О СРОДСТВУ РИМСКИХ АВГУСТА АЛЕКСАНДРА

СЕВЕРА И ЛИЦИНИЈА И ИМПЕРАТОРА ПРВЕ И

ДРУГЕ ТЕТРАРХИЈЕ
Живојин Андрејић

Апстракт: Утврђивањем многобројних родбинских веза римских

царева прве и друге татрархије, као и родбинских веза са династијом
Севера, преко женских линија, у овом раду се упозорава на формирање
идеолошко-политичког одговора надирућем хришћанству кроз идеју
магичког брака између божанства Сунца и земаљске жене укомпонованог у
институт деификације владара Рима и Новог Рима, као универзалног и
непропадљивог земаљског и небеског царства.

Уобичајено је да се проучавања староримске историје врши на

основу аутентичних извора и хроничара тога времена или, евентуално,
нешто каснијих преписивача. Неубичајено је, и сматра се сасвим
непоузданим проучавање римске историје на бази извора који се односе на
средњовековне владаре, а поготову на основу византијских и српских
изворника који су тенденциозно повезивали своје средњовековне династе
са римским царевима, првим хришћанима и њиховим рођацима.1 Упућује
се и на извор панегиричара у којима се доказује да су и у време римских
тетрарха прављене велике родословне злоупотребе. Тако је Клаудије II
Готски измишљени предак Константина Великог (прим. ЖА: иако се и у
најновијим издањима родослова Константина Великог налази Клаудије
Готски као бочни предак), а у IX веку је усвојена легенда о ефемерној вези
императора Констанција Хлора са Јеленом крчмарицом, младом женом
сумњивог порекла коју је отац понудио „успутном војнику“, а овај је
заогрнуо пурпурном хаљином.2
У Житију деспота Стефана Лазаревића од Константина
Филозофа, насталог после 1433. године, тврди се да српски велики жупан
Немања потиче од римског цара Лицинија и Констанције, сестре
Константина Великог:
Беше Конста (Констанције Хлорус) велики, звани зелени, отац
великог Константина, муж по свему најкроткији, који љубљаше
благочашће. Зато хришћане примаше, царствујући у Вретанији у оне
године када Диоклецијан и Максимијан Еркулије, пошто су побили многе
десетине тисућа хришћана, оставише царство и беху у простом животу;
а Максимијан се на истоку одржа, и њега, мучитеља, Константин Велики
беше у таоштву. А Максенције у самом великом Риму цареваше.

1
Б. Крсмановић, Н. Радошевић, Легендарне генеалогије византијских царева и њихових
породица, Зборник Византолошког института XLI, Београд 2004, стр. 75-94.
2
Исто, стр. 73, 76.

1
 Велики Конста роди три сина: Константина, Констанција и
Консту и кћер Констанцију, коју велики Константин даде Ликинију за
жену, и њему грчки део царства одели, јер слушаше о мучитељском
рушењу и чињаше непријатељства. А овај Ликиније беше далматијски
господин, родом Србин, и роди од Констанције сина Белу-Уроша, а Бела-
Урош роди Техомила, а Техомил роди Симеона, а свети Симеон роди са
супружницом три сина: Стефана првовенчаног краља, и Вукана великог
кнеза, и Растка, после нареченог Саву, првог архиепископа српског...
И много процвета та лоза, да ли Константином, да ли и
Ликинијем, није чудно.3
Сасвим је јасно да Константин Филозоф познаје старе текстове у
вези Констанција Хлора и његових потомака који су тачни и које тачно
преноси, а потом их злоупотребљава и доводи у нетачну везу са тачним
подацима о оснивачу српске средњовековне династије Немањић и његовим
потомцима. Две тачности служиле су да увере неупућене да је и убачена
нетачност тачна. Највећи број српских историчара сматра да је ово Житије
најстарије и да од њега потичу касније развијеније фабуле о Лицинијевим
потомцима.4
У млађем, Пејатовићевом родослову налази се за науку неодржива
тврдња да је цар Ликиније: „царског колена, унук Олимпијаде, мајке
Александра Македонског цара...“5 Општи лист патријаршије пећске
бележи на почетку проширену причу о Лицинију у којој се наводе и неки
историјски подаци у вези са Константином Великим и Лицинијем који су
такође тачни: Лициније је мучитељ хришћана, ожењен је Констанцијом,
Београд је новосаграђени град од стране Лицинија, Константин и Лициније
су се сукобили, један од сукоба је био око Београда који је потом
Константин разорио, преорао, проклео и посуо сољу да се никада више не
обнови, царство је раздељено између Константинових синова.6 У истом
изворнику се каже и следеће: „...још у време цара Александра великог, јако
и при њему у служби војној беху и ради славних дела ратних наречени
праведно Славени.“.7 Под овим Словени свакако се мисли на Трибале
чијим именом су византијски летописци и историци у средњем веку
ословљавали Србе.
У вези овог изворника задржали би смо се на податку да је
император Лициније био унук мајке Александра Великог, а то би
подразумевало да је Лициније син Александра Великог, сестрић или његов
синовац. Сама тврдња да је Лициније унук Олимпијадин је неодржива и
бесмислена, пре свега, због огромне хронолошке дистанце између ових
3
К. Филозоф, Житије деспота Стефана Лазаревића, Београд 1989, стр. 81-82.
4
Ђ. Сп. Радојичић, Доба постанка и развој старих српских родослова, Историјски гласник
2, Београд 1948, стр. 23.
5
Љ. Станојевић, Стари српски родослови и летописи, Сремски Карловци 1927, стр. 45.
6
М. С. Милојевић, Општи лист пећке патријаршије, Гласник СУД, XXXV, Београд 1872,
стр. 10.
7
Исто, стр. 11.

2
личности. Олимпијада је живела у IV веку пре н. е. Лициније је рођен 248.
(око 250.), а убијен од стране Константина Великог 324. године у Солуну.
Имајући у виду да су подаци српских летописаца црпљени из тачних
извора, а потом да су нетачно тумачени и злоупотребљавани, у вези овог
последњег податка можемо тврдити да је дошло до неког погрешног
схватања и поимања података о Алаксандру Великом и његовој мајци и
родбинској вези са Лицинијем. Чини се да је дошло до замене Александра
Македонског – Великог са неким римским царом Александром који се
такође звао Велики, а припадао је блискијем времену цара Лицинија.
Дакле, претпостављамо, дошло је до замене са императором Александром
Севером кога су прозвали Велики, због своје замашне висине. Када је
дошло до замене Александра Севера Великог с Александром Македонским
Великим српски летописац је направио додатак у вези Лицинијеве бабе.
Тако је Лицинијева баба постала Олимпија пошто је летописац знао да је
она заиста мајка Александра Македонског Великог. Да би се ова
претпоставка претворила у чињеницу потребно је осмотрити све
релевантне податке о овом периоду римске историје, а поготову о
Александру Северу и Лицинију и да ли се они заиста могу довести у
научно утемељену везу: мајка Александра Великог Севера је баба
Лицинијева!
Са Александром Македонским се поистовећивао и узурпатор
Јотапијан (244-249.). Већина историчара сматра да је Јотапијан у сродству
са династијом Севера из Сиријске Емесе. Његова узурпација је окончана
убиством од стране његових војника.8
Кренимо прво од династије Севера која се завршила баш са
Александром Великим Севером, 235. године. Оснивач династије био је
Луције Септимије Антонин, који се наводно прозвао и Север (Строги), из
североафричког (некада картагинског) града Лептис Магне у коме је рођен,
11. априла 146. године. Септимије је био император од 193. до 211. године
када је, 4. фебруара, умро у Јорку (Британиа). Имао је једну сестру
непознатог имена чији је непознати син убијен, 211. године. Познат је и
његов рођак Плаутијан (убијен, 23. јануара 204.) који је био преторијански
префект. Плаутијан је имао сина, који је убијен у исто време, и кћер
Плаутилу. Септимије Север је имао две супруге: Марцију (умрла пре 196.)
и Јулију Домну која је била необичне лепоте (рођена 170, а убијена 217.
године). Из брака са Марцијом Септимије Север је имао синове Марка
Аурелија Басијана, прозваног Каракала и Публија Септимија Гету.
Септимије Север је поштовао успомену на Ханибала. Од свог стрица
конзула (?) је добио титулу квестора, 172. године. Када је постао
император распустио је преторијанце латинског порекла и саставио нову
телесну стражу од федерата. Организовао је апотеозу убијеном императору
Пертинаксу адоптирајући га у своју династију. На другој страни је извршио

8
S. Petrović, Efemerni carevo, Numizmatički časopis Dinar 28, Beograd 2008, стр. 11.

3
своју адоптацију у династију Антонина и Марка Аурелија тако да су
сматрани његовим претцима. Септимије Север је обновио Визант
саградивши храм Сунцу, храм Артемиди, амфитеатар, тркалиште...
Походио је гроб Александра Македонског, а легионарима је дозволио да
носе „витешки“ прстен.9
Публије Септимије Гета се родио 25. маја 189, а убијен је 27.
фебруара 212. Проглашен је за цезара 198. Његова н. н. супруга, с којом
није имао наследнике, убијена је 235. године.10
Марко Аурелије Антонин Басијан – Каракала се родио 4. априла
186/188. Проглашен је за августа 198. а император и понтифекс максимус
био је од 211. до 8. априла 217. године када је убијен. Био је ожењен
Плаутилом (202-205.), својом рођаком, ћерком преторијанског префекта
Плаутијана. Плаутила је прогнана и касније убијена. Оженио се Јулиом
Мамеом (206-217.), сестричином своје маћехе Јулије Домне. Јулиа Мамеа
је убијена, 235. године. Каракала се оженио, 217. године, ћерком партског
краља Артабана, а потом је убијен. Каракала је извршио апотеозу оца
Септимија. Убио је лично рођеног брата и при томе ранио помајку Јулију
Домну која је покушала да заштити млађег посинка. Каракала за собом
није оставио потомке. Као првосвештеник Сол Инвиктуса био је велики
обожавалац Александра Македонског тврдећи да је у њему његова душа.
Настанио се у храму египатског бога Сераписа, а потом посетио Ахилов
гроб у Троји. Иако је крваво владао ипак је касније деификован.11
Династија Севера се наставила адоптацијама преко женске линије,
Јулије Домне и њене сестре Јулије Мезе, из сиријске свештеничке
породице из Емесе, која је у храму чувала велики чуњасти камен црне боје
који је пао с неба, сличан оном у арабијској Каби. У Сирији се сматрало да
је овај камен пао са Сунца. Јулија Домна и Јулија Меза су биле кћери
свештеника Басијана Авите из Емесе. Јулија Домна није имала потомство
са Септимијем Севером. Јулиа Меза је са супругом непознатог имена
имала две кћери: Јулиу Соемију и Јулиу Мамеу. Јулија Соемија (убијена,
11. марта 222.) је са Верием Марцелом имала сина Авиту Басијана
Антонина названог Елагабал.
Басијан Елагабал се родио 204. а убијен је са мајком, 11. марта 222,
у осамнестој години живота. Био је император у периоду од 218. до 222.
године. У Рим је ушао у златом протканом гримизу као свештеник бога
Сунца, а на колима у којима су упрегнута шест белца налазио се свети
камен из Емесе. Кола су била посута драгуљима, а коње је водио Басијан
стално гледајући у камен. За ту прилику је очи нашминкао црнилом, а лице

9
I. Rabar, Povijest carstva rimskog, Zagreb 1889, стр. 7-29; *** Enciclopedia Italiana, XXXI,
Roma 1950, стр. 549-551; Н. А. Машкин, Историја старог Рима, Београд 1951, стр. 456-467;
E. Gibon, Opadanje i propast Rimskog carstva, стр. 53- 61.
10
I. Rabar, Povijest carstva rimskog, стр. 13, 44-46.
11
I. Rabar, Povijest carstva rimskog, стр. 44-51; Н. А. Машкин, Историја старог Рима,
Београд 1951, стр. 467-471; E. Gibon, Opadanje i propast Rimskog carstva, стр. 60- 64.

4
је обојио црвеном бојом. Направио је симболичну свадбу бога Сунца са
Уранијом-Астартом чија је слика била донета у Рим из Картагине. Басијан
је као император и понтифекс максимус проглашен за Бога Сунца и добио
надимак Елагабал. Сакупљао је лепе дечаке које је жртвовао том богу.
Окружио се римским блудницама возећи се наг у колима која су вукле наге
жене. Одевао се као жена, шминкао и припасивао преслицу називајући се
царицом. Са 16. година је посинио сестрића Алексијана, а потом је
покушао да га отрује. За кратко време се женио 4-5 пута. Познате су три
супруге: Јулиа Корнелиа Паула, Јулиа Аквила Севера (весталка, силом
удата) и Анија Фаустина (род Марка Аурелија). Није имао потомство.12
Јулиа Мамеа (убијена 235.) из брака са Каракалом није имала
потомство, а с Генесием Марцијаном је имала сина Алексијана Марка
Аурелиа који је променио име у Александар Север. Међутим, натпис на
новооткривеном миљоказу тврди да је Антонин отац Александров и да се и
он звао Велики. Тврди се и да је Александар унук божанског Севера.13
Због своје оријашке висине од преко два метра и снаге прозван је
Велики. Рођен је 206/209, а убијен је 19. марта 235. године. Оженио се са
Барбиом Орбиниом (225.), али ни он није имао потомке. И он је био
обожавалац Александра Македонског и из тих разлога је организовао
фалангу од 16.000 војника коју је опремио грчким оружјем прозвавши је
„Александрова фаланга“. Као император и понтифекс максимус Сол
инвиктуса био је врло толерантан према хришћанима, допуштао је
изградњу црква, веровао је и у Аврама и Христа, кога је хтео да прогласи
за Бога намеравајући да му подигне храм. Највероватније, из тих разлога
од његовог животописца Лампардија представљен је полу-хришћанином.14
Имајући у виду све ове особине и надимак Александра Севера не чуди што
је био и касније популаран код хришћана и што је могло доћи до замене с
Александром Македонским.
Интересантно је да се император Макрин, који је владао само два
месеца после Каракале (рођен 164, убијен 218.) прозвао Севером
адоптиравши се у ову династију. Исто тако, супруга императора Филипа I
Арабљанина (244-249), од оца Северијана, била је Отацилиа Севера (246-
248). Супруга императора Аурелиана (270-275), рођеног 214/215, убијеног
275, сина неке свештенице бога Сунца, јесте Северина. На високој
политичкој позорници римског царства појавио се Флавије Север II, који је
био цезар 305-306. године. О његовом пореклу нема података. А. Јовановић
сматра да све о њему упућује на порекло из Илирика, посредно из Ниша.
Означен је у изворима као бучни играч и пијанац, али Јовановић сматра да

12
Исто, стр. 53-60; Исто, стр. 471; Исто, стр. 66-68; *** Enciclopedia Italiana, XIII, Roma
1950, стр. 809-810.
13
М. Брмболић, З. Митић, К. Лазаревић, Антички миљокази из околине Ремисијане, Гласник
ДКС 37, Београд 2013, стр. 60-61.
14
Исто, стр. 61-71; Исто, стр. 471-473; Исто, стр. 68-72; *** Enciclopedia Italiana, II, Roma
1950, стр. 352-354.

5
је био из угледног грађанског рода.15 Имао је сина Северијана, али се за
њих сматра да немају никакве везе са старијом династијом Севера. Север II
је живео у време Лицинијевог успона, у време тетрархије и, што је врло
интересантно, после Северове смрти на његово место је постављен
Лициније. После смрти је сахрањен у Галијеновом маузолеју што би могло
значити да је имао неке везе са њим. У време Валентијана I (364-375.)
заповедник пешадије се зове Север. Још касније, једна од многих жена
Валентијана II (383-392.) била је Севера, мајка августа Грацијана. И најзад,
у време пада римског царства, појављује се Либије Север (430-490.).
Либије Север би могао бити син узурпатора Јотапијана. Сви ови Севери се
не доводе у никакву везу са династијом Севера за коју се сматра да је
изумрла са Александром Севером.
Ако се вратимо српском летописцу, уважавајући да је мислио на
Александра Севера Великог, када је рекао да је баба цара Лицинија његова
мајка, произилази да је Лицинијев отац био син Јулие Мамее или да је
његова мајка била њена ћерка. То би значило да је Лициније био синовац
или сестрић Александра Севере. Под овим баба може се мислити да је у
питању и прабаба па би тако Лициније био даљи рођак Севера што је
хронолошки реалније.
Али, постоји један не примећен материјални доказ о вези Лицинија
и Севера, односно рода Авита из Едесе. У Беркасову код Шида пронађена
су два изузетна шлема који се повезују са битком Лицинија и Константина
Великог код Цибале. Ми смо се сложили са Петровићевом претпоставком
да су у питању шлемови и опрема императора Лицинија који су изгубљени
при бекству после битке код Цибале, 8. октобра 314. године.16 На
луксузнијем шлему стоји грчки натпис: „Дизоне носи у здрављу – дело
Авита“, а на другом: „Vicit (Lic)iniana“. Јовановић сматра, ипак, да су у
питању шлемови високих официра из Лицинијеве војске израђених,
највероватније, у Никомедији.17

Међутим, Лициније је својим претком означавао императора

Трајана Деција. У науци се сматра да је у питању Лицинијево духовно
повезивање због Децијевих врлина и часне смрти.18 Император Деције је
рођен у селу Будалиа, данашњи Кузмин или Мартинци код Сремске
Митровице, некадашњег Сирмијума, (191) 201. године. Мајка Херенија је
била из угледног етрурског рода, а отац официр локалног порекла.19 Деције

15
А. Јовановић, Тло Србије завичај римских царева, Београд 2006, стр. 237-241.
16
Р. Петровић, Културна историја Византије, Рача-Београд 1999, стр. 43; Ж. Андрејић,
Владари Трибала, Рача-Београд 2000, стр. 86.
17
А. Јовановић, Тло Србије завичај римских царева, Београд 2006, стр. 309.
18
Исто, стр. 33.
19
Исто, стр. 27.

6
је имао синове Херенија Етруска и Хостилијина. Старији син и Деције су
погинули у битци против Гота код Никопоља, 251. године, а млађи син је
убијен у завери Требонина Гала, 251-252. године, или је умро од куге. Да
би отклонио сумњу да је Деција издао, Гало је Хостилијана прогласио
сацарем, а његову кћер удао за свога сина Волусијана.20 Ако би Лициније
био заиста стварни, а не само духовни, потомак Трајана Деција онда би био
син старијег Херенија (рођен око 223.), или, рецимо, млађег Хостилијана
(рођен 225-227.). Хереније Етруско је погинуо када је имао (око) 28.
година, а Хостилијан у 24-26. години живота. Знамо једино за
Хостилијанову кћер, а по свему судећи да је и старији брат имао деце.
Да ли је овакво порекло Лицинија могуће имајући у виду шта већ
поуздано знамо о Лицинију и његовим родбинским везама са царевима у
време тетрархије: Диоклецијана, Галерија, Констанциа Хлора, Даје, Севера
II, Масимилијана Херкулија, Константина Великог...?

***

Deus ex machina и утемељивач система тетрархије у Империји,

Диоклецијан – Диокле је пореклом са Балкана као и сви остали цареви
прве и друге тетрархије. Он и његови наследници су под утицајем државе
Сасанида претворили Римску империју у неограничену монархију у којој
се цар сматрао инкарнацијом божанства. Царска власт је верски
санкционисана тако да је у време његове појаве била и велика верска
свечаност. После учвршћења на престолу Диоклецијан је изабрао за
савладара Максиминиана, за кога се каже да је само његов земљак и друг.
За свог савладара на Истоку Диоклецијан је изабрао Гаја Галериа Валериа
Максиминиана, а Максиминиан на Западу Гаја Флавија Валериа
Констанција. Сматра се да је створено само привидно јединство царске
породице. Августи су се сматрали браћом, а цезари њиховим синовима.
Диоклецијан је удао своју кћер за Галериа и усинио га, Максиминиан је у
исти однос ступио са Констанцием Хлором, Максенције (син Херкулијев)
је Галеријев зет и посинак, Константин је Херкулиев зет, Лициније је зет
Хлоров.
Произилази да је и тетрархија неговала женску династију полазећи
од физиолошке чињенице да су жене те које дају и предају крв. Тиме се
остварује „порфирородност“ којом се врши „калемљење“ једне породице
на царство, а пре свега новорођенчету доноси знамен посвећености још од
мајчине утробе. „Тако ме је Бог усвојио 'од утробе матере моје' “. Чини се
да је неговање династије преко жена усвојено искуство још из времена
династије Севера. Постоји могућност да је у питању и одговор надирућем
хришћанству у коме чиста девица постаје Божја мајка божанским и
безгрешним зачећем: „Христ, јудејски цар је рођен од Бога и земаљске

20
Исто, стр. 31, 39; I. Rabar, Povijest carstva rimskog, стр. 99-103.

7
жене.“ Остваривање царског права епохе тетрарха иде преко укрштања
брачне заједнице како би се појединцу који иде у врх власти остварио
легитимитет. Да би се зауставио распад Царства, а цареви, којих је било
више, натерали на слогу рачунало се на бракове са женама правог римског
духа и порекла. Али, у тетрархији је уведена и нека врста «баштинског»
модела, подела на четири територијална дела. Концепција царства
баштинског типа какво је успостављено тетрархијом представљало је
сталан извор неспоразума и ратних обрачуна. Идући за тим, Константин,
од 317. године, додељује чин цезара и територије својим синовима по реду:
Криспу, Константину, Констанцију, Констансу, па и свом полубрату
Ханибалијену. Није извесно да ли је пред смрт имао осмишљен план
наслеђивања, али је ситуација коју је оставио водила подели Царства или
стварања института територијалне надлежности. Произилази да је
Константин, који је све учинио да укине тетрархију и оснује своју
„монархију“, урадио све да је одржи. Али, то се није десило.
То је време када се личност цара и првосвештеника сакрализује
више него икад. Цар добија непропадљиву „божанску слику“. Политички
идеал тетрархије озакоњује придошлицу, узурпатора (великог војсковођу)
који путем брака улази у породицу. Уствари, реч је о „магичком“ царству
које се остварује сталним уклањањима претходника које има и сакралну
симболику (убиство Галијена, Проба, Кара, Карина и Нумеријана и многих
пре и после њих) или развијањем мита о породици која води порекло од
неког светог или божанског претка (Галерије рођен од смртне мајке Ромуле
и бесмртног божанског Змаја). Наслеђивање „магичког“ царства
функционише на основу прекида власти претходника оружаним подвигом.
Чак и када син наслеђује оца тај подвиг се дешава након изрежираног
убиства или родоскрвнућа. Идеални наследник је чешће зет, а не син. Када
се актуелни владар опредељује за странца он га усваја или га путем брака
уводи у породицу као што је то чинио Август, натеравши Тиберија да се
разведе како би га ожено својом ћерком Јулијом.
Проглашавање за цара се врши изван бедема, а затим следи
тријумфални улазак у град. Проглашење подразумева војни удар током
кога је војсковођа „извикан“ од стране својих сабораца и војске. Уместо
круне добија огрлицу „старешине логора“, бива обучен у комад пурпурне
тканине, а прва обавеза је да подели новац „друговима по оружју“. Тиме се
завршава крунисање у најужем смислу, а цар срећник иде ка палати
поступним продирањем у срце града који је освећен простор и којим
управљају установе. Наоружани цар је тако сејач, а мирољубиви град
оличење жене. Следи улазак у храм где се сопственим рукама послужује са
жртвеног стола и симболично озакоњује и добија титулу првосвештеника
коју римски цареви носе још од Нуме Помпилија (753-672. године пре н.
е.).
Нуми се приписује увођење титуле pontifex macsimus у значењу
„чувар моста“ или „градитељ моста“ по најсветијим жртвама које су се

8
вршиле на прастаром римском дрвеном мосту преко реке Тибар.21 Некада
су те жртве биле људске, а потом је извршена суспституција тако да су
весталке бацале са моста у реку рогозом оплетене лутке. Врховни
свештеник је тумачио вољу богова и управљао светим обредима. Био је на
челу свештеничког колегијума понтифекса. Од 14. године нове ере цар –
првосвештеник је добио право њиховог предлагања. Заправо, од 12.
године, Октавијан Август је као римски император постао и врховни
првосвештеник чиме је повезао овоземљску и божанску власт Divi filius -
Divinus Imperator.22 Једна од најважнијих улога понтифекса била је и
старање о календару који су Римљани заснивали на месечевој години која
је била краћа за 11 дана од сунчеве (354. дана). Свештеници су утврђивали
преступни месец сваке друге године и празник Терминалија. Том приликом
је објављивано колико ће година бити дуга пошто је четворогодишњи
циклус од 1465. дана био раздељен на следећи начин: 355, 378, 355 и 377
дана. На тај начин је четворогодишњи период имао један дан више од
четири сунчеве године, а тај недостака календара се усклађивао
искључивањем преступне године једном у осмогодишњем периоду.
Календарски систем од десет месеци је приписиван Ромулу са почетком у
марту посвећен богу рата – Марсу. У време Нуме уведени су јануар, у част
Јануса – бога почетка и оличења света, старог и младог месеца (приказиван
са четири лица-четири стране света) и завршни месец у години фебруар,
посвећен богу завршетка – Термину. Следећи реформатор календара,
император и првосвештеник, био је Јулије Цезар. Од 1. јануара 44. године
година има 365. дана. Понедељак је био дан Месеца, уторак Марса, среда
Меркура, четвртак Јупитера, петак Венере, субота Сатурна и недеља
Сунца. Посебан значај је имала субота – Сатурн, који је заправо Кронос –
Време – повезана са алегоријским значајем ушкопљења оца Урана –
Неба.23
Врховни свештеници су били и сви императори тетрарси. У едикту
о верској толеранцији, издатом од стране Галерија у Никомедији, 30.
априла 311. године, јасно стоје њихове титуле: „Император Цезар Галерије
Максимијан и непобедиви Август, врховни свештеник... отац отаџбине... и
император Цезар Флавије Валерије Константин, побожни, срећни,
непобедиви, Август, врховни свештеник... отац отаџбине...“.24 Све до
Теодосија, 379. године римски цареви су имали и звање понтифекса
максимуса. Од Јустинијана је божански цар преобраћен у Imperator Dei
Gratie – по милости Божјој, али са овлашћењем постављања патријарха у
Константинопољу.25
21
Plutarh, Uporedni živopisi, knjiga prva, Zagreb 1988, стр. 118.
22
N. Makijaveli, Izabrana dela, Rasprava o prvoj dekadi Tita Livija, XI, Zagreb, стр. 174-175; A.
Romac, Izvori Rimskog prava, Zagreb 1973, стр. 101.
23
S. Perown, Rimska mitologija, Opatija 1986, стр. 35-49.
24
Евсевије, Црквена историја, VII, С. Шкарић, Политичке и правне идеје у Источном
Римском царству, Београд 1984, стр. 140.
25
A. Romac, Izvori Rimskog prava, стр. 101.

9
 Владар је сматран за божијег представника на земљи и свој
легитимитет двоглаве власти, духовне и световне, црпи непосредно од
Бога. Кад цар предаје власт своме сину или усвојенику каже му: „Нисам те
ја одабрао, већ Бог, а народ, сенат и војска су те изабрали“. Цар има и
улогу одабраног војсковође кога је изабрао Бог. Институт римског владара
као првосвештеника је довео до тога да се устројство вере претвара у
устројство државе. Зато римски цар прелази са тираније на легитимитет
опредељењем за поштовање закона. Али, при томе цар није ни потчињен
закону јер је он сам „живи закон који говори“, а легитимитет који добија од
војске и Бога важи само за њега као појединца.
Царство постоји независно од царева који по одлуци божанства
стоје на његовом врху. Оно постоји у римској форми као једна велика
администрација и законодавна грађевина којом цар доминира, а при томе
се никада не поистовећује с њом. Августов долазак на власт је нека врста
оваплоћења тако да је Римско царство – Orbis, врста васељенског царства,
које је само одраз небеског царства, и којим његов владар управља као
привремено изабрани представник владара горњег света и због чега ће
заслужити небеску бесмртност. У поретку терархијског царства се не
признаје право по крви, али то их није спречавало да развијају породичне
стратегије преношењем права на своје синове (Хлор, Максимијан,
Лициније, Константин). Онај ко не би покушао да крунише свога сина
разочарао би и изгубио би углед.
Одласком у „пензију“ цар постаје „обичан“ појединац с изгледом да
води миран свештени живот у храму своје палате и достигне у природној и
блаженој смрти право на апотеозу. Право на деификацију у апотеози
остваривали су и владари који су окончали крвавим убиством. То је била
цена којом се остварује право наследства његовог усиновљеника или сина.
Бог, као врховни арбитар, показује своје одобравање или неслагање у вези
с неким царем тиме што му пружа или одриче задовољство да гледа своју
децу или унуке како ступају на престо.
Никога више није изненађивало обоготворење преминулих владара,
а то право је већ давно стекао сенат. Живим царевима је слично поштовање
указивано приношењем жртава и заклетвама пред његовим кипом при чему
је коришћен нејасан израз „numen imperatoris“.

***

Каже се да је Диоклециан био Далмат, рођен у обичној чатрљи,

око 243. године, у Диоклитији – Доклеи, данашња Подгорица (Црна Гора).
Постоје и претпоставке да је рођен у Салони, данашњи Сплит (Хрватска),
где је као император саградио палату и маузолеј у коме је сахрањен.
Лактанције вели да је Илир и да је његов отац био ослобођени роб (писар)
сенатора Анулина. Оженио се Приском о чијем пореклу незнамо ништа.

10
 Био је центурион у гарди Клаудија Готског, постао је намесник
провинције Мезије у време цара Кара (282-283.), а потом заповедник
телесне гарде, кохорте драконофора код Каровог сина, цара Нумеријана
(283-284.). После Нумеријанове смрти и убиства његовог таста Арија
Апера-Вепра постао је цар, проглашен од војника 284. године, а са
Карином се сукобио код Виминациума, 1. 04. 285. године, одневши победу.
Са супругом Приском је имао само кћер Валерију коју је удао за
Галерија.26 Имао је наложницу Алијарију која је била хришћанка. Доследно
је владао у оквиру тетрархијске поделе власти (четири цара) са
Максимијаном Херкулијем, Констанцијем Хлором и Галеријем.
Диоклецијан је имао престоницу у Никомедији, Галерије у Сирмијуну,
Максимијан у Милану и Констанције у Триеру. Диоклецијан је као
император био и првосвештеник. Са једним од савладара, Максимијаном
Херкулијем, добровољно се повукао с власти, у истом часу, у Никомедији
и Милану, 1. 05. 305. године и отишао у Салону где је имао своју палату уз
море. Диоклецијан се повукао уз свечаност на једном брежуљку код
Никомедије на чијем врху је био стуб са кипом Јупитера. Том приликом је
именовао за савладара Галерија, а за цезаре двојицу војсковођа: Флавија
Севера и Максимина Дају. Постоје различити подаци под којим условима
је умро. Виктор пише да су га отровали, Лактанције да се отровао у страху
да не буде убијен, Зонара каже да су га удавили по наређењу Константина
Великог, а Еусебије да је преминуо од болести. Поживео је око 70. година.
У сваком случају, скончао је у старости, у пролеће 313, и уз апотеозу
сахрањен у свом маузолеју у оквиру комплекса палате. Сенат га је уврстио
међу богове. Диоклецијанов најближи савладар био је Максимијан
Херкулије за кога кажу да је његов ратни друг а неки, поузданији извори,
брат. Тако произилази да им је и отац, вероватно по имену Диокле, био
варварин са простора провинције Далмације.27
За Диоклецијана су важну улогу имале враџбине и предсказања и
зато су га називали „испитивачем будућих ствари“ или „присталицом
светих обичаја“. Зна се да је са харуспицијима, свештеницима гатао према
утруби жртвених животиња и да је бивао престрашен злослутном
грмљавином. У личним именима је тражио предзнаке тако да је Галерије
морао узети име Максимијан да би се магично повезао са старим
Максимијаном који је већ доказао своју верност. Буркарт сматра да је о
Максиминијановом уздизању за цара одлучило то што се родио истог дана
и месеца као и Диоклецијан. У једном сну му се јавио лик који је упорно
говорио да за свог наследника изабере човека одређеног имена.
26
Приска и њена кћер Валерија су исповедале хришћанску веру, или су јој биле блиске. (А.
И. Брилијантов, Император Константин Велики и Милански едикт из 313. године, Ниш
2013, стр. 12.)
27
Ж. Андрејић, Владари Трибала, Рача-Београд 2000, стр. 90-91. и сви коришћни извори и
литература; *** Enciclopedia Italiana, XII, Roma 1950, стр. 919-923; Ж. Андрејић, О времену
и идеологији римских тетрарха, настанку и значењима Ромулиане, Развитак 217-218,
Зајечар 2004, стр. 30.

11
Диоклецијан је веровао да му је то рекао чаробњак и зато је једног дана
наредио да доведу тог човека да би рекао: „Прими власт коју сваке ноћи од
мене тражиш, и не лишавај више цара ноћног починка!“ Није познато на
кога се ова епизода односила и да ли је тачна. Када је у питању постављање
Константина Великог за августа Буркарт претпоставља да је до тога дошло
на подстицај друидске свештенице. „Постоји могућност (иако за то нема
доказа) да су нека локална религија или неко сујеверје повезивали ове
владаре“.28
Диоклецијан је коначно извршио прекид са старом римском
традицијом при чему се није занимао за град Рим и населио се у
Никомедији у Битинији, у једном заливу Мраморног мора. Логор у
Никомедији је претворио у царску палату, а попут војног логора је
саградио и палату у Сплиту. Никомедија је изгледала као четврт Рима.29
За Максимијана Херкулија се каже да је Трачанин пореклом из
Сердике (Софија), а писани извори говоре да је рођен у Сирмијуму, 245.
године.30 Дакле, био је млађи две године од свог брата Диоклецијана. Био
је префект Трибалие пре него што је постао цар 286. године (област јужно
од Дунава, од реке Мораве до Искра, прозвана и Нова Дакија). Описан је
као човек надљудске снаге, суров и груб, сладострастан и похотан владар.
Са „Сиријком“ Еутропијом је имао сина Максенција, кћери Теодору и
Фаусту. Порекло Сиријке Еутропије се не помиње, а свакако није била
опскурног порекла. Сиријком из рода Авита био је ожењен и Септимије
Север. Максенције се оженио Галеријевом ћерком, а Теодора је удата за
његовог савладара Констанција Хлора од које је била легитимна грана
његових потомака. Произилази да су браћа Диклецијан и Максимијан
Херкулије имали и н.н. сестру од које је Јелена „Крчмарица“ са којом је
Констанције Хлор био ожењен. То значи да је Теодора, законита супруга
Констанција Хлора, била некаква сестра Јеленина! Опет, Константин
Велики је у другом браку био ожењен Фаустом (307.), најмлађом кћери
Максимијана Херкулија, од које је легитимна грана његових владарских
наследника. На тај начин су отац и син, Констанције Хлор и Константин
Велики били пашенози!31 Када се Херкулије самовољно прогласио, по
трећи пут, за августа сукобио се са Константином и при томе је заробљен
код Марсеја. Удављен је, или се обесио, у марсејском затвору, 310. године.
Био је у поодмаклим годинама, произилази да је имао око 65. година.
Константин Велики је дозволио да се његов таст уврсти међу богове.32

28
J. Burkhart, Doba Konstanina Velikog, Sr. Karlovci-Novi Sad 2006, стр. 43-45.
29
Исто, стр. 51-52.
30
Јовановић сматра да се родио, незнано где, око средине III века (око 250. године). (А.
Јовановић, Тло Србије завичај римских царева, стр. 103.
31
Родбинске везе овог типа су биле присутне и раније код династије Јулијеваца, Антонина и
Других Флавијеваца. Успостављање још непририднијих родбинских односа су пракса код
Птоломеја, а све по угледу на египатске фараоне.
32
Ж. Андрејић, Владари Трибала, стр. 91-92; Ж. Андрејић, О времену и идеологији римских
тетрарха, настанку и значењима Ромулиане, стр. 30-31

12
 Констанције Хлор води порекло по женској линији од Криспа,
брата цара Клаудија II Готског (рођен 214., владао 268-270.). Клаудија II
Галијен назива рођаком и пријатељем. Неки извори бележе да је био
ванбрачни син Гордијана Старијег и да је рођен у околини Ниша. Цар
Јулијан је касније тврдио да је Клаудије Готски стекао престо на праведан
и свети начин, а то би значило да је имао царско порекло. Умро је од куге у
Сирмијуму, 270. године, где је и сахрањен.33 Уколико је тачно да је
Клаудије син императора Гордијана I Африканца (рођен 158/159, умро
238.), онда би он био незаконити брат Гордијана II (рођен 192, умро 238.) и
стриц Гордијана III (рођен 222/225/227, убијен 244.). Отац Гордијана I је
био неименовани римски великаш из лозе Граха, мајка је била неименована
жена из Трајанове лозе, а био је ожењен неименованом унуком императора
Антонина Пија, односно унуком Фаустине и Марка Аурелија (161-180.).
Несумњиво је реч о високом пореклу лозе императора Гордијана. Уколико
је тачно да је Клаудије Готски био рођак императора Галијена, онда је и
овај био рођак са Гордијанима.
За Крисповог унука Еутропија се каже да је пореклом из угледне
велепоседничке дарданске породице с горњег Тимока. Констанције Хлор
је, заправо, син Дарданца Еутропија и Клаудије која је била ћерка Криспа,
брата цара Клаудија II.34 Хлор је рођен 250, по некима око 260, односно
264. године, у околини Ниша који је био насељен у то време трибалском и
дарданском мешавином. По Виктору, Хлоров отац је сељак из
најзабаченијег дела царства. Ожењен је Јеленом (274.), пасторком царевом,
по легенди крчмарицом, ниског рода. Сматра се да је Јелена била његова
наложница која је, према Еутихију Александријском, потицала из Кафар
Факара у Месопотамији и да је већ била хришћанка, а према Хамзи
Исфаханском била је Сиријка из Едесе и пала је у руке Хлору као
заробљеница и из тих разлога је служила у једној крчми у Наису.35 Јелена
је рођена око 248, а умрла када је имала више од осамдесет година, 329.
године. По свему произилази да је била старија од Констанција. Јевсевије
тврди да је Јелена умрла у присуству свог сина Константина Великог, који
је њено тело лично положио у маузолеј.

33
А. Јовановић, Тло Србије завичај римских царева, стр. 49-57. Јовановић сматра на основу
археолошких налаза да је Клаудије Готски рођен у данашњој Каменици код Ниша и да је ту
и дивинизиран.
34
Јовановић сматра да је име Хлорове мајке замагљено намерно, из политичких разлога.
Његова мајка је, највероватније, Клаудија, нећака цара Клаудија Готског. Он наводи и
Еутропија који је у дилеми да ли је Хлор ванбрачни син Клаудијеве кћери или сестре, као и
помињање дедовских рођачких веза између Хлора и Клаудија и натписа у којима се Хлор
назива унуком божанског Клаудија. (А. Јовановић, Тло Србије завичај римских царева, стр.
125.)
35
Уколико би се показало да је Јелена била Сиријка из Емесе, како тврди Хамза из
Исфахана, произилази да је она у некој вези са свештеничком породицом Авита. Такође,
врло важан податак би био да је Јелена била „пасторка царева“. Ако је Јелена рођена 248.
године она би могла бити синовица или сестричина Максимијана Херкулија. Али, она би
могла бити из породице Авита преко чијих женских чланова се наставила династија Севера.

13
 Констанције Хлор је био обичан римски официр кога је, 293.
године, усвојио Максимијан Херкулије. Том приликом је Максимијан
развео Констанција од Јелене и оженио својом ћерком Теодором. На
основу имена се да претпоставити да је Максимијанова ћерка била
хришћанка, на хришћанство упозорава и име Констанцијеве и Теодорине
ћерке Анастасије.36 Са Теодором Хлор има синове: Константина (убијен
337.), Далмација Ханибалијана (чији је син Ханибалијан ожењен
полусестром, ћерком Константина Великог, убијен 337.), Констанса
(убијен 337.) и кћери: Констанцију (удата за Лицинија), Анастазију (удата
за Басилиана који је убијен) и Еутропију (удата за конзула Непотијана).
Сви стари историчари се слажу да је Хлор био веома мудар, скроман,
умерен, праведан, поуздан, омиљен на двору и у народу и верски
толерантан. Хлор је умро код Јорка у Британији, 25. 07. 306. године, у 47.
години живота. Константин је присуствовао апотеози свога оца.37 По
наредби Константина Великог, 317-318. године, кован је комеморативни
новац божанским царевима Клаудију Готском, Констанцију Хлору и
Максимијану Херкулију.
Гај Валерије Галерије Максимијан II је рођен у Новој Дакији, у
Ромулиани, код данашњег Зајечара.38 некадашњем пољском имању
Секундијана. Ту је саградио палату у којој је живела његова мајка Ромула.
Сматра се да је ниског порекла јер је имао надимак Арментар – Говедар, а
његов род су били сељаци поред Дунава. Лактанције тврди да је Ромула
била из Дакије и да је у време провале Карпа прешла преко Дунава у Нову
Дакију. Он тврди да су његови родитељи плаћали порез и када је постао
цезар. Ловрић каже да је и Галерије рођен у Дакији. По легенди је рођен
тако што је његову мајку Ромулу под планином Ртањ силовао змај (гмза-
гмаз), а потом се она удала за пастира. По локалној легенди из новијег
времена отац му се звао Гамза по коме место данас носи име (постоји и
село Гамза код Видина). Чини се да је његов отац био преторијанац –
драконофор – змајоносац и зато је његово рођење повезивано са змајем.
Галерије је у првом браку био са женом из овог краја са којом је вероватно
имао више деце. Галеријева мајка Ромула je умрла природном смрћу, 304.
године.39 Вероватно је имала знатне године, рецимо, најмање 70. То би

36
А. И. Брилијантов, Император Константин Велики и Милански едикт из 3013. године,
Ниш 2013, стр. 11.
37
Ж. Андрејић, Владари Трибала, стр. 93-94; Ж. Андрејић, О времену и идеологији римских
тетрарха, настанку и значењима Ромулиане, стр. 32.
38
Јовановић сматра да је рођен на пољском имању, можда именом, Секундијана где ће
Галерије саградити Ромулиану. (А. Јовановић, Тло Србије завичај римских царева, стр. 147.)
39
На основу усмерења осе Кибелиног храма у Ромулиани дошли смо до закључка да је она
могла бити рођеба 8. марта, односно 8. септембра (225. године), а на основу Ромулиног
тумула у односу на осу Ромулиане сматрамо да је она умрла 21. марта или 21. септембра
304. године, или непосредно после смрти деификована на један од ових датума. (Ж.
Андрејић, О времену и идеологији римских тетрарха, настанку и значењима Ромулиане,
Развитак 217-218, Зајечар 2004, стр. 43-44.)

14
значило да је рођена око 225. године. Произилази да је и Галерије рођен
око 250, а по некима 242. године. Опет је реч о времену владавине Трајана
Деција.40 Дакле, Галерије умире недалеко од Сердике, 5. маја 311. године,
од лепре или сифилиса у 62-65, односно 69. години живота.
Постоји податак да је Галерије са својим варварима кренуо у
Италију пустошећи земљу и опсео Рим. Означен је као непријатељ римског
народа, а хтео је да се народ царства не зове више римски већ „дачански
народ“. Када је постао цезар Галерије се жени Диоклецијановом ћерком
Валеријом с којом је имао кћер која је удата за Максенција, сина
императора Максимијана Херкулија. Познат је и његов син Кандидијан,
наводно роћен од наложнице, а може бити и од прве супруге. Галерије има
сестру чији син, његов нећак, Максимин Даја по његовој вољи постаје
цезар.
Диоклецијан је Галерија усинио и прогласио за цара у Никомедији
1. марта 293. године поставши тако члан Јупитерове породице, син
врховног бога. Победом над Персијанцима, 297. године, слављен је као
нови Ромул и Александар, а 303. године с Диоклецијаном има тријумф у
Риму. У том рату се истакао његов земљак, друг и, вероватно, рођак
Лициније, по свему из Шаркамена, код данашњег Неготина. Проглашен је
за августа, 1. маја 305. године, у Никомедији. Када су се у Карнунтуму
састали Диоклецијан, Галерије и Лициније, 307. године, саградили су храм
богу Митри (?), заштитнику царства. Тада је Галерије прогласио за
савладара и цара Лицинија. Одлуку да сагради Ромулијану је донео пошто
је настала прича да га је мајка зачела са богом рата Марсом. Галерије је
прогањао хришћане, а на то га је подстицала и мајка Ромула која је
обожавала Магну Матер - Кибелу (Тиха). Она је поштовала и богове
брегова (?) и сваки дан им приносла жртве којима је частила своје слуге.
Галерије је био врло праведан, али суров, а волео је да се опија. Стално је
боравио у Сирмијуму или Сердики. Повукао се с престола после прославе
двадесетогодишњице власти. Његова мајка Ромула је умрла између 303. и
305. године и сахрањена у Ромулиани. Галерије умире, према Лактанцију,
од неке опаке и тешке болести, сав у ранама, маја месеца 311. године, у
Сердици.41 Сахрањен је и деификован исте године у Ромулиани од стране
Лицинија и Даје, а чину сакрализације је, могуће је, присуствовао и његов
таст Диоклецијан.
На самрти, Галерије је жену и сина предао у заштиту Лицинију.
Док је била у години жалости за мужем, по Лактанцију „док је још врућ
пепео њеног мужа“, Валерију је нећак Максимин Даја покушао да ожени.

40
Јовановић сматра да је рођен средином III века. (А. Јовановић, Тло Србије завичај римских
царева, стр. 147.)
41
На основу усмерења Галеријевог маузолеја у односу на тумул на Магури источно од
Ромулиане дошли смо до закључка да је Галерије умро 25. маја 311. или је на тај дан
деификован. (Ж. Андрејић, О времену и идеологији римских тетрарха, настанку и
значењима Ромулиане, стр. 43.)

15
Пошто је то Валерија одбила заплењена су јој сва имања и вредности и
затим је с мајком Приском послата у прогонство, у Сирију.42 Даја је
наредио да се убију три њене другарице знатног порекла, највероватније
весталке у Ромулиани. Диоклецијан је послао свог шурака, „великог
војника“, с молбом Даји да му врати кћер. После Дајине смрти Валерија је
лутала 15 месеци пресвучена у сиромашну жену. Откривена је с мајком
Приском код Солуна и одведена на стратиште. Беху им одсечене главе а
тела бачена у море. При свему овоме, једна Дајина седмогодишња кћи била
је заручена за Галеријевог сина Кандидијана. Када је победио Дају, 313.
године, Лициније наређује да се убије Валерија, удовица Галеријева, кћи
Диоклецијанова, њена мајка Приска, њен посинак Кандидијан и његова
седмогодишња заручница, ћерка Дајина. Тело Галеријеве сестре (Галерије)
је потом бачено у реку Оронту у Сирији испод светог брда Касиоса
(Оронта је била посвећена Сифону-Сипону змају).43
Максиминијан Даја, с изгледом варварина је заогрнут гримизним
плаштом од стране Галерија, његовог ујака, 305. године, давши му и име
Диокле. Даја је био необразован и сујеверан, спроводио је страховладу,
женскарош и пијанац. Некада је живео «на паши и у шуми, од простог
војника поставши стражар, затим трибун и најзад цезар, прими Исток».
Његова мајка је била Галеријева ћерка из првог брака. Као царица мајка
могла је бити сахрањена и деификована у Шаркамену. Дошао је у сукоб са
Лицинијем. После пораза, 313. године, већ јако болестан од лепре и
сифилиса, извршио је самоубиство код Тарза. Лициније је наредио
смакнуће његове деце, а његова супруга је потом бачена у реку Оронту.
Сматра се да је рођен и сахрањен у Шаркамену.44 Јовановић сматра да је у
Шаркамену сахрањена Дајина мајка, Ромулина кћер, сестра императора
Галерија. Шаркаменски „кумир“ је поништен од стране Лицинија.45
Лициније је, по неким изворима рођен, око 250. (248.) године, као
Дачанин. Други кажу да је рођен у (Новој) Дакији, око 263. године. У
неким изворима се он и његови родитељи бележе као илирски сељаци и он
није, наводно, могао то порекло да прикрије. Диоклецијан га усваја као
сина давши му име Валерије Лициниан Лициније тако да је његово право
име остало непознато. У време његовог рођења име Лициније носе Публије
Лициније Валеријан, ожењен Маринијаном, и његов син Лициније
Егнације Галијен (253-268.), ожењен Салонином. Врло важан податак за
уочавање родбинских веза између Валеријана и других Флавијеваца који
развијају свој легитимитет и континуитет на Клаудију II Готском, као и
Лицинија је незапажен и некоришћен податак да император Галијен
ословљава Клаудија II са „наш рођак“ и да је, после доласка на власт,

42
Овај податак иде у прилог претпоставка да је и Приска, као и Еутропија, била из Сирије.
43
Исто, стр. 81, 92, 94-95; Исто, стр. 32.
44
Исто, стр. 95-96; Исто, стр. 33.
45
А. Јовановић, Тло Србије завичај римских царева, стр. 219, 221.

16
Клаудије II деификовао Галијена.46 Међутим, помиње се мајка Лициниана
Лициниа, царица Елпидија. Чија је она супруга била не зна се, као што се
незна ни ко је Лицинијев отац. Нису ли Салонина и Елпидија исте
личности, односно није ли Елпидија наложница Галијенова и с тога
„царица“? Постоји претпоставка да је у Шаркамену сахрањена и посвећена
царица-мајка Елпидија. По свему, Лициније има рођака (брата) Сенеција и
сестру Ликинију која је била удата за Константина Великог док је још био
код Галерија као нека врста таоца. Сенеције је имао брата Басијана који је
био ожењен Анастасијом, ћерком Констанција Хлора.
Лициније је имао прву супругу ниског порекла и са њом два сина и
кћер Пенелопу, потоњу великомученицу Ирину. Одликовао се у
Галеријевим персијским ратовима. Постао је његов савладар, 308. године.
Када се Галерије разболео, пред смрт је поверио своју породицу Лицинију
који се, по свему, бринуо о његовој сахрани и сакрализацији у Ромулиани.
Убрзо по објављивању Миланског едикта, 313. године, којим се признаје
хришћанство, у свом делу царства почиње прогон хришћана. Он се исте
године оженио Констанцијом, сестром Константина Великог по оцу, са
којом је имао сина Лицинијана. После женидбе је прихватио нову,
хришћанску религију, а своју власт у Азији почиње враћањем богомоља
хришћанима и давањем пуне верске слободе. Касније поново прогони
хришћане. Војни одреди су по његовој изричитој наредби вршили либацију
у част бога Сунца. По наређењу Лицинија два хришћанина из
Сингидунума, Хермил и Стратоник, бачени су у реку Дунав, између 307. и
311. године. Слично је са мученицима Флором и Лавром који су спаљени, а
свог блиског војсковођу Теодора драконофора је наредио да посеку мачем,
319. године.
Захтевао је строгу војничку дисциплину, штитио је сељаке од
великих пореских оптерећења и посебну пажњу придавао развоју градова,
али му се приписује и велика шкртост и грамзивост према војницима.
Посебно је осуђивана његова похотљивост за женама. Хришћани га
описују као свирепог и без литерарног образовања. Лициније се на крају
окренуо сасвим паганству окруживши се египатским чаробњацима,
чудотворцима и жрецима. Обраћао се тумачима снова и пророчиштима.
Еузебије тврди да је окупио најпоузданије и телесну стражу у некој светој
шуми – гају украшеном киповима богова. После свечано принетих жртава
одржао је говор којим упозорава да предстоји борба која ће одлучити
између старих богова и новог страног Бога.
За Лицинија је Илирик био централна област са седиштем у
Сирмијуму. После победе над Дајом проширио је власт на Исток. Лициније
наређује да се убије Валерија, удовица Галеријева, њена мајка Приска, њен
посинак Кандидијан, Северов син Северијан, Дајин осмогодишњи син и
седмогодишња кћер. Дошао је у сукоб са Константином Великим, 314.

46
I. Rabar, Povijest carstva rimskog, стр. 119.

17
године, после убиства Дајиног. Под изговором да се против њега ковала
завера Константин Велики је затражио од Лицинија да преда кривца, свог
рођака (брата) Сенеција који је на то наговарао његовог зета, цезара
Басијана. Лициније је то одбио и дошло је до породичног сукоба. Лициније
је претрпео поразе код Цибале, Сингидунума (Београд), Сердике и
Тесалоника (Солун). После битке код Цибале Лициније је у бегу изгубио
свој позлаћени царски шлем и делове опреме који су пронађени код
Беркасова. Константин је том приликом разорио Сингидунум. Лициније је
заробљен 324. и погубљен селедеће године у Солуну. По једнима је
задављен, а по другима му је одсечена глава. При томе је страдао и његов
десетогодишњи син Лицинијан (326/327.), сестрић Константина Великог.
Лициније и његов син су сахрањени без царских почасти. Његова супруга
Констанција је наставила да живи у Константинопољу, а умрла је 330.
године.47
Константин Велики је једини син Констанција Хлора и Јелене за
коју се незна да ли је била његова прва супруга или само конкубина.
Константин се родио 28. фебруара 272. године (преступне), односно, 274, а
по некима 280, или 288. године. Према неким историчарима Константин је
ванбрачни син. Јовановић сматра да је рођен 283. године у Нишу при чему
подсећа да се као његово родно место помиње и Дрепанум у Битинији што
је грешка која је настала на основу тога што је то родно место његове мајке
Јелене.48 Одгајан је у војним логорима, детињство је провео на двору
императора Диоклецијана, а младост код Галерија као нека врста таоца.
Владарско првенство по основу права наследства имали су синови
Констанција Хлора из брака са Теодором ћерком императора
Максиминијана. Међутим, Галерије је одредио Константина иако је он био
узурпатор. Полазећи од тога да и Константин Велики води порекло од
императора Клаудија II Готског Еуменије му се обратио: „Светост твога
рода јесте тако велика, да ти ни царство не може дати веће достојанство...
А ни случајна сагласност других, нити нека неочекивана милост нису те
учинили владаром; заслужио си власт од рођења као дар богова“. Зонара је
тврдио да се Констанцију Хлору јавио анђео и наредио да остави власт
Константину. Константин је са конкубином Минервином имао сина
Криспа (убијен по наредби очевој 326. када и Лицинијан, његов сестрић), а
потом се оженио Фаустом, ћерком Максиминијана Херкулија чија је
поћерка Теодора била удата за његовог оца Хлора. Са Фаустом је имао
синове Константина II, Констанција II и Констанса (убијен 350.), као и три
кћери. Једна је удата за Ханибалијана да би после његовог убиства била
преудата за Гала. Друга, Јелена је удата за Јулијана. Константин је наредио
убиство свог таста Херкулија, а потом је савладао и зета Лицинија.

47
Ж. Андрејић, Владари Трибала, стр. 80-90, 96; Ж. Андрејић, О времену и идеологији
римских тетрарха, настанку и значењима Ромулиане, стр. 33; *** Enciclopedia Italiana XI,
Roma 1951, стр. 92-93.
48
А. Јовановић, Тло Србије завичај римских царева, стр. 249-251.

18
Приписује му се убиство сина Криспа у оквиру сплетке друге супруге
Фаусте што је био разлог да нареди и њено убиство дављењем у купатилу.
Инцестна орођавања унутар Констанинове династије Других
Флавијеваца никако се не може доводити у везу са хришћанством. Због
оваквог орођавања је долазило и до немилосрдних обрачунавања око
власти која су имала форму оних која су била уобичајена у доба династија
Јулије-Клаудијевац, Антонина и Севера.
Подигао је Константинопољ, 330. године, и у њему храмове Реи,
Диоскурима и Тихи – Кибели. Константин је био под великим утицајем
мајке Јелене која је била хришћанка. Била је обасута званичним
почастима, а последње године је провела у ходочашћу, оснивању црква и
доброчинству. Умрла је када је имала више од осамдесет година, 329. Пред
битку на Миливијском мосту Константин је добио, каже Назарије,
божанску помоћ – небеску војску – која је извикивала „Крећемо ка
Константину, Константину идемо у помоћ“, а њен вођа је био императоров
покојни отац Конастанције Хлор. Јевсевије тврди да је Константин „у
подневне сате, кад се сунце већ кретало ка западу... својим очима угледао
небески знак крста који се налазио под Сунцем, који је био од светлости, са
следећим натписом: Овим побеђуј!“ А потом, у сну му се појавио Христос
Божији и заповедио да на штитовима прикаже Божији небески знак.49
Миланским едиктом, 313. године, признао је хришћанство као једну од
вера царства, а свето крштење је примио тек на крају живота, 337. године, у
66. години.50 Константин је увршћен међу богове, источна црква га је
прогласила свецем, а западна „посудом праведности“. Сахрањен је у
маузолеју унутар своје палате у Константинопољу.
Константин је градио своју палату у стилу огромног храма
«неизрециве висине» који је касније преуређена и претворена у цркву,
према панегиричарима познату као Св. Апостоли. Храм је био у виду
ротонде смештене у средини великог правоугаоног дворишта, оивиченог са
четири стубишта дуж којих су биле царске просторије. Био је то царски
маузолеј истоветан онима из периода тетрархије, а који је касније доста
измењен. Цар је имао намеру да буде сахрање у централној ниши са идејом
да буде „тринесто божанство“ према већ постојећим узорима. Ту је подигао
и хиподром као што је то био случај и са његовим претходницима који су у
Риму уз своје маузолеје градили хиподроме имајући у виду и ритуалну
трку у тренутцима његове деификације (Маузолеји Цецилије Метеле и
Максенција). Та трка је имала за циљ понављање природног и космичког
циклуса смрти и поновног рађања при чему четворопрег односи цара на
небо. Јевсевије тврди да је његова мајка Јелена умрла у његовом присуству,
а њено тело је лично цар положио у маузолеј.51

49
Лактанције тврди да су се анђели јавили и Лицинију пред његову битку са Максимином
при чему су му саопштили и посебну молитву.
50
А. Јовановић, Тло Србије завичај римских царева, стр. 96-97; Исто, стр. 33-34.
51
Ж. Дагрон, Цар и првосвештеник, Београд 2001, стр. 161-164.

19
 Знаке слабости Константин је осетио пошто је Васкрс, 3. априла
337. године, провео аскетски и „подвижнички“. Из Константинополиса
путује у Водице да би се окупао, а потом, предосећајући смрт, одлази у
предграђе Никомедије где окупља епископе и објашњава да је дошао час да
прими крштење.52 Крштен је на крају живота од стране аријанског,
јеретичког епископа. Умро је на Педесетницу, 22. маја 337.53 Међутим,
постоје подаци код Филострата да су Константина „заробила његова
браћа“. Посмртни цареви остаци су пребачени у његов град и изложени у
најлепшој сали палате, на високом одру, у царској одори и са круном.
Обред сахране је одговарао онима царева Агуста, Пертинакса, Севера и
Галерија. Изнад покојниковог тела, или на његово место, постављен је
воштани лик, који је извесно време третиран као живи цар, а потом
спаљиван током консекрације, тј. васкрсења божанског цара у виду орла
који је правовремено подизан и пуштан да одлети. Ту нехришћанску
традицију из времена тетрарха Јевсевије невешто скрива: „Једини од свих
смртника, блажени је владао и после смрти, а церемонијал се одвијао као
да је жив, што је привилегија какву Бог раније никоме није подарио.
Пошто је једини од свих царева и сваким својим делом славио Бога, цара
Васељене, и његовог Христа, природно је што је само он стекао такву
привилегију и што је Бог који влада свиме дао његовим посмртним
остацима да владају људима, показујући тако онима који немају камен
уместо духа да царска одлика душе не стари и не нестаје“. Заправо, реч је о
ритуалној дивинизацији. Римски народ и сенат су Константину посветили
слику на којој је он представљен како седи на небеском своду. Тај мотив,
познат као цар космократор и Aeternitas Augusti, представља цара који у
том тренутку вози четворопрег ка небу одакле се спушта Божија рука која
га прихвата. Тако се сви враћају императору Августу који је донео мир
Свету и предузео први попис и тако припремио Царство као колевку у
којој је за његове владавине требало да се, по пророковању Сибилином из
Делфа, роди Христос. (Датум Христовог рођења се и одређује у 42. години
Августове владавине, или царство је почело са Христовим доласком.)54
У време царева тетрархије Рим је већ потенцијално хришћански, а
његове историјске датуме су већ и савременици уписивали на исту таблицу
са хришћанством. Када је хришћанство признато за веру царства, а потом
постало једином вером рађају се легенде које паганске цареве претварају у
криптохришћане. Али то је и време у коме римски цареви покушавају да

52
Константин је у Никомедији био, по свему, на празник Вазнесења Христовог, 12. маја
337, одлучивши да најзад прими крштење.
53
Константин Велики се као Свети поштује само у Источним Црквама, а његовог имена
нема у у римокатоличком календару. Иако се Константин, према Јевсевију упокојио 22.
маја, на дан Педесетнице његов спомен се код Грка празнује 21. маја, заједно са мајком
Јеленом. У неким локалним црквама на Западу у раније време он је био поштован. У
Католичкој цркви се попштује само Св. Јелена на дан упокојења, 18. августа.
54
Исто, стр. 160-161, 170, 185.

20
дају јак идеолошко-верски одговор којим би зауставили нарастајуће
хришћанство.

Резиме

Сасвим је јасно да је династија Севера настављена адоптацијама

преко женске, сиријске линије. Сматрајући тачним податак да је баба
императора Лицинија била мајка императора Александра Великог Севера
долазимо до сазнања да је Лицинијев отац био син Јулие Мамее или да је
његова мајка, царица Елпидија, њена ћерка, што ће бити пре. Лициније је
био сестрић Александра Севера. Елпидија је, могуће је, имајући у виду
везу са Трајаном Децијем била супруга Херенија Етруска. Имајући у виду
све ово долазимо до закључка да постоје неке везе и између многих
осталих императора и да они нису случајно доспевали на римски трон.
Отвара се питање и родбинских веза династије Севара са „Флавијем“
Севером II итд. Са првим Северима може бити у роду Северијан, таст
императора Филипа Арабљанина, отац Отацилије Севере. Исти је случај са
Аурелијаном и његовом супругом Северином.
По свему произилази да су Диоклецијан и његов брат Максимијан
Херкулије били орођени са Констанцијем Хлором и Галеријем, а ови опет
са Лицинијем, Дајом и Константином Великим. Јасно је да суштина
њихових родбинских односа одређује и систем власти тетрархије.
После првих Флавијеваца који су владали у I веку, после готово 200
година појављују се други Флавијевци од Констанција Хлора, а нема
никаквих података какве они имају родбинске везе. Констанције Хлор је
био син Дарданца Еутропија из богате породице с горњег Тимока.
Максимијан Херкулије је био ожењен Еутропијом (наводно Сиријком).
Произилази да су Еутропије и Еутропија брат и сестра. Сиријско порекло
Еутропије се може повезати са становништвом око Равне код Књажевца
која је основана приликом премештања из Сирије «cohors I Tracum Syriaca«
у I веку, а потом «cohors II Aurelia Dardanorum«, 169. године, када су на
трибалском простору насељени Дарданци55. Потом Максимијан Херкулије
удаје своје поћерке, прво Јелену, а потом Теодору, за Констанција Хлора.
Дознајемо да Јелена није обична крчмарица са севера Мале Азије, већ
свештеница која је боравила једно време у сисријској Емеси, истој оној
одакле су биле и жене и мајке Севера. Иако већ орођени, Константин
Велики се оженио Фаустом, најмлађом ћерком Максимијана Херкулија
чији ће потомци владати Империјом кроз читав IV век истребивши
физички наследнике Констанција Хлора и Теодоре и њиховог зета
Лицинија!
Посебна прича је орођавање Других Флавијаца. Сестрић
Константина Великог, од сестре по оцу, Констанције, Констанције Гал био

55
П. Петровић, С. Јовановић, Културно благо књажевачког краја, Београд 1997, стр. 18, 20.

21
је ожењен Константином, ћерком Константина Великог и Фаусте. Други
сестрић, такође од Констанције, Јулијан Апостата био је ожењен Јеленом,
другом ћерком Константина Великог и Фаусте. Н. Н. сестричина
Константина Великог, опет од Констанције, била је удата за Констанија II,
сина Константина Великог и Фаусте.
Диоклецијановом ћерком, синовицом Херкулијевом, ће се оженити
Галерије. Галеријева ћерка ће се удати за Максенција, Херкулијевог сина, а
то значи да су Максенције и његова жена блиски рођаци. Сестра
Галеријева је била мајка Максиминијана Даје, а једна Дајина кћи је била
заручена за Кандидијана, Галеријевог сина из првог брака.
Лициније се по други пут оженио Констанцијом, ћерком
Констанција Хлора. Произилази да је Лициније био зет и Максимијану
Херкулију. Уз то постоји, додуше, непоуздана тврдња да је Константин
Велики био ожењен и с Ликинијом, сестром цара Лицинија!
Имајући у виду орођавања преко женске линије долази се до
закључка да је у време тетрархије негована „женска династија“ што је већ
искуство династије Севера. Политички идеал тетрархије озакоњује
„придошлицу“ који путем брака улази у царску, деификовану породицу.
Реч је о магичком царству које се оваплоћује уклањањем претходника
убиством са сакралном симболиком. Оваква пракса је, највероватније,
настала као идеолошко-верски одговор надирућем хришћанству у коме
чиста девица постаје Божја мајка – мајка цара Израиља. Римски владар је
озакоњен као божји представник на земљи који свој легитимитет двоглаве
власти, духовне и световне, добија непосредно од бога Сунца и на тај
начин се устројство римске вере претворилом у устројство државе.
Преминули владар је апотеозом обоготворен и тако се дошло до стварања
института царске породице која води порекло од неког божанства и
земаљске жене.

22