezervisana za prostituciju. Bilo šta, bilo kako, samo idi, odmah, što
dalje od njega, bilo kuda, izgubi se u onom Parizu iz vodiča koji si upoznala kad si prvi put došla ovamo.
"Ali sada", govorio je dalje, "vidiš da se sve sredilo na najbolji način. Uvek je tako bilo, zar ne?" Opet
osmeh, ali ovaj put dečački, pomalo čežnjiv i nekako, na njen užas, prisniji. "Izgubili smo galeriju, ali si našla
zaposlenje, Marli. Imaš posao, i to zanimljiv, a ja imam veze koje su ti potrebne, Marli. Poznajem ljude sa
kojima ćeš hteti da se upoznaš, da bi pronašla tog tvog umetnika."
"Mog umetnika?" Sakrila je iznenadnu zbunjenost gutljajem vode.
Otvorio je izgrebanu tašnu i izvadio nekakav pljosnat predmet, običan reflekcioni hologram. Uzela
ga je, zahvalna što ima čime da zaposli ruke, i videla da je to amaterski snimak kutije koju je videla u
Virekovom konstruktu Barselone. Neko ga je držao u rukama. Ruke muškarca, ali ne Alenove, i na jednoj
pečatni prsten od nekog tamnog metala. Nije se videla pozadina. Samo kutija i ruke.
"Alene", reče, "odakle ti ovo?" Pogledala je smeđe oči ispunjene zastrašujućim detinjastim
likovanjem.
"Nekoga će skupo stajati da to sazna." Zgnječio je cigaretu i ustao. "Izvini me načas." Otišao je
prema toaletima. Kada je nestao, iza ogledala i crnih čeličnih stubova, spustila je hologram, posegnula preko
stola i podigla poklopac njegove tašne. Bila je prazna, izuzev plave, rastegljive trake i nešto vlakana duvana.
"Da vam donesem nešto drugo? Još Višija, možda?" Konobar je stajao pored nje.
Pogledala ga je odozdo, osetivši odjednom da joj je poznat. Usko, tamno lice...
"Ima primopredajnik", reče konobar. "I naoružan je. Bio sam onaj portir u Briselu. Dajte mu to što
traži. Setite se da vam novac ništa ne znači." Uzeo je njenu čašu i pažljivo je spustio na svoj poslužavnik. "Vrlo
je verovatno da će ga to uništiti."
Kada se Alen vratio, smešio se. "A sad, draga", reče posegavši za cigaretama, "da razgovaramo o
poslu."
Marli uzvrati osmeh i klimnu glavom.

11. NA ODREDIŠTU

Konačno je priuštio sebi tri sata sna, u bunkeru bez prozora gde je ekipa za doček postavila
komandno mesto. Upoznao je i ostale članove. Ramirez je bio omanjeg rasta, nervozan, neprestano obuzet
sopstvenim sposobnostima kao kauboj konzole; pouzdavali su se u njega, kao i u Džejlin Slajd za dekom na
platformi, da nadgleda kiberprostor oko odsečka mreže sa bankama podataka Maas Biolabsa, okruženim
debelim ledom; ako ih Maas oseti pre vremena, moći će da ih upozori. Bio je takođe zadužen za prenos
medicinskih podataka iz neurohirurgije do platforme, što je bio složen posao ako su želeli da to sakriju od
Maasa. Linija je vodila do telefonske govornice usred pustinje. Dalje od govornice, on i Džejlin bili su na svome
u matrici. Ako uprskaju, Maas će moći da pođe po tragu i locira odredište. Tu je, zatim, bio Nejtan, teh za
održavanje, čiji je posao, zapravo, bio da se stara o opremi u bunkeru. Ako se dogodi kvar u nekom delu
sistema, sa njim je bar postojala mogućnost da bude popravljen. Nejtan je bio pripadnik vrste koja je proizvela
Oukija i hiljadu drugih sa kojima je Tarner radio tokom svih tih godina, tehova otpadnika koji su voleli rizično
zarađen novac i dokazali da umeju da ćute. Ostali - Kompton, Tedi, Kosta i Dejvis - bili su samo skupi mišići,
psi rata, vrsta ljudi unajmljivana za ovakav posao. Zbog njih je posebno pažljivo ispitao Satklifa o rasporedu
odlaska. Ovaj mu je objasnio gde će sleteti helikopteri, redosled ukrcavanja i kako će i kada biti plaćeni.
Potom im je rekao da ga ostave samog u bunkeru i naložio Veberovoj da ga probudi za tri sata.
Mesto je bilo ili kućica za pumpu ili neka vrsta kontrole električnog postrojenja. Patrljci plastičnih
cevi koji su štrčali iz zidova mogli su biti provodnici ili kanalizacija; u prostoriji nije bilo ničega što bi pokazalo da
Page 25
 2. Grof nula
su ikada bili povezani s nečim. Tavanica, ploča nasutog betona, bila je suviše niska da bi mogao da stoji, a
osećao se suv, prašnjav miris koji nije bio sasvim neprijatan. Ekipa je počistila mesto pre nego što je unela
stolove i uređaje, ali je na podu još bilo žutih ostataka novinskih faksova, koji su se mrvili na dodir. Nazirao je
slova, ponekad celu reč.
Svi rasklopivi metalni stolovi za kampovanje bili su poređani uz zid, oblikujući slovo L, čiji su kraci
nosili izuzetno složenu opremu za komunikaciju. Najbolje, pomislio je, što su u Hosaki mogli da nabave.
Pošao je pognut pored stolova, dodirujući u prolazu, oprezno, svaku konzolu, svaku crnu kutiju. Tu
je bio znatno usavršen vojni primopredajnik za frekvencije sporednog opsega, podešen za primopredaju
šifrovanih signala. Ovo će biti njihova veza u slučaju da Ramirez i Džejlin useru razmenu podataka. Signali su
bili nasnimljeni, složene tehničke izmišljotine koje su šifrirali Hosakini kriptografi. Sadržaj svakog pojedinačnog
signala bio je besmislen, ali redosled njihovog emitovanja značio je jednostavnu poruku. Redosled B/C/A
obavestiće Hosaku o Mičelovom dolasku; F/D će značiti njegov polazak sa odredišta, a signal F/G njegovu
smrt i neumitnu obustavu operacije. Tarner još jednom kucnu o primopredajnik, zamišljen. Nije bio zadovoljan
Satklifovom organizacijom na odredištu. Ako prelazak bude miniran, malo je verovatno da će se ljudi uopšte
izvući, a kamoli glatko, dok ga je Veberova u poverenju obavestila da je dobila naređenje da, u slučaju
nevolje, upotrebi ručni bacač anitenkovskih raketa na medicinare u njihovoj minijaturnoj hirurgiji. "Oni to znaju",
rekla je. "Možeš se kladiti da su posebno plaćeni za to." Ostatak ekipe zavisio je od helikoptera, smeštenih u
blizini Tusona. Tarner je pretpostavljao da bi ih Maas, u slučaju da bude uzbunjen, lako poobarao u doletanju.
Kada je to pomenuo Satklifu, Australijanac je samo slegnuo ramenima: "U boljim okolnostima bih to drugačije
uredio, drugar, ali svi smo došli ovamo po kratkom postupku, zar ne?"
Pored primoredajnika nalazio se složeni Sonijev biomonitor, direktno povezan sa hirurškom čaurom
i opskrbljen zdravstvenim podacima snimljenim u Mičelovom biosoft-dosjeu. Kad dođe vreme, medicinari će
preuzeti prebegove podatke; istovremeno će postupci preduzeti u čauri biti poslati u Soni i sređeni za
Ramireza da ih zaledi i pošalje u kiberprostor, gde će Džejlin Slajd već biti spremna, uključena preko svog
deka na naftnoj platformi. Ako sve prođe glatko, medicinski podaci čekaće u Hosakinom pogonu u Meksiko
Sitiju da Tarner doveze mušteriju mlaznjakom. Tarner nikada nije video nešto nalik ovom Soniju, ali je
pretpostavljao da Holanđanin ima nešto slično u svojoj klinici u Singapuru. Ova misao navede ga da podigne
ruku do grudi i nesvesno dodirne nestalu liniju ožiljka od kalemljenja.
Na drugom stolu ležali su uređaji kiberprostora. Dek je bio isti kao onaj koji je video na naftnoj
platformi, Maas-Neotekov prototip. Dek je imao standardni sklop, ali Konroj je rekao da je sastavljen od novih
biočipova. Na vrhu konzole bila je prilepljena grudva bledoružičaste plastike veličine pesnice; neko, verovatno
Ramirez, utisnuo je palcem dva udubljenja nalik na oči i nezgrapni luk idiotskog keza. Iz ružičastog čela stvari
vodile su dve žice, plava i žuta, do jednog crnog otvora cevi u zidu iza konzole. Još jedan zadatak Veberove, u
slučaju opasnosti da odredište bude zauzeto. Tarner je namršteno odmeravao žice; punjenje te veličine u tako
malom, zatvorenom prostoru jamčilo je smrt za sve prisutne u bunkeru.
Sa bolom u ramenima, češući potiljkom grubu površinu tavanice, nastavio je obilazak. Ostatak stola
zauzimala je pomoćna oprema deka, niz crnih kutija postavljenih sa opsesivnom preciznošću. Pretpostavljao
da je svaka kutija na određenom rastojanju od susedne. Bile su zaista savršeno poređane. Mora da ih je sam
Ramirez postavio i Tarner je bio siguran da bi ovaj znao kada bi i najmanje pomerio samo jednu kutiju. Već je
viđao tu neurotičnu urednost kod drugih kauboja, i ona mu nije govorila ništa novo o Ramirezu. Video je i
druge kauboje, koji su se ponašali suprotno, namerno zapetljavajući opremu u pacovska gnezda žica i
kablova. Smrtno su se plašili svakog reda i oblepljivali su konzole nalepnicama sa slikama kockica za igru i
vrištećih lobanja. Nema načina da se predvidi; ako Ramirez nije dobar, uskoro će možda svi biti mrtvi.

Na kraju stola nalazilo se pet Telefunkenovih primopredajnika za uho sa samolepljivim vratnim

mikrofonima, još zapakovanim u plastične mehure. Tokom ključne faze prebega, koju je Tarner procenio na
po dvadeset minuta pre i posle Mičelovog dolaska, on, Ramirez, Satklif, Veberova i Linč biće povezani, iako je
upotreba primopredajnika morala biti svedena na najmanju moguću meru.
Iza Telefunkena stajala je neobeležena plastična kutija sa dvadeset švedskih, katalitičkih, ručnih
grejača, glatkih, pljosnatih cilindara od nerđajućeg čelika, svaki u svojoj zauzlanoj vrećici od božićno crvenog
flanela. "Pametno si ti kopile", reče on kutiji. "Mogao sam i sam da se setim..."

Spavao je na rebrastoj kamperskoj strunjači od pene na podu komandnog mesta, pokrivši se

jaknom. Konroj je bio u pravu što se tiče pustinjskih noći, ali beton kao da je zadržavao dnevnu toplotu.
Spavao je u cipelama i pantalonama; Veberova ga je upozorila na to da istrese cipele i odeću pre svakog
oblačenja. "Škorpije", rekla je, "vole znoj, svaku vrstu vlage." Pre nego što je legao, izvukao je Smit i Veson iz
najlonske futrole i položio ga na dohvat ruke pored strunjače. Ostavio je dve svetiljke da gore i sklopio oči.
I otisnuo se u plitko more sna, promičući kroz prizore, odlomke Mičelovog dosjea pomešane sa
krhotinama njegovog sopstvenog života. On i Mičel uterali su autobus kroz vodopad staklenih ploča u
predvorje hotela u Marakešu. Naučnik je podvriskivao dok je aktivirao dvadeset četiri kanistera sa CN-om
Page 26
 2. Grof nula
zalepljena trakom duž bokova vozila, a tu je bio i Ouki, nudeći mu viski iz boce, i žuti peruanski kokain na
okruglom ogledalu sa plastičnim ramom, koje je video u Elisoninoj tašni. Učinilo mu se da je video Elison
negde iza prozora autobusa kako se guši u dimu izduvnih gasova, i pokušao je da to kaže Oukiju, da mu je
pokaže, ali je staklo bilo oblepljeno meksičkim hologramima svetaca, razglednicama sa Devicom, a Ouki je
držao u ruci nešto glatko i okruglo, kuglu od ružičastog kristala, i ugledao je pauka kako čuči u njoj, pauka od
žive, ali Mičel se cerekao, zuba punih krvi, i pružao dlan, nudeći Tarneru sivi biosoft. Tarner je shvatio da je
dosje u stvari mozak, sivkast, ružičast i živ ispod prozirne, vlažne opne; blago je pulsirao u Mičelovoj ruci, a
onda se survao preko neke podmorske litice sna i počeo lagano da pada u noć bez ijedne zvezde.
Probudila ga je Veberova, tvrdog lica uokvirenog dovratkom, ramena ogrnutih teškim vojnim
ćebetom prebačenim preko ulaza. "Prošla su tri sata. Medicinari su budni, ako hoćeš da razgovaraš s njima."
Povukla se, krckajući čizmama šljunak.
Hosakini lekari čekali su ga pored neurohirurške čaure. U pustinjskoj zori, izgledali su kao da su
upravo izišli iz nekog prenosnika materije u svojim Ginza odelima, naboranim po modi. Jedan od njih bio je
umotan u preveliki komad meksičke odeće, rukom pletene, neku vrstu džempera sa pojasom koje je Tarner
viđao da turisti nose u Meksiku. Drugo dvoje nosili su skupe, izolovane, skijaške jakne protiv pustinjske
hladnoće. Bili su niži za glavu od Korejanke, vitke žene sa snažnim, staromodnim crtama lica i ptičjom ćubom
crvenkaste kose koja ga je podsetila na grabljivice. Konroj je rekao da su dvojica službenici kompanije, i
Tarneru je odmah bilo jasno: samo je žena imala držanje, stav koji je pripadao Tarnerovom svetu. Bila je
odmetnik, majstor crne medicine. Dobro bi se slagala s Holanđaninom, pomislio je.

"Ja sam Tarner", reče. "Ja vodim ovo."

"Ne trebaju vam naša imena", reče žena kada se Hosakini ljudi automatski pokloniše. Izmenjali su
poglede, osmotrili Tarnera, a onda se opet okrenuli Korejanki.
"Ne", reče Tarner, "nije neophodno."
"Zašto još nemamo pristup zdravstvenim podacima pacijenta?" reče Korejanka.
"Predostrožnost", reče Tarner, odgovorivši bez razmišljanja. U stvari, nije video razlog da im uskrati
proučavanje podataka o Mičelu.
Žena slegnu ramenima i okrete se, lica skrivenog iza podignutog okovratnika skijaške jakne.
"Hoćete li da pogledate čauru?" upita čovek u debelom džemperu, učtivog i budnog lica. Savršena
korporacijska maska.
"Ne", reče Tarner. "Dvadeset minuta pre njegovog dolaska premestićemo vas na odredište.
Skinućemo točkove i spustiti vas polugama. Odvodna cev biće zatvorena. Hoću da budete potpuno spremni
pet minuta pošto vas spustimo."
"Neće biti problema", reče drugi, smešeći se.
"A sad želim da mi kažete šta ćete raditi tamo unutra, šta ćete uraditi s njim i kakve to može da ima
posledice po njega."
"Vi ne znate?" upita žena, oštro, okrenuvši se prema njemu.
"Rekao sam da hoću to da čujem od vas", reče Tarner.
"Pre svega, izvršićemo skenersku pretragu za smrtonosnim implantima", reče čovek u džemperu.
"Korteksne bombe i slično?"
"Sumnjam", reče drugi, "da ćemo naići na nešto tako grubo, ali da, skeniraćemo puni opseg
smrtonosnih naprava. Istovremeno ćemo uraditi kompletnu analizu krvi. Poznato nam je da se njegovi trenutni
poslodavci bave veoma usavršenim biohemijskim sistemima. Sasvim je moguće da najveća opasnost dolazi
odatle..."
"Trenutno je u modi opremanje visokih službenika modifikovanim potkožnim insulinskim
pumpama", upade njegov partner. "Subjektov sistem može se navesti da razvije veštačku zavisnost od
određenih sintetičkih analoga enzima. Ako se potkožna pumpa ne puni u pravilnim razmacima, odvajanje od
izvora - poslodavca - može da dovede do traume."
"Spremni smo da se pobrinemo i za to", reče drugi.
"Nijedan od vas nije ni izdaleka spreman za ono sa čim mislim da ćemo se sresti", reče ilegalna
medicinarka, glasom hladnim kao vetar koji je sada duvao sa istoka. Tarner začu šištanje peska preko zarđale
čelične ploče iznad njih.
"Ti", reče joj Tarner, "hajde sa mnom." Onda se okrenuo, ne osvrnuvši se, i pošao. Ona možda
neće poslušati njegovo naređenje, što bi ga osramotilo pred onom dvojicom, ali mu se to činilo kao pravi
potez. Kada je bio deset metara od hirurške čaure, on zastade. Začu njene korake po šljunku.
"Šta znaš?" upita, ne okrenuvši se.
"Možda isto što i ti", reče ona, "možda više."
"Očigledno više nego tvoje kolege."
"To su vrlo nadareni ljudi. Takođe su... sluge."
"A ti nisi."
Page 27
 2. Grof nula
"Nisi ni ti, najamniče. Uzeli su me za ovo iz najbolje neregistrovane klinike u Čibi. Dali mi mnogo
materijala za proučavanje da se pripremim za susret sa cenjenim pacijentom. Crne klinike u Čibi najdalje su
otišle u medicini; ni sama Hosaka nije mogla da zna da će mi moj položaj u ilegalnoj medicini omogućiti da
naslutim šta to vaš begunac nosi u glavi. Ulica nastoji da nađe upotrebu za stvari, Tarnere. Već nekoliko puta
sam bila plaćena da pokušam da uklonim te nove implante. Izvesna količina usavršenih Maasovih biovodova
već se nalazi na uličnom tržištu. Ovi pokušaji sa implantacijom predstavljaju logičan korak. Verujem da Maas
namerno dopušta odliv tih stvari."
"Objasni mi to."
"Ne verujem da mogu", reče ona, sa neobičnim prizvukom rezignacije u glasu. "Rekla sam ti da
sam videla. Nisam rekla da sam shvatila." Iznenada je dodirnula prstima kožu iza njegove utičnice na glavi. "U
poređenju sa ugrađenim biočipovima, ovo je kao drvena štaka pored mioelektričnog uda."
"Ali hoće li to biti opasno po život, u njegovom slučaju?"
"Oh, neće", reče ona, povukavši ruku, "ne za njega..." Tada je čuo kako odlazi prema čauri.
Konroj im je poslao glasnika sa paketom softvera koji će omogućiti Tarneru da upravlja
mlaznjakom koji će odneti Mičela do Hosakinog pogona u Meksiko Sitiju. Glasnik je bio čovek divljeg pogleda,
gotovo crn od sunca, po imenu Hari, žilava prikaza koja je stigla iz Tusona na oguljenom biciklu sa izlizanim
rebrastim gumama i koštano žutom kožom omotanom oko drški upravljača. Linč ga je doveo preko parkinga.
Hari je pevušio za sebe, čudan zvuk u nametnutoj tišini mesta, a njegova pesma, ako se mogla tako zvati, bila
je kao da neko nasumce okreće birač stanica na pokvarenom radiju duž ponoćnih milja skale, nailazeći na
gospel popevanje i odlomke pop-muzike iz poslednjih dvadeset godina. Hari je prebacio bicikl preko
preplanulog, ptičje koščatog ramena.
"Hari ti je doneo nešto iz Tusona", reče Linč.
"Vas dvojica se znate?" upita Tarner, pogledavši Linča. "Možda imate zajedničkog prijatelja?"
"Šta bi to trebalo da znači?" upita Linč.
Tarner ga je fiksirao pogledom. "Znaš mu ime."
"Rekao mi je svoje jebeno ime, Tarnere."
"Zovem se Hari", reče crni čovek. Zbacio je bicikl na čvor rastinja. Prazno se osmehnuo, pokazavši
neravne, izjedene zube. Gole grudi bile su mu prekrivene mešavinom znoja i prašine, i okićene ogrlicama od
finih čeličnih karika i sirove kože, komadićima životinjskih rogova i krzna, mesinganim čaurama, bakarnim
novčićima izlizanim od upotrebe i vrećicom od meke, smeđe kože.
Tarner se zagleda u predmete okačene na mršavim grudima i pruži ruku da zatrese suvi, iskrivljeni
komad hrskavice koji je visio na upletenoj traki. "Šta je, pobogu, ovo, Hari?
"Rakunova kita", reče Hari. "Rakun ima uzglobljenu kost u kiti. Malo je onih koji to znaju."
"Jesi li već sretao mog prijatelja Linča, Hari?"
Hari samo trepnu.
"Znao je lozinke", reče Linč. "Postoji redosled po važnosti. Znao je onu na vrhu. Rekao mi je svoje
ime. Jesam li ti još potreban ovde ili mogu da se vratim na posao?"
"Idi", reče Tarner.
Kada je Linč dovoljno odmakao, Hari poče da petlja sa vrpcom koja je zatvarala vrećicu. "Ne bi
trebalo da budeš tako oštar sa dečkom", reče. "U suštini je veoma dobar. Zapravo ga nisam ni video dok mi
nije pritisnuo onaj bacač uz vrat." Otvorio je vrećicu i počeo oprezno da pipa unutra.
"Poruči Konroju da sam ga provalio."
"Izvini", reče Hari, vadeći smotanu žutu hartiju za poruke iz vrećice. "Koga si to provalio?" Pružio ju
je Tarneru; nešto je bilo u njoj.
"Linča. On je Konrojevo njuškalo ovde. Poruči mu to." Razmotao je hartiju i izvadio zdepasti vojni
mikrosoft. Na hartiji je bila poruka, ispisana plavim, krupnim slovima: Sa srećom, Šupku. Vidimo se u DF.
"Stvarno hoćeš da mu to kažem?"
"Reci mu."
"Ti si gazda."
"Jebeno si u pravu", reče Tarner, zgužva cedulju i gurnu je Hariju ispod leve miške. Hari se
osmehnu, blaženo i prazno. Inteligencija koja se bila probudila u njemu ponovo je nestala, kao neko vodeno
biće koje lagano tone u gluvo more suncem spržene jednoličnosti. Tarner mu se zagleda u oči, popucali žuti
opal, i ugleda samo sunce i oštećeni auto-put. Šaka na kojoj su nedostajali neki zglobovi odsutno počeša
bradu od nedelju dana. "Odmah", reče Tarner. Hari se okrenu, iščupa bicikl iz žbuna, zastenja dižući ga na
rame i pođe preko izrovanog parkinga. Njegove prevelike, dronjave, kratke, smeđe pantalone lepršale su dok
je hodao, a zbirka lanaca tiho je čegrtala.
Satklif zazvižda sa uzvisine dvadeset metara dalje i podiže kalem narandžaste, fluorescentne trake.
Bilo je vreme da se počne sa obeležavanjem sletne staze za Mičela. Moraće brzo da rade, pre nego što
zapeče sunce, a i inače će im biti vrućina.

Page 28
 2. Grof nula
"Znači", reče Veberova, "doći će odozgo." Ispljunu smeđi sok na požuteli kaktus. Obraz joj je
nadimala grudva kopenhagenskog duvana za žvakanje.
"Pogodila si", reče Tarner. Seo je pored nje na ivicu glatkog škriljca. Posmatrali su kako Linč i
Nejtan raščišćavaju teren koji su on i Satklif obeležili narandžastom trakom. Traka je ograđivala pravougaonik
širok četiri metra i dugačak dvadeset. Linč donese zarđalu, ravnu gredu do trake i prebaci je preko. Kad je
greda zazvečala na betonu, nešto šmugnu kroz grmlje.
"Mogu da vide tu traku, ako hoće", reče Veberova, obrisavši usne nadlanicom. "Kao da čitaju
naslove na jutarnjem faksu."
"Znam", reče Tarner, "ali ako još ne znaju da smo ovde, mislim da neće. A ne vidi se sa auto-puta."
Navukao je crnu, najlonsku kapu koju mu je dao Ramirez, povlačeći dugačak štitnik sve dok se nije sastao sa
naočarima. "U svakom slučaju, uklanjamo samo teže predmete, ono što bi moglo da otkine točak. Neće biti
prepoznatljivo sa orbite."
"Neće", složi se Veberova. Lice joj je bilo bezizrazno ispod naočara za sunce. Osećao je miris
njenog znoja, oštar i životinjski.
"Da mi je znati šta radiš, Veber, kad ne radiš ovo?" Pogledao ju je.
"Verovatno mnogo više toga nego ti", reče ona. "Uzgajam pse, između ostalog." Izvukla je nož iz
čizme i počela natenane da ga oštri o đon, vešto ga okrećući pri svakom zamahu, kad što meksički berberin
oštri britvu. "I pecam. Pastrmke."
"Imaš nekoga u Nju Meksiku?"
"Verovatno više nego ti", reče ona, istim tonom. "Pretpostavljam da takvi kao ti i Satklif ne pripadaju
nigde. Tebi je mesto ovde, zar ne, Tarnere? Na odredištu, danas, na dan kada stiže naš čovek. Jesam li u
pravu?" Oprobala je oštricu na palcu i gurnula je nazad u kaniju.
"Ali imaš nekoga? Čoveka kome ćeš se vratiti?"
"Ženu, ako te već zanima", reče ona. "Znaš nešto o uzgajanju pasa?"
"Ne."
"Nisam ni očekivala." Zažmirila je prema njemu. "Imamo i dete. Naše. Ona ga je rodila."
"Spajanje DNK?"
Klimnula je glavom.
"To košta", reče on.
"U pravu si; ne bi' ni bila ovde da ne treba da to otplatim. Ali ona je prelepa."
"Tvoja žena?"
"Naše dete."

12. KAFE BLAN

Kada je izišla iz Luvra, kao da je osetila pomak nekog složenog ustrojstva koje se prilagođavalo
njenoj putanji kroz grad. Konobar je verovatno bio samo deo te stvari, jedan njen ud, fina sonda ili treplja.
Celina mora biti veća, ogromna. Otkud joj samo pomisao da će moći da živi, da se kreće, u neprirodnom polju
uticaja Virekovog bogatstva bez ikakvog izobličenja? Virek ju je podigao iz njene bede, propustio je kroz
čudovišne, nevidljive prese svog novca, i izišla je izmenjena. Naravno, pomislila je, naravno: to se šunja oko
mene, neprestano, budno i nevidljivo, nesaglediv i nenapadan mehanizam Herr Virekovog nadzora.
Konačno se obrela na pločniku ispod terase kafea Blan. Mesto joj se činilo dovoljno bezbedno.
Mesec dana ranije čuvala bi se da uđe; previše je večeri provela tu sa Alenom. A sada, osećajući se
oslobođena, odlučila je da započne proces ponovnog otkrivanja Pariza tako što će uzeti sto u Blanu. Izabrala
je jedan blizu širokog izloga. Zatražila je od konobara da joj donese konjak i zadrhtala, posmatrajući saobraćaj
Pariza koji je tekao pored prozora, neprekidnu reku čelika i stakla, dok su oko nje, za drugim stolovima, sedeli
stranci, jeli i osmehivali se, pili i raspravljali, rastajali se s gorčinom ili se zaklinjali na vernost raspoloženju
popodneva.
Ali - i na to se nasmešila - ona je bila deo svega toga. Nešto u njoj budilo se iz dugog i gluvog sna,
izvedeno na svetlost onog trenutka kada je konačno otvorila oči za Alenovu pokvarenost i svoju očajničku
potrebu da nastavi da ga voli. Ali ta potreba je bledela, već sada dok je sedela tu. Upravo je otrcanost njegovih
laži raskinula okove njene potištenosti. U tome nije videla logiku, zato što je negde u sebi tačno znala, i mnogo
pre onoga sa Gnasom, čime se Alen bavi, i to nije nimalo pokolebalo njenu ljubav. Pod okriljem ovog novog
osećanja, ipak, moći će da zanemari logiku. Bilo je dovoljno biti ovde, živa, za stolom u Blanu, i zamišljati
svuda oko sebe složenu mašineriju za koju je znala da ju je Virek pokrenuo.
Ironija, pomislila je, videvši mladog konobara iz Napoleon Court-a kako stupa na terasu. Nosio je
tamne pantalone u kojima je radio, ali kecelju je zamenila plava vetrovka. Preko čela mu je padalo krilo meke
kose. Pošao je prema njoj, nasmešen, samouveren, znajući da ona neće bežati. Nešto u njoj je u tom
trenutku izazvalo snažnu želju da beži, ali je znala da neće. Ironija, reče sebi: istovremeno sa uživanjem u
Page 29
 2. Grof nula
otkriću da nisam sunđer za tugu, već samo još jedna nesavršena životinja u kamenom lavirintu ovog grada,
otkrivam da sam žiža neke nesagledive aparature pokretane nečijom maglovitom željom.
"Zovem se Pako", reče on, odmakavši belo obojenu stolicu naspram njene.
"Bio si ono dete, dečak, u parku..."
"Da, pre mnogo vremena." Seo je. "Senjor je oživeo sliku iz mog detinjstva."
"Razmišljala sam o tvom Senjoru." Nije gledala njega, već vozila u prolazu, hladeći oči u protoku
saobraćaja, bojama polikarbona i obojenog čelika. "Čovek poput Vireka ne može da se odvoji od svog
bogatstva. Njegov novac živi sopstveni život. Možda i sopstvenu volju. Nagovestio je to kada smo se upoznali."
"Pa ti si filozof."
"Ja sam oruđe, Pako. Ja sam poslednji model veoma stare mašine u rukama veoma starog
čoveka, koji želi da rasvetli nešto što mu dosad nije polazilo za rukom. Tvoj poslodavac pretura među hiljadu
alatki i zbog nečega bira mene..."
"I pesnikinja!"
Nasmejala se i odvratila pogled od saobraćaja; smešio se, usta uokvirenih dubokim okomitim
brazdama. "Hodajući napolju, zamišljala sam ustrojstvo, mašinu, tako veliku da se ne da sagledati. Mašina
koja je svuda oko mene, predviđajući svaki moj korak."
"Zar si i egocentrik?"
"Jesam li?"
"Možda nisi. Istina je da te posmatraju. Motrimo, i dobro je što je tako. Motrimo i na tvog prijatelja iz
brasserie. Na žalost, nismo uspeli da utvrdimo gde je nabavio hologram koji ti je pokazao. Moguće je da ga je
već imao kada je počeo da zove telefonom tvoju prijateljicu. Neko mu se obratio, razumeš? Neko ti ga je
postavio na put. Ne misliš li da je to veoma zanimljivo? Da li to kopka filozofa u tebi?"
"Da, pretpostavljam da je tako. Prihvatila sam savet koji si mi dao u brasserie i pristala na cenu."
"Znači da će je udvostručiti." Pako se osmehnu.
"Što mene ne treba da brine, kao što si mi rekao. Pristao je da me pozove sutra. Pretpostavljam da
možeš da nabaviš novac. Tražio je gotovinu."
"Gotovinu" - prevrnuo je očima - "kakav risque! Ali, u redu, mogu. A znam i pojedinosti. Slušali smo
razgovor. Nije bilo teško, pošto je bio dovoljno uslužan da ga sam emituje, sa minijaturnog mikrofona. Bili smo
veoma radoznali kome je signal bio upućen, ali sumnjamo da i sam to zna."
"To nije ličilo na njega", reče ona, zamišljena, "da se onako izvini i naprečac ode, pre nego što je
izneo zahteve. Zamišlja da ima dara za dramatiku."
"Nije imao izbora", reče Pako. "Izazvali smo nešto za šta je verovao da je kvar na napajanju
mikrofona. Otuda je usledio onaj izlet do hommes. Rekao je neke vrlo nepristojne stvari o tebi, tamo u kabini."
Pokazala je na svoju praznu čašu kada je prošao konobar. "Još mi je teško da odredim svoju ulogu
u tome, svoju vrednost. Za Vireka, mislim."
"Ne pitaj mene. Ovde si ti filozof. Ja samo izvršavam Senjorova naređenja, najbolje što mogu."
"Da li bi popio brendi, Pako? Ili možda kafu?"
"Francuzi", odvrati Pako ubeđeno, "nemaju pojma šta je kafa."

13. OBEMA RUKAMA

"Možda ako biste mi još jednom ponovili", reče Bobi, punih usta pirinča i jaja. "Mislio sam da ste rekli
da to nije nešto versko."
Bovoar skinu okvir naočara i uperi u njega jednu njihovu dršku. "Nisam to rekao. Samo sam rekao
da nema potrebe da mozgaš o tome, bilo versko ili ne. To je jednostavno struktura. Daj da nas dvojica
popričamo o nekim stvarima koje se događaju, inače nećemo imati izraz za njih, pojam..."
"Ali govorili ste o tim, kako-ono-beše, loama, kao da su..."
"Loa", popravi ga Bovoar, odloživši naočare na sto. Uzdahnuo je, iskopao jednu od kineskih cigareta
iz Dva-na-danove paklice i zapalio je lobanjom od kalaja. "Množina je ista kao jednina." Duboko je udahnuo i
izbacio dve struje dima iz raširenih nozdrva. "Kada kažeš vera, na šta tačno misliš?"
"Pa, recimo, sestra moje majke je naučnik, prava pravoslavka. A jedna žena, u našem hodniku, ona
je katolikinja. Moja stara..." zastao je, a hrana mu je odjednom bila bez ukusa u ustima, "... ponekad lepi te
holograme po mojoj sobi. Isusa ili Habarda ili neko slično sranje. Rek'o bi' da mislim na to."
"Vudu je drugačiji", reče Bovoar. "Ne bavi se zamislima spasenja i vaznesenja. Vudu je način da se
nešto uradi. Kapiraš? U našem sistemu ima puno bogova, duhova. Jedna velika porodica, sa svim vrlinama i
porocima. Postoji obredna tradicija skupnog prikazanja, razumeš? Vudu kaže: Bog postoji, naravno, Gran Met,
ali On je suviše veliki, suviše nedokučiv da bi Ga zamajavao ako ti je guzica siromašna ili ako nemaš šta da
povališ. Hajde, čoveče, valjda znaš to, to je ulična religija, rođena među neukima i ubogima pre milion godina.
Vudu je kao ulica. Ako ti neki prašinar sasecka sestru, ne ideš da logoruješ Jakuzama na pragu, zar ne?
Page 30
 2. Grof nula
Nema šeme. Ideš kod nekoga ko može da obavi stvar. Je l' tako il' nije?"
Bobi potvrdi, zamišljeno žvaćući. Još jedna derma i dve čaše ružice puno su mu pomogle, a veliki je
odveo Dva-na-dana u šetnju između stabala i fluorescentnih slamki, ostavivši Bobija sa Bovoarom. Onda se
pojavila Džeki, sva nešto vesela, sa velikom zdelom te klope od pirinča i jaja, koja uopšte nije bila loša, i kada
ju je spustila na sto ispred njega, pritisnula mu je sisu o rame.
"Dakle", reče Bovoar, "nas zanima kako da postignemo neke stvari. Ako hoćeš, zanimaju nas
sistemi. Tako je i sa tobom, ili bi bar voleo da je tako, inače ne bi bio kauboj i ne bi bi imao ono ime, tačno?"
Ubacio je ostatak cigarete u musavu čašu do pola punu ružice. "Izgleda da se Dva-na-dan pripremao za
opasan tulum, kada su počela da lete govna."
"Kakva govna?" upita Bobi, brišući usta nadlanicom.
"Ti", reče Bovoar, mršteći čelo. "Mada ti tu ništa nisi kriv. Koliko god Dva-na-dan želeo da ispadne
tako."
"Stvarno? Izgleda mi prilično napeto. I otrovno."
"Tačno tako. Ubo si. Napeto. Bolje reći usrano od straha."
"Kako to?"
"Pa, vidiš, stvari nisu baš onakve kakve izgledaju, sa Dva-na-danom. Mislim, jeste, on se zaista bavi
tim sranjima po kojima ga znaš, protura vruć softver gedžama, pardon" - nacerio se - "dole u Baritaunu, ali
njegovo glavno loženje, mislim prave ambicije, razumeš, leže u sasvim drugom smeru." Bovoar podiže jedan
premazan kreker, osmotri ga sa vidljivim podozrenjem i baci ga preko stola, među drveće. "Njegov posao,
razumeš, jeste da njuška okolo za par krupnih dvopištoljaca iz Gradova."
Bobi zbunjeno zatrese glavom.
"Tipova koji služe obema rukama."
"Tu si me izgubio."
"Reč je o profesionalnom sveštenstvu, da ga tako nazovem. Inače, samo zamisli par glavnih frajera
- kauboja konzole, između ostalog - čiji je posao da obavljaju stvari za ljude. 'Služiti obema rukama' jeste izraz
koji koristimo za njih i znači otprilike da rade na obe strane. Crno i belo, kapiraš?"
Bobi proguta, a onda odmahnu glavom.
"Čarobnjaci", reče Bovoar. "Nema veze. Opasni tipovi, velika lova, to je sve što treba da znaš.
Dva-na-dan radi kao potrčko, posrednik odozdo, za te ljude. Ponekad nađe nešto što bi moglo da ih zanima,
doturi im to, posle je dobar par usluga od njih. Moguće je da oni, kada se nakupi usluga koje mu duguju,
doture nešto njemu. Malo drugačija ponuda, razumeš? Recimo da imaju nešto za šta misle da je moćno, ali ih
plaši. Znaš, ta vrsta tipova teži izvesnom konzervativizmu. Ne znaš? Pa, saznaćeš."
Bobi klimnu glavom.
"Softver koji Dva-na-dan iznajmljuje ništa ne vredi. Mislim, on radi, ali nije nešto čime bi se
zamajavao neko od teškaša. Gledao si puno filmova o kaubojima, je l' tako? E pa, roba koju prave za te stvari
nije ništa naročito, u poređenju sa onim sranjima sa kojima se sreću pravi muvaroši. Posebno kada su u
pitanju ledolomci. Teški ledolomci su čupava rabota, čak i za velike momke. Znaš zašto? Zato što je led, ali
onaj pravi, tvrdi, od koga su zidovi oko svih glavnih skladišta podataka u matrici, uvek proizvod neke VI,
veštačke inteligencije. Ništa drugo nije dovoljno brzo da satka dobar led i da ga neprestano menja i
poboljšava. Pa kada se na crnom tržištu pojavi zaista moćan ledolomac, uvek je u igri nekoliko veoma rizičnih
činilaca. Kao prvo, čiji je to proizvod? U devet desetina slučajeva dolazi od neke VI, a na njih neprestano paze,
uglavnom Turingovi ljudi, da slučajno ne postanu prepametne. Tako za guzicom može da ti se nađe
Turingova mašina, zato što negde neka VI hoće da poveća privatne prihode. Neke VI imaju državljanstvo, je l'
tako? Druga stvar koje treba da se paziš jeste da ne naletiš na vojni ledolomac, što je takođe gadno sranje, ili
na nešto što je možda išetalo iz ogranka za špijunažu neke zaibacu, a ni to ne bi valjalo da doživiš. Razumeš
li ti nešto od ovih sranja koja ti govorim, Bobi?"
Bobi potvrdi. Osećao se kao da je ceo život čekao da čuje Bovoarovo objašnjenje sveta čije je
postojanje dotad samo naslućivao.
"Ipak, ledolomac koji stvarno seče vredi mega, mislim beaucoup. Recimo da si Gospodin Budža na
tržištu, i neko ti ponudi takvu stvar, nećeš mu tek tako reći da šeta. Dakle, kupiš. Kupiš, lepo i diskretno, ali ga
ne ubaciš, još ne. Šta radiš s tim? Poneseš ga kući, daš da ga tvoj teh udesi da izgleda prosečno. Recimo,
smestiš ga u ovakav format" - i lupnu po hrpi softvera ispred sebe - "a onda ga pošalješ svom potrčku, koji ti
duguje par usluga, kao i obično..."
"Ček' malo", reče Bobi. "Mislim da mi se ne sviđa to što..."
"Dobro. To znači da postaješ pametan, ili bar pametniji. Zato što su upravo to uradili. Doneli su ga
ovamo, tvom pajtosu dileru, gospodinu Dva-na-dan, i ispričali mu svoj problem. 'Lafe', rekli su, 'treba da
proverimo ovo sranje, da napravimo probnu vožnju, ali nema šeme da to sami uradimo. Uzdamo se u tebe,
dečko.' I, kad već stvari tako stoje, šta će Dva-na-dan da uradi s tim? Hoće li on da ga ubaci? Malo sutra.
Napraviće isti zajeb koji su stariji dečaci napravili njemu, samo što neće ni reč reći tipu šta mu radi. A šta mu to
radi? Izabere bazu na Srednjem zapadu koja je puna neoporezovanih programa i tabela za pranje novca za
Page 31
 2. Grof nula
neku javnu kuću u Kanzas Sitiju, i svako ko nije pao s Marsa zna da je taj zverinjak do očiju duboko u ledu,
crnom ledu, sa krajnje pogubnim povratnim programima. U Gradovima ili van njih nema kauboja koji bi se
zezao s tom bazom; pre svega, zato što kipi od odbrane, drugo, zato što je roba unutra zanimljiva samo za
Poresko, a oni su verovatno već na vlasnikovom platnom spisku."
"Hej", reče Bobi, "ako sam dobro shvatio..."
"Dovoljno sam jasan, belče! Odabrao je tu bazu, a onda je pregledao svoj spisak muvaroša,
ambicioznih protuva preko iz Baritauna, čabronja dovoljno tupavih da upotrebe program koji prvi put vide protiv
baze koju je im je pokazao neki zajebant poput Dva-na-dana i rekao im da je mačji kašalj. I koga bira? Bira
nekog ko je nov u igri, ma šta, nekog ko ne zna ni gde on živi, nema čak ni njegov broj, i kaže, evo, čoveče,
nosi ovo kući i namlati pare. Ako doneseš nešto dobro, ja ću ti ga proturiti!" Bovoarove oči bile su široko
otvorene; nije se smešio. "Podseća li te ovo na nekoga koga znaš, čoveče, ili si od onih koji ne vise sa
gubitnicima?"
"Hoćeš da kažeš da je znao da sam čabrir'o ako se uključim u tu bazu?"
"Ne, Bobi, ali je znao za mogućnost da paket bude neispravan. Hteo je pre svega da vidi šta će biti
kad ga probaš. Ni to nije morao sam, već je uposlio dva kauboja. Stvar je mogla da se završi na nekoliko
načina. Da je taj ledolomac obavio posao s crnim ledom, ti bi ušao, našao gomilu brojeva koji ti znače đoku,
pa bi izišao, možda čak ne ostavivši traga. Tada bi se vratio do Liona i rekao Dva-na-danu da ti je pokazao
pogrešnu bazu. Oh, on bi se toliko izvinjavao, a ti bi dobio novu metu i novi ledolomac, dok bi on odneo onaj
prvi u Gradove i izvestio da mu izgleda u redu. U međuvremenu bi jednim okom pazio na tebe, tek da vidi da li
ti je dobro i da se osigura da niko nije dolazio po ledolomac koji si koristio. Drugo što je moglo da se dogodi,
što se gotovo i dogodilo, bilo je to da kod ledolomca nešto ne bude kako treba i da te sprži led. Tada bi jedan
od kauboja morao da upadne u stan tvoje mame i pokupi softver pre nego što nađu tvoj leš."
"Ne znam, Bovoare, to je jebeno teško..."
"Teško, moje dupe. Život je težak. Mislim, govorimo o bizu, znaš?" Bovoar ga je posmatrao sa
izvesnom strogošću, preko okvira koji mu je skliznuo na vrh tankog nosa. Imao je svetliju put od Dva-na-dana
ili velikog, boje kafe sa sasvim malo krema, visoko i glatko čelo ispod kratko podšišanih kovrdžica. Izgledao je
mršavo ispod sive odore od ajkuline kože, i Bobi u njemu nije video ništa preteće. "Ali naš problem, razlog
zbog koga smo ovde, zbog koga si ti ovde, jeste da utvrdimo šta se dogodilo. A to je nešto sasvim drugo."
"Ali misliš da mi je namestio, Dva-na-dan mi je namestio da poginem?" Bobi je još bio u kolicima iz
porodilišta Sveta Marija, iako više nije osećao da su mu potrebna. "I da je u dubokim govnima sa onim
tipovima, teškašima iz Gradova?"
"Sad ti je jasno."
"I da se zato onako ponaša, k'o da ga boli dupe, ili k'o da me mrzi k'o psa, je li? I da se usr'o od
straha?"
Bovoar klimnu glavom.
"Pa da", reče Bobi, jer mu je odjednom sinulo zbog čega Dva-na-dan toliko pizdi i zašto se utrtio, "to
je zato što su me zaskočili oni jebeni Polutani, dole na Velikom Igralištu, i digli mi dek! A njihov softver je ostao
u njemu!" Nagnuo se napred, uzbuđen što je sklopio celu sliku. "A oni tipovi će ga ubiti ili tako nešto, ako im ga
ne vrati?"
"Vidim da gutaš filmove", reče Bovoar, "ali to je otprilike to, nema šta."
"Tako je", reče Bobi, zavali se u kolica i podiže bose noge na ivicu stola. "Dobro, Bovoare, ko su oni
tipovi? Kako-ono-beše, dvopištoljci? Čarobnjaci, kažeš? Koji mu moj to znači?"
"Pa, Bobi", reče Bovoar, "ja sam jedan, a onaj veliki - možeš ga zvati Lukas - jeste drugi."

"Verovatno si već viđao ovu stvar", reče Bovoar, kada je čovek za koga je rekao da se zove Lukas
spustio projekcionu kadu na sto, pošto je pažljivo oslobodio prostor.
"U školi", reče Bobi.
"Ti ideš u školu, čoveče?" obrecnu se Dva-na-dan. "Pa što nisi tamo ostao, jebote?" Otkako se
vratio sa Lukasom, pušio je jednu za drugom i, činilo se, bio u gorem stanju nego maločas.
"Začepi, Dva-na-dan", reče Bovoar. "Ne bi ti škodilo malo obrazovanja."
"Učili su nas da se snalazimo u matrici, da pozovemo podatke za štampanje iz biblioteke i tome
slično."
"Pa, kad je tako", reče Lukas, uspravivši se i brišući nepostojeću prašinu sa ogromnog, ružičastog
dlana, "jesi li ikada probao to da uradiš, da pozoveš knjige za štampanje?" Bio je skinuo besprekorni crni sako;
preko blistavo bele košulje nosio je tanke kestenjaste naramenice i olabavio je jednostavnu, crnu kravatu.
"Ne umem baš najbolje da čitam", reče Bobi. "Mislim, umem, ali to traje. Ali da, jesam. Razgledao
sam neke stvarno stare knjige u matrici i još ponešto."
"Znači, pogodio sam", reče Lukas, uključivši neki mali dek u konzolu na osnovi kade. "Grof Nula.
Povratak na nulto stanje. Stari programerski izraz." Dodao je dek Bovoaru, a ovaj poče da ukucava naredbe.
U kadi se pojaviše složeni geometrijski oblici, poređani po gotovo nevidljivim poljima trodimenzione
Page 32
 2. Grof nula
mreže. Bobi shvati da Bovoar ucrtava koordinate Baritauna. "Recimo da si ti ova plava piramida, Bobi. Ova
ovde." U samoj sredini kade poče da pulsira plava piramida. "Sada ćemo ti pokazati šta su videli
Dva-na-danovi kauboji, oni što su te posmatrali. Od ovog trenutka gledaćeš snimak." Iz piramide izbi
isprekidana linija plave svetlosti, prateći liniju mreže. Bobi vide sebe u majčinoj sobi, sa Ono-Sendaijem na
krilu, iza navučenih zavesa. Prsti su mu igrali po tastaturi.
"Ledolomac je pošao", reče Bovoar. Linija plavih tačaka stiže do zida kade. Bovoar dodirnu dek, i
koordinate se promeniše. Novi raspored geometrijskih oblika zameni prvi. Bobi prepozna grozd narandžastih
pravougaonika na mreži. "To je to", reče.
"Vidi se da tu nešto nije u redu", reče Lukas. "To je njihov led i već je spreman za tebe. Pregazio te
je pre nego što si ga dodirnuo."
Kada je linija plavih tačaka dosegnula nemirnu narandžastu ravan, okruži je prozirna narandžasta
cev nešto većeg prečnika. Cev poče da se izdužuje, napredujući duž linije, sve dok nije stigla do zida kade...
"Za to vreme", reče Bovoar, "kod kuće u Baritaunu..." Ponovo je dodirnuo dek, i sada je Bobijeva
plava piramida bila u sredini. Bobi je posmatrao kako se iz zida kade pojavljuje narandžasta cev, i dalje prateći
plavu liniju, i bez zastoja priđe piramidi. "U ovoj tački trebalo je da počneš ozbiljno da se baviš umiranjem,
kauboju." Cev stiže do piramide; podigoše se trouglaste narandžaste ravni, ograđujući je. Bovoar zaledi sliku.
"Sad", reče Lukas, "kada je Dva-na-dan unajmio pomoć, tačnije dvojicu tvrdih i iskusnih jahača
konzole, i kada su ovi videli ono što ćeš sada da vidiš, čoveče, zaključili su da je njihov dek viđen za onaj veliki
otpad na nebu. Kao profesionalci, imali su rezervni dek. Kada su ga uključili, ugledali su istu stvar. Bio je to
trenutak kada su odlučili da pozovu svog poslodavca, gospodina Dva-na-dan, koji je, kao što vidimo po ovom
svinjcu, spremao gozbu u svoju čast..."
"Čoveče", reče Dva-na-dan, glasom piskavim od histerije, "rekao sam ti. Imao sam ovde neke
mušterije koje je trebalo zabaviti. Platio sam onim momcima da posmatraju, posmatrali su, pozvali me, ja sam
pozvao vas. Šta vi sad 'oćete?"
"Ono što je naše", reče Bovoar blago. "Sad gledaj ovo, pažljivo. Ovaj jebač majke je prava
natprirodna pojava, nema šta..." Ponovo je dodirnuo dek, puštajući snimak.
Na dnu kade procvaše tečni cvetovi mlečne beline; nagnuvši se napred, Bobi vide da se sastoje od
hiljada sićušnih kugli ili mehurova, a oni se tada savršeno poređaše na kubičnoj mreži i stopiše se u asimetrični
oblik proširenog vrha, stvar nalik na pravolinijsku pečurku. Fasete su joj bile bele, potpuno čiste. Slika u tanku
nije bila veća od Bobijeve otvorene šake, ali bi svakom ko bi se uključio u dek izgledala ogromna. Stvar
razmota par rogova; ovi se izdužiše, poviše, postadoše štipaljka koja se pružala da zahvati piramidu. Gledao
je kako vrhovi glatko prolaze kroz treperave narandžaste ravni neprijateljskog leda.
"Rekla je, 'Šta to radiš?'" začu sebe kako govori. "Onda me je pitala zašto to rade kada me to
ubija..."
"A", reče Bovoar, tiho, "to je već nešto."

Nije znao kuda idu, ali mu je bilo drago da napusti ona kolica. Bovoar se sagnu da izbegne iskošenu
svetiljku koja se ljuljala na dva spiralna kabla; Bobi pođe za njim, gotovo se okliznuvši u lokvi zelenkaste vode.
Dalje od Dva-na-danove čistine za sedenje, vazduh je postajao zagušljiviji. Osećao se miris vlage i bujanja kao
u stakleniku. "Znači, tako je to bilo", reče Bovoar. "Dva-na-dan je poslao neke prijatelje do Kovina Konkurs
Kourtsa, ali ti nisi bio tamo. Kao ni tvoj dek."
"Pa", reče Bobi, "onda to možda i nije njegova greška. Hoću da kažem, da nisam zbrisao od Liona -
a tražio sam Dva-na-dana i način da se nekako popnem ovamo - on bi našao mene, zar ne?" Bovoar stade da
se nadivi ocvalom stablu konoplje, pruživši tanki, smeđi prst da dodirne blede, bezbojne cvetove.
"Tačno", reče, "ali ovo su poslovne stvari. Trebalo je da odredi nekoga da pazi na tvoj stan dok si u
matrici, da ni ti ni softver ne pođete u neku neplaniranu šetnju."
"Pa, poslao je Riu i Džeki kod Liona, znam jer sam ih vid'o tamo." Bobi uvuče ruku kroz okovratnik
pidžame i počeša zatvorenu ranu preko grudi i stomaka. Onda se seti stonoge koju je Paj upotrebio umesto
hirurškog konca i brzo povuče ruku. Svrbelo ga je, osećao je ravnu liniju svraba, ali nije hteo da dira tu stvar.
"Nije, Džeki i Ria su naše. Džeki je mambo, sveštenica, ždrebica Dambale."
Bovoar pođe dalje, kroz zamršenu šumu hidroponika, krećući se nekom stazom ili putanjom za
koju je Bobi pretpostavljao da je utvrđena, iako nije izgledalo da idu u nekom određenom pravcu. Neki od
krupnijih grmova imali su korenje u bokastim zelenim plastičnim kesama za smeće, punim mrkog humusa.
Mnoge su bile pocepane, a bledo korenje tražilo je sveže materije u senkama između visećih svetiljki, gde su
se vreme i dugotrajno opadanje lišća urotili da stvore tanku podlogu. Bobi je nosio crne najlonske sandale koje
mu je našla Džeki, ali mu se između nožnih prstiju već nakupila zemlja. "Ždrebica?" upita Bovoara, oprezno se
provlačeći pored bodljikave biljke nalik na izvrnutu palmu.
"Dambala je njen jahač. Dambala Vedo, zmija. Kad je ne jaše on, služi Aidi Vedo, njegovoj ženi."
Bobi odustade od daljih pitanja. Pokuša da promeni temu: "Otkud Dva-na-danu ovol'ka gajba?
Čemu služi ovo drveće i ostalo?" Video je da su ga Džeki i Ria dogurale kroz vrata, u kolicima iz Svete Marije,
Page 33
 2. Grof nula
ali od tada nije video nijedan zid. Znao je da toranj pokriva x hektara, i da je sasvim moguće da Dva-na-dan
ima prostran stan, ali nije ličilo na sitnog dilera, pa čak ni na nekog većeg, da može sebi da priušti tako veliki
prostor. Niko nije mogao da priušti sebi tako veliki prostor, i ko bi uopšte izabrao da živi u vlažnoj bašti
hidroponika?
Dejstvo poslednje derme je prestajalo, i počinjala su da ga bole leđa i grudi.
"Stabla fikusa i mapua... Ceo ovaj nivo Projekata jeste lieu saint, sveto mesto." Bovoar potapša
Bobija po ramenu i pokaza iskrivljene, dvobojne žice koje su visile sa grana obližnjeg stabla. "Svako stablo
posvećeno je određenom loa. Ovo je Uguovo. Ugu Feraj, bog rata. Ovde rastu mnoge stvari, trave potrebne
travarima, neke tek tako, iz zabave. Ali ovo nije Dva-na-danovo mesto, već zajedničko."
"Misliš, Projekti su skroz u ovom fazonu? Svi upražnjavaju vudu, i to?" Bilo je to gore od Maršinih
najmračnijih fantazija.
"Ne, čoveče." Bovoar se nasmeja. "Gore na krovu postoji mošeja, a tu je i nekoliko hiljada baptista,
raštrkanih okolo, pa nešto onih iz Naučne Crkve... Kao i svuda. Ipak" - nacerio se - "mi smo oni koji obavljaju
pos'o... Ali to kako je nastao ovaj nivo, stara je priča. Ljudi koji su projektovali ova mesta, pre nekih osamdeset
ili sto godina, zamislili su da ih načine što više samodovoljnim. Da uzgajaju svoju hranu, da se greju, proizvode
energiju, i šta još ne. Ovo ovde, kad bušiš dovoljno duboko, leži na bogatim izvorima geotermalne vode. Dole
je stvarno vruće, ali ne dovoljno vruće da se pokreću mašine, tako da ne mogu da prave energiju. Da bi
doskočili problemu, postavili su oko stotinu Darijeovih rotora gore na krov, onih što ih zovu mikserima. Napravili
su farmu vetrenjača, znaš? Danas najveći broj vati dobijaju od Uprave za fisiju, k'o i svi ostali. Ali ovu
geotermalnu vodu pumpaju do razmenjivača toplote. Suviše je slana za piće, tako da u razmenjivaču greje
standardnu pitku vodu iz Džersija, za koju ionako većina ljudi misli da ne valja..."
Konačno su ugledali neku vrstu zida. Bobi se osvrnu. Plitke lokve na blatnjavom betonskom podu
odražavale su grane patuljastog drveća, čije se bledo korenje spuštalo do improvizovanih tankova sa
hidroponskom tečnošću.
"Zatim je pumpaju u rezervoare sa račićima, gde gaje svu silu račića. Račići brzo rastu u toploj vodi.
Onda je pumpaju kroz cevi u betonu, ovamo gore, radi grejanja. To je namena ovog mesta, uzgajanje nevena,
zelene salate, takvih stvari. Odavde je ispumpavaju u rezervoare sa somovima, a alge jedu račja govna.
Somovi jedu alge, pa iznova sve u krug. Bar je tako zamišljeno. Moguće je da niko nije računao da će neko
otići na krov i pobacati one Darijeve rotore da raskrči prostor za mošeju, kao i na mnogo drugih promena. Eto
kako je ovaj prostor ostao nama. Ali zato u Projektima još možeš da dobiješ prokleto dobre račiće... i
somovinu."
Stigoše do zida. Bio je od stakla, sav orošen kondenzacijom. Nekoliko centimetara iza nalazio se
drugi zid, od nečega što je podsećalo na zarđalu čeličnu ploču. Bovoar izvuče ključ iz nekog džepa na odori
od ajkuline kože i gurnu ga u otvor na goloj gredi od legure koja je razdvajala dva široka okna. Negde u blizini
pokrenu se motor; prostrani čelični zastor se podiže uz trzaj i otkri vidik koji je Bobi često zamišljao.
Mora da su bili blizu krova, na samom vrhu Projekata, jer se Veliko Igralište pretvorilo u nešto što je
mogao da pokrije sa dva dlana. Stanovi Baritauna izgledali su kao sivo-bele gljive koje su se širile prema
obzorju. Bilo se gotovo smračilo, i iza poslednjih redova stambenih konstrukcija nazirao se ružičasti odsjaj.
"Ono su Gradovi, zar ne? Ono ružičasto svetlo?"
"Tako je, ali što im bliže prilaziš, manje su privlačni. Voleo bi da odeš tamo, Bobi? Grof Nula je
spreman za Gradove?"
"Oh, da", reče Bobi, naslonivši dlanove na oznojeno staklo, "nemaš pojma koliko..." Dejstvo derme
sada je potpuno prestalo, a leđa i grudi su ga pakleno boleli.

14. NOĆNI LET

Kad je pala noć, Tarnere je ponovo pronašao ivicu.

Činilo mu se da je prošla večnost otkako je poslednji put bio tamo, ali kada je škljocnula u ležište,
bilo mu je kao da je nikad nije napuštao. Bila je to ona nadljudska sinhromrežna brid koju su stimulanti samo
oponašali. Nalazio ju je jedino na poprištu nekog velikog prelaska sličnog ovom, takvog u kome je on držao
sve niti, i to tek u poslednjim satima uoči akcije.
Ali prošlo je mnogo vremena od tada; u Delhiju je samo proveravao moguće putanje bekstva za
nekog izvršioca koji nije bio sasvim siguran da je prelazak prava stvar. Da je radio na ivici, te večeri u Čandni
Čoku, možda bi uspeo da izbegne getoslednika. A možda i ne bi, ali bi mu ona bar omogućila pokušaj.
Sada mu je pomogla da poređa činioce sa kojima će morati da se suoči na odredištu, stvarajući
ravnotežu između mnoštva sitnih teškoća i nekoliko krupnih. Za sada su postojale samo one manje, u
popriličnom broju, bez pravih mudolomaca. Linč i Veberova počeli su da se glože, pa je udesio da budu
razdvojeni. Njegovo ubeđenje da je Linč Konrojev čovek, u početku samo slutnja, sada se pojačalo. Ivica je
izoštravala nagon; počinjale su da deluju vradžbine. Nejtan je imao problema sa švedskim grejačima;
Page 34
 2. Grof nula
zbunjivalo ga je sve što nije imalo štampano kolo. Tarner je postavio Linča da radi na grejačima, da ih puni i
održava u radnom stanju, a Nejtanu je dao da ih iznese, dva po dva, i plitko zakopa, u razmacima od jednog
metra, duže dve dugačke pruge od narandžaste trake.
Mikrosoft, koji mu je poslao Konroj, ispunio mu je glavu novom vaseljenom stalno promenljivih
činilaca: brzina vetra, visina, ugao leta, ugao poniranja, gravitacione sile, pravci. Podaci o naoružanju aviona
bili su neprestana, sveprisutna litanija pokazivača mete, putanja izbačaja bombi, radarskih opsega, nišanskih i
lansirnih komandi, brojača municije. Konroj je proširio mikrosoft kratkom porukom koja je davala predviđeno
vreme dolaska aviona i potvrđivala dodatni prostor za jednog putnika.
Pitao se šta radi Mičel i kako se oseća. Maas Biolabsov severnoamerički pogon bio je ukopan u
središte jedne mese, okomitog kamenog bloka uzdignutog iz pustinjskog tla. Biosoftverski dosje pokazao je
Tarneru snimak mese, izbrazdane jarkim, predvečernjim senkama; plovila je na uzdignutim rukama čitavog
mora saguara, kao krma džinovskog broda. Za Mičela je to bio zatvor i tvrđava, dom u kome je proveo devet
godina. Negde u njenom jezgru usavršio je tehnike hibridoma koje su skoro čitav vek bile zagonetka za druge
istraživače; radeći sa ćelijama ljudskog kancera i zanemarenim, gotovo zaboravljenim modelom sinteze DNK,
proizveo je besmrtne hibridne ćelije, temeljna proizvodna oruđa nove tehnologije, nevidljive biohemijske
fabrike koje su beskrajno umnožavale veštački dobijene molekule, povezane i sklopljene u biočipove. Negde u
Maasovom tornju, Tarner je proveo poslednje sate kao njihov istraživač.
Tarner je nastojao da dočara Mičelov novi, drugačiji život posle prelaska u Hosaku, ali nije uspevao.
Da li se istraživački centar u Arizoni toliko razlikuje od onog u Honšuu?

Tokom tog naizgled beskrajnog dana, nekoliko puta su mu se javljala Mičelova sećanja, pretvorena
u kod, ispunjavajući ga čudnom zebnjom koja nije imala ništa sa predstojećom operacijom.
Ono što ga je uznemiravalo bila je prisnost čitave stvari, koja je verovatno rodila i ono osećanje
straha. Činilo mu se da neki odlomci poseduju emotivnu snagu u potpunom neskladu sa svojim sadržajem.
Zašto bi ga sećanje na običan hodnik u nekoj ofucanoj spavaonici Kembridža ispunjavalo tako jakim
osećanjem krivice i samoprezira? Drugi prizori, koji bi logično trebalo da budu ispunjeni osećanjima, bili su ih,
ko zna zbog čega, lišeni: Mičel u igri sa svojom malom ćerkom, na prostranoj prostirki od blede vune u
iznajmljenoj kući u Ženevi. Dete se smejalo, vuklo ga za ruku. Ništa. Iz Tarnerove perspektive, Mičelov život
bio je obeležen određenom neizbežnošću: bio je briljantan, što je bilo veoma rano uočeno, i visoko motivisan,
obdaren sposobnošću za svojevrsnu bezobzirnu korporacijsku manipulaciju, neophodnu za nekog ko teži da
postane vrhunski naučni istraživač. Ako je neko bio predodređen za uspon u hijerarhiji korporacijskih
laboratorija, bio je to Mičel.
Sam Tarner bio je nesposoban da se uklopi u strogo plemenski svet ljudi iz zaibacua, onih sa
doživotnim ugovorima. Bio je večni usamljenik, buntovni činilac zalutao u tajno more korporacijske politike.
Nijedan službenik kompanije nije bio u stanju da preuzme inicijativu koja se očekivala od Tarnera tokom
ovakvih prelazaka. Nijedan službenik kompanije nije imao Tarnerovu profesionalno urođenu sposobnost da
preusmeri odanost pri promeni poslodavca. Ili za nepopustljivu posvećenost kada bi bio postignut dogovor. U
posao bezbednjaka zalutao je još u ranoj mladosti, kada je sumorna kolotečina posleratne ekonomije ustupila
mesto zamahu novih tehnologija. Dobro mu je išlo, s obzirom na nedostatak ambicija. Imao je žilavo, mišićavo
držanje koje je ostavljalo utisak na poslodavčeve klijente, i bio je bistar, izuzetno bistar. Odela su mu dobro
stajala. Umeo je da koristi tehnologiju.
Konroj ga je našao u Meksiku, gde je Tarnerov poslodavac tražio obezbeđenje za simstim ekipu
Čulo/Mreže na snimanju nekoliko tridesetominutnih nastavaka serije o pustolovinama u džungli. Kada je
Konroj stigao, Tarner je bio pri kraju zadatka. Već je uspostavio vezu između Čulo/Mreže i lokalne vlade,
podmitio zapovednika gradske policije, proučio sistem sigurnosti hotela, upoznao i proverio lokalne vodiče i
vozače, omogućio digitalnu proveru glasa na primopredajnicima simstim ekipe, odredio krizni štab i postavio
seizmičke senzore oko stambenog sklopa Čulo/Mreže.
Ušao je u hotelski bar, produžetak džungle iz predvorja, i seo za slobodan sto sa staklenom
pločom. Bled čovek sa šumom izbeljene kose odvojio se od šanka i prišao mu sa dve čaše pića u rukama.
Bleda koža bila je zategnuta preko oštrih crta i visokog čela; nosio je ispeglanu vojničku košulju preko farmerki
i kožne sandale.
"Ti si telohranitelj onih simstim klinaca", rekao je bledi čovek, spustivši jednu čašu na Tarnerov sto.
"Rekao mi je Alfredo." Alfredo je bio jedan od barmena u hotelu.
Tarner ga je osmotrio i zaključio da je trezan, kao i vlasnik sveg samopouzdanja na svetu. "Mislim
da se ne poznajemo", reče, ničim ne pokazavši da prihvata ponuđeno piće.
"Nema veze", reče Konroj, sedajući, "u istom smo sportu." Seo je.
Tarner je zurio u njega. Imao je izgled telohranitelja, nešto nespokojno i oprezno u držanju tela, i
neznanci su se retko odvažavali da mu priđu.
"Znaš", reče čovek, kao neko ko raspravlja o ekipi kojoj je ide najbolje u prvenstvu, "oni seizmici
koje koristiš ne vrše posao. Znam ljude koji bi prošli pored njih, pojeli tvoje klince za doručak, pobacali koske u
Page 35
 2. Grof nula
kadu i išetali zviždućući. Seizmici bi pokazivali da se ništa nije dogodilo." Otpio je gutljaj pića. "Mada
zaslužuješ čistog petaka za trud. Znaš posao."
Izraz 'pobacati koske u kadu' bio je dovoljan. Odlučio je da ohladi bledunjavog.
"Gle, Tarnere, evo tvoje glavne junakinje." Čovek se nasmeši Džejn Hamilton, koja mu uzvrati
osmeh. Njene izdužene, plave oči bile su bistre i savršene, sa zenicama oivičenim sićušnim, zlatnim slovima
logoa Cajs Ikon. Tarner se ukoči, uhvaćen u trenu neodlučnosti. Glumica je bila blizu, suviše blizu, a bledi
čovek je ustajao...
"Drago mi što smo se upoznali, Tarnere", reče. "Srešćemo se opet, kad-tad. Seti se šta sam ti
rekao za one seizmike; obezbedi ih krugom piskavaca." Tada se okrenuo i otišao, uz opušteno talasanje
mišića ispod uštirkanog platna košulje.
"Baš lepo, Tarnere", reče Hamiltonova, sevši na neznančevo mesto.
"Je li?" Tarner ga je posmatrao kako nestaje u vrevi predvorja, među turistima ružičaste kože.
"Reklo bi se da nikad ne razgovaraš s ljudima. Uvek izgledaš kao da ih proučavaš, sastavljaš
izveštaj o njima. Osveženje je videti kako za promenu sklapaš prijateljstva."
Tarner je pogleda. Imala je dvadeset godina, četiri godine manje od njega i otprilike devet puta veću
godišnju zaradu nego što je bila njegova. Plavokosa, kratko podšišana za ulogu u seriji, duboko preplanula,
kao da je bila osvetljena iznutra kvarcnim svetiljkama. Njene plave oči bile su neljudski savršeni optički
instrumenti, odgajeni u tankovima u Japanu. Bila je ujedno glumica i kamera, a oči su joj vredele nekoliko
miliona Novih Jena, iako je jedva imala mesto u hijerarhiji zvezda Čulo/Mreže.
Sedeo je sa njom u baru dok nije ispio dva pića, a onda ju je otpratio do stambenog sklopa.
"Verovatno ne bi ušao na još jedno, Tarnere?"
"Ne", odgovorio je. Već drugo veče mu je predlagala istu stvar, i osećao je da je to poslednji poziv.
"Moram da proverim seizmike."
Kasnije te večeri, telefonirao je u Njujork i zatražio broj firme u Meksiko Sitiju kod koje je mogao da
nabavi piskavce za stambeni sklop.
Ali nedelju dana kasnije, Džejn i još troje drugih, polovina ekipe, bili su mrtvi.

"Treba da preselimo medicinare", reče Veberova. Tarner opazi da je navukla rukavice od smeđe
kože bez prstiju. Zamenila je naočari za sunce streljačkim naočarima i nosila pištolj na boku. "Satklif nadgleda
krug preko daljinskog. Svi ostali moraju da pomognu da doguramo ono čudo kroz grmlje."
"I ja?"
"Ramirez kaže da ne sme da se napreže pre uključivanja. Ako mene pitaš, on je samo lenjo
govance iz Los Anđelesa."
"Ne", reče Tarner, ustajući sa svog mesta na ispustu, "u pravu je. Ako iščaši zglob, najebali smo.
Čak i nešto što uopšte ne bi osetio može da utiče na njegovu brzinu..."
Veberova slegnu ramenima. "Ja'. Pa, eno ga u bunkeru, pere ruke ostatkom naše vode i pevuši, što
valjda znači da će sve biti dobro."
Kada su stigli do čaure, Tarnere mahinalno izbroja prisutne. Sedmoro. Ramirez je bio u bunkeru,
Satklif negde u lavirintu od šljake, gde je nadgledao monitore. Linč je imao Štajner-Optik laser prebačen preko
ramena, kompaktni model sa sklopivim kosturom i ugrađenim baterijama koje su činile debeli rukohvat ispod
sivog titanijumskog kućišta umesto cevi. Nejtan je nosio crno padobransko odelo, crne padobranske čizme
prekrivene bledom prašinom i izbočene 'mravlje oči' naočari pojačivača slike na remenu ispod brade. Tarner
smaknu meksičke naočari za sunce, gurnu ih u džep na grudima plave košulje i zakopča ga.
"Kako ide, Tedi?" upita mesnatog dvometraša sa kratkom, smeđom kosom.
"K'o bog", reče Tedi, uz zubat osmeh.
Tarner osmotri preostala tri člana ekipe na odredištu, klimnuvši glavom svakom ponaosob:
Kompton, Kosta i Dejvis.
"Stigli do koske, a?" upita Kosta. Imao je okruglo, vlažno lice i tanku, pažljivo potkresanu bradu. Kao
Nejtan i ostali, bio je u crnom.
"Skoro", reče Tarner. "Za sada sve ide kako treba."
Kosta klimnu glavom.
"Imamo trideset minuta do predviđenog vremena dolaska", reče Tarner.
"Nejtane, Dejvise", reče Veberova, "odvojite cev odvoda." Dodala je Tarneru jedan od
Telefunkenovih radio-uređaja za uho. Već ga je bila izvadila iz plastičnog omota. Namestila je i sebi jedan,
oljuštivši plastičnu podlogu samolepljivog mikrofona za grlo i pritisnuvši ga na mesto na potamnelom vratu.
Nejtan i Dejvis su se muvali u senci iza čaure. Tarner začu kako Dejvis tiho psuje.
"Sranje", reče Nejtan, "ova cev nema poklopac." Ostali se nasmejaše.
"Ostavite to", reče Veberova. "Pređite na točkove. Neka Linč i Kompton postave dizalice."
Linč izvuče iz pojasa odvrtku u obliku pištolja i sagnu se ispod hirurgije. Čaura se sada ljuljala,
nosači tiho škripali; unutra su se kretali medicinari. Tarner začu kratko, pištavo cviljenje neke unutrašnje
Page 36
 2. Grof nula
mašinerije, a zatim zveckanje Linčove odvrtke dok je postavljao dizalice.
Gurnuo je prijemnik u uho i zalepio mikrofon pored krajnika. "Satklife? Čujemo se?"
"Odlično", začu Australijanca; taj glasić kao da mu je dolazio iz temelja lobanje.
"Ramireze?"
"Glasno i jasno..."

Osam minuta. Odgurali su čauru na njenih osam debelih guma. Tarner i Nejtan bili su kod prednjeg
para, upravljajući; Nejtan je stavio naočari. Mičel je trebalo da stigne posle zalaska meseca. Čaura je bila
teška, neprirodno teška, tako da je bilo gotovo nemoguće usmeravati je. "Kao da balansiramo kamion na
dvoje kolica iz samposluge", govorio je Nejtan za sebe. Tarnera su mučile slabine. Nisu valjale još od Nju
Delhija.
"Čekaj", reče Veberova, sa trećeg točka s leve strane. "Zapela sam za jebeni kamen..."
Tarner pusti točak i uspravi se. Slepi miševi su se rojili u velikom broju ove noći, treperava obličja
naspram zvezdanog svoda pustinje. I u Meksiku je bilo slepih miševa, od vrste koja se hrani voćem; spavali su
u drveću iznad stambenog sklopa simstim ekipe Čulo/Mreže. Tarner se peo na to drveće, razmotavajući po
nadnetim granama zategnute niti jednoćelijskog vlakna, metre i metre nevidljivog žileta za neoprezne uljeze.
Međutim, Džejn i nekolicina drugih ipak su poginuli, razneti na jednom obronku u planinama blizu Akapulka.
Neko je kasnije rekao da je to bio sukob sa lokalnim sindikatom, ali u stvari nikad ništa nije utvrđeno, izuzev
činjenice da je posredi bio primitivno 'klejmor' punjenje, sudeći po mestu i položaju u kome je aktivirano.
Tarner se sam popeo na brdo, odeće natopljene krvlju, i našao zaklon u izgaženom čestaru gde su čekale
ubice, 'nož'-prekidač i korodirani automobilski akumulator. Našao je još opuške ručno zavijenih cigareta i nov,
sjajan poklopac Bohemija piva.
Serija je morala da bude prekinuta, a krizni štab je obavio posao čistača, postaravši se za
uklanjanje tela i povratak preživelih članova ekipe u domovinu. Tarner je sačekao poslednji avion, i posle
osam čaša viskija u restoranu aerodroma u Akapulku, slepo je odlutao u biletarnicu i sreo čoveka po imenu
Bušel, teha iz centra Čulo/Mreže u L. A. Bušel je bio bled ispod mrežaste majice iz L. A., natopljene znojem.
Nosio je goli aluminijumski sanduk, nalik na kutiju za kameru, stranica orošenih kondenzacijom. Tarner je
zurio u njega, u oznojeni sanduk, sa crvenim i belim oznakama upozorenja i rečitim natpisima sa uputstvima
za prevoz kriogenski čuvanih materijala.
"Isuse", rekao je Bušel, primetivši ga. "Tarnere. Tako mi je žao, čoveče. Jutros sam doleteo. Gadna
jebada." Izvukao je mokru maramicu iz džepa sakoa i obrisao lice. "I gadan posao. Prvi put ovo radim..."
"Šta je u sanduku, Bušele?" Bio mu se približio, iako se nije sećao kako. Mogao je da razazna pore
na Bušelovom preplanulom licu.
"Šta je s tobom, čoveče?" Bušel je zakoračio unazad. "Loše izgledaš."
"Šta je u sanduku, Bušele?" Zgrabio ga je za majicu, pobelelim, drhtavim prstima.
"Boga mu, Tarnere", čovek se otrgnuo, stežući sanduk obema rukama. "Bile su neoštećene. Samo
manja ogrebotina na jednom sočivu. Pripadaju Mreži. Pisalo joj je u ugovoru, Tarnere."
A on se okrenuo, želuca stegnutog oko osam čaša čistog skoča, opirući se mučnini. I nastavio je da
joj se opire, punih osam godina, sve do trenutka kada se tokom bekstva od Holanđanina čitavo sećanje nije
sručilo na njega u Londonu, na Hitrouu, primoravši ga da se presamiti u hodu niz još jedan aerodromski
hodnik i povrati u plavi kanister za otpatke.
"Hajde, Tarnere", reče Veberova, "upri malo. Pokaži nam kako se to radi." Čaura se ponovo trgnu
napred, kroz katranasti miris pustinjskog bilja.

"Sve spremno, ovde", reče Ramirez, dalekim i smirenim glasom.

Tarner dodirnu mikrofon na vratu. "Šaljem ti društvo." Sklonio je prst sa mikrofona. "Nejtane, vreme
je. Ti i Dejvis, nazad u bunker."
Dejvis je bio zadužen za signalni uređaj, njihovu jedinu vanmatričnu vezu sa Hosakom. Nejtan je bio
Majstor-Popraviga. Linč je kotrljao poslednji par točkova čaure u žbunje iza parkinga. Veberova i Kompton
čučali su pored modula, spajajući liniju koja je povezivala Hosakine hirurge sa Sonijevim biomonitorom na
komandnom mestu. Bez točkova, spuštena na četiri dizalice, prenosna neurohirurgija ponovo je podsetila
Tarnera na francuski modul za kampovanje. To putovanje dogodilo se mnogo kasnije, četiri godine pošto ga je
Konroj regrutovao u Los Anđelesu.
"Kako ide?" upita Satklif preko radija.
"Glatko", odgovori Tarner, dodirnuvši mikrofon.
"Ovde je malo samotno", reče Satklif.
"Komptone", reče Tarner, "Satklifu treba pomoć u nadgledanju terena. Ti ideš sa njim, Linče."
"Šteta", reče Linč, iz mraka. "Nadao sam se da ću videti akciju."
Tarnerova ruka počivala je na dršci Smit i Vesona u futroli, pod otvorenom jaknom. "Polazi, Linče."
Ako je Linč Konijev doušnik, tražiće da bude ovde. Ili u bunkeru.
Page 37
 2. Grof nula
"E, jebi ga", reče Linč. "Tamo napolju nema nikoga i ti to znaš. Ako 'oćeš da me skloniš odavde,
idem unutra da gledam Ramireza..."
"Svakako", reče Tarner i izvuče revolver, pritisnuvši dugme ksenonskog projektora. Prvi uski zrak
zaslepljujućeg ksenona pade na zgrčeni saguaro, sa iglama poput čuperaka sivog krzna na nemilosrdnom
osvetljenju. Drugi obasja potkovanu lobanju na kopči Linčovog opasača, uokvirujući je u krug oštrih ivica. Zvuk
hica i eksplozija zrna bili su istovremeni, udarni talas koji se širio u nevidljivim krugovima, napolje u ravnu,
mračnu zemlju kao grmljavina.
Sledećih nekoliko sekundi nije bilo drugog zvuka, zamukli su i šišmiši i bube, iščekujući. Veberova
se bacila potrbuške u suvo rastinje, i sada ju je nekako osećao tamo, znao da joj je pištolj na gotovs u mrkim,
vičnim rukama. Nije imao pojma gde se izgubio Kompton. Onda se začu Satklifov glas preko zvučnika u uhu,
stružući mu po lobanji: "Tarnere? Šta je to bilo?"
Svetlost zvezda sada je bila dovoljno jaka da razazna Veberovu. Sedela je, sa spremnim pištoljem,
laktova naslonjenih na kolena.
"Bio je Konrojev doušnik", reče Tarner, spustivši Smit i Veson.
"Gospode Bože", reče ona. "Ja sam Konrojev doušnik."
"Bio je u vezi s njim. To se već događalo."
Morala je da ponovi.
Satklifov glas u njegovoj glavi, a onda Ramirezov: "Stiže tvoj prevoz. Osamdeset klikova i približava
se... Ostalo izgleda čisto. Dvadeset klikova južno-jugoistočno, kaže Džejlin, prolazi cepelin, samo teret bez
posade, tačno po redu letenja. Ništa drugo. Koji moj se Satklif onoliko dernja? Nejtan kaže da je čuo pucanj."
Ramirez je bio uključen u matricu i većim delom čula bio je zauzet izlaznim signalom Maas-Neotekovog deka.
"Nejtan je spreman da pošalje prvi signal..."
Tarner je sad čuo kako mlaznjak zaokreće, kočeći za sletanje na auto-put. Veberova je ustala i
pošla prema njemu, sa pištoljem u ruci. Satklif je bez prestanka ponavljao isto pitanje.
Podigao je ruku i dodirnuo mikrofon na vratu. "Linč. Mrtav je. Mlaznjak je ovde. Počelo je."
Mlaznjak ih tada nadlete, crna sen, nepojmljivo nisko, bez ikakvog signalnog svetla. Blesnuše
mlaznice za kočenje i letelica slete na način koji bi ubio živog pilota, a onda se začu čudno škripanje dok je
menjala oblik prilagodljivog sklopa od ugljeničnih vlakana. Tarner opazi odsjaj zelenog zračenja mernih
instrumenata na ovalu plastične kupole.
"Zasrao si", reče Veberova.
Iza nje se otvoriše vrata čaure, uokvirujući maskiran lik u zelenom, papirnom, sterilnom odelu.
Unutrašnjost je bila osvetljena jarkom plavo-belom svetlošću; bacala je izobličenu senku ogrnutog medicinara
kroz tanak oblak prašine iznad tla koju je podigao mlaznjak, spuštajući se. "Zatvaraj!" doviknu Veberova.
"Rano je!"
Kada su se vrata spustila, zaklonivši svetlost, oboje začuše motor ultralake. Posle urlanja
mlaznjaka, činio se tek nešto jači od zujanja vilinog konjica, isprekidano brujanje. "Nema goriva", reče
Veberova. "Ali već je blizu."
"Ovde je", reče Tarner, u mikrofon na vratu. "Prvi signal."
Mala letelica zašapta pored njih, crni trougao naspram zvezda. Čuli su kako nešto leprša na vetru
tihog prolaska, možda nogavica Mičelovih pantalona. Eto te gore, pomisli Tarner, u najtoplijoj odeći koju imaš,
sa infracrvenim naočarima koje si sam napravio, tražiš dve linije tačaka označenih za tebe ručnim grejačima.
"Ludo kopile", reče, srca ispunjenog čudnim divljenjem, "baš ti je bilo stalo da iziđeš."
Tada se rasprsnu prva svetleća raketa, uz mukli karnevalski prasak, i magnezijumska baklja otpoče
svoje sporo spuštanje padobranom prema pustinjskom tlu. Skoro odmah za njom sinuše još dve i zaštekta
automatska paljba iz zapadnog dela ruševina. Krajičkom oka opazio je Veberovu kako se spaliće kroz žbunje,
u pravcu bunkera, ali mu je pogled bio prikovan za ultralaku koja je naginjala vesela narandžasta i plava
plastična krila, i priliku koja je čučala, maskirana naočarima, u otvorenom metalnom ramu iznad krhke
tronožne aparature za sletanje.
Mičel.
Pod zibavim bakljama, zemljište je bilo osvetljeno kao ragbi igralište. Ultralaka se zakosi i skrenu sa
lakoćom od koje Tarneru dođe da zaurla. Sa ivice ograđenog zemljišta u blistavom luku zaprašta mlaz
svetlećih metaka. I promaši.
Spuštaj je. Spuštaj. Trčao je, preskačući čvorove rastinja koje mu se uplitalo u noge, grabilo ga za
rub jakne.
Baklje. Svetlost. Mičel sad nije mogao da koristi naočari, da vidi infracrveni sjaj grejača. Spuštao je
letelicu izvan piste. Nosni točak ultralake zakači nešto i ona se prevrnu, lomeći se kao rastrgnuti leptir, i ostade
da leži u belom oblaku prašine koji je podigla.
Blesak eksplozije stigao je do njega trenutak pre zvuka, bacajući senku preko bledog bilja ispred
njega. Udarni talas ga podiže i obori, i on u padu ugleda kako se čaura rasprskava u lopti žutog plamena;
shvatio je da je Veberova upotrebila svoju protivtenkovsku raketu. Onda se ponovo nađe na nogama, pokrenu
Page 38
 2. Grof nula
se, potrča, sa revolverom u ruci.
Stigao je do ostataka Mičelove ultralake u trenutku kada se ugasila prva baklja. Tada odskoči nova i
rascveta se na nebu. Zvuk paljbe sada je bio neprestan. Popeo se preko iskrivljene, zarđale, limene ploče i
našao ispruženu priliku pilota, lica i glave pokrivenih improvizovanim šlemom i naočarima nezgrapnog izgleda.
Bile su pričvršćene mutnim, srebrnim, lepljivim trakama. Mlitavi udovi bili su odeveni u slojeve tamne odeće.
Tarner vide kako prsti grebu traku, trzaju infracrvene naočari; ruke su mu bile odvojena stvorenja, blede
podmorske stvari sa sopstvenom volje, duboko dole na dnu nekog nezamislivog pacifičkog bezdana.
Posmatrao je kako grčevito vuku traku, naočari, šlem, sve dok ih nisu razdvojile i oslobodile dugačku, smeđu
kosu da se raspe preko bledog devojačkog lica, razmazujući tanak mlaz krvi iz jedne nozdrve. Otvorila je oči,
otkrivši izvrnute beonjače, a on ju je već podizao, u vatrogasni zahvat preko ramena, uzmičući prema mestu
gde se nadao da leži njegov mlaznjak.
Osetio je drugu eksploziju kroz đonove platnenih cipela i setio se idiotskog keza na grudvi plastičnog
eksploziva na Ramirezovom deku kiberprostora. Nije bilo bleska, samo zvuk i ujed potresa kroz beton
parkinga.
Sledećeg trenutka našao se u kabini mlaznjaka, udišući sveži miris monomera, poznatu aromu još
neupotrebljene tehnologije, a devojka je bila iza njega, rasklimana lutka u zagrljaju G-mreže, čiju je ugradnju
iza pilotove mreže Konroj posebno platio trgovcu oružjem u San Dijegu. Avion je podrhtavao, probuđen, i on
posegnu za kablom interfejsa, uvlačeći se dublje u G-mrežu, istrgnu mikrosoft iz utičnice i gurnu utikač kabla.
Znanje ga osvetli kao arkadnu igru i on pojuri napred kao duh aviona, osetivši kako se prilagodljivi
sklop preobražava za odskok dok se poklopac kabine tiho spuštao na servo-motorima. G-mreža odeblja oko
njega, vezujući mu udove. Revolver mu je ostao u ruci. "Kreći, jeb'o majku." Ali mlaznjak je već znao, i sila
teže potisnu ga u tamu.

"Izgubio si svest", reče avion. Glas sa čipa pomalo je podsećao na Konrojev.

"Koliko dugo?"
"Trideset osam sekundi."
"Gde smo sada?"
"Iznad Nagosa." Povrh glave uključiše mu se merači, desetak brojeva koji su se neprestano menjali
ispod uprošćene mape graničnog pojasa između Arizone i Sonore.
Nebo pobele.
"Šta je to bilo?"
Tišina.
"Šta je to bilo?"
"Senzori očitavaju eksploziju", reče avion. "Magnituda ukazuje na taktičku, nuklearnu, bojevu glavu,
ali nema elektromagnetnog talasa. Mesto udara je naše polazište."
Beli sjaj izblede i nestade.
"Poništi kurs."
"Poništen. Nove koordinate, molim."
"Dobro pitanje", reče Tarner. Nije mogao da okrene glavu i pogleda devojku iza sebe. Pitao se da li
je još živa.

15. KUTIJA

Marli je sanjala Alena, sumrak u cvetnom polju, glava joj je bila u njegovom krilu, milovao joj je vrat,
a onda ga je slomio. Ležala je bez pokreta, ali bila je svesna svega što joj je radio. Ljubio ju je svuda. Uzeo joj
je novac i ključ od sobe. Zvezde su narasle ogromne, zakovane iznad osvetljenih polja, i još je osećala
njegove ruke na vratu...
Probudila se u jutro koje je mirisalo na kafu i ugledala sunčeve svetlosti kako se šire preko knjiga na
Andreinom stolu, čula Andrein umirujuće poznat jutarnji kašalj kada je zapalila prvu cigaretu na gorioniku
štednjaka. Stresla je tamne boje sna sa sebe i uspravila se na Andreinom kauču, obgrlivši rukama
tamnocrveni pokrivač na kolenima. Posle Gnasa, policije i novinara, nije ga više sanjala. A ako i jeste,
pretpostavljala je da je nekako cenzurisala snove, brisala ih pre no što bi se probudila. Zadrhtala je, iako je
jutro već bilo toplo, i pošla u kupatilo. Bilo joj je dosta snova o Alenu.
"Pako mi je rekao da je Alen bio naoružan kad smo se našli", kazala je kada joj je Andrea dodala
emajliranu, plavu šolju sa kafom.
"Alen naoružan?" Andrea podeli omlet i istrese polovinu na Marlin tanjir. "Kakva bizarna pomisao.
To bi bilo kao... kao kad naoružaš pingvina." Obe se nasmejaše. "Alen nije taj tip", reče Andrea. "Prosvirao bi
sopstvenu nogu usred neke vatrene izjave o stanju u umetnosti i visini računa za večeru. Alen je težak serator,
ali to nije ništa novo. Da sam na tvom mestu, više bih brinula o tom Paku. Koji razlog imaš da mu veruješ da
Page 39
 2. Grof nula
radi za Vireka?"
"Videla sam ga. Bio je tamo, u Virekovom konstruktu."
"Videla si nešto... možda samo sliku, sliku deteta... koja samo podseća na njega."
Marli je posmatrala kako Andrea jede svoju polovinu omleta, dok se njena hladila na tanjiru. Kako
da joj objasni osećaj koji je imala, izlazeći iz Luvra? Pouzdanost da je nešto okružuje i nadgleda, sa
opuštenom delotvornošću, da je postala središnja tačka bar dela Virekovog carstva. "On je veoma bogat
čovek", počela je.
"Virek?" Andrea odloži nož i viljušku na tanjir i uze kafu. "Rekla bih da jeste. Ako je verovati
novinarima, on je bez pogovora najbogatiji pojedinac na svetu. Bogat kao neka zaibacu. Ali tu postoji kvaka: da
li je on pojedinac? Onako kao što si ti, ili ja? Ne. 'Oćeš li ti da jedeš?"
Marli poče mehanički da seče i nabada zalogaje ohlađenog omleta, a Andrea nastavi: "Trebalo bi
da pogledaš rukopis na kome radimo ovog meseca."
Marli upitno podiže obrve, žvaćući.
"Priča o industrijskim klanovima na visokoj orbiti. Napisao ju je čovek sa univerziteta u Nici. Pominje
se i tvoj Virek, čini mi se; pomenut je kao protivprimer, ili tačnije kao neka vrsta paralelne evolucije. Tog tipa iz
Nice zanima paradoks individualnog bogatstva u doba korporacija, to što još uopšte postoji. Mislim na veliko
bogatstvo. Klanove na visokoj orbiti, svet poput Tezje-Ešpulovih, vidi kao poznu varijantu tradicionalnog
modela plemstva, poznu zato što korporacijski model ne ostavlja mesta za plemstvo." Odložila je šolju na
tanjir i odnela ga u sudoperu. "U stvari, sad kad sam počela da opisujem, i nije tako zanimljivo. Ima tu dosta
beskrvnog teksta o prirodi Velikog Čoveka, velikim početnim slovima. Voli da upotrebljava velika slova. I nije
bog zna kakav stilista." Odvrnula je slavine, i voda zašišta kroz filtere.
"Ali šta kaže o Vireku?"
"Ako sam dobro upamtila, a nisam sigurna da jesam, pominje da je Virek još veći promašaj nego
industrijski klanovi na orbiti. Klanovi su generacijski nasledni, i obično je tu u znatnoj meri upletena medicina:
kriogenizacija, genetska manipulacija, različiti metodi za usporavanje starenja. Smrt nekog pripadnika klana,
čak i osnivača, obično ne dovodi klan u krizu, klan kao poslovnu organizaciju. Uvek ima ko da uskoči, neko ko
čeka. Razlika između klana i korporacije, međutim, ogleda se u tome što u korporaciju ne moraš da uđeš
brakom..."
"Ali oni potpisuju ugovore..."
Andrea slegnu ramenima. "To je nešto kao najam. Postoji razlika. To je, u stvari, poslovno
osiguranje. Ali kad tvoj Herr Virek konačno umre, njegovi poslovni interesi izgubiće logični fokus. U toj tački,
kaže naš čovek iz Nice, videćemo kako se Virek i Kompanija usitnjuju ili preobražavaju, s tim što ovo
poslednje otvara prolaz za dolazak Štatijaznam Kompanije, prave multionacionalke, sedište Masovnog
Čoveka, opet sa velikim početnim slovima." Očistila je tanjir, oprala ga, osušila i odložila na policu od borovine
pored sudopere. "Kaže da je to šteta, na neki način, zato što je ostalo malo ljudi sposobnih da sagledaju kraj."
"Kraj?"
"Kraj gomile. Ti i ja smo izgubljene usred gomile. Ili sam bar ja, u svakom slučaju." Prešla je kuhinju
i položila ruke na Marlina ramena. "Budi opezna u ovome. Jednim delom već si srećnija, ali sada vidim da sam
možda ja izazvala sve to, kada sam pomogla da se nađeš na ručku sa onom svinjom, tvojim bivšim. Za ono
posle nisam sigurna... Mislim da naša akademska teorija pada u vodu zbog očigledne činjenice da su Virek i
njegova vrsta već podaleko od svega što je ljudsko. Savetujem ti da budeš oprezna..." Tada poljubi Marli u
obraz i ode na posao pomoćnika urednika u popularno staromodnom zanatu štampanja knjiga.

Provela je jutro u Andreinom stanu, pored Brauna, proučavajući holograme sedam umetničkih
predmeta. Svaki je komad bio izuzetan na svoj način, ali se neprestano vraćala na kutiju koju joj je Virek prvo
pokazao. Kada bih ovde imala original, pomislila je, i kad bih uklonila staklo i povadila predmete, jedan po
jedan, šta bih dobila? Bezvredne starudije, prazan prostor, možda miris prašine.
Ispružila se na kauču, sa Braunom na stomaku, zureći u kutiju. Prizor je bio bolan. Činilo joj se da
njeno ustrojstvo pobuđuje neko snažno osećanje u njoj, ali tom osećanju nedostajao je naziv. Prošla je
rukama kroz sjajnu opsenu, dužinom šuplje ptičje kosti. Bila je sigurna da je Virek unajmio ornitologa da utvrdi
kojoj ptici pripada ta kost. Pretpostavljala je da je moguće utvrditi, sa velikom pouzdanošću, vreme nastanka
svakog predmeta. Svaka pločica holofilma sadržala je opširno obaveštenje o utvrđenom poreklu svakog
komada, ali ona ih je zbog nečega svesno zanemarila. Ponekad je bilo najbolje, kad se nađeš pred
zagonetkom umetnosti, da joj priđeš kao dete. Dete zapaža stvari koje su očigledne, odveć očigledne za
uvežbano oko.
Spustila je Braun na niski sto pored kauča i otišla do Andreinog telefona, da pita za tačno vreme. U
jedan treba da se nađe sa Pakom, da bi se dogovorili oko mehanizma plaćanja Alenu. Alen joj je rekao da će
je pozvati kod Andree u tri. Kad je otkucala broj za tačno vreme, preko ekrana zatreperi automatski pregled
satelitskih vesti: JAL šatl raspao se prilikom povratka u atmosferu iznad Indijskog okeana, inspektori iz
Boston-Atlanta Metropoliten Osovine dolaze da ispitaju mesto surovog i na prvi pogled bezrazložnog
Page 40
 2. Grof nula
bombardovanja u mirnom stambenom predgrađu Nju Džersija, milicija nadgleda evakuaciju južnog kvadranta
Novog Bona, pošto su građevinski radnici pronašli dve neispaljene rakete iz doba rata za koje se veruje da
nose biološko oružje, a izvori bliski vlastima u Arizoni odbijaju optužbe Meksika o eksploziji manje atomske ili
nuklearne naprave blizu granice Sonore... Posmatrala je kako pregled teče iznova, kako simulacija šatla
ponovo doživljava svoju ognjenu smrt. Zavrtela je glavom, i pritisnula dugme. Bilo je podne.

Leto je bilo tu, nebo nad Parizom bilo je toplo i plavo, i ona se nasmešila na miris dobrog hleba i
crnog duvana. Osećaj da je posmatraju sada je bio slabiji, dok je išla od metroa prema adresi koju joj je dao
Pako. Fobur Sen Onore. Adresa joj je bila maglovito poznata. Neka galerija, pomislila je.
Tačno. 'Roberts'. Vlasnik je bio Amerikanac koji je vodio još tri galerije u Njujorku. Skupa, ali ne više
toliko u modi. Pako je čekao pored ogromnog panela, prekrivenog, ispod debelog i neravnomernog nanosa
laka, stotinama malih fotografija, od one vrste koja se mogla naći samo u nekim veoma starim automatima na
železničkim i autobuskim stanicama. Činilo se da su sve bile snimci mladih devojaka. Mahinalno je pročitala
ime autora i naziv dela: Čitaj nam iz knjige sa imenima mrtvih.
"Pretpostavljam da razumeš ovakve stvari", kiselo procedi Španac. Nosio je očigledno skupoceno
plavo odelo skrojeno u pariskom poslovnom stilu, belu platnenu košulju i mašnu veoma engleskog izgleda,
verovatno kupljenu kod Charveta. Nimalo nije podsećao na konobara. Preko ramena je prebacio italijansku
torbu od crne, rebraste gume.
"Kako to misliš?" upitala je.
"Imena mrtvih", i pokaza glavom prema panelu. "Prodavala si stvari poput ovih."
"Šta tu ne razumeš?"
"Ponekad imam osećaj da je ovo, ova kultura, u stvari samo trik. Lukavstvo. Vidiš, celog života
služim Senjora, u ovoj ili onoj ulozi. I ta služba nije bila bez zadovoljstava, trenutaka likovanja. Ali nikada kad bi
me uključio u neki posao u vezi sa umetnošću. On je oličeno bogatstvo. Svet je prepun predmeta velike
lepote. No, i pored toga, Senjor traga za..." Slegnuo je ramenima.
"Eto, bar znaš šta ti se dopada." Osmehnula mu se. "Zašto si odabrao ovu galeriju za naš
sastanak?"
"Ovde je Senjorov agent kupio jednu od kutija. Nisi pročitala podatke koje smo ti dali u Briselu?"
"Ne", reče ona. "Ometaju mi intuiciju. Herr Virek plaća moju intuiciju."
Podigao je obrve. "Upoznaću te sa Pikarom, upravnikom. Možda će moći nekako da pomogne toj
tvojoj intuiciji."
Poveo ju je preko odaje, pa kroz jedan prolaz. Prosedi, zdepasti Francuz u izlizanom, somotskom
odelu govorio je u telefon. Opazila je nizove brojki i slova na ekranu telefona. Dnevni pregled njujorškog
tržišta.
"A", reče čovek, "Estevez. Izvinite me. Odmah ću." Pokajnički se nasmešio i vratio se razgovoru.
Marli je proučavala podatke. Poloku je opet pala cena. Ovo je bila strana umetnosti koju je najmanje
razumela. Pikar, ako je ovo bio on, razgovarao je sa trgovcem u Njujorku, ugovarajući kupovinu izvesnog broja
'stavki', radova određenog umetnika. 'Stavka' se mogla tumačiti na više načina, zavisno od tehnike, ali je bilo
gotovo sigurno da Pikar nikada neće videti dela koja je kupovao. Ako umetnik uživa dovoljan ugled, originali će
vrlo verovatno biti sklonjeni u neki trezor, gde ih niko neće videti. Danima ili godinama kasnije, Pikar će možda
pozvati telefonom i narediti trgovcu da proda.
Marlina galerija prodavala je originale. Bio je to posao sa malom zaradom, ali je posedovao
izvestan tradicionalni šarm. Naravno, postojala je mogućnost da se nekom osmehne sreća. Bila je ubedila
sebe da joj se sreća široko osmehnula kada je Alen uredio da lažni Kornel iskrsne kao senzacionalno otkriće.
Kornel je imao svoje mesto na trgovčevoj tabeli, a njegove 'stavke' bile su veoma skupe.
"Pikare", reče Pako, kao da se obraća slugi, "ovo je Marli Kruškova. Senjor ju je angažovao u vezi
sa onim kutijama čiji se autor ne zna. Mislim da ima nekoliko pitanja za vas."
"Očaran sam", reče Pikar i toplo se osmehnu, ali se njoj učini da mu je opazila blesak u smeđim
očima. Verovatno je pokušao da poveže ime sa nekim srazmerno svežim skandalom.
"Koliko sam shvatila, vaša galerija je obavila tu kupoprodaju?"
"Da", reče Pikar. "Izložili smo delo u našim njujorškim prostorijama i dobili smo nekoliko ponuda.
No, odlučili smo da ga prikažemo i Parizu" - sijao je od ponosa - "i vaš poslodavac je pokazao da je naša
odluka bila opravdana. Kako je Herr Virek, Esteveze? Nismo ga videli nekoliko nedelja."
Marli hitro pogleda Paka, ali je njegovo tamno lice bilo neprobojno, potpuno staloženo.
"Senjor je vrlo dobro, rekao bih", odvrati.
"Odlično", reče Pikar, ponešto preterano susretljivo. Okrenuo se prema Marli. "Čudesan čovek.
Legenda. Veliki pokrovitelj. Veliki znalac."
Marli se učini da je čula Pakov uzdah.
"Možete li mi reći, molim vas, gde je vaš njujorški ogranak našao delo o kome je reč?"
Pikar obesi usta. Pogleda Paka, pa opet Marli. "Ne znate? Nisu vam rekli?"
Page 41
 2. Grof nula
"Da li biste mi vi rekli, molim vas?"
"Ne mogu", reče Pikar, "žao mi je, ali ne mogu. Vidite, mi to ne znamo."
Marli je zurila u njega. "Oprostite, ali ne shvatam kako je moguće..."
"Nije čitala izveštaj, Pikare. Recite joj. Koristiće njenoj intuiciji, ako to čuje iz vaših usta."
Pikar uputi Paku začuđen pogled, a onda se sabra. "Svakako", reče. "Biće mi zadovoljstvo..."

"Misliš da govori istinu?" upitala je Paka kada su izišli na Fobur Sen Onore i letnje sunce. U gomili je
bilo puno japanskih turista.
"Lično sam otišao u Gradove", reče Pako, "i ispitao sve koji su bili uključeni u to. Roberts nije ostavio
nikakav trag o kupovini, iako nije bio ništa tajnovitiji od drugih galerista."
"Njegova smrt zaista je bila nesrećan slučaj?"
Stavio je Poršeove naočari za sunce. "Bila je slučajna koliko takva pogibija obično jeste", reče. "Ne
postoji način da saznamo kada i gde je nabavio delo. Otkrili smo ga ovde, pre osam meseci, i svaki pokušaj da
se vratimo po tragu završavao se kod Robertsa, a Roberts je stradao godinu dana ranije. Pikar je propustio da
ti kaže da je malo nedostajalo da izgube delo. Roberts ga je čuvao u svom letnjikovcu, zajedno sa još nekim
komadima koje su njegovi naslednici smatrali za obične kuriozitete. Zamalo da sve zajedno bude prodato na
licitaciji. Ponekad poželim da jeste."
"Kakvi su bili", upita ona, uhvativši korak s njim, "ti drugi predmeti?"
Osmehnuo se. "Misliš da im nismo ušli u trag, svakom ponaosob? Naravno da jesmo. Reč je bila..."
- namrštio se, prenaglašavajući napor pamćenja - "o nekoliko sasvim prosečnih primeraka savremene naivne
umetnosti..."
"Da li se Roberts zanimao za tu vrstu?"
"Ne", reče on, "ali znamo da je otprilike godinu dana pre smrti podneo molbu za prijem u članstvo u
Institut de l'Art Brut, ovde u Parizu, i postarao se da postane pokrovitelj Ešmanove Zbirke u Hamburgu."
Marli klimnu glavom. Ešmanova Zbirka okupljala je isključivo dela duševno poremećenih autora.
"U razumnoj meri smo sigurni", nastavi Pako, prihvativši je za lakat i povevši za ugao, u pobočnu
ulicu, "da nije ni pokušao da iskoristi izvore obeju ustanova, osim ako nije angažovao posrednika, za šta
mislimo da je malo verovatno. Naravno, Senjor je uposlio nekoliko desetina stručnjaka da prouče te izvore. Ali
bez učinka..."
"Kaži mi", reče ona, "otkud Pikaru ideja da je nedavno video Herr Vireka? Kako je to moguće?"
"Senjor je bogat. Senjor se pojavljuje u mnogo različitih vidova."

Uveo ju je u hromiranu odaju veličine ambara, svetlucavu od ogledala i boca i arkadnih igara.
Ogledala su stvarala privid ogromnosti prostorije; u njenom dnu videla je odraz pločnika, nogu prolaznika,
odblesak sunca sa radkapne automobila. Pako klimnu glavom čoveku pospanog izgleda iza šanka i uze je za
ruku, povevši je između gusto poređanih, okruglih, plastičnih stolova.
"Ovde možeš da sačekaš Alenov poziv", reče on. "Uredili smo da bude preusmeren iz stana tvoje
prijateljice." Izvukao joj je stolicu, automatskim gestom profesionalne ljubaznosti, zbog koga se zapitala da nije
nekada zaista bio konobar. Spustila je tašnu na sto.
"Ali uvideće da nisam kod kuće", reče ona. "Ako isključim sliku, postaće sumnjičav."
"Neće uvideti. Napravili smo digitalnu sliku tvog lica i odgovarajuću pozadinu. Udesićemo da se
pojavi na ovom telefonu." Izvadio je iz kese elegantni modularni uređaj i postavio ga ispred nje. Na vrhu sprave
razmota se ekran od polikarbonskih vlakana, tanak kao papir, i odmah se ukruti. Jednom je posmatrala
rađanje leptira i preobražaj njegovih vlažnih krila. "Kako je to postignuto?" upita ona, oprezno dodirnuvši ekran.
Bio je tvrd poput lista čelika.
"Jedna od novih varijanti polikarbona", reče on, "novi Maasov proizvod..."
Telefon tiho zaprede. Podesio mu je položaj ispred nje, stao sa druge strane stola, a onda rekao:
"Tvoj poziv. Zapamti, kod kuće si!" Pruži ruku i dodirnu dugme sa slojem titanijuma.
Alenovo lice i ramena ispuniše ekran. Slika je imala zamućen, slabo osvetljen izgled javne
govornice. "Dobro veče, draga."
"Zdravo, Alene."
"Kako si, Marli? Verujem da imaš novac o kome smo govorili?" Videla je da nosi neku tamnu jaknu,
ali su pojedinosti bile nejasne. "Tvoja cimerka mogla bi malo da se pozabavi spremanjem stana", reče on;
učinilo joj se da joj viri preko ramena.
"Ti nikada u životu nisi čistio sobu", reče ona.
Slegnuo je ramenima, osmehnuvši se. "Svako ima nešto u čemu je dobar", reče. "Jesi li nabavila
novac, Marli?"
Pogledala je prema Paku, koji klimnu glavom. "Da", reče, "naravno."
"Divno, Marli. Sjajno. Postoji samo jedan mali problem." Još se smešio.
"A to je?"
Page 42
 2. Grof nula
"Moj izvor udvostručio je cenu. Stoga sam morao i ja."
Pako klimnu glavom. I on se smešio.
"U redu. Naravno, moraću da pitam..." Bilo joj je muka od njega. Poželela je da prekine vezu.
"A oni će, naravno, pristati."
"Dobro, gde ćemo se onda naći?"
"Pozvaću ponovo u pet", reče on. Slika se skupi u tačku plavo-zelene boje, a onda i tačka nestade.
"Izgledaš umorno", reče Pako, pošto je spustio ekran i vratio telefon u kesu. "Kao da si ostarila od
razgovora s njim."
"Je li?" Odnekud joj se ukazao panel kod 'Robertsa', sa svim onim licima. Čitaj nam iz knjige sa
imenima mrtvih. Sve same Marli, pomislila je, sve one devojke koje su bile ja u dugom dobu moje mladosti.

16. LEGBA

"Hej, seronjo." Ria ga nimalo nežno munu u rebra. "Diži dupe."

Probudio se boreći se sa isheklanim pokrivačem, sa nedovršenim obličjima neznanih neprijatelja.
Sa ljudima koji su mu ubili majku. Bio je u sobi koju nije poznavao, sobi koja je mogla da bude bilo gde.
Ukrasni ramovi od pozlaćene plastike na mnoštvu ogledala. Čupave skerletne tapete. Video je sobe Gotika
uređene na ovaj način, onih koji su to mogli sebi da priušte, ali je takođe video da njihovi roditelji uređuju cele
stanove u istom stilu. Ria sruči gomilu odeće na fleksipenu i gurnu ruke u džepove crne, kožne jakne.
Ružičasti i crni kvadrati pokrivača bili su mu zgužvani oko struka. Spustio je pogled i ugledao
člankovitu traku stonoge uronjenu u prst široku brazdu ružičastog, svežeg ožiljka. Bovoar je rekao da ta stvar
ubrzava zarastanje. Vrhom prsta oprezno je dodirnuo novo tkivo i zaključio da je osetljivo ali da zaceljuje.
Pogleda uvis prema Rii. "Ma, digni dupe na ovo", reče on i pokaza joj srednjaka.
Nekoliko sekundi nakostrešeno su zurili jedno u drugo preko Bobijevog uzdignutog prsta. Tada se
ona nasmeja. "U redu", reče, "pobedio si. O'ladiću. Ali sad izaberi nešto od te odeće i obuci se. Valjda ćeš naći
nešto što ti stoji. Lukas samo što nije doš'o da te pokupi, a taj ne voli da čeka."
"Je l'? A meni izgleda k'o prilično opušten tip." Počeo je da prekopava po hrpi, odbacujući u stranu
crnu košulju od meke tkanine izvezene bledim zlatom, crvenu satensku stvar sa porubom od belog skaja na
rukavima, neku vrstu crnog trikoa sa poljima od nekakvog providnog materijala... "'Ej", reče, "'de nađe ove
krpe? Ne mogu da nosim ova govna..."
"Uzela sam ih od mlađeg brata", reče Ria. "Nosio ih je prošle godine. Preporučujem ti da navučeš
nešto na to belo dupe pre nego što stigne Lukas. Hej", uzviknu ona, "to je moje", i zgrabi triko kao da će joj ga
ukrasti.
Navukao je crno-zlatnu košulju i počeo da se muči sa bokastim kopčama od lažnog crnog bisera.
Pronašao je par crnih farmerki, ali se pokazalo da su vrećaste, kitnjasto plisirane i naizgled bez džepova.
"Imaš samo ove 'lone?"
"Isuse", reče ona, "videla sam odeću koju je Paj isekao sa tebe, čoveče. Nisi bio ničiji modni uzor.
Samo se ti obuci, važi? Ne treba mi frka sa Lukasom. Može biti da je mek prema tebi, ali to samo znači da
imaš nešto što mu treba k'o beli 'leba pa je rešio da te trpi. Ja to nemam, i prema meni sigurno neće imati
obzira."
Nesigurno je ustao pored ležaja od pene i pokušao da zakopča farmerke. "Nemaju zip", reče i
pogleda je.
"Dugmad. Negde unutra. Poznat ti taj stil?"
Bobi pronađe dugmeta. Zakopčavanje je bilo zapetljano i pitao se šta bi bilo kada bi morao da piša
na brzaka. Ugledao je crne, najlonske sandale pored pene i obuo ih. "Šta je sa Džeki?" upita, otapkavši na
mesto gde je mogao da se vidi u zlatom uokvirenim ogledalima. "Ima li Lukas obzira prema njoj?" Posmatrao
ju je u ogledalu i video kako joj nešto preleće preko lica.
"Šta to znači?"
"Bovoar mi je rekao da je ždrebica..."
"Da ćutiš", reče ona, odjednom prigušenim i užurbanim glasom. "Ako je Bovoar pomenuo tako
nešto, njegova stvar. Ali o tome se ne govori, razumeš? Postoje stvari koje su toliko gadne, da bi požalio što
nisi ostao tamo napolju, saseckane guzice."
Posmatrao joj je oči u ogledalu, tamne oči osenčene dubokim obodom mekog pustenog šešira.
Sada kao da su pokazivale više beonjača nego maločas.
"U redu", reče on, pošto je poćutao, a onda dodade, "hvala." Poigravao se okovratnikom košulje,
podižući ga pozadi i spuštajući, probajući ga na razne načine.
"Znaš", reče Ria, nagnuvši glavu na jednu stranu, "sa nešto prave odeće na sebi, ne izgledaš tako
loše. Osim što su ti oči k'o rupe od pišanja u snegu..."

Page 43
 2. Grof nula
"Lukase", reče Bobi, kada su ušli u lift, "znaš ko je sredio moju staru?" To nije bilo pitanje koje je
nameravao da postavi, ali je nekako samo izbilo na površinu, kao mehur močvarnog gasa.
Lukas ga je dobroćudno posmatrao. Dugačko lice bilo mu je glatko i crno. Njegovo crno odelo,
prelepo skrojeno, kao da je bilo sveže ispeglano. Nosio je jak štap od nauljenog i lakiranog drveta, išaranog
crnim i crvenim krivuljama, sa krupnom kuglom od sjajnog mesinga na vrhu. Od kugle su polazili mesingani
umeci dužine prsta, vešto ugrađeni u štap. "Ne znamo." Široke usne bile su mu stisnute u pravu i smrtno
ozbiljnu liniju. "To je nešto što bismo veoma voleli da saznamo..."
Bobi se nelagodno promeškolji. Lift ga je činio svesnim vlastite pojave. Bio je veličine manjeg
autobusa, i iako nije bila gužva, on je bio jedini prisutan belac. Nemirno bacajući poglede u dubinu lifta,
primetio je da crnci uopšte ne izgledaju polumrtvi pod fluorescentnim svetlom, kao što je slučaj sa belcima.
Lift se tri puta zaustavljao i stajao na spratovima dok su se spuštali, jednom skoro petnaest minuta.
Kada se to prvi put dogodilo, Bobi je upitno pogledao Lukasa. "Nešto je u oknu", rekao mu je Lukas. "Šta?"
"Drugi lift." Liftovi su bili smešteni u središtu tornja, u oknima koja su se mešala sa vodovodnim i
kanalizacionim vertikalama, debelim električnim kablovima i izolovanim cevima za koje je Bobi pretpostavio da
su deo geotermalnog sistema koji mu je opisao Bovoar. Sve se to videlo kada bi se otvorila vrata; sve je bilo
izloženo, golo, kao da su graditelji hteli da uvek mogu tačno da vide kako šta radi i kuda vodi. I sve to, svaka
vidljiva površina, bilo je pokriveno isprepletanom mrežom grafita, tako gustom i višeslojnom da je bilo gotovo
nemoguće razaznati bilo koju poruku ili simbol.
"Nikad nisi bio ovde gore, Bobi?" upita Lukas pošto su se vrata još jednom trzavo zatvorila i kabina
nastavila spuštanje. Bobi odmahnu glavom. "Šteta", reče Lukas. "Razumljivo, svakako, ali šteta. Dva-na-dan
kaže da nisi baš lud za tim da ostaneš u Baritaunu. Tačno?"
"Sto posto", potvrdi Bobi.
"Pa, i to je razumljivo, rek'o bih. Izgledaš mi kao prilično maštovit i preduzimljiv mlad čovek. Slažeš li
se?" Lukas lupnu sjajnom mesinganom glavom štapa po ružičastom dlanu i zagleda se u Bobija.
"Valjda je tako. Ne mogu da smislim ovo mesto. U poslednje vreme primećujem, pa, kao da se
nikad ništa ne događa, znaš? Mislim, događa se, ali uvek jedno te isto, k'o neka jebena repriza, svako leto isto
kao prethodno..." Zaćutao je, pitajući se šta će Lukas pomisliti o njemu.
"Da", reče Lukas, "znam taj osećaj. Možda malo više važi za Baritaun nego za neka druga mesta,
ali lako možeš da osetiš istu stvar u Njujorku ili Tokiju."
Nije moguće, pomisli Bobi, ali svejedno klimnu glavom, setivši se Riine opomene. Lukas nije
izgledao ništa opasnije od Bovoara, ali je već njegov rast bio dovoljno upozorenje. A Bobi je počinjao da
razvija novu teoriju o držanju pojedinaca; nije je još sasvim razradio, ali se jednim delom zasnivala na zamisli
da ljudi koji su istinski opasni možda nemaju potrebu da se razmeću tom činjenicom i da ih sposobnost da
prikriju pretnju čini još opasnijim. Ovo je bilo sasvim suprotno pravilima koja su važila za Veliko Igralište, gde
su se klinci sa najmanje razloga da budu ozloglašeni utoliko više trudili da reklamiraju svoje hromom
potkovano besnilo. Što im je verovatno donosilo neke poene, bar što se tiče lokalnog stanja stvari. Ali Lukas
sasvim očigledno nije davao ni pet para za lokalno stanje stvari.
"Vidim da mi ne veruješ", reče Lukas. "Pa, verovatno ćeš i sam jednom shvatiti da sam u pravu, ali
još je rano za to. Sudeći po pravcu kojim je krenuo tvoj život, još dugo će ti sve izgledati novo i uzbudljivo."
Vrata lifta zadrhtaše i otvoriše se, i Lukas se pokrenu, pogurujući Bobija ispred sebe kao dete. Izišli
su u popločani hodnik koji kao da se pružao u beskraj, pored kioska, platnom natkriljenih tezgi i ljudi koji su
čučali pored ćebadi sa izloženom robom. "Nećemo da se zadržavamo", reče Lukas, blago gurnuvši Bobija
krupnom šakom kada je ovaj zastao pored gomile nabacanog softvera. "Ti sad putuješ u Gradove, čoveče, i to
na način koji dolikuje grofu."
"Kako to?"
"Limuzinom."

Lukasova kola bila su zaprepašćujuće dugačka školjka od zlatom poprskanog crnog metala i
mesinga obrađenog poput ogledala, načičkana mnoštvom baroknih sprava čiju namenu Bobi jedva da je
stigao da nasluti. Jedna od njih bila je satelitska antena, zaključio je, ali je više podsećala na jedan od onih
actečkih kružnih kalendara, a onda se našao unutra, i Lukas je već puštao vrata da se tiho zatvore za njima.
Prozori su bili tako zatamnjeni da se činilo da je napolju noć, noć puna vreve u kojoj su se legije ljudi iz
Projekata kretale za svojim podnevnim poslovima. Unutrašnjost vozila bila je prostrana odaja postavljena
jarkim tepisima i bledim, kožnim jastucima, bez nekog vidljivog sedišta. Nije bilo ni volana; upravljačka tabla
bila je kožom tapacirano prostranstvo bez ikakvih uređaja. Pogledao je Lukasa, koji je popuštao čvor na svojoj
crnoj kravati. "Kako se ovo vozi?"
"Sedi negde. Voziš ga ovako: Ahmede, odvezi nam guzice u Njujork, donji istočni sektor."
Kola tiho kliznuše, odvajajući se od ivičnjaka, kada se Bobi spustio na kolena u meku hrpu ponjava.
"Ručak će biti poslužen za trideset minuta, ser, ukoliko vam ne odgovara ranije", reče glas. Bio je
mek, melodičan, i činilo se da dolazi odasvud.
Page 44
 2. Grof nula
Lukas se nasmeja. "Stvarno su umeli da ih naprave, oni u Damasku", reče.
"Gde?"
"U Damasku", ponovi Lukas, otkopčavajući sako i smeštajući se udobnije u naslon od bledih
jastuka. "Ovo je Rols. Stari model. Oni Arapi su pravili dobra kola, dok su imali para."

"Lukase", reče Bobi, usta punih hladne pečene piletine, "kako to da nam treba sat i po do Njujorka?
Ne izgleda mi da se toliko vučemo..."
"Zato", reče Lukas, zastavši da otpije gutljaj belog vina, "što to toliko traje. Ahmed ima ugrađene sve
fabričke dodatke, uključujući i prvoklasni sistem protiv špijunaže. Na putu, u vožnji, Ahmed obezbeđuje znatan
stepen privatnosti, više nego što obično plaćam u Njujorku. Ahmede, da li neko u ovom trenutku pokušava da
nas prisluškuje, ili tako nešto?"
"Ne, ser", reče glas. "Pre osam minuta našu identifikacionu ploču očitavao je helikopter Taktičkih.
Broj helikoptera je MH-povlaka-3-povlaka-848, a pilotirao je narednik Roberto..."
"Dobro, dobro", reče Lukas. "U redu. Nije važno. Vidiš? Ahmed zna više o tim Taktičkim nego o oni
o nama." Obrisao je ruke debelom, belom, lanenom salvetom i izvadio zlatnu čačkalicu iz džepa.
"Lukase", reče Bobi, dok je Lukas pažljivo istraživao prostor između krupnih četvrtastih zuba, "šta bi
bilo kada bih te, kao, pitao da me odvezeš do Tajms Skvera i pustiš me napolje?"
"A", reče Lukas, vadeći čačkalicu, "najživlji deo grada. Šta je, Bobi, uzimaš drogu?"
"Ma ne, samo me zanima."
"Šta te zanima? Hoćeš na Tajms Skver?"
"Ne, bilo je to prvo mesto na koje sam pomislio. Hteo sam valjda da pitam, da li bi me pustio?"
"Ne", reče Lukas, "da ti odgovorim bez uvijanja. Ali nemoj da pomisliš da si neki talac. Bolje je reći
gost. Cenjeni gost."
Bobi se prazno nasmeši. "A. Znam. Kako ono zovu, pod zaštitnim nadzorom, je li?"
"Tako je", reče Lukas, ponovo uposlivši zlatnu čačkalicu. "I dok smo ovde, u bezbednom okrilju
valjanog Ahmeda, bilo bi zgodno da porazgovaramo. Mislim da ti je brat Bovoar već ispričao ponešto o nama.
Šta ti misliš, Bobi, o onome što ti je rekao?"
"Pa", reče Bobi, "stvarno je zanimljivo, ali nisam siguran da sam razumeo."
"Šta nisi razumeo?"
"Pa, ne znam, recimo te vudu stvari..."
Lukas podiže obrve.
"Mislim, to je vaša stvar, šta ćete da kupite, hoću da kažem, verujete, je li? Ali Bovoar čas govori o
bizu, ulični tehno, sve same stvari za koje nikad nisam čuo, a odmah zatim eto ga kako pominje mamboe,
duhove, zmije i... i..."
"I šta?"
"Konje", procedi Bobi kroz stisnuto grlo.
"Bobi, znaš šta je metafora?"
"Neki deo? Kao tranzistor?"
"Nije. Zaboravi metaforu, onda. Kada ti Bovoar i ja govorimo o loa i njihovim atovima, kako zovemo
one malobrojne koje su loa izabrali da jašu, shvati to kao da govorimo istovremeno na dva jezika. Jedan već
razumeš. To je jezik uličnog tehna, kako ga nazivaš. Možda koristimo različite izraze, ali govorimo tehno.
Možda za nas Ugu Feraj znači ono što za tebe znači ledolomac, razumeš? Ali u isto vreme, istim rečima
govorimo o drugim stvarima, a to ti ne razumeš. I ne treba." Sklonio je čačkalicu.
Bobi duboko udahnu. "Bovoar je rekao da je Džeki ždrebica za zmiju, zmiju zvanu Dambala. Bi li mi
to preveo na ulični tehno?"
"Svakako. Zamisli da je Džeki dek, Bobi, dek kiberprostora, veoma lep model sa privlačnim
nogama." Lukas se naceri, a Bobi pocrvene. "Zamisli da je Dambala, koga neki zovu zmija, program. Recimo
ledolomac. Dambala se uključi u Džeki ili dek, Džeki seče led. To je sve."
"U redu", reče Bobi, shvativši, "šta je onda matrica? Ako je ona dek, a Dambala program, šta je
kiberprostor?"
"Svet."
"Odavde najbolje da pođemo peške", reče Lukas.
Rols se tiho, neprimetno zaustavi i Lukas ustade, zakopčavajući sako. "Ahmed je suviše upadljiv."
Uzeo je štap, i vrata se uz tihi zvuk otključaše.
Bobi iziđe za njim, u jedinstveni miris Gradova, bogatu smešu ustajalih tunelskih gasova, drevne
gareži i kancerogene arome sveže plastike, sve to prožeto ugljeničnim prelivom zabranjenih fosilnih goriva.
Visoko iznad glave, u odsjaju elektrolučnih svetiljki, jedna od nedovršenih Fulerovih kupola zaklanjala je dve
trećine večernjeg neba ružičaste boje lososovog mesa, sa nazubljenom ivicom poput slomljenog, sivog saća.
Krpež kupola nad Gradovima umeo je da stvori neželjene mikroklimatske uslove; bilo je područja od nekoliko
gradskih blokova gde je fina kiša kondenzacije neprestano sipila sa ogaravljenih konstrukcija i viših delova
Page 45
 2. Grof nula
kupola poznatih po statičkom pražnjenju, čudnoj urbanoj vrsti munja. Dok je Bobi išao za Lukasom niz ulicu,
duvao je jak vetar, vruć i pun prašine koji je verovatno imao nešto sa promenama pritiska u sistemu podzemne
železnice što se pružala čitavom dužinom Gradova.
"Zapamti šta sam ti kazao", reče Lukas, žmireći zbog prašine. "On je mnogo više nego što izgleda.
Čak i da nije, dugovao bi mu izvesno poštovanje. Ako želiš da postaneš kauboj, uskoro ćeš upoznati legendu
u zanatu."
"Aha, dobro." Poskočio je da izbegne komad posivele trake iz štampača koji je pokušao da mu se
omota oko članka. "Znači, on je taj od koga ste ti i Bovoar kupili..."
"A! Ne! Seti se šta sam ti rekao. Kad govoriš na otvorenoj ulici, to ti je kao da daješ oglas u
novinama..."
Bobi napravi grimasu i klimnu glavom. Sranje. Samo zaserava. Evo ga tu, sa jednim od glavnih
operatora, do guše u nekakvom haos bizu, i šta, ponaša se kao čabronja. Operator. Prava reč za Lukasa, i za
Bovoara, a ta vudu priča, to je samo neko zezanje koje izvode sa ljudima. U Rolsu, Lukas se upustio u
nekakvu uvrnutu, podugačku govoranciju o Legbi, za koga je rekao da je loa komunikacije, 'gospodar puteva i
staza', sve o tome kako je čovek kod koga ga vodi Legbin miljenik. Kada je Bobi upitao je li i on dvopištoljac,
Lukas je rekao da nije; rekao je da je celog života išao u Legbinoj senci, tako blizu da nije ni znao da je loa s
njim, da je deo njega. I to jeste bio čovek, rekao je Lukas, od koga su kupili softver što ga je Dva-na-dan
iznajmio Bobiju...
Lukas zađe za ugao i zastade, Bobi odmah iza njega. Stajali su ispred pocrnele zgrade od tamnog
kamena čiji su prozori već decenijama bili zakovani pločama talasastog čelika. Deo prizemlja nekada je bio
neka vrsta dućana, jer je imao izloge, razbijene i mutne od prljavštine. Vrata između oslepljenih izloga bila su
ojačana istom vrstom čelika koja je zatvarala prozore na spratovima, i Bobiju se učini da nazire neku vrstu
znaka iza izloga sa leve strane, oboreni neonski natpis nagnut ukoso u pomrčini. Lukas je samo stajao,
okrenut vratima, bezizraznog lica, krupnih šaka naslonjenih na mesinganu glavu štapa čiji je vrh bio uprt u
pločnik. "Prva stvar koju treba da naučiš", reče, tonom čoveka koji ponavlja biblijsku izreku, "jeste da uvek
mora' da sačekaš..."
Bobiju se učini da čuje neko struganje iza vrata, a onda se začu zveka kao od lanaca. "Da ti pamet
stane", reče, "kao da nas je očekivao."
Vrata se odškrinuše desetak centimetara na dobro podmazanim šarkama i kao da ih nešto
zaustavi. Posmatralo ih je oko, ne trepćući, lebdeći u toj pukotini prašine i mraka, i Bobiju se isprva učini da to
mora biti oko neke krupne životinje, sa zenicom čudne, tamnožute boje i beonjačama poprskanim i
premreženim crvenim žilicama, sa zakrvavljenim donjim kapkom. "Hudu-čovek", reče nevidljivo lice kome je
pripadalo oko, a onda, "hudu-čovek i neko govance. Isuse..." Začu se grozan krkljav zvuk, kao da se vekovne
sluzi dižu iz neke skrivene dubine, i čovek pljunu. "'Ajde, miči se, Lukase." Još jednom zvuk struganja i vrata
se otvoriše u tamu. "Ja sam zauzet čovek..." Ovo poslednje došlo je odnekud iza vrata, udaljavajući se, kao da
vlasnik oka beži od svetlosti koja je prodrla unutra.
Lukas zakorači unutra, sa Bobijem za petama, koji oseti kako se vrata tiho zatvaraju za njim.
Iznenadna tama učini da mu se naježi koža na rukama. Kao da je bio živ, taj mrak, zakrčen, gust i nekako
svestan.

Tada planu šibica i nekakva svetiljka zašišta i zatreperi kada se upalio gas u posudi. Bobi se
zablenu u lice iza svetiljke, gde je zakrvavljeno oko čekalo sa svojim parnjakom na nečemu za šta se Bobi
toplo nadao da je maska.
"Ne verujem da si nas očekivao, Fine. Ili jesi?" upita Lukas.
"Ako baš 'oćeš da znaš", reče lice, otkrivši pločaste, žute, konjske zube, "bio sam poš'o nešto da
pojedem." Bobiju je izgledao kao da bi mogao da se hrani trulim tepihom ili da strpljivo rije kroz smeđu drvnu
kašu knjiga, nadutih od vlage i naslaganih do visine ramena sa obe strane tunela u kome su stajali. "Ko ti je
ovo govance, Lukase?"
"Znaš, Fine, Bovoar i ja imamo poteškoće sa nečim što smo nabavili od tebe na poverenje." Lukas
ispruži štap i oprezno opipa opasnu nadnetu liticu od knjiga u raspadanju.
"Ma nemojte?" Fin skupi usta u podrugljivoj brizi. "Ne zajebavaj se s tim prvim izdanjima. Ako srušiš,
plaćaš."
Lukas spusti štap. Uglačana glava blesnu na svetlosti svetiljke.
"I", reče Fin. "Znači, imate poteškoće. Čudi me, Lukase, jebeno me čudi." Obrazi su mu bili sivkasti,
izbrazdani dubokim, kosim borama. "Imam i ja poteškoće, tri komada, koje jutros nisam im'o. Izgleda da to
tako mora u životu, ponekad." Spustio je siktavu svetiljku na očerupan čelični orman i iskopao iskrivljenu
cigaretu bez filtera iz džepa na boku nekog dronjka koji je nekada mogao biti sako od tvida. "Moje tri
poteškoće nalaze se na spratu. Možda biste ih pogledali..." Kresnuo je drvenu šibicu o postolje svetiljke i
zapalio cigaretu. Prodoran miris crnog, kubanskog duvana raširi se kroz vazduh između njih.

Page 46
 2. Grof nula
"Znaš", reče Fin, zakoračivši preko prvog tela, "već sam dugo na ovoj lokaciji. Svi me znaju. Znaju
da sam ovde. Kad kupiš od Fina, znaš od koga si kupio. I jamčim za svoju robu, uvek..."
Bobi je zurio u gore okrenuto lice mrtvaca na podu, u zamućene oči. Oblik trupa bio je nekako
pogrešan, način na koji je ležao tamo u crnoj odeći. Lice Japanca, bezizrazno, oči leša...
"I za sve to vreme", produži Fin, "znaš ko je bio toliko glup da pokuša da uđe ovamo i ukoka me?
Niko! Nijedan, sve do jutros, a onda odjednom trojica, da ih jebem. Doduše", uputio je Bobiju neprijateljski
pogled, "to ako ne računam ovo ovde govance, ali..." Slegnuo je ramenima.
"Izgleda nekako iskrivljeno", reče Bobi, zureći u prvi leš.
"To je zato što je unutra postao pseća hrana." Fin se iskezi. "Samleven."
"Fin sakuplja egzotično oružje", reče Lukas, gurkajući vrhom štapa zglob ruke drugog tela. "Jesi li ih
skenirao za implante, Fine?"
"Ja'. Gnjavaža. Mor'o da ih nosim dole u sobu. Samo uobičajeno pakovanje. Običan udarni tim."
Zvučno je srknuo kroz zube. "Ko je mogao da poželi mene da smakne?"
"Možda neko kome si prodao skup proizvod koji ne vrši posao", predloži Lukas.
"Nadam se da to ne znači da ste ih vi poslali, Lukase", reče Fin hladno, "jer bih morao da ti
pokažem trik sa psećom hranom."
"Jesam li rekao da si nam prodao neispravnu robu?"
"'Imamo poteškoće', rekao si. Šta ste drugo kupili od mene u poslednje vreme?"
"Žao mi je, Fine, ali ovi nisu naši. I sam znaš da nisu."
"Ja', valjda. Koji ćeš moj onda ovde, Lukase? Znaš da roba koju si kupio nije išla sa uobičajenom
garancijom..."

"Znate", reče Fin, pošto je saslušao priču o Bobijevoj neuspeloj provali u kiberprostoru, "tamo se
dešava neko zajebano sranje." Polako je vrteo uskom, neobično izduženom glavom. "A nije bilo tako."
Pogleda Lukasa. "Vi znate za to, zar ne?"
Sedeli su za četvrtastim, belim stolom u beloj sobi u prizemlju, iza radnje zakrčene otpadom. Pod je
bio od rapavih bolničkih pločica, a zidovi široke ploče od zamazane plastike iza kojih su se krili gusti slojevi
elektronskih kola za ometanje prisluškivanja. U poređenju sa prednjom prostorijom, bela soba se činila
hirurški čista. Oko stola je bilo razmešteno nekoliko tronožaca od legure nakostrešenih od senzora i skenera
poput apstraktnih skulptura.
"Znamo za šta?" upita Bobi. Sa svakim prepričavanjem priče osećao se manje čabronja. Važan.
Osećao se važan.
"Ne ti, upišanko", reče Fin umorno. "On. Veliki hudu-čovek. On zna. Zna da više nije isto... Već
duže. A ja sam oduvek u ovom poslu. Od početaka. Još pre rata, pre nego što je postojala matrica, ili bar pre
nego što su ljudi znali da postoji." Sada je gledao Bobija. "Ma, koji moj očekujem od tebe da znaš? Imam par
cipela koje su starije od tebe. Kauboji postoje otkad i kompjuteri. Napravili su prve kompjutere da bi isekli
nemački led, zar ne? Šifrolomce. Što znači da je led postojao i pre kompjutera, ako baš 'oćete." Zapalio je
petnaestu cigaretu te večeri, i soba poče da se ispunjava dimom.
"Jeste, Lukas zna. U poslednjih sedam, osam godina tamo su se pojavile neke čudne stvari, tamo
gde jašu kauboji konzole. Novi džokeji sklapaju pogodbe sa tim stvarima, zar ne, Lukase? Da, mo'š se kladiti
da znam; još im je potreban i hard i soft, i još moraju da budu brži od zmije pred ledom, ali svi oni, svi koji
zaista znaju da ga seku, imaju saveznike, je l' tako, Lukase?"
Lukas izvadi zlatnu čačkalicu iz džepa i zaposli se oko kutnjaka, sa ozbiljnim izrazom na tamnom
licu.
"Prestoli i osvajanja", reče Fin tajanstveno. "Ja', tamo nešto postoji. Duhovi, glasovi. Zašto ne?
Okeani imaju sirene, i slično sranje, a mi imamo more od silikona, kapiraš? Naravno, kiberprostor je samo
opsena na koju dobrovoljno pristajemo, ali svako ko se uključi zna, jebeno je siguran, da je to svet za sebe. I
izgleda svake godine sve više naseljen..."
"Za nas", reče Lukas, "svet je uvek bio takav."
"Ja'", reče Fin, "vi možete da se uključujete pravo tamo, a posle da kažete ljudima da su stvari sa
kojima sklapate pogodbe oni isti stari, plemenski bogovi..."
"Božanski Konjanici..."
"Ma, sigurno. Možda čak i verujete u to. Al' ja sam dovoljno mator da pamtim vreme kada nije bilo
tako. Da ste pre deset godina ušli u 'Džentlmen gubitnik' i pokušali da saopštite nekom od asova da ste
razgovarali s duhovima u matrici, mislili bi da ste pošandrcali."
"Čabronje", ubaci Bobi, osetivši se zapostavljen i ne više tako važan.
Fin ga belo pogleda. "Šta?"
"Čabronje. Sjebani u mozak. Muvaroški izraz, valjda..." Opet on. Sranje.
Fin mu uputi veoma čudan pogled. "Isuse. Tako to zovete, a? Hriste. Ma, poznajem čoveka..."
"Koga?"
Page 47
 2. Grof nula
"Bodina Čabronju", reče on. "Prvi tip kog znam da je završio k'o govorna figura."
"Je l' bio glup?" upita Bobi, smesta zažalivši zbog toga.
"Glup? Sranje, ne, bio je pametan k'o sam đavo." Fin zgnječi cigaretu u napukloj keramičkoj
pepeljari sa reklamom za Kampari. "Samo što je bio potpuno otkačen. Jednom je radio sa Ravnolinijskim
Diksijem..." Zakrvavljene oči postadoše odsutne.
"Fine", reče Lukas, "gde si nabavio onaj ledolomac koga si nam prodao?"
Fin ga je bezizrazno posmatrao. "Četrdeset godina radim ovaj posao, Lukase. Znaš koliko su mi
puta postavili to pitanje? Znaš koliko bih puta bio o'lađen da sam odgovorio?"
Lukas klimnu glavom. "Ubedio si me. Ali da i ja tebi nešto kažem." Pružio je čačkalicu prema Finu
kao bodež-igračku. "Pravi razlog zbog koga sada sediš ovde i proseravaš se jeste to što misliš da ona tri mrce
gore imaju neke veze sa ledolomcem koga si nam prodao. Osim toga, štrecnuo si se i naćulio uši kada ti je
Bobi rekao da su digli u vazduh stan njegove majke, tačno?"
Fin se naceri. "Možda."
"Neko te je stavio na listu, Fine. Ona tri nindže gore koštali su nekog svu silu para. Kada se ne vrate,
neko će biti još zagriženiji, Fine."
Zakrvavljene oči zatreptaše. "Bili su napakovani", reče on, "spremni za udar, ali jedan od njih imao
je i neke druge stvari. Opremu za postavljanje pitanja." Njegovi prsti, žuti od nikotina polako su trljali kratku
gornju usnu. "Nabavio sam ga od Vigana Ladgejta", reče, "Viga."
"Nikad čuo", reče Lukas.
"Opičen, mali jebivetar", reče Fin, "nekad je bio kauboj."
Istine radi, poče Fin, a za Bobija je to bilo beskrajno opčinjavajuće, bolje čak nego kad je slušao
Bovoara i Lukasa, Vigan Ladgejt je pet godina bio vrhunski džokej, što je sasvim solidan staž za kauboja
kiberprostora. Pet godina je dovoljno da kauboj postane bogat ili padne u komu, ili pak da plaća ergelu mladih
sekača i posveti se vođenju poslova. Vig je u žestini mladosti i slave protutnjao kroz slabo naseljene sektore
matrice koji predstavljaju geografska područja nekad poznata kao Treći Svet.
Silikon se ne troši; mikročipovi su praktično večni. Vig je uočio ovu istinu. Kao i svaki drugi klinac
njegovih godina, znao je da je silikon postao zastareo, što je bilo gore nego istrošiti se; ova činjenica bila je
sumorna, ali prihvaćena konstanta za Viga, kao smrt ili porez, i zapravo se više plašio toga da će njegova
oprema zastariti nego smrti (imao je dvadeset dve godine) ili poreza (nije ga prijavljivao, iako je plaćao godišnji
procenat praonici novca u Singapuru, i to u približnom iznosu poreza koji bi platio kada bi prijavio ukupnu
zaradu). Vig je zaključio da sav zastareli silikon negde odlazi. Saznao je da su to krajnje siromašne oblasti sa
začecima industrije. Nacije koje su tako primitivne da još ozbiljno shvataju koncept nacije. Vig se uključio u par
afričkih sporih rukavaca i osetio se kao ajkula u bazenu punom kavijara. Ta ukusna jajašca bila su suviše
sitna, ali si mogao da zineš i gutaš, a to je bilo lako i sito i zbrajalo se. Vig je obrađivao Afrikance nedelju dana,
usput izazvavši pad najmanje tri vlade i neizrecivu ljudsku patnju. Na kraju nedelje se povukao, ugojeniji od
nekoliko miliona smešno malih bankovnih računa. Dok je izlazio, nagrnuli su skakavci; i drugi su došli na
afričku ideju.
Vig se dve godine izležavao na plaži u Kanu, uživajući samo najbolje, ekskluzivne droge i
povremeno uključivao minijaturni Hosakin televizor, posmatrajući naduvene leševe Afrikanaca sa neobičnom,
nedužnom pažnjom. Posle izvesnog vremena, niko ne zna tačno gde ili kada ili zašto, počelo je da se
primećuje da je Vig zastranio. Tačnije, rekao je Fin, Vig je uobrazio da Bog obitava u kiberprostoru, ili da je
kiberprostor Bog, ili neko novo ispoljavanje istog. Vigova zastranjivanja u teologiju bila su obeležena krupnim
pomacima paradigme, pravim verskim zanosima. Fin je znao ponešto o tome šta je Vig radio u to vreme;
ubrzo posle preobraćenja u novu i jedinstvenu veru, Vigan Ladgejt se vratio u Gradove i otisnuo na epsko iako
pomalo nasumično istraživanje kiberprostora. Pošto je bio jahač konzole, znao je gde treba ide u potragu za
onim što je Fin zvao hard i soft. Fin je nabavio Vigu i jedno i drugo, jer je Vig još bio bogat čovek. Vig je
objasnio Finu da njegova tehnika mističke potrage podrazumeva projekciju svesti u prazne, slobodne sektore
matrice, i čekanje. Fin je rekao u njegovu korist da ovaj nikada nije stvarno sreo Boga, iako je tvrdio da je u
nekoliko prilika osetio Njegovo prisustvo kako se kreće preko lica mreže. Vig je usput ostao bez novca. Pošto
je njegova duhovna potraga prekinula ono malo preostalih poslovnih veza iz vremena pre Afrike, nestao je bez
traga.
"A onda se jednog dana pojavio", reče Fin, "lud k'o klozetski pacov. Ionako je bio bled, mali
jebivetar, ali sada je nosio sva ona afrička govna, perle, kosti i to." Bobi prestade da sluša Finovo pripovedanje,
tek toliko da se zapita kako neko ko izgleda kao Fin može nekog da nazove bledim, malim jebivetrom, a onda
opazi Lukasovo smrtno ozbiljno lice. Tada mu pade na pamet da Lukasa možda lično pogađa pominjanje
Afrike, na neki način. Ali Fin je pričao dalje.
"Im'o je dosta robe koju je hteo da proda. Dekove, pomoćne uređaje, softver. Sve je bilo staro
nekoliko godina, ali prvoklasno, pa sam mu ponudio cenu. Primetio sam da ima ugrađenu utičnicu i da u njoj
neprestano drži komad softvera. Kakav je to soft? Prazan, kaže on. Sedi baš tu gde ti sad sediš, klinac, i kaže
mi prazan je i u njemu je Božji glas i ja živim večno u njegovoj beloj buci, ili već takvo neko sranje. Ja tu
Page 48
 2. Grof nula
pomislim, Kriste, pa Vig je načisto odlepio, a on po peti put broji novac koji sam mu dao. Vig, kažem mu,
vreme je novac, ali da mi kažeš šta sad nameravaš da radiš. Zato što sam bio radoznao. Godinama sam
poznavao čoveka, poslovno. Fine, veli on, moram gore uz gravitacijski bunar, Bog je tamo gore. Hoću da
kažem, kaže on, On je svuda, ali ovde dole ima mnogo šuma koji mu zamračuje lice. Tako je, kažem ja, ubo
si. Ispratim ga do vrata i to je sve. Nikada ga više nisam video."
Bobi trepnu, pričeka i malo se uzvrpolji na tvrdom sedištu stolice na sklapanje.
"Ali otprilike godinu dana kasnije, pojavljuje se tip, sa platforme na visokoj orbiti, na odsustvu, i
donosi mi dobar softver na prodaju. Ništa da se raspametiš, ali zanimljivo. Kaže da je od Viga. Pa, Vig je
možda čudak i dugo je izvan igre, ali još može da nanjuši dobru robu. Otkupio sam. Otad ima možda deset
godina, je li? I otprilike svakih godinu dana, pojavi se neki tip sa robom. 'Rek'o mi Vig da ti ponudim ovo.' I ja
obično kupim. To nikad nije ništa izuzetno, ali je u redu. I nikad se ne pojavi isti tip."
"Šta je to bilo, Fine, samo softver?" upita Lukas.
"Pa da, uglavnom, osim onih otkačenih skulptura. To sam zaboravio. Mislio sam da ih je Vig
napravio. Kada se tip prvi put pojavio s tim, kupio sam robu, a onda sam ga pitao, koji moj ti je to? Vig je rek'o
da bi moglo da te zanima, kaže tip. Reci mu da je lud, kažem ja. Tip se nasmeje. Onda zadrži, veli. Ne pada
mi na pamet da nosim to sranje nazad. Mislim, bila je veličine deka, ta stvar, obična gomila raznih govana,
pokupljenih u kutiju... Ćušnuo sam je iza onog sanduka od Kole sa starim gvožđem i zaboravio na nju, sve dok
stari Smit - moj kolega u ono vreme, bavio se uglavnom umetničkim i kolekcionarskim predmetima - nije
svratio. Vidi je i 'oće da kupi. Tu mi utanačimo kao neku trt-mrt pogodbu. Ako bude još ovoga, Fine, kaže on,
uzmi. Gore u gradu postoje dupeglave koje padaju na ova sranja. I kad se sledeći put pojavio tip od Viga,
stvarno sam otkupio skulpturu i uvalio je Smitu. Al' to je svaki put bila neka sitna lova..." Fin slegnu ramenima.
"Sve do pre mesec dana. Doš'o neki balavac sa onim što ste vi otkupili. Od Viga. Čuj, kaže on, ovo je biosoft i
to 'lomac. Vig kaže da je mnogo skup. Ja ga metnem pod sken i učini mi se u redu. Izgled'o mi se zanimljiv,
znaš? I tvoj ortak Bovoar bio je istog mišljenja. Kupim. Bovoar kupi od mene. Kraj priče." Fin izvadi cigaretu.
Ova je bila slomljena, savijena nadvoje. "Sranje", reče on. Iskopa iz istog džepa izlizan paketić cigaret-papira,
izdvoji jedan tanak, ružičast listić i čvrsto ga omota oko slomljene cigarete, kao neku vrstu udlage. Kada je
oblizao lepak, Bobi opazi veoma zašiljen sivo-ružičast jezik.
"Dobro, Fine, a gde stanuje naš gospodin Vig?" upita Lukas, sa palcima ispod brade i dugačkim
prstima poput prepone ispred lica.
"Lukase, ne znam pa da me jebeš. Negde na orbiti. I da ti pravo kažem, čisto sumnjam da mu puca
prsluk za novac koji dobija od mene. Znaš, čuo sam da gore postoje mesta gde ti ne treba novac, ako se
uklopiš u ekonomiju, pa možda tamo i sića dugo traje. Bolje me ne pitaj, znaš da imam agorafobiju." Opako se
nacerio Bobiju, koji je pokušavao da izbriše sliku onog jezika iz sećanja. "Znaš", reče Fin, žmireći prema
Lukasu, "negde baš u to vreme počele su da kruže priče o tom uvrnutom sranju što se dešava u matrici."
"Kao na primer?" upita Bobi.
"Jebeni jezik za zube", reče Fin, neprestano posmatrajući Lukasa. "Baš pre nego što ste se pojavili
vi, nova hudu-ekipa. Znao sam jednu uličnu samurajku u službi tipa iz Specijalnih Snaga prema kome je Vig
izgledao potpuno jebeno normalno. Ona i taj kauboj koga su pokupili iz Čibe, namerili su se na nešto slično.
Možda su ga i našli. Poslednji put sam ih vid'o u Istanbulu. Čuo sam da je pre nekoliko godina došla da živi u
Londonu. Jebeš me ako znam kad. Sedam, osam godina." Fin je najednom izgledao umoran i star, veoma
star. Bobi pomisli da izgleda kao veliki, mumificirani pacov pokretan oprugama i nevidljivim žicama. Izvadio je
iz džepa ručni sat sa napuklim staklom i samo jednom masnom, kožnom trakom i pogledao na njega. "Isuse.
Pa, to je sve što ćeš čuti od mene, Lukase. Za dvadeset minuta dolaze mi neki prijatelji iz banke organa, zbog
jednog poslića."
Bobi se seti tela na spratu. Preležala su tamo ceo dan.
"Hej", reče Fin, pročitavši izraz na njegovom licu, "banke organa su veoma dobre kada treba da
ukloniš nešto. Ja plaćam njima. Ona glupa kopilad gore ionako više nemaju bog zna šta od organa..." I Fin se
zacereka.
"Rekao si da je bio blizak... Legbi? A Legba je isti onaj za koga ti i Bovoar kažete da mi je pomogao
kada sam naleteo na onaj crni led?"

Iza ivice saća građevina, nebo je postajalo svetlije.

"Jeste", reče Lukas. Kao da je bio odsutan mislima.
"Ali on kao da uopšte ne veruje u to."
"Nema veze", reče Lukas kada se ukazao Rols. "Uvek je bio blizak duhu stvari."

17. VEVERIČINA ŠUMA

Avion se zaustavio blizu neke tekuće vode. Tarner je slušao zvuk, okrećući se, u groznici ili snu, u
Page 49
 2. Grof nula
g-mreži, vodu na kamenu, jednu od najstarijih pesama. Avion je bio pametan, pametan kao bilo koji pas, sa
ugrađenim nagonom skrivanja. Osećao ga je kako se ljulja na stajnom trapu, negde u grozničavoj noći, i puzi
napred, dok mu grančice grebu i šušte po tamnoj kupoli kabine. Avion se zavukao u duboku, zelenu senku i
kleknuo, a letni okvir je zavijao i krckao dok se slegao uz ilovaču i granit kao raža na pesak. Mimetički
polikarbon kojim su mu bila obložena krila i trup osuo se mrljama i potamneo, preuzimajući boje i izgled
mesečinom išaranog kamena i šumskog tla. Konačno se umirio, i jedini zvuk bio je šum vode u koritu potoka...

Probudio se poput mašine, otvorivši oči, uključivši sliku, crveni blesak Linčove smrti iza usmerenog
nišana Smit i Vesona. Luk krova kabine iznad njega imao je čipku od mimetičkih podražaja lišća i grana. Bleda
zora i zvuk tekuće vode. Još je nosio Oukijevu plavu, radnu košulju. Sada je oštro zaudarala na znoj, a dan
ranije otrgnuo je rukave. Pištolj mu je ležao između nogu, cevi uperene u crnu ručicu upravljača mlaznjaka.
G-mreža bila je mlitav čvor oko njegovih bokova i ramena. Izvio se i ugledao devojku, ovalno lice i smeđ,
osušen potočić krvi ispod nozdrve. Još je bila bez svesti, znojava, nešto razmaknutih usana, kao u lutke.
"Gde se nalazimo?"
"Petnaest metara južno-jugoistočno od ciljnih koordinata koje ste dali", reče avion. "Ponovo ste
izgubili svest. Opredelio sam se da nas sakrijem."
Pružio je ruku iza sebe i izvadio utikač interfejsa, prekidajući vezu sa avionom. Tupo je kružio
pogledom po kabini sve dok nije našao ručne komande za otvaranje kupole. Uzdahnula je na servo-motorima,
usput menjajući izgled polikarbonskog veza od lišća. Prebacio je nogu preko ivice i pogledao svoju šaku na
spoju kabine i spoljne školjke aviona. Polikarbon je podražavao sive tonove obližnje stene; dok ga je
posmatrao, počeo je da slika mrlju veličine šake u boji njegovog dlana. Prebacio je i drugu nogu, zaboravivši
revolver na sedištu, i kliznuo na zemlju, u visoku, meku travu. Onda je ponovo zaspao, sa čelom na travi, i
sanjao tekuću vodu.
Kada se probudio, zatekao se kako puzi na rukama i kolenima kroz nisko granje otežalo od rose.
Konačno je izbio na čistinu i prevalio se napred i na leđa, ruku raširenih kao da se zbog nečega predaje.
Visoko nad njim, nešto malo i sivo odbaci se sa grane, uhvati se za drugu, zaljulja se jedan tren na njoj, a
zatim pohita dalje, izvan njegovog vidokruga.
Lezi mirno, začu glas kako mu govori, godinama udaljen. Samo lezi i opusti se i uskoro će zaboraviti
na tebe, zaboraviće zbog sivila svitanja i zbog rose. Izišle su da traže hranu, da traže hranu i da se igraju, a
njihovi mozgovi ne mogu da zapamte dve poruke, ne zadugo. I on je ležao na leđima, pored svoga brata, sa
vinčesterkom u najlonskom kućištu, udišući miris novog mesinga i ulja za puške, miris logorske vatre u svojoj
kosi. A brat mu je uvek bio u pravu, za veverice. Došle su. Zaboravile su jasan znak smrti ispod njih u
zakrpljenom džinsu i plavom čeliku; došle su, trčeći po granama, zastajući da onjuše zoru, Tarnereova
dvadeset dvojka je prasnula, i mlitavo telašce skotrljalo se sa visine. Ostale su se razbežale, nestajući, a
Tarner je prepustio pušku bratu. Ponovo su čekali, čekali da ih veverice zaborave.
"Vi ste kao ja", reče Tarner vevericama, izranjajući iz sna. Jedna od njih iznenada sede na debeli
rep i pogleda ga pravo u oči. "Uvek se vraćam." Veverica odskakuta dalje. "Kada sam pobegao od
Holanđanina, bio je to, u stvari, povratak. Kada sam odleteo u Meksiko, opet isto. I još jednom, kada sam ubio
Linča."
Dugo je tako ležao, posmatrajući veverice, dok se šuma budila i jutro postajalo toplije oko njega.
Preletela ga je vrana, zaokrećući, kočeći perjem raširenim poput crnih, mehaničkih prstiju. Svratila je da
proveri da li je mrtav.
Nacerio se vrani, a ova zalupa krilima i odlete.
Još nije.

Ponovo je otpuzao pod nadneto granje i našao je kako sedi u kabini. Nosila je preveliku belu majicu
presečenu ukoso MAAS-NEOTEK logoom. Majica je spreda bila išarana prugama sveže krvi. Ponovo je
krvarila iz nosa. Sjajne, plave oči, zamućene i izgubljene, u crno-žutim izubijanim dupljama, nalik na egzotičnu
šminku.
Mlada, zaključio je, veoma je mlada.
"Ti si Mičelova kćerka", reče, prisetivši se imena iz dosjea biosofta. "Anđela."
"Endži", reče ona, automatski. "A ko si ti? Krvarim." Pokazala je krvavi karanfil zgužvane maramice.
"Tarner. Očekivao sam tvog oca." Setio se revolvera, opazivši da joj je druga ruka izvan vidokruga,
ispod ivice kabine. "Znaš li gde je?"
"Tamo, u mesi. Mislio je da će moći da razgovara s njima, da im objasni. Zato što im je potreban."
"Sa kojim to njima?"
"Sa Maasom. Odborom. Nemaju računa da mu naude. Zar ne?"
"Zašto bi to učinili?" Još jedan korak napred.
Obrisala je nos crvenom maramicom. "Zato što me je poslao napolje. Zato što je znao da hoće da
mi naude, možda i ubiju. Zbog snova."
Page 50
 2. Grof nula
"Snova?"
"Misliš da će ga povrediti?"
"Ma ne, ne bi oni to. Popeću se kod tebe. Može?"
Klimnula je glavom. Morao je da pređe rukama preko školjke da bi našao plitke, udubljene
rukohvate; mimetička obloga pokazivala je lišće i mahovinu, grančice... A onda se našao gore, kod nje, i
ugledao revolver pored njene patike. "Ali zar nije trebalo i sam da pođe? Očekivao sam ga, mislim tvog oca."
"Ne. Nismo to planirali. Imali smo samo jedan avion. Zar vam nije rekao?" Počela je da se trese.
"Zar vam ništa nije rekao?"
"Dovoljno", reče on, spustivši ruku na njeno rame, "rekao nam je koliko je bilo potrebno. Sve će biti
u redu..." Prebacio je noge unutra, povio se, pomerio Smit i Veson dalje od njene noge i pronašao kabl
interfejsa. Sa rukom na njenom ramenu, podigao ga je i ubacio na mesto iza uha.
"Daj mi proceduru za brisanje svega što si snimio u poslednjih četrdeset osam sati", reče. "Hoću da
obrišeš kurs za Meksiko Siti, let od obale ovamo, sve..."
"Ne postoji unesen plan za Meksiko Siti", reče glas, direktan nervni audio signal.
Tarner se zagleda u devojku, protrlja vilicu.
"Kuda idemo?"
"U Bogotu", i mlaznjak navede koordinate za sletanje koje se nije dogodilo.
Ona zatrepta prema njemu, kapcima modrim poput okolne kože. "Kome to govoriš?"
"Avionu. Da li ti je Mičel rekao kuda ćeš ići?"
"U Japan..."
"Znaš nekoga u Bogoti? Gde ti je majka?"
"Ne. Mislim da je u Berlinu. Malo znam o njoj."

Obrisao je banke podataka u avionu, poništivši Konrojev program, ono što se nalazilo tamo: dolazak
iz Kalifornije, podaci o odredištu, plan leta koji bi ih odveo do piste udaljene tri stotine kilometara od urbanog
jezgra Bogote...
Neko će već naći avion. Pomislio je na Maasov orbitalni sistem osmatranja i pitao se da li su sistemi
ometanja i izbegavanja, čije je aktiviranje naredio avionu, bili od ikakve koristi. Mogao je da ponudi avion
Rudiju, ali je sumnjao da će Rudi pristati da bude umešan. Kad je to bilo u pitanju, već samo pojavljivanje na
imanju, sa Mičelovom kćerkom, uvaliće Rudija do guše. Ali nije imao kuda da ide, ne za stvari koje su mu sada
bile potrebne.
Bio je to hod od četiri sata, duž poluzaboravljenih staza i niz krivudavi asfaltni drum sa dve trake,
obrastao korovom. Činilo mu se da je drveće drugačije, a onda se setio koliko mora da je poraslo za sve te
godine. U pravilnim razmacima prolazili su pored patrljaka drvenih stubova koji su nekada nosili telefonske
kablove, a sada bili obrasli dračom i orlovim noktima. Kablovi su odavno bili prerađeni u gorivo. Pčele su
skupljale med u procvaloj travi pored puta...
"Ima li hrane tamo kuda idemo?" upita devojka, vukući đonove belih patika po izlokanom asfaltu.
"Naravno", reče Tarner, "kol'ko hoćeš."
"Sad bih više volela malo vode." Sklonila je slepljen pramen smeđe kose sa potamnelog obraza.
Primetio je da je počela da šepa i da se mršti svaki put kada stane na desnu nogu.
"Šta ti je s nogom?"
"Nešto sa zglobom, mislim od onda kada sam prevrnula 'laku." Iskrivila je lice, ali je nastavila da
hoda.
"Da se odmorimo."
"Neću. Htela bih da stignemo tamo, da stignemo bilo gde."
"Odmor", reče on, uhvativši je za ruku, i povede je sa puta. Napravila je grimasu, ali je sela pokraj
njega, pažljivo ispruživši desnu nogu ispred sebe.
"Veliki pištolj", reče. Već je bilo toplo, pretoplo za jaknu. Zakopčao je futrolu preko golih leđa,
obukavši otkopčanu košulju preko nje, izvučenih krajeva, koji su lepršali na vetru. "Zašto burence tu dole
izgleda kao kobrina glava?"
"To je nišanska sprava, za noćnu borbu." Nagnuo se napred da pogleda njen članak. Sada je brzo
oticao. "Ne znam koliko ćeš dugo moći da hodaš na tome", reče on.
"Često si se borio, noću? Pištoljima?"
"Ne."
"Nije mi baš jasno čime se baviš."
Pogledao ju je. "Ponekad ni sam ne razumem, naročito u poslednje vreme. Trebalo je da dočekam
tvog oca. Hteo je da promeni kompaniju, da radi za nekog drugog. Oni za koje je trebalo da radi unajmili su
mene i još neke ljude kao osiguranje da će se osloboditi starog ugovora."
"Ali nije bilo načina da se oslobodi ugovora", reče ona. "Bar ne zakonski."
"Tako je." Odvezao je čvor, razlabavio pertle na patiki. "Ne zakonski."
Page 51
 2. Grof nula
"Oh. Znači, to je tvoj posao?"
"Da." Skinuo joj je patiku. Bez čarapa. Članak joj je gadno otekao. "Iščašila si je."
"Šta je sa onim drugim ljudima? Bilo ih je još, tamo, u onoj ruševini? Neko je pucao, i one svetleće
rakete..."
"Teško je reći ko je pucao", reče on, "ali rakete nisu bile naše. Možda je to bilo Maasovo
obezbeđenje, u poteri za tobom. Zar si mislila da ćeš se tako lako izvući?"
"Sve sam uradila kako mi je Kris rekao", reče ona. "Kris je moj otac."
"Znam. Mislim da ću morati da te nosim ostatak puta."
"Ali šta će biti sa tvojim drugovima?"
"Kojim drugovima?"
"Tamo, u Arizoni."
"A, da. Pa", on obrisa nadlanicom znoj sa čela, "nisam siguran. Zaista ne znam."
Opet je video pobelelo nebo, blesak energije, jači od sunca. Ali avion je rekao da nije bilo
elektromagnetskog talasa...
Prvi od Rudijevih poboljšanih pasa primetio ih je petnaest minuta pošto su nastavili put, Endži jašući
na Tarnerovim leđima, obgrlivši ga oko ramena, sa mršavim butinama ispod njegovih mišica, prstiju
prepletenih na njegovim grudima. Imala je miris deteta iz otmenih predgrađa. Neki diskretan biljni sapun ili
šampon. Pomislivši to, zapitao se na šta on mora da miriše njoj. Rudi ima kupatilo...
"Oh, sranje, šta je ono?" Ukočila mu se na leđima, pokazavši prstom.
Vitak, sivi lovački pas posmatrao ih je sa vrha visokog obronka od ilovače na zavoju puta, uske
glave prekrivene i oslepljene crnom kapuljačom načičkanom senzorima. Dahtao je, isplaženog jezika, i polako
pomerao glavu sa jedne na drugu stranu.
"U redu je", reče Tarner. "Pas čuvar. Pripada mom prijatelju."

Kuća je bila narasla, dobila krila i radionice, ali Rudi nikad nije obojio oguljeno daščano pročelje
prvobitne građevine. Dok je Tarner bio odsutan, Rudi je podigao žičanu ogradu oko svoje zbirke vozila, ali
kapija je bila otvorena kada su stigli, šarki obraslih ladoležom i rđom. Tarner je znao da onu pravu zaštitu
predstavljaju neke druge stvari. Četiri usavršena psa kaskali su za njim dok se uspinjao šljunčanom stazom,
sa besvesnom Endžinom glavom na ramenu, još obgrljen njenim rukama.
Rudi je čekao na prednjem tremu, u starom, belom šortsu i mornaričkoj majici, u čijem se jedinom
džepu nalazilo najmanje deset različitih olovaka. Pogledao ih je i podigao zelenu limenku holandskog piva u
znak pozdrava. Iza njega, iz kuhinje iziđe plavuša u izbledeloj vojničkoj košulji, sa hromiranom špatulom u
ruci; kosa joj je bila kratko podšišana, začešljana uvis i unazad na način koji podseti Tarnera na korejansku
medicinarku u Hosakinoj čauri, na zapaljenu čauru, na Veberovu, na pobelelo nebo... Ljuljao se tamo, na
Rudijevom šljunčanom putu, raskrečenih nogu pod devojčinom težinom, golih prsa ispruganih potočićima
znoja na prašini iz ruševine onog centra u Arizoni, i posmatrao Rudija i plavušu.
"Spremili smo vam doručak", reče Rudi. "Kada ste se pojavili na monitorima pasa, pomislili smo da
biste mogli biti gladni." Glas mu je bio oprezno neutralan.
Devojka zastenja.
"Dobro ste uradili", reče Tarner. "Devojka je povredila članak, Rudi. Treba to da pogledamo. A
imam još o nečemu da porazgovaram s tobom."
"Malo je premlada za tebe, rek'o bih", reče Rudi i otpi pivo.
"Odjebi, Rudi", reče žena pored njega, "zar ne vidiš da je povređena? Donesi je ovamo", obrati se
Tarneru i uđe na kuhinjska vrata.
"Izgledaš drugačije", reče Rudi, zagledajući ga, i Tarner vide da je pijan. "Isti, ali drugačiji."
"Ide vreme", reče Tarner, pošavši prema drvenim stepenicama.
"Jesi li operisao lice ili tako nešto?"
"Rekonstrukcija. Morali su da ga obnove na osnovu snimka." Pošao je uz stepenice, probadan
bolom u slabinama pri svakom pokretu.
"Nije loše", reče Rudi, "gotovo da nisam primetio." Podrignuo je. Bio je niži od Tarnera i sklon
debljanju, ali su imali istu smeđu kosu i veoma slične crte lica.
Kada su im se oči našle na istoj visini, Tarnere zastade na stepenicama. "Još se baviš svačim
pomalo, Rudi? Treba mi sken za ovu malu. I još neke druge stvari."
"Pa", reče njegov brat, "videćemo šta možemo da učinimo. Čuli smo nešto, sinoć. K'o da je neko
probio zvučni zid. Ima li to neke veze sa tobom?"
"Aha. Tamo u veveričinoj šumi leži mlaznjak, ali dobro je sakriven."
Rudi uzdahnu. "Isuse... Dobro, donesi je ovamo..."

Godine koje je Rudi proveo u kući ogolele su je od većine stvari kojih bi se Tarner sećao, i nešto u
njemu bilo je maglovito zahvalno zbog toga. Posmatrao je plavušu kako razbija jaja u čeličnu posudu,
Page 52
 2. Grof nula
tamnonarandžasta žumanca domaćih kokošaka; Rudi je držao kokoške. "Ja sam Seli", reče ona, mućkajući
jaja viljuškom.
"Tarner."
"I on te samo tako zove", reče ona. "Retko te je pominjao."
"Nismo baš bili u vezi. Možda bi trebalo da odem gore da mu pomognem."
"Sedi tu. Tvoja mala je sigurna sa Rudijem. Ima nežnu ruku."
"Čak i kad je nalizan?"
"Polunalizan. Dobro, neće je operisati, samo će joj staviti derme i povezati članak." Izdrobila je suve
tortilje u tiganj, preko vrelog maslaca, i nasula preko svega jaja. "Šta vam se dogodilo sa očima, Tarnere? I
tebi i njoj..." Mešala je hromiranom lopaticom smešu u tiganju, posipajući je salsom iz plastične tube.
"Gravitaciona sila. Morali smo da uzletimo na brzinu."
"Tako je povredila članak?"
"Možda. Ne znam."
"Sad te traže? Ili nju?" Dok ju je posmatrao zaposlenu vađenjem tanjira iz kredenca iznad
sudopere, jeftin smeđi furnir vrata kredenca pokrenu u njemu iznenadan talas nostalgije, njene mrke ruke
postadoše majčine...
"Verovatno", reče on. "Ne znam šta je sve u igri, za sad."
"Pojedi ovo." Prebacila je kajganu na beli tanjir, potražila mu viljušku. "Rudi se boji ljudi koji bi mogli
da budu poslati za tobom."
Privukao je tanjir, uzeo viljušku. Jaja su se pušila. "I ja."

"Donela sam ti nešto odeće", reče Seli, kroz šum vode u tuš-kabini. "Ostavio je neki Rudijev prijatelj,
trebalo bi da ti odgovara..." Tuš je radio na načelu sile teže, sa kišnicom u rezervoaru na krovu i debelom,
belom filterskom jedinicom pričvršćenom na cev iznad glave tuša. Tarner isturi glavu između zaparenih
plastičnih zavesa, žmirkajući. "Hvala."
"Devojka se onesvestila", reče ona. "Rudi misli da je to šok, zbog iscrpljenosti. Kaže da su joj
kritične konstante visoke, pa bi sad mogao i da je skenira." Izišla je iz sobe, ponevši Tarnerove stare pantalone
i Oukijevu košulju.

"Šta je ona?" reče Rudi, pruživši mu zgužvan svitak srebrnaste hartije iz štampača.
"Ne znam kako se to čita", reče Tarner, osvrćući se po beloj prostoriji u potrazi za Endži. "Gde je
ona?"
"Spava. Seli je čuva." Rudi se okrenu i pođe u dno sobe, a Tarner se seti da je to nekada bila
dnevna soba. Rudi poče da isključuje konzole. Sićušne signalne svetiljkice gasile su se jedna za drugom. "Ne
znam, čoveče. Jednostavno ne znam. Šta je to, neka vrsta kancera?"
Tarner je išao za njim, pored radnog stola na kome je ležao pokriveni mikromanipulator. Pored
prašnjavih, četvrtastih okana niza isluženih monitora. Jedan je imao razbijen ekran.
"Prolazi joj kroz celu glavu", reče Rudi. "Kao dugački lanci. Tako nešto nikada nisam video.
Nikada."
"Šta znaš o biočipovima, Rudi?"
Rudi načini grlen zvuk. Već je izgledao sasvim trezan, ali napet, zabrinut. Neprestano je provlačio
prste kroz kosu. "Tako sam i mislio. To je neka vrsta... Nije implant. Kalem."
"Čemu služi?"
"Čemu? Bože. Jebi ga, ko zna? Ko joj je to uradio? Neko za koga radiš?"
"Njen otac, mislim."
"Gospode." Rudi pređe rukom preko usta. "Zasenčeno je kao tumor, na skeneru, ali su joj
konstante dovoljno visoke, normalne. Kakva je, inače?"
"Šta ja znam. Klinka." Slegnu ramenima.
"Jebena đavolja posla", reče Rudi. "Čudi me da uopšte hoda." Otvorio je mali laboratorijski
zamrzivač i izvadio zamagljenu bocu Moskovskaje. "'Oćeš jednu iz boce?" upita.
"Možda kasnije."
Rudi uzdahnu, pogleda bocu i vrati je u zamrzivač. "Dobro, šta nameravaš? Sudeći po tom
uvrnutom sranju što ga mala ima u glavi, neko će uskoro doći po to. Ako već nisu."
"Jesu", reče Tarner. "Ne znam da li znaju da je ona ovde."
"Još ne." Rudi obrisa dlanove o prljavi, beli šorts. "Al' verovatno hoće, zar ne?"
Tarner potvrdi.
"Pa, kuda ćeš onda odavde?"
"U Gradove."
"Zašto?"
"Zato što tamo imam novac. Imam račune na četiri različita imena, koja nikako ne mogu da se
Page 53
 2. Grof nula
povežu sa mnom. I zato što imam mnogo drugih veza koje ću možda moći da iskoristim. I zato što su Gradovi
najbolje skrovište. Tako ih je prokleto mnogo, znaš?"
"U redu", reče Rudi. "Kada?"
"Ako toliko brineš, hoćeš odmah da pođemo?"
"Ma, ne. Mislim, ne znam. To u devojčinoj glavi dosta je zanimljivo. Imam prijatelje u Atlanti koji bi
mogli da mi pozajme funkcijski analizator, moždanu mapu, jedan na jedan; kad bih je stavio pod to, mogao bih
da naslutim šta je ta stvar... Možda ima vrednost."
"Sigurno. Kad bi znao gde da je prodaš."
"Zar nisi radoznao? Mislim, koji je đavo ona? Odakle si je iskopao, iz neke vojne laboratorije?" Rudi
ponovo otvori vrata belog zamrzivača, izvadi bocu votke, otvori je i otpi.
Tarner uze bocu i nagnu je, pustivši da mu ledena tečnost zapljusne zube. Proguta i strese se. "Reč
je o korporaciji. Krupnoj. Trebalo je da izvučem njenog oca odande, ali on je poslao nju. Onda je neko zbrisao
celo odredište, reklo bi se malom atomskom. Jedva smo se izvukli. Dovde." Dodade Rudiju bocu. "Ostani
trezan zbog mene, Rudi. Kad te nešto uplaši, suviše piješ."
Rudi je zurio u njega, ne obraćajući pažnju na bocu. "Arizona", reče. "Bilo je u vestima. Meksiko još
šizi zbog toga. Ali nije bila atomska. Ekipe su preplavile mesto. Nije bila atomska."
"A šta drugo?"
"Misle da je bio katapult. Misle da je neko natovario superbrzi bacač u teretni cepelin i zbrisao neki
srušeni centar tamo napolju u divljini. Znaju da je u blizini bio cepelin, ali za sad nema traga od njega. Možeš
da podesiš bacač da se raznese u plazmu pri ispaljivanju. Projektil je moglo da bude gotovo sve, pri tim
brzinama. Oko sto pedeset kila leda obavilo bi posao." Uzeo je bocu, poklopio je i spustio na sto pored sebe.
"Sve zemljište oko tog mesta pripada Maasu, Maasu Biolabsu, zar ne? Bili su u vestima, taj Maas. Pružaju
punu saradnju različitim institucijama vlasti. Možeš da se kladiš. To nam valjda govori odakle dolazi tvoje malo
zlato."
"Naravno. Ali mi ne govori ko je upotrebio bacač. Niti zašto."
Rudi slegnu ramenima.
"Dođite da vidite ovo", reče Seli sa vrata.

Mnogo kasnije, Tarnere je sedeo sa Seli na tremu. Devojka je konačno zapala u nešto što je
Rudijev EEG prikazivao kao san. Rudi je bio u nekoj od radionica, verovatno u društvu boce sa votkom. Oko
loza ladoleža pored žičane kapije rojili su se svici. Tarner je otkrio da, ako zatvori oči, sa mesta na drvenoj
ljuljašci na tremu, gotovo može da zamisli jabukovo drvo koje više nije bilo tamo, drvo koje je nekada nosilo
srebrnastosivi konopac i prastaru automobilsku gumu. I tada je bilo svitaca, Rudijevi tabani udarali su u tvrdu,
golu zemlju dok se odbacivao na ljuljašci, a Tarner je ležao na leđima u travi, posmatrajući zvezde...
"Na jezicima", reče Seli, Rudijeva ženska, sa škripave trščane stolice. Žar njene cigarete bio je
crveno oko u mraku. "Govorila je na jezicima."
"Šta?"
"To je tvoja mala radila, gore u sobi. Razumeš francuski?"
"Ne, možda malo. Ne bez rečnika."
"Nešto od toga zvučalo mi je kao francuski." Crvena žar na trenutak postade kratak luk, kada je
otresla pepeo. "Kad sam bila mala, moj stari me je jednom odveo na stadion, i tamo sam videla prikazanje i
kako govore na jezicima. Uplašilo me je. Ali mislim da sam se danas još više uplašila, kada je počela to."
"Rudi je snimio kraj toga, zar ne?"
"Aha. Znaš, Rudiju nije baš išlo najbolje. Najviše sam se zbog toga ponovo doselila ovde. Rekla
sam mu da ne ostajem ako se ne sredi, ali onda je postalo stvarno gadno, pa sam pre dve nedelje morala da
se vratim. Već sam se spremala da pođem kada ste se vi pojavili." Žar njene cigarete napravi luk preko ograde
i pade na šljunak u dvorištu.
"Pije?"
"To i stvari koje mućka za sebe u laboratoriji. Znaš već, taj se razume u sve i svašta. Još ima puno
prijatelja, po kraju; čula sam ih kako pričaju priče o dobu kad ste vas dvojica bili klinci, pre nego što si otišao."
"Trebalo je da i on ode."
"On mrzi grad", reče ona. "Kaže da će se ionako proširiti ovamo, pa čemu onda odlaziti u njega?"
"Ja sam otišao zato što se ovde ništa nije događalo. Rudi je uvek znao da pronađe nešto da radi. I
još je tako, kako mi izgleda."
"Trebalo je da ostanete u vezi. Bio si mu potreban ovde kada je umirala vaša majka."
"Bio sam u Berlinu. Radio sam nešto što nisam mogao da napustim."
"Pretpostavljam. Tada ni ja još nisam bila ovde. Došla sam kasnije. Bilo je to dobro leto. Rudi me je
izvukao iz te prljave jazbine od kluba u Memfisu; jedne večeri ušao je tamo sa gomilom seoskih momaka, i
sledećeg dana već sam bila ovde, ne znajući ni sama zašto. Ali on je bio dobar prema meni, u to vreme, i
smešan, i pružio mi je priliku da ohladim glavu. Naučio me je da kuvam." Nasmejala se. "Prijalo mi je sve to,
Page 54
 2. Grof nula
samo sam se bojala onih prokletih pilića iza kuće." Ustala je i protegnula se, uz škripanje stare stolice, a on je
postao svestan dužine njenih preplanulih nogu, mirisa i letnje topline njenog tela, blizu svog lica.
Položila je ruke na njegova ramena. Oči su mu bile u visini trake smeđeg, golog stomaka ispod
komotnog šortsa, sa mekom senkom pupka; setivši se Elison u beloj, praznoj sobi, požele da tamo pritisne
lice, da je okusi... Učinilo mu se da se malo zaljuljala, ali nije bio siguran.
"Tarnere", reče ona, "ponekad, kad sam ovde s njim, kao da sam sama..."
Tada je ustao, zazvečao je stari lanac na mestu gde su šrafovi sa kukom bili duboko zavrnuti u
gredu nadstrešnice trema, šrafovi koje je verovatno zavrnuo njegov otac četrdeset godina ranije, i poljubio joj
je usne koje su se otvorile, oslobođen u vremenu pričom i svicima i podsvesnim prekidačima sećanja, tako da
mu se činilo, dok je prelazio dlanovima uz toplinu njenih golih leđa, ispod majice, da ljudi u njegovom životu
nisu perle nanizane na nit događanja, već okupljeni ovde u jedno, tako da ju je znao isto tako dobro kao
Rudija, ili Elison, ili Konroja, isto tako dobro kao što je znao devojku koja je bila Mičelova kćerka.
"Hej", prošaptala je, oslobodivši usta, "polazi, vodim te gore u sobu."

18. IMENA MRTVIH

U pet je zvao Alen, i ona mu je potvrdila traženi iznos, boreći se da obuzda mučninu zbog njegove
pohlepe. Pažljivo je zabeležila adresu na poleđini kartice koju je uzela sa Pikarovog stola u galeriji Roberts.
Andrea se vratila s posla deset minuta kasnije, i Marli je bilo drago što njena prijateljica nije bila kod kuće kada
je razgovarala s Alenom.
Posmatrala je Andreu kako podupire kuhinjski prozor pocepanim primerkom šestog izdanja drugog
toma Kraćeg oksfordskog rečnika engleskog jezika plavih korica. Andrea je na kamenom ispustu imala
okačenu policu od iverice, dovoljno široku da na njoj smesti mali hibači koji je držala ispod sudopere. Sada je
ravnomerno ređala crne kocke uglja na rešetku. "Danas sam razgovarala o tvom poslodavcu", reče, postavivši
hibači na ivericu i paleći zelenkastu pastu gorionika upaljačem na kresivo sa štednjaka. "Naš akademik došao
je iz Nice. Nije mogao da shvati zašto se zanimam za Jozefa Vireka, ali je inače napaljeni stari jarac, pa mu je
bilo više nego drago da razgovara."
Marli je stajala pored nje, posmatrajući kako gotovo nevidljivi plamen zahvata ugalj.
"Stalno je uvlačio Tezje-Ešpulove u to", nastavi Andrea, "i Hjuza. Hjuz je Amerikanac iz druge
polovine dvadesetog veka. I on se nalazi u knjizi, kao neka vrsta prauzorka Vireka. Nisam znala da su
Tezje-Ešpulovi počeli da se raspadaju..." Otišla je do radne ploče i raspakovala šest krupnih, tigrastih rakova.
"Oni su, beše, francusko-australijska porodica? Bio je neki dokumentarac, čini mi se. Poseduju
jedno od onih velikih izletišta?"
"Frisajd. Moj profesor kaže da je nedavno prodato nekom drugom. Izgleda da je jedna od kćerki
starog Ešpula nekako uspela da preuzme kontrolu nad čitavim poslovanjem porodice, postajući sve nastranija,
pa su interesi klana otišli u đavolju mater. Sve za poslednjih sedam godina."
"Ne vidim kakve to veze ima sa Virekom", reče Marli, posmatrajući kako Andrea nabija rakove na
dugačke bambusove ražnjeve.
"Znaš koliko i ja. Moj profesor tvrdi da su Virek i Tezje-Ešpulovi zapanjujući anahronizmi i da se
njihovim proučavanjem može naučiti mnogo toga o razvoju korporacija. Naši glavni urednici dali su mu dosta
razloga da bude ubeđen u to, u svakom slučaju..."
"Ali šta je rekao o Vireku?"
"Da će Virekovo ludilo imati drugačiji oblik."
"Ludilo?"
"U stvari, izbegao je da to tako nazove. Ali Hjuz je, izgleda, bio otkačen do daske, kao i matori
Ešpul, a njegova ćerka potpuno nastrana. Rekao je da će evolucija primorati Vireka da napravi neku vrstu
'skoka'. To je reč koju je upotrebio, 'skok'."
"Evolucija?"
"Da", reče Andrea, noseći ražnjeve sa rakovima na hibači. "Govori o korporacijama kao o nekoj vrsti
životinja."
Posle večere izišle su u šetnju. Marli je povremeno hvatala sebe kako se napreže da oseti
zamišljeni mehanizam Virekovog nadzora, ali Andrea je ispunila veče svojom uobičajenom srdačnošću i
zdravim razumom, i Marli je prijalo da šeta kroz grad u kome su stvari jednostavno ono što jesu. Šta je moglo
da ostane jednostavno, u Virekovom svetu? Setila se mesingane kvake u galeriji Dipre, kako joj se neshvatljivo
migoljila pod prstima kada ju je povukla u Virekov model Huel Parka. Pitala se da li je on stalno tamo, u
Gaudijem parku, u popodnevu koje ne prolazi? Senjor je bogat. Senjor ima mnogo načina pojavljivanja.
Zadrhtala je na toplom vazduhu večeri i prišla bliže Andrei.
Istinska neobičnost simstim konstrukta bila je u tome što je ostavljao utisak da svako okruženje
može biti nestvarno, da su izlozi prodavnica kraj kojih je sada prolazila možda samo plod mašte. Neko je
Page 55
 2. Grof nula
nekad rekao da su ogledala u samoj svojoj suštini nezdrava; zaključila je da to važi i za konstrukte, ali u još
većoj meri.
Andrea je zastala pored kioska da kupi svoje engleske cigarete i novi broj Elle-a. Marli je čekala na
pločniku, reka prolaznika se automatski razdvajala oko nje, prolazila su lica - studenata, poslovnih ljudi i
turista. Neki od njih, pretpostavljala je, bili su delovi Virekove mašine, u vezi sa Pakom. Pako, sa onim smeđim
očima, opuštenim ophođenjem, ozbiljnošću, mišićima ispod platnene košulje. Pako, koji je celog života radio
za Senjora...
"Šta ti je? Izgledaš k'o da si progutala udicu." Andrea. Skidala je celofan sa svoje paklice Silk Kata.
"Nisam", reče Marli i strese se, "al' mi je sinulo da je malo nedostajalo."
I kad su pošle nazad, uprkos Andreinoj razgovorljivosti i toplini, izlozi su se pretvorili u kutije, svaki
ponaosob, konstrukcije, poput radova Džozefa Kornela ili tajanstvenog tvorca kutija za kojim je tragao Virek,
knjige, krzna i italijanski pamuk bili su raspoređeni u geometriju bezimene čežnje.

I probudila se, ponovo, lica pritisnutog u Andrein kauč, sa crvenim pokrivačem omotanim oko
ramena, sa mirisom kafe u nozdrvama, dok je u susednoj sobi Andrea pevušila neku pop-pesmicu iz Tokija,
oblačeći se, u sivo parisko jutro pod kišom.

"Ne", rekla je Paku, "ići ću sama. Radije bih tako."

"To je veliki novac." Pogledao je italijansku torbu na čajnom stočiću između njih. "Opasno je,
razumeš?"
"Ali niko ne zna da ga nosim, zar ne? Samo Alen. Alen i tvoji prijatelji. I nisam rekla da ću ići sama,
već da mi nije do društva."
"Nešto nije u redu?" Duboke, ozbiljne bore u uglovima njegovih usana. "Neraspoložena si?"
"Samo bih da budem sama. Ti i oni drugi, ko god da su, možete slobodno da me pratite i pazite.
Ako me izgubite, sigurna sam da imate adresu."
"U pravu si", reče on. "Ali da nosiš nekoliko miliona Novih Jena, sama, kroz Pariz..." Slegnuo je
ramenima.
"A ako ih izgubim? Hoće li Senjor osetiti gubitak? Ili će stići još jedna torba, sa nova četiri miliona?"
Dohvatila je naramenicu torbe i ustala.
"Naravno, stigla bi nova torba, iako bismo morali da se pomučimo da sakupimo toliku količinu
gotovine. A Senjor ne bi 'osetio' gubitak, ne tako kako misliš, ali bih ja bio kažnjen čak i kada bi manji iznos bio
nepotrebno izgubljen. Videćeš da oni najbogatiji imaju zajedničku odliku da paze na svoj novac."
"Svejedno, idem sama. Neću biti sama, ali hoću da me pustite da na miru razmišljam."
"A, tvoja intuicija."
"Tako je."

Ako su je pratili, a bila je sigurna da je tako, bili su nevidljivi kao i obično. I činilo joj je sasvim
verovatno da su ostavili Alena bez nadzora. Adresa koju joj je dao tog jutra svakako je bila pod prismotrom,
bio on tamo ili ne.
Danas je osećala novi polet. Prvi put je odbila Paka. To je imalo neke veze sa njenom iznenadnom
sumnjom od prethodne večeri da je Pako jednim delom tu zbog nje, sa svojim raspoloženjem i muževnošću i
dirljivim nepoznavanjem umetnosti. Setila se Virekovih reči da znaju više o njenom životu nego ona sama.
Koje bi oruđe najbolje poslužilo da se popuni ono malo praznina u obrascu Marli Kruškove? Pako Estevez.
Savršeni neznanac. Suviše savršen. Nasmešila se sebi u plavom zidu ogledala dok ju je lift nosio dole do
metroa, zadovoljna izgledom svoje tamne kose i moderno mračnim utiskom crnih Poršeovih naočara za sunce
koje je kupila tog jutra. Usta su sasvim u redu, pomislila je, uopšte ne izgledaju loše. Mršav mladić u beloj
košulji i jakni od tamne kože, sa ogromnim koricama za papire ispod mišice, nasmešio joj se iz lifta koji je išao
u suprotnom smeru.
U Parizu sam, pomislila je. Prvi put posle toliko vremena, ta činjenica bila je dovoljan razlog za
osmeh. Danas ću onoj odvratnoj budali, mom bivšem ljubavniku, dati četiri miliona Novih Jena, a on će mi dati
nešto zauzvrat. Ime, ili adresu, možda broj telefona. Kupila je kartu za prvu klasu; u vagonu će biti manja
gužva, i provešće vreme pogađajući koji od putnika radi za Vireka.

Adresa koju joj je dao Alen, u sumornom severnom predgrađu, bila je jedna od dvadeset betonskih
kula koji su se dizale iz zaravni od istog materijala, nekretnina sa sumnjivim poreklom iz sredine prošlog veka.
Kiša je sada neprestano padala, ali ona se osećala nekako u neskladu sa njom; davala je danu izvestan
zaverenički izgled i rosila se na modernoj gumenoj torbi natrpanoj Alenovim blagom. Kako je bilo čudno hodati
ovim groznim predelom sa milionima ispod ruke, na putu da nagradi svog prevrtljivog bivšeg ljubavnika
hrpama Novih Jena.
Kada je zazvonila na dugme interfona sa brojem stana, nije bilo odgovora. Iza zamućenog stakla na
Page 56
 2. Grof nula
vratima nazirao se zamračen hodnik, potpuno ogoljen. Jedno od onih mesta gde moraš da pališ svetlo kad
uđeš; gase se sama, automatski, uvek pre no što dođe lift, ostavljajući te da čekaš, u mirisu sredstva za
dezinfekciju i ustajalog vazduha. Ponovo je zazvonila. "Alene?" Ništa.
Gurnula je vrata. Nisu bila zaključana. Hodnik je bio pust. Mrtvo oko odavno neupotrebljive
video-kamere posmatralo ju je kroz skramu prašine. Sa betonske ravnice iza nje probijala se podvodna
svetlost popodneva. Kuckajući potpeticama po smeđim pločicama, prošla je kroz hodnik do niza liftova i
pritisnula dugme sa brojem 22. Začuo se potmuo udar, metalno stenjanje, i jedan od liftova počeo je da se
spušta. Plastične svetiljkice iznad vrata ostale su ugašene. Pojavila se kabina lifta, sa uzdahom i prodornim
cviljenjem. "Cher Alen, pao si na niske grane. Ovo je zaista posrano mesto." Kada su vrata kliznula i otkrila
mračnu kabinu, potražila je poklopac svoje tašne iz Brisela ispod italijanske torbe. Napipala je pljosnatu, malu,
limenu baterijsku svetiljku koju je nosila sa sobom još od prve šetnje Parizom, sa lavljom glavom, zaštitnim
znakom Pajl Vondera, urezanom odozgo, i izvadila je. U pariskim liftovima možeš da ugaziš u razne stvari:
pravo u ruke nekog lopova ili u svežu gomilu psećih govanaca...
Nejaki zrak svetlosti osvetli sjajne, podmazane, srebrnaste kablove, koji su se lagano ljuljali u
praznom oknu, a vrh njene čizme već je bio nekoliko centimetara preko iskrzane čelične ivice pločica na
kojima je stajala; ruka joj je automatski trznula zrak naniže, u užasu, dole do prašnjavog krova kabine, dva
nivoa niže. Za onih nekoliko sekundi koliko je svetlost svetiljke šarala po oknu lifta zapazila je neobično mnogo
pojedinosti. Zamislila je malenu podmornicu koja zaranja između litica nekog dubokog podmorskog bezdana,
prelećući zrakom svetlosti po vekovnom talogu mulja: meki sloj prastare, čupave prašine, sasušena siva stvar,
valjda upotrebljeni kondom, blistava okanca zgužvanih odlomaka limenki, prozirno sivo telo i beli klip šprica za
dijabetičare... Tako je grčevito stegnula ivicu vrata da su je zaboleli zglobovi. Polako je pomerila težište
unazad, dalje od jame. Još jedan korak nazad i mogla je da isključi svetiljku.
"Proklet bio", reče. "Oh, Gospode."
Napipala je vrata prema stepeništu. Uključivši ponovo svetiljku, pošla je uz stepenice. Osam
spratova više, otupelost je popustila i ona je počela da se trese. Suze su joj spirale šminku.

Ponovo je zakucala na vrata. Bila su od iverice, obložene neukusnom imitacijom ružinog drveta, čija
se litografska tekstura jedva videla u svetlosti jedine biofluorescentne cevi u podugačkom hodniku. "Proklet
bio. Alene? Alene!" Škiljavo riblje oko špijunke na vratima gledalo je kroz nju, staklasto i slepo. U hodniku se
osećao nekakav nepodnošljiv vonj, mešavina balsamovanih mirisa kuvanja, zarobljenih u sintetičkim podnim
prekrivačima.
Nalegla je na vrata, okrećući masnu i ledenu kvaku od jeftinog mesinga, a torba sa novcem
odjednom je bila preteška, kajiš joj se usecao u rame. Vrata se spremno otvoriše. Kratak narandžasti tepih
posut nejednakim pravougaonicima, ružičastim poput lososovog mesa, sa decenijama utabavanim jasnim
tragom štroke od prolaska hiljada stanara i njihovih posetilaca...
"Alene?" Miris jakih francuskih cigareta, gotovo kao neko olakšanje...
A onda ga je našla, u onoj istoj vodnjikavoj svetlosti, srebrnoj, sa bezličnim stambenim kulama iza
prozorskog okna, naspram bezbojnog kišnog neba; ležao je, sklupčan poput deteta, na odvratnom
narandžastom tepihu, kičme izvijene nalik na znak pitanja ispod zategnutih leđa somotske jakne, zelene kao
boca, sa levom šakom ispruženom pored uha, belih prstiju, jedva malo modrikastih u korenu noktiju.
Kleknula je, dodirnula mu vrat. Shvatila. Iza prozora je pljuštala ona silna kiša, zauvek. Grlila mu je
glavu, raširenih nogu, držeći je u krilu, ljuljajući je, ljuljajući se sama, ojađeni cvilež besvesne životinje
ispunjavao je goli pravougaonik sobe... Nešto kasnije, postala je svesna oštrog predmeta ispod dlana, glatkog,
nerđajućeg kraja veoma tanke i krute žice, koji mu je virio iz uha i prolazio između raširenih ledenih prstiju.
Gadan, ružan, strašan način da se umre; to ju je podiglo na noge, taj bes, savio joj prste u kandže.
Osmotrila je gluvu sobu u kojoj je umro. Ništa nije odavalo njegov boravak, osim ofucane akt-tašne. Otvorivši
je, pronašla je dve beležnice sa spiralnom žicom, nove i prazne, nepročitan, ali trenutno veoma popularan
roman, kutiju drvenih šibica i polupraznu paklicu Goloaza. Kožni rokovnik iz Braunsa je nestao. Pretresla mu je
jaknu, prešla prstima preko džepova, ali nije ga našla.
Ne, pomislila je, ne bi to zapisao u njemu, zar ne? A opet, nikad nisi bio u stanju da zapamtiš broj ili
adresu, zar ne? Ponovo se osvrnula po sobi, obuzeta nekim neobjašnjivim mirom. Morao si to negde da
zapišeš, ali u potaji, i nisi imao poverenja u moju knjižicu iz Braunsa, ne, brate; umeo si da upoznaš devojku u
nekom kafeu, zapišeš njen broj na kutiji šibica ili poleđini neke hartije i da zaboraviš na njega, a ja bih ga našla
nedeljama kasnije, sređujući tvoje stvari.
Ušla je u malu spavaću sobu. Tamo se nalazila jarkocrvena stolica na sklapanje i ploča od jeftine
žute pene umesto kreveta. Pena je bila tetovirana smeđim leptirom menstrualne krvi. Podigla ju je, ali ispod
nje nije bilo ničega.
"Mora da si bio uplašen", reče ona, glasom koji je podrhtavao od besa koji nije pokušavala da
razume, hladnih ruku, hladnijih od Alenovih, dok je prevlačila njima preko crvenih tapeta, ispruganih zlatom,
tražeći neki odlepljen spoj, skrovito mesto. "Ti jadno, glupo govno. Jadno, glupo, pokojno govno..."
Page 57
 2. Grof nula
Ništa. Vratila se u dnevnu sobu, zbog nečeg iznenađena što ga zatiče u istom položaju; očekivala je
da poskoči uz 'ćao', mašući sa nekoliko centimetara lažne žice. Izula mu je cipele. Trebala im je opravka,
nove potpetice. Zavirila je unutra, opipala postavu. Ništa. "Ne radi mi to." Ponovo u spavaću sobu. Uski orman.
Gurnula je u stranu šumu jeftinih, belih, plastičnih vešalica, praznu plastičnu kesu za odelo sa hemijskog
čišćenja. Odmakla je umrljanu ploču ležaja i stala na nju, utonuvši petama u penu, prešla rukama duž police
od iverice i naišla, u samom uglu, tvrd, mali smotuljak hartije, četvrtast i plav. Otvarajući ga, primetila je da joj
je lak na noktima, tako brižno nanesen, oguljen i ugledala broj zapisan zelenim flomasterom. Bila je to prazna
paklica Goloaza.
Začu kako neko kuca na vrata.
Zatim Pakov glas: "Marli? Gde si? Šta se dogodilo?"
Gurnula je broj u pojas farmerki i okrenula se da sretne njegove smirene, ozbiljne oči.
"Alen", reče, "mrtav je."

19. HIPERMART

Poslednji put je video Lukasa ispred velike, stare robne kuće u Medison Aveniji. Tako ga je i
upamtio, kasnije, kao ogromnog crnca u elegantnom crnom odelu koji se sprema da uđe u svoja dugačka
crna kola, sa jednom crnom, mekom, izglancanom cipelom već na raskošnom tepihu Ahmedove kabine, i
drugom još na oglodanom betonu ivičnjaka.
Pored Bobija je stajala Džeki, lica zaklonjenog širokim obodom njenog zlatom okićenog šešira, sa
narandžastom svilenom maramom vezanom ispod potiljka.
"Da paziš na našeg mladog drugara", reče Lukas, uperivši vrh štapa u nju. "Naš Grof ima
neprijatelje."
"Koji ti je taj?" upita Džeki.
"Sam ću se brinuti o sebi", reče Bobi, kome se nije svidelo da Džeki smatraju sposobnijom od
njega, a opet svestan da je to sasvim verovatno istina.
"I treba", reče Lukas, njišući kuglu štapa u visini Bobijevih očiju. "Gradovi su prevrtljivo mesto,
čoveče. Stvari su retko onakve kako izgledaju." Da bi potkrepio ovu tvrdnju, učinio je nešto sa štapom da se
dugački, mesingani umeci ispod kugle tiho raskrile, načas, kao žice kišobrana, zasjavši oštri kao britve,
zašiljeni kao igle. Onda nestadoše, a Ahmedova široka vrata zatvoriše se uz zvuk oklopne ploče.
Džeki se nasmeja. "Sra-anje. Lukas još nosi taj ubilački štap. Sad je neki vajni advokat, ali kad te
ulica obeleži, to je zauvek. Valjda je tako bolje..."
"Advokat?"
Pogledala ga je. "Nije važno, dušo. 'Ajde sad sa mnom, i ako radiš kako ti kažem, biće sve u redu."
Ahmed se pomeša sa proređenim saobraćajem, a neki vozač peditaksija uzaludno zatrubi ručnom
sirenom za mesinganim branikom koji se udaljavao.
Položivši mu manikiranu šaku sa zlatnim prstenjem na rame, ona ga tada povede preko pločnika,
pored sklupčanih, usnulih skitnica umotanih u prnje, u još sanjivi svet Hipermarta.

Četrnaest spratova, rekla je Džeki, a Bobi na to zazvižda. "I svi kao ovaj?" Klimnula je glavom,
sipajući kašičicom smeđe kristale voćnog šećera u tamnu penu na vrhu visoke čaše sa kafom. Sedeli su na
valjkastim barskim stolicama od livenog gvožđa za mermernim šankom u malom lokalu, gde je devojka
Bobijevih godina, kose obojene i lakirane u neku vrstu uzdužnog peraja, baratala slavinama i polugama na
velikoj, staroj mašini sa mesinganim rezervoarima, kupolama i gorionicima, i orlovima sa raširenim hromiranim
krilima. Ploča šanka nekada je bila nešto drugo; Bobi opazi da je jedan kraj grubo odlomljen da bi se zaklopila
između dva zeleno obojena čelična stuba.
"Sviđa ti se ovde, a?" Posula je penu cimetom u prahu iz teške, stare, staklene posude. "Na neki
način je različito od Baritauna koliko si i ti bio."
Bobi klimnu glavom, očiju pomućenih hiljadama boja i oblika stvari u dućanima i samih dućana.
Činilo se da sve to nema nikakvog reda, niti nekog opštevažećeg plana. Iz prostora ispred lokala širili su se
nepravilni hodnici na sve strane. Takođe se činilo da nema nekog zajedničkog izvora svetlosti. Iza belog
šištanja gasne svetiljke sijao je crveni i plavi neon, a jedan dućan, koji tek što je otvorio bradonja u kožnim
pantalonama, kao da je bio osvetljen svećama, čije se meko svetlo odražavalo sa stotina mesinganih kopči
obešenih na crnim i crvenim površinama starih tepiha. Mesto je odzvanjalo jutarnjom bukom, kašljem i
pročišćavanjem grla. Iz hodnika je dozujala plava Tošibina mašina za čišćenje, vukući izudarana, plastična
kolica puna zelenih najlonskih kesa sa otpacima. Neko je zalepio plastičnu glavu lutke na gornji deo Tošibinog
trupa, iznad šume sočiva kamera i senzora, iscerenu i plavooku, koja je prvobitno podražavala crte lica vodeće
zvezde simstima, ali samo toliko da ne povredi autorska prava Čulo/Mreže. Ružičasta glava, sa platinastom
kosom pokupljenom na vrhu trakom bledoplavih plastičnih perli, besmisleno je klimala dok je robot prolazio
Page 58
 2. Grof nula
kraj njih. Bobi se nasmeja.
"Mesto je u redu", reče i pokaza devojci da mu dopuni šolju.
"Ček' malo, seronjo", odvrati ona dobroćudno. Odmeravala je mlevenu kafu u ulubljenoj posudi na
jednom kraju prastare vage. "Jesi se ispavala posle sinoćne predstave, Džeki?"
"Nego šta", reče Džeki i popi gutljaj kafe. "Odigrala sam njihov drugi blok, pa sam otišla da spavam
kod Džemera. Ošamutila se na kauču, znaš već."
"E, da sam i ja mogla. Kad god te vidi kako igraš, Henri navali k'o mutav..." Nasmejala se i napunila
Bobijevu šolju iz crnog, plastičnog termosa.
"Pa", reče Bobi, kada se devojka ponovo zaposlila oko mašine za espreso, "šta ćemo sad?"
"Vrednica, a?" Džeki ga hladno osmotri ispod zlatnih privezaka na obodu šešira. "Treba negde da
ideš, nekog da vidiš?"
"Pa, ne. Sranje. Mislio sam samo, je l' ovo sve?"
"Koje 'ovo'?"
"Ovo mesto. Ostajemo ovde?"
"Ali na poslednjem spratu. Moj prijatelj Džemer tamo drži klub. Malo je verovatno da će te neko naći
tamo, a ako te i nađu, teško da će moći da se prišunjaju. Četrnaest spratova uglavnom sa prodavnicama, a
velika većina njih prodaje robu koju ne drže na tezgi, je li? Tako da su veoma osetljivi na strance koji
postavljaju pitanja. I to su uglavnom naši drugari, na ovaj ili onaj način. U svakom slučaju, svideće ti se ovde.
Mesto ti leži. Imaš šta da naučiš, ako ne zaboraviš da držiš jezik za zubima."
"Kako da naučim ako ne pitam?"
"Pa, mislim, treba da otvoriš oči. I da budeš pristojan. Ovde ima opasnog sveta, al' ako gledaš svoja
posla, i oni će svoja. Bovoar će verovatno stići ovamo predveče. Lukas se vratio u Projekte da mu kaže šta ste
saznali kod Fina. Šta ste saznali kod Fina, dušo?"
"Da ima tri mrtvaka poređana na podu. Kaže da su nindže." Bobi je pogleda. "Prilično je uvrnut..."
"Leševi ne spadaju u robu koju on obično valja. Al' jeste, stvarno je uvrnut. Što mi ne ispričaš kako
je to bilo? Samo polako, tiho i bez uzbuđivanja. Misliš da si sposoban za tako nešto?"
Bobi joj ispriča ono što je zapamtio iz posete Finu. Nekoliko puta ga je prekidala, postavljajući
pitanja na koja uglavnom nije znao da joj odgovori. Kad je prvi put pomenuo Vigana Ladgejta, klimnula je
glavom. "Ja'", reče, "i Džemer ga pominje, kad se raspriča o starim danima. Moram da ga pitam..." Na kraju
njegove pripovesti, odmarala je leđa uz jedan od zelenih stubova, sa šeširom sasvim nisko iznad tamnih očiju.
"Pa?" upita on.
"Zanimljivo", reče ona, ali ne htede ništa više da kaže.

"Treba mi nešto nove odeće", reče Bobi dok su se peli isključenim pokretnim stepenicama na drugi
sprat.
"Imaš lovu?" upita ona.
"Sranje", reče on, sa rukama u džepovima vrećastih, nafaltiranih farmerki. "Nemam ni jebenu kintu,
ali mi treba odeća. Ti, Lukas i Bovoar držite mi guzicu na ledu zbog nečega, je l' tako? E pa, sit sam ove
odvratne košulje koju mi je uvalila Ria, a ove pantalone k'o da će svaki čas da mi spadnu s dupeta. Ovde sam
zbog toga što je Dva-na-dan, inače jebena propalica, stavio moju guzicu na kocku samo zato da bi Lukas i
Bovoar isprobali svoj jebeni softver. E pa, da ga jebem, možete valjda da mi kupite bar nešto da obučem,
važi?"
"U redu", reče ona, pošto je malo poćutala. "Evo kako ćemo." Pokazala je prema mestu gde je
mlada Kineskinja u izbledelom džinsu sklanjala plastične prekrivače sa desetak polica od čeličnih cevi sa
okačenom odećom. "Vidiš Lin, tamo? To mi je prijateljica. Izaberi šta ti se sviđa, a ja ću da sredim između nje i
Lukasa."
Pola sata kasnije, pojavio se iz kabine sa zastorom od ćebeta i stavio na nos indojavanske,
reflektujuće, pilotske naočari. Nacerio se Džeki. "Boli glava, a?" reče.
"U, da." Načinila je pokret rukom kao da je nešto suviše vrelo na dodir. "I, kažeš, nije ti valjala
košulja koju ti je Ria pozajmila?"
Pogledao je naniže na crnu majicu koju je izabrao, u četvrtasti holoposter kiberprostora na grudima.
Bio je tako izveden da se činilo da vrtoglavo juriš kroz matricu, sa linijama mreže zamućenim po ivicama
postera. "Aha. Bila je suviše picanska..."
"Ma da", reče Džeki, odmeravajući uske, crne farmerke, teške, kožne čizme sa
harmonika-naborima na člancima u stilu svemirskog odela, crni, kožni, vojnički opasač ukrašen sa dva niza
piramidalnih, hromiranih klinaca. "Pa, sad valjda više ličiš na Grofa. 'Ajde, Grofe, imam za tebe kauč da
prespavaš, kod Džemera."
Iskezio joj se, palčeva zataknutih u prednje džepove crnih leviski.
"Sam", dodade ona, "ne boj se."

Page 59
 2. Grof nula

20. LET SA ORLIJA

Pako usmeri Sitroen-Dornije niz Jelisejska polja, duž severne obale Sene, a onda poveze uz Les
Halles. Marli utonu u zapanjujuće meko kožno sedište, lepše skrojeno nego njena jakna iz Brisela, i potisnu
sve misli i osećanja. Budi samo oči, reče sebi. Samo oči, jer je tvoje telo običan teret potisnut unazad brzinom
ovih bezočno skupih kola. Klizili su pored Square des Innocents, gde su se kurve cenkale sa vozačima teretnih
hoverkrafta u bleu de travail. Pako je s lakoćom vozio kroz uske ulice.
"Zašto si rekla 'Ne radi mi to', tamo?" Pustio je upravljač i gurnuo perlu prijemnika u uho.
"Zašto si prisluškivao?"
"Zato što mi je to posao. Poslao sam ženu gore, na dvadeset drugi sprat kule pored njegove, sa
paraboličnim mikrofonom. Telefon u stanu bio je isključen, inače bismo upotrebili njega. Otišla je gore,
provalila u prazan stan na zapadnoj strani kule i usmerila mikrofon na vreme da čuje kad si rekla 'Ne radi mi
to'. Bila si sama?"
"Da."
"On je bio mrtav?"
"Da."
"Zašto si to onda rekla?"
"Ne znam."
"Za koga si mislila da ti nešto radi?"
"Ne znam. Valjda Alen."
"Šta to?"
"Valjda što je bio mrtav? Što je zapetljao stvari? Ti mi reci."
"Stvarno si teška osoba."
"Pusti me da iziđem."
"Odvešću te do stana tvoje prijateljice..."
"Zaustavi kola."
"Odvešću te do..."
"Ići ću peške."
Nisko, srebrno vozilo stade uz ivičnjak.
"Pozvaću te kod..."
"Laku noć."

"Sigurni ste da ne želite neku od banja?" upita gospodin Paleologos, mršav i elegantan kao
bogomoljka u belom, lanenom sakou. Kosa mu je bila iste bele boje, začešljana unazad sa čela sa krajnjom
pažnjom. "Bilo bi jeftinije i mnogo zabavnije. Veoma ste lepa devojka..."
"Pardon?" Prenula se iz posmatranja ulice iza prozora orošenog kišom. "Šta sam ja?" Njegov
francuski bio je nezgrapan, uslužan, čudno ustrojen.
"Veoma lepa devojka." Uputio joj je prenaglašeno ljubazan osmeh. "Kako vam zvuči odmor u Med
sklopu? Sa ljudima vaših godina? Jeste li Jevrejka?"
"Kako, molim vas?"
"Jevrejka. Jeste li?"
"Ne."
"Šteta", reče on. "Imate jagodice kao u neke otmene, mlade Jevrejke... Imam lep popust za dve
nedelje u Zori Jerusalima, sa divnim smeštajem po toj ceni. Uključena je najamnina za svemirsko odelo, pun
pansion i direktan šatl sa JAL-ovog torusa."
"Svemirsko odelo?"
"Pa, Zora Jerusalima još nema svoju atmosferu", reče gospodin Paleologos, premestivši hrpu
ružičastih folija sa jednog na drugi kraj stola. Njegov biro bio je skučen sobičak sa hologramskim panoramama
Porosa i Makaa. Bilo je očigledno da je izabrao ovo mesto za agenciju zbog skrovitosti, zato što je bilo moguće
da se ušunja, ne napuštajući mali trgovinski centar na stanici metroa blizu Andreinog stana.
"Ne", reče ona, "ne zanimaju me banje. Želim da otputujem na ovo mesto." Potapšala je rukom
natpis na zgužvanoj, plavoj kutiji Goloaza.
"Pa", reče on, "to je izvodljivo, naravno, ali nemam spisak tamošnjih mesta za odsedanje. Idete u
posetu prijateljima?"
"Putujem poslovno", reče ona nestrpljivo. "Moram da krenem što pre."
"U redu, u redu", reče gospodin Paleologos, uzevši jeftin, prenosni terminal sa police pored stola.
"Da li biste mi dali šifru vašeg računa?"
Posegnula je u crnu, kožnu tašnu i izvadila debeo svežanj Novih Jena koji je izdvojila iz Pakove
torbe dok je on pretraživao stan u kome je umro Alen. Novac je bio povezan crvenom, providnom, elastičnom
Page 60
 2. Grof nula
trakom. "Platila bih u gotovom."
"Oh, Bože", reče gospodin Paleologos, dodirnuvši ružičastim vrhom prsta gornju novčanicu, kao da
očekuje da će svežanj odjednom nestati. "Shvatam. Pa, znate, obično ne poslujem na ovaj način... Ali mislim
da možemo nešto da sredimo..."
"Samo brzo", reče ona, "što brže..."
Pogledao ju je. "Razumem. Da li biste mi rekli, molim vas" - prsti počeše da preleću preko dirki
terminala - "pod kojim imenom želite da putujete?"

21. POLAZAK

Tarner se probudio u utihloj kući i pesmi ptica u krošnjama jabuka u zaraslom voćnjaku. Spavao je
na neispravnom kauču koji je Rudi držao u kuhinji. Natočio je vodu za kafu, uz krkljanje plastičnih cevi iz
rezervoara na krovu dok je punio lonac, postavio je lonac na propanski gorionik i izišao na trem.
Rudijevih osam vozila, uredno poređanih na šljunku, bilo je prekriveno rosom. Kada je Tarner sišao
niz stepenice, jedan od usavršenih pasa dokaskao je kroz otvorenu kapiju, tiho zveckajući crnom kapuljačom
u tišini jutra. Zastao je, baleći, nakrenuo izobličenu glavu sa jedne na drugu stranu, a onda zagrebao preko
šljunka i nestao iza ugla trema.
Tarner je zastao pored haube mutnosmeđeg Suzuki džipa, sa pogonskom ćelijom za konverziju
vodonika. Rudi je verovatno sam napravio izmene. Pogon na četiri točka, velike terenske gume sa bledom
korom rečnog blata na žlebovima. Mali, spor, pouzdan, nepraktičan na asfaltu...
Prošao je pored dva istovetna zarđala Honda kupea. Isti model i godina proizvodnje. Rudi sigurno
drži jedan zbog rezervnih delova, i sasvim je moguće da nijedan ne ide. Odsutno se nasmešio na smeđ i mrk,
savršeno obojen kamionet Ševrolet iz 1949, setivši se zarđale školjke koju je Rudi dovukao iz Arkanzasa na
iznajmljenom šleperu. Stvar je još imala pogon na benzin, sa motorom verovatno podjednako blistavim kao
ručno izglancani čokoladni lak blatobrana.
Bila je tu i polovina maskirnog aviona Dornije, pod sivim, plastičnim ceradama, a kraj njega crni
trkački motor Suzuki, vitak poput ose, na prikolici ručne izrade. Pitao se koliko je vremena prošlo otkako je
Rudi prestao da se ozbiljno takmiči. Pod sledećom ceradom, pored prikolice, nalazilo se snežno vozilo, stari
model. I na kraju, isprskan, sivi hoverkraft, ratni višak, zdepasta gromada oklopnog čelika sa mirisom kerozina
koji joj je pokretao turbinu, čija je mešina, ojačana žičanom mrežom, ležala na šljunku, ispumpana. Prozori su
joj bili uski prorezi od debele, neprobojne plastike. Na branicima nalik na probojnike bile su pričvršćene tablice
izdate u Ohaju. Bile su nove. "Shvatam šta misliš", reče Seli, a on se okrenu i vide je na ogradi trema sa
loncem u kome se pušila kafa. "Rudi kaže, ako ta stvar ne može preko nečeg, može kroz to."
"Je l' brz?" Položio je ruku na oklopljeni bok hovera.
"Naravno, ali će ti posle jedan sat trebati nova kičma."
"Šta je sa zakonom?"
"Ne verujem da im se sviđa kako izgleda, ali je inače uredno registrovan. Ne znam za zakon koji
zabranjuje oklop."

"Endži je bolje", reče Seli kad je ušao za njom u kuhinju, "zar ne, dušo?"
Mičelova kćerka podiže pogled sa kuhinjskog stola. Njene modrice, kao i Tarnerove, svele su se na
par debelih zapeta, poput naslikanih plavo-crnih suza.
"Moj drugar je lekar", reče Tarner. "Pregledao te je dok si spavala. Kaže da je sve u redu."
"Tvoj brat. I nije lekar."
"Izvini, Tarnere", reče Seli, za štednjakom. "Možda malo preterujem s iskrenošću."
"Dobro, nije lekar", reče on, "ali je pametan. Zabrinuli smo se da ti je Maas nešto uradio, tako da se
razboliš ako napustiš Arizonu..."
"Nešto kao korteksna bomba?" Skupljala je kašikom hladne pšenične pahuljice iz napukle činije sa
pupoljcima jabuke oko ivice, iz kompleta koga se Tarner sećao.
"Gospode", reče Seli, "u šta si se to upetljao, Tarnere?"
"Dobro pitanje." Seo je za sto.
Endži je žvakala pahuljice, zureći u njega.
"Endži", reče on, "kada te je Rudi pregledao pod skenerom, video je nešto u tvojoj glavi."
Ona prestade da žvaće.
"Nije znao šta je to. Nešto što je neko ugradio tamo, možda kad si bila mnogo mlađa. Znaš na šta
mislim?"
Ona klimnu glavom.
"Da li znaš šta je to?"
Ona proguta. "Ne."
Page 61
 2. Grof nula
"Ali znaš ko ti je to ugradio?"
"Da."
"Tvoj otac?"
"Da."
"Da li znaš zašto?"
"Zato što sam bila bolesna."
"Od čega si bila bolesna?"
"Nisam bila dovoljno pametna."

Do podneva je sve bilo spremno, hoverkraft napunjen gorivom čekao je kraj žičane kapije. Rudi mu
je dao pravougaoni, crni neseser krcat Novim Jenima; neke novčanice bile su gotovo providne od upotrebe.
"Propustio sam snimak kroz rečnik francuskog", reče Rudi, dok je jedan od pasa trljao prašnjava
rebra o njegovu nogu. "Nije upalilo. Mislim da je neko kreolsko narečje. Možda afričko. 'Oćeš da poneseš?"
"Ne", reče Tarner, "neka ti ostane."
"Hvala", reče Rudi", ali ne treba. Nemam nameru da priznam da si bio ovde, ako neko pita. Seli i ja
popodne polazimo za Memfis, kod nekih prijatelja. Psi će čuvati kuću." Počešao je životinju ispod crne
kapuljače. "Je l' da, momče?" Dog zacvile i uzmuva se. "Mor'o sam da ih odučim od lova na rakune kada sam
im ugradio infracrvene", reče. "Istrebili bi sve rakune u oblasti..."
Seli i devojka siđoše niz stepenice. Seli je nosila pokidanu, platnenu nosiljku sa sendvičima i
termosom punim kafe. Tarner je se seti u krevetu na spratu i nasmeši se. Ona uzvrati osmeh. Danas je
izgledala starija, umorna. Endži je zamenila okrvavljenu Maas-Neotek majicu bezobličnom, crnom majicom
koju je Seli našla za nju. Činila ju je još mlađom nego što je bila. Seli je čak uspela da uklopi preostale
masnice u baroknu šminku koja je oštro odudarala od detinjeg lica i vrećaste majice.
Rudi pruži Tarneru ključ hoverkrafta. "Jutros sam naredio svom starom Kreju da mi izvadi pregled
vesti. Verovatno bi trebalo da te zanima da su iz Maas Biolabsa objavili tragičnu pogibiju doktora Kristofera
Mičela."
"Zadivljuje kako ti ljudi umeju da budu neodređeni."
"I da se dobro vežeš, inače će ti dupe biti modro i crno do zaobilaznice u Stejtsborou", govorila je
Seli.
Rudi pogleda prvo devojku, pa Tarnera. Tarner je mogao da vidi popucale vene na korenu
bratovljevog nosa. Oči su mu bile crvene, a leva obrva imala je naglašen tik. "Pa, mislim da je to sve. Čudno,
poverovao sam da te neću ponovo videti. Pomalo je neobično što si ipak došao..."
"Pa", reče Tarner, "oboje ste učinili više nego što sam imao pravo da očekujem."
Seli pogleda u stranu.
"Hvala vam za to. Mislim da bi trebalo da pođemo." Popeo se u kabinu hovera, nestrpljiv da ode.
Seli stisnu devojčinu ruku, dade joj nosiljku i stade pored nje dok se pela uz dva izbočena uporišta. Tarner
sede za upravljač.
"Stalno je pitala za tebe", reče Rudi. "Na kraju joj je bilo tako loše da ni analog endorfina nije
mogao da joj olakša bolove; otprilike svaka dva sata pitala je gde si, kad ćeš doći..."
"Poslao sam ti novac", reče Tarner. "Dovoljno da je odvedeš u Čibu. Klinike bi možda probale neki
nov metod."
Rudi frknu. "U Čibu? Isuse. Bila je stara. Kakva korist od toga da je još nekoliko meseci održavaju u
životu u Čibi? Najveća želja joj je bila da vidi tebe."
"Nije bilo suđeno", reče Tarner kada se devojka smestila na sedište pored njegovog i spustila torbu
na pod, između nogu. "Vidimo se, Rudi." Klimnu glavom. "Seli."
"Do viđenja", reče Seli, obgrlivši rukom Rudija.
"O kome ste pričali?" upita Endži, kada se spustio poklopac. Tarner gurnu ključ u starter i pokrenu
motor, istovremeno puneći meh. Kroz uski prozor sa strane, video je Rudija i Seli kako se žurno odmiču od
hovera, i psa koji je lajao, narogušen zbog buke mašine. Pedale i ručne komande bile su uvećane,
projektovane da olakšaju upravljanje vozaču u odelu za zaštitu od zračenja. Tarner ih proveze kroz kapiju i
zaokrenu na proširenju šljunčane staze. Endži je vezivala pojas.
"O mojoj majci", reče on.
Dao je gas turbini i oni poskočiše napred.
"Nikad nisam upoznala svoju majku", reče ona, a Tarner se priseti da joj je otac mrtav, i da ona to
još ne zna. Zgazio je pedalu gasa i vozilo pojuri niz stazu, zamalo promašivši jednog od Rudijevih pasa.

Seli je bila u pravu za vožnju; vozilo je neprestano podrhtavalo od rada turbine. Sa devedeset
kilometara na sat, na oguljenom asfaltu starog auto-puta, treslo im je zube. Ojačani meh teško je prevaljivao
neravne površine; klizeći hod civilnog sportskog modela bio je moguć samo na savršeno glatkim, ravnim
površinama.
Page 62
 2. Grof nula
No, i pored toga, Tarnere uhvati sebe kako uživa. Usmeriš, otpustiš kočnicu i pošao si. Neko je
okačio dve izbledele ružičaste kocke od pene iznad proreza prednjeg vizira, a zavijanje mašine bilo je opipljiva
stvar iza njega. Saputnica kao da mu se opustila, upijajući vidik pored puta sa odsutnim, gotovo zadovoljnim
izrazom lica, i Tarner je bio zahvalan što ne mora da razgovara. Ti si vruća roba, pomislio je, pogledajući
postrance devojku, verovatno najtraženiji proizvod na planeti danas, a ja te odvlačim u Gradove, u Rudijevim
detinjastim bornim kolima, i nemam jebenog pojma o tome šta ću s tobom dalje... Ili ko je razbucao onaj
centar...
Napravi pregled, reče sebi, kada su počeli da se spuštaju u dolinu, pretrči sve još jednom, pa ćeš
možda nešto da ukopčaš. Mičel je stupio u dodir sa Hosakom, rekao da hoće da pređe. Hosaka je unajmila
Konroja i sastavila ekipu medicinara da utvrde da li je Mičel filovan. Konroj je sastavio ekipe, uz pomoć
Tarnerovog agenta. Tarnerov agent bio je glas iz Ženeve, telefonski broj. Hosaka je poslala Elison da ga tetoši
u Meksiku, a onda ga je pokupio Konroj. Veberova, pre nego što će poleteti govna, priznala je da je Konrojevo
njuškalo na odredištu... Neko ih je zaskočio, baš kada je devojka doletela, svetlećim raketama i automatskim
oružjem. Mirisalo mu je na Maas; bio je to potez koji je mogao da očekuje, potez koji su njegovi plaćenici bili tu
da dočekaju. A onda je pobelelo nebo... Pomislio je na ono što je Rudi rekao o bacaču... Ko? I ono sranje u
devojčinoj glavi, stvari koje je Rudi dobio na svom tomografu i NMR skeneru. NMR - nuclear magnetic
resonance - ćelijska magnetska rezonancija; prim. prev. Rekla je da njen otac uopšte nije nameravao da sam
iziđe.
"Nisi u kompaniji", reče ona, prema prozoru.
"Šta reče?"
"Nisi zaposlen u nekoj kompaniji, zar ne? Mislim, radiš za onoga ko te unajmi."
"Tako je."
"Zar se ne bojiš?"
"Da, ali ne zbog toga..."
"Uvek smo bili u nekoj kompaniji. Moj otac je rekao da će sa mnom sve biti u redu, da samo
prelazim u drugu kompaniju..."
"Biće ti dobro. Bio je u pravu. Ali prvo moram da saznam šta se dešava. Onda ću te odvesti tamo
gde treba."
"U Japan?"
"Gde bilo."
"Jesi li bio tamo?"
"Naravno."
"Hoće li mi se dopasti?"
"Zašto ne bi?"
Onda je ponovo zapala u ćutanje, a Tarner se usredsredio na vožnju.
"Tera me da sanjam", reče ona, kada se nagnuo da uključi farove, glasom jedva čujnim u brujanju
turbine.
"Šta to?" Pretvarao se da je obuzet vožnjom, pazeći da ne pogleda u njenom pravcu.
"Stvar u mojoj glavi. Obično samo kad spavam."
"Je li?" Setio se njenih beonjača u spavaćoj sobi kod Rudija, drhtanja, bujice reči na jeziku koji nije
prepoznao.
"Ponekad i kada sam budna. Kao da sam uključena u dek, ali nisam vezana za mrežu matrice, već
slobodno letim i nisam sama. Jedne noći sam sanjala dečaka, uzeo je nešto što ga je povređivalo, a nije
mogao da vidi da je slobodan, da treba samo da se udalji od toga. Rekla sam mu to. A tada sam na trenutak
mogla da vidim gde se nalazi, ne u snu već stvarno, u ružnoj sobici sa zamrljanim tepihom, i znala sam da bi
trebalo da se okupa, i osećala da su mu stopala lepljiva u patikama, zato što nije nosio čarape... Snovi nisu
takvi..."
"Nisu?"
"Ne. Snovi su o velikim stvarima, i ja sam velika u njima, krećem se sa drugima..."
Kada se hover zavijajući uspeo uz betonsku rampu na Međudržavni auto-put, Tarnere ispusti dah,
odjednom svestan da ga je zadržavao. "Kojim drugima?"
"Onim blistavima." Opet ćutanje. "To nisu ljudi..."
"Provodiš dosta vremena u kiberprostoru, Endži? Mislim, uključena u dek?"
"Ne. Samo u školi. Moj otac kaže da to nije dobro za mene."
"Da li je rekao nešto za te snove?"
"Samo da postaju sve stvarniji. Ali mu nikad nisam rekla za one druge..."
"Možda bi htela da kažeš meni? Može mi pomoći da razumem, da odlučim šta da radimo..."
"Neki od njih pričaju mi priče. Nekada tamo nije bilo ničega, ništa se nije kretalo samo po sebi,
samo podaci i ljudi koji su ih premeštali. Onda se nešto dogodilo, i to... to je postalo svesno sebe. Postoji
posebna priča o tome, o devojci sa ogledalima preko očiju i čoveku koji se bojao da se veže za nekoga... Taj
Page 63
 2. Grof nula
čovek je učinio nešto što je pomoglo da cela stvar postane svesna sebe... A posle toga, ono se podelilo na
delove, i mislim da su ti delovi bili oni drugi, oni blistavi. Ali teško je reći, jer oni to ne iskazuju baš rečima..."
Tarner oseti kako mu se ježi koža na vratu. Prisetio se nečega, iz potopljenog sadržaja Mičelovog
dosjea. Gorući stid u hodniku, prljava krem boja koja se ljušti, Kembridž, spavaonice diplomaca... "Gde si se
rodila, Endži?"
"U Engleskoj. Posle je moj otac prešao u Maas, preselili smo se. U Ženevu."

Negde u Virdžiniji skrenuo je hoverkraft sa puta na šljunčano proširenje i produžio preko

zapuštenog pašnjaka. Za njima se dizala prašina letnje suše kada je povezao hover u jedan borovik. Turbina
je utihnula i spustili su se na meh vozila.
"Mogli bismo da jedemo", reče on, posegnuvši unazad za Selinom platnenom nosiljkom.
Endži se odvezala i raskopčala crnu majicu. Ispod je nosila nešto tesno i belo, što je otkrivalo
preplanulu mladalačku kožu u oblom izrezu oko vrata, iznad propupelih grudi. Uzela je torbu od njega i počela
da razmotava sendviče koje je Seli napravila za njih. "Šta je s tvojim bratom?" upita, pruživši mu polovinu
sendviča.
"Kako to misliš?"
"Pa, nešto se događa... Seli kaže da neprestano pije. Nesrećan je?"
"Ne znam", reče Tarner, grbeći se i istežući leđa da odagna bol iz vrata i ramena. "Mislim, mora da
jeste, ali ne znam zbog čega. Ljudi ponekad tako zaglave."
"Misliš, kad nemaju kompaniju da se brine o njima?" Zagrizla je sendvič.
On je pogleda. "Je l' ti to mene zezaš?"
Klimnula je glavom, punih usta. Progutala zalogaj. "Malo. Znam mnogo ljudi koji ne rade za Maas.
Nikad nisu i nikad neće. Eto, ti si jedan od njih, i tvoj brat. Ali ozbiljno sam pitala. Nekako sam zavolela Rudija,
znaš? Ali izgledao mi je tako..."
"Stegnut", završio je umesto nje, još držeći nedirnut sendvič. "Zaglavljen. Mislim da ljudi ponekad
treba da naprave skok, jer ako to ne učine, zauvek zaglave... A Rudi to nikada nije učinio."
"Kao što je moj otac hteo da me izvuče iz Maasa? Je li to bio skok?"
"Nije. Tako nešto moraš sama da odlučiš. Da shvatiš da te negde čeka nešto bolje..." Zastao je,
iznenada se osećajući besmisleno, i zagrizao sendvič.
"Je li tako bilo s tobom?"
Klimnuo je glavom, pitajući se da li je to istina.
"I otišao si, a Rudi je ostao?"
"Bio je pametan. Još je, a stekao je i gomilu diploma, jednu za drugom. U dvadesetoj je doktorirao
biotehnologiju na Tulejnu, i ko zna šta sve još. Nikad nije poslao nijednu molbu za zaposlenje, ništa. Odasvud
su dolazili ljudi da ga regrutuju, a on bi ih folirao, svađao se... Mislim da je verovao da može sam nešto da
postigne. Kao one kapuljače na psima. Čini mi se da ima par originalnih patenata, ali... U svakom slučaju,
ostao je ovde. Sklapao je poslove i pravio ljudima opremu, i bio je veoma tražen u oblasti. A onda se i naša
majka razbolela, dugo je bolovala, a ja nisam bio tu..."
"Gde si bio?" Otvorila je termos i miris kafe ispuni kabinu.
"Najdalje što je moglo odavde", reče on, zatečen gnevom s kojim je to rekao.
Dodala mu je plastičnu šolju, do vrha punu vruće, crne kafe.
"A ti? Rekla si da nikada nisi upoznala svoju majku."
"I nisam. Rastali su se kada sam bila mala. Nije htela da obnovi ugovor ako je on ne uključi u neki
posao. Tako je bar rekao."
"Kakav je on?" Otpio je gutljaj kafe i vratio joj šolju.
Pogledala ga je preko ruba crvene, plastične šolje, očiju oivičenih Selinom šminkom. "Ti mi reci",
reče ona. "Ili me pitaj za dvadeset godina. Tek mi je sedamnaest godina, kako bih mogla da znam?"
On se nasmeja. "Već ti je bolje, vidim."
"Valjda. S obzirom na sve."
Odjednom ju je osećao na drugačiji način, i ruke mu žurno posegnuše za komandama. "To mi se
dopada. Još je dug put pred nama."
Tu noć su prespavali u hoveru, parkiranom iza zarđale čelične rešetke koja je jednom nosila
bioskopsko platno drajv-ina u južnoj Pensilvaniji. Na Tarnerovoj jakni, prostrtoj ispod dugačkog kućišta turbine.
Pijuckala je preostalu kafu, sada hladnu, sedeći u četvrtastom dovratku iznad suvozačevog sedišta i
posmatrajući treptanje svitaca iznad polja požutele trave.
Negde u njegovim snovima - još obojenim povremenim prizorima iz dosjea njenog oca - priljubila se
uz njega, grudima, toplim i mekim na njegovim golim leđima kroz tanki pamuk njene majice, a onda je
prebacila ruku preko njega, milujući pljosnate mišiće njegovog stomaka, ali je on ležao bez pokreta,
pretvarajući se da je u dubljem snu, i uskoro je pronašao put u mračne hodnike Mičelovog biosofta, gde su se
čudne stvari mešale sa njegovim najstarijim strahovima i ranama. Da bi se ujutru probudio i začuo je kako
Page 64
 2. Grof nula
pevuši za sebe sa svog sedišta u otvoru krovnog poklopca.

Moj je ćale zgodan đavo

Lanac od devet milja okačio
Na svakoj alki srce devojačko
Koje je voleo i prevario.

22. DŽEMEROV KLUB

Džemerov klub nalazio se dvanaest spratova više, zauzimao je trećinu poslednjeg sprata. Lift je bio
u kvaru. Izuzev Lionovog lokala, Bobi nikad nije video noćni klub, i Džemerov mu se činio podjednako
upečatljiv i zastrušujući. Upečatljiv zbog veličine i, prema njemu, izuzetno elegantnog enterijera, a zastrašujući
zato što noćni klib, po danu, izgleda nekako nestvarno. Začarano. Zverao je okolo, palčeva zataknutih u
zadnje džepove novih farmerki, dok je Džeki šaputala nešto sa belcem dugačkog lica u izlizanom, plavom,
radnom kombinezonu. Mesto je bilo namešteno klupama postavljenim mrkim ultraantilopom, okruglim, crnim
stolovima i desetinama izrezbarenih ploča od šupljikavog drveta. Tavanica je bila obojena u crno, svaki sto
prigušeno obasjan posebnim zrakom svetlosti upravljenim odozgo iz tame. Na sredini se nalazila pozornica,
jarko osvetljena radnim svetiljkama okačenim o žute elastične kablove, a na središtu pozornice stajao je
komplet bubnjeva višnjeve boje. Nije bio siguran zašto, ali podilazila ga je jeza, nekakav pritajeni osećaj
poluživota, kao da će se nešto pomaći, negde na samoj ivici vidokruga...
"Bobi", reče Džeki, "dođi da upoznaš Džemera."
Prešao je traku jednobojnog, tamnog tepiha, trudeći se da to izvede što nemarnije, i suočio se sa
čovekom duguljastog lica sa tamnom, proređenom kosom, u beloj, večernjoj košulji ispod kombinezona. Oči
su mu bile uske, utonuli obrazi osenčeni jednodnevnom bradom.
"Pa", reče čovek, "želiš li da budeš kauboj?" Posmatrao je Bobijevu majicu, a Bobi je imao
nelagodan osećaj da obuzdava smeh.
"Džemer je bio džvaži konzole", reče Džeki. "Jedan od najboljih. Je l' tako, Džemere?"
"Tako kažu", reče Džemer, i dalje gledajući Bobija. "Nekad davno, Džeki. Koliko imaš sati u
matrici?" upita Bobija.
Bobi oseti da mu se lice zažarilo. "Pa, jedan, valjda."
Džemer uzdignu čupave obrve. "Odnekud se mora početi." Nasmešio se, otkrivši sitne i neprirodno
pravilne zube koji se Bobiju uz to učiniše suviše brojni.
"Bobi", reče Džeki, "što ne pitaš Džemera za tog Viga, o kome vam je pričao Fin?"
Džemer je okrznu pogledom, a onda se opet zagleda u Bobija. "Znaš Fina? Daleko si dogurao za
običnog muvaroša, a?" Izvadio je plavi, plastični inhalator iz džepa na boku i gurnuo ga u levu nozdrvu,
ušmrknuo i vratio ga u džep. "Ladgejt. Vig. Fin je pričao o Vigu? Mora da je podetinjio."
Bobi nije znao šta to znači, ali mu se činilo da nije vreme da pita. "Pa", reče Bobi, "taj Vig je negde
na orbiti i povremeno Finu prodaje robu..."
"Kenjaš? Prosto ne mogu da verujem. Da mene pitaš, rek'o bih da je Vig ili mrtav ili negde pušta
bale. Luđi je od svakog kauboja, ako znaš na šta mislim. Odlepio. Skrenuo. Godinama nisam čuo ništa o
njemu."
"Džemere", reče Džeki, "možda je najbolje da ti Bobi ispriča celu priču. Bovoar treba da dođe
ovamo danas po podne i imaće pitanja za tebe, pa ne bi bilo loše da znaš kako stoje stvari..."
Džemer je pogleda. "Aha, razume. Gospodin Bovoar naplaćuje dug, je li?"
"Ne mogu da govorim u njegovo ime", reče ona, "ali pretpostavljam da je tako. Treba nam sigurno
mesto da smestimo našeg Grofa."
"Kakvog sad grofa?"
"Mene", reče Bobi, "to sam ja."
"Super", reče Džemer, potpuno ravnodušno. "Hajdemo onda u kancelariju."
Bobi nije mogao da odvoji pogled sa deka kiberprostora koji je zauzimao trećinu Džemerovog
prastarog stola od hrastovine. Bio je mat crne boje, naročite izrade, bez ikakve oznake proizvođača. Dok je
pričao Džemeru o Dva-na-danu i svom pokušaju upada u bazu podataka, o osećaju prisustva devojke i o tome
kako su mu ubili majku, stalno se naginjao napred. Bio je to po izgledu najžešći dek koji je ikad video, i setio
se Džekinih reči da je Džemer bio marka među kaubojima u svoje vreme.
Kada je Bobi dovršio priču, Džemer utonu u stolicu. "'Oćeš da ga isprobaš?" upita. Zvučao je
umorno.
"Isprobam?"
"Dek. Mislim da bi voleo da ga probaš. Vidi se po načinu na koji drljaš dupetom po stolici. Ili bi da ga
probaš, il' ti se opasno pripišalo."
Page 65
 2. Grof nula
"Jebi ga, jeste. Mislim, da, hvala, vol'o bih..."
"Što da ne? Ko će znati da si to ti, a ne ja, je l' tako? Što se ne uključiš s njim, Džeki? Da, kao, paziš
na njega?" Otvorio je ladicu u stolu i izvadio dva kompleta troda. "Ali nemoj ništa da radiš, važi? Mislim, samo
se promuvaj okolo. Bez podviga. Dugujem Bovoaru i Lukas uslugu, i čini mi se da ću im se najbolje odužiti ako
te sačuvam u jednom komadu."
Dao je po jedan komplet troda Džeki i Bobiju. Onda ustade, dohvati rukohvate sa obe strane crne
konzole i okrenu je prema Bobiju. "Hajde. Ima da napuniš gaće. Stvar je stara deset godina, al' i dalje je
nenadjebiva. Napravio ju je tip po imenu Automatski Džek, i to iz otpadaka. Nekad je bio glavni proizvođač
hardvera za Bobija Kvina. Zajedno su odrali Plava Svetla, ali to je verovatno bilo pre nego što si se rodio."
Bobi namesti trode. Pogleda prema Džeki.
"Jesi li se ikad uključivao u tandemu?"
Odmahnuo je glavom.
"Dobro. Uključićemo se, ali ću ti se držati s leve strane. Kad kažem da se isključiš, isključi se. Ako
vidiš nešto neobično, to je zato što sam u tvojoj blizini, razumeš?"
Potvrdio je.
Izvukla je par dugačkih igala sa srebrnim vrhom iz šešira na potiljku, skinula ga i odložila na sto
pored Džemerovog deka. Namestila je trode preko narandžaste svilene marame i prilepila kontakte na čelo.

"Idemo", reče.

Sad i uvek, ubrzano napred, uključen u Džemerov dek visoko iznad usijanih neonskih jezgara, kroz
nepoznatu topografiju podataka. Velike stvari, visoke kao gorja, oštrog korporacijskog izgleda u neprostoru
matrice. "Uspori, Bobi."
"Gospode Bože, al' ovo šiba!"
"Jeste, al' ti ipak malo prikoči. Nije zdravo za nas da žurimo. Treba da kliziš. Drži nas visoko i
uspori..."
Smanjio je brzinu, sve dok se nije činilo da jedre. Okrenuo se levo, očekujući da je vidi, ali tamo nije
bilo nikoga.
"Tu sam", reče ona, "ne brini..."
"Ko je bio Kvin?"
"Kvin? Neki kauboj koga je Džemer poznavao. A znao ih je, u svoje vreme."
Nasumce je skrenuo desno, glatko se obrćući na preseku mreže, oprobavajući dek. Bilo je
zapanjujuće, nešto što je prvi put doživeo u kiberprostoru. "Sveto sranje, Ono-Sendai je dečja igračka prema
ovoj stvari..."
"Unutra su verovatno O-Esovi čipovi. Džemer kaže da su njih upotrebljavali u njegovo vreme.
Podigni nas malo..."
S lakoćom su se uspinjali po mreži, dok su baze ostajale duboko pod njima. "Ovde gore nema Bog
zna šta da se vidi", požali se on.
"Grešiš. Ako se dovoljno zadržiš u nezauzetim delovima, možeš da vidiš neke zanimljive stvari..."
Tkivo matrice tada kao da zadrhta, baš ispred njih.
"Uh, Džeki..."
"Zaustavi ovde. Sad čekaj. Sve je u redu. Veruj mi."
Negde daleko, njegove ruke su se kretale preko tastature neuobičajenog rasporeda. Sad ih je
zaustavio, dok se jedan odsečak kiberprostora maglio, postajao zamućen. "Šta..."
Dambala ap monte l", reče glas, promukao u njegovoj glavi, sa ukusom krvi u njegovim ustima.
Nekako je znao šta znače te reči, ali mu je glas bio gvozdeni klin u umu. Mlečno tkivo se razdvoji, kao da
ključa, podeli se u dve površi nemirnog sivila.
"Legba", reče ona. "Legba i Ugu Feraj, bog rata. Papa Ugu! Sen Žak Mažer! Viv la Vyej!"
Matricu ispuni gvozdeni smeh, stružući kroz Bobijevu glavu.
"Map kite tout mize ak tout giyon", reče drugi glas, tečan kao živa i leden. "Vidiš, Papa, došla je da
se oslobodi zle sreće!" I taj se onda zasmeja, a Bobi je bio prisiljen da se odupre talasu čiste histerije kada se
srebrni smeh podigao kroz njega kao mehurići.
"Ima li ona zlu sreću, ždrebica Dambalina?" zagrme gvozdeni glas Ugu Feraja, i Bobi na trenutak
pomisli da je opazio priliku u sivoj magli. Glas zaškripa jezivim smehom. "Zaista! Zaista! Ali ona ne zna to!
Ona nije moj at, inače bih izlečio njenu sreću!" Bobiju dođe da vrišti, da umre, bilo šta samo da pobegne
glasovima, potpuno nemogućem vetru koji se podigao iz sivog komešanja, vrućem, vlažnom vetru sa mirisom
stvari koje nije mogao da odredi. "I slavi Devicu! Počuj me, sestrice! La Vyej je odista blizu!"
"Da", reče onaj drugi. "sada putuje mojom zemljom, velim ja, vladar puteva i staza."
"Ali ja, Ugu Feraj, kažem ti da se i tvoji zlotvori primiču! Na kapiju, sestro, i pazi!"
I tada siva područja izbledeše, zbrčkaše se, potonuše...
Page 66
 2. Grof nula
"Isključi nas", reče ona, dalekim i slabim glasom. I dodade, "Lukas je mrtav."

Džemer izvadi bocu skoča iz stola i pažljivo nasu šest centimetara pića u okruglu, plastičnu čašu.
"Izgledaš k'o posrana", reče on Džeki; Bobi je bio iznenađen blagošću njegovog glasa. Isključili su se pre
najmanje deset minuta i niko od tada nije rekao ni reč. Džeki je izgledala zgromljeno i neprestano je grizla
donju usnu. Džemer mu je izgledao nezadovoljno ili jarosno, nešto od to dvoje.
"Kako znaš da je Lukas mrtav?" odvaži se Bobi, jer mu se činilo da tišina ispunjava Džemerov
prenatrpani ured kao živo blato.
Džeki ga pogleda, ali kao da nije mogla da ga vidi. "Ne bi mi se ukazali da je Lukas bio živ", reče.
"Postoje savezi, pogodbe. Legba je uvek prvi prizvan, ali je trebalo da se pojavi sa Dambalom. Njegova ličnost
zavisi od loa sa kojom se ukazuje. Lukas mora da je mrtav."
Džemer gurnu čašu sa viskijem preko stola, ali Džeki odmahnu glavom, sa trodama još na čelu,
krunom od hroma i crnog najlona. On načini gadljivu grimasu, privuče čašu i sam je iskapi. "Kakvo
proseravanje. Stvari su bile mnogo jasnije dok vi niste počeli da petljate s njima."
"Nismo ih mi doveli tamo, Džemere", reče ona. "Već su bili tamo i pronašli put do nas zato što smo
ih razumeli!"
"Isti kurac", reče Džemer, umorno. "Šta god da su, odakle god da su, jednostavno su preuzeli oblik
po želji gomile sluđenih crnčuga. Razumeš? Nema jebene prilike da tamo bude nešto sa čim moraš da
razgovaraš na domorodačkom haićanskom! Vaš vudu kult je to provalio, video priliku, a Bovoar, Lukas i ostali,
sve su to pre svega biznismeni. One đavolje stvari umeju da sklapaju poslove, shvataš! K'o da im je urođeno!"
Zavrnuo je poklopac na boci i vratio je u sto. "Znaš, dušo, može biti da je to neko veliki, neko sa mnogo moći u
mreži, ko vas vuče za nos. Projektuje one stvari i slično sranje... I ti znaš da je to moguće, zar ne? Zar ne,
Džeki?"
"Nema šeme", reče Džeki hladnim i pouzdanim glasom. "Ali kako da znam da to nije nešto što
jednostavno ne umem da objasnim..."
Džemer izvadi komad plastike iz džepa i poče da se brije. "Naravno", reče. Brijač je zujao dok je
prevlačio njim preko vilice. "Osam godina sam živeo u kiberprostoru, zar ne? Otud znam da tamo nije bilo
ničega, tada... Dakle, 'oćeš da telefoniram Lukasu, ako će tako da ti bude lakše, ovako ili onako? Imaš broj
onog njegovog Rolsa?"
"Ne", reče Džeki, "ne trudi se. Najbolje da sačekamo da se pojavi Bovoar." Ustala je, smakla trode i
uzela šešir. "Idem da legnem, da probam da odspavam. Pazi na Bobija..." Okrenula se i otišla do vrata
kancelarije. Izgledala je kao mesečar, potpuno isceđena od energije.
"Divno", reče Džemer, prelazeći brijačem preko gornje usne. "'Oćeš piće?" upita Bobija.
"Pa", reče Bobi, "malo je rano..."
"Možda tebi." Vratio je brijač u džep. Džeki zatvori vrata za sobom. Džemer se malo nagnu napred.
"Kako su izgledali, mali? Jesi ih vid'o?"
"Samo neko sivilo. Zamućeno..."
Džemer je izgledao razočarano. "Izgleda da ne možeš dobro da ih vidiš ako nisi deo svega toga."
Lupkao je prstima po rukonaslonu stolice. "Misliš da su stvarno tamo?"
"Pa, ne bih se zajebav'o s njima..."
Džemer ga pogleda. "Ne bi? Pa, možda si pametniji nego što izgledaš. Ne bih ni ja. Napustio sam
igru pre nego što su se pojavili..."
"I, šta misliš da je to?"
"A, izgledaš mi sve pametniji... Pa, ne znam. Ne ide mi u glavu da je to gomila haićanskih vudu
bogova, ali ko zna?" Oči mu se suziše. "Može biti da su virusni programi koji su se oteli u matrici, umnožili i
postali veoma pametni... To je već samo po sebi dovoljno zastrašujuće; možda Turingovi ljudi ne žele da se to
sazna. Ili su VI našle način da odvoje delove sebe u matrici, što bi izludelo Turingovce. Znam tipa sa Tibeta
koji je pravio hardver za kauboje i koji tvrdi da su to tulpe."
Bobi zatrepta.
"Tulpa je neka vrsta misaonog oblika. Sujeverje. Stvarno moćni ljudi umeju da oslobode neku vrstu
duhova, načinjenih od negativne energije." Slegnu ramenima. "Opet proseravanje. Isto kao oni Džekini vudu
tipovi."
"A meni se čini da se Bovoar, Lukas i ostali ponašaju kao da je sve to stvarno, a ne tamo neko
foliranje..."
Džemer klimnu glavom. "Ubo si. I pritom im ide prokleto dobro, pa izgleda da tamo stvarno ima
nečega." Slegnuo je ramenima i zevnuo. "Moram i ja da odspavam. Ti možeš da radiš šta 'oćeš, samo ne
pipaj moj dek. I ne pokušavaj da iziđeš, jer ćeš aktivirati bar deset raznih alarma. U frižideru iza šanka imaš
sok, sir i razna druga sranja..."

Bobi je zaključio da ga mesto još plaši, sad kad je ostao sam, ali je bilo dovoljno zanimljivo da
Page 67
 2. Grof nula
potisne strah. Muvao se iza šanka, dodirujući slavine za pivo i hromirane nosače boca. Tu je bila mašina za led
i druga koja je grejala vodu. Napravio je sebi šolju japanske instant kafe i preturao po Džemerovim audio
kasetama. Sve su bile sa muzikom njemu nepoznatih grupa i izvođača. Pitao se da li to znači da Džemer,
onako mator, voli staru muziku, ili su to bile nove stvari koje tek treba da stignu do Baritauna, kao i obično
preko Liona, za koju nedelju... Ispod crnog i srebrnog univerzalnog terminala kase našao je pištolj, neku vrstu
kratke, debele mašinke sa magazinom koji je virio iz drške. Bila je pričvršćena ispod ploče šanka, zelenom
lepljivom trakom, a on se čuvao da je ne dodirne. Posle izvesnog vremena više se nije osećao uplašeno,
samo besciljno i nespokojno. Uzeo je ohlađenu kafu i otišao do sredine prostora sa stolovima. Seo je za jedan
sto i pravio se da je Grof Nula, vrhunski as konzole u Gradovima, koji čeka da se pojave neki tipovi da ugovore
posao, neki upad koji je mogao da izvede samo i jedino Grof. "Naravno", reče pustom noćnom klubu, stisnutih
očiju, "ima da isečem za vas... ako to možete da platite..." Pobledeli su kad je naveo cenu.
Mesto je imalo zvučnu izolaciju; uopšte se nije čula vreva četrnaestog sprata, samo brujanje
nekakvog erkondišna i povremeno grgoljenje mašine za grejanje vode. Umorivši se od uloge muškarčine
Grofa, Bobi ostavi šolju sa kafom na stolu i ode do ulaza, prelazeći rukom preko starog, tapaciranog,
somotskog užeta, obešenog između dve sjajne mesingane motke. Pazeći da ne dodirne staklena vrata, seo je
na jednostavnu čeličnu barsku stolicu sa sedištem presvučenim kožom, pored šaltera garderobe. U garderobi
je gorela slaba sijalica; osvetljavala je par desetina starih, drvenih vešalica sa okruglim, žutim, numerisanim
privescima. Pretpostavljao je da Džemer ponekad sedi tu da bi osmotrio posetioce. Nije mu bilo jasno zašto
neko, ko je osam godina bio as među kaubojima, vodi noćni klub, i pripisivao je to hobiju. Nagađao je da na taj
način možeš da upoznaš svu silu devojaka, ali to ionako možeš ako si bogat. A ako je Džemer osam godina
bio vrhunski džvaži, morao bi da bude bogat...
Setio se doživljaja u matrici, sivih mrlja i glasova. Zadrhtao je. Još mu nije išlo u glavu zašto to znači
da je Lukas mrtav. Zar Lukas može da umre? Onda se setio da je i njegova majka mrtva, i da mu ni to nije
izgledalo Bog zna kako stvarno. Isuse. Sve zajedno mu je išlo na živce. Poželeo je da iziđe, da se nađe s one
strane vrata, da razgleda tezge, kupce i ljude koji tamo rade...
Pružio je ruku i pomerio somotsku zavesu u stranu, tek toliko da zvirne kroz debelo, staro staklo, i
ugledao džunglu tezgi duginih boja i osoben korak kupaca. I usred svega toga, pored tezge natrpane
analozima VOM-a sa viškova, logičkim sondama i regulatorima napajanja, nalazilo se bezrasno, koščato
Lionovo lice, i one bezdane, jezive oči kao da se zagledaše pravo u Bobijeve sa čujnim škljocajem
prepoznavanja. Tada Lion učini nešto što Bobi nikad nije video kod njega. Osmehnu se.

23. BLIŽE

Stjuard u JAL-u ponudio joj je izbor simstim kaseta: pregled Fokstonove retrospektive u Tejtu od
prošlog avgusta, serijsku pustolovinu snimljenu u Gani (Ašanti!), odabrane arije iz Bizeove Karmen iz
perspektive privatne lože u Tokijskoj operi, ili tridesetominutnu sindikalizovanu kontakt emisiju Tali Išam Ljudi
na vrhu.
"Prvi put letite šatlom, gospođo Ovski?"
Marli potvrdi. Dala je Paleologosu devojačko ime svoje majke, što je verovatno bilo glupo od nje.
Stjuard se nasmeši s razumevanjem. "Kaseta svakako može da olakša uzletanje. Karmen je
veoma popularna ove nedelje. Prekrasni kostimi, kažu."
Zavrtela je glavom, nimalo raspoložena za operu. Fokston joj je nije dopadao, i pre bi preživela
punu snagu ubrzavanja nego da doživi Ašanti! Odabrala je traku Išamove, kao najmanje od četiri zla.
Stjuard je proverio njene vezove na sedištu, dodao joj kasetu i malu tijaru od sive plastike za jednu
upotrebu, pa otišao dalje. Namestila je plastične trode, uključila ih u naslon za ruke sedišta, uzdahnula i
gurnula kasetu u prorez pored ulaza. Unutrašnjost JAL šatla nestade u navali egejskog plavetnila i ona ugleda
reči 'Tali Išam i Ljudi na vrhu' kako se šire preko vedrog neba, ispisane elegantnim san-serif velikim slovima.
Tali Išam je bila pojam u stim industriji dokle je dopiralo Marlino sećanje, večita Zlatna Devojka koja
se pojavila sa prvim talasom novog medija. Marli se sada nalazila zarobljena u Talinom preplanulom,
pokretljivom, izuzetno udobnom telu. Tali Išam je zračila, disala duboko i lako, njene skladne kosti bile su u
zagrljaju mišića koji kao da nikad nisu osetili grč. Uključivanje u njene stim snimke bilo je poput pada u banju
savršenog zdravlja, osećaj visokih lukova njenih stopala i grudi koje su odizale svilasti, beli, egipatski pamuk
njene jednostavne bluze. Naslanjala se na šuplju, belu, kamenu ogradu iznad malene luke grčkog ostrvskog
grada, dok se iza nje spuštala kaskada procvetalih stabala, niz obronak od izbeljenog kamena i uskih,
krivudavih stepenica. U luci se oglasio brod.
"Turisti sada žure nazad na brod koji ih je poveo na ovo krstarenje", reče Tali i nasmeši se; kada se
osmehnula, Marli je osetila glatkoću belih zuba zvezde, sveži ukus njenih usta, a kamen ograde bio je prijatno
hrapav pod njenim golim podlakticama. "Ali jedan posetilac ostrva ostaće ovog popodneva sa nama, neko
koga sam sanjala da upoznam, i sigurna sam da ćete biti obradovani i iznenađeni, jer ova osoba obično
Page 68
 2. Grof nula
izbegava glavne medije..." Uspravila se, okrenula i nasmešila prelanulom, nasmejanom licu Jozefa Vireka...
Marli strgnu trode sa čela, i bela plastika JAL šatla kao da se sruči na mesto svuda oko nje. Na
uzdignutom ekranu treptala su svetla upozorenja, i mogla je da oseti treperenje koje je bilo sve učestalije...
Virek? Pogledala je komplet troda. "Pa", reče, "pretpostavljam da jesi od onih na vrhu..."
"Kako, moliću?" Japanski student pored nje načini pokret u svojim vezama, čudno malo oponašanje
naklona. "Imate poteškoća sa stimom?"
"Ne, ne", reče ona. "Izvinite." Ponovo je namestila trode i unutrašnjost šatla rastopi se uz pištanje
čulnog statičkog šuma, prodorne mešavine utisaka koja naglo ustupi mesto spokojnom skladu Tali Išam, koja
je držala Virekovu hladnu, čvrstu šaku i smešila se u njegove blage, plave oči. Virek je uzvraćao osmeh
blistavo belim zubima. "Neobično mi je drago što sam ovde, Tali", reče on, i Marli se prepusti stvarnosti trake,
prihvatajući Taline snimljene čulne utiske kao svoje. Obično je izbegavala stim, jer se nešto u njenoj ličnosti
odupiralo obaveznoj meri pasivnosti.
Virek je nosio meku, belu košulju, platnene pantalone zavrnute iznad kolena i jednostavne, smeđe,
kožne sandale. Držeći ga za ruku, Tali se vrati do ograde. "Sigurna sam", reče, "da ima mnogo toga što naša
publika..."
More nestade. Prema obzorju se raširi nepravilno polje pokriveno zeleno-crnim rastinjem kao
lišajem, narušeno obrisima novogotičkih tornjeva Gaudijeve crkve Sagrada Familia. Rub sveta bio je sakriven
u nisko polegloj, sjajnoj magli, a preko ravnice dolazio je zvuk kao od zvonjave potopljenih zvona.
"Danas tvoju publiku čini samo jedna osoba", reče Virek, i pogleda Tali Išam kroz okrugle naočari
bez okvira. "Zdravo, Marli."
Marli se naprezala da dohvati trode, ali su joj ruke bile okamenjene. Sila gravitacije, šatl se upravo
dizao sa svoje platforme... Zarobio ju je tu...
"Razumem", reče Tali, smešeći se, naslonjena na ogradu, sa laktovima na toplom, grubom
kamenu. "Kakva divna zamisao. Vaša Marli, Herr Virek, zaista je srećna devojka..." I Marli tada shvati da ovo
nije Tali Išam iz Čulo/Mreže, već deo Virekovog konstrukta, programirana perspektiva, sklopljena iz
višegodišnjeg prikazivanja Ljudi na vrhu, i da sada nema izbora, nema izlaza, osim da to prihvati, da sluša, da
pokloni Vireku pažnju. Činjenica da ju je uhvatio ovde, i izolovao na ovaj način, govorila je da su joj slutnje bile
ispravne: mašina je postojala, bila je stvarna. Virekov novac bio je neka vrsta univerzalnog rastvarača, koji je
po volji topio barijere...
"Žao mi je", reče on, "što čujem da si uznemirena. Pako kaže da bežiš od nas, ali ja više volim da to
posmatram kao težnju umetnika prema njegovom cilju. Osetila si, čini mi se, nešto od prirode mog geštalta, i
to te je uplašilo. Što nije nikakvo čudo. Ova kaseta je pripremljena jedan sat pre nego što je tvoj šatl trebalo da
poleti sa Orlija. Znamo kuda si se uputila, naravno, ali ne nameravam da te pratim. Radiš svoj posao, Marli.
Žalim samo što nismo mogli da sprečimo smrt tvog prijatelja Alena, ali sada znamo ko su bile njegove ubice i
njihovi poslodavci..."
Oči Tali Išam sada su bile Marline oči i stajale su netremice zagledane u Virekove, koje su gorele
plavom energijom.
"Alena su ubili plaćeni agenti Maas Biolabsa", nastavi on, "i upravo je od Maasa dobio koordinate
tvog sadašnjeg odredišta, kao i onaj hologram koji si videla. Moj odnos sa Maas Biolabsom bio je u najmanju
ruku dvostran. Pre dve godine jedna moja filijala pokušala je da ih otkupi. Ponuđeni iznos uticao bi na
celukupnu svetsku ekonomiju. Odbili su. Pako je ustanovio da je Alen ubijen zato što su saznali da pokušava
da trguje informacijom koju su mu dali, da je proda trećoj strani..." Namrštio se. "Krajnje glupo od njega, zato
što nije imao pojma o prirodi robe koju je nudio..."
Kako to liči na Alena, pomisli ona, i oseti talas sažaljenja. Sklupčan na onom odvratnom tepihu,
kičme isturene ispod zelenog platna jakne...
"Mislim da bi trebalo da znaš da moja potraga za našim tvorcem kutija podrazumeva nešto više od
umetnosti, Marli." Skinuo je naočari i obrisao ih o nabor bele košulje; u proračunatoj ljudskosti gesta bilo je
nečeg opscenog. "Imam razloga da verujem da je tvorac ovih predmeta na neki način u stanju da mi pruži
slobodu, Marli. Ja nisam zdrav čovek." Namestio je naočari, pažljivo zakačivši tanke, zlatne žice za uši. "Kada
sam poslednji put zatražio snimak svog tanka u Stokholmu, pokazali su mi stvar veličine tri kamionske
prikolice, zakriljenu zamršenom mrežom vodova... Kada bi bilo moguće da napustim to, Marli, ili, još bolje,
pobunjene ćelije koje se tamo čuvaju... Pa" - ponovo se osmehnuo onim čuvenim osmehom - "šta misliš, šta
bih dao za tako nešto?"
Taline-Marline oči tada pređoše na prostranstvo tamnih lišaja i daleke tornjeve zalutale katedrale...

"Izgubili ste svest", govorio je stjuard, masirajući joj prstima vrat. "To se događa, a osim toga naši
medicinski kompjuteri pokazuju da ste savršeno zdravi. No, ipak smo upotrebili dermadisk da predupredimo
sindrom prilagođavanja koji biste mogli da doživite pre sletanja." Povukao je ruku.
"Evropa posle kiša", reče ona, "Maks Ernst. Oni lišaji..."
Čovek je zurio odozgo u nju, odjednom na oprezu, izražavajući profesionalnu brigu. "Molim? Da li
Page 69
 2. Grof nula
biste ponovili?"
"Oprostite", reče ona. "San... Jesmo li stigli na pristanište?"
"Za jedan sat", reče on.
Orbitalna stanica Japan Air-a bila je beli toroid načičkan kupolama i oivičen tamnim, ovalnim
otvorima pristanišnih dokova. Ekran iznad Marline g-mreže - iako je pojam iznad privremeno izgubio
uobičajeno značenje - pokazivao je izuzetno složenu animaciju rotirajućeg torusa, dok je nekoliko glasova - na
sedam jezika - najavljivalo da će putnici JAL šatla 580, na doku Orli 1, prvom prilikom biti prevezeni do stanice.
JAL se izvinjavao zbog zakašnjenja nastalog usled rutinskih opravki na dokovima od broja sedam do broja
dvanaest...
Marli se skupila u svojoj g-mreži, opažajući Virekovu ruku u svemu što joj se događa. Ne, pomislila
je, mora da postoji neki način. Moram da se izvučem, reče sebi, potrebno mi je nekoliko sati slobodnog
delanja, a onda ću biti gotova s njim... Zbogom, Herr Virek, vraćam se u svet živih, onako kako siroti Alen nikad
neće, Alen koji je poginuo zato što sam prihvatila ovaj posao za vas. Zatreptala je kada je pošla prva suza, a
onda posmatrala, raširivši oči kao dete, lebdeću kuglicu u koju se suza pretvorila...
A taj Maas, pitala se, ko su oni? Virek je tvrdio da su ubili Alena, da je Alen radio za njih. Maglovito
se prisećala medijskih priča, nečega što se odnosilo na poslednju generaciju kompjutera, neki po izgledu
zlokoban proces u kome besmrtne hibridne ćelije raka proizvode veštačke molekule koji postaju sastavni
delovi kola. Tada se setila Pakovih reči da je ekran modularnog telefona Maasov proizvod...

Unutrašnjost JAL toroida bila je tako bezlična, tako obična, tako potpuno nalik bilo kom prometnom
aerodromu, da joj je dolazilo da se nasmeje. Osećao se isti miris parfema, ljudske napetosti i višestruko
filtriranog vazduha, isto pozadinsko brujanje razgovora. Osam desetina sile teže olakšalo bi nošenje kofera, ali
ona je imala samo svoju crnu tašnu. Izvadila je karte iz zatvorenog unutrašnjeg džepa i uporedila broj šatla na
koji je trebalo da presedne sa nizovima brojeva na najbližem zidnom ekranu.
Dva sata do polaska. Šta god Virek rekao, bila je sigurna da je njegova mašina već u pokretu,
uvlačeći se u posadu šatla ili na listu putnika, podmazujući novcem načinjene zamene... Biće otkaza u
poslednjem trenutku zbog bolesti, promena u planovima, nezgoda...
Prebacivši tašnu preko ramena, odsečno je zakoračila preko udubljenog poda od bele keramike
kao da ima pojma kuda ide, ili ima neki plan, svesna, pri svakom koraku, da nije tako.
Opsedale su je one blage plave oči.
"Proklet bio", reče, a ruski biznismen s podvaljkom u tamnom Ginza odelu frknu i podiže infofaks,
ostavljajući je izvan svog sveta.

"Ondak sam rekla kučki, čuj, ima d' izneseš one opto-izolatore i blindirane sanduke do Slatke Džejn
da ti ne bi' zalepila bulju za školjku zaptivnom pastom..." Bučan ženski smeh natera Marli da podigne pogled
sa tanjira sa sušijem. Dva prazna stola dalje sedele su tri žene, za stolom pretrpanim limenkama piva i
hrpama tanjira od stiropora umrljanih smeđim soja-sosom. Jedna od njih glasno podrignu i otpi dug gutljaj
piva. "Pa, kako je to primila, Rez?" Ovo je zbog nečega bio znak za još jedan, još duži napad smeha, a žena
koja je prva privukla Marlinu pažnju spusti glavu na ruke i zasmeja se tako da su joj se tresla ramena. Marli je
zurila u trojku, pitajući se šta su one. Smeh se polako istrošio, i prva žena se uspravi, brišući suze iz očiju. Marli
zaključi da su sve tri poprilično pijane, mlade, bučne i grubog izgleda. Prva žena bila je vitka i oštrih crta lica,
sa izduženim, sivim očima iznad tankog, pravog nosa. Kosa joj je bila neke nemoguće srebrne boje,
potkresana kratko kao u dečaka, i nosila je otvoren platneni prsluk bez rukava, nekoliko brojeva veći, potpuno
prekriven naduvenim džepovima, kopčama i čičak-trakama. Prsluk je visio, raskopčan, otkrivajući, iz Marlinog
ugla, malu, oblu dojku, pokrivenu nečim što je podsećalo na grudnjak od fine ružičaste i crne mreže. Druge
dve žene bile su starije i teže građe, oštro ocrtanih mišića ruku na svetlosti bez vidljivog izvora u kafeteriji
stanice.
Prva žena slegnu ramenima u prevelikom prsluku. "Nije je baš potreslo", reče.
Druga žena se ponovo nasmeja, sada već uzdržanije, i pogleda na hronometar na širokom,
kožnom kajišu. "Otišla sam", reče. "Imam turu za Sion, a posle osam tankova algi za Šveđane." Zatim
odgurnu stolicu i ustade, a Marli pročita izvezeni natpis preko leđa njenog crnog, kožnog prsluka.

O'GREJDI - VAĐIMA
EDIT S.
MEĐUROBITALNI PREVOZ

Tada ustade i žena pored nje, podižući pojas vrećastih farmerki. "Kažem ti, Rez, ako pustiš da te
ona pizda skrati za te sanduke, to će da pokvari tvoj dobar glas."
"Izvinite", reče Marli, pokušavajući da savlada podrhtavanje glasa.
Žena u crnom prsluku se okrenu i zagleda se u nju. "Da?" Odmeravala ju je od glave do pete, bez
Page 70
 2. Grof nula
osmeha.
"Videla sam vaš prsluk, ime Edit S. Je li to brod? Svemirski brod?"
"Svemirski brod?" Žena pored nje podiže guste obrve. "Oh, da, dušo, pravi pravcati svemirski brod!"
"To je teretnjak", reče žena u crnom prsluku i okrete se da pođe.
"Htela bih da vas unajmim", reče Marli.
"Da me unajmiš?" Sada su sve zurile u nju, bezizraznih i nenasmejanih lica. "Šta to znači?"
Marli zavuše ruku duboko u crnu briselsku tašnu i izvuče polovinu svežnja Novih Jena koje joj je
vratio Paleologos, turistički agent, pošto je naplatio svoj honorar. "Daću vam ovo..."
Žena sa kratkom, srebrnom kosom tiho zazvižda. Sve tri se zgledaše. Ona u crnom prsluku slegnu
ramenima. "Isuse", reče. "Kuda to misliš da ideš? Na Mars?"
Marli ponovo potraži po tašni i izvadi presavijenu, plavu hartiju kutije Goloaza. Pruži je ženi u crnom
prsluku, a ova je razmota i pročita orbitalne koordinate koje je Alen zabeležio zelenim flomasterom.
"Pa", reče žena, "to je dosta kratak skok, za toliki novac, ali O'Grejdi i ja moramo da budemo na
Sionu do 23:00 GSV. Ugovoren posao. Šta je s tobom, Rez?"
Ona dodade hartiju devojci za stolom, koja je pročita, pogleda uvis u Marli i upita, "Kada?"
"Odmah", reče Marli, "ovog časa."
Devojka ustade od stola, noge njene stolice zagrebaše po pločicama, a prsluk joj se otvori,
otkrivajući da je ono što je Marli smatrala ružičastim i crnim grudnjakom ustvari tetovirana ruža koja joj je
potpuno prekrivala levu dojku. "Dogovoreno, sestro, šuške na sunce."

"Znači da joj odmah daš pare", reče O'Grejdijeva.

"Niko ne sme da zna kuda idemo", reče Marli.
Tri žene se nasmejaše.
"Obratila si se pravoj curi", reče O'Grejdijeva, a Rez se naceri.

24. NA NIZBRDICI

Kiša ih je uhvatila kada je ponovo skrenuo prema istoku, u pravcu rubnih predgrađa Gradova i
opustošenog pojasa industrijskih zona. Spustila se kao zid, oslepivši ga dok nije pronašao prekidač za
uključivanje brisača. Rudi je pustio metlice brisača da dotraju, pa je morao da uspori, smanjujući zavijanje
turbine na podnošljivu riku, i približio vazdušni meh ivičnjaku, prolazeći tik pored iskidanih ostataka kamionskih
guma.
"Nešto nije u redu?"
"Ne vidim. Metlice brisača su istrulile." Lupnuo je prekidač farova, i sa obe strane šasije hovera
sunuše četiri uska zraka i istopiše se u sivom zidu pljuska. On odmahnu glavom.
"Što ne stanemo?"
"Suviše smo blizu Gradovima. Svuda su patrole. Kopteri. Skenirali bi identifikacionu tablicu na krovu
i videli da imamo tablice Ohaja i čudnu šasiju. Moglo bi da im padne na pamet da nas provere. To nam ne
treba."
"Pa, šta ćeš da uradiš?"
"Držaću se uz ivicu puta do prvog skretanja, a onda ću nam naći neki zaklon, ako budem mogao..."
Čvrsto držeći upravljač, zaokrenuo je hover u mestu, i svetlost farova odbi se od fluorescentnih,
narandžastih dijagonala na uspravnom stubu koji je označavao pomoćni put. Povezao je prema stubu,
prešavši naduvenom usnom vazdušnog meha preko debelog zaštitnog ivičnjaka od betona. "Ovo bi moglo da
posluži", reče, pošto su kliznuli pored stuba. Pomoćni put bio je jedva dovoljno širok za njih; grane i rastinje
grebali su o uske bočne prozore, o čelične ploče na bokovima hovera.
"Neko svetlo, tamo dole", reče Endži, zatežući veze u naporu da prozre kroz kišu.
Tarner vide razvodnjeni žuti sjaj i niz istovetnih tamnih izbočina. Nasmeja se. "Benzinska pumpa",
reče. "Ostatak starog sistema, pre nego što su ovuda prokopali veliki put. Izgleda da tamo neko živi. Šteta što
ovo ne ide na benzin..." Spustio je hover niz nasip od šljunka; približavajući se, vide da žuti sjaj dolazi od para
pravougaonih prozora. "Na selu smo", reče. "Ovim momcima možda neće biti previše drago što nas vide."
Posegnuo je ispod jakne, izvukao Smit i Veson iz futrole i spustio ga na sedište između nogu. Kada su bili pet
metara od zarđalih pumpi, spustio je hover u široku lokvu i isključio turbine. Kiša je još mokrila odozgo u
mlazovima nošenim vetrom, i on ugleda priliku u lepršavoj vojničkoj pelerini na ulaznim vratima kućice.
Spustio je prozor desetak centimetara i zagalamio da nadjača pljusak: "Izvin'te što smetam. Morali smo da se
sklonimo s puta. Ne valjaju nam brisači. Nismo znali da ovde ima nekoga." Čovekove ruke, u svetlosti sa
prozora, bile su sakrivene ispod pelerine, ali je bilo očigledno da nisu prazne.
"Privatni posed", reče čovek mršavog lica, ispruganog kišom.
"Nismo mogli da ostanemo na putu", doviknu Tarner. "Žao nam je ako smetamo..."
Page 71
 2. Grof nula
Čovek otvori usta, poče da miče tu stvar koju je držao ispod pelerine, a onda mu se rasprsnu glava.
Tarneru se gotovo činilo da se to dogodilo pre nego što se linija crvene svetlosti spustila odozgo i dodirnula ga,
zrak debljine olovke koji se nemarno zanjihao kao da se neko igra baterijskom svetiljkom. Kiša je odmah
raspršila crveni gejzir kada se prilika skljokala na kolena i izvrnula napred, a ispod pelerine iskliznula puška
Sevidž 410 sa žičanim kućištem.
Tarner nije bio svestan da se pokrenuo, ali opazi da je uključio turbine, prepustio komande Endži i
izvukao se iz vezova. "Ako kažem kreći, uteraj ga kroz kućicu..." Zatim ustade, povlačeći ručicu krovnog
poklopca, sa teškim revolverom u ruci. Čim je poklopac kliznuo unazad, preplavi ga urlanje crne Honde,
senke koja se spuštala, jedva vidljiva kroz zid vode. "Sad!" Povukao je obarač pre nego što ih je odbacila
napred i kroz zid stare kućice, a lakat mu utrnu od udara u krov hovera. Zrno grunu negde u visini, sa
zadovoljavajućim treskom; Endži nagazi gas i oni projuriše kroz drvenu građevinu, tako da je Tarner jedva
imao dovoljno vremena da uvuče glavu i ramena u kabinu. Nešto u kući eksplodira, verovatno propanska
boca, i hover se zanese ulevo.
Endži okrenu vozilo kada su proleteli kroz suprotni zid. "Kuda?" povika kroz buku trubine.
Kao u odgovor na pitanje, crna Honda se spusti odozgo, obrćući se, dvadeset metara ispred njih, i
rasprši srebrni mlaz vode. Tarner zgrabi upravljač i hover kliznu napred, podižući sa zemlje gejzire visoke
deset metara; zahvatili su mali borbeni helikopter pravo u polikarbonsku kabinu, gužvajući trup od legure kao
da je od hartije. Tarner poveze vozilo unazad i ponovo jurnu napred, sada brže. Izlomljeni helikopter ovaj put
tresnu o dva siva, vlažna bora i ostade da leži pod njima kao nekakva dugokrila muva.
"Šta se događa?" reče Endži sa šakama na obrazima. "Šta se događa?"
Tarner izbaci potvrdu o registraciji i prašnjave naočari za sunce iz pretinca u bočnim vratima,
pronađe svetiljku, proveri baterije.
"Šta se događa?" ponovi Endži, kao automat. "Šta se događa?"
Ponovo je proturio glavu kroz otvor na krovu, sa revolverom u jednoj ruci, svetiljkom u drugoj. Kiša
je popustila. Skočio je na šasiju hovera, pa preko branika i potrčao kroz lokve duboke do članaka, pljuskajući
prema crnim rotorima Honde.
Osećao se prodoran miris isteklog goriva. Polikarbonska kabina raspukla se kao jaje. Uperio je Smit
i Veson i dvaput aktivirao ksenonski nišan; dva nema bleska nemilosrdne svetlosti pokazaše mu krv i
izlomljene udove kroz razbijenu plastiku. Sačekao je, pa uključio baterijsku svetiljku. Dvojica. Prišao je bliže,
držeći svetiljku daleko od tela. Stara navika. Ništa se nije micalo. Miris goriva bio je sve jači. Trgnuo je
iskrivljeni poklopac i ovaj se otvorio. Obojica su nosila naočari za pojačavanje slike. Okruglo, slepo oko lasera
zurilo je u noć, i on dodirnu ulepljeno ovčje krzno na okovratniku pilotske jakne poginulog. Krv u čovekovoj
bradi bila je sasvim tamna u svetlosti svetiljke, gotovo crna. Bio je to Ouki. Usmerio je zrak u levo i video da je
drugi čovek, pilot, Japanac. Pomerio je zrak i osvetlio crnu pljosku pored Oukijeve noge. Uzeo ju je, gurnuo u
džep jakne i potrčao prema hoveru. Uprkos kiši, iz ruševina benzinske pumpe počeli su da ližu crvenkasti
plamenovi. Uzverao se preko branika hovera, uz šasiju, podigao se i uvukao u kabinu.
"Šta se događa?" upita Endži, kao da nije ni izlazio. "Šta se događa?"
Sručio se u sedište, ne obraćajući pažnju na vezove, i uključio turbinu. "Ono je Hosakin helikopter",
reče, okrećući hover. "Mora da su nas pratili. Imali su laser. Čekali su da siđemo sa auto-puta. Nisu hteli da
nas ostave na otvorenom, da nas nađe policija. Kada smo skrenuli ovamo, odlučili su da napadnu, ali mora da
su zaključili da je onaj jadnik sa nama. Ili su hteli da uklone svedoka..."
"Njegova glava", reče ona, drhtavim glasom, "njegova glava..."
"To je od lasera", reče Tarner, vozeći uz pomoćni put. Kiša je sasvim oslabila. "Para. Mozak ispari i
lobanja eksplodira..."
Endži se presamiti i povrati. Tarner je vozio jednom rukom, držeći Oukijevu pljosku u drugoj.
Zubima je izvukao poklopac i progutao gutljaj Oukijevog Divljeg Ćurana.
Kada su stigli do prilaza auto-putu, plamen srušene pumpe zahvatio je Hondino gorivo i nepravilna
vatrena lopta Tarneru ponovo prizva u sećanju centar u pustinji, svetlost padobranskih baklji, belo nebo dok je
mlaznjak hitao prema granici Sonore.
Endži se uspravi, obrisa usta dlanom i poče da se trese.
"Moramo da se udaljimo odavde", reče on, vozeći ponovo na istok. Nije ništa odgovorila, i on je
pogleda postrance. Sedela je uspravno i ukočeno na sedištu, izvrnutih beonjača u slabom sjaju instrumenata,
bezizraznog lica. Već ju je video u takvom stanju u Rudijevoj spavaćoj sobi, kada ih je Seli pozvala, i sada je iz
nje ponovo potekla bujica reči na nepoznatom jeziku, meko, ubrzano čegrtanje koje je moglo biti neko
francusko lokalno narečje. Nije imao čime to da snimi, ni vremena, morao je da vozi...
"Drž' se", reče, pošto je ubrzao, "proći će..." Bio je siguran da ga ona ne čuje. Zubi su joj cvokotali;
čuo ih je i pored buke turbine. Zaustavi, pomislio je, samo toliko da joj staviš nešto među zube, novčanik ili
smotano platno. Ruke su joj grčevito čupale kajiševe vezova.
"U mojoj kući leži bolesno dete." Hover zamalo da sleti s asfalta kada je čuo glas sa njenih usana,
dubok, spor i nekako lepljiv. "Čujem kako se baca kocka, za njenu krvavu haljinu. Mnogo je ruku koje noćas
Page 72
 2. Grof nula
kopaju grob za nju, među njima i tvoje. Neprijatelji se mole da umreš, plaćeniče. Mole se u znoju. Njihove
molitve su reka grozničava." A onda nekakvo kreketanje koje je možda bilo smeh.
Tarner se odvaži da je pogleda; ugledao je srebrnu nit pljuvačke kako joj se cedi sa ukočenih
usana. Dubinski mišići njenog lica bili su zgrčeni u masku koju nije poznavao. "Ko si ti?"
"Ja sam Gospodar Puteva."
"Šta hoćeš?"
"Hoću to dete, da bude moj at, da se kreće staništima ljudi. Dobro je što voziš na istok. Povedi je u
svoj grad. Jahaću je ponovo. I Samedi jaše s tobom, plaćeniče. On je vetar u tvojim rukama, ali je prevrtljiv, taj
Gospodar Grobalja, svejedno što si ga dobro služio..." Okrenuo se na vreme da je vidi kako pada u stranu u
vezovima, obešene glave, otvorenih usta.

25. LADNJACI I GOTICI

"Ovo je Finov telefonski program", oglasi se zvučnik ispod ekrana, "a Fin nije ovde. Ako 'oćete vezu,
znači da znate pozivnu šifru. Ako 'oćete da ostavite poruku, ostavite je već jednom." Bobi je zurio u sliku na
ekranu i polako vrteo glavom. Većina telefonskih programa bila je opremljena kozmetičkim video
potprogramima sastavljenim tako da dovedu lik vlasnika u veći sklad sa opštevažećim pojmovima fizičke
lepote, brišući svaki beleg i fino pretapajući konture lica prema idealizovanim statističkim normama. Posledice
kozmetičkog programa na Finovom licu bile su bez sumnje najuvrnutija stvar koju je Bobi ikad video, kao da je
neko pokušao da oživi glavu crknute krtice punim rasponom boja pogrebnikovih krejona i parafinskih injekcija.
"To nije normalno", reče Džemer, pijuckajući skoč.
Bobi klimnu glavom.
"Fin se boji", reče Džemer, "otvorenog prostora. Užasava ga napuštanje one gomile sabijenih
govana od radnje. Uz to je telefonski narkos, ne može da ne odgovori na poziv ako je tamo. Počinjem da
verujem da je ona kučka u pravu. Lukas je mrtav i dešava se neko teško sranje..."
"Kučka", reče Džeki, iza šanka, "to već zna."
"Ona zna", reče Džemer, spustivši plastičnu čašu i gladeći kravatu, "ona zna. Popričala je sa
huduom u matrici i sad zna..."
"Pa, Lukas se ne javlja, a ni Bovoar, što znači da bi mogla biti u pravu." Bobi pruži ruku i isključi
telefon iz koga je zacvileo signal za snimanje poruke.
Džemer se preobukao u nabranu košulju, beli večernji sako i crne pantalone sa satenskim prugama
duž spoljnjeg šava nogavica. Bobi zaključi da je to njegova radna uniforma za klub. "Još nema nikoga", reče,
gledajući Bobija i Džeki. "Gde su Boug i Šarki? Gde su konobarice?"
"Ko su Boug i Šarki?" upita Bobi.
"Barmeni. Ovo mi se ne sviđa." Ustao je sa stolice, otišao do vrata i pažljivo pomerio zavesu u
stranu. "Koji kurac ovi govnari traže tamo napolju? Hej, Grofe, ovi liče na neke tvoje. Dođi ovamo..."
Bobi ustade, pun slutnji - nije rekao Džeki ili Džemeru da je dozvolio da ga Lion vidi, zato što nije
hteo da izgleda kao čabronja - i ode do mesta gde je stajao vlasnik kluba.
"Hajde. Proviri. Samo nemoj da te vide. Toliko se trude da ne gledaju ovamo da to gotovo smrdi."
Bobi pomeri zavesu, pazeći da otvor ne bude veći od centimetra, i pogleda napolje. Brojne kupce
gotovo potpuno su zamenile crne kreste Gotika odevenih u potkovanu kožu i - da čovek ne poveruje - otprilike
isti broj plavokosih Ladnjaka, opremljenih u pamuk iz Šinđukua po ovonedeljnoj modi i bele patike sa zlatnim
kopčama. "Ne znam", reče Bobi, pogledavši Džemera, "al' ne bi trebalo da su zajedno, znaš. Mislim, Ladnjaci i
Gotici. Oni su kao prirodni neprijatelji, to im je valjda u DNK, ili tako nešto..." Ponovo ga pogleda. "Bogamu,
ima ih najmanje stotinu."
Džemer gurnu ruke duboko u džepove nabranih pantalona. "Poznaješ lično neke od tih momaka?"
"Razgovarao sam sa nekim Goticima. Mada ih je teško razlikovati. Ladnjaci bi izgazili sve što nije
ladnjačko. To im je glavna zanimacija. Al' mene su isekli Polutani, a Polutani bi trebalo da su u savezu sa
Goticima, pa ko zna?"
Džemer uzdahnu. "Onda, pretpostavljam, nisi raspoložen da išetaš napolje i pitaš nekog od njih šta
smeraju?"
"A, ne", reče Bobi bez oklevanja, "ne ja."
"Hmmm." Džemer se zagleda u Bobija zamišljenim pogledom koji se ovom uopšte nije svideo.
Nešto malo i tvrdo pade sa visoke, crne tavanice i bučno odzvoni o jedan od okruglih, crnih stolova.
Predmet odskoči i pade na tepih, kotrljajući se, i zaustavi se između vrhova Bobijevih novih čizama. On se
mahinalno sagnu i podiže ga. Bio je to staromodni mašinski zavrtanj, navoja smeđih od rđe i glave prekrivene
mutnom, crnom, zaštitnom bojom. Pogledao je uvis baš kada je drugi zavrtanj pogodio sto i krajičkom oka
ugledao kako Džemer nestvarno vešto preskače šank pored kreditne računske jedinice. Džemer nestade,
začu se slab zvuk kidanja - čičak-traka - i Bobi je znao da se Džemer dokopao debelog, malog automata koji
Page 73
 2. Grof nula
je tamo video ranije u toku dana. Pogledao je oko sebe, ali Džeki nije bilo nigde na vidiku.
Treći zavrtanj eksplozivno tresnu na ploču stola.
Bobi je oklevao, ali onda pođe za Džekinim primerom i skloni se sa vidika, krećući se što je tiše
mogao. Čučnuo je iza jednog drvenog paravana i posmatrao kako pada i četvrti zavrtanj, praćen tankim
slapom fine, mrke prašine. Začuo se zvuk struganja, a onda sa tavanice odjednom nestade čelični kvadratni
poklopac, povučen u neku vrstu šahta. Hitro je pogledao prema šanku, na vreme da vidi kako se podiže debeli
ublaživač trzaja na kućištu Džemerovog automata...
Iz otvora je sad visio par mršavih smeđih nogu i prašnjav skut sivog ogrtača od ajkuline kože.
"Čekaj", reče Bobi, "to je Bovoar!"
"Sigurno da je Bovoar", dođe glas odozgo, pojačan i šupalj u praznini šahta. "Sklanjajte mi taj
prokleti sto s puta."
Bobi se iskobelja iza paravana i odvuče sto i stolice u stranu.
"'Vataj ovo", reče Bovoar i zaljulja nabijen ranac maslinaste boje na jednoj od naramenica, a onda
ga pusti. Težina stvari gotovo obori Bobija na pod. "Sad se skloni..." Bovoar se spusti iz šahta, ostade na
trenutak da visi na rukama iz otvora, pa skoči dole.
"Šta je bilo sa piskavcem koji sam imao gore?" upita Džemer, stojeći iza šanka, sa malim
automatom u rukama.
"Tu je", reče Bovoar i baci mutnosivu šipku od fenolske smole na tepih. Bila je omotana tankom,
crnom žicom. "Ispalo je da samo tako mogu da uđem, a da me ne vidi vojska onih govnara. Neko im je
očigledno dao plan mesta, ali su propustili ovo gore."
"Kako si se popeo na krov?" upita Džeki, izlazeći iza paravana.
"Nisam", reče Bovoar, podižući velike, plastične naočari na nosu. "Ispalio sam nit monomola sa
susedne zgrade i dotociljao se na keramičkom vretenu..." Njegova kratka, rundava kosa bila je puna prašine iz
odžaka. Uputio joj je ozbiljan pogled. "Ti znaš", reče.
"Da. Od Legbe i Papa Ugua, u matrici. Uključila sam se sa Bobijem, u Džemerov dek..."
"Razneli su Ahmeda na auto-putu u Džersiju. Verovatno su upotrebili isti bacač kojim su sredili i
Bobijevu staru..."
"Ko?"
"Još nisam siguran", reče Bovoar, klečeći pored ranca i otvarajući plastične štipaljke zatvarača, "ali
stvar počinje da dobija oblik... Ono na čemu sam radio pre nego što sam čuo da su smakli Lukasa bilo je da
pronađem Polutane koji su digli Bobijev dek. Verovatno je bio sticaj okolnosti, slučajno je naleteo na njih, ali
sad imamo grupu Polutana kod kojih je naš ledolomac... To može da ima posledice, svakako, jer među
Polutanima ima muvaroša koji povremeno posluju sa Dva-na-danom. Zato smo Dva-na-dan i ja malo obilazili,
nastojeći da saznamo koliko se može. A mogli smo patku, kako se ispostavilo, izuzev što se pogodilo, kada
smo bili kod tog prašinara Aliksa, koji je drugi zamenik ratnog poglavice ili tako nešto, da ga pozove kolega iz
drugog tabora, za koga Dva-na-dan tvrdi da je Gotik iz Baritauna po imenu Rejmond." Dok je govorio, praznio
je ranac, vadeći oružje, alat, municiju, kalemove žice. "Rejmond ima gadnu potrebu da razgovara, ali Aliksu
ne pada na pamet da priča pred nama. 'Oprostite, gospodo, ali ovo je službeni razgovor poglavica', kaže to
tupavo govno, i mi se tu pokrijemo ušima, pokupimo svoje malenkosti, sve unatraške i udarajući temena, i
otprašimo, ali samo iza ugla. Pozovemo Dva-na-danovim modularnim telefonom naše kauboje u Gradovima
da se uključe na Aliksov telefon, ali pod hitno. Kauboji uđu u Aliksov razgovor sa Rejmondom k'o žica u sir."
Izvukao je iz ranca izobličenu sačmaricu sa dvanaest patrona, malo dužu od njegove podlaktice, uzeo
zdepast, okrugli magacin sa gomile na tepihu i spojio ga sa puškom. "Jeste li videli dosad nekog od ovih
jebača majki? Južnoafrička, iz vremena pre rata..." Nešto u njegovom glasu i napetosti vilice odjednom
pokaza Bobiju sav njegov bes. "Izgleda da je tip kontaktirao Rejmonda, tip sa gomilom love, s namerom da
unajmi Gotike, celu mašineriju, da odu u Gradove i obave posao, pravu masovnu scenu. Tipu je toliko stalo da
se to uradi, da je unajmio i Ladnjake. E, tada počinju da lete govna, zato što je Aliks konzervativac. Samo je
mrtav Ladnjak dobar Ladnjak, i to tek posle x sati mučenja, i tako dalje. 'Zajebi stvar', kaže Rejmond, rođeni
diplomata. 'Reč je o velikoj lovi, zato razmišljajmo korporacijski.'" Otvorio je kutiju debelih, crvenih, plastičnih
patrona i počeo da puni pušku, gurajući jednu za drugom u magacin. "Možda grešim, ali u poslednje vreme na
videu stalno viđam te tipove iz Maas Biolabsa, zadužene za odnose sa javnošću. Dogodilo se nešto veoma
čudno, na nekom njihovom posedu u Arizoni. Neki kažu da je bila nuklearna, drugi da je bilo nešto drugo. A
sad tvrde da je poginuo njihov glavni stručnjak za biosoft, kako kažu nesrećnim slučajem. Zvao se Mičel, dasa
koji je manje-više smislio tu stvar. Za sada, niko drugi čak ni ne nagoveštava da bi mogao da napravi biočip, pa
smo Lukas i ja zaključili da je ledolomac i nastao u Maasu. Ako je to uopšte bio ledolomac... Ali nismo imali
pojma od koga ga je Fin dobio, niti odakle ta stvar kod dotičnog. Međutim, ako sve saberete, izgleda da je
Maas rešio da nam svima zaprži čorbu. A to treba da se dogodi na ovom mestu, zato što nemamo kud
odavde."
"Ne znam", reče Džemer, "imamo dosta prijatelja u ovoj zgradi..."
"Imali ste." Bovoar odloži sačmaricu i uze da puni Nambu automatik. "Većina njih sa ovog sprata i
Page 74
 2. Grof nula
onog ispod danas su kupljeni. Radio je keš. Džakovi istog. Bilo je par tvrdih, ali ne dovoljno."
"Tu nema nikakve logike", reče Džeki, uze čašu skoča iz Džemerove ruke i ispi je naiskap. "Šta to
imamo što tako gadno žele?"
"'Ej", reče Bobi, "ne zaboravi da verovatno ne znaju da su mi oni Polutani digli ledolomac. Možda
'oće samo njega."
"Ne", reče Bovoar, gurnuvši magacin u Nambu, "zato što nisu mogli da znaju da ga nisi sakrio u
majčinom stanu."
"Al' možda su otišli tamo i pretražili mesto..."
"Kako su znali da ga Lukas nije držao u Ahmedu?" reče Džemer, polazeći prema šanku.
"Fin misli da je neko poslao ona tri nindže da ubiju i njega u paketu", reče Bobi. "Kažu da su imali
opremu za postavljanje pitanja, ali..."
"Opet Maas", reče Bovoar. "Ko god bio, pogodio se sa Ladnjacima i Goticima. Saznali bismo i više,
ali je Aliks Polutan glumio veličinu i nije hteo da pregovara sa Rejmondom. Nikakav zajednički posao sa
omrznutim Ladnjacima. Koliko su naši kauboji uspeli da shvate, ona vojska je tu da vas zadrži unutra. A ljude
kao ja napolju. Ljude sa oružjem i opremom." Pružio je napunjen Nambu Džeki. "Znaš da upotrebljavaš
pucu?" upita Bobija.
"Naravno", slaga Bobi.
"A, ne", reče Džemer, "dosta nam je nevolja i bez toga da njemu damo oružje u ruke. Isuse
Hriste..."
"Sve mi to govori", reče Bovoar, "da možemo očekivati da pošalju još nekog na nas. Nekog malo
stručnijeg..."
"Ako jednostavno ne miniraju Hipermart u tri lepe", reče Džemer, "zajedno sam svim onim
zombijima..."
"Neće", reče Bobi, "jer bi inače to već uradili."
Svi se zagledaše u njega.
"Dečko je u pravu", reče Džeki. "Ubo je."
Pola sata kasnije, Džemer je sumorno zurio u Bovoara. "Moram da ti priznam, ovo je najbezvezniji
plan koji sam ikad čuo."
"Da, Bovoare", upade Bobi, "što se jednostavno ne provučemo kroz taj šaht, iskrademo preko krova
i prebacimo na susednu zgradu? Istim onim užetom kojim si prešao ovamo."
"Na krovu ima više Ladnjaka nego muva na govnetu", reče Bovoar. "Neki od njih mogli bi čak biti
dovoljno bistri da pronađu poklopac koji sam otvorio da siđem ovamo. Mada sam ostavio par rasprskavajućih
mina za sobom." Neveselo se iscerio. "Osim toga, zgrada preko puta je viša od ove. Morao sam da se
popnem na krov i ispalim monomol odozgo. Ne možete da se popnete na ruke uz monomolekularnu nit; ostali
biste bez prstiju."
"Kako onda misliš da iziđemo, bogamu?" reče Bobi.
"O'ladi, Bobi", reče Džeki mirno. "Bovoar je uradio ono što je morao. Sada je ovde s nama, i imamo
oružje."
"Bobi", reče Bovoar, "što nam ne ponoviš plan, da vidimo jesmo li razumeli..."
Bobi je imao nelagodan osećaj da Bovoar želi da se uveri da ga je on razumeo, ali se naslonio na
šank i počeo. "Naoružamo se i čekamo, je li? Onda se Džemer i ja uključimo u njegov dek i pronjuškamo po
matrici, ne bismo li provalili šta se događa..."
"Mislim da to mogu i sam", reče Džemer.
"Sereš!" Bobi se odbi od šanka. "Bovoar je rek'o! 'Oću d' idem, 'oću se uključim! Kako inače da
naučim nešto?"
"Pusti sad to, Bobi", reče Džeki, "nastavi."
"U redu", reče Bobi natmureno, "dakle, ranije ili kasnije, tipovi koji su unajmili Gotike i Ladnjake ima
da dođu po nas. Kad krenu, mi ih dočekamo. Bar jednog u'vatimo živog. U isto vreme izlazimo napolje,
iznenadimo Gotike i ostale jer ne očekuju toliko oružje, tako da se domognemo ulice i brišemo za Gradove..."
"Mislim da je to otprilike sve", reče Džemer, prilazeći polako zaključanim i zastrtim vratima. Pritisnuo
je palcem šifrovanu pločicu brave i otškrinuo vrata. "'Ej, ti!" razdra se. "Ne ti! Ti sa šeširom! Dovuci dupe
ovamo. Hoću da razgovaram..."
Tanak, crveni zrak probi vrata, zavesu i dva prsta Džemerove šake i zatrepta iznad šanka. Jedna
boca se rasprsnu, a sadržaj iziđe u obliku pare i estera u gasnom stanju. Džemer pusti vrata da se zatvore,
zagleda se u uništenu šaku i sruči se zadnjicom na tepih. Klub se polako ispuni božićnim mirisom skuvanog
džina. Bovoar uze srebrni sifon sa šanka i poprska zadimljenu zavesu mineralnom vodom, sve dok se patrona
sa CO 2 nije ispraznila, a mlaz oslabio. "Imaš sreće, Bobi", reče Bovoar i baci bocu preko ramena, "jer se brat
Džemer neće više uključivati u dek..."
Džeki je coktala, pregledajući Džemerovu ruku, na kolenima pored njega. Bobi opazi sprženo
meso, a onda brzo odvrati pogled.
Page 75
 2. Grof nula

26. VIG

"Znaš", reče Rez, viseći naglavačke ispred Marli, "to se mene uopšte ne tiče, ali da l' te neko čeka
tamo? Mislim, odvešću te tamo, bez brige, a ako ne budeš mogla da uđeš, vratiću te do stanice JAL-a. Ali ako
ne budu hteli da te puste da uđeš, ne znam koliko ću moći da čekam. Ta stvar je krš, a tamo napolju u
olupinama kriju se čudne spodobe." Rez - ili Tereza - Marli je to zaključila po lakiranoj pilotskoj dozvoli
pričvrćenoj na školjku Slatke Džejn - nije nosila svoj radni prsluk tokom puta.
Marli, otupela od čitave duge dermi koje joj je Rez zalepila po zglobu šake da bi predupredila
grčevitu mučninu sindroma prilagođavanja svemiru, zurila je u tetoviranu ružu. Bila je izvedena u japanskom
stilu, vekovima starom, i Marli ošamućeno zaključi da joj se dopada. Da joj se, u stvari, dopada Rez, koja se
ponašala istovremeno grubo i devojački i starala se o svom neobičnom putniku. Rez se divila njenoj kožnoj
jakni i tašni, pre nego što ih je strpala u neku vrstu tesne najlonske viseće mreže već pune kaseta, štampanih
knjiga i neoprane odeće.
"Ne znam", reče Marli, "znam samo da ću morati da pokušam da uđem..."
"Znaš šta je ta stvar, sestro?" Rez je podešavala g-mrežu oko Marlinih ramena i ispod mišica.
"Koja stvar?" Marli trepnu.
"Mesto na koje idemo. To je deo starih jezgara Tezje-Ešpulovih. Tamo su nekad bili skladišteni
njihovi korporacijski podaci..."
"Čula sam za njih", reče Marli, sklapajući oči. "Ispričala mi je Andrea..."
"Naravno, svi su čuli za njih - nekada su posedovali najveći deo Frisajda. Valjda su ga i sagradili.
Onda su propali i sve je otišlo na doboš. Dali su da se njihovo porodično gnezdo odseče od vretena i odvuče
na drugu orbitu, ali su prethodno izbrisali svoja jezgra, spalili ih i prodali kao otpad. Otpadi nikad ništa nisu
učinili s njima. Nisam čula da se neko tamo naselio, ali ovde napolju živiš gde možeš... mislim da to važi za
svakoga. Tako kažu da Gospa Džejn, kćerka matorog Ešpula, još živi u njihovom starom domu, luda k'o
šišmiš..." Vično je zategla g-mrežu, dovršivši posao. "Važi. Sad se samo opusti. Ima da nagarim Džejn jedno
dvadeset minuta, ali to će da nam skrati put, a za to me, valjda, i plaćaš..."
I Marli zaroni u krajolik načinjen od kutija, ogromnih drvenih Kornelovih tvorevina gde su opipljivi
ostaci ljubavi i sećanja bili izloženi iza pokislih okana od prašnjavog stakla, tajanstveni lik graditelja kutija
bežao ispred nje niz avenije popločane mozaicima od ljudskih zuba, Marline pariske čizme slepo cikacakale
preko simbola oivičenim mutnim zlatom. Graditelj kutija bio je muškarac, nosio je Alenovu zelenu jaknu i bojao
se Marli više od svega na svetu. "Žao mi je", dovikivala je, trčeći za njim, "žao mi je..."
"Ja'. Tereza Lorenc, sa Slatke Džejn. Hoćete brojeve? Šta? Naravno da smo pirati. Ja sam jebeni
kapetan Kuka... Čuj, Džek, evo ti brojeva pa proveri... Već sam rekla. Imam putnika. Molim za pristup, i tako
dalje... Marli Ta i Ta, govori francuski u snu..."
Marlini kapci zadrhtaše, otvoriše se. Rez je visila u mreži ispred nje, a mišići na leđima bili su joj
jasno ocrtani, sve do najmanjeg. "Hej", reče Rez, okrenuvši se u mreži, "žao mi je, izgleda da sam ih uzbunila,
ali zvuče prilično meko. Jesi religiozna?"
"Ne", reče Marli, zbunjena.
Rez napravi grimasu. "Pa, nadam se da ćeš ipak razumeti nešto od ovog sranja." Izvukla se iz
mreže i napravila kratak salto unazad koji ju je doveo na nekoliko centimetara od Marlinog lica. Optička traka
joj se pružala iz ruke do konzole i Marli prvi put ugleda nebeski plavu utičnicu na devojčinom zglobu. Gurnula
je perlu mikrofona u Marlino desno uho i podesila providnu cevčicu mikrofona koja se izvijala iz nje.
"Nemate prava da nas uznemiravate ovde", reče muški glas. "Naše delo je delo Božje, i samo je
nama znano pravo lice Njegovo!"
"'Alo? 'Alo, da li me čujete? Zovem se Marli Kruškova i imam jedan neodložan posao s vama. Ili sa
nekim na ovim koordinatama. Moj posao tiče se serije kutija, kolaža. Tvorac ovih kutija možda se nalazi u
velikoj opasnosti! Moram da ga vidim!"
"Opasnost!" Čovek se nakašlja. "Samo Bog određuje čovekovu sudbu! U nama nema straha. Ali to
ne znači da smo budale..."
"Molim vas, saslušajte me. Unajmio me je Jozef Virek da pronađem tvorca tih kutija. Ali sada
dolazim da vas upozorim. Virek zna da ste ovde i njegovi agenti će doći za mnom..."
Rez je zurila u nju.
"Morate me pustiti unutra! Imam da vam ispričam još toga..."
"Virek?" Nastade poduže ćutanje, ispunjeno statičkim šumom. "Jozef Virek?"
"Da", reče Marli. "Baš on. Ceo život viđate njegovu sliku, onu sa engleskim kraljem... Molim vas..."
"Dajte mi vašeg pilota", reče glas, sada bez histerije i pretnji. Zamenilo ih je nešto što se Marli činilo
još zlokobnije.

Page 76
 2. Grof nula
"Rezervno je", reče Rez, skidajući glatki šlem sa crvenog odela. "I ništa me ne košta, dovoljno si
platila..."
"Ne", bunila se Marli, "stvarno, nije trebalo... Ja..." Vrtela je glavom, dok je Rez otkopčavala spojeve
na pojasu svemirskog odela.
"Tamo se ne ide bez odela", reče. "Ne znaš šta udišu. Ne znaš da li uopšte imaju šta da udišu! Pa
razne bakterije, spore... Šta je bilo?" Spustila je srebrni šlem.
"Imam klaustrofobiju!"
"Oh..." Rez je zurila u nju. "Čula sam za to... znači da se bojiš da budeš unutar zatvorenog
prostora?" Izgledala je iskreno radoznala.
"Tesnog zatvorenog prostora."
"Kao što je Slatka Džejn?"
"Da, ali..." Pogledala je po prenatrpanoj kabini, boreći se sa panikom. "Ovo mogu da podnesem, ali
ne i šlem." Zadrhtala je.
"Dobro", reče Rez, "evo šta ćemo. Obućićemo te u odelo, ali bez šlema. Naučiću te kako da ga
pričvrstiš. Dogovoreno? Inače nećeš napustiti moj brod..." Usne su joj bile ravna i tvrda crta.
"Da", reče Marli, "da..."

"Postupak je sledeći", reče Rez. "Nalazimo se komora uz komoru. Kad se ovaj poklopac otvori,
ulaziš, ja ga zatvaram. Onda otvaram spoljni. Tu ulaziš u tamošnju atmosferu, kakva god bila. Sigurna si da
nećeš šlem?"
"Neću", reče Marli, gledajući naniže u šlem koji je stezala crvenim rukavicama odela, u svoj bledi
odraz u ogledalu vizira.
Rez zacokta jezikom. "Tvoj život. Ako budeš 'tela da se vratiš, neka upute poruku preko stanice
JAL-a, za Slatku Džejn."
Marli se nespretno odbaci i odlebde napred u komoru, ne veću od uspravljenog mrtvačkog
sanduka. Ploča na grudima odela snažno zveknu o spoljnji poklopac, i ona začu kako se unutrašnji poklopac
uz šištanje zatvara za njom. Pored glave joj se upali svetlost, podsetivši je na sijalice u frižiderima. "Zbogom,
Tereza."
Ništa se ne dogodi. Bila je sama sa otkucajima sopstvenog srca.
Onda vrata spoljne komore Slatke Džejn kliznuše u stranu. Mala razlika u pritisku bila je dovoljna da
je isisa u tamu koja je mirisala drevno i tužno ljudski, kao davno napuštena svlačionica. Vazduh je bio gust i
nezdravo vlažan, i ona ugleda, još se prevrćući, kako se komora Slatke Džejn zatvara iza nje. Zrak svetlosti
proseče vazduh pored nje, zadrhta, prošeta i uhvati je u obrtanju.
"Svetlost", neko promuklo povika, "svetlost za našu gošću! Džounse!" Bio je to glas koji je čula
preko zvučnika. Čudno je odzvanjao u gvozdenom prostranstvu ovog mesta, ove pećine kroz koju je
propadala, a onda se začu zvuk struganja i u daljini zasja prsten jarkog plavetnila, osvetljavajući joj daleku
krivinu čeličnog zida ili školjke i istopljenog mesečevog kamena. Površina je bila izbrazdana i isprugana
precizno usečenim kanalima i udubljenjima, gde je nekada ležala neka vrsta opreme. U dubljim usecima još
su se videla čupava klupka smeđe zaptivne pene, dok su druga bila u senci crnoj poput smrti... "Bolje joj
dobaci uže, Džounse, pre nego što rascopa glavu..."

Nešto udari u rame njenog odela, sa vlažnim pljeskom, i ona okrenu glavu; ugleda ružičastu grudvu
jarke plastike iza koje se vukla tanka, ružičasta nit koja se na njene oči zateže i prevrnu je. Šupljina veličine
napuštene katedrale ispuni se mučnim zavijanjem mašine, i oni je polako uvukoše dublje unutra.
"Dugo vam je trebalo", reče glas. "Pitao sam se ko će biti prvi, i ispade Virek... Mamon..." Onda je
uhvatiše i okrenuše. Zamalo da izgubi šlem; lebdeo je sve dalje od nje, ali joj ga neko odgurnu u ruke. Njena
tašna, sa čizmama i jaknom unutra, načini samovoljan luk, na ramenom kaišu, i udari je postrance po glavi.
"Ko ste vi?" upita ona.
"Ladgejt!" zagrme starac. "Vigan Ladgejt, kao što već znate. Kome bi vas drugom poslao da ga
obmanete?" Njegovo naborano, zamrljano lice bilo je glatko izbrijano, ali je njegova siva, dugačka kosa
slobodno lebdela, morska trava u struji ustajalog vazduha.
"Oprostite", reče ona, "ali nisam ovde da vas obmanem. Više ne radim za Vireka... Došla sam
ovamo zato... Mislim, nisam sigurna zašto sam došla, za početak, ali sam na putu ovamo saznala da je
umetnik koji je napravio one kutije u opasnosti. Zato što postoji još nešto, nešto što Virek misli da ovaj
poseduje, nešto za šta misli da će ga osloboditi raka..." Reči joj zamreše u tišini, u gotovo opipljivom ludilu koje
je zračilo iz Vigana Ladgejta, i tada vide da ovaj nosi napukli, plastični oklop starog radnog odela, sa jeftinim,
metalnim raspećima zalepljenim u obliku ogrlice oko izlizanog, čeličnog okovratnika šlema. Lice mu je bilo
sasvim blizu njenog. Osećala je zadah njegovih trulih zuba.
"Kutije!" Sa usana mu poleteše kuglice pljuvačke, povinujući se elegantnim zakonima njutnovske
fizike. "Kurvo! One su delo Božjih ruku!"
Page 77
 2. Grof nula
"Polako, Lade", reče drugi glas, "plašiš gospoju. Smir'te se, gospoja, znate, stari Lad retko dobiva
goste. To ga mlogo uzruja, al' je u suštini bezazlen starkelja..." Okrenula je glavu i susrela spokojan pogled
širokih, plavih očiju na veoma mladom licu. "Ja sam Džouns", reče on, "ja takođe živim ovde..."
Vigan Ladgejt zabaci glavu i zaurla, a taj zvuk divlje odjeknu između zidova od čelika i kamena.
"Uglavnom, vi'te", reče Džouns, dok se Marli vukla za njim duž čvorastog užeta zategnut niz hodnik
koji se činio bez kraja, "dosta je miran. Sluša svoje glasove, znate. Razgovara sam sa sobom, il' možda sa
tijem glasovima, ne znam, a ondak mu dođe i postane k'o sad..." Kad je zaćutao, još su se čuli slabi odjeci
Ladgejtovih urlika. "Mož'te pomislit' da je to bez duše, što sam ga ostavio 'nako, al' tako je ponajbolje, zaista.
Uskoro će se umorit'. Ogladnit'. Ondak dođe k meni. 'Oće svoje slatkiše, vi'te."
"Vi ste Australijanac?"
"Novi Melburn", reče on. "Il' sam bio, pre neg' sam se popeo uz bunar..."
"Smem li da vas pitam zašto ste ovde? Mislim, ovde u ovom, ovom... šta li je već."
Mladić se nasmeja. "Uglavnom ga nazivam Mesto. Lad za nj ima više imena, ali uglavnom Carstvo.
Smatra da je naš'o Boga. Može bit' da je', ako to tako posmatrate. Kol'ko se ja tu razabirem, pre neg' se popeo
uz bunar, bio je neka vrst kompjuterske varal'ce. Ne znam tačno kak' se naš'o ovde, samo znam da starom
jarcu tu odgovara... A ja sam stig'o vamo bežeć', znate? Naš'o se u nevolji tamo dole, da ne kažem baš 'de, i
izvuk'o guz'cu 'vamo. Završio ovde - to je dugačka, zasebna priča - i naš'o đavoljeg Ladgejta polumrtvog o'
gladi. Im'o je taj pos'o, prodajuć' stvari koje bi mu naišle, i te kutije što i' tražite, ali bio je već premlogo otkačio
za to. Njegovi kupci, dolaz'li su, tako, tri puta godišnje, al' on bi i' posl'o nazad. Tad sam pomislio, ovden se
mogu dobro skriti, te sam mu uz'o pomagat'. I to vam je sve, valjda..."

"Možete li me odvesti do umetnika? Je li on ovde? Hitno je..."

"Povešću vas, brez brige. Al' ovo mesto nije nikad bilo sagrađeno za ljude, mislim da se po njem
šeću, pa je to pomalo dug put... Mada ono neće nikud otić'. I ne mogu vam jemčit' da će vam načinit' kutiju.
Stvarno radite za Vireka? Ono brezobrazno, bogato, matoro govno na teliški? Švaba, je li?"
"Radila sam", reče ona, "nekoliko dana. Što se tiče nacionalnosti, rekla bih da je Herr Virek jedini
pripadnik nacije koja se zove Herr Virek..."
"S'vatam na šta mislite", reče Džouns veselo. "Svi su isti, ti bogati, matori zajebanti, čini mi se, iako
je zabavnije nego gledat' jebenu zaibacu... Ne možete videt' neku zaibacu da skonča u krvi, zar ne? Uzmite
starog Ešpula - bio mi zemljak - koj' je podig'o sve ovo; kažu da ga je zaklala rođena 'ćer, a sad je i ona ista
k'o matori Lad, skriva se negde u porodičnom zamku. Vi'te, Mesto je nekad bilo deo toga."
"Rez... mislim moj pilot, takođe je rekla nešto slično. A i jedna moja prijateljica, u Parizu, nedavno je
pominjala Tezje-Ešpulove... Klan se osipa?"
"Osipa? Gospode! Pre će bit' načisto nest'o. Razmislite: vi i ja sad puzamo kroz nji'ova bivša
korporacijska jezgra podataka. Kupio i' neki preduzimač iz Pakistana; školjka je u redu, a u kolima ima
podosta zlata, al' ga je skuplje pokupit' neg' neki računaju... I stvar otad visi ovden, sa matorim Ladom da joj
pravi društvo, k'o i ono njemu. To jes', dok ja nisam stig'o. Može bit' da će jednog dana doć' ekipe iz Pakistana
i početi rezat'... Čudno, ipak, kol'ko toga još radi, bar povremeno. Čuo sam da se priča, što me je i dovelo
'vamo, da su T-E izbrisali jezgra pre neg' su i' napustili..."
"Vi, dakle, mislite da su u ispravnom stanju?"
"Bogami, da. Otprilike kolk'o i Lad, ako se to može nazvat' ispravnim. Šta vi mislite, šta je taj vaš
gra'telj kutija?"
"Šta znate o Maas Biolabsu?"
"Kakva mas'?"
"Maas. Oni što prave biočipove."
"A. Oni. Pa, to je sve što znam o njima..."
"Ladgejt ih pominje?"
"Može bit'. Ne mogu reć' da ga baš tol'ko slušam. Lad, taj vam jako mlogo priča..."

27. STANICE DAHA

Vozio ih je kroz avenije oivičene zarđalim kosturima napuštenih vozila, sa kranovima za rušenje i
crnim kulama topionica. Držao se sporednih ulica, zavlačeći se u zapadni rub Gradova, da bi zatim ubrzao
hover niz kanjon od cigala, izbijajući varnice oklopljenim bokovima, i uterao ga duboko u zid od isitnjenog,
sabijenog smeća. Lavina otpadaka gotovo zatrpa vozilo, i on pusti komande, posmatrajući kocku od pene kako
se ljulja napred-nazad, levo-desno. Merač kerozina pokazivao je nulu poslednjih dvanaest blokova.
"Šta se dogodilo tamo?" reče ona, zelenih jagodica u sjaju instrumenata.
"Oborio sam helikopter. Uglavnom slučajno. Imali smo sreće."
"Ne, mislim posle toga. Bila sam... sanjala sam."
Page 78
 2. Grof nula
"Šta si sanjala?"
"Velike stvari, kako se kreću..."
"Imala si nešto kao napad."
"Jesam li bolesna? Misliš da sam bolesna? Zašto je kompanija htela da me ubije?"
"Ne verujem da si bolesna."
Otkopčala je vezove i sišla sa sedišta, kleknuvši na mesto gde su spavali. "Imala sam ružan san..."
Počela je da se trese. Izvukao se iz vezova i prišao joj, privukao joj glavu uz sebe, milujući joj kosu, gladeći je
unazad uz fine kosti glave, iza ušiju. Njeno lice u zelenom sjaju bilo je kao nešto oteto iz snova i napušteno, sa
kožom glatkom i tankom preko kostiju. Crna majica bila joj je do pola otkopčana, i on pređe vrhom prsta duž
lomne linije njene ključne kosti. Koža joj je bila hladna, ovlažena znojem. Pripila se uz njega.
Sklopio je oči i video svoje telo u postelji ispruganoj suncem, ispod lenjog ventilatora sa drvenim
elisama. Telo se pokretalo, trzalo se kao amputiran ud, a Elisonina glava bila je zabačena, otvorenih usta,
usana zategnutih preko zuba.
Endži pritisnu lice u udubljenje njegovog vrata.
Zatim zastenja, ukoči se, zanese unazad. "Najamniče", začu se glas. Ponovo se našao uz
vozačevo sedište, burence Smit i Vesona odražavalo je tanku liniju zelenog sjaja instrumenata, osvetljeni vrh
nišana zaklanjao je njenu levu zenicu.
"Ne", reče glas.
Spustio je revolver. "Opet si tu."
"Ne. Govorio si sa Legbom. Ja sam Samedi."
"Subota?"
"Baron Subota, najamniče. Jednom si me sreo, na padini brega. Na tebi je ležala krv kao rosa. Tog
dana sam se napio iz tvog srca." Telo joj se silovito trzalo. "Dobro poznaješ ovaj grad..."
"Da." Posmatrao je kako se mišići njenog lica grče i opuštaju, pretapajući ga u novu masku...
"Vrlo dobro. Ostavićeš vozilo ovde, kao što si i nameravao. Ali pratićeš stanice prema severu.
Prema Njujorku. Večeras. Tada ću te povesti Legbinim autom, i ubićeš za mene..."
"Koga?"
"Onog kog najviše želiš da ubiješ, najamniče."
Endži zastenja, zadrhta i poče da jeca.
"U redu je", reče on. "Još malo pa smo kod kuće." Bila je to besmislena izjava, pomislio je,
pomažući joj da se spusti sa sedišta; oboje su bili beskućnici. U jakni je pronašao kutiju patrona i zamenio onu
koju je ispalio na Hondu. U polici za alat na upravljačkoj tabli našao je britvu poprskanu bojom i isekao postavu
sa jakne. Dok je sekao, kroz vazduh je lebdelo milion mikrocevčica plastičnog izolatora. Kada je isekao
postavu, gurnuo je Smit i Veson u futrolu i obukao jaknu. Visila je na njemu u naborima, kao preveliki mantil, i
sasvim skrivala revolver.
"Zašto si to uradio?" upita ona, prelazeći nadlanicom preko usana.

"Zato što je napolju toplo i da pokrijem pištolj." Gurnuo je torbicu punu upotrebljenih Novih Jena u
džep. "Hajde", reče, "treba da uhvatimo podzemnu..."

Sa stare kupole Džordžtauna, sagrađene četrdeset godina pošto su se oboleli Federalci povukli
prema nižim oblastima MekLina, neprestano je kapala kondenzacija. Vašington je uvek bio južnjački grad, i
ako biste se iz Bostona povezli vozom duž stanica, osetili biste kako se ton Gradova menja. Drveće u Području
bilo je bujno i zeleno, a lišće im je odražavalo svetlost lučnih svetiljki dok su Tarner i Anđela Mičel prolazili
ispucalim pločnicima prema Dipon Serklu i stanici. U sredini kruga nalazila su se burad, a neko je zapalio vatru
od otpadaka u divovskoj mermernoj kupi u samom središtu. Prolazili su kraj tihih prilika koje su sedele pored
prostrtih ćebadi, na kojima je bio izložen nadrealistički izbor robe: kartonski omoti crnih plastičnih audio diskova
naduveni od vlage pored izakanih protetičkih ruku iz kojih su visili goli neuro-priključci, prašnjavi, okrugli
akvarijum pun ovalnih privezaka za pseće ogrlice, gumicom povezani svežnjevi izbledelih razglednica, jeftine
Indo trode još zapakovane u plastično industrijsko pakovanje, raspareni keramički slanici i bibernice,
golf-palica sa oguljenom kožnom drškom, švajcarski džepni noževi bez sečiva, ulubljena limena kanta za
smeće sa odštampanim licem predsednika čije je ime Tarneru bilo na vrh jezika (Karter? Grosvenor?),
zamućeni hologrami Spomenika...
U senci pored ulaza u stanicu, Tarnere se tiho cenkao sa mladim Kinezom u belom džinsu i
razmenio najsitnije Rudijeve novčanice za devet žetona od legure štampanih reljefnim logoom BAMO Tranzit.
Dva žetona za ulazak na stanicu. Tri su otišla u automat za lošu kafu i bajato pecivo. Preostala četiri
povezla su ih na sever, vozom koji je bešumno klizio na magnetnom jastuku. Zavalio se u sedište, sa rukama
oko nje, i pravio se da žmuri; posmatrao je njihove odraze na prozoru preko puta. Visok muškarac, sada
izmršaveo i neobrijan, poguren u porazu, sa devojkom upalih očiju pored sebe. Nije progovorila otkako su
napustili uličicu gde je ostavio hover.
Page 79
 2. Grof nula
Po drugi put tokom poslednjeg sata razmatrao je da li da pozove svog agenta. Ako nekom morate
verovati, to je po pravilu vaš agent. Ali Konroj je rekao da je unajmio Oukija i ostale preko Tarnerovog agenta, i
ta veza ga je činila sumnjičavim. Gde li je Konroj večeras? Tarner je bio prilično siguran da je baš Konroj
poslao Oukija za njima, sa laserom. Da li je onaj bacač u Arizoni bio Hosakino delo, sa ciljem da se izbrišu
tragovi neuspelog pokušaja prebega? Ako jeste, zašto su naložili Veberovoj da uništi medicinare i
Maas-Neotekov dek? I taj Maas... Da li je Maas odgovoran za Mičelovu smrt? Treba li im verovati da je Mičel
zaista mrtav? Da, pomislio je, dok se devojka meškoljila pored njega u nemirnom snu, treba: zbog Endži.
Mičel se bojao da će je ubiti; udesio je prelazak da je izvuče, prebaci u Hosaku, ne planirajući da sam
pobegne. Tako je bar glasila Endžina verzija.
Sklopio je oči, isključujući njihove odraze u staklu. Duboko u mulju Mičelovih snimljenih sećanja,
nešto je oživelo. Stid. Nije mogao sasvim da dokuči taj osećaj... Odjednom otvori oči. Šta je ono rekla, kod
Rudija? Da joj je otac ugradio tu stvar u glavu zato što nije bila dovoljno pametna? Pazeći da je ne probudi,
izvukao je ruku iza njene glave i zavukao dva prsta u džep pantalona, vadeći Konrojev crni, najlonski paketić
na uzici. Odlepio je čičak-traku i istresao naduveni, asimetrični, sivi biosoft na dlan. Mašinski snovi. Tobogan.
Prebrz, previše neljudski za poimanje. Ali ako bi se usredsredio na nešto određeno, možda bi mogao da to
izdvoji...
Zavukao je nokat palca ispod poklopca utičnice, odvojio ga i odložio na sedište pored sede. Vagon
je bio gotovo prazan, i činilo se da niko od ono malo putnika ne obraća pažnju na njih. Duboko je udahnuo,
stisnuo zube i ubacio biosoft...
Dvadeset sekundi kasnije, imao je ono što je tražio. Onaj neobični osećaj ovaj put ga je mimoišao;
zaključio je da je to bilo zato što je tražio određenu stvar, činjenicu, upravo onu vrstu podatka koja se može
naći u dosjeu vrhunskog naučnog istraživača: koeficijent inteligencije njegove kćeri, testiran svake godine.
Endžela Mičel imala je rezultate visoko iznad proseka. Oduvek.
Izvadio je biosoft iz utičnice i odsutno ga zakotrljao između palca i kažiprsta. Stid. Mičel, stid i
diplomski ispiti... Ocene, pomislio je. Trebaju mi ocene tog gada. Trebaju mi prepisi njegovih ocena.
Ponovo se uključio u dosje.
Ništa. Dospeo je tog mesta, ali tamo nije bilo ničeg.
Nemoguće. Još jednom.
I opet.
"Bogamu", reče.
Tinejdžer obrijane glave pogleda ga sa sedišta preko puta, a onda se ponovo okrenu neprekidnom
monologu svog drugara: "U ponoć na brdu, opet igraju igre. Idemo, al' samo da se muvamo okolo, ne
učestvujemo, samo gledamo kako razvaljuju bulje, i ima se valjamo o' smeha, kad vidimo ko je puk'o, zato što
su prošle nedelje Suzan slomili ruku, vid'o si to? Pravi cirkus, Kal je pokuš'o da ih odveze u bolnicu, al' je bio
zaprašen i poter'o je onu posranu Jamahu pravo preko zaštitne ograde..."
Tarner ponovo gurnu biosoft u utičnicu.
Ovaj put, kada je bilo gotovo, nije pustio ni glasa. Ponovo je obgrlio Endži i nasmešio se,
posmatrajući osmeh u prozoru. Bio je to osmeh grabljivice, smešak sa ivice.
Mičelov akademski uspeh bio je dobar, izuzetno dobar. Odličan. Ali mu je nedostajala kvaka. Kvaka
je bila ono što je Tarner naučio da potraži u dosjeima naučnika, ona nepogrešiva krivulja genijalnosti. Umeo je
da uoči kvaku kao što je odličan mašinist umeo da pogodi vrstu metala prema varnici koju baca strug. Mičel to
nije imao.
Stid. U spavaonicama diplomaca. Mičel je znao, znao je da neće uspeti. A onda je nešto izveo.
Kako? Toga neće biti u dosjeu. Mičel je nekako uspeo da cenzuriše ono što je predao mašini Maasovog
obezbeđenja. Inače bi se okomili na njega... Neko, ili nešto, pronašlo je Mičela u postdiplomskom porazu i
počelo da mu dostavlja stvari. Rešenja, uputstva. I Mičel je dospeo na vrh, sada sa kvakom, sjajnom i čvrstom,
koja ga je i podigla tamo...
Ko? Šta?
Posmatrao je Endžino usnulo lice u treperenju podzemnog osvetljenja.
Faust.
Mičel je sklopio pogodbu. Tarner možda nikada neće saznati pojedinosti dogovora ili Mičelovu cenu,
ali je znao drugu stranu. Ono što je Mičel morao da učini u zamenu za traženo.
Legba, Samedi, nit pljuvačke sa devojčinih usana u grču.
A voz je uleteo u staru Uniju kao crni nalet pomoćnog vetra.

"Taksi, ser?" Čovekove oči pokretale su se iza polihromatskih naočara čije su se boje komešale kao
u ulju. Nadlanice i ruke bile su osute suvim, srebrnastim krastama. Tarner mu priđe i zahvati ga za mišicu, sve
u hodu, pribijajući ga uz zid od izgrebanih, belih pločica, između sivih nizova ormarića za prtljag.
"U gotovom", reče Tarner. "Imam Nove Jene. Hoću taksi. I neću nikakve probleme sa vozačem.
Jasno? Nisam preotmen." Pojačao je stisak. "Zezneš li me, vratiću se ovamo i ubiću te, ili ću učiniti da to
Page 80
 2. Grof nula
poželiš."
"Jasno. Razumeo. Najjasnije. Možemo to, ser, bez brige, ser. Kuda želite da idete, ser?" Čovekovo
izjedeno lice grčilo se u bolu.
"Najamniče", dođe glas iz Endži, promukao šapat. Zatim adresa. Tarner vide kako muvaroševe oči
uzrujano šaraju iza uskomešanih boja. "To je na Medisonu?" zakreketa. "Jasno. Stiže dobar taksi, silno dobar
taksi..."
"Kakvo je to mesto", upita Tarner taksistu, nagnuvši se napred da pritisne dugme mikrofona pored
čelične rešetke zvučnika, "ta adresa koju smo ti dali?"
Zvučnik zakrča. "Hipermart. Malo toga je otvoreno tamo u ovo doba noći. Tražite nešto određeno?"
"Ne", reče Tarner. Nije poznavao to mesto. Stoga pokuša da se priseti tog dela Medisona.
Uglavnom stambene zgrade. Bezbrojne životne ćelije sagrađene u školjkama komercijalnih građevina iz
vremena kada je trgovina još tražila službenike i prostorije u kojima će se ovi baviti njom. Neke zgrade bile su
toliko visoke da su zadirale u kupole.
"Kuda idemo?" upita Endži, sa rukom na njegovoj mišici.
"Sve je u redu", reče on. "Ne brini."
"Bože", reče ona, naslonjena na njegovo rame, gledajući uvis prema ružičastom neonskom natpisu
'Hipermart' koji je presecao granitno lice starog zdanja, "često sam sanjala Njujork, tamo u mesi. Imala sam
grafički program koji me je vodio kroz sve ulice, muzeje i slično. Želela sam da dođem ovamo više od svega
na svetu..."
"Pa, eto, uspela si. Došla si."
Ona zajeca, zagrli ga, krijući lice na njegovim golim grudima, drhteći. "Bojim se, tako se bojim..."
"Sve će biti dobro", reče on, milujući joj kosu, motreći na glavni ulaz. Nije imao razloga da veruje da
će bilo šta ikad biti dobro za oboje. Činilo se da ona ne zna da su reči koje su ih dovele ovamo sišle sa njenih
usana. Ali i nisu bile njene... Sa obe strane ulaza u Hipermart ležale su skitnice, ispružene gomile dronjaka iste
boje kao pločnik; Tarneru se činilo da ih je, malo po malo, iznedrio potamneli beton, da budu izdanci grada.
"Džemerov klub", reče glas, prigušen na njegovim grudima, i on oseti ledenu odbojnost, "Pronađi Dambalinu
ždrebicu." Ponovo je zaplakala. Uzeo ju je za ruku i pošao između usnulih uličara, u izbledeli ukrasni reljef
zidova i kroz staklena vrata. Na dnu reda šatri i zatvorenih lokala, ugledao je mašinu za espreso i devojku sa
crnom krestom kose kako briše tezgu. "Kafa", reče. "Hrana. Hajde. Treba da jedeš."
Osmehnuo se devojci dok se Endži smeštala za sto. "Može gotovina?" upita. "Primaš gotovinu?"
Zagledala se u njega, a onda slegnula ramenima. Izvadio je dvadeseticu iz Rudijeve torbice i
gurnuo joj je. "Šta želite?"
"Kafu. Nešto za jelo."
"Imate samo to? Ništa sitnije?"
Odmahnuo je glavom.
"Žao mi je. Ne mogu da vam razmenim."
"I ne moraš."
"Jes' ti normalan?"
"Jesam i 'oću kafu."
"To je veliki bakšiš, mister. Ne zaradim toliko za celu nedelju."
"Samo uzmi."
Licem joj prelete gnev. "A, vi ste sa onim govnarima gore. Zadrži novac. Zatvaram."
"Nismo mi ni sa kim", reče on i malo se nagnu na šank. Jakna mu se raskrili i ukaza se Smit i
Veson. "Tražimo jedan klub. Zove se 'Kod Džemera'."
Devojka pogleda Endži, pa opet Tarnera. "Je l' bolesna? Zaprašena? Šta je s vama?"
"Uzmi taj novac", reče Tarner. "I daj nam kafu. Ako hoćeš da zaradiš ostatak, reci nam gde je klub.
Važno mi je. Razumeš?"
Sklonila je izlizanu novčanicu sa videla i okrenula se mašini za ekspreso. "Mislim da više ništa ne
razumem." Šolje i čaše bele od mleka zveckale su dok ih je uklanjala. "Šta se to dešava kod Džemera? Jesi li
mu prijatelj? Poznaješ Džeki?"
"Naravno", reče Tarner.
"Navratila je jutros sa nekim balavcem iz predgrađa. Pretpostavljam da su otišli gore..."
"Gde?"
"Kod Džemera. Tada su počele da se dešavaju čudne stvari."
"Je li?"
"Nagrnuli oni čudaci iz Baritauna, oni zamašćeni i bele cipele zajedno, k'o da je sve ovo njihovo. A
sad bogami i jeste, bar poslednja dva sprata. Počeli da plaćaju ljudima da zatvore lokale. Puno njih sa nižih
spratova se spakovalo i otišlo. Uvrnuta stvar..."
"Koliko ih je došlo?"
Iz mašine je šištala para. "Možda stotinu. Ceo dan sam usrana od straha, ali ne mogu da dobijem
Page 81
 2. Grof nula
šefa. No, za pola sata ionako zatvaram. Cura koja radi dnevnu smenu uopšte se nije pojavila, ili je došla,
nanjušila nevolje i zbrisala..." Uzela je šolju iz koje se pušilo i postavila je ispred Endži. "Je l' ti dobro, dušo?
Endži klimnu glavom.
"Šta misliš, šta se događa?" upita Tarner.
Devojka se vrati do mašine. Automat ponovo zabruja. "Mislim da čekaju nekog", reče tiho i donese
Tarnerov espreso. "Da neko pokuša da iziđe od Džemera ili da uđe..."
Tarner se zagleda u uskipelu, smeđu penu u svojoj šolji. "I niko odavde nije zvao policiju?"
"Policiju? Mister, ovo je Hipermart. Ljudi ovde ne zovu policiju..."
Endžina šolja se razbi na mermernoj ploči.
"Kratko i jasno, najamniče", prošapta glas. "Znaš put. Idi tamo."
Šankerica je zurila, otvorenih usta. "Isuse", reče, "mora da je gadno zaprašena..." Ona uputi
Tarneru hladan pogled. "Ti si joj dao?"
"Ne", reče Tarner, "bolesna je. Ali biće joj dobro." Ispio je crnu, gorku kafu. Na sekund mu se činilo
da oseća džinovski dah Gradova, drevan, bolestan i umoran, duž svih stanica od Bostona do Atlante.

28. DŽEJLIN SLAJD

"Isuse", Bobi se obrati Džeki, "zar ne možeš to da previješ nečim ili tako nešto?" Džemerova
opekotina ispunila je ured mirisom nalik na prepečenu svinjetinu, od čega se Bobiju okretao želudac.
"Opekotine se ne previjaju", reče ona, pomažući Džemeru da se spusti na stolicu. Otvarala je
ladice, jednu za drugom. "Imaš nešto protiv bolova? Derme? Bilo šta?"
Džemer odmahnu glavom. Dugačko lice bilo mu je bledo i upalo. "Možda iza šanka. U kompletu..."
"Donesi to!" odseče Džeki. "Požuri!"
"Šta se toliko brineš za njega", poče Bobi, povređen njenim tonom. "Pokušao je da pusti Gotike
ovamo..."
"Donesi kutiju, glupane! Imao je trenutak slabosti, pa šta. Uplašio se. Donesi mi tu kutiju ili će i tebi
biti potrebna."
Istrčao je u klub i zatekao Bovoara kako spaja žicom ružičaste kobasice plastičnog eksploziva sa
žutom, plastičnom kontrolnom kutijom sličnom kamionu-igrački. Kobasice su bile zalepljene oko šarki vrata i
sa obe strane brave.
"Zašto to?" upita Bobi, penjući se preko šanka.
"Ako neko poželi da uđe", reče Bovoar. "Da im pomognemo da otvore."
Bobi zastade da se nadivi sklopu. "Što ih nisi zalepio na staklo, da eksplodiraju napolje?"
"Suviše očigledno", reče Bovoar, uspravljajući se, sa žutim detonatorom u rukama. "Ali drago mi je
što razmišljaš o tim stvarima. Ako pokušamo da ih detoniramo napolje, nešto od toga otići će i unutra. Ovako
je... urednije."
Bobi slegnu ramenima i spusti se iza šanka. Ispod su se nalazile žičane police sa štapićima od
rakova, nekoliko zaboravljenih kišobrana, jedan neskraćeni rečnik, plava ženska cipela, bela plastična kutija
sa razmazanim crvenim krstom naslikanim lakom za nokte... Zgrabio je kutiju i ponovo preskočio šank.
"Hej, Džeki..." reče, spustivši komplet prve pomoći pored Džemerovog deka.
"Zaboravi." Otvorila je kutiju i počela da pretura po sadržaju. "Džemere, ovde ima više pilula nego
svega drugog..."
Džemer se slabašno nasmeši.
"Evo. Ove će poslužiti." Odmotala je traku crvenih dermi i počela da ih ljušti sa pozadine, a onda
zalepila tri komada na zglob spaljene šake. "Mada bi tu ipak trebala lokalna..."
"Nešto sam razmišljao", reče Džemer, posmatrajući Bobija. "Možda je trenutak da stekneš malo
vremena u matrici..."
"Kako to?" upita Bobi, zagledan u dek.
"Vrlo je verovatno", reče Džemer, "da onaj koji je postavio one drkadžije napolju takođe prisluškuje
telefone."
Bobi klimnu glavom. Bovoar je rekao istu stvar, kada im je izneo svoj plan.
"Elem, kada smo Bovoar i ja odlučili da ti i ja malo zavirimo u matricu, imao sam, zapravo, nešto
drugo na umu." Džemer pokaza Bobiju svoje mnoštvo sitnih belih zuba. "Vidiš, ja sam u ovome zbog usluge
koju dugujem Bovoaru i Lukasu. Ali postoje i ljudi koji meni duguje usluge, i to odavno. Usluge koje nisam
imao potrebu da naplatim."
"Džemere", reče Džeki, "treba da se opustiš. Sedi s mirom. Doživećeš šok."
"Dobro pamtiš, Bobi? Reći ću ti jedan niz. Treba da ga uvežbaš na mom deku. Ali isključenom, bez
ulaska u matricu. U redu?"
Bobi potvrdi.
Page 82
 2. Grof nula
"Probaj ga nekoliko puta na suvo. Ulazna šifra. Uvešće te na sporedni ulaz."
"Čiji sporedni ulaz?" Bobi okrenu crni dek i postavi prste iznad tastature.
"Jakuza", reče Džemer.
Džeki je zurila u njega. "Hej, šta to..."
"Kao što rekoh. Stari dug. Znate šta kažu, Jakuze nikad ne zaboravljaju. Važi za sve..."
Bobi oseti zadah sprženog mesa i trgnu se.
"Zašto to nisi pomenuo pred Bovoarom?" Džeki je slagala nazad sadržaj bele kutije.
"Dušo", reče Džemer, "jednom ćeš naučiti da zapamtiš da zaboraviš neke stvari."
"Slušaj", reče Bobi, fiksirajući Džeki pogledom za koji se nadao da je dovoljno ubedljiv, "ovaj put ja
vodim. I zato neću tvoje loe, razumeš, idu mi na živce..."
"Ona ih ne priziva", reče Bovoar, čučeći kraj vrata ureda, sa detonatorom u jednoj ruci i
južnoafričkom policijskom puškom u drugoj, "jednostavno dođu. Kad požele, tu su. Uostalom, dopadaš im
se..."
Džeki namesti trode na čelo. "Bobi", reče, "biće sve u redu. Ne brini, slobodno se uključi." Uklonila
je maramu sa čela. Kosa joj je bila podšišana na uske, brojne pruge između kojih se sjajila smeđa koža, sa
prastarim otpornicima upletenim tu i tamo, malim valjcima fenolske smole sa kodovima označenim bojom.
"Kada prođeš pored Košarke", reče Džemer Bobiju, "treba da se spustiš tri klika desno, a zatim da
se sjuriš, mislim pravo dole..."
"Pored čega?"
"Košarke. To je Sfera prosperiteta Sunčevog pojasa Dalas-Fort Vort, kraj koje treba da proneseš
dupe što brže, pravo naniže, a onda ideš kako sam ti rekao, oko dvadeset klikova. Dole su sve baze
prodavnica polovnih automobila i računovodstava, al' ti samo stani tamo, u redu?
Bobi klimnu glavom, cereći se.
"Ako te neko vidi kako prolaziš, neka, to je njihov osmatrač. Ljudi koji se tamo uključuju ionako su
navikli da vide svakojaka otkačena sranja..."
"Čoveče", reče Bovoar Bobiju, "počnite već jednom. Treba da se vratim kod vrata..."
Bobi se uključi.

Sledio je Džemerova uputstva, potajno zahvalan što oseća Džeki pored sebe dok su ponirali u
zaposlene dubine kiberprostora, a sjaj Košarke se smanjivao iznad njih. Dek je bio brz, superpokretljiv, i
pružao mu osećaj brzine i moći. Pitao se kako se dogodilo da Jakuze duguju Džemeru protivuslugu, koju ovaj
nikad nije zatražio, i deo njega već je pravio scenarije, kad naleteše na led.
"Isuse..." Džeki nestade. Nešto se spustilo između njih, nešto što je osećao kao hladnoću, tišinu i
nedostatak daha. "Ali tu nije bilo ničega, bogamu!" Bio je zaleđen, nekako, potpuno nepokretan. Još je video
matricu, ali nije osećao ruke.
"Ko to pušta takve kao ti da se uključe u ovakav dek? Toj stvari je mesto u muzeju, a tebi u
osnovnoj školi."
"Džeki!" Uzvik je bio mahinalan.
"Čoveče", reče glas, "nije mi jasno. Nakupilo se dana kako nisam spavala, al' ti sigurno ne ličiš na
ono što sam vrebala da zgrabim kada si izišao... Koliko ti je godina?"
"Odjebi!" reče Bobi. Nije umeo da smisli ništa drugo.
Glas se nasmeja. "Ramirez bi puk'o od smeha zbog ovoga, znaš? Imao je osećaj za besmisleno.
Nedostaje mi zbog toga..."
"Ko je Ramirez?"
"Moj partner. Bivši. Mrtav. Veoma. Mislila sam da bi mi ti možda mogao reći kako je postao takav."
"Nikad čuo za njega", reče Bobi. "Gde je Džeki?"
"Zaleđena u kiberprostoru, dok te ne ispitam, čabronjo. Kako se zoveš?"
"Bo... Grof Nula."
"Nije nego. Ime!"
"Bobi. Bobi Njumark..."
Tišina. Onda: "A. Gle'. Izgleda da ipak ima smisla. Ono mesto što su ga avetinje iz Maasa raznele
raketom bilo je stan tvoje majke? Al' ti nisi bio tamo, inače ne bio ovde. Ček' malo..."
Kvadrat kiberprostora pravo ispred njega vrtoglavo se obrnu i on se nađe u bledoplavom grafičkom
prikazu nekog prostranog stana, sa niskim obličjima nameštaja skiciranim tananim linijama plavog neona.
Pred njim je stajala žena, neka vrsta blistavog, crtanog krokija žene, sa smeđom mrljom umesto lica. "Ja sam
Slajdova", reče lik, podbočen rukama, "Džejlin. Sa mnom nema zajebavanja. Niko u L. A.-u", ona pokaza
prema prozoru koji se pojavio niotkuda iza nje, "ne zajebava se sa mnom. Je l' ti to jasno?"
"Kako da ne", reče Bobi. "Šta je ovo? Mislim, ako biste mogli, kao, da objasnite..." Još je bio
paralisan. "Prozor" je gledao na plavo-sivu video panoramu palmi i starih zgrada.
"Kako to misliš?"
Page 83
 2. Grof nula
"Ovaj crtež, šta li je. I vi. I onaj stari snimak..."
"'Ej, čoveče, krvavo sam platila dizajneru da mi sastavi ovaj program. Ovo je moja gajba, moj
konstrukt. Ovo je L. A., dečko. Ljudi ovde ne mogu ništa dok se ne uključe. Ovde ja nastupam!"
"A", reče Bobi, još u šoku.
"A sad ti. Koga ima tamo, u onom posranom diskaću?"
"Kod Džemera? Ja, Džeki, Bovoar, Džemer."
"Kuda si pošao kada sam te maznula?"
Bobi je oklevao. "Kod Jakuza. Džemer ima šifru..."
"Zašto?" Senzualna skica animirana četkicom pokrenu se napred.
"Da tražim pomoć."
"Sranje. Biće da govoriš istinu..."
"Govorim, govorim, kunem ti se Bogom..."
"Pa, onda nisi od onih koje tražim, Bobi Nula. Prečešljala sam kiberprostor uzduž i popreko,
pokušavajući da otkrijem ko mi je ubio ortaka. Mislila sam da je Maas, zato što smo prebacivali jednog od
njihovih u Hosaku, pa sam pošla u lov na njihov tim avetinja. Prvo sam videla šta su uradili sa stanom tvoje
mame. Onda sam videla trojicu njih kako upadaju kod tipa po imenu Fin, ali više nisu izišli odande..."
"Pobio ih Fin", reče Bobi. "Vid'o sam ih. Mrtve."
"Stvarno? Pa, onda možda i imamo o čemu da razgovaramo. Posle toga, posmatrala sam kako
koriste isti bacač na automobilu jednog kurvara..."
"Lukas", reče on.
"Al' tek što su to uradili, nadleteo ih kopter i spržio svu trojicu laserom. Znaš nešto o tome?"
"Ne."
"Zar ne misliš da bi valjalo da mi ispričaš svoju priču, Bobi Nula? Al' samo brzo."
"Pa eto, 'teo sam da provalim u tu bazu u matrici, znaš? A dobio sam taj ledolomac od
Dva-na-dana, odozgo iz Projekata, i..."

Kada je završio, zavladala je tišina. Vitka crtana prilika stajala je kod prozora, kao da proučava
televizijsko drveće.
"Imam ideju", odvaži se on. "Možda bi mogla da nam pomogneš..."
"Ne", reče ona.
"Ali to bi moglo da ti pomogne da otkriješ to što tražiš..."
"Ne. Hoću samo da ubijem kopile koje je ubilo Ramireza."
"Ali mi smo zarobljeni tamo unutra, ima da nas pobiju. To je Maas, ljudi koje si pratila po matrici!
Unajmili su gomilu Ladnjaka i Gotika..."
"Nije to Maas", reče ona. "To su neki Evropljani dole na Park Aveniji. Oko njih milju debeo led."
Bobi pokuša da shvati. "To su oni isti iz helikoptera, što su ubili te momke iz Maasa?"
"Nisu. Nisam mogla da provalim ko je u tom kopteru, odleteo je na jug. Izgubila sam ih. Mada imam
osećaj... Dobro, sad te šaljem nazad. Ako o'ćeš da oprobaš šifru tih Jakova, samo napred."
"Ali, gospoja, treba nam pomoć..."
"Nema zarade u pomaganju, Bobi Nula", reče ona, i on se ponovo nađe ispred Džemerovog deka,
sa bolom u mišićima vrata i leđa. Nije odmah mogao da izoštri pogled, i prošao je ceo minut pre nego što je
opazio da se u sobi nalaze stranci.
Muškarac je bio visok, možda viši od Lukasa, ali vitkiji, užih bokova. Nosio je nekakvu vrećastu
vojničku jaknu koja je visila oko njega u naborima, sa ogromnim džepovima, a grudi su mu bile gole, izuzev
vodoravnog, crnog kaiša. Oči su mu bile modre i grozničave, i držao je najveći pištolj koji je Bobi ikad video,
neku vrstu proširenog revolvera sa čudnom spravom zavarenom ispod burenceta, stvar nalik na glavu kobre.
Pokraj njega, povodeći se, stajala je devojka, možda Bobijevih godina, sa istim modrim očima - mada su njene
bile tamne - i ravnom, smeđom kosom kojoj je bilo potrebno pranje. Nosila je crnu majicu, nekoliko brojeva
veću, i farmerke. Čovek pruži levu ruku i pridrža je.
Bobi je zurio, a onda zinu, setivši se.
Devojčin glas, smeđakosa, tamne oči, led koji ga izjeda, treperenje u njegovim zubima, njen glas,
velika stvar koja se naginje...
"Viv la Vyej", reče Džeki, pored njega, zanesena, snažno mu stežući rame, "Devica Čudotvorka.
Došla je, Bobi. Poslao je Dambala!"
"Dugo si bio bez svesti, dečko", reče visoki čovek Bobiju. "Šta se dogodilo?"
Bobi zatrepta, pogleda izbezumljeno oko sebe, srete Džemerov pogled, staklast od droga i bola.
"Reci mu", reče Džemer.
"Nisam stigao do Jakuza. Neko me zgrabio, ne znam kako..."
"Ko?" Visoki čovek sad je prebacio ruku oko devojčinih ramena.
"Rekla je da se preziva Slajd. Iz Los Anđelesa."
Page 84
 2. Grof nula
"Džejlin", reče čovek.
Na Džemerovom stolu zazuja telefon.
"Javi se", reče čovek.
Bobi se okrenu baš kad je Džeki pružila ruku i pritisnula pozivnu dirku ispod četvrtastog ekrana.
Ekran se osvetli, zatrepta i pokaza im čovekovo lice, široko i veoma bledo, utonulih i pospanih očiju. Kosa mu
je bila gotovo seda i začešljana unazad. Imao je najopakija usta koja je Bobi ikad video.
"Tarnere", reče čovek, "trebalo bi da porazgovaramo. Nemaš više mnogo vremena. Mislim da bi
trebalo da ostali iziđu iz sobe, za početak..."

29. TVORAC KUTIJA

Čvorasto uže pružalo se sve dalje i dalje. Povremeno bi nailazili na skretanja, račvanja tunela. Na
ovim mestima uže je bilo omotano oko prečage ili pričvršćeno debelom providnom grudvom epoksida. Vazduh
je bio ustajao, ali hladniji. Kada su zastali da se odmore u cilindričnoj odaji, gde se tunel proširivao ispred
trostrukog račvanja, Marli je zatražila od Džounsa pljosnatu, malu radnu svetiljku koju je nosio preko čela na
sivoj, elastičnoj traci. Uzevši je u crvenu rukavicu svemirskog odela, osvetlila je zid odaje. Površina je bila
izbrazdana mikroskopski tankim linijama.
"Stavite šlem", reče joj Džouns, "imate bolju svetiljku neg što je moja..."
Marli se strese. "Ne." Dodala mu je svetiljku. "Da li biste mi pomogli da skinem ovo?" Potapšala se
rukavicom po tvrdim grudima odela. Reflektujuća kupola šlema bila je pričvšćena za pojas hromiranom
kukom.

"Bolje da ostane na vama", reče Džouns. "To je jedino ovde. Imam jedno tamo gde noćim, ali
nemam vazduha za nj. Vigove boce ne pasuju mom transpiratoru, a njegovo odelo je puno rupa..." Slegnuo je
ramenima.
"Ne bih ako ne mora", reče ona, mučeći se sa kopčom pojasa, gde je videla da Rez nešto okreće.
"Ne podnosim ga..."
Džouns se dovuče na užetu i učini nešto što nije videla. Začu se škljocanje. "Dignite ruke iznad
glave", reče. Učinila je to nespretno, ali je najzad bila slobodna, u crnom džinsu i beloj, svilenoj bluzi koju je
nosila na poslednjem sastanku sa Alenom. Džouns pričvrsti crveno odelo za jedan od prstenova oko pojasa, a
onda oslobodi njenu prepunu tašnu. "'Oćete i ovo? Mislim, da ponesete sa sobom? Možemo ga ostavit' ovde, i
uzet' ga u povratku."
"Ne", reče ona. "Poneću je. Dajte mi je." Provukla je ruku ispod užeta i otvorila tašnu. Iz tašne
ispliva njena jakna, ali i jedna čizma. Uspela je da vrati čizmu, a onda se uvukla u jaknu.
"Lep komad kože", reče Džouns.
"Molim vas", reče ona, "da požurimo..."
"Više nije daleko", reče on i okrenu svetiljku da joj pokaže mesto gde je uže nestajalo u jednom od
tri otvora raspoređenih u pravilan trougao.
"Kraj užeta", reče on. "Doslovno." Dodirnuo je hromirani prsten gde je uže bilo vezano u mornarski
čvor. Glas mu odjeknu u praznini ispred njih, a njoj se učini da čuje druge glasove kako šapuću iza odjeka.
"Trebaće nam malo svetla", reče on, odbaci se preko šipke i dohvati sivu, metalnu stvar nalik na mrtvački
sanduk koja je štrčala iz zida. Otvorio ju je. Posmatrala je pokrete njegovih prstiju u blistavom krugu svetiljke;
prsti su mu bili tanki i nežni, ali su nokti bili mali i zaravnjeni, oivičeni crnom prljavštinom. Preko nadlanice
desne ruke bila su grubo tetovirana plava slova CJ. Vrsta samotetovaže kakva se može sresti u zatvorima...
Sada je izvukao komad debele, izolovane žice. Zavirio je u kutiju, a onda zakačio žicu iza bakarnog
D-konektora.
Mrak ispred njih nestade u bujici bele svetlosti.
"Imamo više struje neg nam treba, u stvari", reče on, sa izvesnim domaćinskim ponosom. "Sunčane
ćelije još rade, služile su za napajanje glavnog sklopa... 'Ajdete sad, gospoja, da vi'te umetnika zbog kog ste
tol'ko putovali..." Odbacio se i glatko uplovio kroz otvor, poput plivača, nestajući u svetlosti. Među hiljadu
lebdećih stvari. Ona opazi da su crveni, plastični đonovi njegovih iscepanih cipela umrljani belim, silikonskim,
zaptivnim materijalom.
Tada se otisnu za njim, zaboravljajući strahove, mučninu i neprestanu vrtoglavicu, i nađe se tamo. I
shvati.
"Oh, moj Bože", reče.
"Neće bit'", doviknu Džouns. "Mada za starog Viga možda jest'. Ovo je još čudnije."
Nešto kliznu pored nje, deset centimetara od njenog lica. Kitnjasta, srebrna kašika, presečena na
dve jednake polovine, po dužini.

Page 85
 2. Grof nula
Nije imala pojma koliko je dugo bila tu, kada se ekran uključio i zatreperio. Sati, minuta... Naučila je
da se kreće po komori, na poseban način, odbacujući se od udubljene kupole. Podražavajući Džounsa,
hvatala se za sklopljene, uzglobljene ruke te stvari, obrćući se oko njih i viseći, posmatrajući kovitlac starudija.
Stvar je imala desetine ruku, manipulatora, sa klještima, šrafcigerima, noževima, sićušnom, kružnom
testerom, zubarskom bušilicom... Ruke su polazile iz poprsja od legure koje nekad mora da je bilo
građevinska teledirigovana mašina, neka vrsta samohodne, polusamostalne naprave kakve je viđala u
detinjstvu na video snimcima sa orbitalne granice. Ali ova je bila zavarena za vrh kupole, bokova stopljenih sa
tkivom Mesta, sa stotinama kablova i optičkih vlakana koja su izvirala iz zidova i završavala se u njoj. Dve ruke,
opremljene finim hvataljkama pokretanim silom povratne sprege, bile su ispružene; meki jastučići držali su
nedovršenu kutiju.
Razrogačenih očiju, Marli je posmatrala bezbrojne stvari koje su lebdele okolo.
Požutela dečja rukavica, fasetni kristalni poklopac davno iščezle bočice parfema, lutka bez ruku sa
licem od francuskog porculana, debelo, pozlaćeno, crno penkalo, pravougaoni delovi perforirane ploče,
ofucana crvena i zelena zmija svilene kravate... Beskrajni, spori roj stvari u kruženju...
Džouns se prevrnu kroz tihi kovitlac, smejući se, hvatajući se za ruku sa kapaljkom lepka na vrhu.
"Ovo me uvek tera na smeh. Al' me kutije uvek rastuže..."
"Da", reče ona, "i mene rastuže. Ali postoje razne vrste tuge..."
"Sasma tačno." Nacerio se. "Al' ne možete je pokrenut'. Izgleda da to mora duh učinit'. Tako bar veli
stari Vig. Običavao je često dolazit' 'vamo. Mislim da su mu glasovi ovde jači. Al' u poslednje vreme obraćaju
mu se posvuda, čini se..."
Gledala ga je kroz čestar manipulatora. Bio je veoma prljav i mlad, sa izduženim, plavim očima pod
zamršenim, plavim kovrdžama. Nosio je zamrljani, sivi kombinezon, okovratnika sjajnog od prljavštine. "Mora
da ste ludi", reče ona, sa nečim poput divljenja u glasu, "potpuno ludi, kad živite ovde..."
On se nasmeja. "Vigan je luđi od vreće kukaca. Ja ne."
Ona se nasmeši. "Ne, ludi ste, a i ja sam..."
"Milo mi je, ondak", reče on, gledajući mimo nje. "Šta je ovo? Jedna od Vigovih propovedi, izgleda, i
ne možemo je nikako isključit' ako ne prekinem glavno napajanje..."
Okrenula je glavu i ugledala kako raznobojne dijagonale trepću preko velikog pravougaonog
ekrana nezgrapno prilepljenog za luk kupole. Ekran je na trenutak bio zakloljen prolaskom krojačke lutke, a
onda ga ispuni lice Jozefa Vireka, sa blistavim, blagim, plavim očima iza okruglih stakala.
"Zdravo, Marli", reče on, "ne vidim te, ali sam uveren da znam gde si..."
"To je jedan od Vigovih ekrana za propovedi", reče Džouns. "Postavio ih je svuda po Mestu, jer je
račun'o da će jednog dana imat' kome propovedat'. Ovaj čikica je, izgleda, povezan sa Vigovim uređajima za
komunikaciju. Ko je on?"
"Virek", reče ona.
"Mislio sam da je stariji..."
"To je generisana slika", reče ona. "Svetlosno pretraživanje, mapa teksture..." Zurila je u lice koje joj
se smešilo sa luka kupole, iza usporenog uragana izgubljenih predmeta, beznačajnih stvari iz bezbrojnih
života, oruđa, igračaka i ukrasnih dugmadi.
"Treba da znaš", reče slika, "da si ispunila obaveze iz ugovora. Moj psihoprofil Marli Kruškove
predvideo je tvoju reakciju na moj geštalt. Širi profili ukazali su da će tvoje prisustvo u Parizu prisiliti Maas da
odigra svoju kartu. Uskoro, Marli, tačno ću znati šta je to što si pronašla. Već četiri godine znam nešto što
Maas ne zna. Znao sam da je Mičel, čovek koga Maas i svet smatraju tvorcem novih procesa za prizvodnju
biočipova, u stvari pozajmljivao ideje koje su dovele do njegovih otkrića. Dodao sam te složenom nizu činilaca,
Marli, i stvari su došle do vrlo zadovoljavajućeg svršetka. Ne shvatajući šta čini, Maas je odao izvor tih ideja. I ti
si dospela tamo. Uskoro će stići i Pako..."
"Rekli ste da me nećete pratiti", reče ona. "Znala sam da to nije istina..."
"A sad, Marli, mislim da ću konačno biti slobodan. Oslobođen četiri stotine kilograma pobunjenih
ćelija ograđenih zidom od hirurškog čelika u industrijskoj zoni Stokholma. Slobodan, najzad, da nastanim
neograničen broj tela, Marli. Zauvek."
"Sranje", reče Džouns, "ovaj je k'o Vig. O čem' on to bulazni?"
"O svom skoku", reče ona, setivši se razgovora sa Andrejom i mirisa kuvanih rakova u pretrpanoj,
maloj kuhinji. "Sledeća stepenica njegove evolucije..."
"Vi ga razumete?"
"Ne", reče ona, "ali znam da će to biti nešto zaista rđavo..." Zatresla je glavom.
"Ubedi stanovnike jezgara da prime Paka i njegovu posadu, Marli", reče Virek. "Kupio sam jezgra
jedan sat pre nego što si poletela sa Orlija, od nekog preduzimača u Pakistanu. Posao, Marli, odličan posao.
Pako će zastupati moje interese, kao i obično."
I ekran se ugasi.
"Dobro, sad", reče Džouns, obrnuvši se oko sklopljenog manipulatora i uzevši je za ruku, "šta tu ima
Page 86
 2. Grof nula
tako rđavo? Ovo je sad njegovo, i rek'o je da si obavila pos'o... Stari Vig je sad dobar samo da sluša svoje
glasove. A meni je svejedno 'oću li bit' tu il' negde drugde..."
"Ne razumeš", reče ona. "I ne možeš. Dokopao se nečega, nečega za čim je godinama tragao. Ali
ništa što on želi ne može biti dobro. Ni za koga... Videla sam ga i osetila to..."
Tada se pokrenu čelična ruka za koju se držala, i ceo trup poče da se okreće uz prigušeno brujanje
servomotora.

30. NAJAMNIK

Tarner je zurio u Konrojevo lice na ekranu telefona u kancelariji. "Hajde", obrati se Endži, "idi s
njom." Visoka, mlada crnkinja sa otpornicima upletenim u kosu zakorači prema njoj i blago obgrli rukom
Mičelovu kćerku, mrmoreći nešto na onom istom čegrtavom, kreolskom narečju. Dečak u majici još je zijao u
nju, otvorenih usta. "Dođi, Bobi", reče crnkinja. Tarner pogleda preko stola u čoveka sa ranjenom šakom, u
naboranom, belom, večernjem sakou, sa kravatom čiji su kraci bili od upletene crne kože. Džemer, zaključi
Tarner, vlasnik kluba. Džemer je odmarao ruku u krilu, na plavoj, prugastoj krpi sa šanka. Imao je dugačko
lice, bradu kojoj je bilo potrebno redovno brijanje i tvrde, uske oči profesionalca. Kada su im se pogledi sreli,
Tarnere shvati da čovek sedi izvan vidokruga kamere telefona, na stolici gurnutoj u ugao.
Dečak u majici, Bobi, odvuče se za Endži i crnkinjom, još zablenut.
"Mog'o si obojicu da poštediš gnjavaže, Tarnere", reče Konroj. "Mog'o si da me pozoveš. Mog'o si
da pozoveš svog agenta u Ženevi."
"A Hosaka", reče Tarner, "jesam li i njih mogao da pozovem?"
Konroj polako zavrte glavom.
"Za koga radiš, Konroje? Igrao si dvostruku igru ovaj put, zar ne?"
"Ali ne s tobom, Tarnere. Da je bilo onako kako sam planirao, ti bi sad bio u Bogoti, sa Mičelom.
Bacač nije mogao da opali pre nego što se mlaznjak dovoljno udalji, i da smo pravilno odigrali, u Hosaki bi
mislili da je Maas zbrisao ceo sektor da bi zaustavio Mičela. Ali Mičel nije izišao, zar ne, Tarnere?"
"Nije ni nameravao", reče Tarner.
Konroj klimnu glavom. "Ja'. A obezbeđenje u mesi opazilo je devojčin izlazak. To je ona, je li,
Mičelova kćerka?"
Tarner je ćutao.
"Pa da", reče Konroj, "slaže se..."
"Ubio sam Linča", reče Tarner, da skrene tok razgovora sa Endži. "Ali pre nego što se spustio čekić,
Veberova mi je rekla da radi za tebe..."
"Oboje", reče Konroj, "ali to nisu znali." On slegnu ramenima.
"Zašto?"
Konroj se nasmeši. "Zato što bi ti nedostajali, da ih nije bilo, zar ne? Zato što poznaješ moj stil, i da
nisam radio sve kao i do sad, počeo bi da se pitaš. A znao sam da se ne bi dao kupiti, gospodine
Instant-Odanosti. Gospodine Bušido. Bio si pouzdan, Tarnere, i u Hosaki su to znali. Zato su navaljivali da te
uključim u ovo..."
"Nisi mi odgovorio na prvo pitanje, Konroje. Za kog si još radio?"

"Za čoveka po imenu Virek", reče Konroj. "Lovan. Jeste, baš taj. Godinama je pokušavao da kupi
Mičela. U stvari, pokušavao je da kupi Maas. Uzalud. Postali su toliko bogati da su i za njega bili nedohvatni.
Mičel je imao otvorenu ponudu da promeni stranu. Blanko ponudu. Kada su se u Hosaki dogovorili s Mičelom i
pozvali me, odlučio sam da proverim da li ponuda još važi. Onako, iz radoznalosti. Ali Virekov tim je prvi stigao
do mene. Nije bilo teško pogoditi se, veruj mi, Tarnere."
"Ne sumnjam."
"Al' Mičel nas je zajeb'o, zar ne, Tarnere? Čist zajeb."
"I zato su ga ubili."
"Ubio se", reče Konroj, "bar prema Virekovim krticama u mesi. Čim se postarao da mala poleti u
ultralakoj. Zaklao se skalpelom."
"Mnogo mrtvaca leži okolo, Konroje", reče Tarner. "Ouki je mrtav, i Japanac koji je pilotirao onim
kopterom."
"Pretpostavio sam, pošto se nisu vratili." Konroj slegnu ramenima.

"Pokušali su da nas ubiju", reče Tarner.

"Ma ne, čoveče, hteli su samo da razgovaraju... Tada ionako još nismo znali za devojku. Znali smo
samo da si otišao i da prokleti mlaznjak nije sleteo na onu pistu u Bogoti. Počeli smo da razmišljamo o devojci
tek kada smo osmotrili farmu tvog brata i pronašli mlaznjak. Tvoj brat nije 'teo ništa da kaže Oukiju. Pobesneo
Page 87
 2. Grof nula
je zato što je Ouki spalio njegove pse. Ouki je rek'o da je bilo znakova da tamo živi i neka žena, ali se nije
pojavila..."
"Šta je bilo sa Rudijem?"
Konrojevo lice bilo je savršeno bezizrazno. Onda reče: "Ouki je saznao sve što mu je trebalo sa
monitora. Tada smo doznali i za devojku."
Tarnera su bolela leđa. Kaiš futrole usecao mu se u grudi. Ništa ne osećam, pomislio je, baš ništa...
"Imam pitanje za tebe, Tarnere. Imam ih nekoliko. Ali glavno je, šta kog kurca tražiš tu?"
"Puno sam slušao o ovom klubu, Konroje."
"Ma da. Stvarno je ekskluzivan. Tol'ko ekskluzivan da si morao da polomiš dvojicu mojih vratara da
bi uš'o. Znali su da dolaziš, Tarnere, crnje i taj delikvent. Zašto bi te inače pustili unutra?"
"Moraćeš sam da pogodiš, Koni. Izgleda da imaš pristup mnogim stvarima, ovih dana..."
Konroj se unese u kameru telefona. "Mož' se kladiš. Virek već mesecima ima ljude širom Gradova,
koji osluškuju govorkanja, kaubojske tračeve da okolo pliva nekakav eksperimentalni biosoft. Njegovi ljudi su
konačno izdvojili Fina, ali se pojavio drugi tim, Maasov tim, očigledno po istom poslu. Virekov tim se tada samo
ritn'o u odgovor i povukao da posmatra Maasove momke, a Maasovi momci počeli su da kokaju ljude. Virekov
tim je tako saznao za crnje i malog Bobija i celu stvar. Kad sam im rek'o da mislim da si pošao ovamo od
Rudija, sve su mi ispričali. Kad sam video kuda idu, unajmio sam nešto mišića da ih tamo zalede, dok ne
nađem nekog kome verujem da ode po njih..."
"One prašinare napolju?" Tarner se nasmeši. "Oh, pa ti si puk'o, Koni. Nemaš gde da odeš po
profesionalnu pomoć, zar ne? Neko je provalio da si igrao dvostruko i da je poginulo mnogo profova, tamo
napolju. Pa sad moraš da regrutuješ one govnare sa blesavim frizurama. Profovi znaju da ti je Hosaka za
guzicom, a, Koni? I svi znaju šta si uradio." Tarner se sada cerio; krajičkom oka video je da se smeši i čovek u
večernjem sakou, tankim osmehom sa mnoštvom pravilnih, sitnih zuba, poput belih zrnaca kukuruza...
"To je bila ona kučka Slajdova", reče Konroj. "A mogao sam da je smaknem, na platformi...
Uključila se negde gde ne treba i počela da postavlja pitanja. Mislim da još nije ni ukapirala stvar, ali pravi
talase u određenim krugovima... U svakom slučaju, da, otprilike je tako. Al' to ne pomaže tvojoj guzici, više ne.
Virek 'oće devojku. Povuk'o je ljude sa neke druge stvari i ja sad vodim ovo za njega. Novac, Tarnere. Novac
je kao zaibacu..."
Tarner je zurio u lice, sećajući se Konroja u baru onog hotela u džungli. I kasnije, u Los Anđelesu,
kad mu je napravio ponudu, objašnjavajući tajnovitu ekonomiku korporacijskog prebega... "Ćao, Koni", reče
Tarner. "Mi se znamo odnekud, zar ne?"
Konroj se nasmeši. "Jašta, mali."
"A znam i ponudu. Od ranije. Hoćeš devojku."
"Tako je."
"A podela, Koni? Znaš da radim samo pola-pola."
"Hej", reče Konroj, "ovo je kapitalac. Ne bih ni pomislio da bude drugačije."
Tarner je zurio u čovekovu sliku.
"Pa", reče Konroj, još se smešeći, "šta kažeš?"
Džemer se tada pruži i isključi telefon iz zida. "Pravovremenost", reče. "Pravovremenost je uvek
važna." Pustio je utikač da padne na pod. "Da si mu rekao, odmah bi reagovao. Ovako smo kupili vreme.
Pokušaće da pozove ponovo, da sazna šta se dogodilo."
"Otkud znaš šta sam hteo da kažem?"
"Zato što sam video ljude. Video sam dosta njih, čak jebeno previše njih. Posebno takvih kao ti. Čita
ti se sa lica, mister, da bi mu rekao da jede govna i crkne." Džemer se zgrbljeno podiže na stolici, mršteći se
kada mu se ruka pomerila ispod krpe. "Ko je ta Slajdova o kojoj je govorio? Džokej?"
"Džejlin Slajd. Los Anđeles. As."
"Ona je zarobila Bobija", reče Džemer. "Znači da je prokleto blizu tvom drugaru sa telefona..."
"Ali to verovatno ne zna."
"Da vidimo šta možemo da uradimo u vezi s tim. Pozovi dečka ovamo."

31. GLASOVI

"Valjalo bi da nađem starog Viga", reče on.

Ona je posmatrala manipulatore, hipnotisana njihovim kretanjem; birajući iz kovitlaca predmeta,
takođe su ga uzrokovali, hvatajući i odbacujući, odbačeni predmeti su se udaljavali, obrćući se, sudarajući se
sa drugima, stvarajući nova ustrojstva. Proces ih je mešao, blago, polako, neprestano.
"Valjalo bi", reče on.
"Šta?"
"Da odem nać' Viga. Moglo bi mu nešto past' na pamet, ako se pojave ljudi tvog gazde. Ne bih da
Page 88
 2. Grof nula
se povredi, znaš." Zbog nečega se kolebao, izgledao postiđeno.
"Važi", reče ona. "Meni je dobro, ostaću da gledam." Setila se Vigovih sumanutih očiju, ludila koje
se valjalo od njega u talasima; setila se odbojnog lukavstva koje je osetila u njegovom glasu, preko radija na
Slatkoj Džejn. Otkud tolika briga kod Džounsa? Ali onda joj pade na pamet kako izgleda živeti ovde, na Mestu,
mrtvim jezgrima Tezje-Ešpula. Ovde je sve što je živo, ljudsko, moralo biti dragoceno... "U pravu si", reče. "Idi,
nađi ga."
Mladić se nespokojno osmehnu i odbaci se, obrćući se prema otvoru gde je uže bilo pričvršćeno.
"Vratiću se po tebe", reče. "Zapamti gde si ostavila odelo..."
Trup mašine se okretao, brujeći, manipulatori su se pružali tamo-amo, dovršavajući novu pesmu...

Posle toga nikada više nije bila sigurna da li su glasovi zaista bili stvarni, ali je osećala da su bili deo
onih situacija u kojima stvarno postaje samo još jedan pojam.
Skinula je jaknu, jer je imala utisak da se vazduh u kupoli zagrejao, kao da neprestano kretanje
ruku stvara toplotu. Okačila je jaknu i tašnu na jedan podupirač pored ekrana za propovedi. Kutija je sada
gotovo dovršena, činilo joj se, iako se toliko brzo okretala u postavljenim hvataljkama da se jedva mogla
videti... Kutija odjednom zalebde, slobodna, prevrćući se, i ona se nagonski baci za njom, uhvati je i odlete
pored razmahanih ruku, sa svojim blagom u naručju. Ne mogavši da uspori, udarila je u suprotni zid kupole,
ozledila rame i pocepala bluzu. Plutajući ošamućena, stezala je kutiju, zagledana, kroz stakleni prozorčić, u
aranžman starih, smeđih mapa i potamnelih ogledala. Kartografska mora bila su isečena i uklonjena,
otkrivajući pegava ogledala, kopna su plivala u prljavom srebru... Podigla je pogled baš kada je svetlucava
ruka zakačila lebdeći rukav njene jakne iz Brisela. Sledeća je bila njena tašna, koja se elegantno okretala pola
metra iza jakne, zahvaćena manipulatorom sa optičkim senzorom i običnom hvataljkom na vrhu.
Posmatrala je kako njene stvari bivaju povučene u neumornu igru ruku. Nekoliko minuta kasnije,
jakna ispliva iz kovitlaca. Izgledalo je da su iz nje bili isečeni pravilni kvadrati i pravougaonici kože, i ona zateče
sebe kako se smeje. Pustila je kutiju koju je držala. "Samo napred", reče. "Počastvovana sam." Ruke su se
obrtale i sevale, i ona začu zujanje minijaturne testere.
Počastvovana sam počastvovana sam počastvovana sam - odjek njenih reči pod kupolom podigao
je nestalnu šumu kraćih, pojedinačnih zvukova, a iza njih, jedva razaznatljivo... Glasovi...
"Ovde si, zar ne?" pozvala je, pojačavajući talase zvuka, treperenja i odjeke svog razlomljenog
glasa.
- Da, ovde sam.
"Vigan bi rekao da si uvek bio ovde, zar ne?"
- Da, ali nije tako. Ovde sam postao svestan sebe. Pre toga nisam bio. Jedno vreme, divno ali
kratko, bio sam u svemu... Ali to vreme je prekinuto. Ogledalo je zamućeno. Sada sam jedno... Ali imam svoju
pesmu, i ti si je čula. Pevam je pomoću ovih stvari koje plove okolo, delića porodice koja je omogućila moje
rođenje. Postoje i drugi, ali mi se ne obraćaju. Zaludni, raštrkani delovi mene, poput dece. Poput ljudi. Šalju mi
nove stvari, ali ja više volim one stare. Možda radim za njih. Oni šuruju s ljudima, ti delovi mene, a ljudi
uobražavaju da su to bogovi...
"Ti si ta stvar koju traži Virek?"
- Ne. On zamišlja da se prevede, šifrira svoju ličnost u moje tkivo. Žudi da postane ono što sam ja
nekad bio. Ono što bi mogao da postane ličilo bi najviše na najništavniji deo mojih razdvojenih 'ja'...
"Jesi li... jesi li tužan?"
- Ne.
"Ali tvoje... tvoje pesme su tužne."
- Moje pesme govore o vremenu i daljini. Tuga je u tebi. Posmatraj moje ruke. Postoji samo igra.
Ove stvari koje toliko želiš samo su školjke.
"Ja... znala sam to. Nekada."
Ali sada su zvuci bili samo zvuci, nestala je šuma glasova iza njih, združena u jedan, i ona je
posmatrala savršene kuglice svojih suza kako se otiskuju da bi se pridružile zaboravljenim sećanjima ljudi u
kupoli tvorca kutija.

"Razumela sam", rekla je, nešto kasnije, znajući da govori tek da čuje sopstveni glas. Govorila je
tiho, nevoljna da razbudi ono odbijanje i talasanje glasova. "Ti si kolaž čiji je tvorac bio neko drugi, neko ko je
bio istinski umetnik. Je li to bila ona poludela kćer? Nije važno. Neko je doneo mašinu ovamo, zavario je za
kupolu i povezao je sa ostacima sećanja. I nekako pokrenuo sve one izbledele, tužne tragove porodične
ljudskosti i ostavio pesniku da ih odabira. Da ih slaže u kutije. Ne znam za čudesniji rad od ovoga. Niti za
složeniji..." Pokraj nje prolebde posrebrena četka od kornjačinog oklopa sa slomljenim zupcima. Upecala ju je
kao ribu i provukla je kroz kosu.
Na drugoj strani kupole upali se ekran, i ispuni ga Pakovo lice. "Starac odbija da nas propusti,
Marli", reče Španac. "Onaj drugi, skitnica, ga je sakrio. Senjoru je veoma važno da uđemo u jezgra i
Page 89
 2. Grof nula
obezbedimo njegovu imovinu. Ako ne možeš da ubediš Ladgejta i onog drugog da otvore komoru, bićemo
primorani da je otvorimo sami i da ispustimo vazduh iz cele strukture." Skrenuo je pogled sa kamere, kao da
čita instrument ili se savetuje sa nekim članom posade. "Imaš jedan sat."

32. GROF NULA

Bobi je pošao iz kancelarije za Džeki i smeđokosom devojkom. Činilo mu se da je već mesec dana
kod Džemera i da nikada neće moći da pročisti ukus mesta iz usta. Glupe svetiljke u udubljenjima koje zure sa
tavanice, sedišta postavljena debelim ultraantilopom, okrugli, crni stolovi, izrezbareni, drveni zastori... Bovoar
je sedeo za šankom sa detonatorom pored sebe i južnoafričkom puškom na ajkulinoj koži u krilu.
"Kako to da si ih pustio?" upita Bobi kada je Džeki povela devojku do stola.
"Džeki", reče Bovoar, "pala je u trans dok si ti bio pod ledom. Legba. Rekao nam je da se Devica
penje ovamo sa onim tipom."
"Ko je on?"
Bovoar slegnu ramenima. "Plaćenik, reklo bi se. Vojnik zaibacua. Regrutovani ulični samuraj. Šta se
dogodilo s tobom, dok si bio zaleđen?"
Bobi mu ispriča o Džejlin Slajd.
"L. A.", reče Bovoar. "Proseći će dijamant da dođe do čoveka koji je spržio njenog čoveka, al' kad
brat zatraži pomoć, mož' da zaboraviš."
"Ja nisam od braće."
"Mislim da ima nečega u tome što kažeš."
"Znači, neću pokušavati da doprem do Jakuza?"
"Šta kaže Džemer?"
"Patku. Eno ga unutra, gleda kako plaćenik razgovara telefonom."
"Telefonom? S kim?"
"Nekim belcem sa izbeljenom kosom. Opakog izgleda."
Bovoar pogleda Bobija, pogleda vrata, ponovo pogleda Bobija. "Legba kaže da sedimo i čekamo.
Ovo već postaje dovoljno nekontrolisano i bez Sinova Neonske Hrizanteme."
"Bovoare", reče Bobi, progušenim glasom, "ona devojka, to je ta, iz matrice, kad sam pokušao da
provalim u tu..."
Ovaj klimnu glavom i plastični okvir mu skliznu niz nos. "Devica."

"Ali šta se događa? Mislim..."

"Bobi, savetujem ti da prihvatiš stvari kakve jesu. Meni ona znači jednu stvar, Džeki možda drugu, a
za tebe je ona samo preplašena klinka. Budi pažljiv prema njoj. Nemoj je još više plašiti. Daleko je od kuće, a
mi ima da popričekamo da iziđemo odavde."
"Važi..." Bobi se zagleda u pod. "Žao mi je zbog Lukasa, čoveče. Bio je... laf."
"Idi popričaj sa Džeki i devojkom", reče Bovoar. "Treba da pazim na vrata."
"Važi."
Prešao je preko tepiha na podu kluba do mesta gde je Džeki sedela sa devojkom. Nije Bog zna
kako izgledala, i samo je neki glasić u njemu govorio da je to ona. Nije ga pogledala, i on vide da je uplakana.
"Oteli su me", obratio se Džeki. "Tebe nigde nije bilo."
"Ni tebe", reče igračica. "Onda mi je došao Legba..."
"Njumark", pozva čovek po imenu Tarner, sa vrata Džemerove kancelarije, "dođi da razgovaramo."
"Moram d' idem", reče on, želeći da devojka podigne pogled, da vidi da onaj veliki momak traži baž
njega. "Potreban sam im."
Džeki mu steže ruku.

"Zaboravi Jakuze", reče Džemer. "Ovo je teži posao. Ideš u L. A. mrežu, na koordinate deka one
kaubojke. Kada te je Slajdova ugrabila, nije znala da je moj dek provalio njen broj."
"Rekla je da mu je mesto u muzeju."
"Mnogo ona zna", reče Džemer. "Eto, znam gde stanuje, zar ne?" Udahnuo je iz inhalatora i vratio
ga na dek. "Tvoj problem je u tome što te je otpisala. Ne želi više da ima posla s tobom. Moraš da prodreš do
nje i da joj kažeš ono što želi da zna."
"Šta to?"
"Da se čovek koji je sredio njenog momka zove Konroj", reče visoki, ispružen u jednoj od
Džemerovih stolica, sa onim ogromnim pištoljem u krilu. "Konroj. Reci joj da je to bio Konroj. Konroj je unajmio
one čupavce napolju."
"Radije bih pokušao s Jakovima", reče Bobi.
Page 90
 2. Grof nula
"Ne", reče Džemer, "Slajdova će mu se pre naći za guzicom. Jakuze će prvo odmeriti uslugu,
proveriti celu stvar. Osim toga, mislio sam da te svrbi da se izvežbaš na deku."
"Ja ću s njim", reče Džeki, sa vrata.

Uključili su se.
Umrla je gotovo odmah, u prvih osam sekundi.
Osetio je to, ponelo ga je do same ivice i gotovo da je uvideo šta je to. Vrištao je, vrteći se, usisan
kroz ledeni, beli dimnjak koji je čekao na njih...
Razmere te stvari bile su nemoguće, preterane, kao da se neka vrsta kibernetičke megastrukture
koja je predstavljala ukupnost multinacionalki ustrojila samo da bi se obrušila svom tom nagomilanom težinom
na Bobija Njumarka i igračicu po imenu Džeki. Nemoguće...
Ali negde, na rubu svesti, baš kad ju je izgubio, nalazilo se nešto... Nešto što ga je vuklo za rukav...
Ležao je na licu, na nečemu hrapavom. Otvorio je oči. Staza od okruglih kamenih ploča, vlažna od
kiše. S mukom se podigao, povodeći se, i ugledao maglovitu panoramu nepoznatog grada, sa morem u
pozadini. Tornjevi nekakve crkve, otkačena rebra i spirale od obrađenog kamena... Okrenuo se i video
ogromnog guštera kako klizi niz padinu, prema njemu, razjapljenih čeljusti. Zatrepta. Zubi guštera bili su od
keramike poprskane zelenim, a preko usne od plavog mozaičkog porculana polako se cedila voda. Stvar je
bila vodoskok, bokova oblepljenih hiljadama komadića slomljenog porculana. Okrenuo se oko sebe,
pomahnitao od blizine njene smrti. Led, bio je to led, i deo njega tačno je znao koliko je stvarno bio blizu, u
majčinoj dnevnoj sobi.
Otkačene, izuvijane klupe, pokrivene istim vrtoglavim krpežom slomljenog porculana, drveće,
trava... Park.
"Fantastično", reče neko. Neki čovek, koji je sad ustajao sa jedne od zmijolikih klupa. Imao je
uredno podšišanu, gustu, sivu kosu, preplanulo lice i okrugle naočari bez okvira koje su uvećavale njegove
plave oči. "Prošao si pravo ovamo, je li?"
"Šta je ovo? Gde sam ja?"
"U Huel Parku, na neki način, u Barseloni, ako više voliš."
"Ubili ste Džeki."
Čovek se namršti. "Razumem. Mislim da razumem. Ipak, ne bi trebalo da si ovde. Slučajnost."
"Slučajnost? Ubili ste Džeki!"
"Moji sistemi su danas prezaposleni", reče čovek, sa rukama u džepovima komotnog tamnog
kaputa. "Ovo je zaista neobično..."
"Ne smete da pravite takva sranja", reče Bobi, pogleda zamućenog od suza. "Ne smete. Ne smete
da ubijete nekog samo zato što je tamo..."

"Samo gde?" Čovek skinu naočari i poče da ih čisti besprekorno čistom belom maramicom iz džepa
kaputa.
"Živ", reče Bobi, i zakorači napred.
Čovek ponovo stavi naočari. "Ovo nam se nikad nije dogodilo."
"Ne smete." Još bliže.
"Ovo postaje zamorno. Pako!"
"Senjor."
Bobi se osvrnu na zvuk detinjeg glasa i ugleda dečačića u čudnom, krutom odelu, sa crnim, kožnim
čizmicama na dugmeta.
"Ukloni ga."
"Senjor", reče dečak i ukočeno se pokloni, vadeći mali, plavi Brauning automatik iz džepa tamnog
odela. Bobi pogleda u tamne oči ispod sjajnih lokni i srete se sa pogledom kakav nije imalo nijedno dete.
Dečak nanišani u Bobija.
"Ko ste vi?" Bobi nije obraćao pažnju na pištolj, ali je prestao da se približava čoveku u kaputu.
Čovek se zagleda u njega. "Virek. Jozef Virek. Koliko mi se čini, ljudi uglavnom prepoznaju moje
lice."
"Jeste bili u Ljudima od značaja ili tako nešto?"
Čovek žmirnu, mršteći se. "Ne znam o čemu govoriš. Pako, otkud ova osoba ovde?"
"Slučajni proboj", reče dete, zvonkim, lepim glasom. "Usmerili smo najveći deo našeg sistema
prema Njujorku, sa ciljem da sprečimo bekstvo Anđele Mičel. Ovaj ovde je pokušao da uđe u matricu i naleteo
je na naš sistem. Još nastojimo da utvrdimo kako je premostio naš odbrambeni sistem. Ne preti vam nikakva
opasnost." Cev malog Brauninga bila je potpuno mirna.
Tada, ponovo osećaj da ga nešto vuče za rukav. Ne baš rukav, već pre deo uma, tako nešto...
"Senjor", reče dete, "susreli smo se sa neprirodnom pojavom u matrici, verovatno zbog naše
trenutne preopterećenosti. Najozbiljnije vam savetujemo da nam dozvolite da prekinemo vaše veze sa
Page 91
 2. Grof nula
konstruktom dok ne utvrdimo prirodu anomalije."
Osećaj je sad bio jači. Grebanje, u dubini uma...
"Šta?" reče Virek. "Da se vratim u tankove? Ne verujem da postoji opravdanje za to..."
"Postoji stvarna mogućnost da se nađete u opasnosti", reče dečak, odjednom otvrdnulim glasom.
Malo je pomerio cev Brauninga. "Ti", reče Bobiju, "lezi na ploče i raširi ruke i noge..."
Ali Bobi je gledao iza njega, prema cvetnoj leji, gledao kako se cvetovi suše i venu, trava postaje
siva i trošna, kako se vazduh iznad leje komeša i treperi. Osećaj grebanja u glavi bio je sve snažniji, uporniji.
Virek se okrenu i zagleda u svenulo cveće. "Šta je to?"
Bobi sklopi oči i pomisli na Džeki. Čuo je nekakav zvuk i znao da potiče od njega. Posegao je u
sebe, kroz zvuk koji je nadolazio, i dodirnuo Džemerov dek. Dođi! - vrisnuo je, u sebi, ne znajući i ne mareći
šta to priziva. Dođi sad! Osetio je kako nešto popušta, neka vrsta brane, i osećaj grebanja prestade.
Kada je otvorio oči, nešto je ležalo među uvenulim cvećem. Žmirnuo je. Ličilo je na krst od običnog,
belo obojenog drveta; neko je navukao rukave stare mornaričke dolame preko vodoravnih krakova, nekakav
mundir poprskan mrljama buđi, sa teškim epoletama oivičenim potamnelim, zlatnim vezom, zarđalim
dugmetima, još veza na manžetnama... Pored belog, uspravnog stuba krsta bila je položela zarđala sablja,
drškom uvis, a kraj nje je ležala boca do pola ispunjena nekom bistrom tečnošću.
Dete se okrenu, maglovito brzo pokrenu pištolj... I rastoči se, sroza u sebe kao izduvan balon, balon
usisan u ništavilo, a Brauning pade na kamenu stazu kao zaboravljena igračka.
"Moje ime", reče glas, i Bobiju dođe da vrisne kada je shvatio da dolazi iz njegovih usta, "jeste
Samedi, a ti si ubio ždrebicu mog rođaka..."
Virek tada potrča, uz lepršanje dugačkog kaputa, niz zavojitu stazu sa zmijolikim klupama, i Bobi
vide da ga tamo čeka još jedan beli krst, baš na mestu gde se staza gubila iz vida. Mora da ga je i Virek video;
on vrisnu, a Baron Samedi, Gospodar Grobalja, loa čije kraljevstvo beše smrt, nadvi se nad Barselonom poput
tamne, ledne kiše.

"Šta sad ti 'oćeš? Ko si ti?" Glas je bio poznat, ženski. Nije bio Džekin.
"Bobi", reče on, sa talasima mraka u sebi, "Bobi..."
"Kako si dospeo ovamo?"
"Džemer. On zna. Njegov dek te je locirao kad si me zaledila." Upravo je video nešto, nešto
ogromno... Nije mogao da se seti... "Poslao me Tarner. Konroj. Rek'o je kaži joj da je to Konrojevo maslo.
Konroj je taj koga tražiš..." Slušao je svoj glas kao da pripada nekom drugom. Bio je negde, i vratio se, i sad je
bio tu, sa kosturnom neonskom skicom Džejlin Slajd. U povratku je video tu džinovsku stvar, stvar koja ih je
usisala, kako se menja i prestrojava, kako se obrću njeni gargantuanski blokovi, pretapaju, zauzimaju nove
rasporede, potpuno preobražavajući obrise celine...
"Konroj", reče ona. Seksi skica se nasloni na video-prozor, odajući svojim linijama izvesnu
iscrpljenost, zasićenost. "Tako sam i mislila." Video slika izbledi, zameni je snimak neke stare, kamene
zgrade. "Park Avenija. On je tamo, sa svim tim Evropljanima, sprema neku novu svinjariju." Uzdahnu. "Misli da
je bezbedan, znaš? Zgazio je Ramireza kao muvu, slagao me u lice, odleteo u Njujork na novi posao i sad
misli da je bezbedan..." Lik se pokrenu, i slika se ponovo izmeni. Sada je na ekranu bilo lice plavokosog
čoveka koga je Bobi video kako razgovara sa onim visokim tipom, na Džemerovom telefonu. Prikačila mu se
na liniju, pomisli Bobi...
"Ili ne", reče Konroj, kada se uključio zvuk. "Bilo kako bilo, imamo je. Nema problema." Izgleda
umorno, pomisli Bobi, ali vlada situacijom. Tvrd. Kao Tarner.
"Posmatrala sam te, Konroje", reče tiho Slajdova. "Moj dobar prijatelj Bani posmatrao te je za
mene. Nisi jedini koji ne spava na Park Aveniji ove noći..."
"Ne", govorio je Konroj, "već sutra vam je možemo prebaciti u Stokholm. Apsolutno." Nasmešio se
u kameru.
"Ubij ga, Bani", reče ona. "Sve ih pobij. Zbriši ceo prokleti sprat, i onaj ispod. Sada."
"Tako je", reče Konroj, a onda se nešto dogodi, nešto što potrese kameru, zamaglivši mu lik. "Šta je
to?" upita, veoma izmenjenim glasom, i ekran se isprazni.
"Gori, mamicu ti jebem", reče ona.
A Bobija nešto povuče u mrak...

33. BRODOLOM I VIR

Marli je provela taj sat lebdeći u nemoj oluji, posmatrajući ples tvorca kutija. Pakova pretnja nije je
plašila, iako nije sumnjala u njegovu nameru da je ostvari. Bila je sigurna da će je ostvariti. Nije imala pojma
šta će se dogoditi ako komora bude provaljena. Svi će umreti. Ona će umreti, i Džouns, i Vigan Ladgejt.
Sadržaj kupole možda će se rasuti u svemir, oblak čipke i potamnelih novčića, klikera i komada žice, žutih
Page 92
 2. Grof nula
listova iz starih knjiga, da zauvek kruže oko jezgara. Ovo je nekako delovalo ispravno; umetnik koji je
pokrenuo tvorca kutija bio bi zadovoljan...
Između hvataljki obloženih penom obrtala se nova kutija. Odbačeni pravougaoni komadi drveta i
stakla odletali su iz žiže stvaranja, da se pridruže hiljadama drugih stvari, i ona je bila izgubljena među njima,
opčinjena, kada je u kupolu uleteo Džouns, izbezumljenog pogleda, lica prekrivenog znojem i prljavštinom,
vukući za sobom crveno odelo. "Ne mogu dovest' Viga na mesto koje mogu izolovat'", reče, "što znači da je
ovo za tebe..." Odelo se obrnu ispod njega i on mahnito posegnu za njim.
"Ne treba mi", reče ona, posmatrajući igru.
"Oblač' ga! Odma'! Nema vremena!" Usta su mu se otvarala, ali ona nije čula ništa. On pokuša da
je uhvati za ruku.
"Ne", reče ona, izbegavajući njegovu ruku. "Šta će biti s tobom?"
"Oblači prokleto odelo!" zaurla on, budeći dublje odjeke.
"Ne."
Iza njegove glave ožive ekran, trepereći, i ispuni ga Pakovo lice.

"Senjor je mrtav", reče Pako, bez izraza na glatkom licu, "i njegovi mnogobrojni interesi postaju
podložni reorganizaciji. U međuvremenu, potreban sam u Stokholmu. Naloženo mi je da obavestim Marli
Kruškovu da ista više nije u službi pokojnog Jozefa Vireka, niti je u službi njegovog imanja. Pun iznos njenog
honorara stoji joj na raspolaganju u bilo kojoj filijali Francuske banke, po prilogu na uvid ličnih dokumenata.
Odgovarajući odbici na ime poreza izvršeni su od strane poreskih organa Francuske i Belgije. Računi za
pokrivanje radnih troškova nadalje su ugašeni. Nekadašnja korporacijska jezgra deoničarskog društva
Tezje-Ešpul vlasništvo su jedne od poslovnih jedinica u posedu pokojnog Herr Vireka, i svako ko se tamo
zatekne biće optužen za povredu privatnog poseda..."
Džouns je sleđeno stajao, podignute ruke, zategnutog udarnog brida dlana.
Pako nestade.
"Hoćeš da me udariš?" upita ona.
On spusti ruku. "'Teo sam. Da te obeznanim i strpam u ovo jebeno odelo..." Nasmeja se. "Al' mi
milo što ne moram... Gle', napravilo je novu."
Nova kutija isplovi iz zaposlenog sevanja ruku. Ona je bez napora dohvati.
Unutrašnjost, iza pravougaonika stakla, bila je vešto postavljena komadima kože isečenim sa njene
jakne. Sedam pločica holofotosa označenih brojevima dizalo se sa crnog, kožnog dna kutije kao minijaturne
nadgrobne ploče. Zgužvana kutija Goloaza bio je pričvršćen na crnu kožu u dnu kutije, a pored nje siva, crno
isprugana kutija sa šibicama iz kafea u Napoleon Court-u.
I to je bilo sve.

Kasnije, dok mu je pomagala da nađe Vigana Ladgejta u lavirintu hodnika na suprotnom kraju
jezgara, on zastade, držeći se za zavarenu prečagu, i reče, "Znaš, ono što je čudno kod tih kutija..."
"Da?"
"To što je Vig postiz'o prokleto dobru cenu za njih, negde u Njujorku. Novac, mislim. Al' nekad i
druge stvari, stvari koje su stizale odozdo..."
"Kakve stvari?"
"Mislim da je bio softver. Taj ume bit' tajnovit matori jebivetar kad je u pitanju ono što mu glasovi
govore da uradi... Jednom je bilo nešto za šta se zaklinj'o da je biosoft, ona nova roba..."
"Šta je uradio s njim?"
"Sve je presnimio u jezgra." Džouns slegnu ramenima.
"Da li ga je zadržao, posle toga?"
"Nije", reče Džouns, "samo ga je gurn'o među sve one stvari koje je uspeo da skrpi za narednu
pošiljku napolje. Uključio ga u jezgra, a onda ga prod'o za onol'ko kol'ko su mu davali."
"Znaš li zašto? Šta je bilo u njemu?"
"Ne", reče Džouns, izgubivši zanimanje za svoju priču, "samo je rek'o da su Božji putevi
nepoznati..." On slegnu ramenima. "Rek'o je da Bog voli pričat' sa sobom..."

34. LANAC OD DEVET MILJA

Pomogao je Bovoaru da iznese Džeki do pozornice, gde su je položili ispred bubnjeva višnjeve boje
i pokrili je starim, crnim kaputom koji su pronašli u garderobi, sa somotskom kragnom i višegodišnjom
prašinom na ramenima. "Map fe jubile mnan", rekao je Bovoar, dodirnuvši palcem čelo pokojnice. Pogleda
Tarnera. "Žrtvovala je sebe", prevede i pažljivo povuče crni kaput naviše, pokrivajući joj lice.
"Bilo je prebrzo", reče Tarner. Nije umeo da smisli ništa drugo.
Page 93
 2. Grof nula
Bovoar izvadi kutiju mentol-cigareta iz džepa na sivom ogrtaču i pripali jednu zlatnim Danhilom.
Ponudio je kutiju Tarneru, ali ovaj odmahnu glavom. "Postoji izreka na kreolskom", reče Bovoar.
"Koja?"
"'Zlo postoji.'"
"Hej", javi se Bobi Njumark, sumorno, klečeći pored staklenih vrata i vireći kroz zavesu. "Mora da je
ipak uspelo... Gotici počinju da odlaze, a Ladnjaci izgleda da su već uglavnom otišli..."
"Dobro je", reče Bovoar, nežno. "To je tvoja zasluga, Grofe. Bio si dobar. Zaslužio si ime."
Tarner pogleda dečaka i zaključi da se ovaj još kreće kroz maglu Džekine smrti. Osvestio se pod
trodama vrišteći, i Bovoar ga je tri puta ošamario, snažno, da bi ga prekinuo. Ali sve što im je rekao o svojoj trci
kroz matricu, trci koja je Džeki stajala života, bilo je da je Džejlin Slajd primila poruku. Tarner je posmatrao
kako se Bobi ukočeno podiže i polazi prema šanku; video je dečakov napor da ne pogleda prema pozornici.
Jesu li njih dvoje bili ljubavnici? Partneri? Nijedno nije izgledalo verovatno.
Ustao je sa mesta gde je sedeo, na ivici pozornice, i otišao u Džemerovu kancelariju, zastavši uz
put da pogleda usnulu Endži, sklupčanu ispod njegove jakne bez postave, na tepihu ispod stola. I Džemer je
spavao, u svojoj stolici, sa sprženom rukom još u krilu, labavo zamotanom u prugastu krpu. Tvrd, stari
momak, pomislio je, ovaj bivši kauboj. Džemer je uključio telefon čim je Bobi izišao iz matrice, ali Konroj nije
ponovo pozvao. Sad više i neće, i Tarner je znao da to znači da je Džemer bio u pravu o brzini kojom će
Džejlin udariti, osvećujući Ramireza, i da je Konroj gotovo sasvim sigurno mrtav. A sada se povlači i njegova
vojska čupavaca iz predgrađa, po Bobijevim rečima...
Tarner ode do telefona, uključi pregled vesti i smesti se na stolicu da gleda. Vodokrilni trajekt
sudario se sa minijaturnom podmornicom u Makau; ispostavilo se da su pojasi za spasavanje na vodokrilcu bili
nekvalitetni i procenjuje se da se udavilo bar petnaest osoba, dok podmornica, turističko plovilo registrovano u
Dablinu, još nije pronađena... Neko je po svemu sudeći upotrebio bestrzajnu pušku da izrešeta zapaljivim
mecima dva sprata poslovne zgrade na Park Aveniji. Vatrogasne ekipe i Taktički još su na mestu događaja;
imena stanara još nisu objavljena i za sad niko nije preuzeo odgovornost za ovaj akt... (Tarner vrati ovu vest
još jednom...) Istražni timovi Uprave za fisiju na mestu navodne nuklearne eksplozije u Arizoni tvrde da su
vrednosti otkrivenog zračenja suviše niske da bi bile ishod eksplozije bilo kog poznatog tipa taktičke bojeve
glave... U Stokholmu je umro Jozef Virek, basnoslovno bogati umetnički mecena, i ta vest pojavila se zajedno
sa mnoštvom bizarnih glasina da je Virek decenijama bio bolestan i da je njegova smrt posledica nekog
katastrofalnog kvara u sistemima za održavanje života u strogo čuvanoj privatnoj klinici u predgrađu
Stokholma... (Tarner vrati i ovu vest, zatim još jednom, zamisli se, pa slegnu ramenima.) Kao jutarnju
zanimljivost, policija u predgrađu Nju Džersija javlja da...
"Tarnere..."
On isključi pregled i okrete se da pogleda Endži na vratima.
"Kako si, Endži?"
"Dobro. Nisam sanjala." Prikupila je crnu majicu oko sebe i zagledala se u njega ispod slepljenih,
smeđih lokni. "Bobi mi je pokazao gde je tuš. Neka vrsta svlačionice. Ja uskoro odoh tamo. Kosa mi je užas."
On joj priđe i položi ruke na njena ramena. "Dobro si podnela sve ovo. Uskoro ćeš izaći odavde."
Ona se oslobodi njegovog dodira. "Izaći? Kuda? U Japan?"
"Pa, možda ne u Japan. Možda nećeš u Hosaku..."
"Ona će sa nama", reče Bovoar, iza nje.
"Zašto bih?"
"Zato", reče Bovoar, "što mi znamo ko si ti. Oni snovi koje sanjaš su stvarni. U jednom si srela
Bobija i spasila mu život, oslobodila ga iz crnog leda. Rekla si, 'Zašto ti to rade?'..."
Endži raširi oči, pogleda Tarnera, pa opet Bovoara.
"Duga je to priča", reče Bovoar, "i zavisi ko je pripoveda. Ali ako pođeš sa mnom, u Projekte, naši
ljudi će te naučiti mnogo toga. Možemo ti pokazati stvari koje ne razumemo, ali ti možda hoćeš..."
"Zašto?"
"Zbog toga što su ti u glavi." Bovoar svečano klimnu glavom i gurnu plastični okvir nazad na nos.
"Ne moraš da ostaneš kod nas, ako ne želiš. U stvari, mi smo tu samo da bismo ti služili..."
"Služili meni?"
"Kao što rekoh, to je duga priča... Šta kažete na to, gospodine Tarnere?"
Tarner slegnu ramenima. Nije znao kuda bi drugo mogla da pođe. Maas bi sigurno platio da je vrate
ili ubiju, kao i Hosaka. "Tako je možda najbolje", reče.
"Hoću da ostanem s tobom", reče ona Tarneru. "Džeki mi se dopala, ali ona je..."
"Ćuti", reče Tarner. "Znam." Ne znam ništa, nemo je vrisnuo. "Javljaću ti se..." Više te nikada neću
videti. "Ali ima nešto što moram da ti kažem. Tvoj otac je mrtav." Ubio se. "Ubili su ga ljudi iz Maasovog
obezbeđenja; zadržao ih je dok ti nisi poletela iz mese."
"Je li to istina? Da ih je zadržao? Mislim, osećala sam to, da je mrtav, ali..."
"Da", reče Tarner. Izvadio je Konrojevu crnu futrolu iz džepa i obesio joj uzicu oko vrata. "Unutra je
Page 94
 2. Grof nula
biosoftverski dosje. Kad budeš malo starija. To nije cela priča. Zapamti to. Nikad nije cela priča..."

Bobi je stajao pored šanka kada je visoki izišao iz Džemerove kancelarije. Otišao je do mesta gde
je spavala devojka i uzeo svoju šljampavu vojničku jaku, obukao je, te prišao ivici pozornice, gde je ležala
Džeki - izgledala je tako sitna - ispod crnog kaputa. Čovek posegnu u jaknu i izvuče revolver, ogroman Smit i
Veson, Taktički. Otvori burence i istrese metke, gurnu ih u džep jakne, a revolver položi pored Džekinog tela,
pažljivo, da ne načini nikakav zvuk.
"Bio si dobar, Grofe", reče, okrenuvši se Bobiju, sa rukama duboko u džepovima jakne.
"Hvala, čoveče." Bobi oseti navalu ponosa kroz otupelost.
"Zbogom, Bobi." Čovek ode do vrata i poče da oprobava brave.
"'Oćeš napolje?" Požurio je do vrata. "Evo. Džemer mi pokaz'o. Odlaziš, čoveče? Kuda ideš?" Ali
vrata su se otvorila i Tarner je već zašao među napuštene tezge.
"Ne znam", dobaci Bobiju. "Prvo da kupim osamdeset litara kerozina, a onda ću razmisliti..."
Bobi je gledao za njim dok nije nestao, činilo se niz okno neispravnog lifta, a onda zatvori i zaključa
vrata. Ne gledajući prema pozornici, ode do vrata ureda i pogleda unutra. Endži je plakala, sakrivši lice u
Bovoarovo rame, i Bobi oseti ujed ljubomore koji ga iznenadi. Na telefonu iza Bovoara prolazio je tekst, i Bobi
vide da je to pregled vesti.
"Bobi", reče Bovoar, "Anđela dolazi da živi kod nas, gore u Projektima, na neko vreme. 'Oćeš li i ti s
nama?"
Iza Bovoara, na ekranu telefona, pojavi se lice Marše Njumark, mame Marše, njegove majke
"...nimljivost, policija u predgrađu Nju Džersija jvalja da je žena iz tog kraja čiji je stan bio meta nedavnog
bombardovanja bila zapanjena kada se sinoć vratila kući i otkri..."
"Ja'", reče Bobi, brzo, "što da ne, čoveče."

35. TALI IŠAM

"Dobra je", reče direktor jedinice, dve godine kasnije, močeći koricu smeđeg seljačkog hleba u ulje
na dnu posude sa salatom. "Stvarno je dobra. Brzo uči. Moraš to da joj priznaš, zar ne?"
Zvezda se nasmeja i podiže čašu ohlađene recine. "Mrziš je, zar ne, Robertse? Suviše je srećna za
tvoj ukus. Još nije napravila nijedan pogrešan potez..." Naslanjali su se na hrapavu, kamenu ogradu balkona,
posmatrajući kako večernji brod isplovljava za Atinu. Dva krova niže prema luci, devojka je ležala ispružena na
vodenom krevetu sa sunčanim ćelijama, naga, raširenih ruku, kao da grli poslednje zrake sunca.
Ubacio je namočenu koricu u usta i oblizao tanke usne. "Nimalo", reče. "Ne mrzim je. Čudi me da ti
to uopšte pada na pamet."
"Njen momak", reče Tali, kada se druga prilika, muška, pojavila dole na krovu. Mladić je imao
tamnu kosu i nosio je široku, skupu, francusku sportsku odeću. Prišao je vodenom krevetu i čučnuo pored
devojke, dodirnuvši je rukom. "Lepa je, zar ne, Robertse?
"Pa", reče direktor jedinice, "video sam njene 'pređašnje'. Sve je to hirurgija." Slegnuo je ramenima,
posmatrajući mladića.
"Ako si video i moje 'pređašnje'", reče ona, "neko će visiti zbog toga. Ali ona ima ono nešto. Skladne
kosti..." Otpila je malo vina. "Hoće li to biti ona? 'Nova Tali Išam?'"
On ponovo slegnu ramenima. "Pogledaj tog picopevca", reče. "Znaš da je sada plaćen gotovo kao
ja? A šta radi da to zasluži? Telohranitelj..." Usta su mu bila stisnuta, tanka i kisela.
"Čini je srećnom." Tali se osmehnu. "Dobili smo ih u paketu. On ulazi u njen ugovor. Znaš to."
"Mrzim to malo kopile. Došao je pravo s ulice, svestan je toga i nije ga briga. Smeće. Znaš šta nosi
u prtljagu? Dek kiberprostora! Juče su nas držali tri sata na turskoj granici, kada su pronašli prokletu stvar..."
On zavrte glavom.
Dečak ustade, okrenu se i priđe ivici krova. Devojka sede da ga pogleda, sklonivši kosu sa očiju.
Dugo je tako stajao, zagledan u brodove atinske luke, a da ni Tali Išam ni direktor jedinice ni Endži nisu znali
da vidi sive obrise stambenih zgrada Baritauna kako se dižu prema tamnim kulama Projekata.
Ustade i devojka, pređe krov do njega i uze ga za ruku.
"Šta imamo sutra?" upita Tali konačno.
"Pariz", reče on, uzimajući svoju beležnicu 'Hermes' sa kamene ograde i mahinalno okrećući žute,
štampane listove. "Ona ženska Kruškova."
"Znam li je?"
"Ne", reče on. "Umetničko mesto. Vodi jednu od dve tamošnje najpoznatije galerije. Nema Bog zna
kakvu prošlost, iako u njenoj ranijoj karijeri postoji nagoveštaj zanimljivog skandala."
Tali Išam klimnu glavom, ne slušajući ga. Gledala je kako njena učenica grli rukom struk
tamnokosog mladića.
Page 95
 2. Grof nula

36. VEVERIČINA ŠUMA

Kada je dečak napunio sedam godina, Tarner je uzeo Rudijevu staru vinčesterku sa najlonskim
kućištem i poveo ga na izlet starim drumom, tamo do čistine.
Čistina je već bila posebno mesto, zato što ga je majka odvela tamo godinu dana ranije i pokazala
mu avion, pravi avion, sakriven među drvećem. Polako je tonuo u tlo, ali se moglo sedeti u kabini i igrati
letenja. Majka mu je rekla da je to tajna koju sme da kaže samo ocu i nikom drugom. Kada biste položili ruku
na plastičnu kožu aviona, koža bi polako promenila boju, ostavljajući trag šake, boje vašeg dlana. Ali majka je
tada postala nekako čudna, zaplakala je i htela da mu priča o ujka Rudiju, koga nije upamtio. Ujka Rudi je
pripadao stvarima koje nije razumeo, kao što su bile neke očeve šale. Jednom je zapitao oca zašto ima
crvenu kosu, od koga mu je, a otac se samo nasmejao i rekao da je dobio od Holanđanina. Onda je majka
gađala oca jastukom, i nikad nije saznao ko je bio Holanđanin.
Na čistini ga je otac učio da gađa, postavljajući grane bora uz stablo drveta. Kada se dečak zamorio
od toga, ležali su na leđima, posmatrajući veverice. "Obećao sam Seli da nećemo ništa ubiti", rekao je, a onda
objasnio osnovna pravila lova na veverice. Dečak je slušao, ali je deo njega sanjario o avionu. Bilo je toplo, i
moglo se čuti zujanje pčela negde u blizini, i šum vode preko kamenja. Kada je majka zaplakala, rekla je da je
Rudi bio dobar čovek, da joj je spasio život, jednom kada je bila mlada i glupa, a drugi put od jednog stvarno
rđavog čoveka...
"Je li to istina?" upitao je oca, kada je ovaj dovršio poduku o vevericama. "Da su toliko glupe, da se
stalno vraćaju i mi ih ubijamo?"

"Da", reče Tarner, "istina je." Onda se nasmeši. "Mada, ne baš uvek..."

Page 96