800 ГОДИНА СРПСКЕ МЕДИЦИНЕ

Зборник радова Десетог конгреса

историчара медицине
800 година српске медицине

Уредник
Др Зоран Вацић

Програмски савет
Академик Радоје Чоловић (председник),
проф. др Душан Лалошевић,
проф. др Јован Максимовић

Научни одбор
Проф. др Снежана Вељковић (председник),
др Јелена Јовановић Симић, доц. др Вељко Тодоровић

Организациони одбор
Почасни председник Организационог одбора др Расим Љајић,
потпредседник Владе Републике Србије
Др Зоран Вацић (председник), доц. др Мехо Махмутовић, директор
Здравственог центра Нови Пазар (потпредседник), прим. др Милче
Чанковић-Кадијевић (секретар), Нихат Бишевац, градоначелник града
Нови Пазар, доц. др Шефћет Хајровић, председник Подружнице СЛД
Нови Пазар (чланови)

Рецензенти
Проф. др Јован Максимовић,
Медицински факултет Универзитета у Новом Саду (у пензији)
Др сц. Јелена Јовановић Симић, Музеј науке и технике, Београд
Assoc. Prof. Vojtech Ozorovský, MD, PhD, Faculty of Medicine,
Comenius University in Bratislava, Slovak Republic
800 ГОДИНА СРПСКЕ
МЕДИЦИНЕ

Српско лекарско друштво

Београд
2020
 Фотографија на корици:
Спомен обележје на прву болницу у Србији (Манастир Студеница) рад
академског вајара Небојше Митрића.
Аутор фотографије др Зоран Вацић (10. јун 2010)
САДРЖАЈ
Зоран Вацић
Уводна реч 9

Јасмина Милановић
Дневници, мемоари, успомене као историјски извор 13

Анкица Јеленковић, Драгомир Бонџић, Нађа Јеленковић

Први међународни конгрес из области медицине у Србији:
11. конгрес Међународног удружења за историју медицине
(1938, Загреб – Београд – Сарајево - Дубровник),
медицински и политички значај 27

Душан Јованчевић
Историја медицине у записима Летописа Матице Српске 41

Душко Пантелић
Документи новосадског Магистрата
о градском физику Младену Јојкићу 49

Владимир Kривошејев, Нинослав Станојловић

Аутобиографија др Милана Пецића – историјски извор
за различите аспекте прошлости 71

Душан Лалошевић, Милана Обрадовић-Томашев, Снежана Добрић

Реконструкција каталога лекарских знања и вештина на основу
колекције медицинских инструмената др Милана Симоновића
у Музејској збирци Пастеровог завода у Новом Саду 87

Јелена Јовановић Симић

Обичај даривања и симболика анатомских вотива 93

Anna Falisová, Silvia Capíková

Ivan Stodola and His Contribution to the Modernization
of the Health System in Slovakia 107

Наташа Чоловић
Др Светозар Атанасијевић (1850 – 1906) – живот и дело 123

Радмила Гудовић, Биљана Срдић Галић

Лука Ђуричић – лекар који је поштовао Хипократову заклетву 145

5
Александар С. Недок
Прус – српски војни лекар у ратовима 1913. и 1914-1918. Године 165

Драган Микић, Бранко Ђорђевић,

Јулијана Поповић Секулић, Милена Роквић Берић
Санитетски генерал професор др Роза Папо – животни пут
и дело првог војног инфектолога 173

Гордана Буловић
Апотекарска породица Штрасер из Сремских Карловаца 191

Зоран Вацић, Сања Миленковић, Драгана Давидовић

Др Лаза Димитријевић (1858-1899) – биобиблиографија 203

Стеван Вуков
Мистериозна смрт професора Ђорђа Јоанновића 223

Марина Ј. Јањић
Први гинеколози врањске болнице 259

Емил Либман
Школовани здравствени радници у Суботици
крајем XVIII и почетком XIX века са посебним освртом
на рад др Антуна Штробла (1765–1830) 277

Петар Пауновић
Дом Народног здравља у Зајечару између два светска рата 289

Гордана Лазаревић, Зоран Д. Јевтић

Од Водена до Јатаган мале – оснивање
Ветеринарског факултета у Београду 349

Ненад Ђорђевић, Жељко Смиљанић

Смедеревска болница у међуратном периоду (1918–1941) 365

Павле Б. Орбовић
Историјат и развој радиолошке службе у Врбасу 375

Наташа Чоловић, Радоје Чоловић

Апендицитис. Дуг пут од смртоносне до лако излечиве болести 385

Радоје Чоловић
Операције на крвним судовима у
Опште државној болници у Београду 401

Радоје Чоловић
Хирургија једњака и желуца у
Опште државној болници у Београду 415

6
Нада Петровић
Организација здравства у југословенској држави
1918–1945/46. Године 433

Вељко Тодоровић
Руски лекари у војном санитету Краљевине
Срба, Хрвата и Словенаца-Краљевине Југославије 447

Снежана Бајовић Павловић, Татјана Вујковић, Милош Миљковић

Брут арт - ликовно стваралаштво душевних болесника 465

Вања Продић, Слободан Продић

Поремећаји сексуалности – разлике између одредаба
„Законоправила“ светог Саве Српског и савремених ставова
у оквирима социјалне (не)прихватљивости 471

Милче Чанковић Кадијевић, Ивана Петровић

85 година захвалног оброка за добровољне даваоце крви,
сведок историје 485

Дијана Бујаковић
Планирање и спровођење имунизације на подручју
Општине Пријепоље у периоду од 1950. до 1990. Године 493

Милан Мицић
Колонистичка кућа (1920–1941) – болест и здравље 507

Вукашин Антић, Видан Богдановић

Здравствене тешкоће становништва и сложеност живота
у Србији под окупацијом (1915–1918) 541

Снежана Вељковић
Здравствена ситуација у Србији после пробијања
Солунског фронта и ослобођења 567

Горан Чукић
Дефетизам у епидемији пегавца 1915. године и његово рушење 581

Мила Михајловић
Улога и значај италијанских здравствених мисија
и бродова болница у евакуацији српске војске и народа
са албанског приморја (1915/1916) 605

Лука Николић
Рехабилитација и опоравак Српске војске
у северној Африци 1916–1919. Године 621

Нада Лазовић, Миша Раичевић, Јулијана Антоновић, Ика Пешић

20 година од посете Милосрдног анђела
– шта је донео грађанима Чачка 649

7
 ДОДАТАК

Марина Ј. Јањић
In memoriam Вукашин Антић (1958–2020) 661

Вељко Тодоровић
In memoriam Бранислав Бацко Поповић (1931–2020) 665

Аутори радова објављених у Зборнику радова

саопштених на VIII конгресу историчара медицине
„800 година српске медицине“ 667

8
 ОБИЧАЈ ДАРИВАЊА И СИМБОЛИКА
АНАТОМСКИХ ВОТИВА

Јелена Јовановић Симић

Сажетак. – У раду се разматрају појава и ширење обичаја прилагања

заветних дарова у облику делова људског тела или органа (анатомски
вотиви), предмета материјалне културе које је човек од давнина користио
за успостављање везе са боговима, односно светитељима. Вотивни даро-
ви могу се разматрати из различитих аспеката као што су митолошки,
религијски, етнографски, медицински, музеолошки, уметничко-исто-
ријски и други. Циљ овог рада је представљање феномена анатомских
вотива у медицинском и музеолошком оквиру, с посебним освртом на
његову појаву у античком периоду и на настанак и развој обичаја код
православних Срба на прелазу XVIII у XIX век.

Увод

Вотивни дарови или вотиви су предмети материјалне културе које је

човек од давнина користио за успостављање везе са боговима, односно
светитељима, у ситуацијама када је желео да им упути неку молбу, потра-
жи њихову заштиту, изрази захвалност или положи завет за испуњење
неке жеље. Сматра се да је обичај постојао још у доба неолита. Кроз исто-
рију, вотивни предмети су израђивани од различитих материјала – од
камена, дрвета, метала (бронза, бакар, злато, сребро), теракоте, воска
итд. Обично су имали облик људске или животињске фигуре (антропо-
морфни, односно зооморфни вотиви), употребних или симболичних
предмета, плоча са рељефним приказима и/или натписима али и делова
људског тела или органа (анатомски вотиви).

Анатомски вотиви у периоду антике

Основа појаве анатомских вотива, као посебних облика поклона

боговима, била је верска медицина чије су праксе међу најраније
заступљеним облицима лечења у историји. Анатомски вотиви почели су
да се прилажу храмовима и светилиштима Грка, Етрураца и Римљана у
већем броју средином првог миленијума пре нове ере. Сматра се да се
пракса проширила из коринтског асклепиона у којем је светилиште

93
било посвећено Асклепију1 и да је врхунац достигла у четвртом и трећем
веку п. н. е.2. Култ Асклепија, бога медицине, у Грчкој је био најраспрос-
трањенији, и према његовом имену су светилишта у којима се спроводи-
ло лечење названа асклепиони. Данашњим језиком речено, асклепиони
су били медицински центри у чијем су саставу, поред светилишта, биле
и зграде за терапију, базени, библиотеке и позоришта. Лечење је обухва-
тало низ ритуалних активности, од којих је централно место имала
инкубација – спавање унутар лечилишта, било у храму, било у некој дру-
гој згради за ту намену. Сматрало се да током сна оболелог посећује бог
којем је светилиште посвећено и да га директно лечи (полагањем руку на
његово тело или путем лековитих материја) или да му даје савете и упут-
ства за лечење. Пацијент је сутрадан сан казивао свештенику-лекару
(асклепијад) који га је тумачио, а затим су примењиване препоручене
терапијске мере које су обично подразумевале купања, сунчања, боравак
на чистом ваздуху, дијету, физичку активност и одмор или употребу
лекова3. Пре него што би излечени пацијент напустио лечилиште, у
храму је остављао поклон намењен божанству којем је храм посвећен. То
је био предмет у облику оболелог дела тела или органа. Према Рајнерсону,
сваки вотив остављен у храму „кодира игру одсуства и присуства (...)
присутност вотива означава одсутност излеченог понизног молиоца, а
сам вотив, као представа леченог и излеченог дела целине организма,
наставља да кореспондира са њим“4. Симболично жртвовање дела тела
кроз поклањање вотива има карактер замене, па „сваки анатомски вотив
представља неампутираност која наглашава интегритет одсутног, изле-
ченог дародавца.“5
У овој тачки „очувања целине“ сусрећу се два античка медицинска
система – старији, религијски, са култом Асклепија као најупечатљи-
вијим представником, и млађи, рационалистички, у оквиру којег је
најзначајније учење Хипократа (460–377. п.н.е). Чињеница је да се рели-
гијски систем лечења одржао и након појаве рационалистичких учења у
седмом веку пре нове ере, чији су главни представници након два века
постале медицинске школе на острвима Книду и Косу. Овим учењима
одбачена су схватања о узроцима болести као изразу воље богова.

1 Alexandra L. Lesk Blomerus, „The Anatomical Votive Terracotta Phenomenon: Healing

Sanctuaries in the Etrusco–Latial–Campanian Region During the Fourth Through First Cen-
turies B. C.“ (Master’s Thesis, University of Cincinnati, 1999), 35. Преузето 10. 2. 2015, https://
etd.ohiolink.edu/!etd.send_file?accession=ucin1122835729&disposition=inline.
2 K. Laios, G. Tsoucalas, M. Karamanou, G. Androutsos, „The Medical–Religious Practice
of Votive Offerings and the Representation of a Unique Pathognomonic One Inside the As-
clepieion of Corinth“, Journal of Religion and Health, April 2015, Volume 54, Issue 2, 450.
3 Lindsay R. Morehouse, „Dismemberment and Devotion: Anatomical Votive Dedication in
Italian Popular Religion“ (Honors Thesis, Macalester College, 2012), 32. Преузето 10. 2. 2015,
http://digitalcommons.macalester.edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1018&context=classics_
honors. Classics Honors Projects. Paper 17.
4 Nicholas Rynearson, „Constructing and Deconstructing the Body in the Cult of Asklepios“,
Stanford Journal of Archaeology 2 (2003): 1–18. Преузето 10. 2. 2015, http://web.stanford.edu/
dept/archaeology/journal/newdraft/2003_Journal/rynearson/paper.pdf.
5 Ibid.

94
Међутим, док је книдска школа задржала теорију о локализацији боле-
сти у појединачном органу или делу тела, у школи на Косу, чији је најзна-
чајнији представник Хипократ, болест је сагледавана у оквиру органи-
зма као целине. Супротстављеност религијског и рационалистичког
система ипак није утицала на популарност лечења у асклепионима, а сам
Хипократ у својим делима није критиковао традиционални начин
лечења. Коегзистенција ових система лечења постојала је на острву Косу
све до V века нове ере.6
Археолошким истраживањима античких светилишта откривено је
на хиљаде реплика руку, ногу, шака, стопала, торза, главе (или половине
главе), лица, очију, ушних шкољки, женских и мушких спољашњих гени-
талија, материца, женских дојки и фигура беба7. Само на локалитету
Понте ди Нона (Ponte di Nona), у близини Рима, где се налазио храм
посвећен непознатом божанству, пронађено je 8400 анатомских вотива
од теракоте, на локалитету Фрагеле (Fragellae) 4000 и тако даље8. Иако
је и теракота била цењен материјал у античко време, просечном човеку
је била доступнија, јер је била јефтинија од метала. Вотиви су израђива-
ни у локалним радионицама, од којих су неке биле уз сама светилишта.
Предмети су били углавном типски, што потврђује чињеница да је
највећи број био без икаквих приказа патолошких промена. Од оних
вотива који су их садржали сачуване су, на пример, реплике материце са
миоматозним променама, мушког полног уда са фимозом, лакта са кож-
ним променама (псоријаза?)9, шаке са нодуларним задебљањем10 итд.
Данас вероватно најпознатији антички анатомски вотив је мермерни
рељеф из асклепиона у Епидаурусу (III век п.н.е), на којем је приказан
човек који држи велику реплику потколенице са проширеном веном11.

6 Spyros G. Marketos, „The Medical School of Kos: Hippocratic Medicine“, Forum 7 (1997):
313–324. Преузето 10. 2. 2015, http://asclepieion.mpl.uoa.gr/parko/marketos2.htm.
7 Разлог зашто је, од унутрашњих органа, постојала једино реплика материце лежи у
томе што све до трећег века, када су у Александрији почеле да се раде обдукције људског
тела, изглед унутрашњих органа само је делимично био познат античким лекарима. Како
је, међутим, римским законом било прописано да се трудна жена не може сахранити пре
него што се из материце извади плод, што је рађено помоћу тзв. Царског реза, материца
је била орган чија је анатомија упозната пре анатомије других органа.
8 Steven M. Oberhelman, „Anatomical Votive Reliefs as Evidence for Specialization at Healing
Sanctuaries in the Ancient Mediterranean World“, Athens Journal of Health 1, 1 (2014): 54, 55.
Преузето 10. 2. 2015, http://www.atiner.gr/journals/health/2014-1-1-4-OBERHELMAN.pdf.
9 Jessica Hughes. Votive Body Parts in Greek and Roman Religion, Cambridge Classical Stud-
ies, 2017, 8 – према Luigi Sambon, „Donaria of Medicial Interest in the Oppenheimer Collec-
tion of Etruscan and Roman Antiquities“, British Medical Journal, 1895. Преузето 19. 8. 2017,
http://bit.ly/2vyImsv.
10 K. Laios, G. Tsoucalas, M. Karamanou, G. Androutsos, „The Medical–Religious Practice
of Votive Offerings and the Representation of a Unique Pathognomonic One Inside the As-
clepieion of Corinth“, 452. Аутори наводе да представа промене може да одговара низу
патолошких промена и цитирају претпоставке више аутора (тумор, апсцес, деформисани
невус, гломус–ангиом, ујед животиње). Вотивни предмет је с краја петог или почетка
четвртог века п. н. е. и чува се у Археолошком музеју древног Коринта у Грчкој.
11 Вотив из Епидауруса, (Национални археолошки музеј, Атина). Преузето 19. 8. 2017,
http://exhibits.hsl.virginia.edu/antiqua/healercults/

95
 Археолошки налази античких анатомских вотива, као и њихови
сачувани инвентари, вековима привлаче пажњу историчара медицине.
Бројна истраживања вршена су са циљем утврђивања врсте, учесталости
и географске распрострањености обољења. Осим тога, на основу врста
вотива проучавана су и тадашња веровања у специјалне исцелитељске
моћи божанстава када су у питању различити здравствени проблеми.
Утврђено је да је постојала одређена врста специјализације у античким
лечилиштима али и да су готово у сваком од њих, поред „главних“ боле-
сти лечене и неке друге. Такав закључак се изводи из чињенице да су
поред најбројнијих врста вотива увек присутне, у мањем броју, и неке
друге. На пример, у налазишту Габи (Gabi), где је храм био посвећен
Јунони, богињи плодности, поред вотива материце пронађени су и
вотиви ока и ушних шкољки. С друге стране, разноликост вотива може
се тумачити и свакако присутним обичајем локалног становништва да у
случајевима разних обољења помоћ тражи у најближем светилишту, без
обзира којем божанству је оно било посвећено.
На основу заступљености врсте вотива, закључено је да су у град-
ским срединама биле учесталије полно преносиве болести, док су у сеос-
ким, где се становништво бавило земљорадњом, преовлађивала обољења
или повреде удова12. У коринтском асклепиону, међутим, у којем су у
односу на укупан број вотива реплике мушких гениталија биле значајно
заступљене, ипак су најмасовнији били вотивни удови (руке, шаке,
прсти, ноге, стопала). Уопште, бројност вотива удова у античким свети-
лиштима упућује на размишљања о њиховој могућој вишезначности13. У
асклепиону у Атини, у којем 40% вотива чине реплике очију, вероватно
су најчешће лечене очне болести, али такође и болести уха, екстремите-
та и гениталних органа14. У етрурском налазишту Грависка (Gravisca), у
којем је постојао храм посвећен богињи плодности Јунони, пронађена је
просторија са 222 материце, док је у налазишту Вулци (Vulci) пронађено
преко 400 модела материца. Испитивањима помоћу технике ренд-
генграфије утврђено је да се унутар модела материца налазе нодуларна
задебљања пречника око 1 цм која представљају ембрион, а да поједине
реплике имају по два задебљања која представљају близаначку трудноћу.
Богиња плодности је била и Минерва, а у храму који јој је био посвећен
12 Jessica Hughes. Votive Body Parts in Greek and Roman Religion, 9 према: Potter and Wells
(1985).
13 Занимљива размишљања о разлозима прилагања вотива у контексту ратних дешавања
изнео је Грејем. Вотивна нога могла је да буде приложена уз молбу за заштиту током ратних
похода или уз молбу да бог ратнику подари храброст, а такође и као дар захвалности
за срећан повратак. Вотивна рука могла је да симболизује моћну руку ратника, док је
вотивно стопало могло да буде повезано са издржљивошћу при маршевима или молбом
да бог ратнику подари храброст да остане на бојном пољу (тј да га не напусти за време
битке) или пак с молбом да својим стопалом поново стане на тло с којег је пошао (да се
срећно врати). Видети: E–J. Graham. Votives and conflict. Преузето 12. 9. 2016,
https://thevotivesproject.org/2015/02/23/votives–and–conflict/.
14 Ту би се могло поставити питање да ли је је асклепион био место ходочашћа особа
са проблемима вида или обољењима ока или је постојала нека ендемска болест у том
подручју.

96
у Лавинијуму (Lavinium), пронађен је, поред вотива материца и дојки,
велики број вотивних беба (редовно су приказиване као фигурице увије-
не у пелене)15 (слика 1).
Начини излагања вотива у светилиштима разликовали су се код
Грка, Етрураца и Римљана. Грчки стил доминантно је подразумевао ста-
вљање вотива на зидове или вешање о таваницу, док су вотиви главе и
торза ређани на полице. У етрурским и римским светилиштима вотиви
су углавном одлагани поред олтара или насупрот статуа божанства16. Без
обзира на начин излагања, увек је било предвиђено да вотиви буду изло-
жени и чувани бар извесно време. У античким храмовима постојале су
особе задужене за збирке – hieropoei (чувари и свештеници). Они су
сачињавали инвентаре предмета у које су уносили податке о дародавцу,
датуму поклона, имену бога којем је поклон намењен, а такође о врсти
материјала од којег је предмет начињен и о његовој тежини17. Податке о
постојању детаљних инвентара управо анатомских вотива наводи и
Оберхелман18. Чувари су, такође, давали објашњења посетиоцима, повре-
мено су излагали поклоне похрањене у ризницама и вршили селекцију
предмета19. Наиме, трајно су чувани вреднији предмети, док су остали
после неког времена закопавани у посебне ровове, вероватно када би
њихов број превазишао смештајне могућности храма или када би били
оштећени. Пракса „сахрањивања“ предмета уместо његовог уништења
или отуђења, произилазила је из веровања да предмет који је бог при-
мио такође добија особине светог и да и сахрањен остаје његово влас-
ништво20. Уништење предмета представљало би, такође, и уништење везе
која је поклоном била успостваљена између молиоца и бога. Зато су број-
ни анатомски вотиви пронађени не само на археолошким локалитетима
самих храмова, већ и у рововима поред њих.
Анатомски вотиви су важни и за историју медицинске музеологије
јер су то први предмети у вези са здрављем и лечењем који су били
колекционирани и излагани21. Између античких храмова у којима су
чувани и данашњих музеја постоје бројне сличности: збирке које се
увећавају путем поклона, инвентарисање, чување предмета и њихова
15 Steven M. Oberhelman, “Anatomical Votive Reliefs as Evidence for Specialization at Heal-
ing Sanctuaries in the Ancient Mediterranean World“, Athens Journal of Health 1, 1 (2014): 54,
55. Преузето 10. 2. 2015, http://www.atiner.gr/journals/health/2014–1–1–4–OBERHELMAN.
pdf.
16 Lesk Blomerus, “The Anatomical Votive Terracotta Phenomenon”, 136; Oberhelman, “Ana-
tomical Votive Reliefs”, 49.
17 Ivo Maroević, Uvod u muzeologiju. Zagreb: Zavod za informacijske studije, 1993, 19;
CORINTH: Results of excavations conducted by the American School of classical studies
at Athens, Volume XIV, The asklepieion and Lerna by Carl Roebuck. New Jersey: Princeton,
American School of classical studies at Athens, 1951, 111.
18 Oberhelman, “Anatomical Votive Reliefs”, 49.
19 Ivo Maroević, Uvod u muzeologiju,19.
20 Krzysztof Pomian, Collectors and Curiosities: Paris and Venice, 1500 – 1800. Cambridge:
Polity Press, 1990, 13.
21 Јелена Т. Јовановић Симић, Музеализација историје медицине (докторска дисертаци-
ја). Универзитет у Београду, Веће за студије при Универзитету, 2015, 14, 261.

97
селекција, постојање чувара збирки и публике којима предмети преносе
поруке. Кшиштоф Помјан наводи да се „вотивни поклони, као и погреб-
ни предмети, могу сматрати збирком, јер ту није важна чињеница то што
су намењени боговима или мртвима већ то што постоји одређена публи-
ка која их разгледа“. Они су, по његовом мишљењу, медијум између смрт-
них и бесмртних, између светог и секуларног, и у „самом срцу секуларног
света конституишу симболе далеког, скривеног, одсутног“22.

Обичај прилагања вотива и хришћанска религија

Према писаним изворима, вотиви се код хришћана први пут помињу

у петом веку23. Првобитно, ходочасници су их прилагали на гробове
светитеља уз молитве за оздрављење, очување здравља, добијање потом-
ства... Црква је, међутим, нерадо гледала на ту праксу и покушавала је да
је сузбије. Прво је на Концилу у Нанту 660. године забрањено прилагање
дарова светитељима изван храмова, а потом је обичај проглашен паган-
ским (Концил у Листену, 743. године)24. Упркос томе, он се ширио
хришћанским светом и одржао се, мада у мањој мери и неравномерно,
све до данашњих дана. Хришћански анатомски вотиви израђивани су
најчешће од метала и од воска али такође и од дрвета, гипса, камена или
седефа. Израђују се, понегде, и данас, углавном од метала и воска, па чак
и од пластике. Традиционални начин прилагања разликује се код пра-
вославаца и католика – док православни верници вотив прилажу на
икону или непосредно поред ње, католици их каче о статуе Богородице
и светитеља. Данас се, међутим, у појединим храмовима (и католичким
и православним), вотиви одлажу на полице и каче о зидове и таваницу,
најчешће унутар сакристија или посебних одаја25 (слика 2).
Када је реч о врсти анатомских вотива, уочљиво је да се код хришћа-
на не користе вотиви репродуктивних органа (материце и мушког пол-
ног уда), за разлику од античких религија у којима су били често
заступљени. Њихово одсуство у вези је са хришћанском етиком и ставом
према сексуалности. Поједини органи су негде били замењени симболи-
ма – Сима Тројановић наводи да жаба код Немаца симболизује матери-
цу26. Уместо античке вотивне материце са зачетком, уз молбе у вези са
трудноћом хришћани прилажу вотивне бебе, колевке или вотив женске

22 Pomian, Collectors and Curiosities, 21, 22.

23 Марина Цветковић, Вотиви из збирке Етнографског музеја у Београду (каталог
изложбе). Београд: Етнографски музеј, 2001, 5.
24 Ibid., 5.
25 На пример, у цркви Светог Рока у Њу Орлеансу, САД, постоји “исцелитељска соба“
(видети: https://www.360cities.net/image/the-healing-room-saint-roch-cemetery-new-orleans),
а у Цркви нашег Господа од Бонфима (Igreja de Nosso Senhor do Bonfim), у Салвадору,
у Бразилу, „соба чуда“ (видети: https://www.expedia.com/Church-Of-Nosso-Senhor-Do-
Bonfim-Bonfim.d6097984.Vacation-Attraction).
26 Сима Тројановић, Главни српски жртвени обичаји, Српски етнографски зборник,
књига XVII, Београд, 1911, 199.

98
фигуре са представом увећаног трбуха27. Вотиви који би се могли назва-
ти универзалним, односно применљивим уз различите молбе, као што
су вотивна шака у положају благосиљања или фигура у молитвеном
положају, могли су да буду повезани и са молбама у вези са репродуктив-
ним здрављем. Исто тако, вотив целе мушке фигуре, као симбола здра-
вља и снаге, могао би да има и такву намену. Вотиви женских дојки, иако
ређе заступљени него у антици, постоје и код хришћана – код католика
у виду плоча са рељефним приказом једне или обе дојке или плоча жен-
ског торза. Код православних, Мирковић је почетком тридесетих година
XX века описао једну икону Богородице Млекопитатељнице у Старој
цркви у Сарајеву, на којој постоји сребрни метални оков у облику дојке28.
У погледу назива, поред израза вотив који је изведен из латинског
језика и прихваћен у бројним земљама29, постоје и локални, народни
називи. Занимљив је шпански израз milagro (чудо), који се користи у
Мексику, земљама Латинске Америке и у неким деловима Иберијског
полуострва јер директно указује на функцију предмета као посредника у
чудотворном исцељењу или у испуњењу тешко оствариве жеље. У Грчкој
и Бугарској за вотив се користи реч завет (τάμα, односно оброк) у Русији
израз заветни поклон (обету подарок), а у Вардарској Македонији30 су
у XX веку били коришћени изрази човечиња (Велес) и подарок (Битољ).
У православном свету, обичај прилагања анатомских вотива до данас се
одржао у Грчкој, где још понегде постоје радионице за њихову израду31.
Осим уз молбе у вези са здрављем и добијањем потомства, вотиви су
прилагани уз молбе за заштиту, срећу и благостање породице, напредак
домаћинства, благослов за предузимање неког посла или путовања, а
такође и као поклон захвалности за остварење жеља.

27 Пример је вотивна плочица из Хиландара. Ранко Баришић наводи да осим трудноће,

вотив може да буде представа и „водене болести“, што је свакако тачно, иако сам ближе
идеји да је у питању молба у вези са трудноћом. Видети: Ранко Баришић, „Метални
вотиви Манастира Хиландара“. Свеске Друштва историчара уметности Србије, 22
(1991), 45.
28 Миленко С. Филиповић, „Метални вотиви код православних Срба“, Гласник Скопског
научног друштва, XV–XVI (1935–1936): 252 (цитат из Л. Мирковић, „Старине сарајевске
старе цркве и њеног музеја“. У: Календар Просвета за 1932. годину, 56. и L. Mirković, „Sta-
rine sarajevske stare crkve i njenog muzeja“ Kalendar SPKD Prosvjeta, 01. 01. 1932. Преузето
12. 8. 2017, https://www.zapadnisrbi.com/pravoslavlje/manastiri–i–crkve/661–starine–sara-
jevske–stare–crkve–i–njenog–muzeja.
29 На пример: Votive offerings (енг); Votivgaben, Votive (нем); Votief (хол); Ofertas votivas
(порт) итд.
30 Наведен је географски појам, а реч је о простору некада југословенске (СФРЈ)
Републике Македоније која је од распада СФРЈ 1991. године самостална држава. Држава
данас носи назив Република Северна Македонија.
31 M. Hulot, Maria Pappa, Tamata. Преузето 10. 8. 2017, http://www.ough.gr/index.php?mo
d=articles&op=view&id=835&lang=en (преузето 12. 09. 2015).

99
 Анатомски вотиви код православних Срба

О обичају прилагања вотива први је у Србији писао Сима Тројановић

у свом познатом делу Главни српски жртвени обичаји (1911)32. Тројановић
вотиве сматра „чисто жртвенима даровима“ али наводи да се прилажу и
након прележане болести. Поред кратког историјата обичаја код
Египћана, Јевреја, Турака, Римљана, Грка и Словена, пише и о воштаним
и сребрним вотивима које је прикупио за Етнографски музеј у Београду
(вотиви срца, руку, ногу, очију, беба у повоју из манастира Светог Јована
у Горњем Матејевцу код Ниша; вотиви руку, ногу и тела из католичког
манастира Трсат код Сушака у Хрватској и вотив једрењака од сребра из
Дубровника). Описује, такође, занимљив обичај који је постојао у околи-
ни Голупца у вези са добијањем потомства33. После Тројановића, вотиве
је проучавао познати етнолог Миленко Филиповић. Његова студија,
написана на основу истраживања која је спровео у првој половини три-
десетих година XX века у Јужној Србији, Македонији, Босни и деловима
Црне Горе, остала је референтна до данашњих дана34. Према Филиповићу,
који вотивима „у најужем смислу“ сматра антропоморфне (делови тела,
органи, бебе у повоју и целе људске фигуре) и зооморфне фигуре, Срби
су обичај примили са две стране: у јужним крајевима од Цинцара, а у
западним од католика. Утврдио је да је обичај био неравномерно
заступљен у Србији и другим крајевима у којима су Срби живели, те да
је масовније прихваћен тек у XIX веку. Иначе, обичај је код Срба заживео
крајем XVIII века и одржавао се до половине XX века. Филиповић описује
два основна начина чувања вотива у црквама и манастирима: похрањи-
вање у кутијама и излагање у цркви. Вотиви су најчешће прилагани
директно на икону, било лепљењем уз помоћ воска или закивањем.
Према месту на које су на икони постављани, поделио их је на „слободне“
вотиве и на „метални вотивни оков“35. Слободни вотиви полагани су на
било који део иконе, док су окивни прављени према иконографској
представи дела тела Богородице или светитеља и на та места су били
закивани. Металне вотиве – типске или по наруџбини, израђивале су
кујунџије (златари), а воштане, који су били заступљенији у Војводини и
Славонији, воскари и лицидари.
Анатомски вотиви су се прилагали као заветни дар (молилац се
заветује да ће по оздрављењу светитељу којем се молио „оковати“ руке
или приложити вотив на икону) или као поклон „унапред“, дарован уз

32 Сима Тројановић, Главни српски жртвени обичаји – Стара српска јела и пића,
репринт издање (Београд: Просвета, 1983), 198–200.
33 У том крају старе жене су биле веште у моделирању воштаних вотива беба у природној
величини. Жена која не може да затрудни носила је некој од њих восак, а израђену
вотивну бебу је сахрањивала на гробљу као жртвени дар, замишљајући „да је једно дете
жртвовала да би друго добила“. Видети: Сима Тројановић, Главни српски жртвени
обичаји, 199.
34 Миленко С. Филиповић, „Метални вотиви код православних Срба“, Гласник Скопског
научног друштва, XV–XVI (1935–1936): 241–253.
35 Ibid., 242.

100
молбу за оздрављење. Занимљиво је да су описани случајеви да је оболе-
ли добијао налог у сну да неком светитељу намени вотив као залог за
оздрављење36, што унеколико подсећа на античку инкубацију. Осим тога,
у појединим крајевима веровало се да вотиви делују путем преносне
магије. Описано је да су невољници позајмљивали вотиве из цркве и
носили их неко време уз себе, као и да су оболели пили воду којом је
вотив био испран37.
Карактеристично за хришћанске анатомске вотиве је да на њима
нема приказа патолошких промена (често су на њима изрезбарени укра-
си и/или натписи), па је вотив органа или дела тела могао да симбо-
лизује различите здравствене проблеме. На основу до сада описаних
збирки вотива које су чувају у музејима и манастирским ризницама,
стиче се утисак да су бројно најзаступљенији били вотиви удова (руку,
шака, ногу, стопала). То би могло да указује на распрострањеност реу-
матских болести, на учесталост повреда (преломи костију и повреде
зглобова) али и на неуролошка, кожна или обољења крвних судова. На
две вотивне плочице из збирке манастира Хиландара, које је обрадио
Ранко Баришић, рељефно су представљени – на првој – глава детета и
ноге, а на другој пар руку и ногу, што прилично јасно указује на неуро-
лошка обољења (дечја церебрална пареза/парализа)38. Вотив руке или
шаке могао би се разматрати и у контексту народне изреке „Рука ти се
позлатила“, што значи да је такав вотив, најпре у облику вотивног окова,
могао да представља поклон захвалности за излечење било ког обољења
или испуњење жеље (слике 3 и 4).
Релативно су чести били и вотиви срца. Тројановић наводи да они
симболизује жељу приложника39, мада су свакако могли да буду и при-
лог оболелог од срчане болести, како објашњава Марина Цветковић40.
Иако нису у питању чисти анатомски вотиви срца, занимљива су и два
вотива из збирке Музеја Српске православне цркве којa је описао
Слободан Милеуснић41. Реч је о вотивним плочицама са рељефним
приказима женских глава и попрсја на којима су срца видно наглашена.
Милеуснић објашњава да су срца наглашена као оболели органи, што је
свакако могуће, мада би симболика могла да се ишчита и другачије.
„Срце ме боли“ – честа је народна изрека за тугу и жалост, па би и вотив-
но срце могло да представља не само физички него и душевни бол
(слике 5 и 6).

36 Ibid., 241, 243.

37 Ibid., 243, 246.
38 Ранко Баришић, „Метални вотиви Манастира Хиландара“. Свеске Друштва
историчара уметности Србије, 22 (1991), 45.
39 Сима Тројановић, Главни српски жртвени обичаји – Стара српска јела и пића,
репринт издање (Београд: Просвета, 1983), 199.
40 Марина Цветковић, Вотиви из збирке Етнографског музеја у Београду (каталог
изложбе). Београд: Етнографски музеј, 2001, 20.
41 Слободан Милеуснић, „Метални вотиви из збирке музеја Српске православне цркве”,
Гласник Српске православне цркве, LIX, Београд, 1978, бр. 4, 89.

101
 У сличном контексту могло би се размишљати и о вотивима ока
(или пара очију), уста и ушне шкољке (или пара ушних шкољки). То
највероватније јесу били првенствено прилози уз молбе за побољшање
или повраћај функција вида, говора или слуха, за оздрављење након
неких обољења или повреда, можда и за „излечење“ урођених анома-
лија, али су могли да симболизују и жеље – да се „прогледа“ у односу на
неки проблем, да се нешто изговори или не изговори, да се чује добра
вест. У односу на античке религије, у хришћанству су далеко заступље-
нији вотиви целе фигуре – мушке, женске, дечије или фигуре у молитве-
ном положају. Као што је већ речено, они су сигурно коришћени као
прилози уз различите молбе Богородици и светитељима у вези са психо-
физичким здрављем, оздрављењем и заштитом уопште (слике 7 и 8).
Иако сама пракса прилагања анатомских вотива данас није широко
позната јавности, код православних Срба изузетно се поштује једна
икона на којој се налази вотивна шака. Реч је о Чудотворној икони
пресвете Богородице Тројеручице која се чува у манастиру Хиландару, а
припадала је Светом Јовану Дамаскину (око 675–749), монаху и теологу
из Сирије. У осмом веку, у време појаве иконоборства, Свети Јован је био
један од највећих противника тог покрета који је подржавао византијски
цар Лав III Исавријанац (717–741). Не могавши да спречи деловање
Светог Јована, цар је се послужио лукавством: калифу Дамаска, Валиду
(705–715) доставио је посланицу која је, тобож, била написана руком
Светог Јована, а садржала је позив цару да у калифовом одсуству загос-
подари Дамаском. Добивши посланицу, калиф је наредио да се Светом
Јовану ампутира десна шака, што је и учињено. По извршењу казне,
Свети Јован је замолио да му се да његова шака а затим се целе ноћи
молио пред иконом Богородице држећи је у левој руци. Богородицу је
молио да му исцели руку како би могао и даље да пише у славу светих
икона. У једном тренутку је заспао, а када се пробудио, видео је да је шака
срасла. У знак захвалности, дао је да се искује сребрна шака коју је при-
ложио на икону. Свети Јован се после тог догађаја замонашио и остатак
свог живота провео је у Лаври Светог Саве Освећеног у Палестини. По
предању, икону је из Палестине у Хиландар донео Свети Сава42 (слика 9).

Закључак

Обичај прилагања анатомских вотива хришћани су у петом веку

примили од Грка и Римљана с том најважнијом разликом што су покло-
не намењивали Богородици и светитељима. Вотиви су прилагани као
жртвени и као заветни дарови, најчешће уз молбе у вези са здрављем.
Значајне разлике између античких и хришћанских вотива постоје и у
погледу врста реплика органа и делова тела, њихове величине и мате-
ријала од којих су израђивани. Код хришћана нису били у употреби

42 Чудотоворна Икона Пресвете Богородице Тројеручице. Преузето 19. 8. 2017, http://

www.spc.rs/sr/chudotovorna_ikona_presvete_bogorodice_trojeruchice_0.

102
вотиви репродуктивних органа али је у односу на антику, било више воти-
ва који се доводе у везу са молбама за заштиту живота и здравља уопште,
као што су представе целих људских фигура. Карактеристично хришћан-
ски вотиви су вотивна рука у положају благосиљања, вотивне плочице са
приказима људских фигура у молитвеном положају и детета са крстом у
руци. Величина античких вотива често је била приближна величини
представљеног органа, док су хришћански вотиви, поготово код право-
славних, најчешће били мањих димензија43. Најзаступљенији материјали
за израду вотива код хришћана су били метали (најчешће сребро) и восак.
Представе патолошких промена, ретке и на античким вотивима, хришћан-
ски вотиви нису садржали већ су, напротив, често били украшени.
Код православних Срба, обичај је био заступљен од краја XVIII до
средине XX века. У данашње време, уместо анатомских вотива верници
на иконе најчешће прилажу новац. Такође, дарове уз молбе за здравље
или као израз захвалности прилажу храмовима (новац, иконе, крстове,
кандила, уље за кандила и друго). Обичај се иначе у свету, и код католи-
ка и код православаца, одржао спорадично – присутан је још понегде у
Грчкој, а такође и у појединим католичким срединама.
Од првог текста који је написао Тројановић, литература о вотивима
код православних Срба до данашњих дана значајно је умножена. Научно-
стручно су обрађене две најзначајније музејске збирке вотива – у Музеју
Српске православне цркве и у Етнографском музеју, а такође и поједине
манастирске збирке од којих издвајамо збирке у Дечанима44, Студеници45
и Хиландару46. Нова истраживања, првенствено у црквама и манастири-
ма, омогућила би нове налазе, интердисциплинарна разматрања и све-
обухватнија сагледавања ове некада распрострањене религијске праксе,
али такође и евидентирање и музеолошку заштиту до данас сачуваних
вотивних предмета.

Напомене

– У раду су коришћени делови текста докторске дисертације аутора

(Јелена Т. Јовановић Симић, Музеализација историје медицине. Универ-
зитет у Београду, Веће за студије при Универзитету, 2015. Доступно на:
http://phaidrabg.bg.ac.rs/o:9975).

43 У неким католичким храмовима у Бразилу савремени анатомски вотиви су димензија

приближних реалним и израђени су од пластике (Igreja de Nosso Senhor do Bonfim, Sal-
vador, Bahia; https://www.expedia.com/Church–Of–Nosso–Senhor–Do–Bonfim–Bonfim.
d6097984.Vacation–Attraction) и од дрвета (Santuário de Santa Quitéria de Frexeiras, Per-
nambuco; http://bit.ly/2xjYX34).
44 Мирјана Шакота, Студеничка ризница. Београд: Просвета и Републички завод за
заштиту споменика културе, 1988.
45 Мирјана Шакота, Дечанска ризница. Београд: Просвета и Републички завод за
заштиту споменика културе; Приштина: Јединство, 1984.
46 Ранко Баришић, „Метални вотиви Манастира Хиландара“. Свеске Друштва
историчара уметности Србије, 22 (1991), 40–48.

103
 – Вотиви из фонда Музеја српске православне цркве у Београду, чије
су фотографије приложене раду, потичу из фрушкогорских манастира.
Вотиви језика (инв. бр. 2008) и ушне шкољке (инв. бр. 2018) публиковани
су у цитираном раду Слободана Милеуснића (1978)

Захвалност

За помоћ у истраживању аутор се најсрдачније захваљује госпођи

Радмили Петронијевић, вишем кустосу Музеја Српске православне
цркве у Београду, ђакону Владимиру Радовановићу, управнику Музеја
Српске православне цркве у Београду, др Весни Марјановић, музејском
саветнику у пензији (Етнографски музеј, Београд), господину Ранку
Баришићу, музејском саветнику у пензији (Етнографски музеј, Београд)
и господину Милошу Јуришићу (Музеј науке и технике, Београд).

Литература
1. Баришић, Р. „Метални вотиви Манастира Хиландара“. Свеске
Друштва историчара уметности Србије, 22 (1991), 40-48.
2. Јовановић Симић, J. T. Музеализација историје медицине (док-
торска дисертација). Универзитет у Београду, Веће за студије при
Универзитету, 2015.
3. Laios, K, Tsoucalas, G, Karamanou, M, Androutsos, G. „The Medical–
Religious Practice of Votive Offerings and the Representation of a
Unique Pathognomonic One Inside the Asclepieion of Corinth“,
Journal of Religion and Health, April 2015, 54(2):449-454.
4. Lesk Blomerus, L. A. “The Anatomical Votive Terracotta Phenomenon:
Healing Sanctuaries in the Etrusco-Latial-Campanian Region During
the Fourth Through First Centuries B. C.“ (Master’s Thesis, University
of Cincinnati, 1999). Преузето 10. 2. 2015 https://etd.ohiolink.
edu/!etd.send_file?accession=ucin1122835729&disposition=inline.
5. Hughes. J. Votive Body Parts in Greek and Roman Religion. Cambridge:
Cambridge University Press, 2017 (према Luigi Sambon, L. „Donaria
of Medicial Interest in the Oppenheimer Collection of Etruscan and
Roman Antiquities“, British Medical Journal 1895 Jul 20; 2(1803): 146–
150) Преузето 19. 8. 2017, http://bit.ly/2vyImsv.
6. Maroević, I. Uvod u muzeologiju. Zagreb: Zavod za informacijske
studije, 1993.
7. Милеуснић, С. „Метални вотиви из збирке музеја Српске право-
славне цркве”, Гласник Српске православне цркве 1978; LIX (4):
87-90.
8. Mirković, L. „Starine sarajevske stare crkve i njenog muzeja“ Kalendar
SPKD Prosvjeta, 01. 01. 1932. Преузето 12. 8. 2017, https://www.
zapadnisrbi.com/pravoslavlje/manastiri-i-crkve/661-starine-
sarajevske-stare-crkve-i-njenog-muzeja.

104
 9. Morehouse, L. R. “Dismemberment and Devotion: Anatomical Votive
Dedication in Italian Popular Religion“ (Honors Thesis, Macalester
College, 2012), 32. Преузето 10. 2. 2015, http://digitalcommons.macalester.
edu/cgi/viewcontent.cgi?article=1018&context=classics_honors.
10. Oberhelman, S. M. “Anatomical Votive Reliefs as Evidence for
Specialization at Healing Sanctuaries in the Ancient Mediterranean
World“, Athens Journal of Health 1, 1 (2014): 47-62. Преузето 10. 2. 2015,
http://www.atiner.gr/journals/health/2014-1-1-4-OBERHELMAN.pdf.
11. Pomian, K. Collectors and Curiosities: Paris and Venice, 1500 – 1800.
Cambridge: Polity Press, 1990.
12. Roebuck, C. The asklepieion and Lerna. Cоrinth: Results of excavations
conducted by the American School of classical studies at Athens,
Volume XIV. New Jersey: Princeton, American School of classical
studies at Athens, 1951.
13. Rynearson, N. “Constructing and Deconstructing the Body in the Cult
of Asklepios“, Stanford Journal of Archaeology 2 (2003): 1-18. Преузето
10. 2. 2015, http://web.stanford.edu/dept/archaeology/journal/
newdraft/2003_Journal/rynearson/paper.pdf
14. Сима Тројановић, Главни српски жртвени обичаји, Српски етног-
рафски зборник, књига XVII, Београд, 1911.
15. Тројановић, С. Главни српски жртвени обичаји – Стара српска
јела и пића, репринт издање. Београд: Просвета, 1983.
16. Цветковић, М. Вотиви из збирке Етнографског музеја у Београду
(каталог изложбе). Београд: Етнографски музеј, 2001.
17. Филиповић, С. М. „Метални вотиви код православних Срба“,
Гласник Скопског научног друштва, XV-XVI (1935-1936): 252
18. Шакота, М. Дечанска ризница. Београд: Просвета и Републички
завод за заштиту споменика културе; Приштина: Јединство, 1984.
19. Шакота, М. Студеничка ризница. Београд: Просвета и Републич-
ки завод за заштиту споменика културе, 1988.

Интернет извори:
1. E–J. Graham. Votives and conflict. Преузето 12. 9. 2016,
2. https://thevotivesproject.org/2015/02/23/votives-and-conflict/.
3. https://www.360cities.net/image/the-healing-room-saint-roch-
cemetery-new-orleans), а у Цркви нашег Господа од Бонфима
(Igreja de Nosso Senhor do Bonfim), у Салвадору, у Бразилу, „соба
чуда“ (видети: https://www.expedia.com/Church-Of-Nosso-Senhor-
Do-Bonfim-Bonfim.d6097984.Vacation-Attraction).
4. Чудотоворна Икона Пресвете Богородице Тројеручице. Преузето
19. 8. 2017,
http://www.spc.rs/sr/chudotovorna_ikona_presvete_bogorodice_
trojeruchice_0
5. Hulot, M. Maria Pappa, M. Tamata. Преузето 10. 8. 2017, http://www.
ough.gr/index.php?mod=articles&op=view&id=835&lang=en (преу-
зето 12. 09. 2015).
6. Marketos, S. G. “The Medical School of Kos: Hippocratic Medicine“,
Forum 7 (1997): 313-324. Преузето 10. 2. 2015, http://asclepieion.mpl.
uoa.gr/parko/marketos2.htm

105
Слика 1. Вотивни предмети у Археолошком музеју древног Коринта, Грчка
(http://bit.ly/2x5Gat0)

Слика 2. Анатомски вотиви у Цркви нашег Господа од Бонфима

(Igreja de Nosso Senhor do Bonfim), у Салвадору, у Бразилу
(http://bit.ly/2x5tiTA)
Слика 3.
Вотив десне шаке, крај
XVIII/почетак XIX века
(Музеј Српске православне
цркве, Београд; инв. бр. 1975)

Слика 4.
Вотив срца, XIX век
(Музеј Српске православне
цркве, Београд;
инв. бр. 2008)

Слика 5.
Вотив два ока, XIX век
(Музеј Српске православне
цркве, Београд;
инв. бр. 1998)
Слика 6.
Вотив ушне шкољке,
1858. година
(Музеј Српске православне
цркве, Београд;
инв. бр. 2018)

Слика 7.
Вотив језика, XIX век
(Музеј Српске православне
цркве, Београд;
инв. бр. 2020)

Слика 8.
Вотив грудног коша,
XIX век
(Музеј Српске православне
цркве, Београд;
инв. бр. 2023)
Слика 9. Чудотворна икона пресвете Богородице Тројеручице
(Мило Глигиријевић, ур. Најлепше иконе Хиландара.
Београд: Компанија Новости А. Д., 1999)