Issn 1450 9792

ISSN 1450 9792
МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК
35 (1)
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ

РАЧА
2015
ISSN 1450 9792
Centre for Mythological Studies of Serbia
Mythology collection
35 (1)
RAČA
2015
Центар за митолошке студије Србије
Уредник
ДР МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ
Приредио
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ
МИТОЛОШКИ ЗБОРНИК 35
ISSN 1450*9792
Издавач
ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ — РАЧА
TУРИСТИЧКА ОРГАНИЗАЦИЈА * РАЧА
За издавача
ДР МИОДРАГ СТОЈАНОВИЋ
Приређивач
Редакција
Академик проф. др Петар Влаховић (Београд), проф. др Миодраг
Стојановић (Београд), др Димитрис Вогиацис (Атина * Грчка), проф.
др Радмило Петровић (Косовска Митровица), проф. др Љиљана
Бјелица (Рим), проф. др Марко Атлагић (Косовска Митровица), др
Дмитар Атанасов (Софија), др Милош Луковић (Београд), проф. др
Бошко Сувајџић (Београд), др Ивица Тодоровић (Београд), др
Малиша Станојевић (Београд), доц. др Вера Јовановић (Крагујевац),
Живојин Андрејић (Рача)
Рецензенти
Проф. др Радмило Петровић, проф. др Миодраг Стојановић,
др Милорад Радусиновић, др Бранко Надовеза, проф. др Марко
Атлагић, Живојин Андрејић, др Дејан Тубић, доц. др Вера Јовановић,
мр Небојша Ђокић, Борисав Челиковић, др Дејан Дашић
Преводи
француски: доц. др Вера Јовановић; енглески: Мирјана Марушић,
Јелена Михајловић; руски: Нина Радусиновић
Тираж 300
Штампа: Sitograf * Požarevac
ISBN 978*86*86541*08*6 (ЦМСС)

НАУЧНИ СКУП
МУЛТИДИСЦИПЛИНАРНОСТ ДАНАС
одржан у Рачи, 26. децембра 2015. године,
под покровитељством Општине Рача
*
МУЛТИ ДИСЦИПЛИНАРНОСТ
ДАНАС
РАЧА
2015
Centre des etudes mythologique de Serbie
ŽIVOJIN ANDREJIĆ
MULTIDISCIPLINARITY
TODAY
Rača
2015
САДРЖАЈ
ТОМ 1
ПОДАРЈЕ
Библиографија проф. Живојина Андрејића

ПРЕДРАГ М. ИЛИЋ ........................................................................................... 14
Библиографске координате стваралаштва Живојина Андрејића

МИОДРАГ В. СТОЈАНОВИЋ .......................................................................... 69
У почаст „Витеза реда Змаја“ или о симплегми тајанственог језика

научне интуиције и историјске нарације Живојина Андрејића
РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ ............................................................................... 73
Живојин Андрејић против стереотипа у српској

модерној историографији
МАРКО П. АТЛАГИЋ, МИЛАН М. МАЦУРА ............................................. 93
Карађорђева личност у монографији Живојина Андрејића

МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ ................................................................... 105
Сликарство Живојина Андрејића

ДЕЈАН М. ТУБИЋ ............................................................................................ 119
Ка поетици песме Живојина Андрејића

ПРЕДРАГ М. ЈАШОВИЋ ................................................................................ 131
Рачански берач звезда (Осврт на поезију Живојина Андрејића)

ЉУБИША Д. РАЈКОВИЋ ............................................................................... 145
Песници и сликари у част ............................................................................. 149
Митологија културе Лепенског Вира на основама епохалних

археолошких открића академика Драгослава Срејовића
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ .............................................................................. 159
Хришћанска притока главном току филозофије

ПЕТАР М. МИЛОСАВЉЕВИЋ ..................................................................... 201
Ranorimske nekropole u Ramu /Lederata/
MLAĐAN S. CUNJAK, ALEKSANDAR JOVANOVIĆ (+) .......................... 221
Птоломејеви Оринеји (Орини) и наши Горанци

МИОДРАГ В. СТОЈАНОВИЋ ........................................................................ 247
О пореклу архиепископа Арсенија Сремца (1233*1263. +1266)

НЕБОЈША Љ. ОЗИМИЋ ................................................................................ 257
Милешева као неостварено патријаршијско седиште

„Саве првог архиепископа и патријарха“
Деспот Стефан у српским родословима и летописима

ГОРДАНА М. ЈОВАНОВИЋ .......................................................................... 299
Манастир Жупањевац * историја и предање

ВЕЛИБОР С. ЛАЗАРЕВИЋ ............................................................................ 309
Црква Дамила код Жагубице

ДРАГАН С. ЈАЦАНОВИЋ .............................................................................. 331
Аустријска освајања на Балкану крајем XVII века и у XVIII веку

и картографско приказивање освојеног земљишта
МИЛОШ Д. ЛУКОВИЋ ................................................................................... 345
Топоними из левча и о Цариграду с позивом на Андрејића

ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ ................................................................................... 357
Цркве брвнаре у Лапову, Лозовику и Брзану и чатмара у Багрдану

НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ .................................................................................... 387
Тополивница у Крагујевцу
ОЛИВЕРА М. ДУМИЋ, НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ ....................................... 423
Обнова рада основних школа у Беличком срезу

после Првог светског рата
ДОБРИВОЈЕ Х. ЈОВАНОВИЋ ...................................................................... 473
Безбедоносони обавештајни систем Краљевине СХС
РАДОВАН В. РАДОВАНОВИЋ, НИКОЛИНА Р. БАБИЋ .................... 499
ТОМ 2
ЧАСТОДАРЈЕ
Неколико новооткривених записа, натписа и зграфита на

мермерној фасади манастира Студенице
РАДОМИР ДР. ПЕТРОВИЋ ........................................................................... 535
Стари и ново откривени записи и натписи на простору

средњовековне земље Кучево
О неким особеностима писма традиције рачанских писара

ЗОРАН РАНКОВИЋ ........................................................................................ 599
Милан Решетар као сарадник у Енциклопедији

Станоја Станојевића
ЗЛАТА Д. БОЈОВИЋ ....................................................................................... 607
Томас Стерн Елиот * незаборављени трагалац за истином

СЛОБОДАН Д. ЈОВАНОВИЋ ....................................................................... 627
Бановић Страхиња и Влах Алија у контексту епике,

митологије, религије и историје
Поетско сећање и стваралачка фантазија

Булата Окуџаве у посвети Франсоу Вијону
МАЛИША Б. СТАНОЈЕВИЋ ......................................................................... 687
О превођењу краћег перфекта на Француски језик

ВЕРА Ж. ЈОВАНОВИЋ ................................................................................... 701
Šansona u nastavi Francuskog jezika

TANJA Ž. GNJIDIĆ ............................................................................................ 713
Путописни коферчић Јелене Ј. Димитријевић
МИЛУНКА Љ. МИТИЋ ................................................................................... 755
Културна и друштвена мисао Владимира Велмар Јанковића

БРАНКО И. НАДОВЕЗА ................................................................................. 775
Лексичке интерференције у приповеткама

Петра Д. Петровића
ГОЛУБ М. ЈАШОВИЋ ..................................................................................... 799
Freud’s patients – middle*class of the fin*de*siecle Vienna

КАТАРИНА Ж. ТОДОРОВИЋ ...................................................................... 819
Општи аспекти преображаја мита у Бајроновом Дон Жуану

МИЛИЦА М. КАРИЋ ....................................................................................... 839
Димитрије Мита Исаковић (1856*1941)

један знаменити Свилајчанин
НИНОСЛАВ С. СТАНОЈЛОВИЋ ................................................................. 863
Заштитни знак бренда и гаранција квалитета

– случај Јагодинског пива
ДЕЈАН Р. ДАШИЋ, МИЛИЈАНКА РАТКОВИЋ ...................................... 873
Приказ књиге Живојина Андрејића

„Витезови реда Змаја“, Мирослав, Београд 1999.
МИЛОШ Б. АЛЕКСИЋ, КРИСТИНА М. СТАНКОВИЋ ........................ 893
УПУТСТВО ......................................................................................................... 901

ПОДАРЈЕ
Прегледни научни рад
УДК: 012Андрејић Ж.
БИБЛИОГРАФИЈА ПРОФ. ЖИВОЈИНА

АНДРЕЈИЋА
ПРЕДРАГ М. ИЛИЋ, МА1

ИСТОРИЈСКИ АРХИВ ШУМАДИЈЕ
КРАГУЈЕВАЦ
Извршено је вредновање научних дела са 432 поена на

основу чега је Живојин Андрејић сврстан у А1
категорију научног истраживача
I. КЊИГЕ И ПОСЕБНА ИЗДАЊА
1. 1944 1974. /предговор Радосављевић Живомир, проф./, ССРН Рача,

Рача 1974, мапа линолеума, 9 графика.
Садржај: 1. Мотив из Раче I, 2. Палим Лепенице, 3. Конак, 4.
Мотив из Раче III, 5. Црква Брвнара, 6. Мотив из Раче II, 7. Карађорђев дом, 8.
1. pilic2@sbb.rs
ПРЕДРАГ М. ИЛИЋ, МА 15
Митолошки зборник 35
Код „Европе“, 9. Стара кућа из Раче.
2. Prilozi za hroniku Lepenice. /Предговор/ Živojin Andrejić. Rača,

Skupština opštine Rača*SIZ kulture Rača, 1979; IV + 134 стр. + 3 кар*
те.
3. Рача и околина. /Предговор/ Живојин Андрејић. Крагујевац, НИРО

„Светлост“ Крагујевац – СИЗ културе Рача, Крагујевац, 1979; 172
стр. + 4 карте + фото прилози.
4. Tame i svitanje – Graña za istoriju Lepenice u NOB i revoluciji 1941 45.

/Предговор/ Živojin Andrejić. Rača, SUBNOR Rača, 1980; 173 стр. +
4 карте.
5. Стара варош Рача. /Предговор/ Живојин Андрејић. Рача, Општи*

на Рача, 1982; мапа, 20 цртежа.
Садржај: 1. Рачанска паланка, 2. Мезулана, 3. Црква брвнара, 4. Прва основна
школа, 5. Кућа Станимировића, 6. Код чесме, 7. Главна улица крајем
XIX века, 8. Електрична централа, 9. Кућа трговца Павловића, 10. Код
кафане „Европа“, 11. Поп Милетова кућа, 12. Стара варош, 13. кафана
„Национал“, 14. Главна улица, 15. Кафана „Шумадија“ и Хан, 16. Ка*
рађорђев дом, 17. Кемчина кућа, 18. Стара чаршија, 19. Јавни клозет, 20.
Поплава у Доњем крају.
(2. изд. 1985; 3. изд. 1989.)
6. Трговина Свилајнца – 40 година рада „8. октобар“. /Предговор/ Жи*

војин Андрејић, Свилајнац, Трг. Пред. „8. октобар“ Свилајнац,
1986; 36 стр.
7. Покољењима за незаборав. /Коаутори: П. Парезановић, Р. Шовић, Д.

Живановић, М. Петровић/, /Уместо предговора/ Живомир Радо*
сављевић, Рача, Општинска конференција ССРН Рача – СИЗ
културе и образовања Раче, 1986; 110 стр.
16 ПРЕДРАГ М. ИЛИЋ, МА
8. Мала историја (Сто педесет година основне школе Сараорци). /ко*

аутор: Ратко Матић/; Смедерево 1986.
9. Стара Топола. /Предговор/ Живојин Андрејић, Културни центар

Топола, 1987; мапа, 14 цртежа.
Садржај: 1. Каменица, 2. Стари тополски град, 3. Карађорђев двор, 4. Задуж*
бинска црква, 5. Школа, 6. Кућа Лукића, 7. Поповска кућа, 8. Карађорђе*
ва касарна, 9. Среска кућа, 10. Гостионица, 11. Маузолеј, 12. Летња рези*
денција, 13. Чесма на Опленцу, 14. Чаршија.
10. Баточина са околином. /Предговор/ Живојин Андрејић, Живојин

Андрејић, 1988; 264 стр. + 2 карте.
11. Dubrovnik. Živojin Andrejić, 1989, Дубровник – Рача; mapa, 12 crteža.

Sadržaj: 1. Kortina Sv. Luke, 2. Tvrñava Sv. Ivana, 3. Vrata od Ploča, 4. Kula Minčeta,
5. Vrata od Pila, 6. Sv. Vlaho i кatedrala, 7. Onufrijeva česma i Sv. Spas, 8.
Palata Sponza i Knežev dvor, 9. Luka, 10. Placa, 11. Isusovačka crkva, 12.
Ulica.
12. И ништа не дајем. /Збирка песама/, Рача, Ј. Шкерљ*Ж. Андрејић,

1989; 17 стр.
13. Пола миленијума Раче. Рача, Живојин Андрејић, 1989; 452 стр. + 13
карата.
14. Средње Поморавље (Археолошко рекогносцирање). / Предговор/

Живојин Андрејић. Рача, Живојин Андрејић, 1989; 160 стр. + 3
карте.
15. Загонетна Рамаћа, Рача, Живојин Андрејић, 1992; 172 стр. + 3 кар*
те.
CIP – Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд
762.54 (497. 11)
7928588
16. Велуће. Београд – Рача, „Сфаирос“ Београд – „ЖА дизајн“ Рача,

1993; 168 стр. + 5 карте.
CIP * Каталогизација у публикацији
726.7 (497.11)
20489996
17. Шакасте гривне и културни континуитет Индоевропљана. /

Уместо предговора/ др Радмило Петровић. Београд – Рача,
„Сфаирос“ Београд – „ЖА дизајн“ Рача, 1993; 200 стр. + 13 карата.
903. 25 ''637/638''
830.85 (=91)
ИД=20753676
18. Велућа Драгаша. /Мементо и Предговор/ Живојин Андрејић.

Београд – Рача, ИПА „Мирослав“ Београд, 1996; 348стр. + 8 кара*
та.
726.7(497.11) 949.711 ''13/15''
ИД=49217292
19. Гривне живота – континуитет и космогонија Индоевропљана на

примеру гривни типа Јухор. Београд – Рача, ИПА „Мирослав“
Београд, КЦ „Р. Домановић“ – Центар за митолошке студије Ср*
бије Рача, 1996; 368 стр. + 17 карата.
903. 25 (497.11)
ISBN 86*82487*24*1
ИД=57481996
20. Витезови реда змаја. ИПА „Мирослав“ Београд – Центар за мито*

лошке студије Србије (КЦ „Р. Домановић“) Рача, 1999; 260 стр.
271.024 (4) ''12/18''
ISBN 86*82487*42*Х
ИД=71517452
21. Владари Трибала. /Увод издавача/ Живојин Андрејић. Рача –

Београд, Центар за митолошке студије Србије, Рача – „Колор
прес“, Лапово; 2000; 176 стр. + 2 карте.
949.711 ''05/15''
ИД=79478540
22. Престоно место Рас. Рача, Центар за митолошке студије Србије –

КЦ „Р. Домановић“ Рача, 2001; 170 стр. + 1 карта. CIP * Каталоги*
зација у публикацији
904:725. 96''653'' (497.11)
ИД=91819532
23. Митологија пчеле. Рача, Центар за митолошке студије Србије (КЦ

„Р. Домановић“) Рача, 2002; 92 стр.
638. 12 : 39
638. 12 : 2
73/75. 042
ISBN 86*83829*05*7
COBISS*ID 100361740
24. Манастир Велуће. Рача, Центар за митолошке студије Србије (КЦ

„Р. Домановић“) Рача, 2002; 214 стр. + 1 карта.
ISBN 86*8382*906*5
COBISS*ID 101664780
25. Карађорђе /Завичај мита и историје 1704*1804*2004/. Рача, Центар

за митолошке студије Србије – Рача, 2004; 194 стр. + 1 карта.
ISBN 86*83829*13*8
COBISS.SR – ID 111662860
26. Свети Сава /Мит у историји – историја у миту/. Рача, Центар за

митолошке студије Србије – Рача, 2004; 214 стр.
ISBN 86*83829*15*4
27. Црква Рођења Пресвете Богородице у Баточини. Баточина, Цркве*

на општина Баточина – Центар за митолошке студије Србије
Рача – Голуб Јашовић, 2004; 94 стр.
ISBN 86*83829*17*0
28. Света српска лоза. Рача, Центар за митолошке студије Србије –

Рача; 2005; 90 стр.
ISBN 86*83829*19*7
COBISS.SR*ID 123466508
29. Метафизика Лепенског Вира. Рача, Центар за митолошке студије

Србије (КЦ „Р. Домановић“) Рача; 2005; 336 стр.
ISBN 86*83829*22*7
30. Биобиблиографски речник Митолошког зборника (1998*2006). Рача,

Центар за митолошке студије Србије – Рача, 2006; 144 стр.
ISBN 86*83829*27*8
31. Карађорђева колевка. Рача, Туристича организација општине Ра*

ча, 2006; 48 стр. + 1 карта.
ISBN 86*86541*00*3
32. Црква свете Богородице у Доњој Каменици. Рача, Центар за мито*

лошке студије Србије – Рача, 2007; 248 стр. + 4 карте.
ISBN 978*86*83829*23*1
33. Црква светих апостола Петра и Павла у Рачи. Рача, Центар за

митолошке студије Србије – Црквена општина Рача, 2007; 166
стр. + 1 карта.
ISBN 978*86*83829*31*6
34. Црква Светог Николе у Рамаћи. Рача, Центар за митолошке сту*

дије Србије – КЦ „Р. Домановић“ Рача, 2010; 286 стр. + колор
прилози, 32 стр. + 4 карте.
ISBN 978*86*83829*37*8
35. Света српска лоза 2. Друго, допуњено и проширено издање. Рача,

Центар за митолошке студије Србије * КЦ „Р. Домановић“ Рача,
2011; 173. стр.
ISBN 978*86*83829*45*3 (ЦМСС)
COBISS.SR * ID 181179916
36. Rača Turistički vodič. (Koаutori: Ž. Andrejić, Z. Andrejić, S.

Miljojković) Rača, Turistička organizacija Opštine Rača, 2012; 32.
стр.
ISBN 978*86*86541*01*7
Друго издање: 2015.

ISBN 978*86*86541*03*1
37. Село Вучић у Шумадији. (Коаутори: Ж. Андрејић, М. Станојевић,

Р. Радић, И. Гавриловић, Д. Јанојлић) Рача, Центар за митолош*
ке студије Србије, 2012; 254. стр.
ISBN 978*86*83829*44*6
COBIS.SR * ID 192867340
38. Доња Каменица Каран Велуће Рамаћа /Цртежи фресака и ар*

хитектуре/. Рача, Центар за митолошке студије Србије * КЦ „Р.
Домановић“ Рача, 2012; 148. стр.
ISBN 978*86*83829*46*0
COBIS.SR * ID 193446156
39. Рачански песнички свитак. Ж. Андрејић (Коаутори: З. Андрејић,

Д. Иванишевић, Р. Мићковић, С. Мићковић, Б. Стефановић, Н.
Стефановић) Рача, Народна библиотека „Р. Домановић“, 2013;
стр. 145.
ISBN 978*86*86721*02*0
40. Дејану Обрадовићу у част, У: Д. Обрадовић, Велико и Мало Крч*

маре, Рача 2013, стр. 354*396.
ISBN 978*86*86721*03*7
COBISS:SR * ID 200792332
41. Карађорђе Васкрс Србије. Београд, Меркур СВ : ННК Интернаци*

онал, Београд 2014; 267. стр.
ISBN 978*86*7906*107*2
COBIS.SR * ID 204107020
42. Војвода Павле Цукић и Цукићи. Рача, Центар за митолошке сту*
дије Србије, 2014, 118. стр.

ISBN 978*86*83829*5*2
COBIS.SR * ID 207260172
43. Историја Крагујевца од XII до XIII века. Рача, Центар за митолошке

студије Србије, 2014, 120. стр.
ISBN 978*86*83829*54*5
COBIS.SR * ID 978*86*83829*54*5
44. Рачанска црква Светог Петра и Павла – Цртежи архитектуре и

фресака. Рача, Туристичка организација Рача * Центар за мито*
лошке студије Србије, 2015, 44. стр.
ISBN 978*86*86541*06*2
COBIS.SR – ID 2161511820
45. Уснуо будан (Збирка песама). Рача, Рачанска књижевна заједница

* УКС, 2015, 40. стр.
ISBN 978*86*86541*07*9
COBIS.SR – ID 216146444
46. Богородичина црква у Карану. Рача, Центар за митолошке студије

Србије, 2015, 328. стр.
ISBN 978*86*86541*05*5
COBIS.SR – ID 213989644
II. СТУДИЈЕ И РАСПРАВЕ У НАУЧНИМ

ЧАСОПИСИМА И ЗБОРНИЦИМА
47*1. Đurñevačka glavica, Đurñevo, Rača Kragujevačka – ostava,

Arheološki pregled 18, Savez arheoloških društava Jugoslavije,
Beograd 1976, стр. 155*158, T. LVII*LVIII.
48 2. Arheološko rekognosciranje Donje Lepenice, Arheološki pregled 20,
Beograd 1978, стр. 164*171, T. LXXXVIII*CIII.
49*3. Novi nalazi iz Lepenice i Jasenice, Arheološki pregled 22, Београд

1981, стр. 190*193, T. CIV*CXIII.
50* 4. Хронологија II шумадијског одреда, Рачанска република 1941. го*
дине, Рача 1989, стр. 5*7.
51*5. Нека питања и могући одговори о рачанској слободној терито

рији и II шумадијском 1941. године, Рачанска република 1941. го*
дине, Рача 1989, стр. 49*54.
52*6. Деспот Стефан и медицина, Информатор 1, Смед. Паланка 1992,

стр. 20*23.
53*7. Историјско и митолошко Косово, Митолошки зборник 1,

Београд–Рача 1998, стр. 75*109.
54*8. Сербали или Савеанци, Митолошки зборник 2, Рача 2000, стр. 23*
70.
55*9. Свети знаци, Митолошки зборник 3, Рача 2000, стр. 77*114.
56*10. Zeul dunarean Dagon, Astra Romana, 20–23. 10. 2000 Timisoara.
57*11. О Милораду Петровићу Сељанчици, у: Милорад Петровић –

Сељанчица, Младеновац 2000, стр. 200.
58.*12 Дунавски бог Дагон, Развитак 205–206, Зајечар 2001, стр. 108*115.
59.*13 Митологизација и парамитологизација Карађорђа, Митолош*

ки зборник 4, Рача 2001, стр. 129*146.
60*14. Дрво смрти, Етнокултуролошки зборник VII, Сврљиг 2001, стр.

111*116.
61*15. Relatiile multiculturale ale sarbilor si romanilor in trecut, Oameni

de seama ai Banatului, Timisoara 2002, стр. 20*23.
62*16. Митологија Коса бога рата и смри, Митолошки зборник 5, Рача

2002, стр. 47*104.
63*17. Некудим на Косову и Јасеници, Некудим 1, 15. 02. 2002. Смед. Па*
ланка, стр. 50*53.
64*18. Завиде, Немање и Мирослави, или о пореклу жупана Стефана

Немање, Некудим 2, 6. 05. 2002. Смед. Паланка, стр. 12*33.
65*19. Црква Св. Стефана манастира Копорина и питање другог гроба

Св. деспота Стефана Високог, Наш траг 3, В. Плана 2002, стр. 33*
61.
66*20. Тврђава витеза златног Змаја, Митолошки зборник 6, Рача

2002, стр. 167*180.
67*21. Мара Ресавкиња – реликт прастарог божанства лова и рата,

Митолошки зборник 6, Рача 2002, стр. 71*80.
68*22. Кошарна као тајно место за ритуално и жртвено убиство

прореченог владара, Митолошки зборник 7, Рача 2002, стр. 53*74.
69*23. Властелинство писара Јована почетком XVI века у Шумадији,

70*24. Метафизичка геометрија и прво лице Бога света културе Ле

пенског Вира, Развитак 209*210, Зајечар 2002, стр. 114*123.
71*25. Логика бројева геометрије Лепенског Вира, Баштиник 5, Него*
тин 2002, стр. 7*14.
72.*26 О Карађорђу и Старовишевцима, Митолошки зборник 8, Рача

2002, стр. 65*88.
73*27. Тихомири, Уроши, Вукани, Мирослави, Завиде и Немање, или о
пореклу жупана Стефана Немање, Новопазарски зборник 26,
Нови Пазар 2002, стр. 37*84.
74*28. Рачанска црква Јана Неволе и иконостас Милије Марковића,

Некудим 3, Смед. Паланка 1. 11. 2002, стр. 12*22.
75*29. О Карађорђу и Старовишевцима, Некудим 4, 6. 05. 2003. Смед.

Паланка, стр. 15*25.
76*30. Митски и демонски свет – дискусија, Етно–културолошки

Зборник VIII, Сврљиг 2003, стр. 40.
77*31. Црква Свете Богородице у Доњој Каменици и област “Дендра”

великог жупана Десе и његових потомака, Развитак 211–212, За*
јечар 2003, стр. 134*150.
78*32. О српском царском челнику Муси и његовом пореклу, Рашка 39*

39, Рашка 2003, стр. 60*64.
79*33. О Карађорђу и Старовишевцима, Шумадијски записи 1,

Аранђеловац 2003, стр. 77*100.
80*34. Владарска идеологија, инвеститура и инсигније Карађорђевића

и њихове задужбине, Митолошки зборник 9, Рача 2003, стр. 105*
124.
81*35. Српски средњовековни династи и црквене прилике у Источној

Србији и северозападној Бугарској у XII–XV веку, Баштиник 6,
Неготин 2003, стр. 42*66.
82*36. Свети Сава први архиепископ и патријарх, Некудим 5, 1. 11.

2003. Смед. Паланка, стр. 5*23.
83*37. Istorijsko i mitološko Kosovo, Zbornik radova: Književni susreti

„Pisci i deca“, Kosovo Polje 2003, стр. 105*115.
84*38. Коловрат римски град?, Савиндан 14, год. XIV, 7. 01. 2004. При*
јепоље, стр. 22*23.
85*39. Уснули будни, Митолошки зборник 10–11, Рача 2004, стр. 7*20.
86*40. Представа космоса Лепенца, Митолошки зборник 10–11, 2004,

стр. 137*164.
87*41. Свети Сава први архиепископ и патријарх, Развитак 215–216,

Зајечар 2004, стр. 118*131.
88*42. Монахиња Јефимија, ћерка ћесара Војихне, унука Владислава II

и параунука краља Драгутина, Некудим 6, Смедеревска Палан*
ка 6. 05. 2004, стр. 28*37.
89*43. Монахиња Јефимија, ћерка ћесара Војихне, унука Владислава II
и параунука краља Драгутина, Јефимија 14, Трстеник 2004, стр.

97*108.
90*44. Мултикултурни односи Срба и Румуна, Баштиник 7, Неоготин

2004, стр. 49*59.
91*45. О времену и идеологији римских тетрарха, настанку и зна

чењима Ромулиане, Развитак 217–218, Зајечар 2004, стр. 29*46.
92*46. Карађорђево порекло у светлу до сада не коришћених извора,

93*47. Архиепископ Арсеније Сремац, Некудим 7, Смедеревска Палан*

ка 2004, стр. 17*25.
94*48. Велики логотет кир Стефан Ратковић, Mons aureus 5–6, Сме*
дерево 2004, стр. 187*198.
95*49. Карађорђеви претци из архиве Андрије Лубурића, Архивско

наслеђе 2, Зајечар 2004, стр. 11*22.
96*50. Племенско порекло Карађорђа, Савиндан 15, 27. 01. 2005, Прије*
поље, стр. 37/39.
97*51. Ко је хумски кнез Мирослав, и када је настало његово је

ванђеље?, Некудим 8, Смед. Паланка 2005, стр. 55*76.
98*52. Сликари цркве у Доњој Каменици код Књажевца?, Развитак

219–220, Зајечар 2005, стр. 122*132.
99*53. Коловрат – римски муниципијум код Пријепоља, Ужички збор*

ник 31, Ужице 2005, стр. 1*6.
100*54. Хумски кнез Мирослав, Одзиви 127, Бијело Поље 2005, стр. 176*
195.
101*55. Средњевековна жупа Лепеница до XVI века, Митолошки збор*

ник 13, Рача 2005, стр. 21*32.
102*56. Прилог истраживању о великим жупанима Примиславу и Бе

лушу и претпоставка о њиховим могућим потомцима, Мито*
лошки зборник 13, Рача 2005, стр. 43*50.
103*57. Крушевац – трибалодарданска и рановизантијска Дардапара,

Расински анали 3, Крушевац 2005, стр. 252*261.
104*58. Још једном о Дарданцима, персонификација Дарданије из Ме

дијане и припадност Ниша Дарданији у Антици, Баштиник 8,
Неготин 2005, стр. 44*53.
105*59. Пантелија Срећковић и Иларион Руварац – сукоб либерал

но–романтичарске критичности и радикално–позитивистич
ког критицизма; урушавање индоктринарног система са поја
вом “новоромантичара” – слабости српских националних
институција и потреба стварање нове српске историјске шко
ле, Митолошки зборник 14, Рача 2005, стр. 133*222.
106*60. Тихомири, Уроши, Вукани, Мирослави, Завиде и Немање, или о

пореклу жупана Стефана Немање, Српска слободарска мисао
33, Београд, септембар–октобар 2005, стр. 27*75.
107*61. Зашто скуп о Панти Срећковићу?, Митолошки зборник 14,

Рача 2005, стр. 9*12.
108*62. Прилог за библиографију Панте Срећковића, Митолошки

зборник 14, Рача 2005, стр. 19*24.
109*63. Прво лице Бога, Буктиња 16, Неготин 2005, стр. 3*8.
110*64. Још једном о Бановић Страхињи и Влах Алији, Развитак

221–222, Зајечар 2005, стр. 128*137.
111*65. Велики логотет кир Стефан Ратковић, ктитор цркве Св. Ни

коле у Рамаћи, Шумадијски анали 2, Крагујевац 2005, стр. 42*59.
112*66. Историјско и митолошко Косово, Митолошки зборник 1*2, Ра*

ча 2006, стр. 75*107.
113*67. Сербали или Савеанци, Митолошки зборник 1*2, Рача 2006,

стр. 121*158.
114*68. Градови, насеља и цркве у средњовековној жупи Лепеници до

XVI века, Шумадијски записи III, Аранђеловац 2006, стр. 185*242.
115*69. Прилог истраживању о рашким великим жупанима Примис

лаву и Белушу, Савиндан 16, Пријепоље 27. 01. 2006, стр. 26*27.
116*70. Свети Сава и Византија, Јефимија 16, Трстеник 2006, стр. 131*
180.
117*71. Академик Војислав Ђурић и његови професори Веселин Чајка

новић и Милан Будимир – проблем изучавања српске митоло
гије у "марксистичком духу", Митолошки зборник 15, Рача 2006,
стр. 113*140.
118*72. Трибало–дарданска престоница Дамастион, или о ковању

новца и сечењу злата Трибала, Развитак 226–227, Зајечар 2006,
стр. 155*162.
119*73. Прве престонице обновљене Србије – једна паралела: Вожд Ка
рађорђе и Топола и кнез Милош и Крагујевац, Крагујевац престо*

ница Србије 1818–1841, Крагујевац 2006, стр. 375*392.
120*74. Архиепископ Арсеније Сремац, сестрић светог Саве, Савин*
дан 17, 27. 01. 2007. Пријепоље, стр. 47*48.
121*75. О крунисању сугубим венцом босанског краља Твртка I Котро

манића, Ужички зборник 32–1, Ужице 2007, стр. 29*62.
122*76. Нека питања о Првом српском устанку у вези са запоставље

ним сазнањима о Карађорђевом пореклу, Српска слободарска
мисао 58, бр. 2, Београд 2007, стр. 147*178.
123*77. О Старовишевцима, у: М. Станојевић, Трагом српскога Вож*

да, Београд 2007, стр. 90*105.
124*78. Стара Дубровачка књижевност на размеђу српства и хр

ватства и допринос српској историји академика Мирослава
Пантића, Митолошки зборник 16, Рача–Свилајнац 2007, стр.
283*302.
125*79. О српском кнезу Стројимиру и његовом златном печатњаку,

Јефимија 17, Трстеник 2007, стр. 149*174.
126*80. Библиографија академика Антонија Исаковића, Митолошки

127*81. Сусрети са академиком Антонијем Исаковићем и поимање

његове политичке и књижевне личности, Митолошки зборник
17, Рача 2007, стр. 129*156.
128*82. Размишљања о раним бановима Босне и неке претпоставке о

њиховом пореклу и покушај успостављања родослова, Гласник 5,
Бања Лука 2007. стр. 105*132.
129*83. Крагујев трг – пређашњи трг Бресница, или о историји Кра

гујевца од 1228. до 1476. године, Шумадијски анали 3, Крагујевац
2007, стр. 28*50.
130*84. Нова сазнања о српском кнезу Строимиру из IX века на основу

“архивског записа” са његовог златног печатњака, Архивско на*
слеђе 5, Зајечар 2007, стр. 125*136.
131*85. Размишљања о раним бановима Босне и неке претпоставке о
њиховом пореклу и покушај успостављања родослова, Српска
слободарска мисао 71, Београд 2007. стр. 69*101.
132*86. О сродству римских августа Александра Севера и Лицинија и

императора прве и друге тетрархије, Развитак 227–228, Зајечар
2007, стр. 114*125.
133*87. О сродству римских августа Александра Севера и Лицинија и

императора прве и друге тетрархије, Баштиник 10, Неготин
2008, стр. 97*127.
134*88. Размишљања о датуму смрти светог Саве према подацима

Доментијана и Теодосија, Известија XXIII, Велико Трново 2008,
стр. 77*102.
135*89. Постмитологизација као резултат демитологизације српс

ког мита у сатири Радоја Домановића, Лако перо Радоја Дома*
новића, Зборник радова у спомен Радоју Домановићу
1908–2008, Крагујевац 2008, стр. 231*248.
136*90. Ко је ктитор манастира Љубостиње?, Расински анали 6,

Крушевац 2008, стр. 341*354.
137*91. Размишљање о датуму смрти и хиротонисању светог Саве за

првог патријарха Срба и Бугара, Братство XII, Београд 2008, стр.
67*92.
138*92. Ко је хумски кнез Мирослав и када је настало његово је

ванђеље?, Митолошки зборник 18, Рача 2008, стр. 119*156.
139*93. Александар I Карађорђевић као Нови Константин, или о кру

нама и инсигнијама краља и краљице Срба, Хрвата и Словенаца
и Краљевине Југославије, Митолошки зборник 19, Рача 2008, стр.
201*230.
140*94. Развојни лук истраживања порекла сликара, стила и медаљо

на „дугине мреже“ манастира Манасије, Деспот Стефан Лазаре*
вић и задужбина његова Манасија (Ресава), Деспотовац 2008,
стр. 117*153.
141*95. Средњовековна Топлица, баштина жупана Марка и његових

потомака, великих жупана Стефана Вукана и Стефана Немање,
142*96. Време настанка живописа у припрати Љубостиње, Јефимија

19, Трстеник 2009, стр. 153*165.
143*97. Уврежени медаљони „дугине мреже“ и њихова симболика као

инспирација деспота Стефана и ресавских сликара, Деспот Сте*
фан Лазаревић у науци, историји, књижевности и уметности,
Деспотовац 2009, стр. 151*173.
144*98. Старија и новија трагања за пореклом великог жупана Стефа*

на Немање и потпуни преокрет са новим резултатима, Мито*
145*99. Кумани на Балкану и њихова асимилација у средњем веку, Раз*

витак 233–234, Зајечар 2009, стр. 128*139.
146*100. Животопис и научно житије хеленисте Миодрага Стојано

вића, Митолошки зборник 22, Рача 2009, стр. 11*16.
147*101. Римски империјални култ и фундација и консекрација муни

ципиума Наис, Митолошки зборник 22, Рача 2009, стр. 281*302.
148*102. Србија и Свети Сава између Византије, Угарске и Бугарске,

Браство XIII, Београд 2009, стр. 43*76.
149*103. Истраженост стила живописа Манасије и порекло чланова

сликарске тајфе деспота Стефана, Саборност III, Пожаревац
2009, стр. 297*317
150*104. Старија и новија трагања за пореклом великог жупана Сте

фана Немање и потпуни преокрет с новим резултатима, Срп*
ска слободарска мисао 83, година , бр. 6, септембар–октобар
2009, Београд, стр. 381*407.
151*105. Античка ковница Дамастион, или о сечењу злата Трибала,

Нумизматички часопис Динар 33, Београд 2010, стр. 3*7.
152*106. Готско–ренесансна рељефна розета као апотропејни сигнум

на соклу олтарске апсиде Ресаве, Средњи век у српској науци,
историји, књижевности и уметности, I, Деспотовац 2010, стр.
117*136.
153*107. Валоризовани резултати Милана Будимира као полазна ос*

нова у трагању за континуитетом индоевропске, Прве – Старе
Европе, Митолошки зборник 23, Рача 2010, стр. 109*140.
154*108. Размишљања поводом историјских сцена живописа и зиданог

иконостаса Беле цркве у Карану, Ужички зборник 34*1, Ужице
2010, стр. 7*42.
155*109. Кумани на Балкану и њихова асимилација у средњем веку, Из*

вестија XXIV*XXV, Велико Трново 2010, стр. 7*34.
156*110. Историјске градске целине као урбана језгра Крагујевца XIX

века, Крагујевац у другој половини деветнаестог века, Крагује*
вац 2010, стр. 287*296.
157*111. О пореклу великог жупана Стефана Немање, Братство XIV,

Београд 2010, стр. 23*65.
158*112. Рођење (не)познатог Карађорђа Васкрс Србије, Битка код Ја*

сике, Крушевац 2011.
159*113. Кучево, Јасеница и Некудим, Митолошки зборник 25, Рача

2011, стр. 29*66.
160*114. Песме, (превод на македонски језик Душица Илин), Видело

8*9, Списание за книжевност, култура и уметност, Македонски
информативни и издавачки центар, Панчево 2011, стр. 61*265.
161*115. Биоблиографија академика Драгослава Срејовића, Митолош*

162*116. Метафизика, уметност и митско историјски обрасци мезо

литско неолитске културе Лепенског Вира, Митолошки збор*
ник 24, Рача 2011, стр. 139*174.
163*117. Нека питања о Првом српском устанку у вези са запос

тављеним сазнањима о Карађорђевом пореклу, Шумадијски за*
писи IV*V, Аранђеловац 2011, стр. 201*246.
164*118. Област Загорје од XII до XV века и Белмужевићи, (коаутор В.

Јовановић), Шумадијски записи IV*V, Аранђеловац 2011, стр.
119*128.
165*119. Размишљање о изворима и историји кнеза Лазара и деспота

Стефана поводом нових читања живописа Велуће и Беле цркве
у Карану, Средњи век у српској науци, историји, књижевности
и уметности, II, Деспотовац 2011, стр. 113*147.
166*120. О (не)тачном пореклу великог жупана Стефана Немање, Ко*

рени VIII*IX, Јагодина 2010*2011, стр. 9*32.
167*121. Висока теолошка и идејна осмишљеност оријентације, архи

тектуре и живописа Св. Тројице у Ресави, Саборност 5, Пожаре*
вац 2011, стр. 181*205.
168*122. Дерон, или ковања новца поводом сакралног дероникона хе

ленских, пеонских и македонских владара, Развитак 239*240, За*
јечар 2011, стр. 89*100.
169*123. О крунисању сугубим венцом босанског краља Твртка I

Котроманића, Трибуниа 12, Требиње 2011, стр. 147*193.
170*124. Српске средњовековне жупе у сливу Млаве, Митолошки збор*

ник 26, Рача 2012, стр. 101*130.
171*125. Браничевска висока властела Растислалић, њихово порекло

и родбинске везе са српским владарским кућама, Митолошки
зборник 26, Рача 2012, стр. 199*229.
172*126. Условљеност програма живописа и архитектуре оријента

цијом и светлом српских средњовековних цркава на примеру
Студенице, Жиче и Манасије, Средњи век у српској науци, ис*
торији, књижевности и уметности, III, Деспотовац 2012, стр. 201*
229.
173*127. Српске средњовековне жупе данашње Централне Србије као

основне административне јединице земљорадника и ратника,
Златно зрно Шумадије, Рача 2012, стр. 394*426.
174*128. Висока српска средњовековна властела Војиновог колена, Ис*

торијска баштина 21, Ужице 2012, 9*32.
175*129. Високо племенско порекло српског Вожда Карађорђа у светлу

магичких снова о будућем прореченом владару, Митолошки
176*130. Средњовековне земље и жупе данашње Централне Србије,
Шумадијски анали 7, Крагујевац 2012, стр. 14*56.
177*131. Стари и ново откривени натписи и урезани записи око и уну

тар Беле цркве у Карану као извор за историју, Ужички зборник
36, Ужице 2012, стр. 135*162.
178*132. Страшни суд Богородичине цркве у Велући, Саборност VI,

Пожаревац 2012, стр. 95*128.
179*133. Дерон, или ковања новца поводом сакралног дероникона хе

ленских, пеонских и македонских владара, Нумизматички часо*
пис Динар 32, Београд 2012, стр. 3*8.
180*134. Српске средњовековне жупе земље Кучево и Кучевског Загорја,

181*135. Космај и његова подгорина од 1476. до 1560. године, Митолош*

182*136. Адоптирана куманска традиција у српској уметности и ус*

меној књижевности као извор „научне“ утопије о индијском по*
реклу Срба и Словена и мита „Срби народ најстарији“, Мито*
183*137. Ћирилица словенско Свето писмо, Родољубље Србије, Пет*

ровац на Млави * Велики Поповац 2013, стр. 16*27.
184*138. Српска средњовековна жупа Ресава, Средњи век у српској на*

уци, историји, књижевности и уметности IV, Деспотовац 2013,
стр. 109*140.
185*139. Српска средњовековна жупа, град и нахија Хомољ, Митолош*

186*140. Урезани натписи и угребани записи на каменим фасадама Бо

городичине цркве у Тргу код Жагубице, Митолошки зборник 30,
Рача 2013, стр. 211*238.
187*141. Хоризонталне и вертикалне слике Лозе као први родослови и

успостављање светости владара Немањина колена, Митолош*
188*142. Нетачно порекло великог жупана Стефана Немање и кнеза

Лазара и избегавање суочавања са овим чињеницама актуелне
српске историјске науке, Митолошки зборник 31, Рача 2013, стр.
247*268.
189*143. Библиографија научних радова Митолошког зборника 1 30

(А Л), Митолошки зборник 31, Рача 2013, стр. 413*452.
190*144. Светлосна оријентација Беле цркве у Карану високо ос

мишљена и усклађена са фреско програмом наоса и куполе,
Ужички зборник 37, Ужице 2013, стр. 29*52.
191*145. Значење и симболика Светог Амвросија Медиоланског, архи
јереја Запада и Истока, за Српску православну цркву са одразом

на иконографске садржаје и уметност, Саборност 7, Пожаревац
2013, стр. 131*143.
192*146. Живопис Богородичине цркве у Велући, Зборник радова Фило*

зофског факултета Универзитета у Приштини, XLIII (2), Косов*
ска Митровица 2013, стр. 445*480.
193*147. Родбинске везе Хајдук Вељка са устаничким првацима као

фактор у његовом командном напредовању, Баштиник 15, Него*
тин 2013, стр. 81*91.
194*148. Куманска традиција у српској уметности и усменој књижев

ности као покретач мита о индијском пореклу, Развитак 243*
244, Зајечар 2013, стр. 39*49.
195*149. Шакасте гривне типа „Јухор“, Темнићки зборник 3*4, Кру*

шевац*Бачина 2013, стр. 25*48.
196*150. Митолошки зборник 31, Нишки зборник 22, Ниш 2013, стр.
235*241.
197*151. Реконструкција метоха цркве Св. Тројице деспота Стефана

у Ресави, Средњи век у српској науци, историји, књижевности и
уметности V, Деспотовац 2014, стр. 91*120.
198*152. Кратка сага о миленијумској голготи српског народа, исто

рији и његовој реконквисти, Родољубље Србије, Петровац на
Млави * Велики Поповац 2014, стр. 41*49.
199*153. Српске средњовековне жупе Пек и Звизд и истоимене турске

нахије, Митолошки зборник 32, Рача * Кучево 2014, стр. 89*122.
200*154. Мултикултурална и етничка прожимања Срба и Влаха у

Србији на размеђу између Југославије и Румуније, (коаутор Вио*
лета Илић), Митолошки зборник 32, Рача * Кучево 2014, стр. 199*
226.
201*155. Српска средњовековна Богородица Русалија Тројица Русалија

и неуспела адоптацијуа влашких Русаља, Митолошки зборник
32, Рача * Кучево 2014, стр. 395*410.
202*156. Крагујевац и Дунавска бановина Краљевине Југославије, Кра*

гујевац и Шумадија од 1914. до 1941. године, Крагујевац 2014,
стр. 61*80.
203*157. Тумачење тројичне симболике и значења уникатне фреско

иконе Богородице Тројеручице и старија посвета св. Тројици цр
кве у Карану, Ужички зборник 38, Ужице 2014, стр. 321*349.
204*158. Урезани натписи и угребани записи на каменим фасадама Бо

городичине цркве у Тргу код Жагубице, Саборност 8, Пожаревац
2014, стр. 83*94.
205*159. Још једном о несталим косовским средњовековним језерима,

Сврчин и Јањево, и дворовима српских владара, архиепископа и
епископа, Баштина 37, Лепосавић 2014, стр. 63*84.
206*160. Српске средњовековне жупе у Крушевачком и Јастребачком

крају, Расински анали 12, Крушевац 2014, стр. 381*404.
207*161. Средњовековне жупе у данашњој Западној Шумадији, Мито*

208*162. Размишљање о пореклу Михајла Анђеловића великог челника

на двору у Смедереву и великог везира Махмуд паше Анђело*
вића и њиховим родбинским везама са деспотом Ђурђем, Ми*

толошки зборник 33, Рача 2014, стр. 201*232.
209*163. О српским феудалним породицама Бакић у Шумадији од прве

половине XV до XVIII века, Митолошки зборник 33, Рача 2014,
стр. 245*284.
210*164. Неколико недовољно тачно истумачених ћириличних

натписа из XIV XV века са територије данашње Шумадије као
историјски извори, Митолошки зборник 33, Рача 2014, стр. 475*
512.
211*165. Архонтија Морава и „Српска Морава“ од IX до XV века, Раз*

витак 245*246, Зајечар 2014, стр. 82*96.
212*166. Порекло и породичне везе кнеза Милоша и његових првака у

Другом српском устанку – Лига Обреновића, Митолошки збор*
ник 34, Рача 2015, стр. 39*60.
213*167. Кнез Милош Обреновић, црква Св. Тројице у Горњем Миланов

цу и ново светло у тумачењу значења и порекла иконе „Богоро
дица Ружа“, Митолошки зборник 34, Рача 2015, стр. 217*250.
214*168. Проблем „капеле кнегиње Љубице“ у њеном крагујевачком ко

наку, (коаутор: Р. Петровић), Митолошки зборник 34, Рача 2015,
стр. 289*300.
215*169. Малиша Станојевић и његов рад у Центру за митолошке

студије Србије у Рачи, Малиша, Крагујевац 2015, стр. 63*69.
216*170. Шта нам будућа историја поручује, Крагујевачке новине

301, Крагујевац 19. март 2015, стр. 16*17.
217*171. Мајка богиња живота свих времена, Родољубље Србије, Ве*

лики Поповац 2015, стр. 7*16.
218*172. Родбинске везе Вожда Карађорђа са његовим војводама и јуна

цима као пресудан фактор у подизању Првог српског устанка,
Шумадијски анали 8, Крагујевац 2015, стр. 34*73.
219*173. Митологија живота кроз векове, Крагујевачке новине 313,

Крагујевац 11. јун 2015, стр. 16*17.
220*174. Средњовековна земља Браничево и жупа Браничево, Мајдан,

год. XIII, 2/2015, Костолац 2015, стр. 121*126.
221*175. Програм и особености живопис наоса Богородичине цркве у

Карану, Ужички зборник 39, Ужице 2015, стр. 197*240.
222*176. Митологија културе Лепенског Вира на основама епохалних

археолошких открића академика Драгослава Срејовића, Мито*
223*177. Стари и ново откривени записи и натписи на простору

средњовековне земље Кучево, Митолошки зборник 35, Рача 2015,
стр. 545*592.
224*178. Милешева као неостварено патријаршијско седиште „Саве

првог архиепископа и патријарха српског“, Митолошки зборник
35, Рача 2015, стр. 263*294.
225*179. Бановић Страхиња и Влах Алија у контексту епике, мито

логије, религије и историје, Митолошки зборник 35, Рача 2015,
стр. 641*678.
III. ПРИРЕЂИВАЧ И УРЕДНИК ПУБЛИКАЦИЈА
226*1. Рачанска република 1941. Округли сто „500 година Раче“ /уре*
дио и приредио: Живојин Андрејић/; Рача, Живојин Андрејић,
1989; 60 стр. + 4 карте.
227*2. J. Škerlj, Pjesme od prekojučer. /уредник Живојин Андрејић/;

Dubrovnik, Ž. Andrejić – J. Škerlj, 1989.
228*3. Глас Лепенице (Независне недељне новине за општине Баточи*

на, Лапово и Рача), број 1*13, Рача, 27. септембар – 20. децембар
1991; /Оснивач и уредник: Живојин Андрејић/; Живојин Анд*
рејић, Рача, 16 – 24. стр.
229*4. Глас Лепенице (Независне недељне новине за општине Баточи*

на, Лапово и Рача), број 14*16, Рача, 3. јануар – 31. јануар 1992; /
Оснивач и уредник: Живојин Андрејић/; Живојин Андрејић,
Рача, 16 – 24. стр.
230*5. Рачански песнички сусрети, Зборник песама /уредио и прире*

дио Живојин Андрејић/, ИПА „Мирослав“ Београд * Центар за
културу „Р. Домановић“ Рача, Рача, 1996. 70 стр.
886.1*1(082.2)
ИД=55219724
231*6. Рачански песнички сусрети (2). Зборник песама /уредио и при*

редио Живојин Андрејић/, Културни центар „Р. Домановић“ Ра*
ча, Рача 1997, 106 стр.
COBISS – ID 94529548
232*7. Митолошки зборник 1. Научни скуп „Митолошко биће народа

у песми и историји“, Рача, 28. јун 1997. /уредио и приредио: Жи*
војин Андрејић/; Рача, ИПА „Мирослав“ Београд – Центар за
митолошке студије Србије Рача, Рача, 1998, 114 стр.
291.13(497.11) (82)
ИД=66209292
233*8. Д. Стојковић, Смиље њива и ливада. /уредник Живојин Анд*

рејић/, ЖА дизајн Рача, Рача 1998.
234*9. Р. Новаковић, Србин римски цар. /рецензент Живојин Анд*

рејић, ИПА Мирослав Београд, Београд 1999.
ISBN 86*82487*45*4
ИД=74560012
235*10. Р. Петровић, Romuliana arcana. /уредник, решење за корице:

Живојин Андрејић/, Центар за митолошке студије Србије Рача
– Колор прес Лапово, Рача 1999.
904''652'' (497.11)
ИД=75913740
236*11. Р. Петровић, Културна историја Византије. /уредник, ре*

шење за корице: Живојин Андрејић/, Центар за митолошке сту*
дије Србије Рача – Колор прес Лапово; Рача 1999.
CIP * каталогизација у публикацији
930.85 (495.02)
ИД=78968332
237*12. Митолошки зборник 2. Научни скуп „Корени српске митоло*

гије“, Београд, 3*24. јун 1998. /уредио и приредио: Живојин Ан*
дрејић/; Центар за митолошке студије Србије Рача, Рача, 2000;
126 стр. + 3 карте.
291.21 (=861) (082)
ИД=81425420
238*13. Д. Јацановић, Српско календарско знање у епској народној по

езији. /уредник и решење корица: Живојин Андрејић/, Центар
за митолошке студије Србије Рача, Рача 2000.
886.1.09*13:398
ИД=81426188
239*14. Митолошки зборник 3. Научни скуп „Слово и мит“, Рача, 27.

април 2000. /уредио и приредио: Живојин Андрејић/; Центар за
митолошке студије Србије Рача, Рача 2000; 280 стр.
291.13(082)
ИД=87408140
240*15. М. Тадић, Античка математичка географија. /уредник: Жи*

војин Андрејић/, Центар за митолошке студије Србије Рача; Ра*
ча 1999.
528.2 (091)
ИД=78257420
241*16. Трећи рачански песнички сусрети (3). Зборник песама /уредио

и приредио Живојин Андрејић/, КЦ „Р. Домановић“ Рача, Рача
2001, 120 стр.
ISBN 86*83929*07*3
COBISS*ID 101956876
242*17. Митолошки зборник 4. Научни скуп „Карађорђе у миту и епи*

ци“, Рача, 30. новембар 2000. /уредио и приредио: Живојин Ан*
дрејић/; Центар за митолошке студије Србије Рача, Рача, 2001;
176 стр.
COBISS*ID 94874380
243*18. Т. Ђурић, Сараново у легенди. /рецензент, уредник и решење

корица: Живојин Андрејић/, Центар за митолошке студије Ср*
бије Рача, Рача 2001.
244*19. Митолошки зборник 5. Научни скуп „Косовски мит 1389*1999.

године“, Крушевац, 20. јун 2000. /уредио и приредио: Живојин
Андрејић/; Центар за митолошке студије Србије Рача, Рача,
2002; 402 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 86*83829*01*4
COBISS*ID 95080972
245*20. М. Атлагић, Б. Милутиновић, Извори за историју Срба до XV

века. /уредник Живојин Андрејић/; Филозофски факултет Ко*
совска Митровица * Центар за митолошке студије Србије Рача;

Косовска Миртовица*Рача 2002.
ISBN 86*80273*03*1
COBISS*ID 100725260
246*21. Митолошки зборник 6. Научни скуп „Митска Ресава“, Свилај*

нац, 29. мај 2001. /уредио и приредио: Живојин Андрејић/; Цен*
тар за митолошке студије Србије Рача, Рача 2002; 288 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 86*83829*03*0
COBISS*ID 98980620
247*22. Митолошки зборник 7. Научни скуп „Карађорђе у припове*

дању и легенди“, Велика Плана, 27. јул 2002. /уредио и прире*
дио: Живојин Андрејић/; Центар за митолошке студије Србије
Рача, Рача 2002; 172 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 86*83829*04*9
COBISS*ID 100278796
248*23. R. Petrović, Car Konstantin i carica Jelena. /уредник Живојин

Андрејић/ Centar za mitološke studije Srbije Rača, Beograd 2002.
ISBN 86*83829*08*1
COBISS.ID 102149132
249*24. Митолошки зборник 8. Научни скуп „Културно*историјско

наслеђе Карађорђевог завичаја“, Рача, 15. новембар 2001. /уре*
дио и приредио: Живојин Андрејић/; Центар за митолошке сту*

дије Србије Рача; Рача 2003; 150 стр.
ISSN 1450*9792
250*25. Митолошки зборник 9. Научни скуп „Карађорђе и Карађорђе*

вићи I“, Рача, 15. фебруар 2003. /уредио и приредио: Живојин
Андрејић/; Центар за митолошке студије Србије Рача; Рача 2003;
196 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 86*83829*12*X
.SR – ID 110180876
251*26. R. Petrović, Vojvodina – petnaest milenijuma kulturne istorije, /

уредник Живојин Андрејић/; Centar za mitološke studije Srbije
Rača, Beograd 2003.
ISBN 86*83829*09*X
COBISS*ID 103119116
252*27. Митолошки зборник 10*11. Научни скуп „Дунав, митска река“,

Велико Градиште, 17. мај 2001; Научни скуп „Митологија Ле*
пенског Вира“, Доњи Милановац, 21. јун 7511/2003. /уредио и
приредио: Живојин Андрејић/; Центар за митолошке студије
Србије Рача; Рача 2004; 254 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 86*83829*14*6
253*28. Т. Ђурић, Белег времена. /уредник Живојин Андрејић/, Цен*
тар за митолошке студије Србије Рача; Рача 2004.

ISBN 86*83829*16*2
254*29. Митолошки зборник 12. Научни скуп „Карађорђе и Ка*

рађорђевићи II“, Рача, 15. новембар 2003; /уредио и приредио:
Живојин Андрејић/; Центар за митолошке студије Србије Рача,
Рача 2004; 202 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN – 86*83829*18*9
255*30. Митолошки зборник 13. Научни скуп „Доња Лепеница у исто*

рији и миту“, Баточина, 20. септембар 2005; /уредио и приредио
Живојин Андрејић/; Центар за митолошке студије Србије Рача;
Рача, 2005; 158 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 86*83829*20*0
256*31. M. Atlagić, Istorijska geografija. /urednik Živojin Andrejić/,

Centar za mitološke studije Srbije Rača; Rača*Beograd 2005.
ISBN 86*83829*25*1
COBISS. SR*ID 125480972
257*32. Митолошки зборник 14. Научни скуп „Акедемик Пантелија

Срећковић“, Рача, 18. новембар 2005; /уредио и приредио: Жи*
војин Андрејић/; Центар за митолошке студије Србије Рача; Ра*

ча 2005; 292 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 86*82829*21*9
258*33. Митолошки зборник 15. Научни скуп „Академик Војислав Ђу*

рић“, Рача, 18. новембар 2006; /уредио и приредио: Живојин Ан*
дрејић/; Центар за митолошке студије Србије Рача; Рача 2006;
292 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 86*82829*26*X
259*34. Митолошки зборник 1*2. Друго издање /уредио и приредио:

Рача 2006; 204 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 86*83829*27*8
260*35. М. Атлагић, Помоћне историјске науке. /уредник: Живојин

Андрејић/ Центар за митолошке студије Србије, Београд 2007.
CIP * Каталогизација упубликацији
ISBN 978*86*83829*30*9
COBICSS. SR*ID 141630220
261*36. Митолошки зборник 16. Научни скуп „Академик Мирослав
Пантић“, Свилајнац, 24. мај 2007; /уредио и приредио: Живојин

Андрејић/; Центар за митолошке студије Србије Рача – Центар
за културу Свилајнац; Рача 2007; 328 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*83829*29*3 (ЦМСС)
262*37. B. Nadoveza, Milan Stojadinović. /urednik: Živojin Andrejić/,

Centar za mitološke studije Srbije, Rača, Beograd 2007.
ISBN 978*86*83829*24*8
COBISS. SR*ID 137484556
263*38. Митолошки зборник 17. Научни скуп „Академик Антоније

Исаковић“, Рача, 14. новембар 2007; /уредио и приредио: Жи*
војин Андрејић; Центар за митолошке студије Србије Рача; Ра*
ча 2007; 256 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*82829*28*6
264*39. Митолошки зборник 18. Научни скуп „Професор Радмила Ма*

ринковић“, Топола, 20. септембар 2008; /уредио и приредио:
Рача 2008; 280 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*83829*32*3
265*40. Митолошки зборник 19. Научни скуп „Академик Драгољуб

Живојиновић“, Рача, 14. новембар 2008; /уредио и приредио:
Рача 2008; 402 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*83829*22*0
COBIS.SR – ID 153182220
266*41. Митолошки зборник 20. Научни скуп „Митска Топлица“, Бла*

це, 26. јун 2009; /уредио и приредио: Живојин Андрејић/; Центар
за митолошке студије Србије Рача; Рача 2009; 252 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*83829*34*7
267*42. Митолошки зборник 21. Научни скуп „Проф. др Реља Новако*

вић“, Обреновац, 25. септембар 2009; /уредио и приредио: Жи*
ча 2009; 256 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*83829*35*4
268*43. Митолошки зборник 22. Научни скуп „Класични филолог

проф. др Миодраг Мића Стојановић“, Рача 2009; /уредио и при*
редио: Живојин Андрејић/; Центар за митолошке студије Ср*
бије Рача; Рача 1009; 422 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*83829*36*1
269*44. Б. Надовеза, Поповић Ђура Правна и друштвена мисао. /

уредник: Живојин Андрејић/; Центар за митолошке студије Ср*
бије Рача, Београд 2010, стр. 134.
ISBN 978*86*83829*38*5
270*45. Митолошки зборник 23. Научни скуп „Академик Милан Бу*

димир“, Мркоњић Град, 24. септембар 2010; /уредио и приредио
и уредио: Живојин Андрејић/; Центар за митолошке студије
Србије Рача – Општина Мркоњић Град (Република Српска –
БИХ); Рача 2010; 366 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*83829*40*8
271*46. Б. Надовеза, Српски државници. /уредник: Живојин Андрејић/

Центар за митолошке студије Србије * Рача, Београд 2010.
ISBN 978*86*83829*29*2
COBISS. ID 174758668
272*47. Митолошки зборник 24. Научни скуп „Академик Драгослав

Срејовић – Од Лепенице до Лепенског Вира“, Рача, 25. децембар
2010; /уредио и приредио: Живојин Андрејић/; Центар за мито*
лошке студије Србије Рача; Рача 2010; 456 стр.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*83829*42*2
273*48. Митолошки зборник 25. Научни скуп „Јасеница и Некудим“,

Смедеревска Паланка 21. март 2011; /уредио и приредио: Жи*
ча 2011; стр. 404.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*83829*41*5
274*49. Митолошки зборник 26. Научни скуп „Млава у миту и исто*

рији“, Петровац на Млави 4. мај 2012; /уредио и приредио: Жи*
ча 2012; стр. 418.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*83829*43*9
275*50. Митолошки зборник 27. Научни скуп „Карађорђе * корифеј

Првог српског устанка * 250 година од рођења“, Рача 15. новем*
бар 2012; /уредио и приредио: Живојин Андрејић/; Центар за
митолошке студије Србије Рача; Рача 2012; стр. 462.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*83829*47*7
COBISS. SR * ID 194668044
276*51. Митолошки зборник 28. Научни скуп „Космај и његова подго*

рина у историји и миту“, Сопот 31. мај 2013; /уредио и прире*
дио: Живојин Андрејић/: Центар за митолошке студије Србије
Рача; Рача 2013, стр. 498.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*83829*48*4
COBISS. SR * ID 1985455676
277*52. Митолошки зборник 29. Научни скуп „Професор доктор Гор*

дана Јовановић“, Деспотовац 15. јун 2013; /уредио и приредио:
Живојин Андрејић/: Центар за митолошке студије Србије Рача;
Рача 2013, стр. 644.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*83829*49*1
278*53. Рачански песнички свитак. Група песника /Ж. Андрејић, З.

Андрејић, И. Иванишевић, Т. Кидишевић, Р. Мићковић, С.
Мићковић, Б. Стефановић, Н. Б. Стефановић/, /уредио и прире*
дио: Живојин Андрејић/: Народна библиотека „Р. Домановић“;
Рача 2013, стр. 145
ISBN 978*86*86721*02*10
279*54. Митолошки зборник 30. Научни скуп „Хомоље у историји и

миту“, Жагубица 24. септембар 2013; /уредио и приредио: Жи*
војин Андрејић/: Центар за митолошке студије Србије Рача; Ра*
ча 2012, стр. 378.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*83829*50*7
280*55. Д. Обрадовић, Велико и Мало Крчмаре, /уредио и приредио:

Живојин Андрејић/: Народна библиотека „Р. Домановић“, Цен*
тар за митолошке студије Србије Рача; Рача 2013, стр. 396.
ISBN 978*86*86721*03*7
281*56. Митолошки зборник 31. Научни скуп „Часни крст великог жу*
пана Стефана Немање * 1113*2013“, Рача 15. новембар 2013; /уре*
дио и приредио: Живојин Андрејић/: Центар за митолошке сту*
дије Србије Рача; Рача 2013, стр. 458.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*83829*51*4
282*57. Б. Надовеза, Б. М. Јаковљевић, Средњовековне теме Србија у

зениту, /рецензент: Живојин Андрејић/: Центар за митолошке
студије Србије Рача, Београд 2013, стр. 338.
ISBN 978*86*83829*53*8
283*58. Митолошки зборник 32. Научни скуп „Пек и Звижд“, Кучево

26. август 2014; /уредио и приредио Живојин Андрејић/: Центар
за митолошке студије Србије Рача * Библиотека „Никола Сики*
мић Максим“ Кучево, 2014, стр. 580.

ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*83829*52*1
284*59. Митолошки зборник 33. Научни скуп „Шумадија * Историја и

мит“, Рача 15. новембар 2014; /уредио и приредио Живојин Ан*
дрејић/: Центар за митолошке студије Србије Рача, Туристичка
организација општине Рача, Рача 2014, стр. 777.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*86721*04*4
285*60. Митолошки зборник 34. Научни скуп „Два века Другог српс*
ког устанка“, Таково 18. април 2015; /уредио и приредио Жи*
војин Андрејић/: Центар за митолошке студије Србије Рача,
Музеј рудничко*таковског краја Горњи Милановац, Рача 2015,
стр. 352.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*86541*04*8
COBISS.SR * 214063628
286*61. Митолошки зборник 35. Научни скуп „Живојин Андрејић *

Мултидисциплинарност данас“, Рача 12. новембар 2015; /уре*
дио и приредио Живојин Андрејић/: Центар ѕа митолошке сту*
дије Србије Рача, Рача 2015, стр. 898.
ISSN 1450*9792
ISBN 978*86*86541*08*6 (ЦМСС)
COBISS.SR * COBISS.SR*ID 219030028
IV. ЛИТЕРАТУРА
287*1. M. Jevtić, Keramika starijeg gvozdenog doba na centralno

balkanskom području, Beograd 1983, стр. 13, 49; Т. XIV.
288*2. М. Богдановић, Централна Србија у Бакарно доба, Станишта,

Крагујевац 1985, стр. 21.
289*3. M. Stojić, Gvozdeno doba u basenu Velike Morave, Beograd*

Svetozarevo 1986, стр. 7, 13, 21, 24, 26, 31, 41, 47, 51, 81, 105.
290*4. R. Vasić, Moravsko timočka oblast (Grupa Rača Ljuljaci). У:

Praistorija jugoslovenskih zemalja V, Sarajevo 1987, стр. 657*659.
291*5. Д. Ивановић, Старо Село, Старо Село 1988, стр. 11, 357.
292*6. *** Ликовни уметници Крагујевца, Крагујевац 1988, стр. 1*125.
293*7. *** Господари сребра – Гвоздено доба на тлу Србије, Београд

1990, стр. 199.
294*8. Д. Милановић, М. Станковић, Лапово, Лапово 1991, стр. 602.
295*9. *** Les bracelets des Tribals, 12*eme festival international du film
scientifique, Catalog 1996, Ville de Palaiseau – Paris, стр. 149.
296*10. В. Ристић, Моравска архитектура, Крушевац 1996, стр. 226.

297*11. Б. Челиковић, Светилишта рудничког краја, Крагујевац 1998,
стр. 209.
298*12. И. Тодоровић, Идејни систем „Срби, народ најстарији“, Глас*

ник Етнографског института XLVIII, Београд 1999, стр. 29*31.
299*13. Д. Јацановић, Српско календарско знање у епској народној по

езији, Рача 2000, стр. 185.
300*14. Ж. Марковић, Запис о Брзану, Брзан 2000, стр. 223.
301*15. М. Лепојевић, Брзан у Србији, Лапово 2000, стр. 121.
302*16. М. Станојевић, Дрво космоса у митологији Срба – записно др

во у Шумадији, Митолошки зборник 2, Рача 2000, стр. 91.
303*17. Р. Петровић, Глава дивље свиње као владарска инсигнија са грба

Вожда Карађорђа, Митолошки зборник 4, Рача 2001, стр. 76.
304*18. Б. Кнежевић, Рудничка Сребрница са црквом Светог Николе,

Саопштења XXXII*XXXIII, Београд 2001, стр. 32.
305*19. Д. Јацановић, Космолошло календарски елементи у епици Ко

совског циклуса, на примеру песме „Бановић Страхиња“, Мито*
лошки зборник 5, Рача 2002, стр. 144.
306*20. П. Милосављевић, Увод у Србистику, Косовска Митровица –

Београд 2002, стр. 505, 532*533, 535, 551.
307*21. Д. Антић, Континуитет винчанске цивилизације, Београд
2002, стр. 59, 138, 188*189.
308*22. R. Petrović, Sloveni i Srbi, Beograd 2002, стр. 41, 46.

309*23. Д. Обрадовић, О Карађорђевом војводи Павлу Цукићу (о. 1782
1817), Митолошки зборник 7, Рача 2002, стр. 114*115.
310*24. Љ. Вуловић, Лингвистичка анализа хидронима потамонима

„Ресава“, Митолошки зборник 6, Рача 2002, стр. 28.
311*25. Ђ. Петковић, Ресавски трагови античких митова, Митолош*

ки зборник 6, Рача 2002, стр. 69.
312*26. М. Атлагић, Шлем са бивољим ригивима као главни хералдич

ки симбол у грбу породице Лазаревић, Митолошки зборник 6, Ра*
ча 2002, стр. 185.
313*27. М. Ђокић, Доња Рача село Шумадије, Доња Рача 2003, стр. 43,
505.
314*28. М. Игњатовић, М. Трнавац, Лексикон писаца просветних рад

ника II, Београд 2003, стр. 17*18.
315*29. Д. Антић, Винчанска Стара Европа и Срби, Београд 2004, стр.

34*35, 56*57, 234*235.
316*30. Д. Лопандић, Летопис великих жупана, Београд 2004, стр. 286*

287.
317*31. С. Мереник, Библиографија радова о Српској револуцији,

Београд 2004, стр. 10, 3339, 347, 350, 426.
318*32. Д. Обрадовић, Средњовековни градови на тлу Шумадије, Шу*

мадијски анали 1, Крагујевац 2004, стр. 67.
319*33. С. Ветнић, Басен Велике Мораве у праисторији, Ресава (Горња

и Доња) у историји, науци, књижевности и уметности, Деспо*
товац 2004, стр. 25.
320*34. Ј. Дамњановић, Србија на Истоку, Неготин 2004, стр. 306.
321*35. И. Тодоровић, Митска истина Срба, Београд 2005, стр. 36*37,

167, 419.
322*36. М. М. Миловановић, Доње Јарушице – Борци – Ђурђево, КПЗ

Србије, Београд 2005, стр. 45, 49, 53*55, 59*60, 62, 72, 74*75, 101, 109,
129, 725.
323*37. Б. Радовановић, Насељавање Осаћана у Лепеници, Митолошки

зборник 13, Рача 2005, стр. 67.
324*38. Ђ. Петковић, Прилози из Темнића који употпуњују слику о

прошлости Доње Лепенице, Митолошки зборник 13, Рача 2005,
стр. 130, 133, 136, 141.
325*39. Љ. Рајковић Кожељац, Провокативна књига о Трибалима. У:

Реч бива дело, Зајечар 2006, стр. 66*67.
326*40. П. Милосављевић, Српска писма, Бања Лука 2006, стр. 21, 30*31.
327*41. С. Стојаковић, Деспот Стефан Лазаревић, Београд 2006, стр.

278.
328*42. Ж. Андрејић, Биобиблиографски Речник Митолошког зборни
ка, Рача 2006, стр. 12*15.
329*43. Н. Ђокић, Цркве у крагујевачком округу за време владавине

књаза Милоша. У: Крагујевац престоница Србије 1818*1841, Кра*
гујевац 2006, стр. 235*236, 260.
330*44. М. Раца Стојановић, Ја и моја хармоника, Београд 2007, стр. 95.
331*45. Б. Сувајџић, Иларион Руварац и народна књижевност,

Београд 2007, стр. 33*34, 246, 479, 487.
332*46. С. Мишић, Поседи великог логотета Стефана Ратковића,

Моравска Србија, Крушевац 2007, стр. 7*8, 11.
333*47. Д. Обрадовић, Крагујевац и околина у XV веку, Моравска Ср*

бија, Крушевац 2007, стр. 219, 226.
334*48. *** Споменичко наслеђе Србије, Републички завод за заштиту

споменика културе, Београд 2007, стр. 143 (Велуће), 332 (Рамаћа).
335*49. М. Раца Стојановић, Писци моји пријатељи, Београд 2008, стр.

12*14.
336*50. Д. Ацовић, Хералдика и Срби, Београд 2008, стр. 414.
337*51. Љ. Николић, Г. Жујовић, Г. Радојчић*Костић, Грађа за био

графски речник чланова Друштва српске словесности, Српског
ученог друштва и Српске краљевске академије 1841 1947,
Београд 2008, стр. 307.
338*52. М. Стојић, Д. Јацановић, Пожаревац, Археолошка грађа Ср*

бије, Београд*Пожаревац 2008, стр. 503.
339*53. Ђ. Петковић, Контроверзе о Немањиној Загрлати с позивом на

текстове „Расинских анала“, Расински анали 7, Крушевац 2009,
стр. 95.
340*54. В. Милојевић*Козловачки, Господари Змаја, порекло витеш

ких линија Балкана, Нови Сад 2009, стр. 2, 44, 67, 78.
341*55. Б. Челиковић, Поговор Истраживања Лепеничке области, У:

Лепеница * насеља и порекло становништва * обичаји, прире*
дио: Б. Челиковић, Службени Гласник, Београд 2010, 773*883.
342*56. Б. Сувајџић, Певач и традиција, Београд 2010, стр. 90, 111, 260.
343*57. Б. Челиковић, Поговор Истраживања Јасенице, У: Јасеница *

насеља и порекло становништва * обичаји, приредио Б. Челико*
вић, Службени гласник, Београд 2011, стр. 753*754, 756.
344*58. В. Катић, О присуству несловенског етноса у сливу Јасенице у

12. веку, Митолошки зборник 25, Рача 2011, стр. 68, 76.
345*59. Р. Д. Петровић, Натписи уз неке фигуралне представе ликова

из лозе Немањића у Пећкој патријаршији, Археографски при*
лози 31*32, Београд 2010, стр. 103*104.
346*60. В. Миловановић, Венчац прилози за старију историју, Шу*

мадијски записи IV*V, Аранђеловац 2011, стр. 149, 174.
347*61. П. Илић, Биобиблиографија Живојина Андрејића, Крагујевац

2011.
348*62. Б. Радовановић, Крагујевац у Првом српском устанку, Крагује*

вац 2011, стр. 43*44, 62*64, 152.
349*63. Wikipedia, Српски историчари, Српски историчари уметнос*

ти, Живојин Андрејић, на: http://sr.wikipedia.org/wiki/
%D0%96%D0%B8%D0%B2%D0%BE%D1%98%D0%B8%D0%BD_%D0
%90%D0%BD%D0%B4%D1%80%D0%B5%D1%98%D0%B8%D1%9B,
посећено 28. 06. 2011; 1. 09. 2015.
350*64. *** Српска библиографија 1, А*Г, Београд 2011, стр. 411, бр. 4827.
351*65. Б. Ђорђевић, Библиографија, Развитак (1961*2011), Зајечар

2011, стр. 21 (бр. 147), стр. 22 (бр. 174), стр. 78 (1311, 1326), стр. 144
(3016), 154 (3213), 157 (3300), 174 (3717, 3719, 3722, 3730), 187 (Жи*
војин Андрејић).
352*66. Б. Челиковић, Поговор Истраживања Поморавља Велике Мо

раве, Ресаве и Кучаја. У: Поморавље Велике Мораве * Ресава * Ку*
чај, Београд 2012, стр. 634*635, 637.
353*67. Б. Челиковић, Поговор Истраживања Млаве, Хомоља и Звиж

да. У: Млава * Хомоље * Звижд, Београд 2012, стр. 947.
354*68. Ј. Деретић, Д. Антић, С. Јарчевић, Измишљено досељавање Ср

ба, Београд 2012, стр. 44, 50.
355*69. Р. Петровић, Процес геометријске антропоморфизације Орио

новог појаса у археолошкој грађи и његово култно значење, Ка*
лендарско знање и допринос Милутина Миланковића, Београд
2012, стр. 169.
356*70. Б. Челиковић, Поговор Истраживања Пореча, Крајине и Кљу

ча. У: Пореч, Крајина и Кључ, Београд 2012, стр. 973.
357*71. О. Думић, Н. Ђокић, Боравак Карађорђев у Ресави пред из

бијање устанка, Митолошки зборник 27, Рача 2012, стр. 168, 185*
186.
358*72. Б. Челиковић, Поговор Истраживања Левча и Темнића. У: Ле*

вач и Темнић, Београд 2012, стр. 1178.
359*73. Б. Надовеза, Пантелија Панта Срећковић прилог за биогра

фију. У: Расински анали 10, Крушевац 2012, стр. 31*34.
360*74. Б. Челиковић, Поговор Истраживања простора некадашњег

Књажевачког округа и Буџака. У: Тимок * Заглавак * Буџак *
Сврљиг, Београд 2012, стр. 750.
361*75. Б. Челиковић, Поговор Истраживања Црне Реке. У: Црна Река,

Београд 2012, стр. 1058.
362*76. Д. Јањић, Писмо Вуканово папи Иноћентију III. У: Баштина 32,

Приштина * Лепосавић 2012, стр. 120, 124.
363*77. Х. Павловић, Кућа Лепенског Вира, Београд 2013, стр. 83*84, 177.
364*78. Р. Обрадовић, Хомоље у миту и легенди. У: Митолошки збор*

ник 30, Рача 2013, стр. 51.
365*79. Б. Челиковић, Истраживања Ресаве. У: Митолошки зборник

29, Рача 2013, стр. 469, 472.
366*80. Д. Обрадовић, Велико и Мало Крчмаре, Рача 2013, стр. 12, 353*
394.
367*81. Д. Јањић, Белешке о неким питањима владавине светог Сте

фана Немање, Митолошки зборник 31, Рача 2013, стр. 243*244.
368*82. Н. Озимић, Култ Константина Великог и Немањићи, Мито*

лошки зборник 31, Рача 2013, стр. 105, 108.
369*83. *** Садржај ранијих бројева „Братства“, Братство XVII,

Београд 2013, стр. 397*399.
370*84. С. Цакић, Библиографија научних скупова са Дана српског ду

ховног преображења, Деспотовац, 1993*2012. године, Средњи век
у српској науци, историји, књижевности и уметности V, Деспо*
товац 2014, стр. 294*298, 299, 314.
371*85. Д. Јањић, Нека питања о положају Браничевске епископије,

Митолошки зборник 32, Рача 2014, стр. 71, 84.
372*86. Н. Ђокић, М. Стевић, Из историје манастира Велуће, Расин*

ски анали 12, 2014, стр. 422, 426, 447.
373*87. Б. Челиковић, Шумадија у антропогеографским истражи

вањима, Митолошки зборник 33, Рача 2014, стр. 36.
374*88. М. Атлагић, З. Елезовић, С. Милетић, Грб Шумадије који то

није?, Митолошки зборник 33, Рача 2014, , стр. 128, 131.
375*89. В. Катић, Налази српског средњовековног новца у селу Коваче

вац код Младеновца и убикација средњовековног града Ломнице,
Митолошки зборник 33, Рача 2014, стр. 188, 191, 194.
376*90. Д. Грбовић, О војводи Јакши родоначелнику Јакшића, Мито*

лошки зборник 33, Рача 2014, стр. 240, 242.
377*91. Р. Радић, О средњовековним местима Лепеница и Липница код

Крагујевца, Митолошки зборник 33, Рача 2014, стр. 249.
378*92. Д. Радичевић, Д. Булић, Прилог проучавању властеоске сахра

не у Моравској Србији, Власт и моћ * Властела Моравске Србије
од 1365. до 1402. године, Крушевац 2014, стр. 116.
379*95. Д. Јечменица, Поседи светогорског манастира Светог Панте

лејмона у Моравској Србији, Власт и моћ * Властела Моравске
Србије од 1365. до 1402. године, Крушевац 2014, стр. 194, 201.
380*96. Н. Ђокић, Нека запажања о ликовима на живопису Велуће,
Власт и моћ * Властела Моравске Србије од 1365. до 1402. године,

Крушевац 2014, стр. 363*364, 366*367, 380, 385.
381*97. О. Радуловић, Тумач српске прошлости, Илустрована полити*

ка, Београд 1. 09. 2015, стр. 42*43.
382*98. Г. Бојковић, Натписи у Тршкој цркви, Натписи и записи 1,

Крушевац*Београд 2015, стр. 37, 39.
383*99. П. Илић, Библиографија проф. Живојина Андрејића, Митолош*

384*100. Р. Петровић, У почаст „Витеза реда Змаја“ или о симплегми

тајанственог језика научне интуиције и историјске нарације
Живојина Андрејића, Митолошки зборник 35, Рача 2015, стр. 69*
88.
385*101. Д. Тубић, Сликарство Живојина Андрејића, Митолошки

зборник 35, Рача 2015, стр. 115*126.
386*102. Љ. Рајковић, Рачански берач звезда (осврт на поезију Живоји*

на Андрејића), Митолошки зборник 35, Рача 2015, стр. 141*144.
387*103. М. Стојановић, Биобиблиографске координате стварала

штва Живојина Андрејића, Митолошки зборник 35, Рача 2015,
стр. 65*68.
388*104. П. Јашовић, Ка поетици песме Живојина Андрејића, Мито*

лошки зборник 35, Рача 2015, стр 127*140.
389*105. Н. Озимић, О пореклу архиепископа Арсенија Сремца (1233

1263. †1266.), Митолошки зборник 35, Рача 2015, стр. 254, 259.
390*106. Д. Јацановић, Црква Дамила код Жагубице, Митолошки збор*

ник 35, Рача 2015, стр. .330, 334, 337.
391*107. М Атлагић, М. Мацура, Живојин Андрејић против стереоти

па у српској историографији, Митолошки зборник 35, Рача 2015,
стр. 89*100.
392*108. В. Лазаревић, Манастир Жупањевац, историја и предање,

Митолошки зборник 35, Рача 2015, стр. 306, 317.
393* 109. М. Алексић, К. Станчић, Приказ књиге Живојина Андрејића

„Витезови реда змаја“, Мирослав, Београд 1999, Митолошки
зборник 35, Рача 2015, стр. 885*892.
394*110. Г. Зорић, Академик Мирослав Пантић, Деспотовац * Свилај*

нац 2015, стр. 80*82.
395*111. З. Вуловић, Туризам у Рачи, Рача 2015, стр. 9*10, 36*39, 41, 45*
52, 74, 87, 119, 130.
УДК: 7.072
БИОБИБЛИОГРАФСКЕ КООРДИНАТЕ
СТВАРАЛАШТВА ЖИВОЈИНА АНДРЕЈИЋА
ПРОФ. ДР МИОДРАГ В. СТОЈАНОВИЋ1

ФИЛОЛОШКИ ФАКУЛТЕТ
БЕОГРАД
Завичајни мотиви старе Раче од рекогносцирања археолош*

ких налазишта преко трагова и утицаја римске и средњове*
ковне културе до подизања првих локалних спомемока * цркве
брвнаре и основне школе, Карађорђевог дома краљице Марије
и недавно подигнутог споменика српском вожду Карађорђу у
родном селу Вишевцу превасходни су и трајни Андрејићеви
записи покољењима за незаборав – како и сам каже, мислећи
на пола милениума постојања његове Раче и више миленију*
ма старе културе на овом поднебљу Шумадије. Реч је о темат*
1. ivana_pavlovic73@yahoo.com
ПРОФ. ДР МИОДРАГ В. СТОЈАНОВИЋ 69

ски разнородним * мултидисциплинарним текстовима објав*

љиваним најпре у периодичним научним публикацијама од
1976, до наших дана, припремајући се тако за много обухват*
нија истраживања релевантне грађе и критичку примену сло*
женије научне методологије.
У тај и такав развојни лук будућег истраживача уверавају
нас историјски аспекти увек добро фундирани и онда када
проучава загонетну цркву Св. Николе у Рамаћи под Рудником
– њену архитектуру, посебно њен модел једнобродне и једно*
куполне цркве са основом уписаног крста, као и претпоставке
о њеним ктиторима. А тек до каквих све резултата Андрејић
долази у својим проучавањима средњовековне цркве Велуће
Драгаша, у светлу Немањића и царице Јелене Драгаш, или ста*
рих цркава у Доњој Каменици и Карану.
У препознавању садржаја шакастих гривни пратимо кул*
турни континуитет и космогонију Индоевропљана, на готово
400 страница са картама, у једном од првих издања нашег тек
основаног Центра за митолошке студије Србије (1996). Реч је
првенствено о распрострањености и технологији, о иконогра*
фији и орнаментима, о представи и тумачењу космоса, о Три*
балима и реминисценсијама паганског. Владарима Трибала
аутор посвећује посебну студију коју Центар објављује 2000.
године, на готово 200 страница. Посебно указујемо на латентно
питање колико су Трибали управо стари Срби и обратно, како
то налазимо у тумачењима Зборника Византолошког инсти*
тута за историју народа Југославије. У прилог овоме мишље*
њу, са своје стране указујемо на архаични облик српског гени*
тива плурала Србаља (уместо Срба), као еквивалент за облик
Трибала. И даље, шта још рећи о другим ауторовим студијама
и монографијама као што су Витезови реда змаја, Престоно
место Рас и најновија његова књига Карађорђе Васкрс Србије.
70 ПРОФ. ДР МИОДРАГ В. СТОЈАНОВИЋ

Биобиблиографске координате
Све нам то управо казује да књиге имају своју судбину на путу

од ауторове често интердисциплинарне замисли и обраде до
нивоа како то читалац схвата. Књига је проистекла из ауторо*
вих тематски обједињених истраживања, као велики резиме са
становишта података историјских, митских, биографских,
књижевних, хералдичких. Главна одлика ове књиге је ауторо*
во свеобухватно и критичко коришћење релевантних извора и
литературе, уз свеколика нова промишљања.
Црквене прилике у источној Србији на примеру Андрејиће*
вих проучавања Цркве свете Богородице у Доњој Каменици, ис*
тражености њених ктитора и живописа, за шта је аутор добио
посебно признање међу наградама за свеукупан научни до*
принос у области историје, археологије, историје уметности. И
овом приликом подсећамо на високу оцену ове монографије и
препоруку српског писца 21. века Милорада Павића, када је го*
тово узгредно прелистао њене странице у књижари Српске
академије наука и уметности и потом је препоручио да се
књига нађе у фонду Централне академијине библиотеке.
Култура Лепенског вира данас – научност и историчност
мита у представи космоса, астрономије и календара по нала*
зима на овом локалитету у Андрејићевом тумачењу проши*
рује наша завичајна истраживања од источне Сарбије до Мр*
коњић града у Републици српској, родног места академика
Милана Будимира, изузетног познаваоца старих култура, ин*
доевропеистике, топономастике и лексике. Њему смо посвети*
ли научни скуп у низу скупова посвећених завичајним акаде*
мицима, да поменемо само неке – Антонија Исаковића, Војис*
лава Ђурића, Мирослава Пантића, Драгослава Срејовића... Ме*
ђутим, наш данашњи завичајни лауреат Живојин Андрејић
има ретко значајну особину, на трагу академика, да уочава на*
учне проблеме и да им одреди место и значај у свом свагда ра*

дозналом истраживачком трагању и интердисциплинаром

проучавању.
Јавна предавања тематски разгранатог садржаја у зависнос*
ти од повода и места у коме су одржавана, кретала су се од од*
носа митологије и религије преко метафизике Лепенског вира
до витезова реда змаја о чему је говорио у Араду у Румунији и
том приликом добио велико признање за нове резултате пока*
зане у овој области истраживања. Говорио је о деспоту Стефа*
ну и витешком реду змаја, о симболици медаљона дуге у ма*
настиру Манасија, о Моравској архитектури и сликарству, о
знатном племенском пореклу српског вожда Карађорђа и ње*
гових васојевићких предака. * Записи, сећања и сведочанства
главна су Андрејићева обележја као историографа завичаја,
неуморног хроничара епохе и сликара, између часова на путу
до писца и песника.
Као spiritus movens, иницијатор и један од челних оснивача
Центра за митолошке студије Андрејић је истовремено орга*
низатор научних скупова, покретач и један од уредника нашег
редовног гласила „Митолошки зборник“. Он је значајно темат*
ски осмишљавао и организационо успешно реализовао преко
тридесетпет научних скупова чије су се публикације достојно
уврстиле у шире интердисциплинарне студије.

Оригинални научни рад
УДК:7.072:929 Андрејић Ж.
У ПОЧАСТ „ВИТЕЗА РЕДА ЗМАЈА“
ИЛИ О СИМПЛЕГМИ ТАЈАНСТВЕНОГ ЈЕЗИКА

НАУЧНЕ ИНТУИЦИЈЕ И ИСТОРИЈСКЕ НАРА
ЦИЈЕ ЖИВОЈИНА АНДРЕЈИЋА
ПРОФ. ДР РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ1

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ
КОСОВСКА МИТРОВИЦА
АПСТРАКТ: Андрејићева симплегма тајанственог језика научS

не интуиције и пророчка историјска нарација изнедрили су
дела у српској науци са најлепшим и најкреативнијим наслоS
вима, садржајима и открићима.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Живојин Андрејић, историја, историја уметS
ности, витезови реда Змаја, манастир Велуће, Доња КамениS
ца, Каран, Рамаћа, манстир Ресава.
1. radmilopetrovic48@gmail.com
ПРОФ. ДР РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ 73

Приближавајући се другој деценији од постојања Центра за

митолошке студије Србије у Рачи имамо велико задовољство
и част, уз неопходну одговорност пред научном јавношћу, да
укажемо на значајну улогу покретача и једнога од његових ос*
нивача, Рачанина Живојина Андрејића који је захваљујући
упорности истраживача дошао до суштине прапредачког пос*
тојања. Четири деценије научног, уметничког и педагошког
рада Андрејић је крунисао највећом наградом да његов труд и
труд најблискијих сарадника и пријатеља, да њихов заједнич*
ки рад у Митолошком зборнику и организација научних ску*
пова, од Министарства образовања и наука Србије буде висо*
ко оцењен за своју компетентност.
А, као да је баш данас био тај дан, пре две ценије, када је јед*
на мала група научника и ентузијаста коју су чинили професо*
ри Миодраг Стојановић, Ненад Љубинковић, Радмило Петро*
вић и Радомир Ракић, на челу са Живојином Андрејићем
одлучили да оснују, при Центру за културу у Рачи чији је он
био директор, једну самосталну институцију и покрену науч*
ни часопис под називом Митолошки зборник. Први број Ми*
толошког зборника се појавио из штампе на сам дан првог на*
учног скупа, а то ће бити и касније пракса да сваки број са
посебном темом и већ унапред одређеним местом – домаћи*
ном скупа буде спреман. То се за скоро две деценије рада Цен*
тра догодило тридесет пет пута, којико је зборника у међувре*
мену и било публиковано.
Овај омаж раду Живојина Андрејића, поводом шездесет пет
година живота и готово пет деценија научног рада, као и свих
његових других стваралачких активности.
Карактер и делатност Центра био је базиран искључиво на
митолошком аспекту проучавања Балкана и српске историје.
То је можда било у почетку за центар и најважније, пос*
74 ПРОФ. ДР РАДМИЛО Д. ПЕТРОВИЋ

У почаст „Витеза реда Змаја“
тављање прецизног циља свог истраживања, и успешном одје*

ку свога рада у јавности што је допринело великом одзиву код
реномираних научника, професора Уни верзитета и академи*
ка, као и бројних младих научника. Тако је својски својски
пригљена одавно запуштена тема српске балканске митоло*
гије из које су се изнедрили најблиставији умови и академи*
ци: Чајкановић и Будимир, између два рата и Бранко Гавела и
Драгослав Срејовић. Сви они су имали једну мисао у глави, ка*
да су говорили, маштали и сневали о Балкану, постављали пи*
тање да ли је Балкан био матица европске цивилизације или
то није. Време је показало, после пола века од открића Винче,
Лепенског Вира, Доње Брањевине и многих других археолош*
ких локалитета да све на чему је Милан Будимир сневао се, уз
помоћ и путем археологије, и обистинило. Српска археологија
је дала много доказа о тачности тезе да је Балкан био центар,
пре свега, Грчког културног чуда и њене писмености.
Покретачка група Центра на челу са Живојином Андрејићем
имала је у свом раду то стално на уму: како ревалоризовати на
нов начин улогу Балкана па самим тим и Србије. Наравно, сви
чланови Центра (данас их има више од 120) били су свесни да
је пи*ар и душа Центра увек био и остао Живојин Андрејић.
Његова одговорност, као организатора и реализатора зајед*
ничких планова, била увек праћена и великим научним до*
стигнућима, иновацијама и мноштвом књига и научних радо*
ва, који су сваки на свој начин заокружили личност и дело, не
само, Живојина Андрејића, Митолошког зборника, већ и Цен*
тра за митолошке студије Србије у Рачи.
Започећемо са евокацијом наслова једне од његових нај*
бољих књига: Витезови реда змаја2 али, овом приликом, за*
2. Ж. Андрејић, Витезови реда змаја, Београд * Рача 1999.

држао бих се на Живојиновим радовима из области историје

уметности, његовом раду на споменичком наслеђу српских
средњовековних манастирских целина. Пре свега, његовим ве*
ома успешним и ваљано замишљеним монографијама манас*
тира Велуће, Доња Каменица, Рамаћа и Каран, као и изузет*
ним радовима у вези живописа и архитектире цркве Св.
Тројице у Ресави.
Досадашња научна истраживања, из ове уже научне области
српске уметности средњовековља, показала су да многа научна
знања јесу превазиђрна или, пак, због обиља материјала који је
у међувремену пронађен, или, пшре свега, због већ рутинира*
ног и шаблонског разматрања које је било спровођено пар*
цијално и без жеље да се проблем манастирских целина разу*
ме као најважније и једино достигнуће српске уметности
средњовековља. Избегавање факта о неопходности истицања
националне диспозиције у науци увек је искључиво водило
или ка фактографским решењима или лепоти исказа скро цр*
квеном нарацијом или пак хладним архитектонским и ико*
нографским закључцима који нису успевали да буду делови
коцкица мозаика у прохујалој српској средњовековној исто*
рији уметности већ су увек остајали само обиље мртвих чиње*
ница које је некако требало тек оживети.
Монографска заокруживања уметности српског средњове*
ковља почела су одмах после Првог светског рата од стране та*
да највећих научника тога доба, из земље и иностранства. У
земљи је најеминентнији истраживач, пре свега манастирског
архитектонског наслеђа, био професор Ђурђе Бошковић, а као
иконограф и догматичар Владимир Петровић. Трећи члан ове
групе био је изузетан зналац црквене историје, догматике и
духовног наслеђа професор теологије Лазар Мирковић. Али,
највећа узданица будућег истраживања пре рата био је, тада

тек млађани др Светозар Радојчић, запослен на факултету у

Скопљу, који ће као истраживач први смогнути снаге да ство*
ри једну аутентичну слику старог српског сликарства која је
још увек и данас актуелна.
Прва послератна генерација школованих истраживача
уметности на челу, тада већ са шефом катедре при Филозофс*
ком факултету у Београду, професором Радојчићем, била је не*
како најберићетнија. Она је изнедрила два највећа послератна
научника из области историје уметности, потоњег академика
Воју Ђурића и председника САНУ Дејана Медаковића, којима
су врло брзо придружио и професор Воја Кораћ, архитекта и
велики теоретичар генезе српског архитектонског наслеђа
средњег века. Потом је дошла и друга генерација историчара
уметности са професором Гојком Суботићем и Горданом Ба*
бић, а и неки млађи истраживачи: Иван Ђорђевић и Бранис*
лав Тодић који су некако заокружили један век рада на огром*
ној слиици уметности српског средњовековног културног
наслеђа. Наравно, тај посао би био узалудан да га нису прати*
ли византолози на челу са Георгијем Острогорским и истори*
чаром средњег века професором Симом Ћирковићем. Сви на*
ведени научници су постали академици који су свуда у свету
за свој рад стекли висок реноме, прво међу грчким колегама,
потом и код највећих научника тога доба у Паризу код Андре
Грабара, или у Вашингтону код Курта Вајцмана и Лондону код
Талбота Рајса. Српска темељна знања из историје уметности
су из локалног миљеа београдског истраживачког центра, по*
том и уз помоћ на терену Србије, Косова и Метохије, Македо*
није и Црне Горе дала потпуну слику о српској уметности
средњовековља, државама: немањића, Лазаревића и Бранко*
вића, и три века културне доминације српске средњовековне
државе, цркве и културе.

Даљи искорак у науци почео је да иде решавањем поједи*

них, до тада, још не решених питања. Например, генезе Мо*
равске архитектонске школе, коју је у форми одбрањене до*
кторске тезе, било једно потпуно ново полазиште за мања
истраживања као, уосталом, достигнуће „Менолога“ Павла
Мијовића, докторанта Андре Грабара из Париза. Мијовић је
радећи на проблемима византијског календара у фреско деко*
рацији цркава, тзв. „менологу“, успоставио коначни шемати*
зам у византијској средњовековној иконографији и догмати*
ци, успоставивши ред и логику у декорацији унутрашњости
православних хришћанских храмова.
Андрејић се у свом раду на манастирским целинама некако
понајвише ослонио на дело професора Светозара Радојчића и
његовој тежњи за што бољом артикулацијом српшског нацио*
налног стила. Радојчићеви наследници, пре свега из политич*
ких разлога, нису били у стању да наставе ићи оним путевима
који су могли даље да продубе српски национални стил у ма*
настирском средњовековном уметничком наслеђу да он са
правом понесе епитет „српског дворског сликарства“ а не, због
мира у кући вишенационалне Југославије, попут опрезног
академика Воје Ђурића заувек остане синтагма „Византијске
фреске у Југославији“, која је одвела српске историчаре умет*
ности све даље и даље од артикулације аутентичног национал*
ног стила, водећи у дубину чак ограничене црквене нарације
која је постала чиста таутологија.
Схватајући у потпуности суштину слабости претходних ис*
траживача и њиховог научног приступа и свих мана прохуја*
лог времена од једног века, требало је нешто учинити. А можда
је најважнији разлог био тај што је Андрејић по свом образо*
вању и вокацији био сликар – уметник, који није превише био
опседнут искључивим гомилањем фактографије, њеном раз*

врставању, анализи и синтези огромне количине грађе. Бе*

жећи од шаблона и већ фиксираних историјских репера Анд*
рејић је на известан начин покушао да негира методолошки
приступ својих претходника који је увек водио некако истим
закључцима и решењима.
Прво, Андрејић је уз помоћ своје ликовне интуиције, осло*
бођене догматских шаблона приступио историјској нарацији
потпуно у другој форми казивања, идући ка суштини и много
ближе времену када је извесна појава могла да настане, а не ис*
кључиво са диспозиције и идеологизованог научног полазиш*
та човека XX века. Такав јединствен приступ у раду, пре свега
успостављањем историјске нарације, отворио је Андрејићу
широм врата у разумевању уметности средњовековља, као све*
дока и савременика средњовековља, и свих мана и недостатака
тога доба, Андрејић се у њему боље снашао од свих колега и
својих савременика, из времена XX века.
Живојинов Борхеовско*Хесеовски језик казивања био је
много једноставнији за разумевање обичним читаоцима па је
тако проблем разумевања уметности и културе средњовековља
веома брзо постао свима много јаснији. Али, Андрејићев глав*
ни адут била је његова нарација, која није била причање исто*
ријских „прича“ већ интуитивно трагање за траговима. Ту је
Андрејић показао свим неберним Томама са ким ће сада има*
ти посла, са живим сведоком уметности средњовековља који се
поново вратио међу своје сународнике Србе. Његова креатив*
на интуитивна персифлажа постала је његово светло и њгов
прозор, која га је одвела у само срце уметности средњовековља
и много ближе српским династијама тога доба.
Андрејићев школовани сликарски дискурс и сигурност у
оцењивању ликовног стила помогао му је да се искључиво не
бави рукама и бројем учесника у неком сликарском делу, већ

да увек сагледава дело као целину, које је настало из могућег

тимског рада неких сликара. Иконографско*догматски пробле*
ми из историје уметности Србије и Византије су за све науч*
нике били неспокој и скоро увек домишљање. Ту је Андрејић
показао капацитет једног свога рационалног ума налик начи*
ну размишљања професора Срејовића, да гледа и види само
оно што је за његов суд било битно и јединствено. Тојест, само
оно што он својим искуством и разумевањем могао да сагледа.
Посматрани на тако једноставан начин и највећи проблеми
суштинских иконографско*догматских заврзлама каве су биле
присутне у манастиру велући, код Трстеника, намах су поста*
ли једноставни за разумевање и биле повезане и сликом и дог*
мом у једну јединствену целину али увек у склопу своје исто*
ријске реконструкције, из ктиторског проседеа. Ту је по Ан*
дрејићевом суду у појединим манастирским целинама ктитор
био најважнији, више него извор, могућег ликовног узора гра*
да Солуна, Цариграда или нашег Приморја.
Изучавањем ктитора, хронологије и стилских особености
архитектуре и живописа Богородичине цркве манастира Ве*
луће код Трстеника Ж. Андрејић је открио да су у питању цар*
ски деспоти, отац и син, Иваниш и Дејан Драгаш са својим си*
новима Јованом, Димитријем и Константином. Поткрепљују*
ћи изворима, открио је царског деспота Иваниша као таста
краља Душана и деду кнеза Лазара по мајци. А на основу осо*
бености и садржаја фреско ансамбла закључио је да овај изузе*
тан споменик припада српском царском периоду, саграђен и
осликан 1368*1370. године, и да је био узор за цркву Св. Стефа*
на у Крушевцу кнеза Лазара.3
Даљи скок Андрејић је извео у реконструкцији ктиторских
извођача у Доњој Каменици чије је порекло увек бежало свим
дотадашњим истраживачима па и великој Мирјани Ћоровић*

Љубинковић, кћери предратног даровитог историчара Свето*

зара Ћоровића. Живојин је анализом детаља из живота ктито*
ра успео да изгради целокупну историјску реконструкцију
која је ранијим истраживачима остала врло, врло далека. Тај
интуитивни језик Андрејићеве нарације увек је остајао у кон*
тексту времена настанка одређеног споменика, а не у контекс*
ту решења која се нису могла уклопити у исчупано ткиво већ
заборављеног средњовековља. Када се бавио основом цркава,
аксинометријом, и уопште архитектонском логиком објекта
као целине Андрејић је био хладнокрвни демијург који је тра*
жио прави смисао настанка објекта а не сам извор из кога је
грађевина могла да настане.
Када је у питању Богородичина црква у Доњој Каменици
Андрејић је успео да на тачан начин разреши да су њени кти*
тори видински деспот Михајло III Шишман, зет српског краља
Милутин и његов брат Бела Урош – Белаур, а да су сликари би*
ли ученици тајфе Михајла и Еутихија, тајфе српског краља,
око 1320. године. Нешто касније, око 1325. године, господин Бе*
лаур је дао да се осликају простори унутар кула. На опште из*
ненађење, уочио је да овај споменик са две куле има све архи*
тектонске особености рашког стила, XIII века, а основа наоса у
форми простог крста упућује на аналогије са црквама IX*X ве*
ка.4
И када је у питању црква Св. Николе у Рамаћи детаљне Ан*
дрејићеве анализе су резултирале новим научним валоризо*
вањем хронологије. Пре свега, на основу особености живописа
3. Ж. Андрејић, Манастир Велуће, Рача 2002; Исти, Страшни суд Богороди*
чине цркве у Велући. У: Саборност 6, Пожаревац 2012, стр. 95*128; Исти, Жи*
вопис Богородичине цркве у Велући. У: Зборник радова Филозофског факул
тета XLIII* 2, Косовска Митровица 2013, стр. 445*480.
4. Ж. Андрејић, Црква Свете Богородице у Доњој Каменици, Рача 2007.

устврђено је да припада времену око 1457. године и стилу мо*

равског живописа смедеревске дворске сликарске тајфе. Сизе*
рен ктитора је препознат у великом логотету Стефану Ратко*
вићу и његовој супруги. На основу извора, Живојин је цркву
ктиторски повезао са попом Врлом и његовим сином Новаком
и коначно одбацио дуго неговане претпоставке у нашој науци
којима је црква Св. Николе у Рамаћи једначена са црквом Св.
Николе у Сребрници војводе Николе Зојића, из 1397. године. У
складу са другим именом цркве * Куманица * и изгледом пор*
трета ктитора * перчин и варварски бркови * портрета ктитора
идентификовано је куманско порекло попа Врла и његовог си*
на Новака.5
Посебно важно је истаћи да је Живојин уочио остатке зида*

ног иконостаса цркве у Рамаћи при чему је успео и да га ре*
конструише.
Врхунац Андрејићевих истраживања на пољу историје

уметности, бар за сада, представља Богородичина црква у Ка*
рану код Ужица коју је саградио и дао да се ослика жупан
Брајан, 1339. године. И архитектонске особености ове једноку*
полне цркве, као и код претходних, проучене су према њего*
вом изузетном методу пропорционалне анализе „круга од из
круга“. На примеру зиданог иконостаса цркве у Карану, јед*
ном од српских најстаријих сачуваних зиданих и осликаних
иконостаса, извршена је потпуна анализа варијанти овог типа
иконостаоса.6
5. Ж. Андрејић, Црква Светог Николе у Рамаћи, Рача 2010.
6. Ж. Андрејић, Размишљања поводомисторијских сцена живописа и зида*
ног иконостаса Беле цркве у Карану. У: Ужички зборник 34 * 1, Ужице 2010,
стр. 7*40.

За јединствену, монументалну фреско икону Богородице

Тројеручице је утврдио да она данас представља егземплар на
основу кога се може реконструисати фреска Богородице Троје*
ручице коју је дао осликати краљ Милутин приликом обнове
старе цркве Богородице тројеручице у Скопљу. Каранска Тро*
јеручица је насликана око 1354. године у ниши која је настала
накнадним зазиђавањем јужном пролаза зиданог иконостаса
по поруџбини најмлађе ћерке жупана Брајана, која је била пр*
ва супруга кнеза Лазара и са којим је имала сина Добровоја и
кћери Мару и Драгану.7
У свом стилу, Живојин је закључио да је црква живописана

поводом брака младог кнеза Лазара, сина краља Душана из
првог брака са ћерком деспота Иваниша, и најмлађе ћерке жу*
пана Брајана.8
Изузетан допринос представља откриће накнадно урезаних

записа на фрескама зиданог иконостаса и наоса: још једног за*
писа из времена жупана Николе Алтомановића (1363*1374),
монаха Саве с краја XIV века; Паве из око 1476. године; монаха
Спиридона; патријархового писара Жуна из времена цара Јо*
вана Ненада (1526*1530); Радашина из 1532. године; попа Вука
из времена патријарха Јована (1592*1614), попа Танасија Руфи*
мовића из 1772*1838. године и, захваљујући ужичком археоло*
гу Мићи Мандићу, записа нагробника Браташина кога су уби*
ли Татари, прва половина века.9
7. Ж. Андрејић, Богородица Тројеручица у Карану. У: Ужички зборник 38,
Ужице 2014, стр. 321*350; Исти, Богородичина црква у Карану, Рача 2015, стр.
175*192.
8. Ж. Андрејић, Богородичина црква у Карану, стр. 241*274.

И, треба посебно нагласити, немерљив је резултат његовог

рада којим је по први пут извршено комплетно исцртавање
калкова живописа цркава у Велући, Рамаћи и Карану.10
Коначно, као да врхунац Андрејићевих истраживања наго*
вештавају изузетни радови у вези анализе живописа, пластике
и архитектуре цркве и тврђаве манастира Манасије који су из*
лагани на научним скуповима поводом Дана српског духовног
прображења у Деспотовцу, под маестралним вођством проф.
др Гордане Јовановић и академика Злате Бојовић.
Већ у првом раду о овом нанастиру Андрејић је кроз истра*
живање „развојног лука“ ресавског живописа дошао до значај*
них резултата који доводе на корак до коначног разрешења по*
рекла сликара манастира Ресаве. На основу свеукупног саг*
ледавања истражености стила и порекла сликара Ресаве и до*
датних сагледавања долашао је до закључка да су сликари Ма*
насије били били велики мајстори византијске провинијен*
ције, али упознати и са западним токовима. Први је уочио да
посебну типолошку одлику сликарства представља орнамент
„дугине мреже“ увезаних медаљона коју је лансирао главни
мајстор, а који је учен на најбољим примерима цариградског
сликарства. Доминантна појава уврежених медаљона „дугине
мреже“ има сотиоролошко значење у смислу завршетка стра*
дања Србије у време после 1410. године, а потом досезања Веч*
ног живота кроз духовно усавршавање и просветљење преоб*
ражавања. „Ресавски сликари“ су припадали дворској тајфи
9. Исто, Стари и новооткривени натписи и урезани записи око и унутар Бе*
ле цркве у Карану као извори за историју. У: Ужички зборник 36, Ужице 2012,
стр. 163*208; Исти, Доња Каменица Каран Велуће Рамаћа, Рача 2012, стр.
78*81.
10. Ж. Андрејић, Доња Каменица Каран Велуће Рамаћа, стр. 54*77, 94*114,
132*147.

деспота Стефана која је проширена сликарима са разних стра*

на.11
Следећи корак је био искључиво усмерена на анализу уос*

мичених медаљона дуге Ресаве која их је у свом фреско програ*
му имала највише од свих српских и византијских цркава, њи*
ховом значењу и симболици. На основу тога је Андрејић зак*
ључио да су придошли сликари били из Цариграда и Солуна
пошто је из ових центара зрачила и преносила се употреба ме*
даљона дуге у готичко сликарство Италије где су се стилски
развијали у „експресивном“ правцу у Ђотовом сакралном сли*
карству.12
Ново повезивање уметности ресавског сликарства и архи*

тектуре са готиком и италијанским хуманизмом Андрејић је
извршио уз помоћ рељефне розете на соклу олтарске апсиде
Ресаве. Кроз упоређивање јединствене рељефне розете Ресаве,
са сродним примерима од Антике до Ренесансе, извршио је ту*
мачење њеног порекла, значења и апотропејне функције и до*
вео у директну везу са утицајима Византијског хуманизма,
италијанске Готике и ране Ренесансе на Моравску уметност
Србије деспота Стефана.13
11. Ж. Андрејић, Развојни лук истраживања порекла сликара, стила и ме*
даљона „дугине мреже“ манастира Манасије. У: Деспот Стефан и његова Ма
насија, Деспотовац 2008, стр. 115*153.
12. Ж. Андрејић, Уврежени медаљони „дугине мреже“ и њихова симболика
као инспирација деспота Стефана ресавских сликара. У: Деспот Стефан Ла
заревић, Деспотовац 2009, стр. 151*173.
13. Ж. Андрејић, Од готско*ренесансне рељефне розете на соклу олтарске ап*
сиде Ресаве, као апотропејног сигнума, ка проблему порекла моравске плас*
тике. У: Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности, I,
Деспотовац 2010, стр. 117*136.

Повезујући ктитора Манасије са својим оригиналним чи*

тањима живописа манастира Велуће и Карана и неправедно
одбаченим аутентичним средњовековним српским и турским
изворима Андрејић је доказао да су кнез Лазар и његов син
Добровој су по завршетку боја на Косову убијени одсецањем
главе. Добровој је са одсеченом главом, као кефалофор, сах*
рањен у цркви у Ресави, седишту истоимене жупе. На остаци*
ма ове цркве и гробом брата Добровоја, косовског мученика,
деспот Стефан је из основа подигао своју нову меморијалну
цркву, а себи је припремио луксузну гробницу у припрати.14
Круну истраживања односа архитектуре и живописа сред*
њовековних храмова Андрејић је окончао на примеру ресавске
цркве Св. Тројице, Жиче и Студенице, пошто је претходно
схватио да оне нису оријентисане правцем исток запад, прона*
шао је кључ условљености у зависности од оријентације сунче*
вом светлошћу и календарских дата. Тако је Андрејић корис*
тио схватање архитектуралног значење храма као брода који
плови у есхатолошким водама и светлу са прамцем према Ис*
току. Природна светлост, која продире кроз прозоре куполе у
тамнине наоса, инкарнација је исихастичке светлости – унут*
рашње светлости а унутрашња светлост је стварна светлост
исихаста. Према Небеској литургији небо се отвара вернима у
једној јакој светлости која је заправо плод контеплативног про*
светљавања. Промене унутрашњег осветљавања цркава није
природно већ литургијско, реч је о асцендентној светлости –
стварној која унутар храма постаје трансцендентна. Светлост,
светост и лепота представљају три основна чиниоца поимања
14. Ж. Андрејић, Размишљање о изворима и историји кнеза Лазара и деспо*
та Стефана поводом нових читања живописа Велуће и Беле цркве у Карану,
У: Средњи век у српској науци, историји, књижевности и уметности, II, Де*
спотовац 2011, стр. 113*146,

савршенства и кроз њих се изражава нераскидива веза земље и

неба, човека и Бога. Победа светлости над тамом, врлине над
грехом извршенa je заповешћу Божијом “Нека буде светлост”.
Храм представља симбол обновљеног света и преображеног у
Христу а његов живопис чини опипљивим Христово присуст*
во а Литургија се тако показује као света тајна вечности која
време интегрише у Реч – Хронократор.15
Свака фреско слика представља израз религиозно–етичког и
социјално–политичког принципа који се прожимају узајамно.
Одређеним избором тема од стране надлежног епископа и
ктитора и њиховог прилагођавања одређеним површинама
које је требало осликати сликарима је остајало да изграде и
разраде радне методе, правила и моделе теолошке, филозофс*
ке и историјске провиниенције. Локације одређених тема сли*
каних на зидовима српских православних храмова и њиховим
осветљавањем, као што је то примећено на примеру Распећа и
других сцена сликаних у Богородичиној цркви у Студеници
на западном зиду наоса, учињено је са јасно одређеним циљем
и са потпуним познавањем календара и светлосних ефеката
условљених самим пројектовањем храма, у чему се опет може
видети сарадња градитеља и сликара. Истоветне законитости
у осмишљавању, пројектовању и оријентацији примећене су и
потврђене и у Жичи, Велући и Манасији. Те законитости су,
иако „дубоко скривене“ у архитектонску и фреско структуру
храма биле високо осмишљене и нераскидиво повезане са „ла*
15. Ж. Андрејић, Висока теолошка и идејна осмишљеност оријентације, ар*
хитектуре и живописа Св. Тројице у Ресави. У: Саборност 5, Пожаревац 2011,
стр. 181*205; Исти, Условљеност програма живописа и архитектуре оријента*
цијом и светлом српских средњовековних цркава на примеру Студенице,
Жиче и Манасије. У: Средњи век у српској науци, историји, књижевности и
уметности, III, Деспотовац 2012, стр. 201*229. .

ичко*државном историјом“ и зато њихово дешифровање омо*

гућава прочитавање њених значајних датума.
Цркве се уздижу од стране протомајстора у областима у
којима влада кнез Лазар још у доба српског царства да би ус*
пешно хватале и светлост сунца у зениту око дугодневице. На*
станак моравског архитектонског типа као последње фазе ви*
зантијско*православне архитектуре се овако убедљиво повезу*
је за уобличавање виткости српских цркава које на тај начин
савршено „хватају“ најјаче сунце у години и по хоризонтали и
по вертикали!
Када је у питању тврђава Ресава, и ту је Андрејић изнео нова
сјајна утемељења о њеним физичким структурама и функцио*
налним карактеристикама. На бази адекватних аналогија из*
нета је утемељена опсервација дванесте куле тврђаве, односно
цвингера као водене куле. Потпуно утемељено је, иако потпу*
но ново, и закључивање да је тзв. зграда манастирске трпеза*
рије, уствари, репрезентативна дворска палата деспота Стефа*
на.16
Нема сумње, познавајући га, од Андрејића можемо очекива*
ти да његова истраживања манастира и тврђаве Ресава, „дру*
гог града“ државе деспота Стефана, финализује још једном ве*
ликом монографијом. Не сумњам.
Али, највећа Андрејићева интуитивна игра и неприкосно*
вен дар је његов рад на реконструкцији српских дворских ро*
дослова, појединих династија, и уопште свих релевантних
личности које су могле да касније буду и творци неког манас*
тирског здања. Ту је тек Живојин показао прави смисао за по*
16. Ж. Андрејић, Права намена, физичка структура и функционалне карак*
теристике тврђаве Ресава * другог града државе деспота Стефана и цркве Св.
Тројице. У: Саборност 9, Пожаревац 2015.

везивање свих родбинских линија, блиских веза и уопште ло*

гику брачних дворских веза које су могле да буду и узрок
настанка неког уметничког споменика. Он је ту први показао
у српској историографији колики је био велики значај женид*
бених односа у српском средњовековном племству. У брак се
улазило да би се што више ојачала српска средњовековна др*
жава и црква, потпуно плански, чак када су поједине српкиње,
например принцеза Мара, постајале део султановог харема,
оне су показале зашто су српски краљеви, цареви и деспоти до
времена 1459. године били појам националне државотворнос*
ти. Оне су постајале као Српкиње и жене султана мост између,
не само Турака и Срба, већ и Турака и целокупног католичког
запада. Ту је Живојин дао лекцију свим претходним историча*
рима да се увек инстистира и утврди начин ко се са ким же*
нио, ко је био чије дете и да се утврди порекло дворске лозе, то
је за њега кључ историје. Биографија. Српска лоза за њега је
увек света и онда када је била лоцирана и унутар турског харе*
ма.17
Као Живојинов најближи сарадник, и ментор са факултета,
имао сам ту срећу да ми ученик, постане колега а касније ја
постанем у неким случајевима и његов ученик. Таква је наука,
никада се незна ко ће од некога нешто научити, коме ће то да
проследи и коначно шта ће то дело да у миљеу свог времена
моћи да нешто промени. На момент „анфан терибл“, као опи*
јен и занесен путевима средњовековних беспућа, Андрејић је
својим систематским радом у последње две деценије израстао
у велики научни ауторитет, српске уметности и историје сред*
њовековља, у земљи и иностранству, са могућношћу да публи*
кује све своје радове у свим реномираним српским и неким
17. Ж. Андрејић, Света српска лоза, Рача 2011.

иностраним часописима. Најплоднији је, свакако, у Митолош*

ком зборнику где је пласирао двадесет посто од свих реализо*
ваних радова, око педесет јединица. Ту је и преко тридесет
књига.
Андрејићева научна компетенција је већ постала једно опш*
те познато место на само у Србији, већ и широм Балкана, где
је почео да се свуда цитира. Највећа почаст која може да задеси
неки научни центар, уредника и приређивача његовог науч*
ног зборника да се дистрибуира националним и универзитет*
ским библиотека Европе и да Конгресна библиотека из Ва*
шингтона затражи целу едицију од тридесет четири Мито*
лошка зборника. Заправо, западне научнике увек занима само
резултат и оно што је написано и већ публиковано и доказано,
у основи, што се базира на конкуренцији и квалитету. У запад*
ној науци нема места за личне нити религијске ствари, ту је
искључиво важан само резултат и личнос која је успела да се
својим радом и интуицијом вине до неког резултата, до кога
други нису могли да дођу, истим средствима и путем литера*
тура. То је за запдну културу увек било најбитније. Митолош*
ки центар и Митолошки зборник, који је успео да публикује
више од пет стотина написаних радова; то је оно што су сви
већ увелико приметили.
Овом приликом жели и да посведочим као Живојинов са*
радник и сведок његовог великог успеха у раду Центра за ми*
тологију и часописа Митолошки зборник. Већину онога што је
било најтеже, организовању научних скупова, пријему радова,
обезбеђивању финансијских средстава и анимацији људи за
учешће било је дело нашег Живојина Андрејића. Желим да
посведочим да је то био плод малог града Раче и само једног
човека и једне скромене одговорне личности, Живојина Анд*
рејића, који се никада није ни на кога наљутио и дизао тон.

Али гле чуда, од „ничега“ је настало нешто, јер „ништа не мо*

же бити без ништа“, а од Живојина Андрејића из неке Раче
постао је један од највећих историографа и историчара умет*
ности српског средњовековља, и не само средњовековља, не са*
мо у Србији и на Балкану.
Завршићу речима Данила Киша: на питање да ли му је сма*
тала хајка око његових публикованих књига, које су говориле
индиректно о прогонима људи за време комунизма. Он, који је
као члан САНУ доживео тада највеће могуће последице за свој
уметнички рад, морао је да емигрира у Париз. Када се поново
и на крају вратио у Србију на то тешко питање је веома кратко
одговорио: Да су ме сви тада хвалили не бих знао да о мени го*
воре истину. А пошто су ме сви сложно негирали и оспоравали
знао сам да сам у праву и да ћу на крају доживети да моја рад
неко и призна, иако то може да буде било и после моје смрти.
Занимљива би била, са историјске тачке посматрања једна
чињеница. Сви који су некога у историји оспоравали, неки пут
или пак стално нису доживели да за то добију неку награду и
да их неко уопште запамти и после смрти. А сви они који су
били за живота, чак и докраја живота оспоравани су због свог
моралног става и својих резултата коначно стицали признање
за свој рад. И наш друг и пријатељ је један такав пример који
своја дела оставља за оцену и будућим нараштајима. Он је за
свог живота већ постао не само научна икона и легенда већ и
пример саможртвовања за своја научна достигнућа.

Резиме
Андрејићева симплегма тајанственог језика научне интуиције и

пророчка историјска нарација изнедрили су дела у српској науци са
најлепшим и најкреативнијим насловима, садржајима и открићиS
ма.
TRIBUTE TO THE “KNIGHTS OF THE ORDER OF

DRAGON” OR ON SYMPLEGMA OF THE MYSTERIOUS
LANGUAGEOF SCIENCE INSTITUTION AND HISTORICAL
NARRATION OF ZIVOJIN ANDREJIC
Symplegma of mysterious language of scientific intuition and prophetS

ic historical narration of Andrejic have given us the works in Serbian sciS
ence with the most beautiful and creative titles, contents and discoveries.

УДК: 930.1(497.11)
94(497.11)
ЖИВОЈИН АНДРЕЈИЋ ПРОТИВ

СТЕРЕОТИПА
У СРПКОЈ ИСТОРИОГРАФИЈИ
ПРОФ. ДР МАРКО П. АТЛАГИЋ1

МИЛAН M. МАЦУРА2
ПРАВНИ ФАКУЛТЕТ
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У раду се говори о стереотипима у историјиграS

1. atlagicmarko@gmail.com
2. milan.macura992@gmail.com
ПРОФ. ДР МАРКО П. АТЛАГИЋ 93

фији које Живојин Андејић покушава да разбије. Посебно се

осврнуо на два стереотипа у историјиграфији. Први стереоS
тип је о Вожду Карађорђу и карактеру Првог српског устанка
и други стереотип о Стефану Немањи. Андејић је покушао, на
бази историских извора и релевантне историске литературе,
критички промишљати и сагледавати догађаје за време СтеS
фана Немање и Вожда Карађорђа.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Живојин Андрејић, историјска наука, рушење
стереотипа, нов допринос
Данас заиста није нимало лако наћи код Срба људе који су
својим радом покушавали разбијати стереотипе, који су у
многоме присутни у српској историографији. Разбијање сте*
реотипа у историјској науци је веома захтеван, рискантан и
почесто усламљен посао. За такав вид „делања“ потребно је,
поред осталог, поседовати и осећај за критичко сагледавање
историјских извора, познавање широког дијапазона помоћ*
них историјских наука /Латинске палеографије, Славенске па*
леографије, Филигранологије, Нумизматике, Хералдике, Сф*
рагистике, Генеалогије, Вексикологије, Историјске географије
и др./ и висок степен интелектуалне храбрости. (Атлагић, 2007)
Један међу малобројним је и знатни српски историчар, Жи*
војин Андрејић из Раче /Крагујевачке/. (Андрејић, Библио*
графски речник Митолошког зборника, 2006).
Ми ћемо се осврнути само на два, од многобројних стерео*
типа, које је Живојин Андрејић покушао да разбије у својој ду*
гогодишњој научној и стручној каријери. То су стереотипи о
Вожду Карађорђу (Андрејић 2013) и Првом српском устанку и
стереотип о Стефану Немањи (Андрејић, 2002). Већ дуже време
у нашем народу а и у историјској науци створен је стереотип о
Карађорђу и Првом српском устанку као да је о њима све јасно
94 МИЛAН M. МАЦУРА
Живојин Андрејић против стереотипа
и познато и да се достигнути ниво сазнања мора његовати и

употребљавати као „Библија“, кроз васпитно*образовне уста*
нове. Те спознаје морају се спроводити као недодирљиве исти*
не које се реализују кроз васпитно*образовне установе од ос*
новних школа до факултета.
Андрејић у својој књизи ,,Карађорђе Васкрс Србије XVI *
XXI век“, упозорава да губимо из вида да је историја Ка*
рађорђеве личности написана на основу усмене мемоарске
грађе учесника Устанка тек у време Србије Обреновића (Анд*
рејић, 2013, стр. 17*19). На тај начин је неправедно остављена са
стране сва историјска грађа која уистину и јесте историја Ка*
рађорђа и његових предака. Андрејић нас упозорава да је на
маргини историјских збивања стављено и Карађорђево родно
село Вишевац. То најбоље дочарава и податак, на који нас упо*
зорава Андрејић, да је у његовом родном селу Вишевцу из*
грађен споменик Карађорђу тек у XXI веку.
Андрејић нас упозорава са правом, посебно научну јавност,
да васкрс српске борбе за обнављање српске државе, која је би*
ла потонула у мору турског царства 1459. године, започиње
много пре Карађорђа. Андрејић сматра да запостављање исто*
ријске чињенице да је прва (,,квислиншка“ – Ж. А.) ускрснута
Србија била аустријска Краљевина Србија, 1718*1739. године.
(Андрејић, 2013, стр. 20, 26) Андрејић се пита да ли је можда са*
мо коинциденција да је на простору Шумадије поникла и прва
српска држава новог века, 1804. године.
Исто тако, Андрејић сматра да је стереотип и оцена о карак*
теру Првог српског устанка као револуцији, коју је извела тада
непостојећа српска буржоазија. Тај стереотип, по Андрејићу,
био је очигледно развијан од комунистичких власти, јер им је
теза о природности револуције користила за доказивање њи*
МИЛAН M. МАЦУРА 95
хове толико недостајуће историјске оправданости на овом

простору.
Андрејић сматра да Срби у Првом српском устанку нису ор*
ганизовали никакву револуцију, него ослободилачку борбу,
како националну, тако и верску (Андрејић, 2013, стр. 20*25). Да
би то објаснио поближе Андрејић наводи податак у вези Вука
Караџића који је своје историјске материјале уступио Леопол*
ду Ранкеу и да треба само погледати Вуков Српски ријечник,
тамо где нема одреднице ,,револуција“. Андрејић нас уверава,
и то доста успешно, да је основни циљ сваког Србина био ве*
ковна тежња за национално ослобођење од Турака и успос*
тављање славне државе Немањића. У склопу тога је и осло*
бођење од турског феудализма. Зато време пре и у току Првог
српског устанка је ослободилачки покрет Срба, којег су орга*
низовали у то време и водили, а то је време феудалног уре*
ђења, највеће племенске личности из народа.
Исто тако Андрејић је устврдио да је један од елемената Ка*
рађорђеве владарске идеологије и инвеституре, базиран на
традицији аустријске Краљевине Србије 1718*1739. године (Ан*
дрејић, 9, 2003). Ради се о најважнијој и јединој владарској оз*
наци Вожда Карађорђа * његовој застави. Када је Карађорђе
изабран за Вожда у Орашцу, он је тада развио свој породични
војводски барјак. До данас су сачуване две његове заставе, из
1804. и војводска из 1811. године (Андрејић, Архивско наслеђе
2, 2004). Међутим Карађорђе није у Устанку имао титулу војво*
де него Вожда, а та чињеница поставља питање када је Ка*
рађорђе био војвода. Засигурно се зна да је он био војвода пре
него што је добио титулу Вожда. То би значило да је војводско
звање наследио од предака. Када је успостављена титула Вож*
да, војводска је титула изгубила онај значај који је до тада има*
ла у племенском систему, а подразумева само војну власт.
Живојин Андрејић је уочио да у наслеђу хералдичке тради*

ције аустријске Краљевине Србије постоји у грбовима, на за*
ставама и печатима устаничке Србије 1804*1813. године крст са
оцилима (Србија), глава дивљег вепра прободена стрелом
(Трибалија), пола руке са испруженом сабљом (Рама*Херцего*
вина), а не Босне (М. А.), круна Краљевине Србије и укрштени
топови. Међутим, и у Карађорђевом печату наћи ће се рука са
исуканом сабљом.
Андрејић вешто запажа да је грб Васојевића и грб Раме *
Херцеговине исти, па додаје да су Карађорђеви преци били
барјактари племена Клименте и Васојевића, а то нам говори о
веома великој важности Карађорђевих застава. Андрејић смат*
ра да су та права пренета на његове наследнике и читав српски
народ, као и на ново успоствљену државу уставним актом до*
нетим на Скупштини у Београду 14. 12. 1808. године. Тим ак*
том у Србији се оснива наследна власт монархистичког типа,
а која се утемељује на праву предака. (Андрејић, Митолошки
зборник 12, 2004)
Андрејић уочава и још важнији елемент који је Карађорђе
користио у својој политици, а то је готово идентични терито*
риј Краљевине Србије 1718*1739. године и његове Србије 1803*
1813.
Краљевина Србија 1718*1739. била је под директним ути*
цајем и влашћу Аустрије и њених високих чиновника у Кра*
љевини Србији. Београд је био престоно место, а Србија је би*
ла аутономна Кнежевина, и капетани са посебним војним је*
диницама милиције.
У првој фази Устанка Карађорђе је дошао до обода Београд*
ског пашалука који се у тим границама формирао после про*
пасти аустријске Краљевине Србије, а све то прикривајући
формом борбе против дахија. У осталом, и Кнежевина Србија
Милоша Обреновића 1835. године успостављена је само у гра*

ницама Београдског пашалука и оним међународним грани*
цама Србије које су од стране Турске биле признате Пожаре*
вачким миром 1716. године. Као средиште државне власти
Краљевине Србије Београд је постао једино духовно и нацио*
нално средиште српског народа под влашћу Аустрије. Зато је
Београдски пашалук постао средиште изградње многих јав*
них, војних и административних грађевина барокног стила.
Велики радови извођени су на тврђави од које је сачувано ви*
ше капија из тог времена. На капији Карла VI сачуван је грб
Краљевине Србије. На једном формалном елементу налазе се
укрштена два слова С (оцила), између којих је картуш са грбом
Трибалије (глава прободеног вепра стрелом) иза кога су топов*
ске цеви, заставе и владарска круна. Београд је постао средиш*
те Београдског пашалука после Карловачког мира 1690. године
(Андрејић, 2013, стр. 33). Он је престоница и аустријске Краље*
вине Србије 1718*1739. године. Карађорђе своју престоницу не
успоставља у Београду као највећем граду, него у Тополи на
његовом великом имању на коме гради и престону тврђаву
1811*1813. године. Карађорђе покушава да успостави своју др*
жаву на међународно признатим границама турског Београ*
дског пашалука, аустријске Краљевине Србије и на својој по*
родичној племенској традицији.
Андрејић успешно разбија стереотипе и код утврђивања по*
рекла Стефана Немање. (Андрејић, Новопазарски зборник 26,
2002). Указао је у својој монографији ,,Свети Сава“ (Рача 2004.)
на занемаривање наших летописа и родослова и свих старих
историчара код изучавања српске националне историје. По*
сумњао је у, наводно, њихову ,,нетачност“ и извео закључак да
су они тачни или делимично тачни. Устврдио је да је у двана*
естом веку било пет српских владара и принчева под именом
Немања, у којима су сви претходни историчари препознавали

и имали у виду само једног Немању, великог жупана Стефана
Немању. Поред њега на историјској сцени јављају се, принц
Немања – један од синова рашког жупана Десе; принц Немања
* један од синова дукљанског принца Драгихне; принц Не*
мања * унук рашког жупана Уроша II и принц Немања (Стефан
Првовенчани) * потоњи велики жупан и краљ, син великог жу*
пана Стефана Немање. Андрејић нас упозорава да су до данас
усвојени тачни подаци да је жупан Деса имао следећу децу:
Мирослава, Константина, Немању, Завида и непознату кћи, да
је од сина Немање имао унуке: Тихомила и Симеона, а од сина
Завиде: унука Мирослава и да је од унука Техомила имао пра*
унука Константина Теха (потоњег бугарског цара), односно чу*
кун унука Михајла (деспота видинске области). Андрејић нас
јасно упозорава да је жупан Урош II имао синове: Техомила и
Чудомила, а од Техомила праунуке: Завида (Давид) и Констан*
тина (Страцимила), Првослава и Немању. Тиме је Андрејић
дошао до тога да је жупан Стефан Вукан, отац великог жупана
Стефана Немање, рођени брат жупана Уроша Првог. Њихов
отац био је жупан Мирослав, погрешно назван Марко, а мајка
сестра српског краља Бодина и једно време бугарског цара под
именом Петар Бодин. Жупан Мирослав (Марко) и Вукан воде
порекло од Рашког жупана Техомила из времена српског вла*
дара Часлава (927*950). Утврђивање порекла великог жупана
Стефана Немање од жупана Стефана Вукана доводи до
сазнања да његова браћа Мирослав и Тихомир нису његова
рођена браћа, него браћа од стрица. То подразумева да је Не*
мања имао брата Страцимира и сестру која је била удата за
дукљанског краља Градихну (Андрејић, 2004).
Андрејић је покушао доказати да је име Немања било врло
често и да га сви нису носили. Андрејић је успоставио следећи
низ: велики жупан Стефан Немања I, велики жупан и краљ

Стефан Немања II Првовенчани, краљ Урош Први Немања III,
принц Стефан Немања IV, краљ Стефан Урош III Немања V Де*
чански и цар Урош V Немања VI.
Дошавши до предака и потомака жупана Уроша I и Стефана
Вукана сазнајемо и о великим и сложеним брачним везама ср*
пских владара са немачким, угарским, византијским, бугарс*
ким, норманским, па чак и француским и руским двором, још
у XI и XII веку.
Андрејић ће рећи да је град Рас престоно место великих жу*
пана још од средине IX века од времена српског кнеза Часлава
и жупана Тихомира (Андрејић, 2001). У Расу су дворови жупа*
на Вукана, Уроша I, Стефана Вукана, Уроша II, Десе, Тихомира
и Стефана Немање и све до краља Милутина, 1282. године. У
цркви светог Петра и Павла у Расу Стефан Немања је примио
друго крштење, 1143. године. Тихомир је у Расу „у Пеки у Ра*
су“, у тврђави Светог Ђорђа заточио Стефана Немању. У знак
захвалности Немања ће ту подићи цркву посвећену Св. Ђорђа
,,са два ступа“. У Расу је Немања одржао два црквена сабора. На
првом се решавало о верској јереси, а на другом је абдицирао у
корист свог сина Стефана Немање II, 1196. године. Ту је у твр*
ђави Петрове цркве био епископски двор. Жупан Немања имао
је двор у Дежеви. И најзад, круцијално откриће које је и дока*
зао, пре свих је устврдио да су варош Рас са тргом и црквама:
Св. Богородице (данашња Алтун*алем џамија), у којој се замо*
нашила Немањина супруга Ана * Анастазија, црква Св. Симе*
она и тзв. Паричка црква били на простору централног дела
данашњег града Новог Пазара, крај реке Рашке. Тиме је неги*
рао да је Рас био само на простору Дежеве и Пнуће, крај епис*
копалне цркве Св. Петра и Павла, како то доказује Јованка Ка*
лић. На тај начин је у потпуности доказао и да Рас није на

месту где се налази неименована рефугијална тврђава у уда*

љеном селу Себечеву, како то тврди Марко Поповић.
Андрејић је један од ретких наших историчара модерног
времена који је покушао унети критички приступ, како исто*
ријским изворима, тако и појединим друштвеним збивањима
и историјским личностима средњег и новог века. На тај начин
је „одступио“ од већине наших историчара, постигао значајне
резултате и отворио нове могућности проучавања догађаја и
личности о којима је већ „све казано“.
Закључак
Код срба тешко је издвојити историчаре који су својом науч*
ном делатношћу покушали разбијати стереотипе у историјс*
кој науци. Међу ретке убрајамо и Живојина Андрејића. Пос*
тоји велики број историјских догађаја и личности о којима је
Андрејић критички промишљао и на тај начин разбијао сте*
реотипе а међу њима су и два стереотипа који се издвајају. То
је стереотип о Стефaну Немањи и стереотип о Првом српском
устанку и Карађорђу. Андрејић на основу изворне историјске
грађе, релевантне историјске литературе и критичког апарата
долази до веома ретких закључака. Они нас упућују на то да
покушамо скренути са утврђеног пута и тиме расветлити ,,ис*
тину“ о историјским личностима и догађајима. Међу њима су
и личност Стефана Немање, Вожда Карађорђа и првог српског
устанка. На тај начин Андрејић покушава унети у историјску
науку критички приступ у расветљавању одређених историјс*
ких догађаја и личности.
Литература:
Атлагић М. (2007), Помоћне историјске науке у теорији и пракси,
Београд.

Андрејић Ж. (2001), Престоно место Рас, Рача.

Андрејић Ж. (2002), Завиде, Немање и Мирослави, или о пореклу жу*
пана Стефана Немање, У: Некудим II, Смедеревска Паланка.
Андрејић Ж. (2002), Тихомири, Уроши, Вукани, Мирослави, Завиде и
Немање или о пореклу жупана Стефана Немање. У: Новопазар
ски зборник 26, Нови Пазар.
Андрејић Ж. (2003), Владарска идеологија, инвенститура и инсигније
Карађорђево и њихове задужбинске цркве, У: Митолошки збор
ник 9, Рача*Београд.
Андрејић Ж. (2004), Карађорђеви преци из архиве Андрије Лубурића,
Архивско наслеђе 2, Зајечар.
Андрејић Ж. (2004), Карађорђево порекло у светлу до сада не ко*
ришћених извора, У: Митолошки зборник 12, Рача*Београд.
Андрејић Ж. (2004), Свети Сава, Рача.
Андрејић Ж. (2006), Библиографски речник Митолошког зборника,
Центар за митолошке студије, Рача.
Андрејић Ж. (2013), Карађорђе Васкрс Србије XVI XXI век, Београд.
Калић Ј. (1970), Рашки велики жиупан Урош II. У: Зборник радова ви
зантолошког института 12, Београд.
Поповић М. (2000), Владарско боравиште Стефана Немање у Расу, У:
Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви, Београд.

ŽIVOЈIN ANDREJIĆ SMASHER STEREOTYPES IN HISTORIOGRAPHY

SERBIAN
For the Serbs it is difficult to isolate historians who have tried their sciS
entific activity break stereotypes in historical science. Among the rows
are also the Živojina Andrejić. There are a number istorisjkih events and
personalities on which Andrejić critically contemplated and thus smashS
ing stereotypes and among them are two stereotypes that stand out. It's a
stereotype about Steafnu steteotip Nemanja and the First Serbian UprisS
ing and Karañorñu. Andrejić on the basis of original historical material,
relevant historical literature and critical apparatus comes to a few concluS
sions. Those of us suggest that we try to draw with the established times
and thus shed light ,,truth“ about historical figures and events. Among
them are the person of Stefan Nemanja, the Supreme Leader Karadjordje
and the first Serbian uprising. In this way Andrejić trying to enter the hisS
torical science critical approach in clarifying certain historical events and
personalities.

УДК: 355:929 Карађорђе
94(497.11)”18”
КАРАЂОРЂЕВА ЛИЧНОСТ У
МОНОГРАФИЈИ ЖИВОЈИНА
АНДРЕЈИЋА
ДР МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ1
ПРВА ГИМНАЗИЈА
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У истраживачком подухвату Живојина Андрејића

Карађорђе је освијетљен са историјским дометом, уз неизS
бјежне легендарне наносе који се таложе уз вођу, предводниS
ка једне нове епохе у историји Срба. Зналац прилика у завиS
чају српског вожда, не запостављујући ни његово племићко
ни племенско поријекло, аутор монографије нас је увео у
предворје Првог српског устанка. Након учешћа у фрајкору,
упознавши се с дисциплином аустријске армије и стекавши
1. nina.radusinovic@gmail.com
ДР МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ 105

чин нижег официра, да би доцније прошао и кроз хајдукоS

вање, Црни Ђорђе је добио основу и ратно искуство, корисно
за будуће војевање. Осмисливши свој избор за предводника
побуњених Срба, српски вожд је брзо прихваћен у народу као
поуздан и незамјењив војсковођа (1804S1813). Привидно скроS
мно сељачко поријекло, без школске наобразбе, ипак је изњеS
дрило изузетног ратника. Још до устанка ородио се и повезао
кумствима и побратимствима са бројним породицама и виђеS
нијим српским првацима. Везујући се за Русију, земљу сродS
ну по крви и истовјетну по православној вјери, Карађорђе је
тешко примио Букурешки мир 1812.године. Стога је, након
слома устанка, морао да се склони у Аустрију, гдје је утамниS
чен, али се са осталим српским првацима срећно искоS
бељао,па се домогао се руске Бесарабије. Иако је имао миран
и пристојан живот на руском тлу, тражио је и добио сусрет са
руским самодржцем Александром. Био је у додиру и с руским
масонима и грчком хетеријом, па се тајно запутио у Србију
1817. године. Управо ту на прагу отаџбине је мучки убијен по
налогу кнеза Милоша Обреновића. Упркос томе, његова лоза
није се угасила, његови потомци син Александар постао је
владар Кнежевине Србије, а унук Петар Први и праунук АлекS
сандар Први постали су владари Краљевине Србије и КраљеS
вине Југославије.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Карађорђе, Срби, Турци, Руси, Букурешки
мир, Живојин Андрејић.
И по оцу Петру и по мајци Марици (Марији) Карађорђево

поријекло нас упућује на Васојевиће (као дио Брда), арбанаш*
ке Клименте (преобраћене у другој половини 17. вијека из пра*
вославаца у католике) и Дробњаке (Србе старе Херцеговине).
Још дубље у прошлости његових предака допиремо до српске
106 ДР МИЛОРАД П. РАДУСИНОВИЋ

Херцеговине. У својој разуђеној монографији о Карађорђу (Ка*

рађорђе васкрс Србије XVI*XXI век, Beograd 2013) Живојин Ан*
дрејић нас је упутио, ослонивши се на истраживања претход*
ника и своја сопствена, на појам „седмеро Брда“. Према за*
писима и сачуваној традицији, Брда чине ланац племена и
потичу од браће: од Озра*Озринићи, од Пипа*Пипери, од Ва*
са*Васојевићи, од Ота * Хоти, од Красна * Краснићи. У Брда се
убрајају још Бјелопавлићи, Кучи и Братоножићи. Од поарба*
нашених племена њима се додају и Клименти. У току устана*
ка против Турака Брда су ратовала уз Клименте који су им се
придруживали. И Карађорђев чукундеда војвода Вуксан Деда
(рођен око 1610. године у селу Клименте) и Карађорђев прадјед
барјактар Ђорђе Мркша (р. око 1635. године) су славили крсну
славу св. Климента, коју је краљ Петар Први Карађорђевић на*
пустио и узео за славу светог Андреја. Поменути Карађорђев
прадјед се оженио, по свој прилици, из Куча, а Карађорђев
дјед Јован је обављао дужност алајбарјактара седмеро Брда. И
он је био ожењен кћерком дробњачког кнеза Дурутовића, а
сестра му се удала за пиперског војводу Лијеша (опјеваног у
епској пјесми «Три сужња» из Вукове збирке). Након Јованове
смрти жена му је одвела сина Петра у свој српски род – у
Дробњаке. Петар се доцније преселио на Пештерску висора*
ван, гдје је поново преузео улогу барјактара. Оженио се Мари*
цом (Маријом) из Васојевића, а сестра му се удала за кучког
харамбашу Симу Рашовића из братства Дрекаловића, док се
сам Карађорђе, рођен у Вишевцу, оженио Јеленом, кћерком
Николе Јовановића, оборкнеза Јасенице. Овако изукрштана
орођавања указују да ни вожд српског народа, ни његови пре*
ци нису били припрости сељани из Брда и гудура „љуте Арба*
није“, нити се Карађорђе „случајно“ докопао титуле вожда. На*
име, постојало је доста предуслова да управо он поведе Србе у

ослободилачку борбу.
Ваља признати да се Андрејић потрудио да оспори многе
закључке и тврдње бројних Карађорђевих биографа. Настојао
је да отклони силне недоумице, а своју згуснуту монографију
је украсио смјелим и оригиналним рјешењима који се тешко
могу заобићи. Па ипак, полемички тонови су му лишени ошт*
рине и бриткости, износи их смирено, без набоја и страственог
ефекта. Оставља могућност да је Црни Ђорђе (Карађорђе) свој
надимак добио и због тамног тена лица (тако су од Црноја на*
стали Црнојевићи, слично као и Караџићи). Није немогуће да
су га и Турци тако назвали због његове дрчности, јер није доз*
вољавао да га Турци понижавају, знао је бити осоран и пријек,
као што је знао да буде ћутљив или замишљен. Ни мајка Ма*
рица није га могла назвати друкчије кад јој је убио сина Ма*
ринка због вишеструких злодјела које је овај починио. Опра*
штање првих злочина брату Карађорђе је некако отрпио, само
то није могло да потраје до унедоглед. Велики број истражи*
вача (не и сви) прихвата да се Црни Ђорђе родио у Вишевцу
код Раче Крагујевачке. У том истом крају је у 16. вијеку живио
Павле Бакић који се у Угарској прославио као српски војвода и
деспот. Само становништво Вишевца (раније Градишта) било
је изложено разним невољама у дугим вјековима владавине
турског полумјесеца, било је пустошено и од бројних епиде*
мија и од турских насилника. У такво напуштено село скрасио
се неко вријеме и Карађорђев отац Петар након 1740. године.
Старовишевчани су тврдили да су сви поријеклом из Васоје*
вића, а живи и предање да је истог поријекла и Карађорђе. Чак
и на печату Правитељствујушчег совјета стоји рука са истуре*
ном сабљом, знак Васојевића, што би још више свједочило да
се Карађорђе идентификовао са Васојевићима. Становници та*
дашњег Вишевца нису су се међусобно женили, јер су се рођа*

кали, склапали су само кумства и пријатељства. Васојевићи

нису уступали жену госту или странцу, а поготово Турчину.
Карађорђе је управо због тога и убио Турчина, због чега се мо*
рао да сели из Шумадије, како би избјегао турску одмазду.
Морална строгоћа коју је примјењивао свакако је потицала
од Васојевића. У Вишевцу се Петру родио син Ђорђе, 3/16. но*
вембра 1762. године. Око године и датума рођења савремени*
ци и доцнији истраживачи се не слажу, наводе да се родио из*
међу 1751. и 1770. године, чак ни Вук се није опредијелио,
одредивши његово рођење између 1760. и 1770. године. Већ и
та чињеница утицала је на брзо формирање легенде о Ка*
рађорђу. Већ у младости Карађорђе је испољио гордост и чврст
карактер и није трпио обијест Турака, па им је знао и да пресу*
ди. Али, исто тако, кад му се отац Петар (или очух Петроније)
одлучио да преда на вјеру Турцима (1786. или 1787.) и изда
збјег, који се спремао да умакне преко Саве у Аустрију, Ка*
рађорђе га је, уз благослов мајке Марице, уклонио. Може се ту*
мачити да је усмртио оца због Петрове непромишљене и мало*
душне издаје, кад је интерес отаџбине налагао да се зарад
спасења сопствене коже не може пљувати на светињу живота.
Петров син Ђорђе је показао завидну чврстину како би одбра*
нио угрожени и преплашени колектив, оличен у збјегу, а такву
своју особину испољио је и доцније током устанка, па је само*
вољу појединих старјешина, ако је граничила с издајом, суро*
во и беспоштедно кажњавао. Кукавичлук није подносио, а са*
мовољу јунака, ако није попримила димензију издаје, знао је
и да опрости. Тако је Хајдук Вељку и другим јунацима опрос*
тио моралне несташлуке и испаде против Турака у току при*
мирја само зато што су посједовали врлине јунаштва. Кад су
Турци разабрали да је на челу устанка истински народни гла*
вар, кога се треба озбиљно прибојавати, покушали су да га

придобију кесама златника, али се није дао поткупити. Ка*

рађорђе је цијенио новац, једино му је отаџбина Србија била
изнад свега, па је с разлогом понио епитет „отац Србије“. Ако
је заплијенио турско благо и на сабљу га добио, што је сматрао
ратним плијеном, није прибјегавао отимању богатства од пот*
чињених старјешина и обичних српских ратника. Лишен ко*
ристољубивости, није дозвољавао ни својим војводама да ола*
ко згрћу богатство на рачун подређених бораца.
Бројна кумства и побратимства са истакнутим српским пр*
вацима у знатној мјери су утицали на избор Карађорђа у
Орашцу 1804. године. Знатно прије устанка Карађорђе је био у
дослуху са српским старјешинама и виђенијим људима, а да*
хијска „сеча кнезова“ само је убрзала побуну. На Сретење 1804.
харамбаша Станоје Главаш се огласио одбијајући да поведе
устанике, пошто није важио као најподобнији кандидат за
вођу. И кнез и трговац Теодосије Марићевић из Орашца, иначе
Карађорђев побратим из доба хајдуковања, није хтио да пред*
води Србе.
Био је довољно опрезан и прибојавао се неуспјеха, па је та*
кав незахвалан задатак радије пребацио на Карађорђева леђа.
Карађорђе је у доба Кочине крајине (1788*1791) стекао подофи*
цирски чин и златну медаљу за храброст, доцније је постао
буљубаша у народној војсци Станка Арамбашића, а био је и у
хајдучкој дружини Станоја Стаматовића Главаша. Хајдук и
домаћин, чији преци су носили „седмоструки алајбарјак“, Ка*
рађорђе није био, како неки мисле „средње рјешење“, него се
наметнуо као средишња, централна личност збора у Орашцу,
најбоља и неминовна кандидатура за вожда. Красила га је
храброст, одлучност и несаломивост, а брзо је испољио даро*
витост војсковође, скривајући у вријеме битака намјере и од
најближе околине, знао је да смјело удари као гром из ведра

неба, растури бројније Турке и донесе побједу. Кнез Теодосије

Марићевић је брзо зажалио што је Карађорђу препустио вођс*
тво над устанком, па га је подмукло покушао да убије на Вас*
крс, 24. априла 1804. године, али га је прибранији Карађорђе
тешко ранио на Скупштини у Остружници, те је неуспјешни
атентатор убрзо подлегао. То је новом вожду још више подиг*
ло углед у српском народу. И што је вријеме одмицало слава
му је расла и ван граница. У далекој Русији на успутним
поштанским станицама путницима су уручивали штампане
листове с Карађорђевим ликом. Засијао је скоро метеорски до
Русије, Њемачке, Француске и Енглеске, вијести о њему при*
стизале су из земље Србије, као из неког забаченог тамног ви*
лајета на турској периферији, за коју се до тог времена једва
нешто начуло у Европи. Изгледало да је Карађорђе, својим ју*
начким подвигом, Србији широм отворио европска врата.
Природно, пратиле су га и легенде које су сустизале једна дру*
гу.
Андрејић покреће питање хералдичких симбола Карађорђе*
вог времена, у некој мјери запостављених у српској историог*
рафији, крст са оцилима из времена средњег вијека и Краљеви*
не Србије (1718*1739), одсјечена глава дивљег вепра прободеног
стрелицом, гола рука са исуканом сабљом (Рама*Босна и пле*
ме Васојевића) и укрштени топови. Највише збуњује глава
дивљег вепра (симбол античке Трибалије), зашто је баш њу
вожд Карађорђе прихватио као обиљежје државности, то није
свакако због тога што је чувао свиње или важио као трговац
свињама, нити је тај симболприхватио насумице, него корјени
досежу далеко у прошлост. На печату Правитељствујушчег
совјета сербског појављивала се гола рука са исуканом сабљом
(која је била хералдички знак Раме, али и Васојевића, што би
говорило у прилог тврдње да је Карађорђе поријеклом из Ва*

сојевића, а очигледно да је такав симбол био драг на срцу свим

старовишевчанима, да им годио, да их подсјећао на стари за*
вичај у Васојевићима кога нису могли да забораве. Зашто све
ове побројане хералдичке симболе баштини Карађорђе, од ко*
га их је преузео, како то да један непросвијећен шумадијски
сељак има спознају о томе шта треба да стоји на српској заста*
ви и грбу!? И онда збуњује чињеница да и на полеђини Ка*
рађорђеве заставе из 1804. и на његовој војводској застави из
1811. појављује двоглави црни орао*симбол царске Русије. Исто
тако, упадљиво је да он већи значај придаје титули врховног
вожда него кнеза или врховног кнеза. Неки одбијају да прихва*
те да је он утабао питање својих насљедника. Али вријеме је
показало да су се утицајни српски прваци*уставобранитељи,
чим су свргнути Обреновићи, одмах 1842. сјетили Карађорђе*
вог сина како би му понудили власт. То се поновило и 1903. го*
дине кад је убијени краљ Александар Обреновић и краљица
Драга, тад је доведен на пријесто Карађорђев унук Петар Први
Карађорђевић. Идеја републиканског уређења није имала до*
вољно присталица у српском народу да би се наметнула. Треба
напоменути да је у Карађорђево доба владика Петар Први Пет*
ровић Његош био вољан да, уз благослов Русије, створи Славе*
но*серпско царство са сједиштем у Дубровнику, а да је вожд
Карађорђе имао амбицију да се споји са Црном Гором, крене ка
Видину, Скопљу, Бијељини и Вишеграду, али да се и Срби из
јужне Угарске (Срема, Баната, Бачке и Барање) окупе око Бео*
града. Русија је била вољна да подржи Карађорђево ширење у
правцу Босне, Црне Горе и Македоније, није била за дубљи
продор у Бугарску, а поготово није хтјела да изазива Аустрију,
која би тако била привучена на страну моћног Наполеона, ко*
ме би и Турци због изгубљеног Крима 1783. лако могли да се
препоруче.

Недовољно су проучене старе српско*руске везе још из вре*

мена Кијевске Русије, понешто се сачувало о додирима Моско*
вије и Србије Немањића, кад су у вријеме дуге татарске доми*
нације ницала по Србији, предусретљивошћу српских влада*
ра, руска властелинства. Приходи са ових имања одлазили у
корист руских монаха на Светој Гори, а нешто касније ус*
прављена Русија прикупљала је милостињу за поробљене Србе
и њихове богомоље. Русија Петра Великог, по наговору царе*
вог тајног савјетника грофа Саве Владиславића Рагузинског,
Србина из Херцеговине покушала је да покрене балканске
православце против Османлија. Позиву руског цара одазвали
су се земљаци Владике Данила у Црној Гори, а намјеравали су
и други Срби, посебно граничарски официри са тла Угарске,
али су их предузимљиве аустријске власти похапсиле и изоло*
вале. Остали Срби или нису ни знали за проглас Петра Вели*
ког или нису били довољно прибрани да се прикључе. Иако је
Петров Прутски поход 1711. завршио неуспјехом, Руси нису за*
боравили подржавати самосталност Црне Горе, упућујући јој
од 1715. сваке године материјалну помоћ, што је цетињским
владикама из династије Петровића Његоша помогло да купе и
добију храну и оружје, обнове богомоље и опстану. Треба рећи
да се овај поход руског цара сачувао у српској пјесми:
Чије ли су књиге, чије?

То се Москов с Турцим бије…
Међутим, Русија је током 18. вијека Србију и Босну убрајала

у аустријску интересну сферу, док је већу пажњу поклањала
Бугарској, мислећи да ће тако да се докопа турских мореуза.
Тек појавом Карађорђа Руси су почели да размишљају да своју
границу доведу до Дунава и да им Србија постане земља с ко*

јом ће да граниче на Дунаву. Један руски официр, тајно упу*

ћен 1806. код Карађорђа, чуо је да ову пјесму из времена Петра
Великог, коју су пјевали Карађорђеви људи и сам Карађорђе,
па је могуће да је вожд наговорио своје саборце да овом пје*
смом дочекају руског официра и да му предоче како Срби ни
послије 100 година нису заборавили руског православног цара.
У том погледу, српска мисија у Русију 1804*1805. године, пред*
вођена протом Матијом Ненадовићем, изгледала је веома про*
мишљена. Тек Карађорђевим одлучним залагањем Русија је
постала српски савезник, а руски дипломатски представник К.
К. Родофиникин дао је легитимност српским устаницима. Ус*
коро су чак и руски гарнизони, без обзира на бијес и протесте
љубоморне Аустрије, презимили у неколико градова Србије.
То је био велики преокрет у руској политици. Карађорђе је
прихватио руску војску као братску, зазирући од неких неис*
крених Грка у руској служби, али остаје магловита слика о Ка*
рађорђевим посљедњим данима 1817. године. Шта се то деси*
ло? Да ли му је из руске врхушке дат усмени сигнал да
покрене Србију, јер су чланови хетерије, махом масони, сједи*
ли и у руској дипломатији!? Ако би Карађорђе успио у том по*
духвату, а Грци му се придруже, па можда и бојажљиви Буга*
ри, Петроград би имао разлога да се покрене и ступи у рат на
страни хришћана. Многи историографи су доста површно
објашњавали руску политику, не примјетивши постепено саз*
ријевање Источног питања. Током тешких мировних прегово*
ра с Турцима, кад су их поразали, Руси су знали да поставе не*
угодне услове султану, као Кучук*кајнарџијским миром 1774.
године, кад су се наметнули као заштитници свих православа*
ца у Турском царству. Турци су по обичају покушали да то за*
башуре, али су Руси били неумољиви. И Букурешки мир 1812.
Турци су тумачили по своме и сурово казнили Србију, вје*

рујући да ће Русија, заокупљена Наполеоновом Француском,

ласно заборавити ова злодјела и да се питање српске аутоно*
мије више неће поставити. Руси су само стрпљиво сачекали и
нису допуштали да се баци заборав на 1812. годину. Након
Другог српског устанка 1815. уз дуготрајну дипломатску подр*
шку Русије кнез Милош Обреновић је учврстио своју власт и
насљедна права, а 1833. коначно, уз руску дипломатску помоћ
и војну надмоћ, заокружио територију коју је раније ослобо*
дио Карађорђе. Под притиском свемоћне Русије Турци су диг*
ли руке од Србије, признајући јој статус аутономне кнежеви*
не. И вожд Карађорђе и краљ Петар Први Карађорђевић били
су русофили, чак је краљ Петар узео крсну славу Андреја
Првозваног који је први ширио хришћанство међу Русима.
Дјеца краља Петра Ђорђе, Александар и Јелена су се школова*
ли у Русији, гдје су им биле удате за Романове мајчине сестре
Милица и Стана, мужеви су им били цареви стричеви Петар
Николајевич и Николај Николајевич. Брат краља Петра Арсен
био је руски генерал који се оженио из богате руске племићке
породице Демидов и добио сина Павла, а и Петрова Јелена се
доцније удала за царевог рођака Романова. Тако су се двије ср*
пске династије, она на Цетињу и она у Београду, ородиле са
руском царском породицом Романових, чиме је и симболично
раскинута погубна аустрофилска политика Обреновића.
Неприхватљиве су тезе да је Карађорђев устанак обична бу*
на. Застава слободе, високо подигнута 1804*1813. године, уздр*
мала се Османско царство, али је покренула и Грчку, колијевку
демократије, да освоји дуго запретану самосталност.
Да ли је ријеч о великом и значајном устанку или се ради о
Српској револуцији? Ако је на војничком пољу Карађорђе не*
замјењив и неоспоран, у грађанским и државним пословима је
био мање вичан, ипак је важио за покретача рушења турског

феудалног система. Том стазом се запутио и кнез Милош, док

је Вук Караџић носилац културне револуције код Срба. Јасно
да сви елементи старог друштва не ишчезавају преко ноћи,
ријеч је о процесу који неминовно раскида са системом за које*
га су многи вјеровали да ће бити дуготрајнији и да се тешко
може потиснути. Српска револуција је трајала неколико деце*
нија и није се завршила током Првог српског устанка.
Андрејић је пробрано захватио митско*легендарне наносе
око Карађорђа који су се накупили још током живота, а пого*
тово послије погибије. Само косовски јунаци су добили такав
митски атрибут. Аутор монографије је ређао низ легенди,
међу којима је и она да је Карађорђева мајка дала богат мираз
за кћерку, поред осталог и бројне кошнице пчела, док је сина
Ђорђа скоро лишила свега, па је љути Ђорђе бацио кошницу
пчела на главу мајци. У легендама о вожду могу се препознати
легендарни мотиви који личе на оне из Библије, док су други
подударни са митовима других народа. И сам Карађорђе је до*
приносио генези легенде о њему с титулом „вожд отачества“,
али је истицао и да је обновитељ “све српске земље“. Аутор мо*
нографије је подробно саопштио низ података о задужбинарс*
тву и идеологији Карађорђа и Карађорђевића, затим о њихо*
вим крунама, инвеститурама и инсигнијама (уз користан
податак да је од комада Карађорђевог бронзаног или бакарног
топа изливена круна краља Петра која је позлаћена). Инсиг*
није, накит, одјећа Карађорђа и његових насљедника су бри*
жљиво описани.
Једино је Андрејић занемарио да бар у најкраћим цртама
прикаже обрачун са Карађорђевићима од 1945. године, про*
праћен и умањивањем Карађорђеве улоге, коју је проводио ти*
тоистички режим, коме неки истраживачи тог времена дају
лепршави епитет „оперетског комунизма“, за разлику од бољ*

шевичко*стаљинистичког кога је обиљежила већа бруталност.

Остаје чињеница да су Карађорђевићима одузела сва грађанс*
ка права и имовина, уз тешке пресуде, чак су им отуђене и
златне табакере и имовина које није дирао њемачки окупатор,
а био је у прилици да их приграби. Иако је та неправда време*
ном доста исправљена, чак је и симболично засијао Кара*
ђорђев споменик код храма Светог Саве на Врачару, док су у
међувремену бројни Титови споменици и симболи уклоњени,
ваља нагласити да је Карађорђев парк деценијама чекао да
вожд напусти тамни подрум и осване на зеленој површини. И
поред тога, Андрејић је прикупио доста података, неки од њих
први пут су стигли до научне јавности и знатижељне читалач*
ке публике. Морао је да премости мањкавост извора, да разлу*
чи легенду од истине, да понуди нова рјешења. Показало се да
су историописци несложни у тумачењу појединих епизода из
Карађорђевог живота, посебно ранији период док се вожд није
латио да покрене Србије из вишевјековне потлачености. Аутор
је приложио и занимљиве илустрације чиме је подигао естетс*
ки квалитет монографије.

ЛИЧНОСТЬ КАРАГЕОРГИЯ В МОНОГРАФИИ

ЖИВОЙИНА АНДРЕЙИЧА
Монография Живойина Андрейича посвящена личности вождя

Карагеоргия, в частности, его роли в Первом сербском восстании
(1804S1813). Автору удалось отделить легенду от реальный событий.
Карагеоргий являлся блестящим полководцем, решительным и беS
сстрашным, но не лучшим образом владеющим вопросами диплоS
матии. Интересы отечества он ставил на первое место. Слыл исS
кренним союзником России во время Александра Первого. После
неудачного завершения восстания он уезжает в Россию, но вскоре
покидает эмигрантскую жизнь и в 1817 году тайно возвращается в
Сербию, чтобы организовать движение на борьбу с турками. Он был
убит по приказу князя Милоша Обреновича, но всеSтаки ОбреноS
вичи долго не удержались на престоле, их вытеснила династия КаS
рагеоргиевичей, правившая Сербией и Югославией вплоть до их
свержения в 1945 году. Книга переполнена рядом новых открытий и
оригинальных толкований, представляет толчок к дальнейшим иссS
ледованиям.

УДК: 7.072:929 Андрејић Ж.
75(497.11)
СЛИКАРСТВО ЖИВОЈИНА АНДРЕЈИЋА
ПРОФ. ДР ДЕЈАН М. ТУБИЋ1

ФИЛОЗОФСКИ ФАКУЛТЕТ У ПРИШТИНИ
АПСТРАКТ: Сликарство Живојина Андрејића потврђује да класичS

на слика, изведан мануелно, потезом четкице на платну и даље има
шта да каже у визуелном свету савременог човека. Реторика и естеS
тика традиције остала је снажна, сугестивна и непролазна. Његово
сликарство отвара дијалектички дискурс између властитог сопства
и сопства свога народа са постојањем, архетипом и глобалном траS
дицијом.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Сликар, теоретичар, пејсаж, цртеж, естетски дисS
курс, традииција
Теоретичар, сликар, писац, историчар уметности Живојин

1. dejantuba64@gmail.com
ПРОФ. ДР ДЕЈАН М. ТУБИЋ 119

Андрејић се на културној и научној сцени Србије појављује

као аутентична личност. Својим животним концептом Анд*
рејић гради успешну синтезу уметника, сликара, историчара
уметности и истовремено званичног и андерграунд теорети*
чара. Аутономност његовог научног и уметничког дела даје
специфични модел његове животне мисије. Трагање за нацио*
налним, уметничким, историјским идентитетом на најнепос*
реднији начин рефлектује се на суштинске вредности његовог
стваралаштва. Интересовања, деловања и контеплативност
Живојина Андрејића као уметника*теоретичара блиска су ин*
тегралном естетичком приступу тумачења културе и уметнос*
ти. Слободоуман у својој научној мисли Андрејић смело и без
предрасуда износи своје критичке ставове.
Живојин Андрејић је један од ретких на сцени српских тео*
ретичара културе, историје и уметности који је свој теоријски
рад интегрисао са уметничким креационизмом. Иза њега се
појављује обиман сликарски опус. Нобеловац Иво Андрић је
једном приликом поставио питање: Да ли слика може пред*
стављати успешну визуелизацију мисли и идеја аутора, као и
времена и места у ком је настала. Управо критички осврт на
сликарство Андрејића даје позитиван одговор на постављено
Андрићево питање.
Нашавши се у савременом тренутку и времену, у окол*
ностима у којима се сликарство као традиционални и класич*
ни медиј мора борити за пуко преживљавање Андрејић је био
приморан да трага за различитим модусима који би омогући*
ли опстанак сликарства као таквог. Очекивало би се да један
теоретичат који често долази до граница теоретичара*диси*
дента, у свом уметничком концепту одбаци све облике тради*
ционализма и окрене се новим авангардним решењима. Међу*
тим, десило се управо супротно, Андрејић веома смело улази у
120 ПРОФ. ДР ДЕЈАН М. ТУБИЋ

естетски дискурс са различитим модалитетима изражавања

присутних у богатом инструментаријуму прошлости. Да ли је
могуће говорити о позитивном и негативном еклектизму. Сва*
како да, један облик синтезе различитих модела традициона*
лизма исказаних у савременом тренутку појављује се у умет*
ничком концепту Живојина Андрејића.
Сликарство Живојина Андрејића успоставља дијалектичку
полемику са естетиком различитих временских инстанци. По*
литонални садржаји његовог сликарства продиру до најдуб*
љег човековог архетипа, као што се појављују и садржаји на
којима се исчитавају савремена и актуелна дешавања. Докле
заправо одлази Андрејић у свом трагању за есенцијалним
суштинама. Његово сликарство трага управо за самим собом и
суштином свог народа одлазећи до самог тренутка рађања.
Оно отвара кореспонденцију са предхришћанским и предан*
тичким, са трибалском властитом прошлошћу. И поред чиње*
нице да се такве теме и мотиви експлицитно не појављују у
његовом сликарству ти садржаји се исчитавају у његовим ме*
тафизичким структурама. Оне су присутне више кроз један
симболичан приступ, кроз надреализам његових шумадијс*
ких пејсажа.
Андрејић изненађује у свом „сликарском експерименти*
сању“. Његова ликовна поетика и стилски концепт засновани
су пре свега на искуствима раног модернизма. Међутим, Анд*
рејић успоставља и успешну кореспонденцију са принципима
ренесансе, венецијанским аквадуктистима и глобалном есте*
тиком мимезиса.
Посебно место у његовом сликарству припада пејсажу. Шта
је слика природе и/или пејсаж у сликарској интерпретацији
Живојина Андрејића. Представа природе, да свакако, али она
исконска, вечита, која потврђује човеково и/или етничко

трајање у амбијенту Балкана и Шумадије. Упечатљив пример

Андрејићеве представе природе јесте Шумадијски триптих.
Та слика представља узбудљиво сведочење о архетипу, конти*
нуитету, али и будућности једног народа.
Ђорђе Крстић је периоду између 1883*1885. насликао за срп*
ску уметност једну значајну галерију пејсажа. Те слике имају
вишеструко значајно место у генеалогији српске уметности.
Видљиви и невидљиви садржаји и значења тих слика природе
успостављају отворену кореспонденцију са раном модернис*
тичком авангардом српске уметности. Појава чистог, ни са ка*
квим другим садржајем не оптерећеним пејзажом представља*
ла је у оквирима српског сликарства отварање једног модер*
нистичког концепта. Међутим, да ли је тако, да ли су те слике
биле само одрази пленеристичко*импресионистичке револу*
ције у сликарству или су криле и ванимпресионистичке садр*
жаје. На пејзажима Чачак и/или Косово Поље чистим и мета*
физичким, фотографски тачним представама Крстић уводи
нове имплицитно представљене садржаје. Авангардне новине
раног модернизма присутне у српском пејсажу Крстић корис*
ти да естетиком мимикрије представи есенцијалне, историјс*
ке, идеолошке садржаје, који исказују присутност елемента и
„ангажоване уметности“. Нашавши се на територији ослобође*
не централне Србије и још неослобођеног Косова и Метохије
Крстић поново успоставља контакт са српским архетипом, ис*
торијом средњег века и косовским митом. Са тим Крстићевим
сликама јавља се феномен који се може означити синтагмом
„симболички пејзаж“ или „ангажовани пејзаж“. Тај тип пејза*
жа који у својим дубљим и скривеним слојевима носи разли*
чите садржаје имаће бурну морфогенезу у српској уметности,
а свој врхунац ће доживети у импресионистичким пејзажима
периода балканских и Првог светског рата.

Ђорђе Крстић: Косово Поље, 1883*1885. (Народни музеј Београд
Живојин Андрејић: Шумадијски триптих, 1986. (Академија КОВ)
Живојин Андрејић: Левач (диптих), 1987. (М. Младеновић, Београд)
Живојин Андрејић: Херцеговина (диптих), 1988. (Ж. Андрејић)

Живојин Андрејић: Шумадија (триптих), 1998. (Општина Рача)

Крстићева слика Косово поље представља „пејзаж*опоме*
ник“. Са настанком Андрејићевог пејзажа Шумадијски трип
тих (потом и: Шумадија /триптих/, Левач /диптих/ или Херце
говина /диптих/) садржаји и вредности које носи Косово поље
инфилтрирају се у панораму савременог српског пејзажа. На
тим сликама исчитавају се исти садржаји, поруке и идеје.
Многе парале између те Андрејићеве слике и сто година ста*
рије Ђорђа Крстића могу бити повучене. Различити слојеви и
структуре тих слика српском народу нуде различите садржаје,
али и постављају различита питања. Компаративна анализа те
две слике указује на њихову идентичну мисију. Крстић и Ан*
дрејић са „Косовским пољем“ и „Шумадијом“ („Херцегови*
ном“ или „Левчом“) успостављају везу са коренима, земљом,
природом, историјом народа коме припадају, властитим етно*
сом, али истовремено отварају и дијалектички дискурс са бу*
дућношћу. Но, Андрејићеви пејсажи ове групе представљају и
својеврсне „портрете домовине“, нека врста модерног мита:
„Света земља“.
Цртеж се у сликарству Живојина Андрејића појављује као сегмент
који исказује пуну аутономност од осталог његовог стваралаштва. У
том есенцијалном ликовном медију Андрејић покушава да линијом
експериментише до њених крајњих граница. Андрејић је створио
читаву галерију цртежа на којима остварује висок степен фактогра*
фије и визуелне тачности. Са аспекта самог цртежа као медија инте*

ресантни су његови аутопортрети, које изводи чистом линијом без

шрафирања и сенки. Експериментишући линијом постиже много,
од натуралистичке тачности до приближавања идеји ларпурларта.
Његови радови се крећу од кроки изведених цртежа до оних у којима
аутор остварује дубљу анализу представљене форме. И на једној, и на
другој групи портрета Андрејић успева да уђе у комуникацију са
психолошким вредностима портретисаног.
Живојин Андрејић: Аутопортрети
Примери сезанистичких, кубистичких, конструктивистичких форми
Особености представљене форме на сликама Андрејића по*

тврђује његову потребу за експериментисањем. Појавност
форме на његовим платнима креће се од оне кубистичко*сеза*
новске тврде, вечите, непролазне до оне пролазне, ефемерне и
несталне која отвара дискурс са феноменом пролазности вре*
мена, егзистенције и трајања. Урбани предели нуде Андрејићу

могућност да разматра конструктивно*структуралне проблеме

на слици.
Примери ефемерних, пулсирајућих и импресионистичких тражења
Поентилистичко*дивизионистички експеримент
Посебно место у Андрејићевом сликарству припада њего*

вом аутентичном враћању на византизам и средњовековље.
Такав повратак остварен је на серијалу слика насталих на те*
матику српских цркава од оних средњовековних до савреме*

них. На њима сликар отвара дијалог са космогонијом у циљу

продубљивања комуникације са самим Богом и властитим
постојањем. Као код холандског пеизажа 17. века Андрејић нај*
већи простор на слици посвећује небу. Међутим, на великој
партији неба нема оног холандског трагања за немирима сопс*
твене душе, већ аутор даје плаву површину као простор, праз*
нину коју човек мора испунити и савладати на свом путу ка
небу. На тим сликама, сликар из Раче, експериментише са пси*
холошким могућностима представљене перспективе.
Живојин Андрејић: Загледан у небо Мотиви српских цркава
Тачка посматрања насликаног мотива дата је као код рано*

ренесансних мајстора из доњег ракурса, коришћењем жабље

перспективе. Аутор се постепено дематеријализује, одриче се

овоземаљског, тло * земља на тим сликама потпуно нестаје. На
путу од земље ка Богу преостаје само црква и то њене више бо*
жанске сфере и бескрајно пространство неба.
Појава модернизма, у сфери уметности сликарства, најавила
је много значајније процесе који су променили онтолошку
структуру тог ликовног медија. У једном тренутку своје мор*
фогенезе сликарство се одрекло готово свих традиционалних
уметничких концепата. Одбацило је перспективу, фактогра*
фију, нарацију, мануелност, па чак са идејом концептуализма
и сваки вид материјализма. Међутим, савремена дешавања у
сфери сликарства, чији илустративни пример представља и
стваралаштво Живојина Андрејића, потврђује поновно буђе*
ње човекове исконске потребе за враћање традиционалним
вредностима. Андрејићево дело потврђује да тај медиј, у окви*
рима српске културе, и даље егзистира у традицијама неоан*
тике, неоренесансе, мимезиса и неовизантизма. Опус Анд*
рејића потврђује да је генеалогија његове уметности изведена
из широког корпуса традиционализма синтетизована са мно*
гим садржајима који су одређени као модернистички. Његова
сликарска стварност успешно интегрише традиционално са
авнгардним, на тај начин његова реторика постаје слојевита,
дубља, интригантнија и у потпуности прилагођена савреме*
ном ликовном и опште културолошком моменту.
Постмодернистичка и/или неомодернистичка високософис*
тицирана култура нудила је уметност реализовану кроз моћне
компјутерско*софтверске системе. Неочекивано, различите ва*
ријанте дигитал*арта нису оствариле уметност истините сна*
ге, ликовности, семантичности, архетипности, експресије. У
околностима када су могућности дигиталне обраде слике и
њеног индустријског умножавања и хиперпродукције без ог*

раничења, феномен класичног уметничког дела постаје, мож*

да, актуелнији него икада раније. Ауторитет и елитизам слике
настале мануленим повлачењем четкице која оставља бојени
траг на равној површини постаје исто толико актуелан колико
је био нпр. у готици, романтизму или импресионизму. У так*
вом, често контрадикторном, амбијенту савременог тренутка
сликарство Андрејића проналази своје место. Његови „Метео*
ри“ или „Морача“ или „Шумадија“ представљају коцкице у
мозаичкој структури ликовне и контеплативно * визуелне ст*
варности данашњег тренутка.
Живојин Андрејић, Монт Сен Живојин Андрејић, Сакре

Мишел, 2010. године Кер * Париз, 2012. године
(вл. Душан Јовановић, Бгд.) (вл. Искра Гњидић, Бгд.)

Живојин Андрејић: Прозор 2, Прозор 6
THE PAINTING OF ZIVOJIN ANDREJIC

The painting of Zivojin Andrejic confirms that classic painting, done
manually, with the move of a brush on the canvas still has something to
say about the visual world of men; that the rhetoric of the painting stayed
strong, suggestive and impassable. His painting opens the dialectical disS
course between the his own existence and the existence of his people, arS
chetype and global tradition.

УДК: 821.163.41.09*1 Андрејић Ж.
КА ПОЕТИЦИ ПЕСМЕ ЖИВОЈИНА

АНДРЕЈИЋА
ДОЦ. ДР ПРЕДРАГ М. ЈАШОВИЋ1

ДЕПАРТМАН ЗА ФИЛОЛОГИЈУ
ОДСЕК СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ И ЈЕЗИКА
ДРЖАВНИ УНИВЕРЗИТЕТ
НОВИ ПАЗАР
АПСТРАКТ: У раду тежимо контекстуализацији, пре свега

стваралачке личности Живојина Андрејића, а са тенденцијом
да направимо увод у стваралачку поетику његове песничке
збирке Уснуо будан. Контекстуализацију вршимо у односу на
постојеће дефиниције форме и песничког израза у теорији
књижевности. Интерпретацијом структуре његових песама
указујемо на различитост у форми израза и различитост у одS
носу на остваривање лирског израза. Реч је о томе да је сликоS
1. pjasovic@gmail.com
ДОЦ. ДР ПРЕДРАГ М. ЈАШОВИЋ 131

витост песничког израза очигледност која има утемељење у

самој песми. Дакле, сликовитост није квалификатив, њоме се
ништа не описује, већ је то квалитатив којим се одрађује поеS
тичност лирског израза овог песника. На крају, указујемо и на
могућности различитих тумачења ове поезије, односно на
њене подтекстовне структуре у којима су кодиране митопоеS
тичке лирске поруке које чекају свог интерпретатора.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Кључне речи: Живојин Андрејић, поетика,
форма, значење
Живојин Андрејић је већ увелико познат нашој научној јав*

ности,2 а нешто у мањој мери српској књижевној јавности3. Ко*
ристимо ову јубиларну годину за Андрејића да његоу ствара*
лачку физиономију прикажемо и са ове, рекли бисмо умет*
ничке стране. У Андрејићевој поезији више тога налазимо у
наслућивању него у конкретно изреченом. То његову поезију
чини савременом и модерном, дакле, поетским изразом који
може да парира савременим тенденцијама у поезији. У том
смислу посматрано, он је остварио оно што је Шкловски сво*
2. Библиографија Живојина Андрејића је до 2003. године обрађена као био*
библиографски запис у Лексикону писаца просветних радника II (2003), на
потпунију био*библиографију наилазимо у књизи Библиографија Мито
лошког зборника 1998*2006 (2006), која је објављена поводом десет година од
стварања и рада Митолошког центра у Крагујевачкој Рачи. Најпотпунија
библиографија овог аутора данас се налази у књизи Предрага Илића Библи
ографија Живојина Андрејића (2011).
3. Нешто слабији рад у стваралачком делу на књижевном пољу, није
умањио Живојиново ангажовање на пољу организације, како књижевних,
тако и ликовних манифестација. Наиме, оснивач је Рачанских песничких
сусрета (1996*2015), као и Ликовне колоније Вишевац (1985*2003) и низа мани*
фестација, па центара који, као, на пример, Митолошки центар већ увелико
постају институције.
132 ДОЦ. ДР ПРЕДРАГ М. ЈАШОВИЋ

јевремено одредио као онеобичавање. Андрејић је остварио

тзв. отежену форм4у, али не само на нивоу форме исказа, већ
3
и на нивоу садржине песме. Са тим сучељавамо већ у првој пе*

сми Плодно семе.
Тамни пегази кише
претрчавају
Сребрна огледала улице
невидљиве боли влаже
Ноћ око твојих
бедара
дочеках
Жут ветар
срце разгорева
Кад посматрамо ову песничку структуру видимо да је жиж*

на тачка „сакупљања“ и „расипања“ заправо реч/ стих бедра.
Дакле увирише и извориште песме и носећег осећања песме је
у бедрима, баш на оном месту где се налази извориште, па мо*
жемо рећи, у пренесеном смислу, са одумирањем плотских
порива и увириште живота. Графички структуру ове песме у
том случају можемо представити овако:
бедара
4. Виктор Шкловски је појмом онеобичавања/ очуђавања, покривао значај
уметности и начин, метод за разумевање уметности: „Циљ уметности је да
сеосећање ствари да преко виђења а не препознавања; уметнички поступак
је поступак онеобичавања (остранение) ствари, поступак отежане форме,
који потенцира тешкоће и време трајања перцепције, јер је тај процес у
уметности себи циљ и мора бити продужен; уметност је начин да се доживи
процес стварања ствари, док оно што је у уметности створено од секундарног
је значаја.“ (Шкловски, 1991: 449).

Кад посматрамо графичку структуру текста песме, мимо

онога што је она значи, ми, заправо, видимо један пехар, рече*
но у духу народне поезије – купу вина, или чашу почасницу,
којом се позива на весеље. У том смислу, у сфери аналогије, ову
песму могли бисмо одредити и као анакреонтику. Суштински,
то је нежна аполијански интонирана песма о љубави. Колико
год да се песник трудио да своју песму кодира до херметичне
заокружености, она је више него јасна. „Тамни пегази кише“
који „претрчавају сребрна огледала улице“ нису ништа друго
до облаци који крећући се небом под ударима ветра праве сен*
ку по оквашеном асфалту који се пресијава на ноћном светлу.
Ништа ново, рекли би неки. Шта је онда значајно у овој пе*
сми?!
Као битне карактеристике које ову песму чине посебном на*
лазимо три момента који су заокружени четвртим – формом.
Први се тиче начина на који је љубавна чежња саопштена. Ту
је реч о једном модерном дискурсу који пажњу читаоца за*
окупља начином саопштеног, а не новином саопштеног. Анд*
рејић зна савршено добро да су далеко пре њега волели и да су
далеко пре њега све љубавне чежње испеване, међутим, то ни*
су никада на начин, у песничком дискурсу, лексичком комби*
нацијом којом је он то учинио. Зато је ова песма значајна. Њо*
ме Андрејић показује да је могуће старе садржине, песничке
теме и мотиве испевати на нови начин.
Други моменат је скопчан са првим, а наговештава поетику
која ће се до краја збирке јасно издиферецирати. Андрејић ре*
чима слика. Он омогућава читаоцу да у тренутку доживља*
вања песме његову песму визуелизацијом у свести види гото*
во као материјалну слику, још више као слику у настајању и
слику у покрету. Зато је од посебног значаја чињеница да Ан*
дрејић за своју песму хвата тренутак кретања у коме кретање

не замире већ траје и онда кад се представи речима. Речи не

онемогућавају већ доприносе визуелном простирању слике у
свести рецепције.
Песник је то остварио јер је прелазак облака у песми обеле*
жио презентом глагола трчати. Да би сам глагол појачао он је
узео опет облик овог глагола претрчати. Међутим, он је и ту
искористио двовидност овог глагола према времену трајања
радње, па је узео његов несвршени облик претрчавати које се
у песми догађа у тренутку преласка улице. То додатно појача*
ва актвност радње која се догађа, а спуста одозго (са висина)
наниже (на улицу) где ће се жижна тачка кретања сакупити у
бедрима одакле се поново расипа, метафором представљено из
жишка у пламен у коме „срце разгорева“. У тој слици садржана
је једна свееротичност у којој је песник тежио сублимацији ма*
теријалног и метафизичког као и плотског и духовног, мушког
и женског принципа где је испољавањем чежње, суштински
женски принцип доминантан.
Трећи моменат се тиче пресликавања опште дешавања (горе
према доле) које сублимира и добија пуно значење тек са кон*
статацијом лирског субјекта „дочеках“. Реч стих – дочеках – је
својом свршеношћу додатно, на доживљајном плану рецеп*
ције појачао претрчавање пегаза, али је остварењем свог доче*
кивања у трену умирио њихов топот и скренуо пажњу на срце
које разгорева. Тако је читав опис једне кишне вечери изашао
из своје дескриптивне сврхе да би своју пуну сврсисходност
пронашао у потврди једне љубавне чежње. Све то песник је за*
окружио формом песме, која је, у графичком смислу, у виду
пехара. Форма одговара простирању израза одозго наниже од
јачег, општег ка умирујућем, жижној тачки из које ће се раз*
буктати пламен ка појединачном. Готово невероватно, али у

овој песми се срећемо са оствареном структуром у сваком сег*

менту њеног естетског потврђивања. Зато је ова песма велика.
Андрејић се из песме у песму игра формом. Он као да поку*
шава да за свако своје осећање створи посебну песничку фор*
му. Чини се да су му све постојеће форме некако тесне или пре*
широке те никако свој песнички исказ не може да заодене
њима. Тако песму Ћутња, која није ништа друго до својеврсна
апозициона песма, где је, практично, апозиција представљена
кроз деловање,5 дакле, обележена је радњом, а не описом. Апо*
зиција иако песму чини, сама по себи поезија није. То постаје
тек у односу на реч коју именује, додатно одређује:
Небо –
како мирно опада.
Жена –
њу познајем нечујно.
Љубав –
долети и одлети без мене.
У песми Љубав, песник описује немоћ лирског субјекта пред

женском сузом. Опет, овако представљена песма није ништа
ново. Штавише, само свођење на елементарно значење јесте
симплификација значења песме. Сасвим је другачије кад у
размевање песме кренемо од стихова, а песник је песму о сузи
5. Овај моменат у Андрејићевој поезији заправо потврђује феномен песнич*
ког „насиља“ над језиком како би своју песничку структуру довео до жељеног
ефекта. Другим речима, неопходна је структурализација материјала говор*
ног језика, његово деструктурирање и структурирање како би се огранизова*
ла песничка структура као литерарна вредност.

почео сасвим необично, стихом о смрти:
О како је страшно
Видети
Смрт у подне!
Каква је то суза била да ју је песник доживео као смрт? Каква

је то љубав која се исписује на савијутку лима? Шта је Анд*
рејић већи песник, љубавник или сликар? Ваљда зато што је
одједном све он види и оно што је другом оку невидно. Нема
овде мистерије. Песма је јасна. Цела песма је кренула као суза
из ока и ту се и завршила, у плавом оку, запрљаног облака, (да
приземљимо баналним читав доживљај можда је плаветнило
ока запрљано управо креоном). Било како било, песник је ову
песму насловио Љубав, што она и јесте, јер, суштински, љубав
се догађа само кад ситни догађаји, као једна суза изазивају ве*
лике емоције при којима се дуге трепавице претварају у са*
вијутке исеченог лима на којима се пресијава оно што није
могло бити изречено, а могло се само исплакати. Можда је то
суза изазвана спознајом данашњице јер је јуче било све друга*
чије (Још јуче) јер је јуче постојала илузија љубави којој није
била неопходна потврда.
Песме Још јуче и Носталгија као да су у семантичком дослу*
ху, као да се догађајно надовезују једна на другу. Песма Још ју
че као да је увод у песму Носталгија, а опет, Носталгија као да
је епилог песме Још јуче: „Још јуче све било је/ другачије“. Пе*
сма Још јуче сугерише потребу и значај наслућивања. Зато на*
лазимо да песма Носталгија представља осећање носталгич*
ности управо за тим тренуцима ишчекивања и надања које
срећемо у песми Још јуче.

Туга у поезији Живојина Андрејића заузима врло значајно

место. Његов лирски субјекат испољава тугу на један сетан го*
тово идентичан начин испољавања туге код детета. Кад у ње*
говој поезији дете једе чоколаду оно и то чини са малом звеч*
ком туге, можда зато што се ветар набоо на трње (Дечија туга),
а можда је то сасвим онако без разлога што ће одговарати пла*
ховитој природи детета. Разлог може бити садржан и у чиње*
ници да „чупаво дете/ иде/ путем“, али је само, а самоћа, као
што знамо, никако није блиска суштини детета као ни та ла*
тентно испуњена туга у песми. Опет, кад бисмо морали речју
одредити шта ову песму чини другачијом и како је у њој за*
окружен естетички објекат, рекли бисмо да је онеобичавње у
овој песми остварено заменом присуства раздраганости и туге
у детињем животу.
Лирски субјекат ове поезије је неко ко осећа све дамаре људ*
ске душе, али ништа не даје „за бол и бес,/ и ништа не даје(м)/
за корицу празног погледа“. Лирски субјекат је сав окренут ка
животу, животном полету који није садржан у хедонистичкој
раздраганости, већ у сновиђењу испољавања и доживљавања
духовности. Зато његова Нихаја може да легне „са белим ли*
цем стења“ јер је она део свега, све је у њој и она је у свему,
можда не као нека Геа, али сигурно као нека кћи земље која „не
спава очекује“, а пошто је „легла са узбудљивим очима“ (Ни
хаја), постоји разлог за реално испуњење њених очекивања.
На семантичком плану песме песник успоставља езотерич*
ност тако што збивање смешта у једно чудно окружење где се
јесте и није преплићу и бришу. Песма Сестра анђела Пахије
ла почиње стиховима: „не постојимо, ваљда, већ“, а завршава
се стиховима: „не постојимо већ“. О каквом је постојању, од*
носно непостојању овде реч? Да ли песник говори о реалном,
физичком постојању или о постојању љубавника који су се

срели после много година. Зато у првом стиху: „Не постојимо,

ваља, већ“, једним прилог за претпоставку, и то оправдану
претпоставку о постојањујер они у песми причају „о великим,
прошлим стварима“, а о томе могу причати само они који су
постојали, сада, на крају песме не постоје. Њихов сусрет је обе*
лежен одласком. Одлазак беспутицом може оставити рецеп*
цији могућност наслућивања једног сексуалног догађаја, али
је он у суштини небитан без љубави, а љубави сигурно не мо*
же бити тамо где нема постојања.
Песма Светодухна је једна од лепших песама које су спеване
у славу Јефимије, једне од најнесрећнијих жена коју је наша
историја страдања упамтила. И у овој песми почетна и заврш*
на строфа лине савршену симбиозу почетка и краја творећи
заокружену целину која своју пуну афирмацију доживљава ес*
тетичком потврдом свог односа.
Очигледности ради, експериментално дајемо прву и пос*
ледњу строфу као једну песму да бисмо показали њихову це*
лину:
Увек кад у ову порту уђем

осећам мирис душе Ефимијине
док дубина милосрђа Божијег
расцветава липе манастиа
Док сунчане јече трубе нечујне

Светодухна слеће на крст
златни Љубостиње
увек кад у ову порту уђем.
Ови стихови/ експериментална песма су, језгро песме. Све

остале строфе су објашњење онога осећаја који лирски субје*

кат има „увек кад у ову порту уђе“. Оне представљају кичмену
вертикалу између увода – осећаја мириса душе Јефимијине, и
краја песме, њеног присуства у Љубостињи – Светодухна
слеће на крст/ златни Љубостиње.
Из песме Сенаило6 ишчитавамо песников однос према про*
шлости. Његов осећај прошлости је више поетски одређен но
што је хришћански инструиран:
Онемео гледам
прво лице детињства
као прву слику Бога
Песник * свој прволик * мајку изједначава са ликом Бога.

Лик детета је чињеницом невиности омогућио да га песник
узме као поредбени члан са сликом бога. Уједно, лик детињс*
тва је извесност будућности.
Андрејић користи појам детињства да релативизује време.
Он сну, који је врло чест мотив у његовој поезији, даје једну
димензију где смешта исходишну тачку готово свега што је
6. Ово име може врло лако да се односи на „палог анђела“, односно Сатану,
који као анђео био Сатанаил, губљењем ил, односно крила као анђеоског об*
личја, он је изгнан са небеса и као такав је постао кнез на зељи, принц таме,
лучоноша, кушач, онај који саблазни душе, онај који господари земљом, мо*
же бти представљан и као змија и змај, итд. (о томе видети: Мт. 4. 1; 4. 3. 1; 4.
10; 25. 41. 2; Мк. 415; Јн. 2. 13; 3. 8; 3. 10; 8. 44; 12. 31; 14. 30; Пет. 21. 1; Дела 5. 3; 26.
18; Открв. 12. 9. 12. 10). Библијске легенде, приче и догађаје у Андрејевићевим
текстовима, како у научним и публицистичким тако и у уметничким, може*
мо наћи митопоетички подтекст. Рецимо до је овде случај са песмама Сена
ило, Парусија, Скровењи touchscreen, Нинаја, Сестра анђела Пахијела и Све
тодухна. Тек овај кратак ескурс упућује на чињеницу да су могућа различи*
та читања Андрејевићеве поезије и њено разумевање и декодирање у разли*
читим кодовима.

несазнатљиве природе. Андрејића је лепота изнад филозофије

(Пена). По њему се све дешава у Космосу, а сам Свети дух у
тројству је приказан неуобичајним придевским заменицама
којима се продубљује несазнатна природа бога, па и свемира
уопште (Сан сенке). Релативизацију времена остварује и сме*
штањем живота и смрти у истој исходишној тачки. Песник
сматра да је целокупан наш рад на напретку цивилизације
срачунат са тежњом да поново постанемо Велико Ништа, од*
носно будућност у прошлости (Парусија). Дакле, ми као бића,
или нпросто као енергија, неминовно постојимо као нада која
ће се у будућности обистинити јер будућност јесмо.
Живојин Андрејић, један интелектуалац ренесансног типа
разапиње свест читаоца од сећања на рођење и посећивања
Светога Саве преко историјата немањићке лозе, њеног успења
и суноврата, до тачскриновских књига по чијим страницама
пребиру очи савремених генерација. Песму Скровењи
touchscreen закључује стиховима:
Сада к'о на почетку почетка такнуто – макнуто

Ко смо, где, када, куда, како – никада
И никада од, из таблет у таблет књигу
До светог кажипрста божанства.
Да ли нам ово Андрејић дискретно поручује да је први наш

сусрет са Божијим речима управо кренуо од записа на плоча*
ма (данас, рекли бисмо, таблету). Тако у нашем силном „на*
претку“, ми заправо тежимо праискону Божије речи. Дакле,
почетку. Напредак целокупне цивилизације тежи заправо ра*
зумевању бога, само ми тога још нисмо свесни. У песми Пали
анђео Светог Саве, Андрејић показује невероватно богату се*
мантичку виртуозност и још једном доказује да он није залу*

тао у поезију, већ да је залутала поезија у њему пронашла пут

до светлости јавности, где се у пуном сјају песничке остваре*
ности доказује као апсолутно зокружена лепота. Андрејић у
његовим стиховима се не да видети да ли он више сликом пе*
ва или, речима слика:
Милешева се забола у леђа

витком белином и нетремице
гледа Бога на безоком небу,
ветар разиграва успавану реку
и два ока пространа као трг
Магична светлост разгорева

топољак пауновог перја,
бели коњи шљивика
галопирају косинама обале,
усковитлане траве и чичак
трче кроз поље носећи нас
у малом џепу са леве стране
Песме Метафизички пејзаж и Уснули будни су семантичка и

мисаона сублимација целокупне збирке. То су две велике ме*
тафоре слике, односно визуелизације речима и доживљавање
сном. Уједно то су основне поетичке карактеристике овог пес*
ника не према афирмацији, колико према осећају и доживљају
света који га окружује.

*** Свето писмо Старога и Новога завјета 1992: прев. Ђ. Даничић и

В.С. Караџић, Београд, Британско библијско инострао друштво.
Андрејић 2015: Живојин Андрејић, Уснуо будан, Рача, Рачанска књи*
жевна заједница.
Игњатовић 2003: Миодраг Игњатовић и Миливоје Трнавац, Лексикон
писаца просветних радника, Београд, Партенон.
Илић 2011: Предраг Илић, Библиографија Живојина Андрејића, Кра*
гујевац, Историјски архив Шумадије.
Шкловски 1991: Виктор Шкловски, Уметност као поступак, у: Петар
Милосављевић, Теоријска мисао о књижевности, прев. Андреј
Тарасјев, Нови Сад, Светови, стр. 445*455.

ABSTRACT
In this paper we strive to contextualize creative personality of Zivojin

Andrejic, with a tendency to make an introduction to his creative poetics
of his collection of poems Sleeping awake. Contextualization is made
with awareness of already existing definitions of form and poetic expresS
sion in literary theory. With interpretation of structure of his poems we
reveal a differentiation of form of expression and difference in actualizing
his poetic expression. Vividness of poetic expression is embodied in the
poem. Vividness is not actually qualitative, it is not used to describe, but
to refer to poetics of lyrical expression of this poet. In the end, we show
the possibilities of different interpretations of this poetry, we show its unS
derlying structures in which are coded mythSpoetic lyrical messages
which are waiting for its interpreter.
Key words: Zivojin Andrejic, form, meaning, poetics.

УДК: 821.163.41.09*1 Андрејић Ж.
РАЧАНСКИ БЕРАЧ ЗВЕЗДА
(ОСВРТ НА ПОЕЗИЈУ ЖИВОЈИНА АНДРЕЈИЋА)
ДР ЉУБИША Д. РАЈКОВИЋ1
МАТИЧНА БИБЛИОТЕКА „С. МАРКОВИЋ“
ЗАЈЕЧАР
АПСТРАКТ: У раду се врши анализа песама Живојина АндS

рејића објављених у Рачанском песничком свитку и долази до
закључка да је његово стваралаштво у дослуху са свиме што је
било и што ће бити: толико је у њој нечег свевременског. ЖиS
ве у њој они давно умрли, умру у њој они који ће се тек родиS
ти, па и они који се никада родити неће.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Живојин Андрејић, Рачански песнички свиS
так, поезија, мислилац
Као веома вредан и плодан полиграф, Живојин Андрејић

1. zoranraj@hotmail.com
ДР ЉУБИША Д. РАЈКОВИЋ 145

није остао дужан ни песничком стваралаштву. Премда његов

поетски опус није обиман, од значаја је као допринос савреме*
ном певању у Србији и представља један од најсјајнијих ками*
чака у мозаику свеукупног његовог списатељства. Колико год
да је Живојин Андрејић, по својој вокацији, посленик – пре
свега – на пољу науке (где се показао правим ударником), он
се, још од ране младости огледао и у писању белетристичких
текстова, а свој књижевни дар највећма је испољио у писању
песама. Бавећи се науком, и то најприљежније, самопрегорно,
острашћено и заљубљенички, сав посвећен истраживачком ра*
ду и проучавању разних феномена из најудаљеније прошлос*
ти српског народа и људског рода уопште, а нарочито оних из
митолошке и религијске сфере, он није имао времена да се у
довољној мери посвети песничком стваралаштву, али оно што
је до сада у том домену постигао заслужује пуну пажњу како
читалачког јавног мнења тако и књижевне критике. У недо*
статку целовитог увида у Андрејићево поетско стваралаштво,
овде ћемо бацити сумаран поглед само на његове песме обух*
ваћене зборником „Рачански песнички свитак“, који је у из*
дању Народне библиотеке „Радоје Домановић“ у Рачи изашао
из штампе 2003. године, и то са предговором из пера рецензен*
та Радомира Андрића, насловљеним „Трагом преображајне
поетике“, где је исказана добродошлица овој – у много чему
особитој – лирској руковети, којом је рачански песнички круг
непрекидној свежини света пружио несумњив допринос, ко*
лико очекиван толико и пожељан. Андрић, и сaм песник, имао
је слуха за језичко*стилске новине и остале вредности обух*
ваћених песама, а стиче се утисак да су му се својим „тајно*
писним везама у вишезначности“ највише допале управо Ан*
дрејићеве песме, које својом метафизичношћу, зумношћу,
контемплативношћу и рефлексивношћу заиста плене читаоца
146 ДР ЉУБИША Д. РАЈКОВИЋ

Рачански берач звезда
од укуса и нуде му голем естетски угођај: трпеза је то за гозбу

духа.
У овој занимљивој и хвале вредној публикацији Андрејић је
заступљен са 11 песама, које су – с правом – на самом почетку
зборника. То су песме: „И ништа не дајем“, „Љубавницима“,
„Нинаја“, „Сестра анђела Пахијела“, „Сенаило“, „Вече Белог
анђела“, „Светодухна“, „Пена“, „Сан сенке“, „Парусија“ и „Веч*
но сећање“.
Андрејић, као песник, шкрт је на речима, но његова песма
штедро пружа читаоцу читав низ асоцијација и могућности за
надградњу песме, за читаочево – и без Аријадниног конца –
сналажење у њој. Лавринт је то из којег се читаоцу баш и не из*
лази, јер би изласком само ушао у још већи, онај овоземаљски,
чије је исходиште трагично, јер је сам живот трагичан. Овај
песник није речит, али је речита његова песма. Ипак, и речи те
песме „златокрило одлазе у ћутање“. На крају је, знало се то и
пре Шекспира, ћутња. На жалост: ћутња!
Но, гробља само привидно ћуте. Тако је привидна и тишина
библиотеке. Тишина која грми!
Ако икоме, а оно је љубавницима најјасније да живот, за чу*
до, има смисла. Зажмурите и питајте се: шта би било кад ничег
не би било?! Ако је цео космос, можда, пустиња, нека то не бу*
де наша Геа. Са животом на њој, можда је она највећа драгоце*
ност космоса.
И кад са сестром анђела Пахијела одлази у непостојање, и
кад се загледава у риболико ћутање Лепенског Вира, у небо уп*
рављено, Андрејић се усхићује лепотом будућих осмеха, у које
уопште не сумња. У томе се огледа хуманистичка и потка и ос*
нова његовог песничког ткања.
Можда је пад човеков на земљу највиши његов узлет ка звез*
дама. Врпцом космичког пупка везани смо за небо као своју
ДР ЉУБИША Д. РАЈКОВИЋ 147

прапостојбину; стога, и кад падамо, ка небу падамо. Нема леп*

шег лета за душу српску од лета на крилима Белог анђела.
И кад „велики петао неба гаси божански фењер“, дужност је
човекова да, као творца коју земља вара, остане веран свом ис*
конском опредељењу да оним што је божанско у њему себе
обесмрти. Ако икоме, а оно се песнику указује вечно постојање
човеково.
Све и да је заблуда веровање у бесмртност људске душе, пес*
ници ту веру, ту наду, одржавају живом, неугасивом. Песмом
својом чини то и Живојин Андрејић, чувар ватре. Ватре снова.
Песнички чин и одиграва се свагда и свуда између ватре
снова и пепела стварности. То је песникова усудна позиција и
ситуација, његово мисионарско послушање. Оно демијуршко!
Песма Андрејићева је у дослуху са свиме што је било и што
ће бити: толико је у њој нечег свевременског. Живе у њој они
давно умрли, умру у њој они који ће се тек родити, па и они
који се никада родити неће.
Миомирис песме Живојинове лебдеће и над нашим гробо*
вима!
Ако је, дакле, и само С л о в о дим, прах, и пена!, узимам за
сведока Велико Ништа да реч песникова је, ипак, Нешто. Уп*
ркос сазнању, управо песниковом, да будућност је у прошлос*
ти.
Лирика Андрејићева је својеврсно сећање на будућност. То
она не би могла бити да њен аутор није ортодоксни дијалекти*
чар. Смртомрзац, жрец Живота.
Свака реч песме Живојина Андрејића, прегаоца и подвиж*
ника, ускрснуће је свега пролазног.
Будући да се овај песник*мислилац, у својим снохватицама,
„сећа сећања свих наших сећања“, од њега се могу очекивати
још зрелија, још озвезданија, песничка остварења.
148 ДР ЉУБИША Д. РАЈКОВИЋ

УДК: 821.163.41*1
ПЕСНИЦИ И СЛИКАРИ У ЧАСТ
ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ
КРАГУЈЕВАЦ
Олакшице
Живојину Андрејићу
Зашто се буниш * па свако се труди

да ти олакша нечим живот суров.
Мртвац сном слатким сни * што да се буди
кад га услужно закопају у ров?
Без дубљег копа бујају папири,

чему с терена доказ старовремски,
кад свима гове, кад сваког намири,
увид подобан, стручан * академски?
Без дворишта ти не треба капија,
ВЛАДИМИР ЈАГЛИЧИЋ 149

без куће свака мишја рупа дом је.

Човек без главе * главу не разбија
шта ће му глава с кичме главоломне.
Без порушене цркве ни молитва

не треба, ко ни уву песма глува.
Без завичаја, чему страшна битка
да се самосвест за потомство чува?
Намамљен неким тајновитим циљем,

свет наш оправда најстрашнију догму.
Обазреш ли се, захвати те миље:
свуд људи добри, спремни да помогну!
(1996)
РАДОМИР АНДРИЋ
БЕОГРАД
Велуће
Гледам фреску: ктитор

Замиче у мрак а за њим
Сва његова блистава свита
Био је јак обестан и моћан
150 РАДОМИР АНДРИЋ

Песници и сликари у част
У својој слави не сазна

Када се претвори у дим
Пустош никада сита
Читачу овом је казна
Висок затамњен траг
Живојину Андрејићу
Трибалска слова из тумула

У зраку никад читана пре
Ко зна због чега кад уснула
Пред Оним који крилат мре
Присутан свуда његов је траг

ал ми за тај путоказ слепи
дигли смо висок затамњен праг
иза кога праотац стрепи
за нашу срећу и за мук

градњу варљиву у уздаху
за смех и нечуј у јауку
за посвете будућем праху

за јасну шару на јастуку
скамењеном у првом страху
Гамзиград, 28. 8. 2000.
РАДОМИР АНДРИЋ 151

АДАМ ПУСЛОЈИЋ
БЕОГРАД
У трагању за змајем
За Живојина Андрејића
Овде, у граду Орадеа, идеја змаја

кружи као каква заједничка сенка
и као доказ (још један!)
нашег уједињења речи које
изговорисмо тако брзо, у цркви
готово празној, немој и пустој,
као и у ходу, на улици
пуној света, анђела и змија.
А змај, шта је са змајем?
Хајде, хајдемо још једном
у Орадеу, да га потражимо
од куће до куће, од човека до човека,
да га нађемо до краја крајева!
Орадеа, 18. 12. 2000.
152 АДАМ ПУСЛОЈИЋ

МИОДРАГ ИГЊАТОВИЋ
БЕОГРАД
Родословно земљописаније Сербие

Чест прва. Живојину Андрејићу
Трагам за пореклом посвећених речи.

Простор се само срцем деклинира.
Окивају још Звечан, од мачева звечи.
Кост предака на дну Лепенског Вира.
На коњу језди деспот отмени.

Славјани кличу Чрез план кроз поље.
Белу Манасију љубвом гради у стени.
Копорин, завет сред плањанске доље.
Плана славјанска јесте Велико Поље.

Брез Хасана Паланка скући слободом.
На Опленцу са очима тополово коље.
Смедерево, памтивек с царским годом.
На мегдану Сербие крагуј укла певца.

Божур Рача низ воду по сунцу се зби.
Поклаше ко зумбуле зоре Крагујевца.
Царица Јелена сан у јоргованима сни.
Трагам за речником заумног порекла.

За пожарима што ужгаше Стишко поље.
А Петрова чељад око Млаве се стекла.
МИОДРАГ ИГЊАТОВИЋ 153

Срећни Бољевци претекоше све боље.
За разлику од иних тврдијех градова,

Наш Градац и Градиште јесу вечни зуб.
Таки не беху од камена, нег од снова.
Дајбог да дубока жила очува наш дуб!
Кад кажем Гружа, то засветли ко ружа.

А пут ка небу кад стане да ужи Ужице.
Свака српска река од памтивека дужа.
На свакој икони наше богомајке лице.
По Србији зато путуј, чуј ромор речи!

У том божјем родослову наше су тапије.
Печаћене крвљу, горобиљем што лечи.
Ми ребарни лук смо Ђурђеве капије.
Румене се јагодњаци вароши Јагодине.

Свилопреља још тка златовез Свилајнца.
А Зворник костима брани међај Дрине.
Речне жиле крвоток су Родопског ланца.
Од таквих властитости наша граматика.

У брдима Балкана Дунав је плави шип.
Поезија срца је сва као зачудна слика,
А песник бурлак што успорни броди Сип.
Зато свака наша реч има душевни одјек.

У родослову јој пише космичко порекло.
Геоантрополошки моја Србија нема век.
У њој се и у пролазности вечно стекло.
154 МИОДРАГ ИГЊАТОВИЋ

СРБА ИГЊАТОВИЋ
БЕОГРАД
Света Богородица у Доњој Каменици
За Живојина Андрејића
Код Богородице на два столпа

онај пошавши за Пирот или Средец
сусреће караван
похитао за Неготин и Видин.
Уз Тимок, и низ Тимок.
Уз Мораву – низ Мораву.
Тако се хода по земљици
док облаци плове по небу.
Само мајка Божија вековима не жури
искићена тежачким даровима:
на вратници венац од цвећа,
на прагу грожђе и зреле јабуке.
Унутра, на зидовима,
међу грчким писменима,
чита се, од милоште сплетена,
понека наша стара реч.
(2014)
СРБА ИГЊАТОВИЋ 155

ВЕРОЉУБ ВУКАШИНОВИЋ
ТРСТЕНИК
Сред Дубља и Бучја
Ктиторима манастира Велућа

и за Живојина из Раче
Ког сте родослова

Браћо христолика
Нејасна су слова
Изнад вашег лика
Одакле стигосте
У времена вучја
Цркву подигосте
Сред дубља и бучја
Која као зубља

У времену гори
Сред бучја и дубља
Уместо вас збори
(2014)
156 ВЕРОЉУБ ВУКАШИНОВИЋ

В. Тодоровић*Шиља, Горан Ракић, Крагујевац:

Београд: Ж. Андрејић Живојину
Љубо Брајовић, Црна Гора: Ђо ин Фан, Хонг Конк:

Живојин Андрејић Живојин
ВЕРОЉУБ ВУКАШИНОВИЋ 157

Еугенија Думитрашку, Паја Станковић:

Румунија: Андрејић Ж. Живојин Андрејић Лепенски
158 ВЕРОЉУБ ВУКАШИНОВИЋ

УДК: 902.2(497.11)
903.4”634”(497.11)
МИТОЛОГИЈА КУЛТУРЕ
ЛЕПЕНСКОГ ВИРА
НА ОСНОВАМА ЕПОХАЛНИХ АРХЕОЛОШКИХ

ОТКРИЋА АКАДЕМИКА ДРАГОСЛАВА
СРЕЈОВИЋА
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ1
РАЧА
АПСТРАКТ: У овом раду су на релевантним археолошким реS

зултатима академика Драгослава Срејовића синтетисана сва
наша истраживања, резултати огледа и посматрања и закљуS
чивања на ову тему проистекла из свих наших објављених раS
1. mitcentar@open.telekom.rs
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ 159

дова, најновијих резултата и, уз критички осврт, извршено

одбацињање неутемељених тумачења која су се у новије вреS
ме појавила у нашој науци.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Кључне речи: Драгослав Срејовић, Лепенски
Вир, Мезолит, Неолит, археологија, уметност, митологија
После изузетног открића мезолитског насеља на дунавској

тераси изнад Лепенског Вира од стране великог српског архе*
олога Драгослава Срејовића, 1965. године, као и открића ис*
товрсних локалитета на простору Ђердапа, на десној и левој
обали Дунава, прошло је извесно време да би биле антиципи*
ране и формулисане особености ове културе: оквири живота
људи, теорија о традицији, обликовање простора насеља и
грађевина, корени и развој уметности, осмишљавање света,
космогонија и религија. (Срејовић, 1969; Srejović, 1972; Срејо*
вић, 1973; Srejović, 1975; Srejović, 1979; Srejović, Babović, 1981;
Срејовић, Бабовић, 1983; Срејовић, 1985; Srejović, Babović, 1986;
Срејовић, 1990; Срејовић, Бабовић, 1995.) Срејовић и његови
сарадници су на основу археолошких артефаката и спомени*
ка, као и достигнутог степена истражености, реконструисали
материјални свет људи и Мезолитске културе Лепенског Вира:
уметност, смисао живота, устројства света и митологију, како
су говорили, религију. (Срејовић, 1990, стр. 103*119; Srejović,
Cermanović, 1996; Срејовић, 1999. б) По ономе што се данас са*
свим поуздано зна Ђердапска клисура реке Дунав и њено за*
леђе су матична област мезолитско*неолитске културе Лепен*
ски Вир. Ова клисура је само један мали део Подунавља које
органски повезује западну и источну Европу. (Срејовић, 1969;
Srejović, 1979, стр. 59–76; Srejović, Babović, 1983; Cermanović*
Kuzmanović, Srejović, 1996, стр. 348–350.)
160 ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ

Митологија културе Лепенског Вира
Уз сва искушења велика постигнућа археолога Срејовића у

потпуности су фундирала ову културу и простор на коме је ег*
зистирала у Мезолиту, попунивши „беле“ странице ране исто*
рије Европе, трасирала и отворила многа питања која су акту*
елна до данас: „Ја сам дубоко веровао да је дух европске
цивилизације различит од духа предњеазијске или оријентал*
не цивилизације. И мене је увек збуњивало то што се све до Ле*
пенског Вира у археологији тврдило да је успон европске кул*
туре после леденог доба проузрокован миграцијама и
непосредним културним утицајима са Истока, пре свега са
Блиског истока, из Анадолије, из Егејског света. Чинило ми се,
ако су тада успостављени темељи древне Европе или модерне
Европе да би онда и тај дух требало данас да буде исти као и
дух савремених оријенталних култура, онаквих какви су били
могући у Ирану, Ираку, Египту или у Турској. Међутим, не са*
мо да постоји дубока цивилизацијска разлика између дана*
шње савремене цивилизације, с једне стране наше западноев*
ропске и с друге стране цивилизација с подручја која сам
навео... Увек ми се чинило да између већ познатих праисто*
ријских култура Балканског полуострва и Мале Азије постоји
дубока разлика и да је отуда немогуће да је тачна теза Ex
Oriente Lux, да све долази са Истока. Из тих разлога имао сам
тај осећај пре открића Лепенског Вира, да нешто са нашим
знањима није у реду... било је јасно да можемо да говоримо о
једној аутономној европској култури на којој се темеље управо
древна Европа, а преко древне Европе и савремена цивилиза*
ција у Европи...“ (Срејовић, 1999. a, стр. 60*61.)
По свему, ове ставове је Срејовић изградио и на достигну*
тим искуствима својих професора и колега. Сагледавајући де*
ло професора класичара, академика Милана Будимира, у које
је веровао Срејовић је казивао: „Ту прошлост која не умире, од

које се никад нисмо раздвојили и за коју нисмо знали да је но*

симо у себи, Милан Будимир је тражио и откривао у архео*
лошким налазима и писаним изворима, у миту и религији, у
крупним догађајима политичке и културне историје... Он не
тражи изворе већ праизворе и њега не занима толико егзистен*
ција проучавања појаве колико њена есенција... у свим својим
радовима тражи прапочетке и често, као јунаци из митова који
хоће да сазнају судбину, врши смели descensus ad inferos,
спушта се до најтамнијих дубина. По његовом схватању, свако
ново стање у историји имплицира неко претходно стање, неки
почетни тоталитет који се у времену и простору распарчава,
креће и преображава...“ (Срејовић, 1979, стр. 21–23)
Истим питањима бавио се и Срејовићев професор и колега
Бранко Гавела: „преисторијска и протоисторијска археологија
као и антропологија не потврђују у садашњем стању и домету
својих знања лингвистичке теорије о јединству и месту индо*
европске празаједнице“. Дакле, археологија не зна за јединство
цивилизација и популација једне заједнице у прошлости која
на предњем Истоку, односно анадолскозакавкаској области,
означава прелаз из неолитика у епоху бронзе:„Индоевропљани
лингвистичких теорија не постоје у праисторијској и раној
протоисторијској прошлости као заједница, јединствена и хо*
могена у физичком и културном смислу... у ствари, праисто*
ријска и протоисторијска прошлост Европе показује да у њој
постоје само две основне категорије популација, које би за сада
могле детерминисати и уопштено назвати као ПАЛЕОЕВ*
РОПЉАНИ и НЕЕВРОПЉАНИ... ми смо дали предност егзакт*
ности археолошких а делимично и антрополошких докумена*
та над релативном вредношћу лингвистичких конструкција и
спекулативних теорија... Не постоје засад никакви 'језички фо*
сили' који би могли осветлити односе међу људима палеоли*

тика и месолитика, с једне стране, и месолитика и неолитика,

с друге стране“. Гавела је упућивао на Питионијев резултат:
„...три централна полазна подручја неолитске културе /дунав*
ско, нордијско и западноевропко/ показују од почетка њеног
постојања толико самосталне и толико типичне европске од*
лике да се не може избећи утисак о њеном развоју из локалних
месолитских заједница“. Гавела је извео још један закључак: „...
тешко се може обићи и запоставити чињеница да постоји из*
вестан континуитет интелектуалне еволуције људских зајени*
ца од палеолитика до развијених и издиференцираних прото*
историјских епоха. Доказ за то пружају археолошка документа
о унутарњем, емоционалном и интелектуалном животу Па*
леоевропљана, који су извесне тековине своје духовне културе
пренели у наслеђе Неоевропљана..“ По свему, била је значајна
и Гавелина мисао: „То су палеолитске и неолитске антропо*
морфне статуете за које се може рећи да су, и једне и друге, ма*
нифестације истог спиритуалног и интелектуалног феноме*
на... сугерише нам идеју о могућностима физичког и психич*
ког континуитета у развоју европског друштва“. Срејовић се,
поготову, после открића Лепенског Вира није могао сложити
са Гавелиним финалним закључком: „Неоевропљани имају
своје корене у прошлости далеко старијој од оне у коју се да*
тује првобитна индоевропска заједница“. (Гавела, 1962, стр.
55–65)
Иако је као археолог, врло рано исказивао интересовање и за
митологију, (Срејовић, 1957.) Срејовић /са Цермановић*Кузма*
новић/ је, из разумљивих разлога морао бити знатно лимити*
ран на путу реконструисања, не религије, већ, митологије Ле*
пенског Вира. Такође, Срејовић је укупном разрешавању
митолошког система ове културе више приступао као истори*
чар уметности. (Андрејић, 2005, стр. 27.) Стога, слободни смо

да кажемо, „религија“ Лепенског вира је приказана сажето и

уопштено. Укратко, у култури Лепенског Вира, у оквирима ри*
боловачких и ловачко*скупљачких заједница Мезолита, извр*
шен је распад вишемиленијумске традиције старијег каменог
доба и његовог сакралног света везаног за камен /и ватру/ као
основну сировину и предмет обожавања, а остварено више
иновација од којих је седелачки начин живота најважнији. Ус*
редсеђивање на плодове земље, мора, река и језера успоставља
се култ домаћег огњишта, везивање покојника за насеље и сак*
рализација земље и воде. Мртви су сахрањивани у каменим
конструкцијама „заштићени јеленским рогововима“, а на поје*
диним гробовима су саграђена камена огњишта, „вероватно
поводом даћа“. (Srejović, Cermanović, 1996, стр. 269*270.) Ликов*
но се дефинишу сви садржаји које је рано човечанство полага*
ло у камен облутак који сада добија централно место у рели*
гији и култури постављањем поред огњишта или у средишту
сакралног простора и његовим преобликовањем у апстрактне
и фигуралне скулптуре, боравишта душа предака, „креативни
ембрион универзума, као примордијално јаје из којег се рађају
сва бића, као камен везан за свет мртвих или камен кише и во*
де“. Предмети од кости и рога са угравираним или пунктира*
ним загонетним знацима и геометријским мотивима су озна*
чени као култни инструменти. Представе на њима се
„најчешће доводе у везу са неком врстом календара везаним за
сезонске сеобе рибе, месечеве мене, воду и свет који у њој жи*
ви“. Према Срејовићу, „сви наведени елементи мезолитске ре*
лигије су обједињени у култури Лепенског вира... за чија све*
тилишта везана не само прве монументалне скулптуре Европе
већ и први успеси на плану култивације биљака и припито*
мљавању животиња“. (Исто, стр. 270*271.) Лепенски Вир је оз*
начен сакралним центром читавог Средњег Подунавља где је

откривено 147 станишта у којима су у педесетак мала свети*

лишта која се састоје од правоуглих огњишта, са каменим пло*
чама око њих, жртвеницима са кружним или елипсоидним ре*
ципијентом и једна до пет скулптура од великих облутака. У
сваком светилиштву огњишта и жртвеници леже у оси у прав*
цу север*југ што подразумева јасну поделу света, односно све*
тилишта која одражавају замишљену структуру тог света. (Ис*
то, стр. 271.) Апстрактне фигуре су бројније од фигуралних
које приказују хибридна риболика бића, водене духове, госпо*
даре велике реке или прародитеље људи и свега постојећег.
Скулптуре су присно повезане са огњиштем где се готови хра*
на за живе или жртвује мртвима. Тиме се јасно показује да је
суштина религије Лепенског Вира везана за култ огњишта које
означава центар сакралног и световног простора где се
окупљају живи и мртви. На тај начин се остварује транслација
у подземље, а преко пламена и дима, на небо. Једнообразност
свих светилишта и скулптура говори да су сва предачка знања
обједињена на великом простору у јединствен систем и истов*
ремено укључена у култ, мит и ритуале. Поседници и чувари
тих знања били су „превасходно шамани, свештеници или
уметници“. (Исто, стр. 272.) Између уметничког – културолош*
ког и метафизичког – митолошког у цивилизацији Лепенског
Вира нема разлике. „Сви наведени елементи мезолитске рели*
гије обједињени су у култури Лепенског Вира (Исто, стр. 270*
271.) ... Митотворство културе Лепенског Вира морало је бити
веома развијено... Сва предачка запажања временом обједиње*
на у један целовит систем, који је презентован у виду мита и
образлаган у ритуалима и на уметничким споменицима“.
(Srejović, Babović, 1983, стр. 59.)
Уследила су нова теоретска истраживања културе Лепенског
Вира и допуне сажете слике митологије. Но и ова истраживања

су се више тицала појединих сегмената митског али и то као

о делу културно*уметничког садржаја. (Трифуновић, 1969, стр.
54*60; Ристић, 1969, стр. 26; Исти, 1992, стр. 875*883; Радовано*
вић, 1996, стр. 41, 43*45; Гарашанин, 1997, стр. 11*17; Тодоровић,
1997, стр. 233*236; Радовановић, 1997, стр. 87*93; Бабовић, 1997,
стр. 97*108; Radovanović, 1999, стр. 71*84; Тодоровић, 2000, стр.
119*125; Андрејић, 2001, стр. 108*115; Исти, 2002, стр. 7*14; Исти,
2002. б, стр. 114*123; Милосављевић, 2004, стр. 21*39; Петровић,
2004, стр. 57*74; Андрејић, 2004, стр. 7*20; Исти, 2004. б, стр. 137*
164.) Уочавајући да је недовољно проучавана духовност и ми*
тологија културе Лепенског Вира организована су два научна
скупа посветивши их овој теми, а потом, и трећи, посвећен ра*
ду и делу академика Драгослава Срејовића.2
Такође, дошли смо до спознаје да је врло важно антиципи*
рати значајније чињенице које се односе на претходни период,
период Палеолита, са последњим леденим добом у Европи, на
које није обраћена довољна пажња а које су врло важне за даља
проучавања духовности и митолошке свести цивилизације
Лепенског Вира.
Средње Подунавље је насељено између 350.000 и 250.000 го*
дина пре н. е. али је све до пред крај последњег леденог доба,
до 11. миленијума старе ере, на културном плану остало пот*
пуно бесплодно. Тада је у Ђердапу формирана култура на
чијим ће се дуготрајним традицијама развити, у 7. миленију*
му, велика и јасно профилисана уметност Лепенског Вира.
2. Центар за митолошке студије Србије у Рачи је уз нашу иницијативу и
менторство организовао следеће скупове: „Дунав, митска река“ /Велико Гра*
диште, 17. мај 2001./ Види у: Митолошки зборник 10*11, Рача; „Митологија
Лепенског Вира“ /Доњи Милановац, 21. јун 2003/ У: Митолошки зборник 10*
11; „Академик Драгослав Срејовић“ /Рача, 21. мај 2011/ У: Митолошки збор*
ник 24, Рача.

(Андрејић, 1993; Исти, 1997; Исти, 2001, стр. 108–115; Исти, 2002,
стр. 7–14; Исти, 2002 б, стр. 114–123; Исти, 2004, стр. 7–20; Исти,
2004 б, стр. 137–164; Исти, 2005; Исти, 2010, стр. 109–140; Исти,
2011, стр. 140*144.) На најстаријим налазиштима каменог доба
Подунaвља откривене су једино алатке од облутака које су
својим обликом, одликама и бојом за људе тога времена биле
загонетне и натприродне.
На оруђу од облутака, камена и костију се појављују одређе*
ни графизми где сваки знак има одређени смисао тако да се
ствара нека врста идејног писма. Графизми ловачко*скупљач*
ке заједнице Ђердапа везани су пре свега за воду и рибу. Коле*
бања климе при крају леденог доба када је био хладно и влаж*
но учинило је да су реке често мењале своје токове и стварале
баре и мочваре. Промене опште климе око 8.300. године пре н.
е. нису пореметиле културни развој тако да је традиционални
свет белутака преживео. Утврђено је и заједништво ликовнос*
ти дела Европе и предње Азије у том периоду које потиче из
европског млађег палеолитског графизма.
Становници Лепенског Вира су насељавали дунавске терасе
са старим схватањем џиновских пећина. Основе станишта су
изведене из круга куполасто*шаторастом конструкцијом –
балдахин али тако да се њима могло прилазити једино са оба*
ле или реке чамцима. Из присног додира воде /хранитељка ре*
ка/ и камена /стеновита обала на којој се живи/ из тог праис*
конског јајета /белутка/ рађа се све, а на првом месту риболика
бића /прародитељи људског рода/. Ове терасе су биле врло по*
годне и за лов риба које су овде биле божански велике. Посебно
важан је био лов на моруне које су овде долазиле из Црног Мо*
ра да би се мрестиле сваког пролећа у периоду од марта до
маја месеца, а понекад, и чак до краја јесени да би остале да

презиме у зимском сну. Зато су ловљене не само због меса већ

и због обилне икре.
Моруне живе у Црном и Каспијском мору, а срећу се и у Бај*
калском језеру и њиховим притокама при чему су достизале
величину од око 10. метара и тежину преко 1500. килограма и
чије је месо веома укусно и могло се јести и живо. Јајник са ик*
ром такве моруне био је тежак преко 400. килограма. Живи у
рекама заривене у речно дно и више пужу него што пливају.
За време мрешћења се хране разним врстама шарана. Из поло*
жене икре – јаја легли су се младунци који су потом ту прово*
дили прву и другу годину живота. На свим местима где се у ја*
тима појављује ова огромна плодоносна риба развила су се
насеља. Велика Ђердапска клисура и њени казани богати ри*
бом представљали су ускомешани сафон. Али, прича о моруни
и њеном лову и коришћењу њене икре почела је далеко пре.
Крајем леденог доба, 20.000 до 15.000. година пре н. е. ледена
капа је још увек покривала читав северни део Европе, до обала
данашње Француске, Немачке и Пољске, а залеђени крајеви су
се простирали све до Алпа, Карпата и Дунава. Ниво светског
мора је био доста нижи него данас тако да је Средоземно море
било одвојено од Атлантика и подељено јединственим копном
између Апенинског полуострва, Сицилије и Африке. Балкан и
Грчка су били спојени копном са Малом Азијом пошто је
нестало Егејско море. Такав случај је био и са Јадранским мо*
рем. Африка и Арабија су били спојени, а Црвено море су
представљала мања језера. Од Црног, Каспијског и Азовског
мора настало је једно велико унутрашње, Понтско море, које је
воденом масом било спојено и са Балхашским језером далеко
на Истоку. Ниво тог унутрашњег мора је неминовно био дале*
ко већи тако да је захватао велики део данашњег копна испод
Кавказа, Јужне Русије до планине Урал и данашњег Туркмес*

тана, Узбекистана и Казахстана, све до Киргиских планина.

Био је то велики потоп. Лед и велико унутрашње море је затва*
рало пут између Европе и Истока северним правцем. Лед Алпа
и замрзнуте мочваре Паноније као и велика река Дунав чини*
ли су животну границу људи. Једини повољнији ареал пред*
стављало је доње Подунавље и Балкан са врло једноставном ко*
муникацијом са Азијом и Африком директним копном преко
Апенина и Балкана.
Из унутрашњег, Понтског мора, су се природном оријента*
цијом оствареном уз дневно кретање Сунца са истока на запад,
кретале моруне у Дунав. У то време остале велике реке Дњепар,
Дњестар и Волга готово да нису ни постојале или су биле за*
робљене огромним залеђеним простором тако да је моруна
своје мрешћење обављала искључиво у Дунаву. Када је на*
стављен процес отопљавања на северној полулопти ледена ка*
па се повукла далеко на север и дошло је до померања нивоа
светских мора која су данашњу форму коначно добила око
11.000. година пре н. е. Животни циклус моруне је потом остао
непромењен до данас.
На другој страни, Персијски залив је у време глацијала по*
дигао ниво тако да је велики део Међуречја и долина река Ти*
гар и Еуфрат био потопљен. Међутим, у том заливу није пос*
тојала тако велика врста риба попут моруне која је залазила у
ове реке и тиме била нераскидиво и органски повезана са жи*
вотом људи на тим просторима око које се могла створити
митска и космолошка матрица дунавског типа риболиког
бића Лепенског Вира.
Имајући у виду сва постигнућа али и дилеме нашег великог
археолога, са осећањем да је потребно много тога проучити у
вези са „митотворном свешћу“ протагониста културе Лепенс*
ког Вира и устројства мита, који је основ и градиво ове циви*

лизације, кренули смо у нова проучавања вођени идејом да је

све митско*религиозно људи на земљи, па и у земљи, повезано
са небом. Откривајући интуитивно путању и механизам неба
и привидног кретања сунца преко небосвода, креатори * вели*
ки зналци Лепенског Вира, откривали су како функционише
космос и његова екумена, ко га је створио и какво је лице те „ex
machinaе“. То откровење претопњено је у нове архетипове,
надлично, метафизичко „наслеђе“ које и данас живи у цивили*
зацији „беле“ Европе. Било је то одређено више схватање опш*
те хармоније природе и мита, живота и смрти, митска слика
света, којом је устројена организација насеља ове културе, гео*
метрија и конструкција грађевина, обликовање скулптуре,
космогонија и календар и знаци споразумевања и збрајања *
протописмо. (Андрејић, 2005; Исти, 2011) Уследили су обимни
радови Љубинке Бабовић на тему космогоније и митологије
Лепенског Вира. Међутим, они су се показали, због одређених
великих превида, потпуно бескорисним.3
Посведочили смо се да на свим просторима Индоевропљана,
у Европи и Блиском Истоку, постоји и старо митско*религиоз*
но и лингвистичко „зрачење“. Ови трагови се уочавају у топо*
нимији и хидронимији, старој религији и етнонимији. Исто*
ветна матрица се појављује и код Индоевропљана и код
Семита и њима сродним народима беле пути. Континуитет је*
зика, континуитет духовности, митова и религије у Европи оз*
начавају колевку Индоевропљана. У складу са теоријом конти*
нуитета послеглацијална Европа се појављује као једина
колевка Индоевропљана. (Андрејић, 2010, стр. 135.)
На основама достигнутих и валоризованих сазнања о митс*
ком и религијском мезолитско*неолитске културе кренуто је у
даља аналитичко*синтетичка истраживања и реконструкцију
митологије и метафизике Лепенског Вира као основе и покре*

тача свих великих достигнућа ове цивилизације у своме вре*

мену и простору Прве – Старе Европе.
***
Иако није град у правом смислу најстарија фаза насеља Ле*
пенског Вира садржи све његове основне елементе: природним
бедемом ограничен простор у ували реке, збијеност објеката,
3. Један од најближих сарадника академика Срејовића, археолог Љубинка
Бабовић објавила је свој први самосталан рад на тему Лепенски Вир тек
после његове смрти (Бабовић, 1997, стр. 97–108.) Љ. Бабовић је овај рад
значајно проширила, допунила и објавила скоро десет година касније као
велику двојезичну монографију, напоредо на српском и енглеском језику.
(Бабовић, 2006.) При томе нас упозорава да је овај „Оглед рађен од 1997. до
2001.“ и обавештава да „за то време одвијао се процес видљив у ткању и ткиву
огледа“. Шта се овиме хтело рећи и шта ово значи, тешко је одгонетнути?
Најзад, поводом изложбе Народног музеја у Београду, „Тајна Лепенског
Вира“, Љ. Бабовић је уз каталог објавила свој рад: Тајна Лепенског Вира – Лик
бога Сунца из VII миленијума пре Христа, Београд 2008.
Љубинка Бабовић у својим књигама Светилишта Лепенског Вира и Тајна
Лепенског Вира – Лик Бога Сунца из VII миленијума пре Христа je направила
на самом почетку круцијалну грешку тиме што је користила некритички
уџбеник за одређивање лучних углова за амплитуде хелијачке изласке сун*
ца у солстицијима на источном хоризонту. У овим уџбеницима се користе
лучни углови од 45 степени у односу на посматрача који су валидни само за
посматрања са екватора а као што је познато Лепенски Вир се не налази на
екватору већ на 42 упореднику северне географске ширине где је амплитуда
сунца у солстицијама 30 степени. Значи, Љ. Бабовић је у старту превидела
ову чињеницу и, према томе, управљајући се аматерски према овом уџбени*
ку је сва објашњења за кретање сунца и осталих небеских тела, када је у пи*
тању Лепенски Вир, у читавој књизи, потпуно нетачно приказала! /Погледа*
ти, пре свега, план 3. у: Светилишта Лепенског Вира/ Уз то, Љ. Бабовић је
створила фантастичну “астрономију“ људи Лепенског Вира која је нејасна и
недокучива и за данашњег астронома! /Светилишта Лепенског Вира, план:
3; 2–9, 11–27а; Тајна Лепенског Вира – Лик бога Сунца из VII миленијума пре
Христа, стр. 22, 52/

централни трг, централну грађевину – светилиште, неку врсту

градских комуникација и велику реку као пловни пут и њену
обалу као пешачку саобраћајницу. Овде је прва појава града,
протограда. Околност да је у сим светилиштима вршено
сахрањивање деификованих предака доводи до претпоставке
да овде није у питању прави град живих већ свештени град
мртвих, некрополис.
Мртви су били први који су имали трајно пребивалиште, а
та места постала су маркантне тачке којима су се живи враћа*
ли у одређеним и редовним размацима. У култури Лепенског
Вира се догодила изузетна промена: људи живе заједно са
претцима и духовно и физички. Град мртвих и град живих се
прожимају. Овде је успостављен јасан концепт смрти који под*
разумева однос између неба и земље, између света богова и
света људи. Овде се појављује идеја да судбину заједнички де*
ле и живи и мртви. Развија се пракса фетишизације светих и
деификованих предака благосиљањем огњишта и хране над
њиховим моштима. Али, још увек није изграђен фетишизам
мошти светих предака који имају подршку Бога који може све.
Смрт је доживљена као крај живота на земљи, не и као крај жи*
вота уопште, тако да је уздигнута на степен иницијације у нов
живот бића.
Лепенац има знања о космогонији и теогонији чиме је ус*
поставио јасан однос између неба и земље, између света бо*
жанства и света људи. Небески свод је небески божански дом
коме на земљи одговара земаљски човеков дом. Небески бо*
жански дом је вечан и на њему влада вечни и непромењени
ред. Тако и добро почиње на страни изалска сунца, а завршава
се на страни заласка где почиње тмина. У том свету је глава де*
ификованог претка. На прилику Бога, централно место моћи,
центар Света. У граду светих покојника Лепенског Вира је при*

сутан спој делова старије шаманистичке и новоуспостављене

земљорадничке магије. Као прва „кућа“ и први град мртвих и
живих имају кружни облик. Прастара кружна кућа и прво оге*
иште скасније у срцу града, а као кућа и град је аналоган свету.
Функцију центра, лавиринта у светилиштима Лепенског Вира
има аниконична скулптура постављена изнад огњишта која је
по свему истоветна форми омфалоса у храмовима потоњих
праисторијских религија.
Комуникације у Лепенског граду су усмерене у два правца
„на горе“ и „на доле“, односно према тргу и реки и према цен*
тралнох кући – светилишту тако да је створена „лавиринтска“
структура насеља. На овај начин се лавиринтска концепција
успоставља у оквиру схватања „мистерије живота и смрти“ и
одбране гробова божанских предака од неиницираних. У окви*
ру града је место сваког светилишта одређено на основу њего*
ве посвећености и намене што претпоставља идејно устројство
града у коме се унапред пројектује симболика и садржина сва*
ког објекта. У оквиру небеске сфере дана оријентација свих
светилишта је у склопу положаја и функције привидног днев*
ног и годишњег кретања Сунца при чему се посебно наглаша*
вају већ уочене солстиције.
Светилиште Лепенског Вира је кућа саграђена за боравиште
божанства Сунца и божанских предака, према томе, божанства
доњег света и уређује се према свим његовим хипостазама. До*
словни и пренесени смисао грађевина, садржај и аналогија,
метафоре и симболи, нису организовани случајно већ дубо*
ким промишљањем кроз успостављен систем. Оријентација у
простору према сунцу и небеским телима је посведочена и у
оријентацији светилишта које је на тај начин постављена као
нека врста опсерваторије и календара, унутар кога су антропо*
морфизирана божанства епифаније небеских тела на челу са

Сунцем које управља читавим космосом и мисаоним порет*

ком Лепенске културе. Протоград Лепенски Вир је заснован
као хелиополис и свештени некрополис.4 У Лепенском Виру,
успостављена есхатологија куће*гроба у елементарној форми,
кроз сахрањивање око огњишта, има непрекинуту традицију
до светилишта најновијих времена.
*
Деификованим претцима сахрањеним испод или око
огњишта намењен је вечан живот и „будућност и ћутња“ која
је неопходна у функцији заштите потомака. Тако „уснули“
преци Лепенца манифестују одговор на упитаност пред про*
блемом свесности и идентитета, доживљаја јаве као сна, при*
вида сна и привида јаве.
Огњиште са гробом бр. 69. где је покојник сахрањем у се*
дећем „јога положају“ своју аналогију има данас једино у Ин*
дији где је и објава свете доктрине као и у Лепенском Виру ве*
зана за рибу. Овај покојник је „успаван и везан“ и на овом и на
оном свету у вечном медитативном положају поништавајући
разлику између смрти – сна и будности – живота, односно сна
на јави. Његов медитативани положај се поклапа са положајем
„пробуђеног“ мист – шамана. Иконолики став деификованог
покојника из гроба бр. 69. говори јасно да је у питању медита*
4. Љ. Бабовић, у својој књизи: Тајна Лепенског Вира (2007, стр. 80.) употребља*
ва термине „Хелиополис“ и „свештенички град“ као своје иако смо их ми пре
тога први конципирали и ауторизовали у поглављу: Хелиополис и свештени
некрополис књиге Метафизика Лепенског Вира (2005, стр. 79–92.) Још веће
повреде су учињене у књизи Тајна Лепенског Вира – Лик Бога Сунца из VII ми
ленијума пре Христа /2008/ „Хелиополис“, „свештенички град“, „бог Сунца“,
„прво лице Бога“, „календар бога Сунца“… Све ове термине смо ауторизова*
ли у радовима објављеним од 2001. до 2005. /види у: „Литература“ а поготову
у књизи Метафизика Лепенског Вира.

тивна будност и неузнемиреност мисли усамљеног која има за

задатак понирања у себе са циљем доживљавања „јединства са
природом“, „свести о Богу“, „јединство са космосом“, „стања
душе и тела“ и „суштине света“. Овај божански прототип свеца
је упадљив и по томе што га до открића Лепенског Вира није
било у западним традицијама тако раног времена.
Покојник из гроба бр. 69. манифестује све особине прототи*
па прастарих индијских богова и јогина које прати пас чиме се
он легитимише и као „господар звери“. Он и они су су ти који
су успоставили знања о води и ватри, градњи и геометрији, бо*
жанствима и космосу, календару и теогонији и пореклу људи.
Мит и сан успаваних Лепенског Вира једно друго откривају.
Метафизички идеализам људи преточен у филозофију ми*
тологије има израђена дубља значења која се по први пут ма*
теријално очитују у „успаванима“ испод подова светилишта
Лепенског Вира. Метафизика културе Лепенског Вира носи
свеукупан печат личности из гроба бр. 69. Религијско и мис*
тичко, искуство смрти и поновног рађања, спајања са космо*
сом или богом и сусрет са демонским силама имају архетипс*
ко „природно“ порекло јер је човек био апсолутно
синхронизован са природом, свестан снаге њених божанских
закона са којима је био у сталном интуитивном дијалогу. Фор*
мирањем идеје Бога и његовог првог лица у Лепенском Виру
свети предак је досегао „будност“, а тиме је престао сан бо*
жанства – хибернација. Бог Лепенског Вира постао је вечито
будан.
Предак из гроба бр. 69. је њихов Бог, такав какав им треба.
Појавио се инкарниран у риби, заправо обучен у одећу од ри*
бље коже и са рибљим оглављем. Оригиналан човек, велики
мислилац, видовњак и чаробњак који ради чудновата, неоче*
кивана, „благословена“ дела за њих. Он је на прилику хуманог,

духовног Спаситеља, Богом надахнутог, далеко од ратника и

хероја који ствара митски поредак силом. Он производима
своје високе духовности штити заједницу од сила природе.
Митски предак, спаситељ, духовни вођа је увек повезан са ску*
пом светих слика: излазећим сунцем, топлином и сјајем огња,
сјајним погледом, скиптром – жезлом, столетним храстом и
високом, светом планином.
*
Око 6.500. година пре нове ере, Лепенци – највероватније
Протопелашки Индоевропљани, подижу прве сакралне граће*
вине и у њих постављају аутохтоне, високо осмишљене мону*
менталне камене скулптуре. Коначно се уобличава религија,
ствара лик врача, архитекте и скулптора са магијско*религијс*
ком праксом и настаје монументална уметност. Огњишта се
окружују великим каменим плочама, столовима на земљи из*
над којих се на централном месту постављају скулптуре од ве*
ликих облутака. Основа светилишта се на тај начин компонује
као стилизована људска фигура.
Хоминидне фигуре натуралног стила имају специфично из*
ражајну и посебно обликовану главу где се истичу снажне об*
рве, дуг нос, широка уста. Поједине скулптуре представљају
искључиво главу и тада још изражајније уочавамо риболико
биће које као да израња из воде, али не као „категорија живота
већ смрти“ и поновног рађања. Такве скулптуре, комплетно
подударне са основним телом облутка, готово, ненарушавају
божанску чистоту „светог камена“.
Биће налик човеку је химерично, спој тела рибе и човека,
као да је представа демона дубоких вирова или доброг духа
приобалних дубина.5 Скулптуре представљају бића рођена из
воде, прародитеље људи и свега постојећег. Повезивање скулп*
туре и архитектуре синтетише мит о постанку живих бића са

митом о стварању космоса из воденог хаоса, као целовитог

идејног система. Такав систем срећемо 4.000 година касније, на
разне начине документовано, у митологији Оанеса – Одакона
и Дагона у предњој Азији. Још касније, 5.500 година после Ле*
пенског Вира, ова уверења имали су и први филозофи европс*
ке цивилизације. То је први уочио Срејовић: Талет је у води
видео порекло свега постојећег; Хераклит је рекао да из воде
постају душе; Анаксимандар је проповедао да су људи прво
личили на рибе, да је најпре постало једно риболико биће у ко*
ме се развијао људски род до своје полне зрелости када је опна
тог бића пуцала да би на светлост дана изашли мушкарац и
жена. Али, насупрот, сва ова схватања о постанку космоса и чо*
века, од Лепенског Вира до античких филозофа, својеврсне су
претече модерне научне теорије о еволуцији Чарлса Дарвина.
Скулптура Лепенског Вира исказује лик хибридног божанс*
тва које у себи обједињује човека и рибу као божанског претка.
Била је то појава прве монументалне скулптуре и прво лице
Бога, бића чији лик није реално људски, већ метафизички, ек*
спресиван, у стварности непостојећих одлика и снаге. Прва
слика Бога „глава рибе“ се овековечила за сва времена ка „ну*
минозна икона“ која снажно делује на посматрача. У модело*
5. Сасвим је не утемељена промена заједничког става, који је Љ. Бабовић
имала некада са Д. Срејовићем у књизи „Уметност Лепенског Вира“, да
камене скулптуре не представљају риболика божанства. Она сада сматра да
су у питању форме у виду ларве пчеле, „бићу пчеле и пчелињег друшва,
матице и матичњака“. (Тајна Лепенског Вира – Лик Бога Сунца из VII
миленијума пре Христа, стр. 75.) На страну то што се Љ. Бабовић, по свом
уходаном маниру, не позива на познату јој књигу В. Ивића „Одгонетнута
мистерија пчеле и човека Лепенског Вира“ (Ивић, 2000, стр. 103–188.) који је
ово први тврдио, она, као ни В. Ивић, није у праву. Нема никаквих доказа у
археолошком материјалу, грађевинама и скулптурама да је Лепенац гајио
било какав култ пчеле.

вању иконе „првог лица Бога“ приказује се само глава сферног

облика што има за циљ изражавање мисаоне и божанске снаге.
Канонизована скулптура и архитектура Лепенског Вира
илуструје мит о настанку света. Облутак је тако праисконско
јаје изнедрено из воде велике реке. Мишљење да је свет настао
из јајета, а понегде да је из јајета настао човек, прастара је за*
једничка митолошка традиција народа Европе, Азије и Афри*
ке. Сунце као светлосно јаје, које се котрља небеском светло*
сном реком, побуђује земљу и површину воде Дунава која тако
постаје земаљска светлосна река – рајска река.
Облутак, магична лопта – магични круг је моћни инстру*
мент за завођење унутрашњег реда и хармоније и нека врста
мандале. Он је, у исто време, симбол Сопства и слика Бога. Из
тог јајета настаје све, па и лице Бога чиме се антиципира да у
свести Лепенца још увек не постоји схватање да је Бог створи*
тељ свега постојећег.
Бестелесни риболики Бог израња из воде и, његова сфероид*
на камена икона, у кући, из земље. Бестелесни бог је био недо*
кучив и, иако, још увек са људима уроњеним у култ огњишта
и ватре, предака и Сунца. Некада је Бог Палеолита, као што
сведоче камене скулптуре тога доба, имао тело и главу без ли*
ца, а сада у Лепенском Виру има само бестелесну главу али са
лицем. Издизање Бога из воде и земље, пут ка небу и преузи*
мање улоге космократора, у лепенском миту је већ почело.
У Лепенском Виру се на основу култа Сунца – Огња развија
схватање Велебога који надживљава сва људска поколења и
обезбеђује продужетак и кроз култ предака успоставља поти*
рање пролазности људског живота. Биле су то моћи сунца које
је Лепенац артикулисао кроз имагинарно и њему схватљиво
Биће. Његова метафизика кроз скулптуру изражава знања ос*
тварена кроз тражење разумевања духовних принципа, појмо*

ва вечне и бескрајне стваралачке снаге која је извор свега што

постоји. Прве „иконе“ са антропоморфизираним лицем Бога у
људској цивилизацији постављене су у најстаријим, потпуно
уобличеним, божјим обитавалиштима – светили*штима на
земљи, људским кућама.
*
Огњишту и ватри дато је централно место у кући која је от*
ворена ка истоку чиме се наглашава веза са топлином и свет*
лошћу излазећег Сунца. Стандардизована камена огњишта
правоугаоног реципијента, присутна већ у насељима Протоле*
пенског Вира, представљају најмаркантније, централно, обе*
лежје архитектуре. Увођење многих култних одредби везаних
за ватру и њено одржавање је у култури Лепенског Вира еви*
дентно. Осим практичне улоге огњиште са ватром има и улогу
гласника који посредује између људи и неба. Маркантност
огњишта даје до знања да је ватра у овој култури нека „света
сила“, а у складу са тим је и небески огањ – Сунце успоставље*
но као бит света.
Кућно огњиште је и симбол заједничког живота породице.
Оно је соларно средиште које топлином зближава људе, место
где се припрема храна, рађа и умире, место средишта живота.
Тако ватра огњишта добија функцију врата према оностраном.
Када је у кући Протолепенца први пут сахрањен предак испод
огњишта и када је први пут „благосиљано“ огњиште са храном
створена је идеја о првом храму – хестији. У митској свести,
која се одржава вековима, „сунчев круг“ оцртава границе
огњишта и зато се све дешавало око божанског огњишта. У
кући где живе претци се приноси од прве и последње жртве, је*
де, окупља, моли и прославља, спава, ступа у брак, стварају и
рађају деца… Као најсакралнији центар, огњишта Лепенског
Вира су центар космоса и екумене која су чувале и одржавале

свештенице – мајке. Ту су биле све најзначајније „иконе“ и све*

ти знаци живота и „вере“ који су уз вечни пламен чувани и
поштовани.
*
Успостављајући правилну оријентацију тока Дунава на про*
стору Лепенског Вира, према нашим досадашњим схватањи*
ма, у смеру север*југ, које обухвата три најзначајнија локали*
тета ове културе: Власац, Лепенски Вир и Падина, дошло се до
важне антиципације да је овде река у оси небеског карда око
кога се привидно, а за Лепенца стварно, ротира Сунце око
Земље. Адекватно таквом гледању лева обала је источна, а де*
сна западна. Овде је на левој страни реке „света планина“ Трес*
кавац, а тачно наспрам насеље Лепенски Вир. Сунце излази са
леве обале реке и при томе почиње дневно осветљавање кућа –
светилишта на десној обали. Тако гледано, Сунце се креће пре*
ко неба с лева на десно. За митолошку свест је од прадавнина
однос лево – десно, однос страна изласка и заласка Сунца,
имао вишеструко значења која су и у култури – митологији
Лепенског Вира релевантна и први пут теоријски и практично
јасно и вишезначно конципирана и конкретно обзнањена. Ис*
товетну оријентацију према Сунцу, које излази на источном
хоризонту, преко реке имају и локалитети Cuina Turcului, Кли*
менте I, Клименте II, Ветерани, Икоана и Развртна с једном ве*
ликом разликом. Сви ови локалитети се налазе, сасвим суп*
ротно од локалитета Падина, Лепенски Вир и Власац, на левој
обали реке Дунав.
Сунце и страна његовог изласка, страна на којој се налази
света планина, на којој је у време највеће снаге сваке године, у
време дугодневице, 21–22. јуна, „престо“ Бога Сунца, налази се
на левој обали велике реке, а „свети град“ на десној. Ова дихо*
томна идеја и у Лепенском Виру не одступа од правила пра*

давне Европе, Палеолита и раног Неолита Балкана и Мале

Азије, где је уочена превага отисака леве руке људи у пећина*
ма и насељима /Чатал Хијик/. Произилази да је и у Лепенском
Виру, али на један још виши начин, митолошка свест људи ос*
тварила потребу за заменом леве и десне стране као начин
приказивања инверзног, земаљског и оноземаљског света.
Уочени митски однос Лепенца нас доводи и до тога да се доми*
нантно служио десном руком сматрајући своју десну страну
као мушку, светлију и активнију, а леву као женску, мрачну и
лошу. Према томе, његово свеукупно усмерење ишло је с лева
у десно.
По свему, човек Лепенског Вира је сматрао да је Земља ок*
ругла и равна плоча изнад које се налази куполасти небосвод
преко кога се крећу небеска тела. Центар микрокосмоса је сре*
дишњи храм насеља са омфалосом који се налази у оси тог све*
та. У оси Света, тачно наспрам светилишта је света планина
трапезастог /об/лика према којој је човек тога доба устројио
кретање сунца и месеца, а у складу стим, и одређени календар.
У основи светилишта*куће у облику кружног исечка троугаоне
форме осећа се јасна, иако невидљива, врло правилна структу*
ра једнакостраничних троуглова. Тај кружни исечак је један од
шест који на макро плану формирају круг земљине плоче. Тај
круг се оријентише у правцу север*југ у јасној подели на три
исечка с једне и друге стране осе, три окренута ка истоку, стра*
ни изласка сунца и три ка западу, страни заласка сунца. Нази*
ре се јасно да Лепенац сматра да се сунце и месец крећу по кру*
гу који се састоји из два дела, дневног и ноћног.
Представа света Лепенског Вира као да има у себи схватање
истоветно много каснијем орфичком учењу које се базира на
представи света карактеристичној за све тзв. Индоевропљане.
Једна од најстаријих познатих слика космоса је Индоведска по

којој је земља плоча која почиње и завршава са трима најви*

шим планинама. Имајући у виду космогонију Лепенца види*
мо да је она још рудиментарнија, јер познаје само једну свету
планину и два сунчева корака. У средишту света Лепенца је
огњиште јасно успостављено и одвојено од примарног култа
ватре. Уобличена релација између сунца, огња, рађања и смр*
ти доводи до успостављања празника сунчевих циклуса, а по*
готову оног када се рађа младо сунце после зимске дугодневи*
це.
Земаљска река – Дунав ствара облутак и својим током сим*
болише рађање, плодност, обнављање и смрт. Таква је и небес*
ка река која носи сунце, небески облутак и небеску огњену ри*
бу. Зато се облутак и риба спајају у јединствену форму у
оквиру поимања свеукупне слике света. Због тога је то најста*
рија слика космоса са првим јасно формулисаним лицем Бога.
Али, слика микрокосмоса, документована у основи свети*
лишта, кубична је и по свему је изведена из старије сферне
слике. Кубична слика основе кућа Лепенца је трапезаста са
три, односно четири области. У исто време та кубична слика је
унутар сферне слике која има четири концентрична круга.
Али, кубична слика космоса у Лепенском Виру још није до*
вољно дефинисана јер је она у митотворној свести Лепенца *
била откриће које је тек требало да се потпуно уобличи. Грађе*
вина трапезоидне основе се налази унутар „невидљивог“ круга
са заједничким центром и кровом у облику сфере – балдахина.
Почеци земљорадње и узгајање биљака су захтевали строго
детерминисање и памћење времена, строго сагледавање меха*
низма слике света и божанства као његовог медијатора. Из од*
ређене доборо уређене слике света происходи и детермина*
ција времена и кретања у простору које се детерминише и
назива календаром.

*
Једна сунчана година је имала два полупериода од једног
рађања младог сунца /21. 12./ до другог, а за то време је месец
правио 13 периода. Сунце привидно, од 21. децембра до 21. ју*
на /по данашњем календару/, за пола године, мења тачке из*
ласка на источном хоризонту у лучном распону од 60 степени
/2 х 30 степени/ за географску ширину на којој се налази Ле*
пенски Вир. Све то се, готово идеално, поклапало са годишњом
амплитудом сунца на овој географској ширини. То је, нема
сумње, шестина круга, односно, исто као угао кружног исечка
основе светилишта * куће Лепенског Вира. Намеће се закључак
да је Лепенац знао да збраја кроз одређени бројчани систем. То
говори врло осмишљена геометрија и „математика“ основе
светилишта – куће.
На овом светом месту, са свим његовим маркантним репе*
рима, комплетна природа је, такорећи, својеврстан телескоп за
лепенског човека у који је он само сишао и поставио се на пра*
во место. Када је то учинио природа му је обзнанила своје „тај*
не“ законе – архетипове. Уочавањем и успостављањем маркан*
тног репера, планине Трескавац, која има јединствен облик,
положај и оријентацију у односу на посматрача на на другој
страни реке, на страни Лепенског протограда, био је пресудан.
Постављањем овог репера у иделан центар космогоније сва не*
беска тела и земља са својом природом су постали људски и
космички часовник у коме је сказаљка, планина Трескавац, не*
покретан док се читав „часовник“ покреће око њега. Био је то
„часовник“ који се привидно окретао око своје „сказаљке“ –
Трескавца. Трескавац је постао универзална слика, основна оса
света Лепенца, планина Света као код индоведске слике космо*
са – „јајета света“, са сунчевом реком и три скока сунца преко

планине Меру. Стога, не чуди што је трапезасти врх Трескавца

био праслика коју су пресликавањем пренели у основу грађе*
вине.
У космогонији Лепенског Вира, у календарском значењу,
уочавају се три велика тренутка: дан летње дугодневице /
21–22. јун/, када сунце има највећу снагу и излази са врха Трес*
кавца, равнодневице /21–22. март и 21–22. септембар/ и зимске
краткодневице /21–22. децембра/, када се рађа ново, младо сун*
це.6 Зато су сва светилишта одувек била окренута према излас*
цима сунца. Сасвим је јасно да су прастановници Европе и пре
10.000 година били ревносни посматрачи неба, али су астроно*
мију схватили на други начин. Са данашњег становишта се
долази до тога да је ера културе Лепенског Вира била у зо*
дијачком знаку Рак. Међутим, зооморфна божанства Лепенца
имају форму рибе. Успостављена риболика персонификација
божанства се протеже и кроз све касније периоде цивилизације
као нека врста примарне и стога непроменљиве традиције која
је у колективно несвесном конзервирала рибу као зооморфну
форму Апсолута. Стога је умесно питање: јесу ли Лепенци зна*
ли за неки свој зодијак у коме је ера рибе била њихово време, а
да су каснији „астрономи“ – свештеници преформулисали ере
зодијака на основу нових знања и прорачуна?
*
Основе првих кућа Лепенског Вира у форми „зарубљених
кружних исечака“ у чијој се осовини налази огњиште форми*
рано од насатично постављених камених блокова добија пара*
метар магијске слике чији је систем размеравања тајна доступ*
6. Никако се не може прихватити мишљење Љ. Бабовић да је Лепенац знао
за календар са поделом године на 12 месеци у зависности од „броја дана у
години“. (Бабовић, 2008, стр. 23.) За такав закључак нема апсолутно никаквих
назнака и индиција.

на малом броју људи. „Архитекта“ је користио „геометрију“ за

размеравање свих дужи, умео је да шестари лук, да налази те*
жиште круга у троуглу. Тако је добијен балдахин са упори*
штем на земљи.
О карактеру ове архитектуре говоре и гробови унутар ста*
ништа. Кичма покојника је у оси станишта, стомак покрива
огњиште, пупак је означен облутком са централним
удубљењем, стопала згрчених ногу падају тачно на камене
прагове. Успостављена је магична међузависност између
структуре космоса и људског тела где „архитекта“ подражава
Творца и Оца света. Положај покојника при сахрани је у форми
чина подвизавања и магичног сна. Троуглови који су у основи
станишта исти су они које ће много касније поменути Платон
у вези са телесним склопом свемира из кога се хаос обликује у
ликове уз помоћ бројева и облика: тетраедар – ватра, октаедар
– ваздух, икосиедар – вода, хексаедар – земља и додекаедар –
свемир.
Када је човек први пут приступио изградњи вештачког
склоништа окренуо се угледању на „конструкције“ из природе.
Поимање и осмишљавање божанства и увођење култова од по*
четка се остварује кроз природну архитектуру пећина која је
створена, као и све остало, божанском силом. Потреба човека за
склоништем на отвореном створиле су идеју о грађевинској
конструкцији од танких дрвених младица, грања и земље, као
што то чине птице и животиње. У складу с тим, примитивне
колибе Палеолита и Мезолита су овалне или кружне основе, а
читава конструкција је сводна као небо. Конструкцију објекта
Лепенског Вира видимо као просторно*површинску, као бал*
дахин који кореспондира и са достигнутим светоназорима.7
Између религије и архитектуре постоји блиска и уска узрочно*

последична веза јер су прво извршени „радови божанства“, а

потом човек почиње своје делање на земљи.
Небо је станиште божанства, први храм Бога, које је он сам и

створио. Према томе, небо је прототип храма према коме треба
градити божји дом на земљи. Отуда и веза између религије и
хармоније у архитектури, симболике величина, геометријских
облика и мера, који су нераздвојни од закона који одређују
природу и космос. Закона утеловљења самог божанства. У пос*
матрању кретања природе и неба која се непрекидно об*
нављају човек је морао да почне са схватањима њихових пра*
вила. Представљајући свет као израз божанства, као израз
геометрије и бројева човек је и божанство схватио у критерију*
мима геометрије и величина.
У том погледу број 3 је први број декаде који се сматра пот*

пуно савршеним и зато постаје знак божанске моћи. Тако је и
троугао, заправо једнакостранични троугао, прототип облика
који служи за конструкцију свих других облика и постаје сим*
бол стварања и божанског ствараоца. Међутим, прва правилна
геометријска слика, коју је човек могао да види у природи, јес*
те круг и тако је он први атрибуиран божанству. Тако је „Бог
бескрајни круг чије је средиште свугде, а периферија нигде“.
Једнакокраки троугао у кругу постаје симбол божанског ства*
7. Ово наше јединствено решење изгледа „куће“ Лепенског Вира први пут је
објављено научној и осталој јавности у књизи Метафизика Лепенског Вира.
До њега смо дошли самосталним изучавањем, а потом је извршено
консултовање са архитектом Бобаном Јовановићем из Београда који данас
живи и ради у Њујорку. Модел сферне колибе трапезасте основе од плетеног
прућа приказана је први пут на промоцији ове књиге у Доњем Милановцу,
9. јуна 2006, а потом на научном скупо посвећеном академику Драгославу
Срејовићу у Рачи, 2011. године.

раоца што се очитује и у видљивим и невидљивим линијама

конструкције основе куће – светилишта Лепенског Вира.
Кружно захваћен простор је једна од најстаријих форми та*
буисаног, посвећеног и забрањеног простора. У Палеолиту је
то пећина, а потом, налик њој, колиба кружне основе. То значи
да је приликом конструисања основе грађевина Лепенац прво,
уз помоћ штапа и канапа, шестарио магични круг чија је вели*
чина, односно полупречник, зависила од расположивог сло*
бодног простора у насељу. Свети центар куће – светилишта је
центар круга где се поставља белег, омфалос микрокосмоса.
После шестарења круга одређеног полупречника на тлу пос*
већеник је одређивао полазну тачку за шестарење ради поделе
круга на шест делова да би добио кружни исечак са углом, како
то ми дана означавамо, од 60 степени. Потом је размотавао ка*
нап тако да може извршити шестарење кроз две тачке на кругу
у правцу Трескавца и изласка сунца чиме добија кружну ли*
нију будућег чела грађевине. Потом је спојио те две тачке са
својом стајном тачком на супротној страни круга и тиме добио
полазну основу: кружни исечак. Затим је, правим линијама,
повезивао кочиће на северозападу и југозападу круга са онима
на североистоку и југоистоку чији је пресек био у центру прво*
шестареног табуисаног круга. Центру основе будуће грађеви*
не. Коришћењем логике интуитивне геометрије спојио је тач*
ке пресека симетрала и бочних страна кружног исечка. Затим
је уследио шестарење круга којим је на пресеку страна основе
извршено одсецање страна једнакостраничног троугла на врху
кружног исечка. Страна тог једнакостраничног троугла је пос*
тао модул, једна четвртина стране кружног исечка. Дакле, Ле*
пенац није знао унапред величину и математски израз овог
модула јер и није знао сложена математска знања. Ово решење
конструкције основе грађевине са прилично замашним шеста*

рењима полази од анализе основе академика Драгослава

Срејовића којом је неспорно утврђен невидљиви сплет једна*
костраничних троуглова и круга.
Долази се до јединог могућег, логичног и, за претпоставље*
ни ниво знања Лепепнца, много једноставнијег решења. У пи*
тању је и једноставнија интуитивна геометрија која има унап*
ред припремљен „модул“, случајно изабрану окресану грану –
штап. Лепенац је поставио штап на тло да би потом један крај
штапа држао фиксиран, а затим би вршио ротирање штапа у
једну, а потом у другу страну. На пресеку тако шестарених по*
лукругова добио би тачку којом би остварио конструкцију јед*
накостраничног троугла. Затим би у теменима троугла заба*
дао три краћа штапа. Потом би око теменог штапа везао два
узла, канапа и потом их преко два друга штапа усмеравао пра*
волинијски, под углом од 60 степени, у правцу будућег чеоног
дела грађевине. Низ те узлове би преносио још по три дужине
штапа „модула“ и тако добио однос 1 : 4. Следичо би шеста*
рење чеоног дела основе једним од узлова. Најзад је извршено
одређивање магичног центра табуисаног простора тако што су
из темена кроз половине страница повлачене праве линије, си*
метрале. Из тог центра је сада могла бити извршена завршна
магична лимитација и консекрација, ограђивање од спољних
нечистих сила. Шестарење кроз сва три темена једнакостра*
ничног троугла основе грађевине.
Архитектура Лепенског Вира у себи садржи сферни концепт
тако да је надземни део подражавао примордијални узор, фор*
му пећине лучног свода. Овај балдахин се после нивелације те*
рена изводио ушипљивањем у земљу окресаних младица лес*
ке или врбе које су потом савијане, преклапане и везиване
танким прућем. Потом се вршило плетење оплате зидова одоз*
до на горе. Тако је горњи построј био у форми кошаре која је

омазивана блатом а „кров“ прекриван блатом повезаног тра*

вом.
Овако изведен сферно*конусни балдахин – кошара, са архи*
тектонског гледишта, представља „правоизводну површину
друге генерације“ која подразумева лагану оплату која, насуп*
рот томе, може трпети, у обрнутој сразмери, већа оптерећења.
После изградње надземног дела приступало се изградњи
огњишта, постављање камених „столова“ и скулптура и „мал*
терација“ пода. Кошара има отворено и закошено прочеље са
полукружним отвором између прагова огњишта који омо*
гућава брзу комуникацију са спољним светом и ефикасно из*
димљавање огњишта. Укратко, реч је о „лакој“ грађевини – ко*
шари која има само кров.8
*
Врло сложена геометријска слика основе грађевина Лепенс*
ког Вира у себи садржи и одређене бројне вредности које саме
по себи морају имати своја мистична значења а што подсећа
на потоње представе лавиринта васељене. У доба антике „свете
слике“ базирају се на питагорејској идеји тачкастог дијаграма
тетраксиса који представља број 10 – декаду /1+2+3+4/. Мисти*
ка бројева успоставља идеју да слика микросвета Лепенског
Вира антиципира у својој основи светилишта скривени тач*
касти дијаграм који формира број 15 – декапенда /1+2+3+4+5/
– пентраксис. Доказали смо да се континуитет ових знања у
Подунављу и на Балкану сачувао до Питагорејаца тако да се и
може пратити уназад преко Микенске културе, Гвозденог,
Бронзаног доба и Неолита Подунавља, све до Мезолита и Ле*
пенског Вира. Оваква знања су у складу и са основним начели*
ма Метафизике која стоји на становишту да само правилан
пунктуални троугао, четвороугао и шестоугао могу без остат*
ка испуњавати површински простор – дводимензионални

простор. Метафизика подразумева да се простор може делити

само у мислима, а у стварности само привидно, а на том по*
стулату рефлексије и мишљења заснива се и геометрија Ле*
пенца. У том смислу треба имати у виду, пре свега, Аристоте*
лов став о митологији и метафизици. Он је сматрао да се у тој
„популарној филозофији“ задржало мишљење предака и зато
у њему налази елементе рационалности. За њега остаци древ*
не мудрости потичу једино из искуства.
8. Д. Срејовић је уз сугестије архитекте Митровића понудио надземно
решење за кућу Лепенског Вира, чини се без довољне анализе основе и
митолошке концепције Лепенца, у виду тешке колибе од облица на две воде
и трапезне основе (Срејовић, 1969, стр. 58–61.).
Архитекта П. Ристић је схватио да основа лепенске куће није само трапезаста
већ је у питању и кружни исечак од 60 степени и понудио надземно решење
у виду шатора од животињских кожа које носе узлови са упором на хипоте*
тичном унутрашњем дрвеном стубу. Узлове су својом тежином затезали
облуци. (Ристић, 1969, стр. 26; Исти, 1992, стр. 875–883.) Решење П. Ристића о
кружном исечку основе Д. Срејовић и Љ. Бабовић су присвојили што је ба*
цило извесну сенку и има негативне импликације до данас а које су уте*
мељене у изјавама архитекте Ристића: „Сукоб са Срејовићем настао је због
његовог елементарног непознавања основа геометрије… Срејовић је 'пре*
узео', као своје, неке моје главне цртеже – костур над основом, али није разу*
мео њихову суштину“. (Ристић, 15. 08. 2010, стр. 15.) Али, очигледно је и да
решење архитекте Ристића нема никакву статику и стабилност а и унутра*
шњи стуб није доказан ни у једној грађевини при ископавањима.
Најновије решење, али без икаквог образложења, понудио је Борић. (Борић,
2008, стр. 15, сл. 2.) Полазећи од става Б. Јовановића, којим се врши покушај
ревидирања Срејовићевих закључака, Борић тврди да су грађевине Лепенс*
ког Вира доста млађе и да припадају раном Неолиту и предложио неку врсту
стамбене зграде са вертикалним зидовима од ушипљених мертека и испу*
ном од камена и једносливним, равним кровом. Овако раван кров је врло те*
жак у време кишних а, поготову, снежних периода. Настрану то, оваква конс*
трукција нема никакво утемељење у традицији и укупној духовности мезо*
лита.

И најпримитивнији људи Палеолита су имали осећај за ко*

личине, редање предмета и живих бића, збрајање и поимање
величина. Уобличавање појма броја у виду речи претходи гра*
фему. Сопствено тело и његови делови чине први и основни
модел првог збрајања и примитивног бројања. Опажањем про*
стора, времена и броја Лепенац својим језиком остварује битан
учинак у сфери логоса. Код „скиптара“ из Лепенског Вира за*
пажен је систем писања бројева наизменичним и усправним
зарезима, какав је много касније познат у европском делу
критског и микенског света. У култури Лепенског Вира све је
засновано на броју светом и светом почелу, а потом на словном
знаку и „писму“. Знаци за бројеве архивирају енигматска тајна
знања и погледе на свет и космогонију, од XX до VI миленију*
ма пре н. е. Али, и прва знаковља за број, нумеру, представљају
зачетак писма.
*
На оруђу Лепенске културе од облутака, камена и костију
појављују се одређени графизми где сваки знак има одређени
смисао тако да се ствара нека врста идејног писма. Графизми
ловачко*скупљачке заједнице Ђердапа везани су, пре свега, за
воду и рибу. Колебање климе при крају леденог доба, када је
било хладно и влажно учинило је да су реке често мењале своје
токове и стварале баре и мочваре. Ове промене Дунава у Ђер*
дапу, по свему, нису биле знатне а поготову његов ток који је
овде чврсто фиксиран. Промене опште климе око 8.300 године
пре н. е. нису пореметиле културни развој тако да је традици*
онални свет белутака преживео. Утврђено је и заједништво ли*
ковности дела Европе и предње Азије у том периоду а које по*
тиче из европског млађег палеолитског графизма.
У свим језицима света самогласник а и мукло б стичу
се прво и из тих разлога су и знаци за њих прва слова. За ране

периоде уопште није лако одредити да ли неки пример гра*

фичког израза припада уметничком или примитивном
писменом изражавању. Сматра се да прву фазу писмености
представља пиктографско или сликовно писмо. Међутим, сли*
ковно писмо је независно од језика за разлику од алфабетског
знаковног, које потпуно зависи од њега. Писмо је заиста про*
извод високе митотворне духовности. (Андрејић, 2000, стр. 80*
81.) Први знаци писмена, свети знаци, у прво време садрже и
висок степен тајности и забране. О табуисаним стварима се
није смело говорити и зато су оне означаване, записиване.
Драгослав Срејовић је одмах уочио постојање многих
линеарних графема у виду писмена, а поготову у вези са зна*
цима које чине фризове око огњишта у виду великих слова А,
Λ и ∆. Са дозом скепсе сматрао је да графизми Лепенског Вира
представљају завршну фазу формирања језика у којем је сваки
знак имао одређени смисао при чему је створена врста идејног
„синтетичког“ писма које поуздано утврђује „писменост“ ове
ловачко*скупљачке заједнице.
У Европи и Малој Азији, код белих људи – Индоев*
ропљена, писмо је једино било словног карактера и јасно зна*
ковно. Из језичких релација најстаријег у митотоворном јези*
ку метафизике и писму види се једна заједничка и јединствена
основа прастарог језичког језгра у Подунављу.
Све графизме које је систематизовао Срејовић за кул*
туру Прото и зрелог доба Лепенског Вира јасно су и континуи*
рано геометријско*линерани. Произилази да сваки графем
представља одређен апстрактан појам, одређену реч, а то би
означавало стадијум идеографског или појмовног писма. Сло*
бодније речено, у питању је геометризовано, линеарно идео*
графско писмо. Једини пример сликовно – натуралног знака
који представља рибу налази се на скиптру из Лепенског Вира.

Стварањем линеарног идеографског писма изгледа да је до*

шло до стварања логографског писма. Графеми – слова око
огњишта кућа – светилишта Лепенског Вира и на ново откри*
веном жртвенику из Власца карактеристични су за силабичка
писма /слоговна/ у коме ови знаци представљају слогове од*
ређеног језика презентованог кроз знаке за сугласнике којима
се придају самогласници. Собзиром да се сви до сада познати
графизми – слова културе Лепенског Вира појављују и у
писменима неолитске Винчанске културе произилази да је на
простору Подунавља могло доћи до развоја гласовног писма
које је по много чему алфабетског типа.
*
Елементи ове прамитологије су симболи ловачко*скупљач*
ког привређивања: вода, камен, јаје, риба, а у њима тада није
могло бити зрневља и топле земље које ће проклијати у њеној
утроби. Ова прамитологија, много касније уобличена у фило*
зофску мисао, нема места за зрно иако је оно профилисало и
изменило целокупан друштвени живот човека у оквиру ратар*
ско*сточарске економије. Средње Подунавље постаје плодна
земља произвођача хране, нестаје монументална уметност и
као да се руши митологија и свет облутка. Од средине 6. миле*
нијума, често и на рушевинама насеља културе Лепенског Ви*
ра, настају прва аутохтона ратарско*сточарска насеља чији се
житељи и даље баве ловом и риболовом.
У свим најстаријим неолитским насељима прављене су
трошне колибе, покојници су полагани у гробовима на бок у
„ембрионалном“ положају, керамика је монохромна. Укупна
пажња се преноси на земљу у коју се баца семе, од кога зависи
живот, и покојници у нади да ће се из њеног материнског кри*
ла опет родити. Извор живота који је у претходној култури
представљао облутак, примордијално јаје – омфалос, у раном

неолиту је оличен у лоптастој земљаној посуди која својом

формом задржава раније успостављену идеју сферног космоса.
Идеја плодности и стварања се више не одвија у реци већ у не*
дрима земље. Сви традиционални мотиви задржавају своја
значења у основи, већина и даље симболише воду и живот, али
не воду велике реке која оплођава облутак, већ небеску воду –
кишу која напаја земљу и омогућава да семе проклија. Крајем
4. миленијума пре н. е. настају велика кретања Подунаваца –
на југоисток и запад и тада долази до губљења прастаре тради*
ционалне културе.
Новија археолошка истраживања и анализе говоре да преке*
рамички период Анадолије и предње Азије није у вези са Бал*
каном. Исто тако, ранонеолитске појаве из овог подручја нису
преношене на Балкан сеобама са југоистока већ су оне у обе ре*
гије аутохтоне, чак се може говорити о неким кретањима са
Балкана на југоисток у време старијег Неолита. Балканско*
анадолски комплекс се ствара много касније, почетком метал*
ног доба. (Грбић, 1969, стр. 27–29.) Анализирајући све ове
најраније странице историје људи, животињског света и при*
роде, на просторима старе Европе и Предње Азије, незаобилаз*
но долазимо до разлика и у религијским основама. На просто*
ру Семита Предње Азије од давнина је јасна монотеистичка
структура мита и космогоније, принцип једног Бога, а код бе*
лих индоевропских дошљака са севера она се базира на приро*
ди и обожавању предака. Сваки од ових токова има дијамет*
рално супротне животне концепције: јединство и универ*
залност, а на другој страни бескрајност разноврсности и број*
них стремљења душе. Код белаца Европе је успостављен и култ
свете ватре, а потом је уследио пут у Азију. Освојен је Иран са
севера, а сталне инфилтрације у Анадолију и Блиски исток из*
вршене су са северозапада.

Судећи по Ргведама Индовропљани истока и запада пош*

тују претка у оквиру религије гроба, а то ће рећи да свака по*
родица или род поштује божанског претка. Божански предак
сахрањен под огњиштем тиме постаје бранич огња и рода. У
спомен мртвих је успостављено крсно име рода које је истовет*
но имену божанског претка. Божански прародитељ роду и
земљи даје име. Зооморфни прародитељ људи и простора око
Дунава у култури Лепенског Вира је риболико божанство * Да*
гон. То божанско име се селило са њима у правцима њихових
миграција или путем културног утицаја.
*
Дунав, једна од највећих европских река, спаја њене средње
и југоисточне делове представљајући у прастара времена
кичму прве, Старе Европе којом се у то време сматрало шире
подручје Балкана, њеног највећег полуострва, од масива Алпа
до Црног мора и од венца Татра до Средоземног мора. Зато је
Подунавље, као просторно и временски континуирани ареал,
цивилизацијски фиксиран још од палеолитске културе Брно*
Пшедмост /20.000 година пре н. е./, преко прото*мезолитског
локалитета Куина Туркулуи /око 13.000 – 10.000 година п. н. е./
на румунској страни Ђердапа; јасно профилисане високе мезо*
литско културе Лепенски Вир /7.500–6.500/; старије фазе не*
олитске културе познате као Старчево /6.500–5.500/ и још
млађе неолитске културе Винча /5.500–3.000. године пре н. е./.
Највећи део простора на коме су се развијале ове културе, са
њиховим великим духовним и урбаним средиштима – „мет*
рополама“: Лепенски Вир, Старчево и Винча, налазе се на оба*
лама Дунава, на етничкој територији српског народа и, самим
тим, представљају, у првом реду, српски а потом европски и
планетарни културни простор. Као што се види, тај универзал*
ни културни простор је континуирано аутохтона матица све*

укупне европске цивилизације исказано у најстаријем људс*

ком глобалном памћењу које је, као такво, у потоњим
временима, али врло раним, историзовано записивањем у
Старом завету. То Старозаветно сећање реку Дунав бележи
као једну од првих рајских, историчних река, реке првих људи
чије се доба означава чистим и безгрешним, достојних Раја. Из
тог првог европског Раја, као из оног предњеазијског, у доли*
нама Тигра и Еуфрата усмеравала су се, од њих и ка њима, сва
мирна и немирна кретања људи, њихове разарајуће силе или
плодови високе духовности.
Закључак
Сасвим је јасно да свака велика стара култура, као што је и

Лепенски Вир, има све своје духовне хоризонте потпуно фундиране
митом. А собзиром на трајност мита уопште онда мит и духовност
Лепенца још живе у европској /и светској/ мисли „јер (мит) није
умро него је само променио име“.
Интуитивна генијалност Лепенског миста остварила је открића
која су постала ризница колективно несвесног европске S Западне
цивилизације. Зато сва његова интуитивна „научна“ открића и
метафизичке представе воде нас до архетипова. Откривајући
путању и механизам привидног кретања сунца преко земаљског
неба Лепенац је „откривао“ како функционише космос и његова
екумена, ко их је створио и какво је лице те „ex machine“. Било је то
прво антропоморфно лице Бога – Сунца. То откровење претопљено
је у ново архетипско, надлично, метафизичко „наслеђе“ које и данас
живи. Било је то примитивно схватање опште хармоније природе и
архетипских закона по којима је она устројена. Лепенац са
целокупним својим бићем и духовношћу је на тај начин и сам
постао наш архетип. И у том смислу је допринос академика
Драгослава Срејовића још већи.

LA MYTHOLOGIE DE LA CULTURE DE LEPENSKI VIR FONDÉE SUR LES

RECHERCHES ARCHÉOLOGIQUES DE L’ACADÉMICIEN DRAGOSLAV
SREJOVIĆ
Il est tout à fait clair que l’horizon spirituel de toute culture ancienne
telle Lepenski Vir est fondé sur le mythe. Etant donné la longévité du myS
the en général, le mythe et la spiritualité de l’homme de Lepenski Vir perS
sistent dans la pensée européenne (et mondiale) „parce que le mythe n’est
pas mort, il a seulement changé de nom“.
Le génie intuitif du mythe de Lepenski Vir a donné naissance aux déS
couvertes qui sont devenues par la suite le trésor de subconscient collectif
de la civilisation de l’Europe Occidentale. Aussi toutes ses découvertes inS
tuitives et scientifiques et toutes ses représentations métaphysiques nous
mènentSelles aux archétypes. En découvrant le trajectoire et le méchanisS
me du mouvement apparent du soleil à travers la voûte céleste, l’homme
de Lepenski Vir a découvert la manière dont fonctionnent l’univers et son
écoumène, il a découvert qui les a créés et quel est le visage de ce „ex maS
chine“. C’était le premier visage anthropomorphe de Dieu Soleil. Cette réS
vélation a été transformée en un nouveau „héritage“ archétypal, collectif,
métaphysique qui vit toujours aujourd’hui. C’était une conception primiS
tive de l’harmonie générale de la nature et des lois archétipales selon lesS
quelles la nature est organisée. Par tout son être entier et par sa spiritualiS
té, l’homme de lepenski Vir est ainsi devenu notre archétype. A cet égard
la contribution de l’académicien Dragoslav Srejović est d’autant plus
grande.

Андрејић Ж. (1993) Шакасте гривне. Београд*Рача.

Андрејић Ж. (1997) Гривне живота. Београд*Рача.
Андрејић Ж. (2000) Свети знаци. У: Митолошки зборник 3, Рача.
Андрејић Ж. (2001) Дунавски бог Дагон. У: Развитак 205–206, Зајечар
2001.
Андрејић Ж. (2002) Логика бројева геометрије Лепенског Вира. У:
Баштиник 5, Неготин.
Андрејић Ж (2002.б). Метафизичка геометрија и прво лице Бога света
културе Лепенски Вир. У: Развитак 209–210, Зајечар.
Андрејић Ж. (2004) Уснули будни. У: Митолошки зборник 10–11, Ра*
ча.
Андрејић Ж. (2004.б) Представа космоса Лепенца. У: Митолошки
зборник 10–11. Рача.
Андрејић Ж. (2005) Метафизика Лепенског Вира. Рача.
Андрејић Ж. (2010) Валоризовани резултати Милана Будимира као
полазна основа у трагању за континуитетом индоевропске,
Прве – Старе Европе. У: Митолошки зборник 23, Рача.
Андрејић Ж. (2011) Метафизика, уметност и митско*историјски об*
расци мезолитско*неолитске културе Лепенског Вира. У: Мито
лошки зборник 24, Рача.
Бабовић Љ. (1997) Положај светилишта на Лепенском виру. У: Уздарје
Драгославу Срејовићу. Београд.
Бабовић Љ. (2006) Светилишта Лепенског Вира. Београд.
Бабовић Љ. (2008) Тајна Лепенског Вира – Лик бога Сунца из VII миле
нијума пре Христа, Београд.
Борић Д. (2008) Култура Лепенског Вира у светлу нових истражи*
вања. У: Гласник САД 24, Београд.
Гавела Б. (1962) О проблему порекла и јединства Индоевропљана. У:
Зборник Филозофског факултета VI*2, Београд.
Гарашанин М. (1997) Лепенски Вир после тридесет година. У: Архео
логија Источне Србије, Београд.

Грбић М. (1969) Подударност почетка керамичког неолита на Балка*

ну и у Предњој Азији. У: Старинар XIX, Београд.
Ивића В. (2000) Одгонетнута мистерија пчеле и човека Лепенског Ви
ра. Рума.
Милосављевић П. (2004) Логос и митос Лепенског вира. У: Митолош
ки зборник 10*11, Рача.
Петровић А. (2004) Митологија сањања са Лепенског Вира. У: Мито
лошки зборник 10*11, Рача.
Радовановић И. (1996) Културни идентитет ђердапског мезолита. У:
Зборник Народног музеја XVI*1, Београд.
Радовановић И. (1997) Прилог тумачењу идеолошких аспеката кул*
туре Лепенског Вира. У: Уздарје Драгославу Срејовићу, Беогррад.
Radovanović I. (1999) „Neither person nor beast“ – dogs in the burial
practice of the ron Gates Mesolithic. У: Documenta Praehistorica
XXVI, Ljubljana.
Ристић П. (1969) Исконска архитектура. У: Књижевне новине 352,
Београд.
Ристић П. (1992) Протоисторијско дете Бога, У: Catena mundi, Краље*
во*Београд.
Ристић П. (15. 08. 2010) Бездушни систем гута идеје аутора. У: Поли
тика 34759, Београд.
Срејовић Д. (1957) Јелен у нашим народним обичајима. У: Гласник
Етнографског музеја VIII, Београд.
Срејовић Д. (1969) Лепенски Вир. Београд.
Срејовић Д. (1979) Балкански источници Милана Будимира, Београд.
Srejović D. (1979) Protoneolit – Kultura Lepenskog Vira. У: Praistorija
jugoslovenskih zemalja II, Sarajevo.
Srejović D. (1972) Europ’s First Monumental Sculpture: New Discoveries at
Lepenski Vir. London.
Срејовић Д. (1973) Култура Лепенског Вира и њена природна средина,
земља и људи. Београд.
Srejović D. (1975) Eine vorgeschichtliche Geburtsstatte europaischer
Kultur. Bergisch Gladbach.

Srejović D. (1979) Protoneolit kulture Lepenskog Vira. У: Praistorija

jugoslovenskih zemalja II. Sarajevo.
Srejović D., Babović Lj. (1981) Lepenski Vir: Menschenbilder einer fruhen
europaische Kultur. Mainz an Rhein.
Срејовић Д. (1985) Кад смо били културно средиште Света. У: Среди
ште културе III миленијума, Галерија САНУ 52, Београд.
Srejović D., Babović Lj. (1986) The Art of Lepenski Vir. Southampton.
Срејовић Д. (1990) Дијалог човека са каменом. У: Човек и камен,
Београд.
Срејовић Д., Бабовић Љ. (1995) Лепенски Вир, Београд.
Срејовић Д. (1999.а) Три значајна археолошка открића за која је везан
мој живот. У: Развитак 201*202, Зајечар.
Срејовић Д. (1999.б) Уметност и религија првих подунавских земљо*
радника. У: Књижевност 104*105, Београд.
Srejović D., Babović Lj. (1983) Umetnost Lepenskog Vira. Beograd.
Тодоровић И. (1997) Риба у обичајима и веровањима становништва
Источне Србије. У: Етно културолошки зборник III, Сврљиг.
Тодоровић И. (2000) Значење сакралне архитектуре Лепенског Вира.
У: Гласник Етнографског института XLIX, Београд.
Трифуновић Л. (1969) Лепенски Вир. У: Развитак 1, Зајечар.
Cermanović*Kuzmanović A., Srejović D. (1996) Mezolitska religija. У:
Leksikon religija i mitova drevne Evrope, Beograd.

УДК: 1:27
ХРИШЋАНСКА ПРИТОКА ГЛАВНОМ

ТОКУ ФИЛОЗОФИЈЕ
ПРОФ. ДР ПЕТАР М. МИЛОСАВЉЕВИЋ1

НОВИ САД
АПСТРАКТ: Ова теолошка полемика значајна је и за филозофију

по идеји о отеловљеном Логосу као Богочовеку; тј. Логосу у људском
облику. Хегелова концепција отеловљења идеје, односно „другоS
бивства идеје“, која се врхуни у његовој онтотеологији, имала је, таS
ко, претходнике у ранохришћанским мислиоцима 3S4. века. Без те
карике не може се у пуном смислу схватити ни Хегел, али ни настоS
јања у постмодерној филозофији да се деконструише логоцентриS
зам. Ранохришћанским мислиоцима велику пажњу је посветила ноS
вија руска теолошка и филозофска мисао, посебно Георгиј ФлоровS
ски.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Логос, оваплоћени Логос; Бог, човек, Богочовек;
1. mpetar@uns.ac.rs
ПРОФ. ДР ПЕТАР М. МИЛОСАВЉЕВИЋ 201

Ориген, Хегел, Флоровски.
У књизи Разговори Душка Певуље, један од његових саговор*

ника, Зоран Арсовић, бањалучки филозоф, каже: „Увијек се
сјетим Левинаса – оно једино вриједно јесу Грци и Библија *
остало је игра“ (2015:137). Ову натукницу настојим у овом пог*
лављу да доведем у везу са већ изграђеним схватањем да за*
падна цивилизација стварно има два изворишта или два сту*
ба: грчко*римску и јудео*хришћанску цивилизацију. Како је
до њиховог повезивања дошло?
О Оригену (185*254), као значајном мислиоцу, не говори са*
мо професор Узелац; посвећују му пажњу и професори Кола*
рић и Керовић. Тако чине и други историчари филозофије, и
српски и страни. Ипак, изгледа да је стварни удео овог фило*
зофа у историји филозофије, а посебно у повезивању двеју
традиција, старогрчке и библијске, остао надовољно обја*
шњен. То је сигурно последица неадекватног контекста у којем
се његова делатност представља.
А да је у питању контекст, може нам потврдити следеће по*
ређење. Историја западне филозофије посветила је велику па*
жњу спору око универзалија који је вођен међу западноевроп*
ским мислиоцима у црквеним круговима од 11. до 13. века.
Иста ова оријентација маргинализовала је полемику која је,
такође, међу хришћанским мислиоцима, вођена више векова
раније, превасходно у четвртом веку. Главни предмет те ра*
није полемике била је борба против Арија и аријанства, једне
верске секте која је у Христу видела превасходно човека, а не
Бога. У борби против ове јереси, која се жилаво одржавала, ис*
такло се неколико великих личности хришћанске цркве. Међу
њима су били Атанасије Александријски, Кирило Јеусалимс*
ки, Атанасије Велики, Григорије Богослов, Григорије Нисијс*
202 ПРОФ. ДР ПЕТАР М. МИЛОСАВЉЕВИЋ

ки, Јован Златоусти и други. Ова велика полемика, темељила

се на теолошким ставовима и интерпретацијама Оригена, који
се јавио скоро цео век раније.
На везе и подударности јеврејске мисли из Старог завета и
грчке античке филозофије, указивао је, још пре појаве хриш*
ћанства, Филон Александријски (на размеђи старе и нове ере).
Ориген је, међутим, био онај мислилац који је одиграо кључну
улогу у приближавању и спајању два главна тока у европској
цивилизацији: старогрчке мисли и хришћанства. Тај његов
значај констатује се у многим историјама филозофије, па и у
књигама српских аутора. Разлике, међутим, постоје у интр*
претацијама којима се његов превратнички чин предочава.
Није неистинито кад се каже да је Ориген ставове хришћанске
религије превео на филозофски језик. Тако јесте било када се
на његов учинак гледа само споља. Важно је, међутим, да се
схвати да је његова синтеза довела и до значајних промена и у
хришћанству и у филозофији. Кратко течено: после Оригена и
прве велике полемике у хришћанству, ни филозофија ни
хришћанство нису били исти. Променили су се.
Главни чин тог преобраћања одвио се током трећег, а пого*
тово четвртог века. У четвртом веку је римски цар Константин
Велики, по рођењу наш земљак, Нишлија, легализовао хриш*
ћанство у свом царству чувеним Миланским едиктом (313). Тај
догађај се може узети као кључни у будућој историји Европе.
Јер, Европа је од тада пошла путем незадрживе христаниза*
ције. Убрзо после овог догађаја, одржан је у Никеји, у Малој
Азији, први и најзначајнији хришћански васељенски сабор,
светоникејски сабор (325). На овом сабору је усвојен један од
најзначајнијих докумената хришћанске догматике: Символ ве
ре (Вјерују) који се и данас чита на литургијама и другим бого*
служењима.

Са дефинитивним прихватањем хришћанства, Европа, која

је стожер европоцентричног Запада, постала је баштиник
двеју компонената које су уграђне у темеље њене цивилиза*
ције: грчко*римске и јудео*хришћанске цивилизације. Поле*
мика која је вођена кроз више векова показује да је до овог оп*
редељења дошло тешком муком: кроз борбу, сукобе, оспо*
равање и потврђивање ставова. А шта се све кроз те сукобе до*
било, као и сама суштина полемике, дуго нам је остајало не*
познато, или бар маргинализовано.
Зашто би та полемика била маргинализована?
Одговор на то питање можемо добити у дуговекој историји

западне цивилизације. А ова историја ће нас неизбежно потсе*
тити на поделу хришћанске цркве на две гране: на источну и
западну, православну и католичку. Ова подела није остала без
последица и на однос према заједничкој баштини. Источна
црква показала је више склоности ка неговању старије тради*
ције, посебно оне однеговане на географском простору Мале
Азије. Филозофска мисао, која се развила у сфери утицаја за*
падне цркве, показала је мање склоности ка неговању баштине
која се засновала на терену источнохришћанских земаља. Тако
су велики црквени оци четвртог века, од којих смо неке поме*
нули, постали незаобилазна имена у историји источне цркве,
али не и западне. Зато што су они маргинализовани, маргина*
лизована је и велика полемика вођена почев од четвртог века.
У интересу дубљег разумевања токова филозофске мисли, тај
недостатак треба обавезно надокнадити.

Како је дошло до тога да се у новије време овај проблем

поново отвара?
Већ више векова најмоћнија земља источног хришћанства

постала је Русија. У многобројном руском народу, који се на*
рочито после Октобарске револуције раширио по свету, право*
славна вера и црква преживели су тешку борбу за опстанак.
Руска богословска и филозофска мисао, однегована у Русији и
расејању у ово време, дала је много образованих и плодних
посленика. У трагању за коренима своје цркве, ови посленици
показали су више склоности ка разумевању источних основа
хришћанства. Један од најзначајнијих међу њима, Георгије
Флоровски (који је добар део Другог светског рата провео у Ср*
бији), посебно је значајан по својој књизи капиталног значаја
Источни оци 4. века (на руском 1990, на српском 2003).
У Српској православној цркви, која је традиционално блиска
Руској православној цркви, било је одјека ових продора. Ново*
садски крстоносни прота Миливој Мијатов, на пример, превео
је са руског две књиге Оригена и приредио један зборник тек*
стова руских аутора о Оригену. Створене су тако претпоставке
да и српски читаоци могу имати потпунији увид у прву вели*
ку полемику међу хришћанским мислиоцима и у сам чин
спајања грчко*римске и јудео*хришћанске традиције. Сад*
ржајнији увид у ова значајна догађања помажу нам да уђемо у
сам корен некадашњих и новијих збивања у духовним кре*
тањима цивилизације у којој живимо.

Како је дошло до самог тог споја?
Лакше ћемо проблем схватити, уколико се подсетимо глав*

них карактеристика традиција које су у првим вековима
хришћанства доведене на исти колосек. То је, с једне стране,
била традиција коју су репрезентовали Хомер, грчки трагича*
ри, Платон, Аристотел, Вергилије, Епикур и Цицерон. Са друге
стране, то је духовни свет старих Јевреја које је представљао
Стари Завет. А са треће је нови хришћански свет чија је глав*
на књига била Нови Завет. Оба предхришћанска света, обе
традиције, и грчко*римска и јеврејска, имале су и своје рели*
гије. Упркос разликама митолошких система Грка и Римљана,
заједничка карактеристика њихових религија је у томе биле
многобожачке и идолопоклоничке. Различите религије Јевреја
и хришћана имале су, такође, нешто заједничко: њихове рели*
гије биле су једнобожачке.
Кад се овако грубо представи контекст онога што је Ориген
имао да уради, постаје јасна величина његовог чина. Његова је
историјска улога била у томе што је прегао да споји нешто на*
изглед неспојиво, да зближи незближиво. Практично су све ол*
колности биле против његовог чина. На руку му је могла ићи
само велика криза која је већ два века владала Римом: криза
идејна, криза духовна и морална. Излаз из те кризе назирао се
са Истока, од хришћанства, а исход је обећавала синтеза ду*
ховних и цивилизацијских основа два света која су се и доди*
ривала и преплитала: многобожачког и хришћанског.
Историја је показала да је оваква синтеза ипак била могућа.
Јер су два света, грчко*римски и јудео*хришћански, ипак има*
ли нешто заједничко. Заједничке су им биле преокупације ло*
госом и преокупације човеком. То је било довољно да Ориген

препозна и одигра своју историјску улогу. Њему је, на извес*

тан начин, та улога била предодређена. Ориген је, као Јелин
(Грк) по пореклу и образовању, био и предодређен али и при*
премљен да познаје грчку културу а посебно филозофију, а као
хришћанин по опредељењу био је усмерен ка разумевању нове
хришћанске науке и њених веза са старом јеврејском рели*
гијом и цивилизацијом. Ове предодређеносити, које су чини*
ле и главне компоненте Оригенове личности, и предодредиле
су га за велику историјску улогу: а то значи да успостави мос*
тове између поменутих цивилизација, култура, религија. Он је
своју улогу одиграо највише на теолошко*филозофском плану
и то тако што је приче о Христу из светих јеванђеља пренео на
појмовни језик. Христа је схватио и протумачио као Богочове*
ка, тј. Логоса оваплоћеног у људском облику. Том основном
концепцијом практично је и поставио темеље свог истражи*
вања и учења. На темељу тога главног решења градио је и сва
друга решења, из њега изведена. Великим црквеним оцима че*
твртог века остало је да Оригенову филозофско*теолошку про*
јекцију избистре и дотерају. Они су то учинили током велике
полемике која је уследила и која се водила највећим делом то*
ком 4. и 5. века.
Ако се тако гледа на преобрат који је дошао са Оригеном,
онда се његов чин може видети као један од најзначајнијих у
историји западне мисли.
Шта је, у ствари, Ориген спајао?
И тај проблем ћемо лакше схватити ако обратимо пажњу на

појам логоса у филозофији Старе Грчке. За Хераклита је логос
нешто што стоји у основи космоса и у основи микрокосмоса.

Подобно њему, тако су логос видели и други филозофи сличне

оријентације. Тек је Анаксагора из Клозомене овај логос видео
као Нус, тј. као ум; дакле, нешто што је у основи блиско јевреј*
ском и хришћанском Богу. Анаксагора Колозоменски, ипак,
није репрезентативни филозоф Старе Грчке. Главни филозофи
овог раздобља логос су схватали другачије. Платон, на при*
мер, логос је практично изједначавао са идејама, односно па*
радигмама, а Аристотел са појмовима. Човек*филозоф је неко
ко успешно или мање успешно кореспондира са идејама, од*
носно ко се служи појмовима. А овако схваћен логос не задире
у проблем човекове смрти. После физичке смрти, човек прак*
тично нестаје, сели се у царство мртвих; од њега може да оста*
не само успомена међу живима. Смисао је човековог живота
да ту успомену однегује.
У Старом Завету Бог је приказан као творац света и свега
што постоји, па и човека. Све се одвија и по његовим законима
и по његовој вољи. Однос човека и Бога успостављен је тако да
је човеку остало једино да се тој вољи покорава и да у томе на*
лази смисао.
Иако је и у јеврејској религији и у хришћанству један Бог
слично схваћен, ипак постоје разлике. Хришћански Бог је Ло*
гос. Такво схватање утемељено у Новом Завету, чији су аутори
били хришћански писци, дакле следбеници Христове науке.
Најизречитије је тако учињено у Прологу Светог јеванђеља по
Јовану.
Можемо бескрајно да жалимо што је изгубљена чувена Ори*
генова Екзапла. Тако се зове његова најглавнија књига, настала
на изучавању разних верзија Новог завета, која је сачувана са*
мо у одломцима. (Разне верзије Новог Завета, које су пронађе*
не у новије време, међу њима и Кумрански рукописи, нагове*
штавају како би могле да изгледају верзије са којима је имао да

се носи Ориген). Документована прича о Екзапли памти као се

Ориген озбиљно бавио састављањем и тумачењем истине о
Христу. Он је у шест (понекад у девет) колона исписивао упо*
редне текстове Новог завета и тумачио њихове разлике. Тај
његов поступак показује како до својих решења није дошао ла*
ко. Он је до њих долазио понашајући се као Врховни научник.
А његово решење доносило је ново схватање Бога, различито
од оног који је нудила монотистичка јеврејска религија пред*
стављена у Старом Завету. Оригенов Бог више није староза*
ветни један бог. То је сада Бог који се јавља у виду Свете Троји*
це: као Бог Отац, Бог Син и Бог Свети Дух. Теолози су
проналазили да постоје неке назнаке такве концепције Бога
још у Старом Завету. Упркос увидима у такве наговештаје,
ипак је концепција Бога у Новом Завету стварно другачија у
односу на старозаветну. Концепција Бога оштро дели Стари
Завет и Нови Завет, старојевреског Бога и хришћанског Бога.
Начин на који је Ориген представљао своју теолошку кон*
цепцију, али и начин на који су је представљали поменути све*
ти оци 4. века, достојна је највиших домета дијалектичке мис*
ли старогрчке филозофије. Дијалектика тумачења огледа се у
објашњењу самих основа ове концепције. Она спаја наизглед
неспојиво на основу тезе о постојању јединства супротности.
Природа дијалектичке мисли огледа се већ у самим изразима.
Рецимо у изразима: „јединство у тројичности“ и „тројичност у
јединству“. У цитатима које доноси књига Флоровског на мно*
го места се срећемо са варијантама исте концепције. Њихова је
суштина у томе да се једна иста идеја, о тројединству Бога, о
светој Тројици, излаже у основи исто, али увек мало другачије.
Најважније у тој идеји јесте одговор на питање о Христу. Ко
је Христ? Бог или човек? Одговор који следи састоји се у томе
да је Христ и једно и друго; има и божанску и љуску природу.

Другим речима: Христ је и Бог, али је и човек. Христ је Бог у

људском облику; дакле Богочовек. Он је, у ствари, оваплоћени
Логос; односно Логос који се јавља у људском лику; дакле, као
отеловљени Логос. А јавља се у људском лику да би пред*
стављао везу између Бога и човека, да би био путоказ људима,
да би био спас човеку.
Сличан се одговор даје и на питање: шта је то Свети Дух
(Дух Свети). И то је Бог који се јавља у другом виду: у виду
енергије, дакле као Дух Свети.
Важно је нагласити да оваква концепција Бога не постоји ни
у грчкој и римској филозофији, нити у многобожачкој рели*
гији ових старих народа; али она не постоји ни у монотеистич*
кој религији Старог Завета. Може се накнадно константовати
да је слична идеја већ постојала у старој индуској мисли. То је
она позната епизода када се Кришна показује у телесном виду
у свој својој слави. За ту ситуацију Индуси су имали и свој
појам аватар. Идеја о оваплоћењу Логоса, у виду Христа, у ос*
нови је Оригенове теолошке концеције. Ту мисао су Оригено*
ви следбеници прихватили и развили. Она је постала састав*
ни део хришћанске теологије. Ни филозофија каснијих
времена није могла да овакву интерпретацију да заобиђе.
А шта је Ориген раздвајао?
Да би утемељио своју концепцију о једнотројичном Богу,

Ориген је ипак нешто морао да раздвоји. Оно што је унутар те
концепције раздвајао означено је изразима једносуштност и
ипостас. По његовој концепцији Бог Отац, Бог Син и Бог Све*
ти дух су једносуштни (=имају једну суштину, тј исту приро*
ду, дакле природу и суштину божанску), али се ипак разли*

кују: разликују се по испостасима; тј. јављају се у три ипос*

тасиси. (Изразом ипостас се у православљу преводи грчки из*
раз који се у филозофским текстовима на Западу означава
обично изразом хипостаза). Зато се о Богу Оцу, Богу Сину и
Богу светом Духу, може говорити и као једном и као о троји*
ци.
Грчки израз ипостас/хипостаза кључни је за схватање овог
проблема. Грчкој речи ύπόστασις одговара наша реч подлога,
а најбоље је преводити речју отелотворење. Али оваквом адек*
ватима измиче стварно значењу израза иза којег стоји једна
сложена херменеутика. Показало се да сваки језик и нема одго*
варајући израз за оно што стварно стоји из њеног значења. Из*
раз хипостаза највише се наметнуо преко Аристотелове твр*
дње су Платонове идеје, у ствари, хипостазирани појмови. Али
се израз хипостаза у хришћанству јавља повезано са пред*
стављањем самог Бога у три испостаси (дакле у три хипостазе):
као Бога Оца, Бога Сина и Бога Светог духа. На судбину и из*
раза и тумачења појма који је њиме означан, битну улогу
имаће и концепција у оквиру које се тумачи. Овај грчки израз
је такорећи одмах наишао на тешкоће међу егзегетима који су
се служили латинским језиком. Већ тада се показало да латин*
ски језик нема адекватан израз за појам ипостас. Латински је*
зик има изразе за појам суштина и за појам појава, али не и за
појам ипостас. Тај појам нема потпуни адекват ни у српском
језику. Реч ипостас се на српски језик обично преводи изразом
лик или изразом вид; у Енциклопедији православља истакнута
је реч – лице. Њено стварно знчање се најбоље може схватити
на примеру истости и различистости у значењу израза Бог
Отац, Бог Син, Бог Свети Дух. Ова три Бога јесу и један Бог јер
су једносуштни (оносно имају једну суштину), али су и три
Бога јер се јављају у три лика или у три вида. Главне разлике

су у томе што је Бог Отац нерођен, Бог Син је рођен, а Свети

Дух происходи од Бога Оца. У незабилазној књизи из историје
хришћанства, Источник знања, свети Јован Дамаскин (7*8.
век) каже: „Треба, наиме, знати да нити постоји безоблична
суштина по себи, нити суштинска разлика, нити појавност,
већ само испостаси, односно јединке, а у њима постоје и суш*
тине и суштинске разлике и врсте и појавности.“ (1997:105)
У полемикама које су вођене током трећег и четртог века до*
шло је до постављања питања о томе да ли је и која од тих
ипостаси примарна. Сам Ориген је заступао став о субордина*
цији, тј. да ли су Бог Син и Бог Свети Дух у положају подређе*
ности према Богу Оцу. Пошто је став о субординацији на црк*
веним саборима одбачен, једно време је и сам Ориген био
проглашаван за јеретика.
Са становишта тврдње да су све три ипостаси Бога једно*
сушне, дакле да су исте природе, заиста субординизму нема
места. Ипак, виђење природе те једносушности довело је до
раскола у тумачењу између догмата православне и католичке
цркве. Повод за раскол био је одговор на питање из кога Свети
Дух происходи. По теолозима источне цркве он може да про*
исходи само од Бога Оца (од кога происходи и Бог Син). (А
Христ, за разлику од Светог Духа, не само да од Бога происхо*
ди, већ је од Бога рођен). По теолозима западне цркве, међу*
тим, Свети Дух происходи и од Бога Оца, али и од Бога Сина.
У тој, наизглед, неважној формулацији Символа вере постоји
разлика само у једном детаљу, и то у формулацији од кога Све*
ти Дух проиходи. Он се састоји у дометнутом изразу filoque (и
сина) у католичкој верзији; што значи да Свети Дух происхо*
ди и од Сина. Та разлика била је довољна да се на њој сагради
и продуби раскол између двеју Христових цркава. А после су
се надодавали и многи други разлози.

Шта је био главни резултат спајања грчкоSримске и

јудеоSхришћанске традиције?
После спајања (тачније синтезе) ових двеју традиција грчке

и хришћанске традиције, филозофска мисао Запада више није
могла да буде иста. На нов начин су морала да се схватају два
основна појма којима се филозофија бави: појам Бога и појам
човека.
Појам Бога се једноставно проширио, постао је много обух*
ватнији. Он је сада обухватао и појам космос (свет), и појам ло*
гос (схваћен као закон, норма), али и појам реч, језик (логос).
Промене у схватању Бога одразиле су се и у променама у по*
имању човека. Човек више није могао да буде схваћен као зоон
политикон, односно као биће културе и стваралаштва, како је
човек био схватан у античком свету (рецимо код Аристотела).
Овај појам се проширио, добио нове димензије. Од победе
хришћанства на човека се морало гледати са хришћанске тач*
ке гледишта. Што значи да се човек више није могао сагледа*
вати превасходно у свету природе, већ и у свету чији је основ*
ни чинилац Бог. Ове промене нису одмах могле да буду вид*
љиве. Али су се показале продуктивне. То се види по томе су
што су се нашле у темељима више дисциплина или тематских
преокупација. Пре свега су се одразиле на теологији, дисцип*
лини посвећеној богу и религији. Али су већ уграђивале у те*
меље дисциплине која ће настајати у новом веку, у антрополо
гији. Интересовање за однос човека и бога отворило је, такође,
и простор за сотирологију, тј. за опсесиве преокупације чове*
ковим спасом. Односно за есхатологију, тј. за смер човекових
преокупација властитим исходиштима, највише у трагању за
смислом човековог постојања. Смер свих ових човекових прео*

купација сведочи да је христијанизација европског човека до*

вела до његове појачане и подубљене религиозности. Отуда
постаје посве природна теза Макса Шелера да се човек мора
схватити и као теономно биће. Без појма Логоса, биће човека
се, у западном свету, више не би могло ни схватити и објасни*
ти.
Какав су траг ове историјске промене оставиле у

области филозофије?
Учинак који је дошао са христијанизацијом филозофије

можда ћемо најбоље разумети ако се присетимо Хегела, једног
од врхунаца филозофије хришћанског периода. И у Хегеловом
систему идеје спадају у кључне појмове. Можда би га управо
због те чињенице најпре требало поредити са Платоном, ауто*
ром теорије идеја. А кад се тако нешто учини, мора се и конс*
татовати да између та два бављења идејама постоје разлике.
Кад Платон говори о идејама, он их види само у метафизич*
ком свету, а у емпиријском свету он види само одразе тих
идеја. Хегел, међутим, идеје види у два основна вида: с једне
стране, као апстракције, а с друге * сједињене са појавама из
емпиријског света. У другом случају, он их дакле види као
идеје у другобивствовању, тј. види их као другобивство идеје.
Тако идеје, по Хегелу, не бивствују само као чисте, већ и као
оваплоћене. Оне, оваплоћене, у свом другобивству, постоје
кроз јединство супротности: постоје сједињене са нечим суп*
ротним, са материјом. Другобивство идеје најбоље карактери*
шу изрази: материјализација духа или одуховљење материје.
Хегел није родоначелник оваквог начина размишљања. Оно
има корен у схватању Христа као оваплоћеног Бога, оваплоће*

ног Логоса. Такво схватање Христа срећемо већ код Оригена и

код великих отаца хришћанске цркве који су се развили у ис*
точном делу хришћанства, и у њему оставили више трага.
Бар још један појам, који се преко Хегела уплео у сав* реме*
ну филозофску мисао, води порекло из јудео*хришћан* ске
баштине. То је појам, отуђења. Са овим појмом сусрећемо се
већ у Старом завету, у причи о Адаму који се отуђио од Бога
(кад је појео јабуку са дрвета сазнања добра и зла). У Старом
Завету се на овај чин гледа као на отуђење човека од свога
створитеља. А у чисто хришћанском тумачењу овај чин се
схвата као отуђивање од Логоса. Сезање до порекла овог појма,
омогућује нам да боље схватимо и разне друге видове отуђења
са којима се човек сусреће. Самим тим, да боље сх* ватимо и
проблеме савременог човека и проблеме савремене мисли.
Међу велике оце хришћанске цркве убраја се и свети

Августин. И он је значајна тема патристике.
Свети Августин (354*430) припада овом преломном перио*

ду. Спада међу хришћанске мислиоце који су оставили најви*
ше трага на каснију историју Запада, посебно својим главним
књигама: Исповести и Божја држава.
Од тих двеју књига своју популарност и актуелност задржа*
ле су посебно Исповести. Савремени психоаналитичари своје
велике претходнике виде у учењима о човеку светих црквених
отаца раног хришћанског периода. Најостваренији домет њи*
хових учења у смеру будуће психоанализе чине Авугустинове
Исповести. Један о значајних савремених психоаналитичара,
Чедвик, каже да је то „ремек*дело интроспективне аутобиогра*
фије, исказане у облику једне дуге молитве Богу“. А потојереј

Милош Весин из чије књиге Раскршћа кривице наводим ове

речи, истим поводом каже: „Августинова суптилност и дубина
самопосматрања га чине незваничним претечом психоанали*
зе на западу, јер је прецизно уочавао дејство несвесног дела чо*
векове личности“ (2013: 177, 178). Буран живот, који је Августин
водио пре него што се у својој 33. години преобратио у
хришћанског верника, учинили се да се ове исповести при*
хватају и као важно литерарно дело.
Данас је од превасходно историјског значаја Августинова
Божја држава. Њу је писао хришћанин у време постојања
Римске империје који је могао јасно да разликује царство ци*
вилне власти од царства на чијем је престолу Исус Христ.
На важност и актуелност Августина посредно је указао Бер*
тран Расел у својој Историји западне филозофије. Ова Реасело*
ва књига има три дела: Античка филозофија, Католичка фило
зофија и Савремена филозофија. Главна личност другог дела те
књиге, у којој се приказује католичка филозофија, јесте Авгус*
тин. Расел је ставио тежиште на приказ католичке традиције а
маргинализовао је свете оце 4. и 5. века који су деловали у ис*
точном делу хришћанства. Августин је, на тај начин, изузет из
свог природног светоотачког окружења и придружен главним
оријентирима Римокатоличке цркве. Па ипак је Раселов при*
каз Августина посредно указао на актуелност овог незаобилаз*
ног хришћанског мислиоца који је присутан у традицијама
обеју цркава. То је учињено у делу текста који је посвећен Кар*
лу Марксу. Пажњу завређују Раселова поређења хришћанства
и Марксове филозофије. Ово је тај одељак:
Јеврејски калуп за историју, прошлу и будућу, састоји се у
снажном позиву угњетенима и несрећнима свих времена. Све*
ти Августин је овај калуп саобразио хришћанству, Маркс со*

цијализму. Да се разуме Марксова психологија, требало би

употребити следећи речник:
Јехова – дијалектички материјализам
Месија – Маркс
изабрани – пролетеријат
црква – комунистичка партија
долазак царства небеског – револуција
пакао – кажњавање капиталиста
миленијум – комунистичка заједница
Изрази на левој страни дају емоционални садржај израза на

десној страни, и баш та емоционална садржина, која је била
блиска свима онима који су добили хришћанско или јеврејско
васпитање, учинила је вероватном Марксову есхатологију.
(1962:358)
У овом одељку Раселове Историје западне филозофије као
друга међу највећим црквеним личностима приказан је Тома
Аквински. Аквински (1226*1274), аутор обимне књиге Summa
thologiae, већ више није превасходно филозоф, него теолог. По*
менута његова књига сматра се најзначајнијим дометом и сис*
тематизацијом католичке теолошке мисли. Она се често дово*
ди у везу и пореди са Источником знања Јована Дамаскина.
На разлике међу схватањима ове двојице мислилаца из исто*
рије хришћанства утицали су историјски догађаји, међу њима

и подела хришћанских цркава на источну и западну цркву.

Природу учинка књиге светог Томе, може да представи ова ре*
ченица из Филозофије Ивана Коларића: „Томиној синтези ка*
толичанства и аристотелизма, хронолошки су претходиле
Авероесова синтеза ислама и аристотелизма и Мајмонидова
(1135*1204) синтеза мојсијевства и аристотелизма“ (2004:173).
Ово дело католичке догматике репрезентативно је за западно
хришћанство.
Резиме
У историјама филозофије страних и српских аутора по правилу се

инсистира на континуитетима старе грчке и нове филозофске мисS
ли која се јавља са ренесаном и која врхунац доживљава у немачком
класичном идеализму. Тако оријентисане историје ове дисциплине
посебну пажњу поклањају спору око универзалија у средњевековној
филозофији. Овај спор се водио између 11S13. века и представља
важну карику која повезује ове две традиције.
Историски прегледи западне филозофије обично превиђају споS
рења ранохришћанских мислилаца у 3. и 4. веку поводом јерси
аријанства која су у жижу теологије поставила питање: да ли је
Христос био бог или човек. Победио је став који је заступао филоS
зоф и теолог Ориген (3, век) да је Христос имао двоструку природу:
тј. да је био истовремено и Бог и човек. На црквеним саборима
потврђен је став да се једносуштни Бог јавља у три ипостаси: као Бог
Отац, Бог Син и Бог Свети Дух.
Ова теолошка полемика значајна је и за филозофију по идеји о
отеловљеном Логосу као Богочовеку; тј. Логосу у људском облику.
Хегелова концепција отеловљења идеје, односно „другобивства идеS

је“, која се врхуни у његовој онтотеологији, имала је, тако, претS

ходнике у ранохришћанским мислиоцима 3S4. века. Без те карике не
може се у пуном смислу схватити ни Хегел, али ни настојања у
постмодерној филозофији да се деконструише логоцентризам. РаS
нохришћанским мислиоцима велику пажњу је посвеS тила новија
руска теолошка и филозофска мисао, посебно Георгиј Флоровски.
Дамаскин, Свети Јован: Источник знања, превео са јелинског извор*

ника С. Јакшић, Никшић 1997.
Керовић, Радивоје. Историја филозофије, I, II, Бања Лука 2006.
Коларић, Иван. Филозофија, Златибор 2004.
Ориген Против Келса. Апологија хришћанства. Превео с руског Ми*
ливој Р. Мијатов. Нови Сад 2012.
Ориген. Учитељ александријски и презвитер. Саставио јеромонах
Иларион (Алфејев). Превео с руског Миливој Р. Мијатов
Књига о Оригену. Зборник радова о Оригену. Радове сабрао и с руског
превео Миливој Р. Мијатов. Нови Сад 2012.
Певуља, Душко. Разговори. Бања Лука 2015.
Расел, Бертранд. Историја западне филозофије. Превела с енглеског
Душанка Обрадовић. Београд 1962.
Узелац, Милан. Историја филозофије. Нови Сад 2004.

CHRISTIAN TRIBUTARY TO MAINSTREAM OF

PHILOSOPHY
In the histories of philosophy of foreign and Serbian authors by rule it

is insisted on continuities of old Greek and new philosophical thought
that appears in renascence and which experiences its peak in German
classical idealism. Such oriented histories of this discipline pay special atS
tention to the dispute on Universalities in philosophy of middle ages. This
dispute was lead between 11th and 13th centuries and represents an imS
portant link that connects these two traditions.
Historical research of western philosophy usually predict dispute beS
tween early Christian thinkers in 3rd and 4th century about heresy of ArS
ianism that focused theology question: was Christ a God or a man. The
attitude that Christ had dual nature, both a god and a man won and it was
presented by a philosopher and theologist Origen (3rd century). On eccleS
siastical gatherings the attitude was confirmed that God appear in three
hypostasis: as God Father, God Son and God Holy Spirit.
This theological dispute is significant for the idea of embodied Logos as
GodSMan i. e. Logos in human form. Hegel’s conception of embodying the
idea, i.e. “Longevity of the idea” that reaches its peak in onthoStheoSlogy,
had, thus, predecessors in early Christian thinkers of 3rd and 4th centuS
ries. Without such link, Hegel can not be fully grasped, and the strivings
in postmodern philosophy to deconstruct logocentism.
Early Christian thinkers were dedicated full attention by new Russian
theological and philosophical thoughts especially George Florovsky.

Оригиналан научни рад
УДК: 904(497.11)
RANORIMSKE NEKROPOLE U RAMU

/LEDERATA/
DR MLAĐAN S. CUNJAK1
ZAVOD ZA ZAŠTITU SPOMENIKA KULTURE
SMEDEREVO
PROF. DR ALEKSANDAR JOVANOVIĆ (+)

FILOZOFSKI FAKULTET
BEOGRAD
АПСТРАКТ: Ponavljamo pretpostavku da se nekropole sa Male

Gorice i Velike Šajice u Ramu mogu povezati sa autohtonim staS
novništvom S Malim Skordiscima S koje je sve do početka 2. veka
održali veoma vitalne izraze svog etničkog eniteta. čak nam se čini
da su oni prikazani i u jednom segmenti na Trajanovom stubu kada
1. cunjakm@gmail.com
DR MLAĐAN S. CUNJAK 221

je Car u početku drugog Dačkog rata izbio na dunavsku obalu,

njega ispred jednog, verovatno Domicijanovog, slavoluka aklamaS
cijom pozdravlja lokalno stanovništvo čiji su izgled i odeća speciS
fični i ne mogu se porediti sa rimskim grañanima, kao ni sa DačaS
nima, dok pokazuje znatne sličnosti sa predstavama panonskih
zarobljenika na trijumfalnim spomenicima podignutim povodom
ugušenja panonskoSdelmatskog ustanka.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Lederata, Ram, Mala Gorica, Velika Šajica, Mali
Skordisci, II vek
Manja arheološka istraživanja u selu Ramu, sprovoñena nedo*

voljnim sredstvima i bez potrebnog kontinuiteta, bila su uglavnom
usmerena na iskopavanja moćne fortifikacije antičke Lederate dok
su ostale komponente ovog zanimljivog lokaliteta ispitivane samo u
slučajevima kada se nad njima nadvila neposredna opasnost unište*
nja i civilazacijskog poništavanja.2 Podizanjem velikog broja viken*
dica na blagim padinama otvorenim prema Dunavu većma su bile
ugrožene nekropole Lederate organizovane na putu prema Vimina*
cijumu, odnosno Ledereti.3 Predmet ovog priloga su upravo dve ma*
nje nekropole istražene u kampanjama 1985. i 1986. godine na
lokalitetima Velika Šajica i Mala Gorica. Mada nisu istražene u ce*
losti, već samo u okviru dopuštenog prostora i u uslovima odma*
kle jeseni, čini se da nude zanimljive mogućnosti otvaranja novih
problema u okviru sepulkralne slike ovog dela Podunavlja, a naslu*
2. Za opšte podatke o Lederati uporediti M. Mirković, Rimski gradovi na Dunavu
u Gornjoj Meziji, Beograd 1968, 98*101; A. Jovanović, The Problem of the Location
of Lederata, Roman Limes on the Middle and Lonjer Danube, Belgrade 1996, 69*72.
3. Ova iskopavanja vršena su u organizaciji Zavoda za zaštitu spomenika kulture u
Smederevu i uz finansijsku podršku SO Veliko Gradište. Posebnu zahvalnost
dugujemo Žarku Živanoviću, direktoru Kulturnog centra u Velikom Gradištu i
Živoradu Sekuloviću iz Rama.
222 PROF. DR ALEKSANDAR JOVANOVIĆ (+)

ćuju se i neka pitanja iz domena etničke strukture ili procesa ro*

manizacije na ovom prostoru. Nekropola na lokalitetu Velika Ša*
jica nalazi se na blagoj padini desno od današnjeg, a verovatno i
antičkog, puta koji dolezaći iz Viminacijuma, a i Pinkuma, završava
na dunavskoj obali neposredno ispod stene na kojoj je prostrano
utvrdjenje. Sa druge strane, skoro sučelice, nalazi se nekropola na
manjem platou iznad useka koji se naziva Mala Gorica. Obe nekro*
pole imaju lep, otvoreni položaj prema Dunavu, koji svojom
dominantnošću pokazuje sakralnu bremenitost i sveprisutnost svoj*
stvenu grobljima kao trajućem kultnom sećanju. Zajednički im je i
podatak da se nalaze na samoj ivici prostora koji se mogao obra*
djivati, odnosno da su verovatno bile van tada aktuelne katastarske
organizacije zemljiљta.
VELIKA ŠAJICA S1
Na lokalitetu Velika Šajica u dve manje kampanje zaљtitnog ka*
raktera, iz 1985. i 1986. godine, otkriveno je ukupno 19. grobova sa
spaljenim pokojnicima koji su ukopani na približno istom nivou bez
neke uočljive unutrašnje organizacije.
Grob 1/85 * nepravilnog elipsoidnog oblika dimenzija 120 x 90 x
25cm. Ostaci sa lomače (garež, pepeo, ugalj) su rasuti po celoj grob*
noj jami, a nešto sabranih kostiju spaljenog pokojnika je izdvojeno
u donji deo keramičkog lonca koji je prekriven delom amfore. Pri*
loga nije bilo.
Grob 2/85 * grobna jama nepravilnog kružnog oblika dimenzija
135 x 120 x 25 sm ispunjena rasutim ostacima sa lomače bez reci*
pijenta. Nije uočeno izdvajanje ostataka spaljenog pokojnika. Od
priloga u grobu evidentirano je samo 4 mala klina za obuću.
Grob 3/85 * grobna jama nepravilnog pravougaonog oblika di*
menzija 125 x 75 x 30 sm delimično prekrivena manjim kamenim
PROF. DR ALEKSANDAR JOVANOVIĆ (+) 223

pločama. Mala količina ostataka spaljenog pokojnika izdvojena i

položena u grobnu jamu bez recipijenta. Kamene ploče su utvrñi*
vale vertikalni položaj keramičkog tubusa koji je bio u funkciji
libacione cevi. U grobu su pronañeni: keramička lampa, mali, profi*
lisani gvozdeni okov i 4 gvozdena klina.
Grob 4/85 * kružna plitka grobna jama prečnika 90 i dubine 15 sm
prekrivena krupnijim, lomljenim kamenom. U jami je pronañeno
nekoliko kostiju spaljenog pokojnika izdvojenih od ostataka lomače.
Na kamenom pokrivaču groba registrovana su 3 fragmenta kera*
mičkog pehara koji je verovatno razbijen u funebralnoj kultnoj
radnji nad grobom.
Grob 5/85 * koritasta grobna jama elipsoidnog oblika dimenzija
160 x 90 x 20 sm. Ostaci sa lomače, bez separisanja ostataka pokoj*
nika, rasuti po celoj površini grobne jame. Grobni inventar skoncen*
trisan u istočnom delu jame sastoji se od: strigilisa, keramičkog
lonca, lampe, malo nesagorelih kostiju.Ostaci sa lomače rasuti po
celoj grobnoj jami, ali je izvesna koncentracija uočena u središnjem
delu koja bi mogla indicirati na postojanje drvenog recipijenta. U
tom delu su bili postavljeni i grobni prilozi: mali gvozdeni nož,
bronzani novac Hadrijana, fragmentovani keramički sud i 2 konjska
zuba.
Grob 8/85 * grobna jama nepravilnog kvadratnog oblika dimen*
zija 85 x 85 x 15 sm sa neznatnom količinom sa lomače izdvojenih
ostataka spaljenog pokojnika koji su delimično skoncentrisani i pre*
kriveni delom amfore. Uz ostatke spaljenog pokojnika priložen je
samo stakleni balsamarij.
Grob 1/86 * plitka grobna jama nepravilnog izduženog elipso*
idnog oblika dimenzija 180 x 110 x 20 sm u koju su pohranjeni ostaci
sa lomače bez recipijenta i separacije. Izvesna koncetracija materi*
jala prenetog sa ustrine uočljiva je u istočnom delu grobne jame koji
je prekriven sa dve veće kamene ploče. Ostaci sa lomače preneti su

u užarenom stanju u grobnu jamu što se manifestuje tragovima za*

pečene zemlje na dnu i ivicama grobne jame, kao i na kamenim
pločama koje su je delimično prekrivale. Grobnih priloga nije bilo.
Grob 2/86 * plitka kružna grobna jama prečnika 110, dubine 15
sm prekrivena krupnijim kamenjem. U grobu je bila neznatna koli*
čina ostataka kostiju spaljenih pokojnika izdvojenih sa lomače. Ovi
ostaci su rasuti po grobnoj jami što ukazuje da nije bilo recipijenta,
čak ni od efemernog materijala /drvo, platno/. U grobu je pronañen
samo gvozdeni klin.
Grob 3/86 * manja, plitka grobna jama nepravilnog elipsoidnog
oblika dimenzija 90 x 50 x 15 sm. U središnjem delu jame uočena je
izvesna koncentracija ostataka spaljenog pokojnika separisanih od
žarine. Od priloga registrovan je keramički lonac koji nije bio u
funkciji recipijenta.
Grob 4/86 * grobna jama nepravilnog, razuñenog oblika dimen*
zija 148 x 85 x 15 sm. Izmešani ostaci sa lomače rasuti po grobnoj
jami, delimično prekriveni sa delovima dve amfore. Grobni inventar
sačinjavaju deo staklenog balsamarija koji je deformisan gorenjem,
keramička lampa, poklopac šatulice od bronzanog lima i 8 gvozde*
nih klinova čije prisustvo bi moglo indicirati na postojanje drvene
kasete. Zanimljiv je oblik grobne jame: kao da se sastoji od pravo*
ugaonog groba u užem smislu i elipsoidnog dodatka za funebralni
kult!
Grob 5/86 * veća grobna jama nepravilnog, kruškolikog oblika sa
najvećim merama 160 x 110 x 20 sm. Sastoji se zapravo od dva
funkcionalno integrisana dela: grobne jame elipsoidnog oblika u
kojoj su bili pohranjeni sa lomače separisani ostaci spaljenog pokoj*
nika i kružnog dela prekrivog kamenjem koji je verovatno služio za
funebralni kult i kao grobno obeležje. U grobnoj jami su nañeni go*
reli bronzani novac Hadrijana i manji keramički lonac.

Grob 6/86 * grobna jama razuñenog oblika koja se sastoji od

elipsoidne grobne jame dimenzija 110 x 50 x 20*30 sm uz koju se
nadovezuje plitki pravougaoni ukop prekriven većim kamenim plo*
čama / dim. 50 x 40 x 10 sm/. Ostaci sa lomače bez separacije i
recipijenta rasuti po grobnoj jami u kojoj su pronañeni bronzani
novac Domicijana, kvalitetni keramički tanjir i 3 gvozdena klina.
Površina prekrivena kamenim pločama je služila za funerarnu daću
i obeležavanje sepulkralnog areala.
Grob 7/86 * manja, plitka grobna jama kružnog oblika; prečnika
75, dubine 12 sm prekrivena krupnijim lomljenim kamenjem. U
grobnoj jami je bila manja količina sa lomače izdvojenih ostataka
spaljenog pokojnika; bez recipijenta i priloga.
Grob 8/86 * pravougaona grobna jama dimenzija 95 x 60 x 35 sm
prekrivena kamenim pločama; jedna bočna strana obložena takvim
pločama. U grobnu jamu su rasuti ostaci sa lomače.Nije uočena
koncentracija ili separacija ostataka spaljenog pokojnika. Grobni
inventar sačinjavaju keramički lončić i bronzani novac Nerona.
Grob 9/86 * manja kružna grobna jama prečnika 60 i dubine 40
sm ispunjena ostacima sa lomače. U jami su nañena dva gvozdena
klina i donji deo staklenog pehara.
Grob 10/86 * grobna jama nepravilnog pravougaonog oblika
dimenzija 95 x 80 x 25 sm delimično prekrivena lomljenim kame*
njem. Malobrojni ostaci spaljenog pokojnika izdvojeni su sa lomače
i, bez recipijenta, pohranjeni u istočnom delu grobne jame. Od pri*
loga u grobu evidentirani su: manji gvozdeni nož, oštećena gvoz*
dena igla*stilus i 2 gvozdena klina. Na kamenju koje je prekrivalo
grobnu jamu nañene su dve krupnije kosti bovida koje su možda
deo funerarne daće nad grobom ili profilakse grobnog prostora.
Grob 11/86 * elipsoidna grobna jama dimenzija 120 x 60 x 20*30
sm ispunjena ostacima sa lomače. Nešto veća količina ostataka spa*
ljenog pokojnika uočljiva je u severnom delu grobne jame gde su

pronañeni gvozdeni klinovi i klanfice, možda delovi drvene kasete*

recipijenta. Uz zapadnu ivicu groba evidentirani su ostaci drvenog
kolca koji je služio kao grobno obeležje.
Svih 19 grobova istraženih na lokalitetu Velika Šajica su sa spalje*
nim pokojnicima. Kremacija je vršena na utrini, koja nije otkrivena,
a ostaci sa lomače prenošeni su u prireñenu grobnu jamu najčešće
nepravilnog elipsoidnog ili pravougonog oblika. Samo u slučaju
groba 1/86 ostaci sa lomače su u užarenom stanju preneti u grobnu
jamu što se manifestuje tragom zapečene zemlje na dnu i bočnoj
strani. U svim ostalim primerima ostaci sa lomače, koja je verovatno
prireñivana noću, su nakon hlañenja pohranjivani u plitku grobnu
jamu.4 U većini slučajeva ostaci spaljenog pokojnika nisu izdvajani
od ostataka lomače već su izmešani sa njima polagani u grobnu ja*
mu. Separacija ostataka spaljenog pokojnika od ostataka lomače
registrovana je u osam primera (grobovi 3/85, 4/85, 8/85, 2/86, 3/86,
5/86, 7/86, 10/86). Ostaci sa lomače ili izdvojeni osteološki ostaci
spaljenog pokojnika nisu postavljani u recipijente već su nepos*
redno polagani u grobnu jamu. Samo u primeru groba 1/85 ostaci
spaljenog pokojnika pohranjeni su u donji deo lonca, dok prisustvo
većeg broja klinova i klanfica u grobovima 3/85, 4/86 i 11/86 ukazuju
na mogućnost postojanja drvene kasete u kojoj su smešteni ostaci
incineracije. Ostaci spaljenog pokojnika prekriveni su fragmentima
amfora u grobovima 1/85, 8/85 i 4/86, ali samo u potonjem primeru
može se govoriti o nekoj vrsti dolijuma jer je gornji deo amfore is*
korišćen kao libaciona cev. U grobu 3/85 kao libaciona cev, a ujed*
no i kao način obeležavanja sepulkralnog prostora, iskorišćen je
vodovodni tubus. Većina grobova je prekrivena manjim humkama
od krupnijeg lomljenog kamena što je pored grobnog belega imalo i
funkciju kuline jer je na tim površinama nalaženo lomnjeno posuñe
4. J. M. C. Toynbee, Death and Burial in the Roman NJorld, London 1971, 49

i kosti bovida što ukazuje na održavanje funerarne daće nad gro*

bom. Grob 11/86 obeležen je drvenim kolcem postavljenim u jed*
nom temenu kraće ose grobne jame. Grobovi se ne preklapaju i ne
seku što indicira da su bili obeleženi, kao i na drugim nekropolama,
naročito onim iz zone prisustva etažnih grobova tipa Mala Ko*
pašnica * Sase gde je ovakva podela izvedena po vertikalnom, a ne
horizontalnom planu. Prilozi u grobovima su malobrojni i siro*
mašni. Nekoliko grobova nema nikakvog inventara, a pojedini ima*
ju samo po neki klin koji je verovatno deo nosiljke ostataka sa
lomače, mada možda imaju i izvesni profilaktički karakter.5 Kera*
mički lonci registrovani su u grobovima 5/85, 3/86, 5/86, dok je deo
lonca u grobu 1/85 iskorišćen kao recipijent. Mrko pečeni lonac,
grublje fakture iz groba 3/86 na osnovu analogija iz Donje Pano*
nije,6 a posebno na osnovu nalaza iz grobova u Viminacijumu mo*
gao bi se datovati u drugu trećinu II veka, a svetlo pečeni lonac
krupnozrne fakture ukrašen horizontalnim kanelurama generalno
se datuju u II vek.7 Lonac grube fakture, rañen na sporom vitlu iz
groba 3/85 se direktnije oslanja na kasnolatensku tradiciju i može se
datovati u kraj I. i prvu polovinu II veka.8 Svetlo pečeni pehar sa
zonom kanelura na trbuhu pronañen u grobu 5/86 čest je inventar
grobova 2. veka, što se može reći i za crveno pečeni krčag dobre
fakture iz istog groba.9 Najkvalitetniji sud potiče iz groba 6/86; to je
tanjir, veoma uspela lokalna imitacija suda od tera sigilate forme
5. A. Van Doorselaer, Les nécropoles džepoljue romaine en Gaule septentrionale,
Brugge, 1967, 121; V. B. Trevale, Materiale in ferro e bronzo,in Sub ascia*una
necropoli romana a Nave, Modena, 1987, 136.
6. O. Brukner, Rimska keramika u jugoslovenskom delu provincije Donje Panonije,
Beograd, 1981, 105.
7. Ramica romana din Oltenia, Craiova, 1976, 107, tip 4.
8. LJ. Zotović, Č. Jordović, Nekropola Više grobalja, G1*124 sa novcem Faustine,
G1*54, G1*90, G*247 sa novcem Antonina Pija itd.

Drag. 17 koji se može datovati u period druge polovineI. i prve

polovine II veka.10 Keramičke svetiljke nañene su u grobovima 3/85,
5/85 i 4/86, a ovom nizu se može pridodati i jedan primerak slučajno
pronañen prilikom izgradnje kuće u neposrednoj blizini istraženog
dela nekropole. Svi primerci pripadaju varijantama tipa svetiljki sa
redukovanom volutom koje se datuju od poslednjih decenija I, pa do
u II vek, a pojedine lokalne varijante traju i tokom III veka. Naj*
kvalitetniji primerak iz groba 4/86 ima srcoliku volutu, a na širokom
prostoru diska prikaz borbe gladijatora. Ova lampa je najstarija i
može se datovati u kraj I i prvu polovinu II veka.11 Slučajni nalaz,
kao i primerak iz groba 5/85 imaju ekstremno redukovanu nazalnu
volutu koja se manifestuje u vidu grebena koji prati koren kljuna.
Ovakvi primerci se uglavnom datuju u II vek/.12 Slično se može da*
tovati i tipološki srodan primerak iz groba 3/85 kod koga je prostor
diska sa prikazom rozete sužen u korist proširenog marga na kome
je izvedena girlanda.13 Zanimljivo je da se na ovoj nekropoli poja*
vljuju lampe koje su relativno retko zastupljene u sinhronim nala*
9. O. Brukner, Rimskakeramika, T. 40, tip. 26; Gh. Popilian, Ceramica, 96, Pl. 43, tip
2. LJ. Zotović, Č. Jordović, Nekropola Više grobalja, G1*47 sa novcem Hadrijana,
G1*252 sa novcem A. Pija itd.
10. Lj. Bjelajac, Terra sigillata u Gornjoj Meziji, Beograd 1990, 124 ukazuje da je u
Gornjoj Meziji prisutna forma Drag. 17/b tokom druge polovine 1. veka i da se
replike oslanjaju na tu formu.
11. Ovakve lampe opredeljuju se u klasifikaciome sisteme: Loeschcke tip VIII, D.
Ivanyi tip VII, Broneer tip XXV*XXXVII. Deneauve tip VII itd. sa najčešćim
datovanjem u drugu poloviu 1. i tokom 2. veka. Na prostranom polju diska mogu
imati scene iz borbi gladijatora ili trijumfa u areni.
12. Pomenute lampe takoñe pripadaju prethodno navedenom tipu koji je dosta
tipološki razuñen. U hronološkom pogledu za nas su zanimljivi slični primerci iz
Asklepijevog svetilišta u Sarmisegetuzi sa početka 2. veka /D. Alicu, E. Nemes,
Roman Lamps from Sarmizegetusa, BAR Supl. Ser. 18, 1977, 26, tipVII/, kao i
primerak iz groba G*57 sa nekropole Više grobalja datovan novcem Faustine.

zištima u Gornjoj Meziji i Donjoj Panoniji. Nedostaju, inače naj*

češće, kasne varijante Leškeovog tipa 1, ili lampe sa oznakom radio*
nice, kao i Ivanji tip 18, koji je bio deo viminacijumske produkcije II
veka.
Staklene posude evidentirane su samo u grobovima 8/85 i 9/86.
Primerak iz groba 8/85 je delimično deformisani balsamarij sa nis*
kim koničnim telom (tip Isings 82/A2) koji se datuje u širi hronološki
okvir II*III veka, dok se u fragmentovanom komadu iz groba 9/86
naslućuje forma panonskih pehara svrstanih u tip 50/a po klasifi*
kaciji L. Barkoczi*a, koji je datovan u kraj I i II vek.14 Zanimljivo je
da je balsamarij iz groba 8/85 deformisan pod uticajem jake vatre,
odnosno da je bio na lomači sa koje je prenet zajedno sa ostacima
spaljenog pokojnika; možda je bio u ruci pokojnika kako to sugerišu
neke predstave na nadgrobnim spomenicima u Gornjoj Meziji iz III
veka.
Manji gvozdeni noževi, verovatno delovi ličnog toaletnog pribo*
ra, nañeni su u grobovima 5/85 i 7/85, a u grobu 10/86 registrovani
je gvozdeni brijač. Gvozdeni strigilis otkriven je u grobu 5/85, ali bez
ostalih elemenata toaletnih kompleta ovog karaktera (instrumen*
tum balnei). Nakit skoro da nedostaje u pogrebnom inventaru gro*
bova sa nekropole na Velikoj Šajici. Za jedan deformisani objekt iz
groba 1/85 možemo pretpostaviti da je kružna, pločasta fibula koja
je bila sastavni deo pokojnikove nošnje na lomači. Ovakve fibule se
generalno datuju u II vek.15 Izgradnjom kuće na obližnjem prostoru
verovatno je uništeno nekoliko grobova iz kojih je materijal delom
sačuvan. Odatle potiče i jedna kolenasta fibula sa šarnir mehani*
13. Lampe ovog oblika predstavljaju, verovatno, lokalnu varijatu nastalu pod
uticajem grčkih svetiljki iz rimskog perioda. Registrovane su na nekoliko lokaliteta
u Gornjoj Meziji i datuju se u širi hronološki okvir 2*3. vek.
14. L. Barkóczi, Pannonische Glasfunde in Ungarn, Budapest, 1988, 87.
15. D. Bojović, Rimske fibule Singidunuma, Beograd, 1983, 58, tip 22/1.

zmom i izrazito prelomljenim lukom koja je izgleda nañena u grobu

zajedno sa lampom tankih zidova, redukovanom volutom i pred*
stavom kantarosa na disku koji se može datovati u period oko
sredine II veka; možda i ovu fibulu, koje se generalno datuju u 2*3.
vek, treba datovati u ovaj period.16 U grobovima sa ove nekropole
registrovana su 4 novca; to su asovi ili dupondiji Nerona, Domicija*
na i dva primerka iz vremena Hadrijana. Svi su goreli na lomači i
verovatno su bili u funkciji obola.17 Ovoj seriji se može pridodati još
jedan as Nerona koji potiče sa uništenog dela nekropole. Novci, kao
i hronologija ostalih objekata otkrivenih na nakropoli ukazuju da je
groblje korišćeno od kraja I do poslednje trećine II veka, odnosno do
perioda velikih ratova iz perioda vladavine Marka Aurelija ili velike
epidemije kuge iz ovog perioda koja je mogla izazvati egzodus lokal*
nog stanovništva.
MALA GORICAS2
Antička nekropola na ovom lokalitetu formirana je na omanjem
platou iznad useka kojim je prolazio put. Položaj ovog platoa je
ospokojavajuće dominantan i na njemu se može trajno zaustivit
pogled; ima puniju sakralnu bremenitost od, takoñe zanimljivog,
položaja nekropole na Velikoj Šajici. O tome posredno svedoči i či*
njenica da je na lokalitetu Mala gorica bilo i srednjevekovno groblje.
Manjim zaštitnim iskopavanjima tokom 1994. godine otkri* veno je
7 grobova iz ranorimskog perioda, koji će biti predmet ovog priloga
i desetak grobova iz perioda 9*11. vek, koji se delimično oštetili
antičku nekropolu. Stariji grobovi su registrovani na dubini od 1,4*
16. J. M. C. Toynbee, Death and Burial, 44
17. J. Garbsch, Die norisch*pannonische Frauentracht im I*II Jh., München, 1965;
D. Gáspár, Römische Kästchen aus Pannonien, Budapest, 1986.

1,5 m i skoncentrisani su na severnom delu platoa. Svi su sa

inceneracijom i sličnog su osnovnog oblika.
Grob 1s/94 * plitka grobna jama nepravilog elipsoidnog oblika
dimenzija 110 x 80 x 25 sm. Grobna jama je prekrivena sa 4 kamene
ploče koje su obeležavale grobni prostor i služile za uvršćivanje liba*
cione cevi. Ova potonja mogućnost se može pretpostaviti na osnovu
nalaza fragmentovanog vodovodnog tubusa na tom prostoru. Mala
količina ostataka sa lomače bila je pohranjena na dnu jame bez
recipijenta. Grobni inventar sačinjavaju keramička zdela sa mramo*
riziranom dekoracijom, koštani žeton i fragmentovani stakleni pe*
har.
Grob 2s/94 * manja plitka grobna jama elipsoidnog oblika dimen*
zija 100 x 60 x 25 sm prekrivena sa jednom većom i dve manje
kamene ploče. Malobrojni ostaci sa lomače, kod kojih nije uočena
separacija ostataka spaljenog pokojnika, postavljeni su grobni jamu
bez recipijenta i koncentracije. Od grobnih priloga registrovan je
fragmentovani keramički pehar tankih zidova sa barbotin ukrasom
i dva mala ulomka staklenog pehara. Stiče se utisak da je ovaj grob
delimično oštećen kasnijim srednjovekovnim ukopom.
Grob 3s/94 * dublja grobna jama približno kvadratne osnove
dimenzija 140 x 130 x 75 sm; prekrivena je krupnijim kamenjem po
ivici i sitnijim, kao neka vrsta emplektona, u središnjem delu. Ispod
ove površine sa kamenjem registrovano je nekoliko manjih životinj*
skih kostiji, po jedan fragment keramičkog pehara tankih zidova i
gleñosane keramike, dno većeg staklenog krčaga sa brižljivo probu*
šenim dnom i klinovi za obuću. Ispod te zone je tanji sloj sitnijeg
kamenja, a ispod ovog veća količina ostataka sa lomače koji su
možda bili pohranjeni u drvenu kasetu čija je oplata tu pronañena.U
sloju ostataka sa lomače registrovan je deformisani gvozdeni prsten
i delovi obručastog oklopa /lorica segmentata/.

Grob 4s/94 * manja, plitka grobna jama nepravilnog elipsoidnog

oblika dimenzija 85 x 70 x 20 sm, delimično oivičena kamenjem
različite veličine. Ostaci sa lomače, bez izdvajanja ostataka spalje*
nog pokojnika, registrovani su rasuti na dnu grobne jame; možda su
prvobitno bili u drvenoj kaseti čiji su delovi registrovani u ovom
grobu. U grobu se pronañeni još: gvozdeni ključ, deo bronzanog
ključa, deformisani gvozdeni prsten, deo dna staklenog balsamarija,
vrh posrebrene bronzane igle u vidu šake i dva gvozdena klina.
Grob 5s/94 * grobna jama elipsoidnog oblika dimenzija 130 x 90
x 25 sm oivičena krupnijim kamenjem. Ostaci sa lomače su u
užarem stanju, o čemu svedoče tragovi zapačene zemlje na dnu,
pohranjeni su u grobnoj jami i delimično prekriveni sa dve frag*
mentovane amfore. U jednom slučaju gornji deo amfore je bio us*
pravno postavljen i verovatno je bio u funkciji libacione cevi i do*
lijuma, dok se za drugi fragment to ne može tvrditi. Na gornjoj
površini groba uz kamenu ivicu registrovana veća količina bron*
zanih klinova sa obuću. U grobu su nañeno delovi drvenog kovče*
žića, deo drške bronzane kaserole sa pečatom radionice /P/CIPI(us)
POLYBI(us), manja alka od bronzanog lima i vrh piluma.
Grob 6s/94 * pravougaona grobna jama dimenzija 120 x 75 x 30
sm delimično oivičena kamenim pločama. Ostaci sa lomače, bez
separacije ostataka spaljenog pokojnika, prekriveni su slojem sitni*
jeg kamenja. Priloge u grobu sačinjavaju delovi oplate drvene kase*
te, keramički lončić, vrh koplja i bronzana alka.
Grob 7s/94 * manja kružna grobna jama dimenzija 80 x 75 x 25
sm oivičena i delom prekrivena kamenim pločama. Ostaci sa lomače
se nalaze u istočnoj polovini grobne jame i bili su prekriveni gor*
njim delom amfore, koja je pored funkcije dolijuma bila i libaciona
cev jer je viša od gornje ivice grobne jame. Grobni inventar pred*
stavljaju: fragmentovani keramički tanjir, delovi oplate drvenog
kovčežića i bronzana igla.

Svi grobovi ovog horizonta sahranjivanja na nekropoli Mala go*

rica su sa incineracijom. Spaljivanje je vršeno na ustrini, a ostaci sa
lomače prenošeni su u prireñene grobne jame nepravilnog elipsoid*
nog ili pravougaonog oblika. Samo u grobu 5/94 registrovani su tra*
govi zapečene zemlje što bi mogla biti posledica pohranjivanja uža*
rene mase sa lomače u grobnu jamu ili ritualne purifikacije se*
pulkranog prostora. U ostalim slučajevima ostaci sa lomače, koja je
verovatno prireñivana noću, prenošeni su u nekakvim ferkulama ili
kovčežićima u grobnu jamu. Prenošena količina ostataka sa lomače
nije velika, pre se može pretpostaviti da je poštovano načelo pars pro
toto, ali nije vršena separacija ostataka spaljenog pokojnika. Urne
nisu konstatovane, meñutim ne može se potpuno isključiti mo*
gućnost da su postojali drveni recipijenti u koje su prenošeni, a
potom i pohranjivani ostaci sa lomače. Naime u većini grobova (3/
94*7/94) pronañeni su delovi oplata drvenih kovčežića koji su mogli
poslužiti toj svrsi. Doduše, oni su mogli biti i deo grobnog invetara,
kako je to čest slučaj na nekropolama u Gornjoj Panoniji gde su oni
sastavni deo ženske nošnje,18 meñutim u našim primerima gde pot*
puno nedostaju ostali elementi panonske nošnje (fibule noričko*pa*
nonske serije, pojasevi ukrašeni sa prolamanjem) ovu mogućnost
možemo smatrati malo verovatnom. Meñutim, kod grobova 3/94 i 6/
94 evidentirana je, iznad sloja ostataka sa lomače, površina sa sit*
nijim kamenjem na kojoj je bilo tragova funerarne daće.19 Posebno
je u ovom kontekstu zanimljiv grob 3/94 koji je ima dve ovakve po*
18. U ovom pogledu zanimljiva je izolovanost spaljenih grobova sa drvenim
kasetama na vojničkoj nekropoli Akvinkuma (J. Topál, Roman Cemeteries of
Aljuincum, Pannonia.The NJestern Cemetery, Budapest, 1993), Murse (H. Göricke*
Lukic,Sjeveroistocna nekropola rimske Murse, Zagreb*Osjek, 2000, 94, grobovi 27*
31), kao i sporadični nalazi ovog karaktera na nekropolama Viminacijuma (LJ.
Zotović, Č. Jordović, Nekropola Više grobalja, G1*101, G1*111, G1*175, G1*259 ).
19. D. Protase, Riturile funerare la Daci si Daci Romani, Bucuresti, 1971, 71*74.

vršine, a čija forma i dubina podsećaju na sinhrone dačke grobove u

obliku bureta ili vreće, koji takoñe imaju ovakve manifestacije fune*
bralnog kulta.20 U ovom pogledu pažnju privlači i podatak da su u
grobovima 3/94 i 5/94 klinovi za obuću pronañeni na gornjoj po*
vršini grobne jame kao da su izraz herojizacije pokojnika kroz poš*
tovanje načela ipsa deae vestigia.21 Dodajmo da je na funebralnoj
površini groba 3/94 nañeno probušeno dno staklenog suda koji je
moglo biti u funkciji libacije nad grobom. Grobovi se nalaze na
približno istoj dubini i mada su prilično gusto postavljeni na malom
prostoru ne seku se ili poništavaju što ukuzuje na njihovu hrono*
lošku homogenost jer su efemerna obeležja grobova poštovana. In*
ventar u grobovima je oskudan i jednolik. Keramički materijal regi*
strovan je u svim grobovima, meñutim u nekima samo delovi po*
suda što je verovatno posledica funebralnog pristupa.22 U grobu 1/94
pronañen je fragment kvalitetne zdele imitacija forme u tera sigilati
Drag. 36 sa mramorizovanim ukrasom koja se može datovati u
drugu polovinu 1. veka,23 a u grobu 7/94 nañena je solidno rañena
plitka zdela dobre fakture imitacija forme Drag. 47 koja se datuju u
kraj 1. veka,24 kao i pehari sa tankim zidovima i barbotin ornamen*
tom iz grobova 2/94 i sa površine za funerarnu daću iz groba 3/94.25
20. K. M. D. Dunbabin,Ipsa deae vestigia. Footprints divine and human on Graeco*
Roman monuments, Journal of Roman Archaeology, 3, 1990, 85.
21. Za ovakav pristup u metodološkom smislu koristan je rad: A. Haffne, Das
Treverer*Gräberfeld mit NJagenbestattungen vm Hoppstädten*NJeiersbach,
Trierer Zeitschr. 32, 1969, 71 ff, grobovi 10/37, 23/94.
22. Za slične forme sa prostora Donje Panonije I Gornje Mezije uporediti: O.
Brukner, Rimska keramika, 33, T. 67/35, tip 4 koji je oslonjen na oblik Drag. 36, S.
Fidanovski, Rimska keramika Ulpijane, Beograd 1990, 22, T. 9/7.
23. O. Brukner, Rimska keramika, 89, T. 73, tip 12.
24. O. Brukner, Rimska keramika,78*79, T. 55; I. Mikl*Curk, Rimska loncena na
Slovenskom, Ljubljana 1987, T. 25 sa prihvatljivim datovanjem u kraj 1. veka zbog
malo razgrnutog oboda i oštrijeg prelaza konusa.

Sa ove površine potiče i fragment gleñosanog pehara koji se okvirno

može datovati na prelazu izmeñu 1. i 2. veka.26 Kvalitetni lončić od
dobro prečišćene bele gline iz groba 6/94 takoñe se može datovati u
kraj 1. ili početak 2. veka,27 a slično se hronološki može opredeliti i
lončić dobre fakture sa urezanim mrežastim ornamentom iz groba
4/94.28 Delovi amfora kod kojih se može izvršiti tipološka rekonst*
rukcija mahom pripadaju zapadnomediteranskom krugu i datuju se
u drugu polovinu 1. veka. Stakleni sudovi u grobnom invetaru sa
ove nekopole su veoma retki; u grobu 1/94 registrovan je pehar koji
se može datovati u drugu polovinu 1. veka,29 na funebralnoj površini
25. Za gleñosanu keramiku iz ranocarskog perioda iz Donje Panonije videti O.

Brukner, Rimska keramika, 34, a za Gornju Meziju uporediti T. Cvjetičanin,
Gleñosana keramike Mezije, Dakije mediteraneje, Dakije ripenziis i Dardanije,
Beograd 1997, 27*28, tip rc 5.
26. O. Brukner, Rimska keramika, 100, T.100/1, tip 1. L. Plesnicar*Gec,Severno
emonsko grobišce, Ljubljana 1972, grob 144 koji se može datovati u kraj 1. veka.
27. Tipološki najbližu analogiju predstavlja primerak iz Sirmijuma /O. Brukner,
Rimska keramika, T. 126/177/ koji je blizak tipu 32, ali sa dekoracijom koja je
karakteristična za tip 31. Zanimljiva je i analogija iz groba 490 emonske nekropole
koji se datuje u kraj 1. i početak 2. veka /S. Petru, Emonske nekropole, KiM 7,
Ljubljana 1972, T. 33/1/.
28. Može se prepoznati tip Dressel 6, a možda i lokalni tip HHH po klasifikaciji LJ.
Bjelajac /Lj. Bjelajac, Amfore gornjomezijskog Podunavlja, Beograd 1996, 13, 96/.
Zanimljivo je da su na nekropoli sa Velike šajice nalaženi dugi vratovi pontskih am*
fora tip Scorpan I koji su služili kao libacione cevi i koje se mogu datovati u 2.vek /
Panoniji gde su oni sastavni deo ženske nošnje /19/, meñutim u našim primerima
gde potpuno nedostaju ostali elementi panonske nošnje. V. Šaranović*Svetek,
Anticko staklo u jugoslovenskom delu provincije Donje Panonije, Novi Sad 1986,
12, T.II/3, grupa II/A/.
29. Ovaj fragment dna sa prstenastom stopom možda pripada zdelama kakve su i
istočnoj Dalmaciji datovane u početak 2. veka /A. Cermanović*Kuzmanović, Preg*
led i razvitak rimskog stakla u Crnoj Gori, AV 25, 1974 (1976), T. III/13 koje su bliske
formi Isings 41b/

u grobu 3/94 registrovano je dno sa delom recipijenta pehara,30 a u

grobu 4/94 dno balsamarija31 čije tipološke oblike samo nasluću*
jemo. U dva primera registrovane su igle u grobnom inventaru: u
grobu 6/94 bronzana igla*stilus sa lepezastom glavom, a u grobu 4/
94 posrebreni vrh igle u vidu šake koja palcem i kažiprstom drži ku*
glu ili jabuku kakve se datuju u posledinje decenije 1. veka.32 U gro*
bovima 3/94 i 4/94 otkriveno je gvozdeno prstenje kružne firme sa
neznatno zadebljanom, neprofilisanom glavom sa ležištem za stak*
lenu pastu koja nedostaje,33 a u grobu 3/94 otkriveni su delovi
bronzanih šarki, nitni i gvozdenih ploča obručastog oklopa/lorica
segmentata/ koji verovatno pripada tipu Corbridge A datovanom u
drugu polovinu 1. i početak 2. veka.34 Iz groba 5/94 potiče i deo drške
patere sa žigom radionice /P/CIPI(us)POLYBI(us)*a (tip Eggers 140)
koja je deo severnoitalske produkcije iz druge polovine 1. veka.35
Posebno su zanimljivi nalazi oružja u pojedinim grobovima: vrha
koplja u grobu 6/94 i piluma sa kratkim, uskim probojcem u obliku
četvorostrane piramide u grobu 5/94.36 Iz grobova razorenih ili po*
remećenim kasnijim ukopavanjima na ovom prostoru verovatno
30. Možda se može povezati sa formom Isings 86 b.
31. Fragment se može rekonstruisati u smislu forme Isings 6 koja se datuje u drugu
polovinu 1.veka, dok se na mezijskom prostoru pojavljuju i početkom 2. veka /M.
Ruzić, Rimsko staklo u Srbiji, Beograd 1994, Tip III/7a/.
32. A. Kaufmann*Heinimann, Die römischen Bronzen der Schnjeiz, I (August),
Mainz 1977, 141, T. 149/243, 244; za slične objekte od kosti za naše prostore
uporediti S. Petković, Rimski predmeti od kosti i roga sa teritorije Gornje Mezije,
Beograd 1995, 33, T. XVI/1, 2, tip XIV.
33. Ova forma bi se mogla uključiti u tip II po klasifikaciji I. Popović koji se datuju
u 1*2. vek /I. Popović, Prstenje * Rimski nakit u Narodnom muzeju u Beogradu,
Beograd 1992, 10, k. br. 103*105/
34. H. R. Robinson, The Armour of Imperial Rome, London 1975, 174.
35. Verovatno pripada tipu 8 po klasifikaciji A. B. Raev, Die Bronzegefässe der
römischen Kaiserzeit in Thrakien und Mösien, Ber. RGK, 58, 1976.

potiče koštana drška sa delom usadnika nekog gvozdenog predmeta

izvaredno modelovana sa krajem u vidu ovnujske glave poput drški
patera koje se datuju u drugu polovinu 1. veka37 i vrh bronzanog
skalpela.38 Na osnovu hronoloških kvalifikacija objekata koji su
predstavljali priloge u grobovima, nekropola na Maloj gorici može
se datovati u poslednje decenije 1. ili na prelazu izmeñu 1 i 2. veka.
Uporeñivanjem manjih nekropola istraženih na lokalitetima Veli*

ka Šajica i Mala gorica mogu se dobiti zanimljivi podaci, posebno, o
procesu romanizacije, a i o nekim etno*kulturnim pitanjima. Najpre
o sličnostima koje su brojnije, uočljivije i, čini se, relevantnije u
sakralnom pogledu. Svi grobovi su sa inceneracijom. Ova činjenica
je neobična jer i uslovima izrazite dominacije kremacije pojavljuje
se po neki dečju grob sa inhumacijom u skladu sa rimskom fune*
rarnom praksom. Ovde to nije slučaj. Pokojnici su spaljivani na lo*
mači, koja je izgleda prireñivana noću što se može pretpostaviti na
osnovu podatka da su ostaci sa ustrine prenošeni u ohlañenom
stanju jer, osim u po jednom slučaju na obe nekropole nije bilo
tragova zapečene zemlje, koji su u svetlu ove činjenice mogli biti i
posledica purifikacije i lustracije grobnog prostora. Grobna jame su
sličnih dimenzija, nepravilnog elipsoidnog, kružnog ili pravougao*
nog oblika i relativno su plitke. U većini slučajeva grobne jame su
36. Ovakvi primerci su karakteristični za ranocarski period /M. C. Bishop, J. C. N.
Coulston, Roman Military Eljuipment from Punic NJars to the Fall of Rome,London
1993, 123, fig. 33*34/
37. Za patere sa ovakvom drškom * tip Millingen * uporediti npr. A. B. Raev, Die
Bronzegefässe, tip 21; H. U. Nuber, Kanne und Grisffschale, Ber. RGK, 53, 1973, 45;
za primerke sa našeg prostora, koji se takoñe mogu datovati u 1*2. vek videti S.
Drča, Naisus*Sirmijum, obrada metala, Niš 1983, 24, k. b. 27.
38. Tip Milne IA1, J. S. Milne, Surgical Instruments in Greek and Roman times,
Nenj York 1970, 26; za naše prostore uporediti S. Krunić, Rimski medicinski i farma*
ceutski instrumenti iz Singidunuma i okoline, Beograd 1992, 14*15, kat. br. 2.

oivičene i prekrivene kamenim pločama različite veličine što su

ujedno bili i grobni beleze koji su respektovani jer nije registrovano
preklapanje ili oštećenje grobova naknadnim ukopima. Zabeležena
su i grobna obeležja drvenim kolcem, a čini se i libacionim cevima
koje su evidentirane u više grobova na obe nekropole. Kao libacione
cevi poslužili su vodovodni keramički tubusi i gornji delovi amfora
koji su mogli biti i u funkciji dolijuma. Iz navedenog je vidljivo da se
slični elementi sa ovih nekropola odnose na sepulkranu suštinu:
način i mesto inceneracije, oblik i dimenzije grobne jame, način
obeležavanja grobova i unutrašnje organizacije prostora nekropole
sa izvesnim pravilnim redovima, prolazima, a možda i insulama.
Možda u sličnosti prvog sakralnog reda treba ubrojiti i podatak da
ostaci sa lomače nisu bili u recipijentima. Meñutim, ovde se već
mogu uključiti dileme koje više ukazuju na razlike nego na sličnosti.
Naime samo u grobu 1/85 sa nekropole na Velikoj šajici ostaci spa*
ljenog pokojnika bili su u donjem delu keramičkog lonca koji je
iskorišćen kao urna. Meñutim, postavlja se načelno pitanje da li su
nekoliko grobova gde su ostaci sa lomače bili zaštićeni gornjim de*
lovima amfora zapravo dolijumi što po sepulkranoj suštini odgovara
grobovima sa recipijentima. Potom, čini se da prisustvo drvenih ka*
seta u grobovima, posebno na nekropoli sa Male gorice, pre treba
tumačiti kao recipijent nega kao grobni prilog. Doduše, drvene ka*
sete javljaju se na panonskim39 i tračkim nekropolama40 kao grobni
prilozi, ali u našem slučju ostali deo grobnog inventara ne pokazuje
39. D. Gáspár, Römische Kästchen aus Pannonien,Budapest 1986; za nalaze ovog
karaktera u jugoslovenskom delu provincije Donje Panonije videti: M. Marijanski*
Manojlović, Rimska nekropola kod Beške u Sremu, Novi Sad 1987, grobvi br. XIV,
XVII, XIX, S. Ercegović Pavlović, Les nécropoles romaines et médiévales de
Macvanska Mitrovica, Sirmium XII, Beograd 1980, grobovi 3, 17, 31.
40. L. Mvnzova, Kločalki na kasetki ot rimskata epoha v Arheologističeski muzei*
Sofi(r), Arheologi(r), 1963/1, 20.

neposrednu vezu sa navedenim oblastima. Može se zaključiti da

grobovi sa istraženih nekropola antičke Lederate nisu imali urne.
Ovaj čin separacije ostataka spaljenog pokojnika sa lomače se ugla*
vnom objašnjava i tumači uticajem romanizacije.41 Razlike, izgleda,
ovog karaktera ogledaju se i u elementima funebralnog kulta nad
grobom. Iznad grobova sa nekropole u Maloj gorici nisu konstatova*
ni tragovi funerane daće, meñutim u dva primera (grobovi 3/94 i 6/
94) unutar grobne jame postoje nivoi sa sitnijim kamenjem na koji*
ma su nalažene živitinjske kosti i fragmenti keramike što ukazuje na
funebralne radnje. Ovakav način materijalizacije kultne radnje evi*
dentiran je na dačkim nekropolama, posebno kod grobova u obliku
bureta.42 Kod grobova na nekropoli kod Velike šajice ostaci funerar*
ne daće (životinjske kosti, lomljena keramika) nalaženi su iznad
grobne kamene humke ili na posebnom prostoru u okviru grobnog
areala. Naime, kod većine grovbova sa ove nekropole evidentirano
je raščlanjenje sepulkranog prostora na grobnu jamu i kamenom
popločani prostor koji je, kao neka vrsta oltara, bio predviñen za
obavljanje kultnih radnji. Time se može objasniti i nedostak poseb*
nih kulina na ovim nekropolama. Ponavljam pretpostaku da je
raščlanjenje grobnog prostora na ovoj nekropoli posledica uticaja iz
regiona gde dominiraju etažni grobovi tipa Mala Kopašnica * Sase
čiji je prostor takoñe podeljen po zonama različitog sakralnog inte*
ziteta. Razlika izmeñu grobova sa nekropola na Velikoj šajici i Maloj
gorici ogleda se i u grobnim prilozima. Keramički sudovi dominiraju
u inventaru grobova sa obe nekropole.43
41. J. M. C. Toynbee, Death and Burial, 50; A. Van Doorselaer, Les nécropoles, 31.
42. Videti napomenu 21; za naše prostore uporediti A. Jovanović, Rimske
nekropole, 121*124.
43. Ova pojava je dobro dokumentovana na severnoj nekropoli Emone /L.
Plesnicar*Gec, Severno emonsko grobišce, grobovi 130, 146, 159, 177, 299 itd./.

Nakit se, takoñe, retko nalazi u grobovima obe nekropole, meñu*

tim i tu postoje izvesne razlike: na nekropoli Velika Šajica regist*
rovane su fibule, delovi nošnje, dok sa nekropoli na Maloj gorici
potiču dve bronzana igle koje su mogle služiti za utvrñivanje frizure,
ali i umesto fibula za spajanje delova odeće. Na ovoj potonjoj
nekropoli registrovana su i dva gvozdena prstena deformisana u
vatri lomače koji se mogu smatrati statusnim obeležjem. Bitnije
razlike se ogledaju u činjenici da na nekropoli sa Male gorice nala*
zimo oružje u grobnom inventaru, dok u grobovima na Velikoj šajici
srećemo lampe i novac koji potpuno nedostaju na drugoj nekropoli.
Ove razlike podstiču pitanje o njihovom karakteru i razlozima.
Može se pretpostaviti da razlike proističu iz izvesne hronološke
diferencije koja se može evidentirati izmeñu ovih nekropola. Nekro*
pola sa Male gorice može se datovati u poslednje decenije 1. ili na
prelaz izmeñu 1. i 2. veka, a nekropola sa Velike šajice u prvu polo*
vinu ili, pre, drugu trećinu 2. veka. Dakle razlika u hronološkom
pogledu nije velika i teško da se samo njome može objasniti očig*
ledna razlika u karakteru grobnih priloga. Čini se da ovu razliku
trebamo objašnjavati stepenom romanizacije stanovništva koje je
koristilo ove nekropole; mogućnost da se radi o različitim etničkim
elementima, koja je načelno prihvatljiva, ovde treba obazrivo odba*
citi jer je osnovna funerarna konstitucija na obe nekropole veoma
slična. Meñutim, pomenimo te načelno prihvatljive elemente: pri*
sustvo oružja u grobovima, kao i činjenica da se radi o izdvojenoj
nekropoli navodi na mogućnost da se radi o manjoj vojničkoj nek*
ropoli. Razlozi protiv ovakve pretpostavke su, pored nedorečenog
tumačenja o tome da li se oružje može naći u grobu rimskog vojnika,
homogenost grobova na sepulkralnom koja se ne može očekivati
kod raznorodne vojničke populacije, koja se, prema Polibiju,44 čvrsto
44. Polyb., Cap. 41, 9 prema A. Nissen, Das Templum, 49.

drži svojih autohtonih sakralnih pricipa pa i grobnih formi, potom

relativno veliki broj sahrana u kratkom periodu što je teško objaš*
njivo za jedan vitalni segment rimskog stanovništva, a pri tome
nema elemenata koji bi ukazivali na funus militare kao posledicom
zajedničkog stradanja i udesa vojnika i na kraju podatak da u dosa*
dašnjim, doduše skromnog obima, istraživanjima fortifikacije Lede*
rate nije registrovana faza pre Trajanovog utvrñivanja limesa za
koju bi se mogla povezati neka posada. Grobovi sa nekropole na
Maloj gorici imaju više elemenata starije, epihorske tradicije koja se
pre svega ogleda u prisustvu oružja u grobovima, odsustvu lampi i
novaca, kao i karakteru keramičkih priloga i nakita koji više ukazuju
na status pokojnika u okviru zajednice i njegov socijalno*ekonomski
položaj. U grobovima sa Velike šajice oružje nedostaje, a pojava
lampi, kao izraza rimske ideje lux perpetua i novca kao obola uka*
zuje na veći stepen romanizacije ove populacije. Takoñe keramički
materijal je uobičajen za kultni sadržaj sepulkralnih celina pove*
zanih sa romanizovanim stanovništvom. Svedeno, može se zaklju*
čiti da se grobovi sa izrazitom autohtonom tradicijom sreću do
poslednjih decenija 1. veka, dok se snažniji izrazi romanizacije mo*
gu prepoznati tek u grobovima sa početka 2. veka. Ovakva situacija
se može uporediti sa autohtonim naseljima u Donjoj Panoniji45 i
Gornjoj Meziji46 koja nastavljaju svoj kontinuitet do poslednjih
45. O. Brukner, Domorodačka naselja, Arheološka istraživanja na Auto*putu, Novi
Sad 1996, 91, 102.
46. U ovom pogledu zanimljiv je najmlañi horizont sahranjivanja na latenskoj
nekropoli sa Karaburme /J. Todorović, Praistorijska Karaburma I*nekropola
mladjeg gvozdenog doba, Beograd 1972, 95/, kao podatak o napuštanju pojedinih
domorodačkih naselja krajem 1.veka (npr. na Novačkoj ćupriji kod Smederevske
Palanke /H. A. Bankoff, F. A. NJinter, The Morava Valley Project*Preliminary
Report/1977*1980/, Journal of Field Archaeology, vol. 9/2, Boston 1982, 164, fig.20 /
, Medijani /R. Ajdić, Medijana, Niš 1979, 8/ itd.

decenija 1. veka kada se ili gase ili romanizuju. I u primeru nekro*

pola sa Lederati možemo pretpostaviti da je autohtoni etnički ele*
menat u skoro natransformisanoj formi, bar na značajnom sepul*
kralnom planu, dočekao kraj 1. veka kada je intezitet romanizacije
znatno podignut i proces uznapredovao.47 Posledica toga je i pojava
grobova autohtonog stanovništva za izrazitijim odlikama romani*
zacije.48
Pri ovakvoj interpretaciji nameće se pitanje o etničkoj suštini
autohtone populacije koja je nosilac sahranjivanja na istraženim ne*
kropolama Lederate. Teorijski na ovom delu Podunavlja moguća je
prilično heterogena etnička slika gde bi se mogli očekivati relikcije
starijeg tribalsko*mezijskog supstrata, potom keltska i najmlañe
nadslojena dačka populacija.49 Osnovni elementi sepulkralne konsti*
tucije grobova na nekropolama Lederate ne pokazuju povezanost sa
tribalo*mezijskim etno*kulturnim supstratom koji se više iskazuje u
grobovima tipa Mala Kopašnica * Sase i u nekim varijantama grobo*
va pod tumulima. Takoñe, na ovim nekropolama nisu prisutne spe*
cifičnosti vezane za dački sepulkralni princip; nedostaju grobovi sa
urnama koji se javaljaju u velikim procentima na dačkim nekropol*
ama, kao i karakteristični grobni prilozi. Samo kod groba 3/94 sa ne*
kropole na Maloj gorici uočavaju se sličnosti sa grobovima u obliku
47. A. Mócsy, Gesellschaft und Romanisation in der römischen Provinz Moesia
Superior, Budapest 1970, 25, 178, 236 ff.
48. F. Papazoglu, Srednjobalkanska plemena u predrimsko doba, Sarajevo 1969,
272*290; M. Mirković, Rimski gradovi na Dunavu u Gornjoj Meziji, Beograd 1968,
13*20; J. Todorović, Skordisci, Novi Sad*Beograd 1974, 134.
49. Generalno za ovaj problem zanimljiv je rad M.Millett, A cemetery in an age of
transition in Römerzeitliche Graber als LJuellen zu Religion, Bevölkerungsstruktur
und Sozialgeschichte. Arch. Schr, Inst. Vor*u. Frühgesich. Johannes Gutenberg*
Univ. Mainz 3, 1993, 255*282; NJ. E. Stöckli, Römer, Kelten und Germanen. Proble*
me vn Kontinuität und Diskontinuität zur Zeit von Caesar und Augustus znjischen
Hochrhein und Rheinmündung, Bonner Jahrb. 193, 1993, 121*140.

bureta koji se javljaju, kao prateća pojava, na dačkim nekropolama.

Ovim metodom eleminacije, koji svakako nije dovoljan niti preds*
tavlja značajnije metodološko uporište, pažnja se usredsreñuje na
keltski etnički elemenat, odnosno na Male Skordiske. Do ove mo*
gućnosti može se doći i drugim, metodološki ispravnijim, putem:
upreñivanjem sa sinhronim nekropolama i analizom porekla ritusa
i grobnih formi sa nekropola Lederate. Meñutim, ovaj trud ne mora
dati svrsishodan rezulta. Naime, grobovi sa nekropola na Velikoj
šajici i Maloj gorici su veoma jednostavni sa malo promenljivih os*
novnih sepulkralnih elemenata te formalno brojne analogije može*
mo naći diljem zapadnog dela Carstva. Stoga, čini se ispravnijim
ukazati na formalno i teritorijalno najbliže analogije. To su, pre sve*
ga, istražena nekropola u Boljetinu50 i nekoliko grobova sa ušća
Slatinske reke51 gde su konstatovani grobovi sličnih funerarnih odli*
ka. Generalno, sudeći po svim osnovnim sepulkralnim elementima,
ovi grobovi se mogu paralelisati, a čini se i povezati, sa panonskim
grobovima ovog tipa čiji su nosioci takoñe Kelti pomešani sa panon*
skom populacijom,52 a izvesna genetska uporišta mogu se prepoznati
i u starijoj funeranoj tradiciji keltske populacije u našem delu Po*
50. Pored izvesnih sličnosti evidentne su i razlike izmeñu grobova iz Boljetina i
Rama koje verovatno proističu iz činjenica da je nekropola u Boljetinu nešto starija,
da ima izrazitiji vojnički karakter i da je obeležava značajnija dačka komponenta /
Lj. Zotović, N. Petrović, AP 9, 1967, 70; Lj. Zotović, AP 10, 1968, 84*85; Lj. Zotović,
AP 11, 1969, 114*118.
51. A. Jovanović, M. Korać, Dj. Janković, L´embouchure de la riviére Slatinska re*
ka, Djerdapske sveske III, Beograd 1986, 379.
52. Za grobove tipa Stenjevec u Donjoj Panoniji uporediti A. Jovanović, Rimske
nekropole. 51; H. Göricke*Lukić, Nekropola rimske Murse, 17, koja ih naziva tipom
Zagreb*Stenjevec, a značajni doprinos profilisanju ove sepulkralne konstitucije do*
nela je studija M. Marijanski*Manojlović, Rimska nekropola kod Beške u Sremu,
Novi Sad 1987, 9*15, kao i definisanje najmlañeg horizonta sahranjivanja na la*
tenskoj nekropoli sa Karaburme J. Todorović, Praistorijska Karaburma I, 95.

dunavlja.53 Pretpostavljamo da su nosioci sahranjivanja na istraže*

nim nekropolama Lederate Kelti, odnosno Mali Skordisci čije je
prisustvo potvrñeno u ovom delu Podunavljau u kasnom latenskom
periodu.54 Oni izgleda da u periodu rimske dominacije predstavljaju
manju peregrinu zajednicu možda i sa civitatom na ovom prostoru.
Zanimljivo je da se na velikim nekropolama u obližnjim gradovima
Margumu,55 Viminacijumu,56 Aureus Monsu,57 pa čak i vicinalnim
nekropolama kao što je ona na Usju58 veoma retko sreću grobovi
slični primerima sa Lederate, već dominiraju grobovi tipa Mala
Kopašnica * Sase koji su sasvim drugog genetskog ishodišta.59 U
zaključku, ponavljamo pretpostavku da se nekropole sa Male gorice
i Velike šajice u Ramu mogu povezati sa autohtonim stanovništvom
* Malim Skordiscima * koje je sve do početka 2. veka održali veoma
vitalne izraze svog etničkog eniteta. čak nam se čini da su oni
prikazani i u jednom segmenti na Trajanovom stubu60 kada je Car u
53. J. Todorović, Kelti u jugoistocnoj Evropi,Beograd 1968, 16; isti, Skordisci, Novi
Sad*Beograd 1974, 55*62.
54. P. Popović, The Territories of Scordisci, Starinar XLIII/XLIV, 1994, 13*21; P. Po*
pović, M. Sladić, Mlañe gvozdeno doba Srbije, Arheologija Istočne Srbije, Beograd
1997, 101*113.
55. A. Jovanović, M. Cunjak, Arheološka istraživanja u Dubravici tokom 1989 i
1990. Godine, Saopštenja RZZSK XXVI, Beograd 1994, 107*122.
56. LJ. Zotović, Č. Jordović, Nekropola Više grobalja.
57. M. Cunjak, LJ. Marković*Nikolić, Antičke i srednjovekovne nekropole Sme*
dereva, Smederevo 1997, 10*35.
58. M. Kosorić, J. Todorović, Grad*naselje žutobrdske kulturne grupe, Starinar XI*
II*XIV, 1962*63, Beograd 1965, 271*272.
59. A. Jovanović, Rimske nekropole, 100*110.
60. Uporediti prikaz na segmentu br. 236*240 iz korpusa C. Cichorius, Die Relief
der Trajanssäule, Berlin 1896*1900; S. Settis, A. La Regina. G. Agosti, V. Farinella, La
colonna Traiana, Torino 1988, 97 ff; G. M. Koeppel, A military itinerarium on the
Column of Trajan, Röm. Mitt. 87, 1980, 301*306.

početku drugog Dačkog rata izbio na dunavsku obalu, njega ispred

jednog, verovatno Domicijanovog,61 slavoluka aklamacijom poz*
dravlja lokalno stanovništvo čiji su izgled i odeća specifični i ne
mogu se porediti sa rimskim grañanima, kao ni sa Dačanima, dok
pokazuje znatne sličnosti sa predstavama panonskih zarobljenika na
trijumfalnim spomenicima podignutim povodom ugušenja panon*
sko*delmatskog ustanka.62
EARLY ROMAN NECROPOLISES IN RAM /LEDERATA/
One more time we draw attention to the assumption that the neS
cropolises from Mala Gorica and Velika Šajica in Ram can be connected
to the native population – Little Scordisci – who maintained very vital asS
pects of its ethnicity until tthe 2nd century. It also seems that they were
represented in one segment of the Trajan's pillar when Trajan himself, at
the beginning of the Second Dacian war, came to the bank of the Danube
and was hailed by acclamation by the local population near one triumS
phal arch, probably Domitian's. This local population's looks and clothes
are specific and cannot be compared to the one of the Roman citizens nor
with the Dacians', while showing considerable similarities with the repreS
sentations of the Panonnian captives on the triumphant monuments built
to glorify the suppresion of the PanonnianSDalmatian rising.
61. Za veoma aktivnu, često i preteranu, izgradnju slavoluka u vreme Domicijano*

ve vladavine uporediti Suet., Dom. 13.
62. G. Ch. Picard, Les trophées romains. Paris 1957, 252 smatra da je predstavljen
Kelt, a za Panonca, gde je objedinjen i keltski element, sa sličnim obrazloženjem i
prihvatljivijim tumačenjem zalaže se N. Cambi, Gardunski trofej, Cetinska krajina
od prethistorije do dolaska Turaka, Split 1980, 85*87.

УДК:94(=16)
94(=163.41)
ПТОЛОМЕЈЕВИ ОРИНЕЈИ (ОРИНИ) И

НАШИ ГОРАНЦИ
ПРОФ. ДР МИОДРАГ В. СТОЈАНОВИЋ1

КАТЕДРА ЗА НЕОХЕЛЕНСКЕ СТУДИЈЕ
БЕОГРАД2
АПСТРАКТ: О имену и постојбини српског и других балканских наS

рода ни данас још нису проучени поуздани извори. На то је посебно
указао наш велики лингвист Милан Будимир у студији Антика и
Пеласти (1959). Пре тога, читаво једно столеће, П. Ј. Шафарик је у
свом делу О пореклу Словена (1828) указао на античке изворе по
којима је било Срба и пре сеобе Словена. Овде мисли на писање хеS
ленистичког географа Птоломеја и његово дело Географија, у коме
1. ivana_pavlovic73@yahoo.com
2. Рад је читан на Округлом столу: „Горанци, Муслимани и Турци у шарпла*
нинским жупама Србије“, одржаном 19. априла 200. године у Српској акаде*
мији наука у Београду * Одбор за проучавање Косова и Метохије САНУ..

читамо опис старосрпске локације између Кераунског горја и реке

Ра (Волге), на данашњој реци Серба, у Закавказју. У Птоломејевом
грчком називу Орини препознајемо српско име Горанци. И највећи
град Корча у данашњој јужној Албанији добија име од српског ГоS
рица, преко грчког дублета Kor(y)tsa. Било када да су Албанци насеS
лили данашње балканско поднебље, они су затекли многе топониме
староседелачког словенског становнишва, које су и сами звали topie
– мештани.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Птоломеј, Орини (Горанци), Шафарик, порекло
Словена, Будимир, Грци и Пеласти, Албанци, Корча (Горица), ОтроS
вица, Каменица.
Научна мисао у историји српског и других балканских народа и

данас је далеко од дефинитивног и прихватљиво расправљаног пи*
тања о њиховом имену и постојбини. Ово утолико пре што су остали
непознати извори о сеоби Словена и почецима српске историје на
овим балканским просторима. Овде мислимо на оне изворе које је
могао да користи византијски цар и писац Константин VII Порфиро*
генит у свом делу De administrando imperio.
Поткрепљујући Порфирогенитово тумачење „по етимолошком
имену Срба“ да је у питању ропски народ (лат. servi – робови), тен*
денциозна и диригована нордијска (германска) теорија непрестано
покушава да Србима наметне „комплекс народа без корена и стабла“.
Тиме подстакнут, мој професор класичних језика и наш велики лин*
гвист светскога гласа Милан Будимир, у својој студији Антика и Пе
ласти (1959), трагајући за постојањем пелашког писма и језика веза*
ног за старосрпски ареал, наводи следеће: „Уколико ми је познато,
проф. М. М. Васић био је први у нашем делу Европе који се дигао
против нордизма и који је карпатско*подунавску културу довео у ве*
зу са културама анадола и источног Средоземља. Како су немачки
стручњаци (и њихови словенски следбеници) готово подруг века гос*
подарили европском науком „нарочито у погледу антике и истока,

треба ће још труда и времена да се изврши ревизија традиционал*

них схватања, изграђених у духу нордизма“.
Насупрот и данас укорењеном схватању о Србима „дошљацима“ и
једној флотантној маси на балканском поднебљу, П. Ј. Шафарик је у
свом делу О пореклу Словена (1828), још средином прошлога /XIX/
столећа указао на античке изворе по којима је овде било Срба и пре
„Велике сеобе“, мислећи на раније досељавање њихових сународни*
ка из Пропонтиде и Закавказја. У свом доказном поступку Шафарик
је и данас остао непревазиђен, будући да се ослонио на римског ен*
циклопедисту Гаја Плинија Секунда (23*79 г.) и на хеленистичког
географа Клаудија Птоломеја (87*165), као и на многе друге древне и
новије писце.
Антички писци забележили су топониме и етнониме који без
сумње имају словенски корен, као што су имена Corali (Горштаци),
Dolоnci (Дољани), Moriseni (Приморци); Пеласти, Пелазги од грчког
pelagos (more); следе имена градова – Bilazora, Deberus (Дебар), Ser*
dica (Софија); те име реке Strymon Струма, Струмица и друга.
Римски историчар Ливије (59. г. п. н. е. – 17. г. н. е.) сведочи да су
Трачани имали жупане и саборе баш као и Срби на овим просторима
у средњем веку. Ако поклонимо поверење Теофилакту, писцу из сед*
мог столећа, који трачко племе Гети изричито назива Словенима
(Getae, seu quod item est, Sclavini), може се прихватити да су Трачани
Словени. Познији византијски писци записали су више таквих сло*
венских имена, па су и земљу од Балкана до Егејског мора изричито
називали Sclavinia. У то нас посебно уверавају топоними древне Тра*
кије и Македоније, као и животопис светог Димитрија.
Најстарији запис о српском имену налазимо у Плинијевом делу
Историја природе (Historia naturalis, VI c. 7, 19) у латинизованом об*
лику Serbi, на територији североисточне обале Цтрног мора, у Закар*
патју. Податак је забележен средином првог века нове ере, а само јед*
но столеће касније име Serbi срећемо код хеленистичког природњака
Клаудија Птоломеја. У његовом делу Географија читамо следећи опис
старосрпске локације: „Inter Ceraunios montes et Rha fluvium Orinaei et

Vali et Serbi” (између Кераунског горја и реке Ра (Волге) – смештени

су – Оринеји и Вали и Срби), * C. Ptolomeus Geographica..., V, p. 9. О
томе и Шафарик примећује да „име Srb налазимо код Плинија и Пто*
ломеја као име једне сарматске народности између меотиса (Азовс*
ког мора) и Волге на данашњој реци Serba“.
Ово место географа Птоломеја везује се за српско име на подручју
Закавказја, где се некада налазила и нека друга Албанија. Управо тај
податак, као и чињеница да су ороним Кераунско горје, у значењу
„муњоносне горе“ (ceraunos – муња, гром) антички грчки писци упо*
требљавали и када су желели да означе планински венац у Епиру, са*
да Кимара, високу гору дуж епирске обале, подстакли су нас да пот*
ражимо извесну географску подударност између Птоломејевог За*
кавказја и епирског поднебља, односно шарско*пиндског планин*
ског масива.
Оно што је овде посебно занимљиво, то је да се у Птоломејевом гр*
чком називу Оринеји (Орини) препознаје српско име Горанци, дакле,
житељи планинских области.
Свака боља и потпунија географска карта и данас бележи, посебно
на правцу Корча*Валона, много српских оронима и хидронима. Ус*
ред јужне Албаније уздиже се планински врх српског имена Остро
вица, а североисточно од њега лежи највећи град у овој области –
Корча, српски топоним Горица, што је преко грчког дублета Korytsa
дало данашњи албански облик. Према запису истакнутог немачког
романисте Густава Вајганда (1860*1930), који је, у лето 1889, путујући
по средњој Албанији, у књизи о Аромунима, записао да Корча „лежи
у подножју једног узвишења које је прекривено засадима винове ло*
зе. Ово узвишење пробио је поток Морава. Морава дели овај град на
две половине и тече у проширену долину реке Дунавице“.
Јужно од Корче је Каменица, а југозападно Потом, некадашњи
Подхум (Подбрдо), западније од њега су места Главе (Глава), Цериво
да (Цуривода), област Требесхини (Требишња), па река Вијосе (Воју*
ша), на којој леже три града са српским именима: на њеном доњем
току је град Селенице, јужно од ушћа реке Сушице; на средњем то*

ку, и то на ушћу реке Деснице у Војушу, лежи Клисура, а у горњем

току Војуше, али данас у Грчкој, лежи град Коњица.
Остали су, дакле, неизбрисиви топономастички трагови Срба ста*
роседелаца на простору данашње Албаније. Јер, топоними и етнони*
ми, као што су Горица, Горанци, Каменица, Глава, Клисура и сами
довољно говоре о својој старини на овој географској трансверзали.
Била је, како знамо, на том правцу и раније јака словенска миграци*
она струја, којој посебно треба захвалити што су многи (славено) сер*
бски географски појмови преживели вихорну ратничку и етничку
историју на овом делу балканског поднебља.
Према археолошким налазима и палеонтолошким студијама, об*
ласт кераунског горја шарско*пиндског планинског масива, као и
највећи део данашње Албаније, насељавала су бројна индоевропска
племена, без неког одређеног етничког јединства, као што су били
Briges (Брежани), Rugii, Getae, Dardani и друга. Зна се ипак поуздано
да је на овом правцу превагнула сеоба Словена у средњем веку, а да
Албанце, под тим именом, помиње Ана Комнина, у делу Алексијада,
посвећеном њеном оцу и византијском цару Алексију Првом Комни*
ну (1081*1118), тек у једанаестом веку.
Готово један миленијум раније Албанце помиње римски поли*
хистор и биограф Плутарх из Херонеје (око 45. – око 125). У својим
упоредним животописима хеленских и римских државника, Плу*
тарх наводи да је римски војсковођа Помпеј ратовао са Албанезима
на обронцима Кавкаских планина. Помпејев поход у Закавказју 65.
године н. е. приволео је Албанце, Иберце и друга племена на јужним
обронцима Кавкаских планина да признају своју зависност од Рима,
како то наводи руски историчар А. Машкин у својој Историји ста
рога Рима (Бгд, 1951, 237), позивајући се на резултате академика Ма*
нандјана у расправи Кружни пут Помпеја у Закавказју. Албанци су,
дакле, пореклом кавкаско племе. Било када да су се доселили на да*
нашње балканско поднебље, они су затекли староседелачко станов*
ништво које су сами звали topie – мештани, према грчком термину
topos * место. На овај податак указује класични филолог, историчар

и археолог Никола Вулић (1872*1945), рођен у тада српском граду

Скадру. Поред бројних студија и књига, објавио је и обимно дело о
Скендербегу.
Поновним читањем античких писаца и у светлу најновијих от*
крића у археологији и палеолингвистици, Шафарикови следбеници
М. Будимир, Никола Вулић и други поткрепљују тезе о много ра*
нијем присуству Словена у Европи и Срба на Балкану.
PTOLEMY’S ORINI AND OUR COUNTRYMEN

GORANIES
D. SC. MIODRAG STOJANOVIĆ3

PROFESSOR AT THE FACULTY OF PHILOLOGY (DEPARTMENT OF
NEOHELLENISM) UNIVERSITY OF BELGRADE
BELGRADE
Even today scientific thought in the history of the Serbian and other
Balkan peoples is far from a finally and acceptably discussed question
about their names and the ancient land of their birth. What is more
historical sources on the Slav migration and th beginnings of Serbian
history in the Balkans are still unknown. We have here in mind the sources
3. Занимљива је судбина настанка овог целовитог превода на енглески језик.
Наиме, један од организатора „Округлог стола“ на коме сам изложио своје
саопштење, др Милован Радовановић, антропогеограф и етнолог, доста вре*
мена после објављивања текста, лично је урадио овај превод и ставио га на
сајт. Дакле, мој драги у међувремену преминули колега очигледно је смат*
рао да прилог заслужује да буде доступан иностраној научној јавности. Ду*
гујем му неизмерну захвалност.
252 D. SC. MIODRAG STOJANOVIĆ

PTOLEMY’S ORINI AND OUR COUNTRYMEN GORANIES
that Byzantine Emperor and writer Constantine Porphyrogenitus VII

could use in his work De administrando imperio.
Supporting Porphyrogenitus’s interpretation of the phrase „according to
the etymological name of Serbs”, meaning the slaves (Latin servi – slaves),
the biased and directed Nordic (German) theory was persistently trying to
impose „the complex of a nation without the root and trunk” on the Serbs.
Our great, world*famous linguist Milan Budimir, and my Professor of
classical languages, urged by that theory, looking for the Pelasgian
alphabet and language in the area of ancient Serbs, thus explained the
situation in the classical studies in his work Antiquity and Pelasgi (1959):
„As far as I know Prof. Vasić was the first to raise his voice against the
Nordic theories in this part of Europe and associated the Carpathian*
Danubian culture with the Anatolian and East Mediterranean cultures.
Bearing in mind that German specialists (and their Slav followers) were
almost the whole century masters of the situation in European science,
regarding antiquity and east in particular, much effort and time will be
necessary to revise traditional interpretations built in Nordic spirit”.
Contrary to the present*day ideas of Serbs as „new comers” and a
floating mass in Šar Mountain P. J. Šafarik already in the mid*1800s
pointed in his work On the Origin of Slavs to the classical sources
according to which Serbs were present in the Balkans before the „Great
Migration”. He had in mind earlier immigration of their fellow citizens
from Propontis and the Caucasian area. He has so far remained unrivaled
because he relied on Roman encyclopedist Gaius Plinius Secundus (23*79
A.D.) and Greek geographer Claudius Ptolemy (121*151 A.D.) and many
other writers of the classical and later times. Writers of the classical period
took down toponyms and ethnonyms which certainly had Slav roots, like
for example the names of tribes * Corali (Highlanders), Dolonci (Low*
landers), Moriseni (inhabitants of coastal regions); the names of towns –
Bilazora, Deberus, Serdica; the name of the river Strymon etc.
Roman historian Titus Livius testifies to the fact that Thracians like
Serbs had in medieval Balkan areas heads of tribal states and parliaments.
If we place trust in Theophilactes, the 7th century writer, who explicitly
D. SC. MIODRAG STOJANOVIĆ 253

called the Thracian tribe Getae the Slavs (Getae, seu quod item est,
Sclavini), we can reasonably accept that Thracians were the Slavs. Later
Byzantine writers wrote down many Slav names of that kind and called
the country ranging from the Balkans to the Aegean See Sclavinia. The
toponyms of ancient Thrace and Macedonia, as well as the biography of St.
Demetrius are particularly convincing in that regard. We find the oldest
entry on the Serbian name in the work of Gaius Plinius Secundus „Istorija
prirode” – On Natural History (Historia naturalis, VI c. 7, 19) in the
Latinized form Serbi in the territory of the northeast coast of the Black Sea.
The entry was written down in the middle of the first century of the new
era and only a century later we find the name Serbi in the work of Greek
geographer Claudius Ptolemy. A description of the ancient Serbian loca*
tion is included in his „Geography”: „Inter Ceraunios montes et Rha flu*
vium Orinaei et Vali et Serbi” (Orini, Vali and Serbs settled down* between
the mountains of Ceraunis and the river Rha (C. Ptolemy, Geographica…,
V, p. 9). Šafarik also noticed that „the name Srb is found in the works of
Plinius and Ptolemy as the name of a Sharmatian nationality living
between the Meotis (the Sea of Azov) and the Volga on the present*day
Serba River.” The place mentioned by Ptolemy is associated with the
Serbian name in the area along the Caucasus where at one time some other
Albania was situated.
That piece of information as well as the fact that classical Greek writers
used the Ceraunis mountains as the oronym meaning „lightning bearing
mountains” (ceraunos – lightning, thunder), when they alluded to the
mountain range along the coast of Epirus, now Kimara. They urged us to
look for a certain geographical similarity between the Ptolemy’s su*
rroundings of the Caucasus Mountains, the climate of Epirus, and the Šar
and Pindus mountain massif respectively.
It is here particularly interesting that the Serbian name Goranies, i.e.
inhabitants of a mountain region, is recognized in the Greek name Orinei
(Orini).
Every better and more comprehensive map shows many Serbian
oronyms and hydronyms in the Albanian territory, especially in Korce*

PTOLEMY’S ORINI AND OUR COUNTRYMEN GORANIES
Valona direction. Amidst south Albania there is a mountain peak bearing

the Serbian name Ostrovica. The biggest town in that area Korce (Serbian
toponym Gorica), is Ptolemy’s Orini and our countrymen Goranies located
northeast of Ostrovica. By mediation of its Greek doublet Korytsa the
present*day Albanian form was obtained. Traveling through the central
part of Albania Goustav Weigand, distinguished German Romanist (1860*
1930), wrote down in his book on Aromunians: „Korce is situated at the
foot of a hill covered with planted vines. The stream Morava breaking
through the hill divides the town into two halves and flows down the
widened valley of the river Dunavica.” South of Korce is Kamenica and
southwest is Potom, former Podhum (Beneath the Hill). The places Glave
(Glava – Head), Ceravoda (Curivoda * Leaking Out), the region Trebeshini
(Trebišnja) and the river Vijose (Vojuša) are situated to the west of Potom.
Three towns bearing Serbian names are located on the Vijose River banks:
Selenice on its lower course, south of the Sušice River mouth; Klisura on its
middle course and the mouth of the Desnica and Vojuša Rivers; and
Konjica on the upper course of the Vojuša River in Greece. In fact, Serbs as
the native inhabitants of that area of present*day Albania, left inerasable
toponomastic traces behind themselves. Toponyms and ethnonyms like
Gorica, Goranies, Kamenica, Glava, Klisura speak for themselves about
their ancient past along that geographical transversal. We know that there
was a later strong Slav migration current in that direction thankfully to
which many Slav*Serbian (mixed Russian Church Slavonic and colloquial
Serbian) geographical terms survived the blows of the warring and ethnic
history in that part of the Balkan Peninsula.
Almost a millennium ago, Albanians were mentioned by the Roman

polyhistorian and biographer Plutarch from Chaeronea (cca 45* cca 125
AD). In his comparative biographies of Hellenic and Roman statesmen,
Plutarch says that the Roman military commander Pompey was fighting
Albanians on the slopes of Caucasus Mountains. Pompey’s campaign to
Transcaucasia in 65 AD, forced Albanians, Iberians and other tribes on the
southern slopes of Caucasus Mountains to recognize the supremacy of
Rome, as stated by a Russian historian A. Mashkin in his History of the Old
D. SC. MIODRAG STOJANOVIĆ 255

Rome (Belgrade, 1951, 237), alluding to the results of the academician

Manandjan in his treatise Circular Route of Pompey in Transcaucasia. Al*
banians are, consequently, a Caucasian tribe by origin. Whenever they
moved to today’s Balkans, they found native population which they
themselves called topie – natives, the word made up of the Old Greek word
topos * place. This fact was brought up by the classical philologist, historian
and archaeologist Nikola Vulić (1872*1945), born in what was then a Ser*
bian city of Skadar. Apart from numerous studies and books, he also pub*
lished an extensive work on Skenderbej.
According to archeological findings and paleontological studies many
Indo*European tribes like Briges (Brežani), Ruggii, Getae, Dardani and
others, who did not belong to any ethnically united group of people, lived
on the sides of Ceraunic Mountain in the Šar and Pindus Mountain range,
and in the greatest part of present*day Albania. It is known with certainty
that a later migration of Slavs (in the 7th century) prevailed in that di*
rection. Anna Comnena in her work „Alexiad” devoted to her father,
Byzantine emperor Alexius I Comnenus (1081*1118), mentioned Alba*
nians only in the 11th century.
The followers of P. J. Šafarik, like Milan Budimir and others, are backing
up opinions on much earlier presence of the Slavs in Europe, and the Serbs
in the Balkans, based on repeated readings of classical writers, and the
latest discoveries in archeology and paleolinguistics.

УДК: 271.222(497.11)*726.1*36:929
Арсеније Сремски, свети
О ПОРЕКЛУ АРХИЕПИСКОПА
АРСЕНИЈА СРЕМЦА
(1233 1263. †1266.)
НЕБОЈША Љ. ОЗИМИЋ1
НАРОДНИ МУЗЕЈ
НИШ
АПСТРАКТ: Архиепископ Арсеније, наследник Светог Саве, у

житијној литератури и самом канонизацијом добио је надиS
мак „Сремац“ по претпостављеној области рођења. У раду ауS
тор се бави родном области архиепископа Арсенија, износећи
и тезу да је сасвим могуће да је Арсеније био родом, како каже
једно пролошко житије, из Приморја.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Архиепископ, Арсеније, Сава, Данило Други,
1. ozimic@gmail.com
НЕБОЈША Љ. ОЗИМИЋ 257

Жича, далматијска страна S приморске земље, Срем
О архиепископу Арсенију, ученику и наследнику Св.Саве,

писано је мало у односу значај који је имао у даљем развитку
српске цркве. Као главни извор за проучавање живота и дела
Арсенија Првог обрађивано је житије и служба овом свецу, де*
ло архиепископа Данила Другог (Данило Други, 1988 ц, стр.
151*180, 215*243). Податке који су изнети у овом делу допуњују
од истог аутора житије краља Милутина (Данило Други, 1988
ц, стр. 190) као и Доментијаново и Теодосијево житије Св. Саве
(Доментијан, 1988; Теодосије, 1988). Битне допуне овим изво*
рима доносе у својим делима Миклошић (Miklosich, 1858), Љ.
Стојановић (Стојановић, 1988, IV, бр. 6505; V, 9209; VI 9816; Исти,
1890, стр. 21*22) и В. Мошин (Mošin, 1955, стр. 157*161).2
Питање порекла архиепископа Арсенија у досадашњој исто*
риографији није превише обрађивано. Скоро сви историчари
који су у својим делима писали о Савином сапрестолнику на*
зивали су га Сремцем понајвише захваљујући првом Арсе*
нијевом биографу архиепископу Данилу Другом о коме ће у
даљем тексту бити више речи.
О пореклу архиепископа Арсенија писали су архимандрит
Серафим Ристић, Станоје Станојевић, Леонтије Павловић,
Константин Јиречек, Владимир Ћоровић, Ђоко Слијепчевић,
епископ Сава (шумадијски), Милош Благојевић, Слободан
Милеуснић и Живојин Андрејић.3 О убикацији Срема писали
су Михаило Динић, Милош Благојевић и Слободан Милеус*
нић4.
2. Данило Други, 1988 a; Доментијан, 1988; Теодосије, 1988; Miklosich 1858;
Стојановић, 1890, стр. 15, 21, 22; Стојановић 1988, књ. IV, бр. 6505, 6652; V, 9209;
VI, 9818; Mošin, 1955.
258 НЕБОЈША Љ. ОЗИМИЋ

О пореклу архиепископа Арсенија Сремца
За проучавање живота, па самим тим и порекла архиепис*

копа Арсенија, најчешће је узиман као поуздани извор његова
биографија чији аутор архиепископ Данило Други пише на
самом почетку да „Арсеније би рођењем од сремске земље” (Да*
нило, 1988 а, стр. 154). Михаило Динић и Станоје Станојевић су
изнели податак да се у средњевековној Србији под појмом
Срема или Сремске земље подразумевала данашња Мачва са
Колубаром. (Динић, 1931, стр. 1*12; Станојевић, 1932, стр. 3*4,
нап. 5)
Чињеница да је ово први Данилов рад из житијне књижев*

ности, донекле оправдава слабо коришћење писаних докумен*
та и превелико ослањање на изворе из треће руке, („Никада
није остављао добре поуке (..), сијајући постом као сунце лепо*
ликога његова узора, као што ми је био описан његов живот од
неких богобојажљивих мужева који су слушали о свом пре
освећеном.“) (Данило, 1988 а, стр. 168, подвукао Н. О.) Нејасно је
зашто није за писање овога дела, које је настало у Србији, пе*
десетак година након Арсенијевог упокојења, користио сведо*
чења људи који су лично познавали Арсенија или били у при*
лици да га за живота слушају. Велика је вероватноћа да је
Данило житије и службу писао у журби; да му је то наређено,
сведочи када каже: „(..)А ми који видимо таква исправљања и
подвиге ових светитеља, износимо као и оно што нам је запо
веђено.“) (Данило, 1988 а, стр. 166) (Подвукао Н. О.)
3. Ристић, 1864; Станојевић, 1932, стр. 1*13; Павловић, 1965, стр. 71*74; Јире*
чек, 1978; Ћоровић, 1985; Слијепчевић, 1991; Сава (шумадијски), 1996; Благо*
јевић, 1997; Enciklopedia Serbica, 2000; Андрејић, 2004 а, стр. 91*134, 135*154;
Исти, 2004 б, 118*131; Исти, 2007, стр. 47*48.
4. Динић, 1930, стр. 271; Исти, 1931; Исти, 1932, стр. 84; Милеуснић, 1989, стр.
53.

Треба обратити пажњу на Данилово описивање односа из*

међу Саве и Арсенија. Када Арсеније дође у Жичу тражећи
пријем код Саве, моли монаха да га најави „све му рекавши о
себи, из којег је краја земље и какав је долазак његов“. Када га
прими, Сава га дочекује питањима: „Од које си стране? И због
чега дође овамо?“ (Милеуснић, 1989, стр. 155). Мимо сваког
очекивања, Арсеније одговара тек на друго питање. Тако је Да*
нило у два наврата наговестио да Арсеније није из српске
земље вешто избегавши да још једном помене име предела
одакле је то дошао будући еклисијарх Жиче. Са друге стране,
Савино питање „од које си стране “ може бити двозначно:
од које си стране родом или
од које стране долазиш.
Одговор у обе варијанте сигурно није исти.
Некако у исто време када и Данилова верзија Арсенијевог
житија, ако не и пре, настало је пролошко житије митрополита
Константина Мокисијског . Ово дело, настало с краја 13. и по*
четка 14. Столећа (sic!), познато нам је у рашкој редакцији. У
овом документу се већ у првој реченици Арсенијевог житија
наглашава да је „овај свети био од стране Далматиске, која је у
држави краљевства српског.“ (Сии бјаше светyји ју тy странyј
Далyматиискyјије, јаже вy дрyжавја кралевyства срyпyскааго
јестy). (Mošin, 1955, стр. 157*161) Управо захваљујући овој про*
тивуречности, изнета је реална претпоставка да је традиција о
пореклу из Срема настала касније, у вези са Арсенијевим од*
ласком у „иније пределе“. (Милеуснић, 1989, стр. 53) Како се
под појмом Далмације подразумевају српске државе Паганија
(област око Неретве), Захумље и Травунија (Новаковић, 1981,
стр. 144*148) то се, према овом извору, Арсенијево место
рођења треба тражити на тим просторима.

Дело је лишено навођења свих чуда која су карактеристична

за Данилово житије архиепископа Арсенија а различитост из*
међу ова два извора је најдрастичнија код описа отварања
гробнице са моштима. Док Данило живо дочарава атмосферу у
ноћи, са треском грома који излази од небеса („Пошто су многа
различна нека привиђења бивала у светој цркви код његове
(Арсенијеве, прим. Н. О.) раке, једне ноћи када није био велики
ветар, нити подизање буре, но када су звезде сијале и када је
била велика тишина, и у саму поноћ, у цркви, где беше рака
светога, чуо се је јак гром као да излази од небеса до њега, тако
да су сви, који су били у манастиру мислили да је пао црквени
темељ...“) (Данило, 1988 ц, стр. 172*173. Подвукао Н. О.), на тај
начин потенцирајући Божју вољу, у пролошком житију Конс*
тантина Мокисијског не да нема таквог места већ се негира до*
гађање било каквог грома или земљотреса (вy мнозја миноув*
шоу јушyствија јего и врјамени нјаколикоу прјашyдyшоу ни
громоу ни троусоу настојешоу нy повелјаније господне се
створи светаго гробоу прјсјасти се имже знаменије да јавитy
богy својего оугодника). (Mošin, 1955, стр. 160.) Треба напоменути
да у својој књизи Дечански споменици архимандрит овог ма*
настира Серафим Ристић изнео обе данас познате верзије Ар*
сенијевог рођења. (Ристић, 1864, стр. 36*37 )
Главни непосредни извор за проучавање настанка и ширења
култа Светог Арсенија представља Данило Други, писац жи*
тија и службе овоме свецу. Данилово житије, које има искљу*
чиво култни карактер, настало је педесетак година од смрти
архиепископа Арсенија. Треба споменути и пролошко житије
Константина Мокисијског из 13. * 14. столећа које је нама поз*
нато у рашкој редакцији. (Исто, стр. 157*161.) Повеље и друга до*
кумента која су објавили Миклошич и Стојановић доносе вес*
ти о Арсенију као борцу против јереси, чудотворцу и неприс*

трасном судији који се призива у заклетвама.5 О култу Св. Ар*

сенија писали су Н. Богословац, П. Шобајић, Д. Давидов, Д. Ме*
даковић, В. Ћоровић, а нарочито Р. Грујић.6
По Данилу, Арсеније је био родом из Срема где се рано за*
монашио у неком од тамошњих манастира. Када је Сава осно*
вао архиепископију, Арсеније је дошао у Жичу са молбом да
ту остане. Наметнуо је себи строги пост, увек извршавајући
оно што му је Сава дао у задатак. (Данило, 1988 ц, стр. 156) „...и
у сваком делу манастирске работе успевао је више од свију “
Строго се придржавао свих црквених прописа тако да се вр*
ло брзо прочуло о његовом аскетском начину живота. Овакав
Арсенијев ревностан начин живота није промакао Сави који га
је унапредио у еклисијарха и у њему видео свог наследника на
архиепископској столици за шта се и одлучио и поред јаке
опозиције која је била незадовољна унапређивањем јеромона*
ха Арсенија у архиепископа. (Исто, 160) Податке о постављању
Арсенија за Савиног сапрестолника доносе, пре Данила, До*
ментијан и Теодосије. Сабор се одиграо у јесен 1233. (Станоје*
вић, 1932, стр. 8, нап. 18 а непуне три године након њега умро
је Сава (14. јануар 1236.7). Архиепископ Арсеније је био тај који
5. Miklosich, 1858, стр. 75*77; Стојановић, 1890, стр. 21*22; Стојановић, 1988,
књ. IV, бр. 6505, 6652, књ.V, 9209; Беседа за 1869, god. II, стр. 155*160.
6. Богословац, 1893, стр. 581*583; Шобајић, 1923, стр. 132*134; Скарић, 1937;
Петковић, 1950; Давидов, 1971, стр. 151*155; Исти, 1990, стр. 40*41; Медаковић,
1974, стр. 19*20, 55; Ћоровић, 1985; Грујић, 1989; Исти, 1995.
7. На основу новог, тачног читања и тумачења Доментијана и Теодосија у
вези њихове тврдње о времену смрти „у први сат када је свањавало на Вас*
крсну Недељу“ дошло се до сазнања да је архи патријарх Сава умро у Вели*
ком Трнову, на Васкрс 1236. године, односно, 30. марта. После посвећивања за
светог његов дан смрти је „извучен“ из Васкрсног циклуса да би могао сваке
године да се неометано прославља на исти дан. (Андрејић, 2008 а, стр. 77*102;
Исти, 2008 б, стр. 67*92; Исти, 2009, стр. 43*76)

је покушао, „осетивши бол за светим као за својим учитељем“

(Теодосије, 1988, стр. 250) да издејствује пренос Савиних мош*
тију у своје отачаство у чему је и успео. Због учесталих сукоба
на просторима централне Србије и непосредне опасности од
Угара и Бугара, Арсеније је преселио седиште архиепископије
из Жиче у Пећ. На тридесетогодишњицу свог архиепископо*
вања 1263. године се због болести повукао у Чрнчу где је умро
28. октобра 1266. године. (Теодосије, стр. 258*259)
Извори и литература:
Андрејић Ж. (2004 а). Свети Сава, Рача.
Aндрејић Ж. (2004 б). Свети Сава, први архиепископ и патријарх. У:
Развитак, бр. 215*216, Зајечар.
Aндрејић Ж. (2007). Архиепископ Арсеније Сремац, сестрић светог
Саве. У: Савиндан 17, Пријепоље.
Aндрејић Ж. (2008 а). Размишљање о датуму смрти светог Саве пре*
ма подацима Доментијана и Теодосија. У: Известија XXIII, Ве*
лико Трново.
Aндрејић Ж. (2008 б). Размишљање о датуму смрти и хиротонисању
светог Саве за првог патријарха Срба и Бугара, Братство XII,
Београд.
Андрејић Ж. (2009). Србија и Свети Сава између Византије, Угарске
и Бугарске. У: Братство XIII, Београд.
Благојевић М. (1997). Манастир Хиландар и лоза Немањића, Београд*
Нови Сад.
Богословац Н. (1893). Св. Арсеније српски архиепископ, Цетиње.
Грујић М. Р. (1913). Писма пећких патријарха. У: Споменик СКА,
Београд.
Грујић М. Р. (1931). Пећки патријарски и карловачки митрополити у
18. веку. У: Гласник Историског друштва у Новом Саду, IV, Ср.
Карловци.Грујић М. Р. (1989). Апологија српскога народа у Хр*

ватској и Славонији. У: Просвета, библ. Баштина, књ. 33 (2.

изд.), Београд.
Грујић М. Р. (1995). Православна српска црква, (3. изд.) Каленић*Кра*
гујевац.
Давидов Д. (1971). Манастир Хиландар на бакрорезима XVIII века. У:
Хиландарски зборник 2, Београд.
Давидов Д. (1990). Хиландарска графика, Београд.
Данило Други. (1988 а). Живот архиепископа Арсенија, Животи архи*
епископа и краљева српских (језичка верзија Л. Мирковић, Д.
Богдановић, Д. Петровић), Стара српска књижевност у 24 књиге,
књ. 6, Београд.
Данило Други. (1988 б). Служба архиепископу Арсенију, Животи ар*
хиепископа и краљева српских (језичка верзија Л. Мирковић, Д.
Богдановић, Д. Петровић), Стара српска књижевност у 24 књиге,
књ. 6, Београд.
Данило Други. (1988 ц). Живот краља Милутина, Животи архиепис*
копа и краљева српских (језичка верзија Л. Мирковић, Д. Богда*
новић, Д. Петровић), Стара српска књижевност у 24 књиге, књ.
6, Београд.
Динић М. (1931). Средњовековни Срем. У: Гласник Историског
друштва у Новом Саду, бр. 4, Н. Сад,
Динић М. (1937). Дубровачка средњовековна караванска трговина. У:
Југословенски историски часопис 3, Београд.
Динић М. (1978). Српске земље у средњем веку,Београд,1978.
Доментијан. (1988). Живот Светога Саве и живот Светога Симеона
(језичка верзија Л. Мирковић), Стара српска књижевност у 24
књиге, Београд.
Ђурић Ј. В. (1963). Сопоћани, Београд.
Епископ Сава (шумадијски). (1996). Српски јерарси од IX до XX века,
Крагујевац*Београд.
Ердељановић Ј. (1978). Стара Црна Гора, Београд.
Јанковић М. (1985). Епископије и митрополије српске цркве у средњем
веку, Београд.

Јиречек К. (1978). Историја Срба I, Београд.

Јовић М. (MCMXCIV). Србија и римокатоличка црква у средњем веку,
Крушевац.
Кашанин М. (1975). Српска књижевност у средњем веку, Београд.
Кашанин М., Чанак*Медић М., Максимовић Ј., Тодић Б., Шакота М.
(1986). Манастир Студеница, Београд.
Марковић В. (1927). Православно монаштво у средњевековној Србији,
Сремски Карловци.
Медаковић Д. (1974). Манастир Хиландар у 16. веку. У: Хиландарски
зборник 3, Београд.
Медаковић Д. (1976). Мојсије Суботић, Трагом српског барока, Нови
Сад.
Miklosich Fr. (1858). Monumenta Serbica spectantia historiam Serbiae,
Bosnae, Ragusii, Winnae.
Mилеуснић С. (1989) Представе Срба светитеља у црквеном сликарс*
тву Славоније. У: Зборник о Србима у Хрватској 1, Београд.
Mošin V. (1955). Ćirilski rukopisi Jugoslavneske akademije, Zagreb.
Николајевић П. (1891). О св. Арсенију патријарху (?) пећком, српском
просветитељу. У: Источник, Сарајево.
Новаковић Р. (1981). Где се налазила Србија од VII до XII века, Београд.
Новаковић С. (1912). Законски споменици српских држава средњега ве
ка, Београд.
Павић М. (1986). Стари српски записи и натписи, Стара српска књи*
жевност у 24 књиге, Београд.
Павловић Л. (1965). Култови лица код Срба и Македонаца, Смедерево.
Петковић В. Р. (1950). Преглед црквених споменика кроз споменицу ср
пског народа, Београд.
Петковић С. (1905). Манастир Крушедол од 1754.*1774. У: Српски Си
он, Н. Сад.
Радовић Д. (1988). Песнички радови архиепископа Данила, Животи
краљева и архиепископа српских, Стара српска књижевност у
24 књиге, књ. 6, Београд.
Радојчић Сп. Ђ. (1956). Српске архивске и рукописне збирке на Св.Го*

ри. У: Архивист, Београд.

Ристић С. (1864). Дечански споменици, Београд.
Скарић В. (1937). Српски православни народ, Сарајево.
Слијепчевић Ђ. (1991). Историја СПЦ, I, Београд.
Станојевић С. (1932). Архиепископ Арсеније (1233.*1263. †28. октобра
1266.). У: Гласник Историског друштва у Новом Саду, књ. V, св.
1, Н. Сад.
Стефан Првовенчани. (1989). Живот Стефана Немање, Стара српска
књижевност у 24 књиге, Београд.
Стојановић Љ. (1890). Стари српски хрисовуљи, акта и др. У: Споме
ник 3, Београд.
Стојановић Љ. (1988). Стари српски записи и натписи I* VI, Београд*
НовиСад.
Теодосије. (1988). Житије светог Саве, (језичка верзија Л. Мирковић),
Стара српска књижевност у 24 књиге, Београд.
Ћирковић С. (1995). Срби у средњем веку, Београд.
Ћирковић С., Михаљчић Р. (1999). Лексикон српског средњег века,
Београд.
Ћоровић В. (1985). Света Гора и Хиландар до 16. века, Београд.
Ћоровић В. (1991). Историја Срба, I* III, Београд.
Шобајић П. (1923). Бјелопавлићи и Пјешивци, Београд.
Штављанин*Ђорђевић Љ. (1979). Један нови (непотпуни) препис
службе српском архиепископу Арсенију. У: Археографски при
лози 1, Београд.
ON THE ORIGINS OF THE ARCHIBISHOP ARSENIJE

SREMAC (1233 1263 †1266)
Archbishop Arsenije, successor of Saint Sava, in hagiographies and
with his canonisation, was given the name Sremac by the supposed region
of his birth. In this work, the author investigates into the region of birth of
archbishop Arsenije, introducing a hypothesis that it is quite possible that
Arsenije was, as written in a prologue hagiography, from Primorje (coastS
al area).

УДК: 271.222(497.11)*9"12"
271.222(497.11)*523.6*9"12"
726.71(497.11)"12"
МИЛЕШЕВА КАО НЕОСТВАРЕНО

ПАТРИЈАРШИЈСКО СЕДИШТЕ
„САВЕ ПРВОГ АРХИЕПИСКОПА И

ПАТРИЈАРХА СРПСКОГ“
ЖИВОЈИН Р. АНДРЕЈИЋ1
РАЧА – КРАГУЈЕВАЦ
АПСТРАКТ: На основу вишегодишњег сагледавања извора на

нов и примеренији начин доказали смо да је Св. Сава, први
српски архиепископ, хиротонисан за патријарха у ЈерусалиS
му од стране патријарха Атанасије, на Васкрс 1235. године, да
је потом, као такав, упућен у Велико Трново где је крунисао
1. mitcentar@mts.rs

Асена II за цара и у овом граду изненада преминуо, такође, на

Васкрс, 30. марта 1236. године. У овом раду се доказује и да је
црква Вазнесења Христа Спаса манастира Милешеве била одS
рeђена и припремљена за седиште Саве I, првог српског архиS
епископа и новопочаствованог патријарха Срба и Бугара.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Милешева, Св. Сава, Никеја, Јерусалим, патS
ријарх, краљ Владислав, цар Јован II Асен,
Дугогодишња и обимна истраживања цркве Вазнесења Ису*

са Христа – Христа Спаса и манастирског комплекса Милеше*
ве, задужбине краља Владислава I, резултирала су закључцима
да је црква заснована око 1219. године, а да је фрескописана из*
међу 1222. и 1228. године. О години градње и осликавања Ми*
лешеве не постоји ни један податак и до ње се дошло на осно*
ву проучавања сликарства и каснијих записа. Каснији податак
помиње да је грађена 1218*1219. године иако се зна да је Вла*
дислав као принц почео градњу „узев благослов од светога ар*
хиепископа /Саве/“, а то би значи тек после 1219. године. Жи*
вопис је био завршен између 1222. и 1228. године тако да је
читав огроман простор у позадини светаца украшен златним
плочицама. (Шалипуровић, 1969, стр. 60; Бабић, 1987, стр. 9*15.)
Тиме је Милешева постала велелепна и најмонументалнија
лавра у то време у Србији. Сматра се да је дозиђивање ексо*
нартекса и украшавање златом било обављено до 1236. године,
до преноса мошти Св. Саве из Трнова. Такође, тврди се да је
Милешева само стицајем околности постала гробна црква ос*
нивача Српске самосталне цркве. Занемариване су тврдње о
знатно већој старости култног места. Најновија истраживања
су показала да је црква Христа Спаса сазидана на остацима
византијског базиликалног храма који је био унутар ограђеног
или утврђеног простора и скренула пажњу на тврдње миле*

шевских монаха из 1652. године о старости цркве. Милешевс*

ки архимандрит Висарион и сабраћа су се позивала на три да*
тума. Тврдили су да је први манастир подигнут пре 670 година
/987/, да је црква стара 543. године /саграђена 1109. године/ и да
је нови манастир подигао Сава Српски 6727 године /1219/.
Важна је констатација: „Остаје, дакле, отворено питање да ли
је храм Вазнесења Христовог подигнут над старим култним
средиштем у коме је свети Сава провео младост...“. (Бунарџић,
2012, стр. 343*347.)
Међутим, ми антиципирамо да је то учињено пре повратка
Св. Саве у Трново из већ елаборираних и доказиваних разлога
о намерама Св. Саве да Милешева буде његово патријаршијс*
ко седиште у Србији. Успостављена је хронолохија на бази два
ктиторска ансамбла краља Владислава у којима се налазе ње*
гов деда, Симеон Немања; млађи стриц, архиепископ Сава;
отац, Стефан Немања Првовенчани; старији брат Радослав и
неименовани цар. Царски портрет није сигниран и изнете су
претпоставке да су у питању византијски цар Алексије III
Анђео, никејски цар Теодор I Ласкарис, односно Јован III Дука
Ватац, солунски цар Теодор I Анђео и бугарски цар Јован II
Асен. (Радојичић, 1963; Ђурић Ј. В. 1981; Бошковић, Чанак*Ме*
дић, 1983; Петковић, 1987; Ђурић Ј. В. 1987; Ћирковић, 1987; По*
повић, 1992; Чанак*Медић, Кандић, 1995; Кандић, Поповић, За*
рић, 1995; Ферјанчић, Максимовић, 1998, стр. 13*24; Цветковић,
2003; Цуњак, 2007; Суботић, Максимовић, 2012, стр. 97*104.) Ос*
тало је усамљено мишљење да је цар из Милешеве, заправо,
краљ Владислав, насликан по трећи пут. (Радојчић, 1963, 20.)
Спољна припрата са катихуменом на спрату и две куле дози*
дана је после довршетка главног дела храма, пре 1237. године,
вероватно за живота Св. Саве а по његовој замисли. Сматра се
да су постојала одређена ктиторска учешћа Св. Саве уз

претпоставке да се одавде први пут упутио на Свету Гору и да

је Милешеву одредио за своје гробно место. После полагања
моштију Св. Саве и краља Владислава /1276*1277. године/,
сматра се да је следећи велики догађај био крунисање босанс*
ког краља Твртка I Котроманића за краља Србљем и Босне у
Милешеви, 1377. године.2 Манастир је страдао у монголском
нападу 1241. а тешко је разорен 1459. године од стране Турака.
Милешева је у средњем веку била један од најзначајнијих ма*
настира. Почетком XV века успостављена je Милешевска мит*
рополија а средином XVI Милешева је најзначајније духовно
средиште Срба окупљених око култа и гроба Св. Саве. (Јанко*
вић, 1987; Јањић, 2011, стр. 133*148) С тога не чуди зашто стра*
ни путници у XVI веку Милешеву називају „манастир Св. Са*
ва“ и „манастир Св. Саве“. (Радојчић, 1963, стр. 47.)
Растко – св. Сава, најмлађи син великог жупана Стефана Не*
мање, потоњи први архиепископ и патријарх, (Андрејић, 2003,
стр. 59*6; Исти, 2004, стр. 91*128; Исти, 2008, стр. 67*92; Исти,
2008, стр. 77*102; Исти, 2009, стр. 43*76.) његове године рођења и
смрти нису конкретно записали његови хроничари Домен*
тијан3 и Теодосије,4 а до њих се дошло индиректним путем. У
2. На основу нове анализе претпостављеног крунисања босанског краља
Твркта I за краља Срба и Босне доказaли смо да се као католик није могао
крунисати у Милешеви. Једини податак о крунисању у Милешеви изнео је
Oрбини. Доказали смо да је до његовог крунисања 1377. године дошло у об*
новљеној католичкој цркви Милешевки код Требиња. (Андрејић, 2007, стр.
49*62.)
3. Доментијан, монах Хиландара, ученик светог Саве који је уз њега био
стално, тако да је очевидац његове смрти и учесник у преносу његових мош*
ти. Савино житије је написао 1243. године /по једном препису 1254./ у Кареји
на Светој Гори. Дакле, само неколико година после догађаја које описује. До*
ментијан почиње житије „Месеца јануара 14 дан“, а на крају каже „у лето
1243“.

нашој науци и црквеној историји је, после расправа које су

трајале више деценија, (Радојчић, 1935; Исти, 1938; Радонић,
2002; Станојевић, 1933; Исти, 1936; Слијепчевић, 1991. стр. 51*
120; Ферјанчић, Максимовић, 1989; Милеуснић, 1989, стр. 40*53;
Ћирковић, 1998; Богдановић, 1994: 316*322; Калић, 2008.) усвоје*
но да се Растко родио око 6.683 /1175/ године у Расу, замонашио
у манастиру Св. Пантелејмона на Атосу 6.699 /1191/, хиротони*
сан за првог архиепископа Српске аутокефалне православне
цркве 6727*6728. /1219*1220/, сишао са архиепископскоп трона
6741. /1233/, а умро у Трнову, у Бугарској, 14. јануара 6744. /1236/
године, после крунисања Асена II за цара и уздизање бугарске
архипеископије у ранг патријаршије. Сахрањен је у маузолеј*
ној цркви бугарских владара, Св. 40. великомученика, а његове
мошти су пренете и похрањене у манастир Милешеву, 6. маја
6.745. /1237/ године. (Богдановић, 1981, стр. 315*322; Слијепче*
вић, 1991, стр. 51*131; Милеуснић, 1989, стр. 40*62.)
До датума смрти св. Саве се дошло на основу тврдње Домен*
тијана да је св. Сава служио службу и освештао бугарског цара
Асена II, његов двор и престони град на Богојављење, 6. јануа*
ра. (Доментијан, 1938, стр. 203*204, 207.) Теодосије тврди да је
службу држао на Крстовдан, 5. јануара, „уочи Богојављања“.
(Теодосије, 1997, стр. 167.) Свети Сава је током Божићне и Бого*
јављанске недеље, поред Васкрса највећих хришћанских праз*
ника, верско*правним чином обавио освештавање * крунисање
Асена II за цара (Андрејић, 2004, стр. 116*119.) и трновске архи*
епископије, која је уздигнута на ранг патријаршије. (Станоје*
вић, 1933, стр. 181; Исти, 1936, стр. 365*392; Радоњић, 2002, стр.
79*80; Кораћ, 1987, стр. 196; Дујчев, 1979, стр. 451; Исти, 1978;
Богдановић, 1981, стр. 316*322; Бакалова, 2000, стр. 489; Анд*
4. Теодосије је писао према Доментијану, око 1360. године.

рејић, 2004, стр. 91*128.) Оба ова празника су непокретна и про*

слављају се сваке године истог датума. Ни Доментијан, а ни
Теодосије при томе не наводе ни један датум за ове празнике,
као ни датум смрти св. Саве. Они кажу народски /не/одређено:
Крстовдан и Богојављање. Иако већина истраживача данас
сматра да је свети Сава имао неку велику улогу у крунисању
Асена II за цара и успостављање бугарске патријаршије, збу*
њује их чињеница да цара може крунисати једино патријарх
на државном сабору као чин добијања богом дароване власти.
(Дагрон, 2001, стр. 253, 261*262, 276.) Осим тога, збуњује да и До*
ментијан и Теодосије бугарског архиепископа Јоакима нази*
вају патријархом и пре него што је свети Сава освештао Асена
II за цара.
Великом победом Јована II Асена над епирским царом Тео*
дором I Анђелом код Клокотнице, 1230. године, основна сила
на Балкану је постала Бугарска. Српски краљ Радослав је остао
без подршке свог таста Теодора Анђела и ускоро је збачен са
власти и властела је довела на престо његовог млађег брата
Владислава, 1233*1234. године, који се у то време оженио бугар*
ском принцезом Белославом, ћерком Јована II Асена. За Ла*
тинско царство Асени су постали сувише јаки и зато су се ок*
ренули на другу страну изабравши за цара титуларног јеруса*
лимског краља Јована од Бријенија. Из тих разлога Јован II
Асен склапа савез са Никејским царем Јованом III Ватацом и
епирским владаром Манојлом. Долази до веридбе никејског
престолонаследника Теодора II Ласкариса са Јеленом, ћерком
Јована II Асена, 1234. године. Од 1235. године Бугари и Никејци
опседају Цариграда али се Јован II Асен из неког разлога
преокренуо и поново успоставио савез са Латинима, 1236. го*
дине. Уз то је затражио од Јована III да му врати ћерку, што је
овај и учинио. Нека епидемија је потресла Бугарску и умиру

Марија Угарска, жена цара Јована II Асена, његов син и трнов*

ски патријарх. Бугарски цар склапа мира са никејским царом
Јованом III и поново му даје кћер за жену. Потом се цар Јован
II Асен оженио Ирином, ћерком ослепљеног епирског цара Те*
одора Анђела, 1237. године, кога је држао у заточеништву. У
време пустошења Угарске и делова Бугарске од стране Татара,
1241. године, умире цар Јован Асен II и на сцени остаје једино
никејски цар Јован III Дука Ватац. (Андрејић, 2009, стр. 62*68.
После битке на Клокотници, 1230. године, дошло је до збли*
жавања Србије и Бугарске преко брака српског краља Владис*
лава са неком Асеновом ћерком5 и даљем приступању ка Ни*
кеји са којом је Србија била у одличним односима. Никејски
цар Јован III Ватац се, према Бугарском синодику, обратио
тројици патријарха на истоку у вези признавања бугарске пат*
ријаршије, а тиме и владара за цара. Одмах иза тога Сава сила*
зи са свог трона и упућује у посету истој тројици патријарха
као и неким митрополитима Истока. (Дујчев, 1979, стр. 445*450)
Бугарски владари су звање цар користили као самозванци
све до 1235*36. године када је у време Асена II, како каже Бака*
лов, на неки „непознат“ начин извршено ново признавање
патријаршије и аутокефалност бугарске цркве. (Бакалов, 1995,
стр. 187) С тога је не утемељена тврдња Атанасова и Бакалова,
као и свих бугарских научника пре њих, да је већ Теодор Бел*
гун проглашен за цара од „патријарха*архиепископа“, 1185*
1186. године. (Атанасов, 1999, стр. 126; Бакалов Г. 1995, стр. 312)
Могао их је за цара крунисати архиепископ или патријарх цр*
кве коју су они успоставили после успешног устанка са седи*
5. Владислав је у првом браку био са неименованом ћерком Асена II коју ће
се вратити у Бугарску око 1240. односно после очеве смрти, 1241. године.
(Спасић, 2008, стр. 260)

штем у Трнову, али та њихова црква није имала аутокефал*

ност и признање цариградског васељенског патријарха. Епар*
хије Малеш, Велбужд, Средац – Софија и Видин су потпале
под новоуспостављену Трновску архиепископију. Најмлађи
брат Калојан је 1204. године од папе Иноћентија III добио кру*
ну краља „Бугара и Влаха“, а бугарска црква је подигнута на
степен архиепископије са правом да крунише само „бугарске
краљеве“: „Наше царство жели од апостолског престола да ми
будемо у Римској цркви као мајчинском бригом утврђени...
иштемо од наше мајке, Римске цркве, царску круну и до*
стојанство какво су наши стари цареви имали.“ Калојан је ис*
користио да ово прикаже као међународно царско признавање
иако није било тако. Тако су Угарска, Латинско царство и Бу*
гарска били у истом религијском простору поставши „природ*
ни савезници“. Асен II остварује апсолутну премоћ на Балкану
после велике победе у битки код Клокотнице против епирског
цара Теодора Комнина, 9. 03. 1230. године, али се и тада титу*
лише као „цар Јован трновски“. На овај начин је нестала једна
од балканских и византијских империја, а на сцену је за кратко
ступила снажна Бугарска којој краљевина Србија није била та*
кмац јер је Асен II остваривао велики утицај у њој преко свог
зета Владислава тако да је по многима био „сизерен Србије“. У
сумарним описима освајања Асена II наводе се и српске земље
тако да је Владислав морао признавати врховну власт свога
таста. У изворима нема података о врховној политичкој и црк*
веној власти Бугарске над Србијом, али нема сумње да је држа*
ва краља Владислава била под огромним утицајем Асена тако
да је припадала јединственом политичком простору. (Ферјан*
чић, 1994, стр. 312) У овом простору су се нашле три архиепис*
копије: Жичка, Трновска и Охридска, тако да је обнављање бу*
гарске патријаршије постало само питање тренутка. С тога је и

разумљиво да је патријарх могао постати један од тројице ар*

хиепископа са највећим заслугама и утицајем у Никеји и на
Истоку. Сматра се да су Трновској патријаршији, 1235. године,
припојене епископије Видин, Софија, Велбужд и Малеш,
(Мијатовић, 2001, стр. 124) иако је Бугарска, као некада, овлада*
ла Тракијом, Македонијом, Епиром, Албанијом, некадашњом
темом Србијом са Сремом и Влашком при чему је Србија
краља Владислава била у вазалном односу. Осим трновске ар*
хиепископије под њену директну власт је дошла Охридска ар*
хиепископија, влашка митрополија, епископија Браничево,
Београд, Срем и неке епископије Српске архиепископије.
Дакле, Сава је одлуком три патријарха Истока постао први
патријарх новог бугарског царства, али и помесни патријарх
Србије чиме се желела контрола над Бугарском и спречавање
њене некадашње реконквисте. На овај начин се васпоставља
оцена Св. епископа Николаја Велимировића да је Азија дала
човечанству Св. Саву као једну од највећих божанских људс*
ких личности. Али, „изненадна“ смрт Савина је пореметила
све. У насталој ситуацији улогу патријарха је имао Јоаким све
до доношења нове одлуке у Галипољу 1237. године када је бу*
гарска патријаршија делимично призната од византијског
патријарха Германа. Постављање Саве Немањића на трон пат*
ријарха, што је он обзнанио на Сабору у Трнову, 6. јануара
1236. морао је код оних неупућених изазвати шок, а поготову
код унијатског бугарског свештенства и бољара и свештенства
уз Јоакима. Постоји могућност да је решење које подразумева
Саву за патријарха већ било прихваћено и договорено од стра*
не бугарског двора са намером да се разреше политички про*
блеми и импликације нагомилане после пропасти Првог бу*
гарског царства и актуелних бременитих међудржавних и
црквених односа и тиме доспели до патријаршијског трона

који може извршити посвећивање и крунисање Асена II за ца*

ра. Или је у питању интрига архиепископа Јоакима и бољара
која подразумева прихватање неповољног услова ради трајног
добитка са намером да се потпуно оствари после смрти пат*
ријарха Саве. Патријарх је мртав, живео патријарх /Јоаким/!
Одлука је донета на пречац, али са јасним циљем. Цар Асен II
се удаљио из Трнова, наводно, отишао је у лов, о болести Сави*
ној су га обавестили прекасно, због чега се он, опет наводно,
љутио на свог „патријарха“ Јоакима. Сави су одате све почасти
и сада је требало признатој бугарској патријаршији одредити
новог патријарха. Али, ту је дошло до проблема јер је бугарска
политика и намера схваћена у Никеји и зато је требало да ус*
леде нова мољења и обећања Асена Византији и још веће при*
ближавање орођавањем. Прошле су још скоро две године да би
то било и учињено у Галипољу, 1237. године. У том међувреме*
ну је морало трајати тзв. „удовиштво“ Бугарске цркве које је на
неки начин схватано неформално јер се Јоаким све време нази*
ва патријархом. (Андрејић, 2008 б, стр. 80*86)
Оваквом епилогу је погодовала и велика промена у Угарској
смрћу Андрије II и доласком на власт његовог сина Беле IV,
1235. године. Док се Сава обављеног посла спремао за повратак
у Трново нестао је његов велики пријатељ. Бела IV је био Асе*
нов зет и сада се дотадашња политичка равнотежа померила
ка Бугарској стварајући јој могућност за слободније одлуке.
Бела се обрачунао са очевим присталицама и потпуно се окре*
нуо Риму тако да је папа ослободио Угарску црквених казни и
изопштења. (Рокаи, Ђере, Пал, Касаш, 2002, стр. 68*69) Бела је
променио и црквену политику према Срему поништавајући
црквене повластице за православне које је Сава остварио. Ме*
ђутим, његове даље намере спречила је најезда Монгола на
Угарску 1240*1241. године која је тада била опустошена.

Сва дешавања после смрти Св. Саве у вези одбијања Бугарс*

ке да преда Србима његове мошти као и даљи Асенови прего*
вори о коначном признавању аутокефалије чини се да нису
прошли мирно. Иако Доментијан и Теодосије из неких разлога
скривају да је до сукоба Србије и Бугарске дошло због Савиних
мошти јасно произилази да је краљ Владислав кренуо на Вели*
ко Трново у повољном тренутку и да их је најзад добио. Тај
тренутак је наступио када су на Угарску ударили свом сили*
ном Монголи а у Бугарску упали Кумани после убиства свог
кана Кутена. (Андрејић, 2008 б, стр. 89) Да су велике промене у
односима Бугарске и Србије наступиле доказује и то што је
краљ Владислав у то време одагнао своју прву супругу, ћерку
цара Асена II а потом се по други пут оженио Белославом.
(Спасић, 2008, стр. 260)
*
Велике, ако не и највеће доказе о Сави патријарху налазимо
у манастиру Милешеви. Осим престола Св. Саве првог архи*
епископа и патријарха у Пећи који је премештен из Жиче
појављује се и престо Св. Саве у Милешеви. Над престолом ср*
пских патријарха у Пећи насликана је фигура „Св. Саве првог
српског архиепископа и патријарха“ одевен у свечани сакос и
калиптру попут византијских патријарха XIII*XV века. В. Ј.
Ђурић сматра да су сликари по нечијем налогу оденули Св.
Саву у „ношњу српских патријарха XIV века... а не у одору ар*
хиепископа XIII века“ и да је у питању наметљиво истицање
„пропагандног карактера“ изведено после поновног призна*
вања српске патријаршије 1375. године. Самим тим, титула
патријарх Св. Саве је усклађена са новом тежњом да се узвиси
престо Српске патријаршије „помоћу св. Саве и његове титуле
патријарха“ и „Због тога су Срби неговали и уздизали св. Саву,

утемељача своје црквене независности... /а/ уместо архиепис*

копа окруженог својим суфраганима, св. Сава је био опкољен
својим наследницима“. Цркве у Жичи и Пећи у којима су били
престоли називане су „мајке цркава“. (Ђурић, 1972, стр. 93*104)
В. Ј. Ђурић је навео и пример раскошног крста из Пиенце „Св.
Саве првог архиепископа и патријарха“ који се као такав нијее
могао везати за неко његово посмртно потоње време. (Исто,
стр. 97) Приметно је да сва ова права Српска црква могла оства*
ривати и без тога да „лажно“ титулише Св. Саву патријархом.
Осим тога, В. Ј. Ђурић не региструје постојање још неког пре*
стола Св. Саве.
Памћење о неком престолу Св. Саве у Милешеви намеће пи*
тање који је то и какав престо? Архиепископски свакако није.
Од самом почетка XVI века милешевски митрополити Јован и
Марко су се потписивали као „обдржитељ/и/ престола Светог
Саве“. (Стојановић, 1984, стр. 124, бр. 399; 142, бр. 451) Само по*
мињање престола Св. Саве у Милешеви по себи има изутено
велики значај. У нашој науци су изнета контрадикторна миш*
љења о томе шта је и какав је то престо Св. Саве у Милешеви.
(Ђурић, 1972, стр. 93*104; Благојевић, 2009, стр. 44*53.) У светлу
наших резултата такав неуспех тих мишљења је разумљив. Тај
престо Св. Саве и милешевских митрополита је свакако онај
„вероватно владарски престо“ који се у Милешеви налазио ис*
под монументалне фигуре Св. Стефана Првомученика. После
архиепископског престола Св. Саве у Жичи, ово је био његов
нови престо, престо будућег патријарха Саве на који он као та*
кав због смрти није доспео да седне.
Имајући у виду упадљив „колосалан лик св. Стефана“ и
праксу крунисања западних владара „пред олтаром св. Стефа*
на“ Светозар Радојчић је претпоставио да је Владислав круни*
сан у Милешеви (Радојчић, 1963, стр. 21) остављајући нас без

објашњења зашто то није учињено у архиепископији у Жичи,

а морало је бити. Иако претпоставља да је Владислав крунисан
пред колосалном фигуром Св. Стефана Радојчић неочекивано
износи контрадикторан став да би било „сувише смело по*
мишљати да је и живопис наоса био већ довршен приликом
крунисања“, 1233. године, и зато се одлучује за решење да је св.
Стефан насликан ускоро после Владислављевог крунисања.
(Радојчић, 1963, стр. 21; Војводић, 1995, стр. 537*563) Дакле, ни
милешевски Св. Стефан, а ни престо пред њим, не могу се по*
везати са крунисањем краља Владислава.
Ради испуњења нових бројних захтева у оквиру нове функ*
цији милешевског храма дошло је у време краља Владислава
доградњом ексонартекса са катихуменом на спрату и две куле,
проширивањем олтара и изградњом веће средње апсиде за
потребе службе са више епископа, јеромонаха и ђакона. Једну
од бројних посебитости живописа Милешеве представља прва
појава једног портрета цара у оквиру ктиторских ансамбла у
српском сликарству. У првој зони источног и источним дело*
вима северног и јужног зида припрате налази се обиман вла*
дарски и ктиторски ансамбал. На северној страни су: Св. Симе*
он Немања, Св. Сава, велики жупан Стефан Немања, принц
Радослав, принц Владислав, а на јужној: Св. Константин и Јеле*
на, неименовани владар – цар, Христос на престолу и Богоро*
дица која му приводи ктитора Владислава. Овакво истицање
цара у близини ктиторског ансамбла краља Владислава и уз
сагласност у сваком има одређену тежину и значење у држав*
но правном погледу, а пре свега наговештава његову супрема*
тију. Реч је о актуелном страном владару и савремнику осли*
кавања Милешеве. Заправо, реч је о некој врсти вазалног од*
носа српског краља према неком цару чије име није сачувано.
Због појаве Св. Константина „првог византијског цара“ сматра

се да је милешевски цар неки актуелни византијски владар.

Међутим, заборавља се да је постављање Св. цара Константина
и Св. Јелене у хоризонталним генеалошким композицијама у
црквама српских владара у функцији метафоре која се односо
на новоуздигнутог на власт „новог Константина“.
За укупно промишљање о овом цару врло је важан изглед

његове одеће, круне и инсигнија које уопште не одговарају ца*
ревима с краја XII и у XIII веку. Круна одговара типу визан*
тијских плитких круна X*XI века, сакос је плав и врло архаич*
ног облика а перибрахиони су карактеристични за време до
краја XI века. Дакле, коришћени су веома стари обрасци. Прву
претпоставку је изнео С. Радојчић. Због младоликог царевог
лица и сличности сматра да је у питању трећи портрет краља
Владислава. (Радојичић, 1963, стр. 20) Касније се С. Радојчић
поколебао па је претпоставио да је у питању бугарски цар Јо*
ван II Асен. (Радојчић, 1966, стр. 40) В. Ј. Ђурић и његови след*
бници сматрају да је насликан никејски цар Јован III Дука Ва*
тац у контексту истицања његове улоге у остваривању ауто*
кефалности српске цркве „за врло одређени политички однос
и посебан правни положај Србије према Никеји“ а све само у
оквиру приказивања византијске идеје о хијерархији власти и
држава. (Ђурић, 1992, стр. 10; Кандић, Поповић, Зарић, 1995,
стр. 49*50) Младолики цар из Милешеве би могао бити Јован
III Ватац али никако цар Теодор I Ласкарис који је умро 1222.
године. Јован III Ватац је дошао на власт 1222. године, а 16 го*
дина, пре тога, око 1206. родио му се син Теодор II. У време
рођења сина Теодор II је морао имати 16*18 година. (Андрејић,
2011, стр. 133) Дакле, рођен је око 1190. године, а када је постао
цар имао је око 32 године што би могло одговарати лику цара
из Милешеве.

Сумњу су изразили Б. Ферјанчић и Љ. Максимовић и прет*

поставили да је у питању византијски цар посебно значајан за
владаре Немањина колена при чему су посебно истакли вели*
ко позивање Стефана Немање Првовенчаног на свог таста, ца*
ра Алексија III Анђела, али и упозоравајући да није у питању
последица „односа из домена практичне политике“ већ да лик
овог цара „материјализује општију идеолошку визију хијерар*
хије владара“. (Ферјанчић, Максимовић, 1989, стр. 21*24) Са
овом претпоставком и аргументацијом, настојећи да је допуни
и оснажи, изразио је сагласност Бранислав Цветковић. (Цвет*
ковић, 2003, стр. 307*309) Али, ако је у питању цар Алексије III
Анђео на основу чега је сликан у Милешеви, 1219*1235. године,
када је Стефан Немања Првовенчани ожењен његовом ћерком
Јевдокијом, 1190. године, а већ 1201. године она је одагната.
Осим тога Алексије III Анђео је умро 1204. године, (Андрејић,
2011, стр. 132) доста пре сликања Милешеве. Ако је у Милеше*
ви насликан византијски цар Алексије III Анђео био би у пи*
тању његов постхумни и построђачки портерт а то значи да
нису постојали никакви формално*правни разлози за српског
краља, а поготову његовог сина Владислава, да се овај цар ту
доиста и наслика. Осим тога, његове године никако не одгова*
рају релативно младом портрету. Дакле, овде није насликан
Алексије III Анђео.
У најновије време се наставља развијање пређашње идеје о
Алексију Анђелу „милешевском цару“ низом нових претпос*
тавки због којих се врши и померање времена живописања
Милешеве на годину 1234. јер само тада, наводно, „се светитељ
/Сава/ могао /једино/ бавити Милешевом“. Дакле, износе се
нове претпоставке да фреске владарског програма у Милешеви
не одсликавају актуелно стање у династији и држави већ се
њима евоцира сећање на права Стефана Првовенчаног пре

смрти. Такође, сасвим неоправдано се тврди да у владарском

ансамблу у Милешеви, поред Првовенчаног, „места су добила
само деца из брака Првовенчаног са Евдокијом“ сматрајући да
су и Радослав и Владислав њени синови не наводећи за то било
какву аргументацију! (Суботић, Максимовић, 2012, стр. 97*104.)
При томе, губе из вида да још од 1207. године не постоји „цари*
градска Византија“ и династија Анђела да би се на њу било ко
у Србији с разлогом могао позивати и „наглашавати непосред*
на веза са византијским владарским домом“ пошто је „Стефан,
син светог Симеона Немање, зет цара грчког кир Алексија“.
Такође се губи из вида да се позивање на Анђеле може оправ*
дати док је на власти краљ Радослав, син из брака Првовенча*
ног са Евдокијом Анђео, а никако када је на власт дошао Вла*
дислав, син из брака са рођаком бугарског цара Калојана.
По свему судећи, никејски цар Теодор II Дука Ватац Ласка*
рис и српски краљ Владислав били су истоврсници. Владислав
се родио 1206. године у трећем браку великог жупана Стефана
Немање Првовенчаног са рођаком бугарског „цара“ Калојана.
Када је Владислав градио Милешеву, око 1219. године, ступао
је у пунолетство пунећи 14. година. Годину дана пре, 1218. на
бугарски престо је дошао Јован II Асен. По свему судећи, 1220*
1221. године, Владислав је ожењен ћерком бугарског владара
Јована II Асена. У време сликања наоса Милешеве, 1222*1228.
године, имао је 16*22 године. Када је постао краљ, 1233. године,
Владислав је имао 27. година. После смрти Јована II Асена,
1243. године, краљ Владислав се оженио по други пут, Белосла*
вом, такође знатном Бугарком. (Андрејић, 2011, стр. 97) Око
1236. године, Владислав је имао око 30. година што би могло
одговарати лику милешевског цара.
Бугарски краљ и потоњи цар, Јован II Асен, рођен је 1193*
1194. године, a пунолетан је постао 1218. године. У то време је

дошао на престо, пошто је свргнут Борил, а ускоро се оженио

Аном /Рускињом?/. У време осликавања Милешеве, 1222*1228.
године, имао је 28*34. година, а у време доласка Владислава на
власт, 33*39. година. Када је крунисан за цара имао је 43. годи*
не. (Андрејић, 2011, стр. 145) Велики успон и проширења Бу*
гарске после битке код Клокотнице, 1230. године, као и родбин*
ске везе узроковали су измену статуса Србије. Србија је пос*
тала вазал Бугарске. Проглашавање Св. Саве за патријарха Ср*
ба и Бугара и његова улога у крунисању бугарског владара за
цара доводи нас до логичног решења да је у Милешеви насли*
кан цар Јован II Асен.
Архаична царска одећа плаве боје, X*XI века, такође, ра*
зумљива je ако се има у виду настављање традиције Првог бу*
гарског царства. Наслеђе на Прво бугарско царство покушава*
ли су да остваре и српски династи. У српско*византијском
рату, 1072*1073. године, српски краљ Михајло је упутио војску
на челу са сином Бодином. Против Византије се побунила чи*
тава византијска тема Србија и део Бугарске. Бодин је пос*
тављен на чело и проглашен, негде на Косову, у Призрену или
Пећи, за цара као Константин Петар Бодин. Бодин је поражен,
заробљен и одведен у Цариград. После повратка у земљу Бодин
је постао српски краљ, 1081*1099. године. По доласку на власт
Бодин је за жупане Рашке поставио браћу, Вукана и Марка,
своје зетове. Вукан је био ожењен ћерком његовог стрица,
краља Радослава, а Марко његовом сестром. (Андрејић, 2009 б,
стр. 27*28; Исти, 2011, стр. 92) Ту аспирацију су директно могли
градити и потомци великог жупана Стефана Немања. Наиме,
Стефан Немања је био у првом браку са Аном, ћерком краља
Ђорђа Бодина, унуком краља и несуђеног цара Петра Бодина!
Стефан Немања је из овог брака имао синове Вукана и Немању
/Првовенчаног/. Затим, Стефан Немања Првовенчани је у дру*

гом или трећем браку био ожењен са ћерком бугарског цара

Калојана са којом је имао синове Владислава и Предислава /ар*
хиепископ Сава II/. Потом, краљ Владислав је ожењен ћерком
бугарског цара Јована II Асена у време када је овај на врхунцу
моћи. (Андрејић, 2009 б, стр. 31; Исти, 2009 в, стр. 156*162; Исти,
2011, стр. 97)
Тражећи разлоге за добијање сагласности за изградњу овако
велелепне и раскошне задужбине принца Владислава, који још
увек није био владар, а потом и за додатна украшавања рас*
кошним материјалом и златом када је био краљ, Ђурић верује
да је за то морао постојати породични договор и нарочити
циљ. Владислав је морао добити највиши династички налог
чиме се остварује нарочита сврха и обезбеђује посебна улога
Милешеве. Пошто програм живописа Милешеве има велике
сличности са Студеницом и Жичом где су савети и жеље архи*
епископа Саве били пресудни долази до закључка да је то и ов*
де случај и због тога види намеру да Милешева буде место по*
која првог српског архиепископа. Само тиме мотивише вели*
чину цркве и велики раскош живописа и његов висок умет*
нички домет. (Ђурић, 1992, стр. 24*25) Кораћ је дошао и до за*
кључка да је Савина намера била да се повуче у Милешеву
после уступања престола архиепископије Арсенију, а то дока*
зује чињеницом што је ту и сахрањено Савино тело по транс*
лацији из Трнова. Такође, антиципира да без Савиних одређе*
них намера, које су морале бити познате у погледу Милешеве,
тај се чин тешко могао остварити и констатује да се „не може
ни по чему закључити зашто су за Милешеву изабрана два
звоника, а не један – према решењу архиепископалне цркве у
Жичи“. (Кораћ, 2000, стр. 50)
Први српски архиепископ Сава се са Милешевом доводи у
везу теко од кнеза и краља Владислава, 1228*1234. године. Пре

свега, сматра се засигурно да је Сава утицао на изглед манас*

тира и фреско програм, 1234. године. Осим тога, „општи ути*
сак је чак упућивао на мисао да је милешевски храм – маузолеј
Владислава – дизан с намером да буде и место покоја светог
Саве“. Упућује се и на време власти архиепископа Саве пре мо*
нашења када је као кнез Растко владао Хумом и Подрињем
„држао одговарајућу област у којој је могао да почне зидање
своје задужбине“. Но, и поред свега, тврди се да је Милешева
само „стицајем прилика“ постала гроб оснивача Српске ауток*
ефалне цркве (Суботић, Максимовић, 2012, стр. 101, 98, 102, 97)
Данас је сасвим извесно да је кнез Растко из неких јаких по*
литиких разлога од стране оца позван у Рас, наводно због же*
нидбе, где је претило санкционисање његових поступака при
владању у својој удеоној области. Страх од теже казне довео га
је до одлуке да побегне из Србије у Византију где се, даљим
стицајем околности, упутио у светогорски манастир Ватопед
где се замонашио. Може се претпоставити да је кнез Растко без
очевог благослова предузео неке кораке у својој удеоној облас*
ти „не договоривсе с нама“ који су представљали потпуно са*
мостално поступање и претензију на врховну власт. (Kampfer,
1969, стр. 77; Андрејић, 2004 в, стр. 85*86) Све ово подсећа на
поступак брата /браће/ који је био велики жупан у односу пре*
ма кнезу Стефану Немањи који је владао својом удеоном обла*
шћу испољивши самостално понашање и претензије градњом
цркава Св. Николе и Св. Богородице у Топлици: „поче журно
зидати... и ту ћу ти испунити завете моје... да свако у својој об*
ласти може чинити што му је воља“. Браћа су га позвала у Рас
и утамничила. Имајући све ово у виду, претпостављено је сво*
једобно да је Растко предузимао самосталне кораке према Бос*
ни и Угарској и да је вршио преговоре за женидбу са неком
угарском принцезом. У овом правцу га је могло водити и њего*

во порекло и по том основу блискост са босанским баном Ку*

лином. Кулин је био син бана Бориса из брака са византијском
принцезом Арети Дука Комнин, ћерком севастократора Анд*
роника, унуком византијског цара Алексија I Комнина /1081*
1118/. Севастократор Андроник је у то време брат византијског
цара Јована II Комнена и стриц византијског цара Манојла I
Комнена. Цар Манојло је и учествовао у новој женидби српског
великог жупана Стефана Немање са својој рођаком Аном и до*
дели царског сана. Заправо, Растко је син великог жупана Сте*
фана Немање из другог брака са Аном, ћерком босанског бана
Бориса и Арети Дука Комнин, 1143*1146. године. Босански бан
Кулин био је Растку ујак! (Андрејић, 2004 в, стр. 34*37; Исти,
2009 б, стр. 32*33; Исти, 2009 в, стр. 156*162; Исти, 2011, стр. 111,
97, 130) Такође, може се претпоставити, кнез Растко је код При*
јепоља увелико зидао цркву Христа Спаса без очевог одобрења
и одобрења браће. Кнез Владислав је као владар удеоне кнеже*
вине, којом је некада владао кнез Растко, преузео права и над
црквом Христа Спаса у Милешеви када је постао пунолетан,
од 1219*1220. године. То је време када је његов стриц Сава пос*
тао први архиепископ српске цркве и време када су заједничке
ктиторске активности у Милешеви наставили. Потпуно нова
државно*црквена политика са великом подршком међународ*
них актера /Никеја, Трново, Јерусалим, Цариград/ архиеписко*
па Саве и краља Владислава наменила је Милешеви још зна*
чајију улогу. Она је трабала бити седиште нове Цркве и
Царства и гробно место њених ктитора у истом рангу.
Потпуно је јасно да се сасвим погрешно тумачи део ктитор*
ског натписа Богородичине цркве у Студеници „из пера самог
светог Саве“: „велики жупан и сват цара грчког кир Алексе“
(Суботић, Максимовић, 2012, стр. 99) сматрајући да је у питању
византијски цар Алексије III Анђео као сват великог жупана

Стефана Немање, монаха Симеона, ктитора Студенице. Сте*

фан Немањa Првовенчани је доиста сват свога таста цара Алек*
сија III Анђела, aли његов отац, велики жупан Стефан Немања
је „сват“ византијског цара Алексија I Комнена, чијом је пра*
унуком био ожењен у другом браку. Тако отпада неко двостру*
ко позивање Немањића на цара Алексија III Анђела.
Давно је примећено да је по први пут у српском сликарству
доба Немањића једна црква попут Милешеве богато украшена
златом што је био ређи случај и у Византији. Позадина фреса*
ка у читавом наосу и припрати Милешеве била је прекривена
златним листићима: „Имитација музивног сликарства у Ми*
лешеви није ни најмање механички и наивно изведена једино
сликањем златних коцкица... Под златним небом милешевског
наоса живе одвојено босоноги гиганти хришћанске антике и
њихови отмени потомци...“ (Радојчић, 1963, стр. 22*24) И Радој*
ка Зарић сматра да је фреско*сликарски програм инспирисан
„јединственом визијом... где фреске... зраче лепотом и раско*
ши боја и злата. Штедром употребом златних листића пос*
тављених на (готово целокупној) позадини фресака попут коц*
кица мозаика... дочарана је гледаоцу небеска светлост што је
треперила у Милешеви од куполе па све до спољне припрате“,
(Кандић, Поповић, Зарић, 1995, стр. 50*51) али не види неку ви*
шу намену и функцију свега тога. Та нова функција Милеше*
ве, поред обилног украшавања златом, изискивала је дог*
радњу исто тако раскошног ексонартекса са двема кулама на
чијем спрату је нова катихумена Св. Саве пошто је она архи*
епископска у Жичи постала катихумена новог архиепископа
Арсенија. Тако је Милешева постала „велика лавра“. (Домен*
тијан, 1938, стр. 232) О улози и намени катихумена у Жичи,
Милешеви, а потом архиепископији у Пећи видимо код Дани*
ла II. Сава у Жичи надгледа „својим очима из своје катихуме*

није“, (Данило, 1935, стр. 184*185) а Данило зидајући припрату

у Пећи начини „помост по њој у висину, што се зове катихуме*
нија, по којима ће ићи архијереј у божанствену цркву“. (Исто,
стр. 282)
Узимајући у обзир ове закључке ми сматрамо да је основна
намера ктитора, сада краља Владислава, проширена приликом
доношења и спровођења у дело политичког договора о пос*
тављању Саве Немањића за патријарха. У складу са новом Са*
вином улогом су доградња ексонартекса са две куле Милешеве
и украшавање фресака златом. Али, Савина прерана смрт је
променила још једном функцију Милешеве. Она је постала са*
мо гробна црква свог ктитора, краља Владислава и првог архи*
епископа и патријарха Саве.
О разлозима Савине сахране у Милешеви може се раз*
мишљати и на начин који није био присутан у нашој науци.
Наиме, нормално би било да први српски архиепископ буде
сахрањен у првој српској архиепископији у Жичи. Разлог сах*
ране у Милешеви може бити само у томе што је њена намена
била да буде духовни земаљски и небески дом прве патријар*
шије и првог патријарха. И код Доментијана и Теодосија се ви*
ди да и после преноса мошти Св. Саве у Србију у Трнову се не*
гује његов култ, на његовом празном гробу у цркви Четрдесет
мученика се дешавају велика чуда, успоставља се светилиште
где долазе из целе земље на ходочашће. У томе учествује и но*
ви патријарх. И то је још један доказ колики значај има Св. Са*
ва за Бугаре. Али, долази до промене и до гашења Савиног
култа као српског прелата из разлога који су у најмању руку
чудни, а то подразумева већ поменуту праксу списатеља да
прикривају истину: „множина народа које су долазиле досади*
ше чрнцима (монасима цркве Четрдесет мученика)“ те они за*
граде гроб „да се не обрати к њему сав свет (Бугарске, пр. аут.),

и проширењем његових чудеса биће манастиру још већа доса*

да“.
Закључак
После посете четворици патријарха: Јерусалима, Антиохије,

Александрије и Никеје уз њихову сагласност је бивши српски архи*
епископ Сава I, као новопророковани патријарх, крунисао Јована
Асена II за цара на Богојављење, 6. јануара 1236. године. О томе да је
Сава легално титулисан као патријарх постоји више разноврсних
доказа: детаљи из Житија светог Саве и црквеног песништва, нат*
пис на крсту Св. Саве из Пиенце у Италији, портрет са натписом на
источном зиду спољне припрате Св. Апостола у Пећи, на источном
зиду припрате у Богородици Љевишкој, у Љубостињи и у манасти*
ру Милешеви.
Патријарх Сава I је умро у бугарској престоници, према Домен*
тијану и Теодосију „у први сат кад је свањавало на Васкрсну Не* де*
љу“, дакле, на Васкрс 30. марта 1236. године, а потом сахрањен у ме*
моријалној цркви бугарских владара * Четрдесет мученика. Срби су
покушали два пута мирним путем да мошти архиепископа и пат*
ријарха Саве I врате у земљу, али су сачекали згодну прилику да кре*
ну на Трново свим расположивим војним снагама на челу са краљом
Стефаном Владиславом I. У таквој ситуацији бугарски цар Јован
Асен II је пристао и Савине мошти су однете у Србију и, на Св.
Ђорђа, 6. маја 1239. године, похрањене у ексонартексу Милешеве.
Међутим, похрањивање мошти Св. Саве у Милешеви отпочело је у
четвртак, на дан храмовне славе, Вазнесења Христовог – Спасовдан,
који је 1239. године, био 5. маја! По налогу краља Владислава и архи*
епископа Арсенија I уследило је посвећивање Саве I, писање Житија
од стране Доментијана почело је 14. јануара 1240. године, писање
Службе на дан 13. новембра, одређивање датума прослављања и
увођење у календар Српске православне цркве. Ради ре* довног го*
дишњег прослављања Светог оснивача српске цркве при* ликом пос*

већивања морала је да се донесе одлука о „извлачењу“ дана његове

смрти из васкршњег циклуса који искључиво припада Христовим
Великим празницима. Изабрано је, не случајно, да тај дан буде у
прву недељу по Богојављању, 12. или 13. јануара, на дан оданија Бо*
гојављања, јер је то био, највероватније, дан када је у Расу, 1175. годи*
не, рођен Растко, најмлађи син великог жупана Стефана Немање, по*
тоњи први архиепископ и патријарх српски. Али, датум рођења Св.
Саве може бити и 13. новембар јер је са његовом службом вршено ње*
гово празновање на тај дан од XV до XIX века.
О години градње и осликавања Милешеве не постоји ни један по*
датак и до ње се дошло на основу проучавања сликарства и каснијих
записа. Каснији податак помиње да је грађена 1218*1219. године иако
се зна да је Владислав радове отпочео још као млади принц, око 1212.
Живопис наоса био је завршен између 1222. и 1228. године. Дозиђи*
вање ексонартекса са новом катихуменом и украшавање златом било
је обављено до краја 1235. године. Угледајући се на Св. Софију у Ца*
риграду, читав фреско простор у позадини светаца Милешеве укра*
шен је златним плочицама тако да је у то време била јединствена и
велелепна лавра у Србији. То је морало бити учињено пре планира*
ног повратка Св. Саве из Трнова у Србију са намерама да Милешева
буде духовни земаљски и небески дом прве патријаршије и првог
патријарха.
Читаво приземље ексонартекса Милешеве, попут оног у архи*
епископалној цркви Христа Спаса у Жичи, било је по Савиној идеј*
ној замисли осликано представом Страшног суда кроз најученије ес*
хатолошко тумачење хришћанске цркве о Другом доласку Хрис*
товом ради праведног суђења свим људима. Као патријаршијско сре*
диште Милешева je сасвим природно имала бити и меморија „Св.
Саве првог архиепископа и патријарха српског“. Из ове меморије су
његове мошти однели Турци, не случајно, на Велики Петак 29. марта
1594. године, на дан када је био посвећен у Никеји за архиепископа и
један дан уочи 30. марта, када је умро у Великом Трнову!

* *** (2000) Велики православни богословски енциклопедијски речник I.
Нови Сад.
* Анастасијевић Д. (1936) Свети Сава је умро 1236. године. У: Бого
словље XI, св. 3, Београд.
* Андреев И., Лалков М. (1996) Блгарските ханове и царе. Велико Тр*
ново.
* Андрејић Ж. (2002) Тихомири, Уроши, Вукани, Мирослави, Завиде
и Немање, или о пореклу жупана Стефана Немање. У: Новопа
зарски зборник 26, Нови Пазар.
* Андрејић Ж. (2003 а) Црква Свете Богородице у Доњој Каменици и
област „Дендра“ великог жупана Десе и његових потомака. У:
Развитак 211*212, Зајечар.
* Андрејић Ж. (2003 б) Српски средњовековни династи и црквене
прилике у Источној Србији и Северозападној Бугарској у XII*
XV веку. У: Баштиник 6, Неготин.
* Андрејић Ж. (2004 а) Свети Сава први архиепископ и патријарх. У:
Развитак 215*216, Зајечар.
* Андрејић Ж. (2004 б) Архиепископ Арсеније Сремац. У: Некудим 7,
Смед. Паланка.
* Андрејић Ж. (2004 в) Свети Сава. Рача.
* Андрејић Ж. (2006) Свети Сава и Византија. У: Јефимија 16, Трсте*
ник.
* Андрејић Ж. (2007 а) Архиепископ Арсеније Сремац, сестрић светог
Саве. У: Савиндан 17, Пријепоље.
* Андрејић Ж. (2007 б) О крунисању „сугубим венцем“ босанског
краља Твртка I Котроманића. У: Ужички зборник 31*1, Ужице.
* Андрејић Ж. (2008 а) Размишљање о датуму смрти и хиротонисању
Светог Саве за првог патријарха Срба и Бугара. У: Братство
XII, Београд.
* Андрејић Ж. (2008 б) Размишљање о датуму смрти Светог Саве пре*
ма подацима Доментијана и Теодосија. У : Известија XXIII, Ве*
лико Трново.

* Андрејић Ж. (2009) Србија и Свети Сава између Византије, Угарске

и Бугарске. У: Братство XIII, Београд.
* Андрејић Ж. (2009 б) Средњовековна Топлица, баштина жупана
Марка и његових потомака, великих жупана Стефана Вукана и
Стефана Немање. У: Митолошки зборник 20, Рача.
* Андрејић Ж. (2009 в) Старија и новија трагања за пореклом великог
жупана Стефана Немање и потпуни преокрет с новим резулта*
тима. У: Митолошки зборник 21, Рача.
* Андрејић Ж. (2010) . О пореклу великог жупана Стефана Немање. У:
Братство XIV. Београд.
* Андрејић Ж. (2011) Света српска лоза 2. Рача.
* Бабић Г. (1979) Низови портрета српских епископа, архиепископа и
патријарха у зидном сликарству. У: Сава Немањић – Свети Са
ва, Београд.
* Бакалов Г. (1995) Средновековнијат блгарски владетел. Софија.
* Бакалова Е. (2000) Житијни циклус Светог Саве у рилском манасти*
ру. У: Осам векова Хиландара, Београд.
* Благојевић М. (2009) Захумско херцеговачла епископија и митропо
лија – од оснивања до краја XIX века, Београд.
* Бунарџић Р. (2012) Прилози за старију историју Милешеве. У:
Ђурђеви Ступови у Будимљанска епархија, Беране*Београд.
* Витковић Д. (1927) Зашто је служба св. Сави штампана у Србљаку
на 14. јануар, а у руским минејима на 12. јануара? У: Браство 21,
Београд.
* Војводић Д. (1995) Прилог познавању иконографије и култа св. Сте*
фана у Византији и Србији. У: Зидно сликарство манастира Де
чана, Београд.
* Богдановић Д. (1981) Преображај српске цркве. У: Историја српског
народа, I, Београд.
* Божилов И. (1998) Држава и црква у Бугарској (1218*1241). У: Свети
Сава у српској историји и традицији, Београд.
* Влаховић П. (27. 01. 2002) Улога култа Светог Саве у српском етнич*
ком идентитету. У: Савиндан 12, Пријепоље.

* Влчев И. (1999) Календар и хронологија. Софија.

* Gregorae N. (1829) Byzantina historia I. Bonae.
* Грујић Р. (1936 а) Служба 13. новембра као прва служба св. Сави ср*
пском. У: Гласник Скопског научног друштва XV*XVI. Београд.
* Грујић Р. (1936 б) Св. Сава и мошти Св. Срђа и Вакха. У: Гласник
Скопског научног друштва XV*XVI, Скопље.
* Дагрон Ж. (2001) Цар и првосвештеник. Београд.
* Доментијан. (1938) Животи светог Саве и Светог Симеона, Мирко*
вић Лазар. Београд.
* Дујчев И. (1978) Saint Sava a Turnovo en 1235. У: Хиландарски зборник
4, Београд.
* Дујчев И. (1979) Свети Сава у бугарској историји. У: Сава Немањић
– Свети Сава, историја и предање, Београд.
* Ђорђевић И. (1987). Милешева и Студеница. У: Милешева у исто
рији српског народа, Београд.
* Ђорђевић И. (2003) О сликаним програмима српских цркава XIII
столећа, У : Краљ Владислав и Србија XIII века, Београд.
* Ђурић Ј. В. (1972) „Престо Светог Саве“. У: Споменица у част ново
изабраних чланова Српске академије наука и уметности,
Београд.
* Ђурић Ј. В. (1975) Византијске фреске у Југославији. Београд.
* Ђурић Ј. В. (1987) Милешевско најстарије сликарство. У: Милешева
у историји српског народа, Београд.
* Ђурић Ј. В. (1992) Српска династија и Византија на фрескама у ма*
настиру Милешева. У: Зограф 22, Београд.
* Ђурић Ј. В., Ћирковић С., Кораћ В. (1990) Пећка Патријаршија.
Београд.
* Живојиновић М. (1977) О боравцима Светог Саве у Солуну. У: Исто
ријски часопис XXIV, Београд.
* Јањић Д. (2011). Белешке о Дабарској епископији. У: Баштина 31,
Приштина/Лепосавић.
* Јовановић Т. (1997) Извори о спаљивању моштију Светог Саве до
средине XVII века. У: Спаљивање моштију Светог Саве,

Београд.
* Kampfer F. (1969) Warum und wie wurde der furstensohn Rastko zum
monch Sava? У: Прилози за књижевност, језик, историју и фолк
лор 35, Београд.
* Кандић О., Поповић С., Зарић Р. (1995) Манастир Милешева.
Београд.
* Кораћ В. (1987) Милешевска спољна припрата и њен одјек у архи*
тектури Трнова. У: Између Византије и Запада, Београд.
* Кораћ В., Шупут М. (2005) Архитектура византијског света.
Београд.
* Маринковић Р. (1998) Светородна господа српска. Београд.
* Марковић М. (2009) Прво путовање Светог Саве у Палестину.
Београд.
* Marković M. (2009.б) Saint Sava of Serbia and Athanasios II, the patriarch
of Jerusalem. У: Ниш и Византија VII, Ниш.
* Мијатовић Ч. (2001) Историја српске цркве, Београд.
* Милановић В. (2003) О светосавској редакцији ликова светих мона*
ха у припрати милешевске цркве. У: Balcanica XXXII*XXXIII,
Београд.
* Милеуснић С. (1989) Свети Срби. Крагујевац.
* Милошевић Д. (1979) Иконографија светог Саве у средњем веку. У:
Сава Немањић – Свети Сава, Београд.
* Миљковић Б. (2008) Житија Светог Саве. Београд.
* Момировић П. (1956) Рукописно четворојеванђеље цркве у Локу. У:
Рад војвођанских музеја 5, Нови Сад.
* Николај епископ. (1991) Охридски пролог. Ваљево.
* Николић Р. (1982) О гробу светог Саве у Милешеви. У: Саопштења
XIV, Београд.
* Павловић Л. (1965) Култови лица код Срба и Македонаца. Смедере*
во.
* Павловић Л. (1997) Стварање култова првих Немањића. У: Спаљи
вање мошти Светог Саве, Београд.
* Петковић С. (1987) Настанак Милешеве. У: Милешева у историји ср

пског народа, Београд.

* Пешић Р. (1987). Милешева у епском народном певању. У: Милеше
ва у историји српског народа, Београд.
* Поповић Д. (1992) Српски владарски гроб у средњем веку. Београд.
* Поповић С. (1994) Крст у кругу. Београд.
* Попруженко Г. М. (1928) Синодик цара Борила. У: Блгарски старини
VIII, Софија.
* Пузовић П. (2003) Архиепископ Арсеније I Сремац. У: Краљ Владис
лав и Србија XIII века, Београд.
* Радојковић Б. (1977) Историја примењене уметности код Срба, I.
Београд.
* Радојчић Н. (1935) Свети Сава. У: Годишњица XLIV, Београд.
* Радојчић Н. (1938) Свети Сава и автокефалност српске и бугарске
цркве. У: Глас СКА CLXXIX, Београд.
* Радојчић Н. (1940) Српски државни сабори у средњем веку. Београд.
* Радојчић С. (1963) Милешева. Београд.
* Радојчић С. (1966) Старо српско сликарство. Београд.
Радонић Ј. (2002) Свети Сава, Београд.
* Рокаи П., Ђере З., Пал Т., Касаш А. (2002) Историја Мађара, Београд.
* Руварац И. (1888) О пећким патријарсима од Макарија до Арсенија
III, 1557*1690. Београд.
* Самарџић Р. (1994) Срби у ратовима Турске до 1683. У: Историја ср
пског народа III–1, Београд.
* Симовић Р. (1992) Свети Сава, први српски просветитељ. Београд.
* Скробоња Б. (2000) О рачунању времена и православном календару.
Призрен*Грачаница.
* Слијепчевић Ђ. (1991) Историја српске православне цркве, књ. 1.
Београд.
* Спасић Д. О породичним прилика краља Владислава, Даница 2009,
Београд 2008.
* Станојевић С. (1933) Свети Сава и проглас бугарске патријаршије.
У: Глас СКА, CLVI, 79, Београд.
* Станојевић С. (1936) Смрт Св. Саве. У: Светосавски зборник 1,

Београд.
* Стојановић Љ. (1984) Стари српски записи и натписи, III. Београд.
* Столић Х. (1988) Православни светачник 1. Београд.
* Суботић Г., Максимовић Љ. (2012) Свети Сава и подизање Милеше*
ве. У: Византијски свет на Балкану I, Београд.
* Теодосије. (1997) Житије светог Саве, Љ. Јухас*Георгијевска Љиља*
на. У: Стара српска књижевнопст. Београд.
* Тодић Б. (1987). Милешева и Жича – Тематске и иконографске па*
ралеле. У: Милешева у историји српског народа, Београд.
* Тодић Б. (1998) Репрезентативни портрети Светог Саве у средњове*
ковном сликарству. У: Свети Сава у српској историји и тради
цији, Београд.
* Тодић Б. (2011) Ново тумачење програма и распореда фресака у Ми*
лешеви. У: На траговима Војислава Ј. Ђурића, Београд 2011.
* Томић Н. Ј. (1899) О устанку Срба у Банату 1594. године. Београд.
* Ћирковић Сима, (1987). Милешева и Босна. У: Милешева у историји
српског народа, Београд.
* Исти, (1998) Свети Сава између Истока и Запада. У: Свети Сава у
српској историји и традицији, Београд.
* Ћирковић С., Михаљчић Р. (1999) Лексикон српског средњег века.
Београд.
* Ћоровић В. (1923) Све народне песме и приче о Светом Сави.
Београд.
* Фекете Е. (1969) Милешево или Милешева. У: Зограф 3, Београд.
* Ферјанчић Божидар, Максимовић Љубомир, (1989) Свети Сава и
Србија између Епира и Никеје. У: Свети Сава у српској исто
рији и традицији, Београд.
* Ферјанчић Б. (1994) Одбрана Немањиног наслеђа – Србија постаје
краљевина. У: Историја српског народа I, Београд.
* Хошовски Е. (2003) Манастир Милешева – резултати антрополош*
ких истраживања. У: Краљ Владислав и Србија XIII века, Београд.
* Чанак*Медић М., Кандић О. (1995) Споменици српске архитектуре
средњег века – Архитектура прве половине XIII века, I. Београд.

* Чанак*Медић М. (2000) Двојне куле на прочељу цркава Немањиног

доба. У: Стефан Немања – Свети Симеон Мироточиви,
Београд.
* Цветковић Б. (2003) Византијски цар и фреске у припрати Милеше*
ве. У: Balcanica XXXII*XXXIII, Београд.
* Цуњак М. (2007) Манастир Милешева. Смедерево.
MILESEVA AS UNACTED CENTER OF PATRIARCHY OF

“SAVA, THE FIRST ARCHBISHOP AND SERBIAN
PATRIARCH”
After visiting the four patriarchs: of Jerusalem, Antioch, Alexandria and
Nicaea with their approval, the ex Serbian archbishop Sava I, as newly
proclaimed patriarch, coronated Jovan Asen II as an emperor on MidsumS
mer, January 6th 1236. There are many evidence that Sava was titled legalS
ly as patriarch: details from The Life of Saint Sava and ecclesiastic poetry,
the writings on the Cross of St Sava from Pienza in Italy, a portrait on the
wall of parvis in the church Madonna Ljeviska, in Ljubostinja and in
monastery Mileseva.
Patriarch Sava I died in Bulgarian capital, according to Domentian and
Theodosy “in the first hour, when it was dawning on Easter Sunday”. So
on Easter, March 30th 1236, and then buried in the memorial church of
Bulgarian rulers, 40 Martyrs. Serbs tried twice peacefully to return the relS
ics of archbishop and patriarch to Sebia, but they waited a good opportuS
nity to move against Trnovo with all available military forces lead by king
Stefan Vladislav I. In a situation such as that one, king Jovan Arsen II
agreed and Sava’s relics were taken to Serbia and on St George, May 6th
1239, they were buried in exonartex of Mileseva. However, the burying of
the relics of St Sava in Mileseva began on Thursday, the day of the festival
of the temple, Ascension of ChristS Spasovdan, which in 1239 was on May
5th! By the order of king Vladislav and archbishop Arsenije I, sanctificaS
tion of Sava I and writing of the Life by Domentian began on 14th of JanS
uary 1240. Writing of the Service on November 13th, setting the date of
celebration and initiation into the calendar of Serbian Orthodox Church.

For the regular annual celebration of St Sava, founder of Serbian Church

during the initiation there had to be a decision to “extract” his date of
death from the eater cycles, since it exclusively belongs to Christ Great
Holidays. It was chosen, not accidentally, that the date should be in the
first week after Midsummer, 12th or 13th of January, on the day of Apdosis
of Midsummer, because it was, most likely, the day when in Ras in 1175
Rastko, the youngest son of Grand Prefect Stefan Nemanja was born, the
later first archbishop and patriarch of Serbia. But, the date of birth of St
Sava could be November 13th, because with his service his festival was
conducted on that day from XV to XIX century.
There is no data on building and painting of Mileseva, and a conclusion
was reached by the study of the artwork and later writings. The later data
mentions that it was built between 1218 and 1219, although it is known
that the work began when Vladislav was a young prince around 1212. The
paintings of the nave was completed between 1222 and 1228.
The buttress of exonatex with a new catechumen and decorating with
gold was completed by the end of 1235. Looking up to St Sophia in ConS
stantinople, the whole fresco space in the background of the saints of
Mileseva was decorated with gold tiles so at the time it was a unique and
marvelous lavra in Serbia. It could have been done before the planned reS
turn of St Sava from Trnovo to Serbia with the intention that Mileseva beS
comes spiritual earthly and heavenly home of the first patriarchate and
the first patriarch.
The whole ground floor of exonartex Mileseva, such as the one in archS
bishop church of Christ the Savior in Zica was of Sava’s idea painted
through the The Doom and the wisest eschatological interpretation of the
Christian church on the Second Coming of Christ for the just trial to all
people. As patriarchal center Mileseva was a memorial of “St Sava first
archbishop and Patriarch of Serbia” From this memorial his relics were
taken by the Turks, not by accident, on Good Friday, on March 29th 1594,
on the day he was initiated in Nikaea as archbishop and one day before
his death march 30th when he died in Veliko Trnovo!

УДК: 321.17:929 Стефан Лазаревић
94(497.11)”04/14”
ДЕСПОТ СТЕФАН У СРПСКИМ

РОДОСЛОВИМА И ЛЕТОПИСИМА
ПРОФ. ДР ГОРДАНА М. ЈОВАНОВИЋ1

БЕОГРАД
АПСТРАКТ: Личност деспота Стефана нашла је своје значајно

место у српским родословима и летописима. Састављачи роS
дослова и летописци пратили су не само порекло Деспотово,
везујући га за светородну династију Немањића, по мајци МиS
лици, него су бележили и његове ратничке и државничке поS
духвате, његова градитељска прегнућа (Београд, манастир РеS
сава); забележили су и то да није оставио потомство, да је веS
лика туга завладала по свој српској земљи кад се сазнало да је
преминуо.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Деспот Стефан, српски родослови, летописи,
1. gocaresavka@yahoo.com
ПРОФ. ДР ГОРДАНА М. ЈОВАНОВИЋ 299

Константин Философ (Костенечки).
Пишући своје изузетно значајно дело2 Живот Стефана Ла

заревића, деспота српскога (написано најкасније до 1431. годи*
не)3 Константин Костенечки (Философ), родом Бугарин, унео
је у текст Деспотове биографије и родослов Деспотов и његове
породице.
У своме знаменитом делу Стари српски родослови и лето
писи4 Љуб. Стојановић је посветио и дужну пажњу Деспотовом
родослову који је Константин Философ, што је већ поменуто,
укомпоновао у текст Деспотовог Живота. За историјат настан*
ка српске родословне традиције овај Константинов родослов је
од изузетног значаја.
Према Стојановићу Константинов родослов спада у кратке
родослове наводећи да први и други одељак имају само петна*
естак редова; у другима их је још мање. Разлог овоме може би*
ти, како мисли Љуб. Стојановић, двојак: или је Константин
најпре написао ова два одељка а онда је неко, касније, то про*
2. В. Јагић је употребио назив Живот (не Житије), и то с правом. У његовом
издању налазе се и Константинове речи које у преводу гласе: „Ово, дакле, не
написасмо само као житије, него као (да сам) летописац са свим осталим
стварима“.; в. В. Јагић, Константин Философ и његов Живот Стефана Лаза*
ревића, деспота српскога, по двјема српско*словенским рукописима, изно*
вице издао В. Јагић; Гласник Српског ученог друштва, Књига XLII, с једним
планом. У Београду 1875, стр. 327. У свом раду употребљавам термин Живот.
3. К. Филозоф, Живот Стефана Лазаревића деспота српског, Превод и напо*
мене Гордана Јовановић, Издавачки фонд Српске православне цркве Архи*
епископије београдско*карловачке, Београд 2009, стр. 9.
4. Стари српски родослови и летописи. Српска краљевска академија, Збор*
ник за историју, језик и књижевност српског народа, Прво одељење, Споме*
ници на српском језику, Књига XVI; средио их Љуб. Стојановић, Ср. Карлов*
ци 1927, стр. XII.
300 ПРОФ. ДР ГОРДАНА М. ЈОВАНОВИЋ

ширио, или је прво била написана опширнија верзија (пре год.

1431.) на основу које је Константин направио сажетак (или из*
вод) који је унет у Деспотов Живот. Димитрије Руварац ће ре*
ћи да су из 14., 15. и 16. главе Деспотовог Живота настали ро*
дослови, односно да су те три главе из Деспотовог Живота
„костур... и основа нашим родословима или и историографији
нашој средовечкој у родословном облику“.5 То би другим ре*
чима значило да су опширни родослови настали прошири*
вањем Константиновог родослова. Ово није прихватио Љуб.
Стојановић и рекао следеће: „ Ако би сад узели да је прво пос*
тао Константинов кратки текст, па после опширни, а и једно и
друго вађено из Зонаре, значило би да је овај посао двапут
рађен, а то ми се не чини нимало вероватно“,6 односно, он мис*
ли да је посао рађен једном, и то опширно, а Константин је из
те опширне верзије направио извод и унео га у Деспотов Жи
вот. Читав тај списатељски подухват завршен је пре 1431. го*
дине, у првој четвртини XV века, у време док је Деспот још
владао Деспотовином. Стојановић ће навести и истоветно ми*
шљење Стојана Новаковића (Starine, IX, 65) изнето на основу
Загребачког родослова – да је загребачки текст најближи ориги*
налу.7 У вези са овим важно је истаћи да се код Константина, у
његовом родослову, налази податак да је зет Константина Ве*
ликог, Ликиније, био „далматински господин, родом Србин“.8
У сва три словенска превода Зонаре и у Паралипомену налази
се исти овај податак, док је у Загребачком родослову случајно
или намерно изостављен.9 Љ. Ковачевић сматра да је могуће да
5. Исто
6. Исто
7. Исто
8. К. Филозоф, Живот Стефана Лазаревића, стр. 27.

је Константин Философ у Србији затекао мишљење о Лики*

нијевом српском пореклу па се као странац није усудио да не*
што мења, а Ликинија је направио Србином, према његовом
мишљењу, словенски преводилац Зонаре крајем прве полови*
не XIV века.
Значајан је податак да се од десет досад познатих родослова
седам сачувало у само по једном примерку, Руварчев родослов
у два (други је преписан од првог). Сви ови рукописи припа*
дају различитим редакцијама али срж им је заједничка – наи*
ме, оно што се односи на претке и потомке Немањине; стога се
може претпоставити да сви потичу из једног предлошка, али
ниједан не представља првобитни текст, јер је у свакоме од
њих понешто, мењано, додавано, преправљано итд.10
Ево како изгледа садржина родослова:
1. О римским царевима пре Константина Великог, о њему
самом и о царевима који су му били савременици,
2. О Немањином пореклу, о браћи, синовима,
3. О потомцима Немањиног сина Стефана,
4. О потомцима Немањиног сина Вукана.
Нас овом приликом интересује Вуканово потомство, јер се за
њега везује Деспотов родослов. Ево како о томе говори Конс*
тантин Философ:
„Ево и друге гране родослова: Вукан, други син светога Си*
меона, брат светога Саве, велики кнез, роди сина жупана Ди*
митрија, у светом монашком образу Давид. Оај Давид роди
Вратислава кнеза. Вратислав роди Вратка кнеза. Вратко роди
кћер Милицу. Она је била супруга великог кнеза Лазара; роди*
ла је три сина: овога преславног деспота Стефана, и Вука, и
9. Стари српски родослови и летописи, стр. XIV.
10. Исто, стр. XV.

Добровоја. И лоза та изобилно процвета. (Не зна се) да ли (за*

хваљујући) Константину или Ликинију...“.11
Константинов родослов је из Деспотовог Живота унесен у
руске хронографе.12
Сви родослови не доносе истоветне податке. Тако ћемо у За*
гребачком родослову наћи: „Вукан, син Немањин, брат Прво*
венчаног и Саве, велики кнез, роди Дмитра жупана (Давид);
сазидао је храм Богојављења на Лиму, у Бродареву...први му је
син кнез Вратислав. Вратислав роди синове и кћери; први му је
син Вратко. Вратко роди синове и кћери... прва му је кћи Ми*
лица (Јевђенија) и она роди синове и кћери; први јој је син Сте*
фан „који би велики деспот Србима и господин обема страна*
ма Подунавља“.13
У Карловачком родослову је као и у Загребачком, али у њему
налазимо да је Вратко родио Николу жупана и Милицу, а она
Стефана, Вука и Лазара (Лазар је син Вука Бранковић).
У Пејатовићевом родослову: Вукан је родио Дмитра и Зави*
ду... а Вратислав је родио великог кнеза Вратића и Алтомана и
Ксенију, Николу жупана Покрајца. Вратко Милицу, а она Лаза*
ра, и Вука и пет кћери (помињу се сва имена и за кога су биле
удате).14
У Новаковићевом родослову наводе се само имена: Вук роди
Дмитра и Завиду, Дмитар Вратислава, Вратислав Вратка, Вра*
тко Милицу, Милица Стефана.15
11. К. Филозоф, Живот Стефана Лазаревића, стр. 28.
12. Стари српски родослови и летописи, стр. XV.
13. Исто, стр. XXVIII.
14. Исто, стр. XXIX.
15. Исто

У Пејатовићевом родослову читамо да је Вратко кнез родио

сина и кћери. Прва његова кћи јесте кнегиња Милица која бе*
ше удата за кнеза Лазара, светог и великог. И родише два сина
и пет кћери: Стефана, великог деспота првог српског, и Вука,
и Оливеру, и Мару, и Драгану, и Јелу, и Теодору. Обојица њи*
хових синова беху бесплодни.16
Тако је то у родословима. Погледајмо шта о Деспоту кажу
летописи.
Летописци су користили изворе који су постојали у њихово
време. Састављач млађег летописа обухватио је време нешто
више од сто година (1355*1460). За оно што се догодили за два*
три десетлећа раније летописац је и сам могао знати, као све*
док и савременик. Могао је знати не само годину него и месец
и дан кад се нешто догађало па то уносити у летопис. Тако су
се понашали и његови настављачи као сведоци догађаја. Ме*
ђутим, за старији период морао је користити неке изворе. За
тај ранији период писцу је био познат само Деспотов Живот
од Константина Философа. Од користи су несумњиво биле и
летописачке белешке (замеци летописа; назив је дао Љуб.
Стојановић).17 Ти записи налазили су се у разним рукописима
и били су нека врста подстицаја да се напишу млађи летопи*
си. Записи који су до нас дошли датирају се на XV и XVI ве*
ка.18
Из времена деспота Стефана сачувао се приличан број тих
бележака. Скоро две трећине догађаја помињу се и у Деспото*
вом Животу. Кад је о догађајима реч и њиховом датирању у
16. Стари српски родослови и летописи, стр. 50.
17. Исто, стр. LXXXIV.
18. Исто, стр. LXXXV.

Животу је десетак таквих података, а године се налазе и у ле*

тописима, осим „године кад је почело зидање Ресаве“.19
Још је већи број бележака после Деспотове смрти, што се мо*
же објаснити да је састављач и писац био савременик ономе
што се догађало.
Навешћу неколико примера из млађих летописа који се од*
носе на Деспота и његов живот. Често се почиње родословним
стилом – спомиње се најпре његов отац Лазар:
„Први син његов (тј. Лазарев * Г. Ј.) је Стефан, други Вук,
трећи Добровој. Стефан беше бездетан имајући неплодну же*
ну“.20
„Овај благочастиви кнез Лазар роди два сина и пет кћери.
Први син Стефан беше велики деспот српске земље, и зетске, и
босанске, и угарске“.21
О самом Деспоту:
„Овај Стефан... прими началство српско године 6897 (од
Христовог рођења 1389) и беше велики деспот. Беше доведена
госпођа од града Галате, кћи Кантакузина Палеолога, била је
неплодна, по имену госпођа Јелача“.22
„Одеспоти се Стефан, син Лазарев, и владаше 38 година. Био
је праведан и богобојажљив, а жена му госпођа од града Галате;
они беху неплодни. Господин Стефан сагради велики часни
храм Свету Тројицу на Ресави“.23
19. Исто, стр. CI.
20. Исто, стр. 209. Занимљиво је да се на неким местима на спомиње да је
Деспот био бездетан, него се истиче да је његов брат Вук био „девственик“,
односно, није био жењен.
21. Исто, стр. 210.
22. Исто, стр. 200.
23. Исто, стр. 218.

„Стефан, велики деспот, будући без порода, предаје деспотс*

тво своме сестрићу Ђурђу; скончао је године 6935 (од Христо*
вог рођења 1427), јула 19*ог.; владао је 38 година.24
Нарочито су упечатљиви и тужни записи који говоре баш о
самој Деспотовој смрти:
„Године 6935 (од Христовог рођења 1427) постиже блажени
крај благочастиви господин деспот Стефан, 20 јула, на светог
Илију (тако!)“.25
„Престави се деспот Стефан 18. јула. Тада беше плач и ри*
дање“.26
„Те године престави се господин Србљем деспот Стефан, ме*
сеца јула 18*ог оставивши велику жалост српској земљи. Тада
беше плач и ридање“.27
„Године 6935 (од Христовог рођења 1427) престави се велики
господин Србљима и свим подунавским земљама деспот Сте*
фан... “.28
„Престави се цар Стефан Лазаревић у граду Београду (тако!)
и три године побољеваше од ногу; господар Срба остави много
плача роду хришћанском и цареваше 38 година. Овај Стефан
Лазаревић беше неплодан...“.29
„ Престави се деспот Стефан месеца јула; много плача и жа*
лости остави Србљима, јер немаше деце; оста земља обезг*
лављена; имаше сестрића Ђурђа Вуковића па њему остави
земљу своју да њоме влада“.30
24. Исто, стр. 210.
25. Исто, стр. 226.
26. Исто
27. Исто
28. Исто
29. Исто, стр. 227.
30. Исто

Изузетна личност деспота Стефана оставила је много трага

у нашим старим родословима и летописима као и у народном
предању. Ових неколико примера које сам навела у свом са*
свим кратком раду говоре каквог је способног и великог влада*
ра имала Деспотовина и после косовске погибије, у смутним и
тешким временима за српски народ и српску државу.
DESPOT STEFAN IN SERBIAN GENEALOGIES AND CHRONICLES
The personality of Despot Stefan was given an important place in SerS

bian genealogies and chronicles. The compilers of genealogies and chronS
iclers not only traced the origin of the Despot, establishing a genealogical
relationship with the holy dynasty of the Nemanjićs through his mother,
Milica, but also gave an account of his undertakings as a warrior and a
statesman and his architectural endeavors (Belgrade, the Resava monasS
tery). They also noted down that he had no descendants, as well as that
the entire Serbian land was overcome by great sadness upon hearing of
his death.


УДК: 271.222(497.11)*523.6*9
726.71(497.11)(091)
МАНАСТИР ЖУПАЊЕВАЦ ИСТОРИЈА

И ПРЕДАЊЕ
ДР ВЕЛИБОР С. ЛАЗАРЕВИЋ1
ИНСТИТУТ ЗА СРПСКУ КУЛТУРУ
ЛЕПОСАВИЋ
АПСТРАКТ: Mанастир Жупањевац лежи на десетак километаS

ра југозападно од Рековца у близини манастира Каленића.
Судећи према досадашњим археолошким налазима настао је
у 12. веку, пошто је Стефан Немања 1183. присајединио Левач
својој држави. Према Жичкој повељи из 1219S1220. године ЛеS
вач je припадао њеној архиепископији. Манастир Жупањевац
је срушен у првим турским налетима, између 1413. и 1456. гоS
дине јер се не помиње у првим турским дефтерима насталим
до 1476. године, што указује на његов изузетан значај, који је
изазвао рушилачки бес Османлија. Остаци луксузне средњоS
1. dr.velibor.lazarevic@gmail.com
ДР ВЕЛИБОР С. ЛАЗАРЕВИЋ 309

вековне керамике указују да је манастир имао и дворски стаS

тус, а у неким облицима живота судећи по археолошким остаS
цима трајао је и доцније у 17. и 18. веку.
АПСТРАКТ: Судећи по величини овог утврђеног манастира,
остацима репрезентативног конака (двора и др.), он је био црS
квено средиште Жупе Левач, а само место Жупањевац са лоS
калитетом Велика Жупанија био је и световно средиште средS
њовековне Жупе. Археолошка истраживања 2009, 2011. и 2014.
донела су нова сазнања о овом знаменитом а запостављеном
бившем манастиру.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Кључне речи: манастир Жупањевац, историја,
предање, археолошка истраживања
Утврђени манастир Жупањевац настао је највероватније

крајем XII века непосредно по Немањином освајању Левча2 од
Византије 1183. године који је већ 1219/1220. према жичкој зид*
ној повељи припадао манастиру Жичи. Жупањевац је већ у то
време највероватније постао верски и административни цен*
тар нове жупе о чему сведочи и топоним Велика жупанија из*
2. О средњевековним жупама Левач, Лугомир и Белица види радове Живоји*
на Андрејића: Средњовековне земље и жупе данашње Централне Србије,
Шумадијски анали 7, Крагујевац 2012, 31*33; Исти, Српске средњовековне жу*
пе земље Кучево и Кучевског загорја, Митолошки зборник 28, Рача 2103, 70*
73; Исти, Српске средњовековне жупе у крушевачко*јастребачком крају, Ра*
сински анали 12, Крушевац 2014, 386*389.
Живојин Андрејић сматра да је село Белица, крај истоимене реке, била жуп*
ско место за Белицу; да се Жупањевац некада звао Лугомир и да је био седи*
ште истоимене жупе (пошто се Жупањевачка река улива у реку Лугомир), а
да се каленићка река некада звала Левач и да је у њеном сливу истоимена жу*
па (данашњи темнић). Средњовековно место Левач, средиште истоимене
жупе је нестало или је променило име као што је то био случај и са реком Ле*
вач.
310 ДР ВЕЛИБОР С. ЛАЗАРЕВИЋ

Манастир Жупањевац S историја и предање
међу Жупањевца и Надрља. У манастиру Жупањевац су најве*

роватније замонашене удовице књегиња Милица (Евгенија) и
деспотица Јелена, супруга Угљеше Мрњавчевића (Јефимија) и
ту провеле неко време док се Љубостиња зидала. Народно пре*
дање Жупањевац доводи у везу и са извесним жупаном Нико*
лом за кога се сматра да је у питању Никола Алтомановић.
Да је ту са књегињом * монахињом била и дворска канцела*
рија сведочи и једна од њених ретко сачуваних повеља манас*
тиру Св. Атанасија * Великој лаври на Светој Гори, од 1. авгус*
та 1398. године, у којој се наводи и сведочење о њеној посети
султану Бајазиту:
„И дође време да идем великом господару. И нађоше ме ка*
луђери и светогорски прот Јеремија у Доксому под Сером, и
споменуше мени књегињи, госпођи Јевгенији, монахињи, мо*
наси Пречисте владичице наше Богородице лаврине, за земљу
коју су они држали у свом селу, у тргу у Параћинову Броду и
коју сам била из сопственог незнања дала духовнику Сисоју
(...) И ову повељу написах када је дошао код мене поп Марко и
када ми је рекао за њу. И због тога написах и потврдих ово што
горе пише, ја књегиња госпођа Јевгенија монахиња, да је по*
тврђено и непромењено заувек манастиру Пречисте Господа*
рице наше Богородице лаврине и Светога оца нашег Атана*
сија Атонског“.3
Из овога се види да је књегиња монахиња Јевгенија при себи
у Жупањевцу имала дворску канцеларију и писаре и одатле
неко време владала Србијом и да се из посете Бајазиту вратила
у Жупањевац доневши ту са собом мошти Свете Петке Трнов*
ске.4
3. АлександарМладеновић, Повеље и писма деспота Стефана Лазаревића,

Време боравка монахиње Евгеније у манастиру Жупањевац

било је најпогодније за доградњу припрате и процват манас*
тира Жупањевац. „По стилским и конструктивним одликама
црква у Жупањевцу је средњовековна грађевина старија од сих
црквених здања данас пизнатих у Левчу“.5
Нешто важно, што је за сада непознато послужило је као по*
вод да га Турци освоје и поруше врло рано (између 1413 и 1856)
за разлику од Љубостиње и Каленића који су опстали и спо*
мињу се у турском дефтеру из 1476. године.6
Као село Жупањевац се спомиње под именом Жупалевче у
дефтеру за овчарину из 1595/96. године иако у повељи из 1398.
јасно стоји да је написана „у манастиру Жупањевци“.
Да је Жупањевац био насељен и у првим вековима турског
ропства сведочи и белег подигнут књегињи Анђелији у месту
званом Белега на источном ободу села. Данас се чува у Музеју
у Крагујевцу. Његов натпис би без скраћења гласио:
ПОСТАВИ СИЈ
КАМЕН КНЕ*
З (ИВАН?) БЕЛЕГУ
КЊЕГИЊИ АНЂЕ*
ЛИЈИ А ПРАВИО ВРА*
НЕШ МАИСТОР7
4. Да су мошти Свете Петке почивале у нартексу манастира Жупањевац све*
дочи и чињеница да испред олтара данашње цркве на налоњу стоји икона
Свете Петке. (Саопштио свештеник жупањевачки Горан Стојановић 2010.)
5. Владан Здравковић, Утврђени властеоски стан у Жупањевцу, Власт и
моћ, властеала Србије од 1365. до 1402. године, Крушрвац 2014, 357.
6. Ема Миљковић*Бојановић, Смедеревског санџака 1476*1560, Историјски
институт, Београд,

Камен је димензија 68 х 30 цм, а поље за натпис 54 х 21 цм.

Делимично је оштећен у доњем делу ради уграђивања у сео*
ску стају.8 Тодор М. Бушетић који је у Жупањевцу био пре
1903. године сведочи да је белег висок 1,50 м.9
У аустријским картама из 1718. и из око 1784. године у цент*
ралном делу Левча уцртан је једино Жупањевац као стратешки
важан топоним.10
Јоаким Вујић у свом Путушествију по Србији из 1829. јасно
каже да је у Жупањевцу видео „два порушена црквена зданија
којих рујине стародревне јесу“.11 што значи да су и црква и па*
раклис на њеном јужном делу били срушени.
И поред назнака да је манастир Жупањевац оживљавао у се*
дамнаестом и осамнаестом веку по запису учитеља Јована Жи*
вановића из 1843. године Карађорђе га (највероватније 1811.
год.) затиче опустелог и наређује да се део камена из утврђе*
ног Жупањевца превезе у Каленић ради доградње.
Манастирске баште или градине како су их сељаци звали
налазиле су се по предању југозападно од града оивичене по*
лукружним путем. Заливане су са два * три жива извора који
постоје ту у удољици Ракицке имовине и из многобројних
7. Јован Живановић је 1843. године прочитао овај натпис овако: „Постави
ови камен Кнез Иван * Бег Књегињи Анђелији, а направи га Вранеш мајстор“
(Живановић, исто, 193*194) што не може бити тачно.
8. Захваљујем се на сарадњи Игору Ђуровићу, археологу из Музеја у Кра*
гујевцу који ми је омогућио и помогао при ишчитавању овог каменог беле*
га.
9. Тодор М. Бушетић, Левач, Насеља српских земаља, расправе и грађа, књ.
II, СКА, Београд 1903, 496.
10. Проф. др Ђорђе Р. Симоновић, Левач I, територија и насеља од краја XII
до почетка XX века, Завичајни клуб Левчана, Рековац * Београд 1983, 62, 65,
66.
11. Јоаким Вујић, Путушествије по Сербији, Будим 1828.

плитких бунарчића питке воде са ђермовима којих и данас

има.12
Изнад пута такође ка југозападу били су виногради, а еконо*
мија највероватније на Белеги где има остатака неких великих
грађевина у данашњој парцели Зорана Весковића где је нађен
и надгробни споменик * белег књегињи Анђелији.
Судећи по броју гробаља (7) на подручју Жупањевца, сада*
шње становништво врло мало зна о прошлости овог села и све*
тиња. Види се да су се ранији досељеници у временским ин*
тервалима у таласима досељавали и у таласима невремена
одсељавали остављајући за собом гробљанца у различитим
крајевима села.
Досељени народ са Косова, из Црне Горе и Копаоника је у
међувремену у 18 и почетком 19 века запосео бившу манастир*
ску имовину која данас чини атар жупањевачки, те ни њему,
ни оближњем Каленићу није било стало до обнове било ког
манастира на подручју Жупањевца, а има индиција да их је
12. У врху Ракицког плаца (Радојице Ракића из Крушевца) налази се озидан
извор одличне вода која тече читавом дужином кроз њихов плац и шљивар.
Испод столетних топола у удољици налазио се бунар обложен дрвеном ви*
нарском кацом која је имала пречник од око 1,50 м у ком се као и у целом по*
току Топлику који се одатле напајан са та два извора у полукружном луку
уливао у Жупањевку налазила риба (клен, мрена * до 700*800 гр, кркуша и не*
ки пулиган (то је сомчић кога у Рековцу зову Говедарац * у Рековцу налазе и
неку рибицу коју зову брашњајка јер једе брашно око воденица). Топлик је
прозван зато што се вода из тог потока у хладнијим данима пушила, али се
не зна њена температура нити је била кисела већ је служила као питка за цео
крај. Извор у каци пресушио је као и Топлик око 1985. године некако убрзо
по изградњи бране када су и климатски наступили сушни периоди. (Кази*
вао Миладин Милановић /1952/ из Жупањевца 2014).
Судећи по појави ових извора и плиткоћи бунара и у Доњем граду ако је био
бунар није морао бити дубљи од 15 до 20 м.

било три, и две мирске цркве. Напротив, користили су њихов

грађевински материјал за своје потребе.
Но и поред таквих рушења Јован Живановић 1843. описује
како се „у овом истом граду налази (...) и један стариј монастир
са дворовима и конацима, кои је некада морао лепо украшен
бити, како остатци показују“.13 Он је до војевања „Карађорђа
јошт у целости био, и да је у време његове војне разваљен. Не*
што камења одавде је однешено у манастир Калениће, од кога
је ту сазидана горња препрата“.14
Верни народ је 1851. од нартекса или капеле која је била очу*
ванија од срушене манастирске цркве, гради олтар и наос од
тврде грађе, а припрату дограђује од дасака и тако настаје нова
црква на северу ослоњена на зид старе. Обнављана је и 1887. го*
дине проширењем према западу за четири метра.
Феликс Каниц 1888. године затиче нову цркву у порти и три
дашчане колибе (вероватно соврашице * собрашице * В. Л.) две
на северу и једну на југу које уноси у свој цртеж утврђења *
порте.
Пре 1908. црква је за школу и школско двориште поклонила
или уступила на коришћење 20,72 ара црквене порте, односно
негдашњег манастира Жупањевац. Из тог чина доброчинства
проистекле су огромне последице по манастир и његову бу*
дућу обнову. О томе сведочи Радојица Ракић: „Целог пролећа
(1908. год. В.Л) трећи и четврти разред копају по утроби старог
града, старе рушевине. Минирамо зидине, копамо пијуцима.
Материјал добијен експлозијом товаримо у колица и возимо
13. Град Жупањевац, Придатци к српским споменицима, саобштио Јован
Живановић, учитељ свилајначкиј, лист Подунавка, Београд, 20. 11. 1843, бр.
47, 193*194
14. Јован Живановић, исто.

на депонију. Минерски посао је доста тежак, а нарочито страх

од детонације. Фитиљ спорогорећи, оставимо 75 цм дугачак,
кад запалимо бежимо чак у поток. Кад пукне вратимо се на
чишћење. Резултат: ископали смо до краја школске године
стари римски подрум, поравнали зидове на западној и јужној
страни од школе као и северну. На јужној страни поравнали
смо кулу код гробља. Око цркве такође поравнали порту, нека
сува, стара дрвета повадили из земље и на њихова места поса*
дили друго дрвеће“.15 Камен са утврде и унутрашњиг грађеви*
на у више наврата је развлачен за разне сеоске и приватне пот*
ребе Жупањевчана.
Група истраживача 1956. године бележи како „између север*
не и јужне куле мештани показују место на коме је, наводно,
постојала још једна квадратна кула, чији су зидови разорени, а
материјал употребљен за зидање других грађевина“.16
Град Жупањевац, а самим тим и манастир у њему, заштиће*
ни су први пут 1956. а други 5. маја 1969. решењем Завода за за*
штиту споменика културе у Крагујевцу.17
Поред манастира у Доњем граду Жупањевцу, ово место је по
предању и археолошком материјалу имало још два манастира.
На Црквини18 према Надрљу са црквом Светог Петра и Павла и
15. Радојица Ракић, Један живот,(дуг пут од Жупањевца до Бизерте), Кру*
шевац 1998, 46.
16. Група аутора, Средњевековни градови, Археолошки споменици и нала*
зишта у Србији II, Централна Србија, САНУ, грађа, књ. X, Археолошки инс*
титут, књ. III, Београд 1956, 93.
17. Боривоје Радић, Предраг Пајкић, Знаменитости Шумадије, Завод за за*
штиту споменика културе Крагујевац 2006, 102; Марко Грковић, Резултати
археолошких ископавања цркве у средњовековном граду Жупањевцу, Гласник
Друштва конзерватора Србије 37, Београд 2012, 89.
18. То се место зове још и Велика жупанија.

на Царини изнад Гај*мале према Сибници где је био манастир

Светог Јована откопан 1938. године.
Од 2008. до данас теку паралелно две акције: идеја обнови*
теља о обнови манастира Жупањевац и противника те идеје.
Обновитељи моле да се не асфалтира игралиште у порти, про*
тивници асфалтирају; обновитељи моле да се стара школа са
двориштем (негдашње црквено) врати цркви јер чини целину
а стара школа може служити као црквена кућа пошто је стара
пропала, противници присвајају школу за потребе Месне за*
једнице не желећи да обнављају стари Задружни дом за сео*
ски; из једне школске учионице где су чланови Одбора за об*
нову склонили из пропале црквене зграде вредну архиву и
библиотеку враћају тамо где је била * у пропаст; обновитељи
2012. покрећу у порти културни програм Дани књегиње Мили*
це 1. и 2. августа, противници их већ 2013. укидају и на дан
књегиње Милице у црквеном календару уводе такмичење пе*
вача аматера у Рековцу...
Археолошка истраживања манастира Жупањевац
Могло би се рећи да је све започело акцијом групе енту*

зијаста који ће доцније бити у Одбору за обнову манастира
Жупањевац и забраном проширења Основне школе 2008. го*
дине од стране Славице Ђорђевић, директорке Завода за за*
штиту споменика културе из Крагујевца, Марије Каличанин *
Крстић, археолога у истом Заводу и Маје Ђорђевић, археолога
Републичког завода за заштиту који су забранили даљу из*
градњу и проширење нове школе која је била планирана до са*
ме чесме и цркве у негдашњој манастирској порти.

Приликом археолошких „истраживања 2009. године откри*

вен је део објекта који се налазио на северној страни града, не*
посредно до северних бедема, а за који се сматра да је служио
као конак за становање. У њему је нађена велика количина ке*
рамике, као и предмета за свакодневни живот. Сама керамика
може се датовати у позни средњи век тј. карактеристична је за
керамику која се користила у средњовековној Србији крајем
XIV и почетком XV века. Наиме, северно на неких 10 метара од
цркве отворене су три сонде које су показале постојање огром*
ног објекта унутар Жупањевачког града. Откривен је само део
зида објекта у дужини од осам метара. Зидан је од клесаних
камених блокова везаних кречним малтером (...). За очекивати
је да је реч о остацима манастирског конака. Ширина зидова
од чак два метра и изванредна квалитета зидања наводи нас и
на размишљање о висини објекта. Да ли је реч о вишеспрат*
ном објекту са тремом на јужној страни (...). Током ископавања
пронађено је више мањих одломака фреско сликарства што
нам говори да је конак био осликан(...)“.19
Луксузна керамика пронађена унутар овог конака указује на
висок ниво животног стандарда за оно време и посредно на
19. Душан Рашковић, Марко Грковић, Археолошка истраживања налазиш
та „град“ у Жупањевцу, Власт и моћ, Властела Моравске Србије од 1365. до
1402. године, тематски зборник. Уредник проф. др Синиша Мишић, Народна
библиотека Крушевац, Крушевац 2014, 334.
Истраживања су трајала од 20. јула до 19. августа 2009. године средствима
која је за ову намену од Министарства културе Републике Србије добио Ре*
гионални завод за заштиту споменика културе из Крагујевца.
„Археолошким ископавањима је руководио Душан Рашковић из Народног
музеја у Крушевцу. Консултант приликом истраживања била је Гордана То*
шић из Регионалног завода за заштиту споменика културе из Краљева, а у
ископавањима је учествовала и Марија Марић, такође археолог из Регионал*
ног завода за заштиту споменика културе из Краљева“. (Исто, 332)

статус становника овог града * манастира. Она „показује ка*

рактеристике керамике XIV/XV века. Истичемо као као поуз*
дани пример глеђосане моравске керамике, аналогне керами*
ци која је проналажена на другим средњовековним градовима
као што су Сталаћ, Козник или Крушевачки град.20 Заступљено
је више облика здела, тањира и бокала. Сви облици су квали*
тетно израђивани на ножном витлу. Посуде су глеђосане врло
квалитетном светложутом, светлозеленом, тамно зеленом, мр*
ком, маслинастозеленом и безбојном глазуром. Неки пример*
ци украшени су испод глазуре урезаним с графито цртежом“.21
Археолошка ископавања су настављена 2011. године.22
„Овом приликом настављени су радови на истраживању цркве
откривене у ранијој кампањи са циљем да се коначно, у потпу*
ности истражи средињи део, наос цркве“.23
Од 15. до 28. новембра 2014., после две године паузе на*
стављена су археолошка истраживања гробних места у унут*
рашњости старе цркве манастира Жупањевац од стране кра*
гујевачког Завода за заштиту.24
Истраживања су започета истраживањем гробова у левој по*
ловини припрате од гроба бр 5 до 17. Прва четири гроба у де*
сној половини припрате нису истражена у ранијим кампања*
ма ни 2014. Судећи по лобањама и остацима скелета у левој
половини припрате нађено је пет гробова (5*9).
20. D. Minić, Prilog datovanju srednjovekovne keramike iz Kruševca, Starinar 30,
Београд 1980, 80.
21. Душан Рашковић, Марко Грковић, исто, 334.
22. Археолошким ископавањима је руководио Марко Грковић, археолог За*
вода за заштиту споменика културе Крагујевац, док је консултант био Ду*
шан Рашковић из Народног музеја у Крушевцу. Техничку документацију је
урадила Јелена Ђусић, дипл. инж. арх.
23. Душан Рашковић, Марко Грковић, исто, 335 .

У наосу је судећи по лобањама и остацима скелета 5 гробова

са остацима скелета у природном положају и 4 измештана из
природног положаја (бр. 14,16,17 и 18) да би се потоњи сахра*
нили. Дакле у припрати је откривено 9 покојника (ца). У дес*
ном делу наоса (југозападни угао) где се сахрањују ктитори
откривена су три костура у озиданој гробници која није имала
никакав поклопац и источну преграду што може указивати да
је отварана ради пљачке.
Гробница је спољне ширине 1 м (у западном делу) и 85 (у ис*
точном), дужине 207 цм; унутрашњих димензија 70 цм (на за*
паду), 60 цм (на истоку), дужине 195 колико је вероватно и била
висина горњег покојника(це).25 Један скелет је измештен у леву
а делом и у десну страну гробнице, док су два костура била је*
дан на другом.
Гробница је просте израде и као да је на брзину саграђена од
плоча и тесаника барског камена без икаквог белега, а патоса*
на је грубо * кречним малтером.
У гробу бр. 10 пронађена је репрезентативна бела посуда са
плавим биљним орнаментом израђена у најбољим радиони*
цама XV века.
Судећи по гробним остацима (бр. 12, 16 и 17) неки гробови
су се простирали и према певницама, где су раније у северној
24. Руководилац је био Марко Грковић, Бојана Шаренац, археолог и конзер*
ватор, Александар Ристић, археолог родом из Течића, Сања Секулић, грађ.
техничар, Саша Радовановић и Марко Вељковић тер. радници и Ненад Гу*
шовић, возач из Крагујевца. Руководилац је био Марко Грковић, Бојана Ша*
ренац, археолог и конзерватор, Александар Ристић, археолог родом из Те*
чића, Сања Секулић, грађ. техничар, Саша Радовановић и Марко Вељковић
тер. радници и Ненад Гушовић, возач из Крагујевца.
25. Изузетно висока особа сахрањена је лево од улаза у припрату на дубини
од око 1 метар од пода цркве.

нађени неки фрагменти скелета (2009 г.) док јужна половина

још увек није истражена.
Према пронађеним чавлима и угљенисаним остацима дрве*
та покојници су били сахрањени у дрвеним сандуцима и ма*
хом су очували своје укопне положаје.
У све гробове продрла је земља па и озидану гробницу кти*
тора или знаменитих личности у наосу која је највероватније
првобитно имала поклопне плоче. Скелети нису били у доб*
ром стању јер се вода вековима сливала у брод цркве као у ко*
рито и стварала изузетну влагу у земљи.
Ови бројни гробови унутар старе цркве као и налажење једа*
наест гробова у оближњем Манастирку код Рековца указује на
манир фамилијарног сахрањивања у централној Шумадији и
шире. Антрополошке и генетичке анализе разјасниће тајну
гробова манастира Жупањевац. (нпр. у Манастирку изнад Ве*
лике Крушевице код Рековца, Намасији * Манасињи, Мана*
сињцу у цркви Светог Николе у клисури реке Црнице...26
Извори и литература:
Владан Здравковић, Утврђени властеоски стан у Жупањевцу, Власт

и моћ, властеала Србије од 1365. до 1402. године, Крушрвац 2014.
Живојина Андрејића, Средњовековне земље и жупе данашње Цент*
ралне Србије, Шумадијски анали 7, Крагујевац 2012.
Живојина Андрејића, Српске средњовековне жупе земље Кучево и
Кучевског загорја, Митолошки зборник 28, Рача 2103.
Живојина Андрејића, Српске средњовековне жупе у крушевачко*
26. Види Марин Брмболић, Мала Света Гора у клисури реке Црнице, Репуб*
лички завод за заштиту споменика културе, Београд, 2011.,33

јастребачком крају, Расински анали 12, Крушевац 2014.

Александар Младеновић, Повеље и писма деспота Стефана Лазаре
вића, Београд 2007.
Боривоје Радић, Предраг Пајкић, Знаменитости Шумадије, Крагује*
вац 2006.
Марко Грковић, Резултати археолошких ископавања цркве у средњо
вековном граду Жупањевцу, Гласник Друштва конзерватора Ср*
бије 37, Београд 2012.
Град Жупањевац, Придатци к српским споменицима, саобштио Јован
Живановић, учитељ свилајначкиј, лист Подунавка, Београд 20.
11. 1843, бр. 47.
Група аутора, Средњевековни градови, Археолошки споменици и на*
лазишта у Србији II, Централна Србија, САНУ, грађа, књ. X, Ар*
хеолошки институт, књ. III, Београд 1956.
Душан Рашковић, Марко Грковић, Археолошка истраживања нала
зишта „Град“ у Жупањевцу, Власт и моћ, Властела Моравске
Србије од 1365. до 1402. године, тематски зборник. Уредник
проф. др Синиша Мишић, Народна библиотека Крушевац, Кру*
шевац 2014.
Јоаким Вујић, Путушествије по Сербији, Будим 1828.
Марин Брмболић, Мала Света Гора у клисури реке Црнице, Репуб*
лички завод за заштиту споменика културе, Београд 2011.
Радојица Ракић, Један живот,(дуг пут од Жупањевца до Бизерте),
Крушева 1998.
Проф. др Ђорђе Р. Симоновић, Левач I, територија и насеља од краја
XII до почетка XX века, Завичајни клуб Левчана, Рековац *
Ема Миљковић*Бојанић, Смедеревски санџак 1476*1560, Историјски
институт*Службени гласник, Београд 2004.
Тодор М. Бушетић, Левач, Насеља српских земаља, расправе и грађа,
књ. II, СКА, Београд 1903.

ŽUPANJEVAC MONASTERY – HISTORY AND LORE
Županjevac monastery lies ten kilometres southeast of Rekovac near

the Kalenić monastery. Judging from the previous archaeological reS
searches, it was built in the 12th century, after Stefan Nemanja had joined
Levač to his state in 1183. According to the Žiča chart from 1219/1220, LeS
vač belonged to this monastery. Županjevac monastery was demolished
in the first Turkish attacks 1413S1456, as it was mentioned in the first TurkS
ish defters written by the year 1476, which implies to its great significance
that triggerred the destructive fury of the Osman invaders. The remnants
of luxurious medieval ceramics indicate that the monastery had its posiS
tion on court and, according to the archaeological findings, in some asS
pects continued to exist in the 17th and the 18th centuries.
Judging from the size of this fortified monastery and the remainings of
the represenatative lodgings (main building, etc.), it was the religious
center of Levač county, and the very Levač settlement with Velika
Županija site was the secular center of this medieval region. ArchaeologS
ical exavations in 2009, 2011 and 2014 brought some new insights into this
significant, yet neglected onetime monastery.

Ситуациони план комплекса Доњег града

* манастира Жупањевац

Основа старе и нове цркве данас у Жупањевцу (Документа*

ција Завода за заштиту споменика културе Крагујевац)
Реконструкција основе цркве

(Ј. Милосављевић, В. Здравковић)

Најстарији део цркве и реконструкција кубета

Реконструисани јужни изглед цркве са припратом у Жу*

пањевцу (Ј. Милосављевић, В. Здравковић)

Реконструкција цркве са припратом и параклисом

Надгробне плоче у припрати старе цркве

(Ј. Милосављевић)

Белег књегињи Калк натписa надгроб*

Анђелији ника из Жупањевца
из Жупањевца
Уништене фреске Јанка Брашића из 1963. године

Повеља књегиње Милице Великој Лаври на Светој Гори, писа*

на у Жупањевцу, 1398. године

Црква Св. Илије у Жу*

пањевцу
Иконостас у цркви
жупањевачкој

УДК: 271.222(497.11)*523.4*9"12/14"
726.54(497.11)"12/14"
904(497.11)"12/14"
ЦРКВА ДАМИЛА КОД ЖАГУБИЦЕ
ДРАГАН С. ЈАЦАНОВИЋ1
ПОЖАРЕВАЦ
АПСТРАКТ: У периоду од 1291. до пада Смедерева 1459. године

одвија је најинтензивније грађење сакралних споменика на
подручју Браничева. У рушевинама цркве Дамиле није проS
нађен ни један натпис који би указивао на време градње и
ктитора. Сачувано је само име Дамила и темељи цркве које су
мештани Жагубице самоиницијативно прекопали 1947. годиS
не. Прве податке о цркви доноси архитекта Ђурђе Бошковић
1950. године у свом раду Средњовековни споменици североS
источне Србије. Током више векова она је била у рушевинама,
долазило је до честих промена становништва тако да је њено
1. jacanovicdragan@gmail.com
ДРАГАН С. ЈАЦАНОВИЋ 331

право име искривљено, а значење заборављено. Црква је триS

конхалне основе. Грађена је од ломљеног притесаног кречњаS
ка, везаног јаким кречним малтером. Циљ овог рада да се од
заборава отргне сакрални споменик, да се открије његово
име, светитељ заштитник (патрон), и да се мотивише стручна
и шира јавност да се црква детаљно археолошки истражи, обS
нови и да се у њој поново поје литургија.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Кључне речи: цркве, Хомоље, Браничево, археS
ологија, средњи век.
Географске одлике Хомоља

Хомоље је геогрфска област у источној Србији ограничена
планинским венцима са свих страна. На северу је ограничена
Хомољским планинама (940 м), на југу венцем Бељанице (1336
м), на истоку масивом Црног врха (1027 м), на западу Горњач*
ким планинама (825 м). Хомоље обухвата површину од око 733
км2.
Границе Хомоља протежу се планинским венцима преко
најистакнутијих планинских врхова. Према Звижду граница
се налази на вододелници између Млаве и Пека од Омана (936
м) на југоистоку, до Ракове Баре и Великог Штубеја (940 м).
Граница према доњој Млави иде гребеном Суморовца (911 м) и
Вукана (825 м), а јужније од Млаве преко Карауле (675 м), Вели*
ког врха )670 м) и површи Беле реке. Јужна граница према Ре*
сави пружа се преко Соколице (1172 м) и највиших тачака гре*
бена Бељанице (1336 м), све до врха Капа (1291 м) на истоку.
Даље граница иде преко Црног врха (1027 м), а потом према се*
веру до Омана (963 м). Овај део источне Србије налази се из*
мећу 44о 05' и 44о 22' северне географске ширине и између 21о
31' и 21о 50' источне географске дужине. Црква Дамила се нала*
332 ДРАГАН С. ЈАЦАНОВИЋ

зи на југо*источној периферији Жагубице. Смештена је у кли*

сури реке Тиснице на њеној левој обали, на месту где ова река
прави једну јаку кривину. Удаљена је педесетак метара од оба*
ле реке.
Становништво
Први сачувани подаци о броју становника у Хомољу дати*
рају из 1467. На основу тог пописа тада је у 366 породица живе*
ло око 2400 становника. Од великог значаја за насељавање би*
ли су природни услови. Ту се издвајају долине притока Млаве,
које су од највећег значаја. Према пописима прихода покраји*
не Браничево, 1467. године у Хомољу је било 18 села са 171
кућом. Од тог броја до данас је под истим именом остало 5 на*
сеља: Осаница, Изварица, Милатовац, Лазница и Јошаница, 5
под другим именом (Сиге, Суви До, Жагубица, Рибаре и Брез*
ница), док осталих 8 насеља више не постоје (Госпођинце,
Пешчаница, Преслоб, Заграђе, Горња Бресница, Кошарна,
Доњи Церекар и Лабљан).2
Историјске прилике
Област Хомоља налазила се измећу Угарске, на северу, и Ви*

зантије, на југу. Као таква, ова област представљала је мету
сталних сукоба ове две државе. У ХIII веку као владари Хомоља
помињу се бугарске велможе Дрман и Куделин, утврђени у
средњовековном граду Ждрелу. Хомоље улази у састав српске
државе 1291. када краљеви Драгутин и Милутин побеђују Др*
мана и Куделина и присједињују Хомоље Србији. У периоду
2. Бен Младеновић*Драган Јацановић, Насеља Браничева, Пожаревац 2002,
стр. 119.

од 1291. до пада Смедерева 1459. године одвија се најинтензив*

није грађење сакралних споменика на овом подручју.
Средином XIV века, након Душанове смрти, осамостаљују

се поједине српске феудалне породице. Међу њима је била и
породица Растислалић која је владала Браничевом. Кнез Лазар
прикључује Браничево у јединствену Српску државу, победив*
ши Радича Бранковића, сина Бранка Растислалића непосред*
но пред Косовску битку. Кнез Лазар учвршћује свој положај у
овим крајевима помажући цркву.3 Ђурђе Бранковић је пос*
ледњи српски владар ових крајева пре него што они падају под
турску власт. Падом Деспотовине и област Браничева улази у
оквире Турког царства. Живот у многим манастирима и црк*
вама српске државе постепено замире, а они представљају чес*
ту мету турских напада, рушења, паљења, нарочито на почет*
ку њихове владавине.
Током средњег века на територији Браничева се налази око

педесет манастира.4 До данас је остало потпуно очувано десет
и у њима се и даље поје литургија. На основу историјских из*
вора и археолошких истраживања регистроване су само чети*
ри средњовековне цркве: црква манастира Горњака, задужбина
кнеза Лазара подигнута око 1378; Тршка црква, крај села Мила*
товца, подигнута крајем XIII века, а обновљена 1429*30. године,
посвећена Рођењу пресвете Богородице; црква Шупљаја, код
села Рибара, подигнута 1928. на старијим темељима, посвећена
св. Георгију; црква Дамила, која је до данас у рушевинама.
3. Живојин Андрејић, Браничевска висока властела Растислалић, њихово
порекло и родбинске везе са српским владарским кућама, Митолошки збор*
ник 26, Рача 2012, стр. 199*230.
4. Предраг Мирковић, Светиње Браничева, Београд 2005.

Историјат истраживања
О овом сакралном средњовековном споменику историјиски

извори не доносе ни један једини податак. У његовим рушеви*
нама није пронађен ни један натпис који би указивао на време
градње и ктитора. Сачувано је само име Дамила и темељи цр*
кве које су мештани Жагубице самоиницијативно прекопали
1947. године. Цркву Дамилу не бележи ни један турски попис
до1683. године, што говори да је она одмах после пада Србије
под турску власт већ била порушена до темеља.5 Прве податке
о цркви доноси архитекта Ђурђе Бошковић, 1950. године.6 Он
констатује да је црква Дамила у облику типичног моравског
триконхоса, да има зидове дебљине 85 цм, очуване до висине
једног метра. Унутрашње димензије цркве су дужина 9,15 м, и
ширина са конхама 5,80 м. У том раду Ђ. Бошковић доноси
једну сасвим сумарно одрађену скицу основе. Остаци ове црк*
ве су само поменути у раду Дејана Радовановића Археолошка
налазишта са сакралним садржајем на подручју Подунавског
и Браничевског округа,7 где је поново објављена Бошковићева
скица. У Шематизму Браничевске епархије из 2003. године до*
носе се оскудни подаци о цркви Дамили, уз напомену да веро*
ватно потиче из времена Деспотовине, да се не помиње у изво*
рима и да јој није позната посвета.8 Ово црквиште помиње и
Раде Обрадовић у својој књизи Цркве и манастири Хомоља,
5. Олга Зиројевћ, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије до
1683. године, Београд 1984.
6. Ђурђе Бошковић, Средњовековни споменици североисточне Србије, Ста*
ринар I, Београд 1950, стр. 196. и слика 33.
7. Дејан Радовановић, Археолошка налазишта са сакралним садржајем на
подручју Подунавског и Браничевског округа, Споменици Смедеревља и
Браничева, Смедерево 1997, стр. 241.

Млаве и Стига,9 који доноси једну фотографију овог локалите*

та. Занимљиво је да овај споменик нису регистровали ранији
истраживачи Јоаким Вујић, Феликс Каниц, Љубомир Јовано*
вић, нити је он изазвао интересовање савремених истражива*
ча.
У јесен 2006. године посетили смо овај локалитет са студен*
том археологије Сашом Живановићем и тада смо извршили
детаљно архитектонско снимање основе, прецизно узимање
свих димензија, орјентације и детаљно дигитално фотографи*
сање. Од локалног становништва смо прикупили усмене по*
датке о овој цркви.
Порекло имена
Народна традиција каже да је црква подигнута у време кне*

за Лазара. Прича каже да се он са књегињом Милицом често
шетао овим крајевима и да се књегиња једном приликом оду*
шевила лепотом кањона Тиснице. Кнез Лазар да би се сложио
са њом рекао је *Да, мила!, и на том месту је подигао цркву,
која је од тог узвика да мила добила назив Дамила. Очигледно
је реч о наивној народној етимологији и да је право значење
имена ове цркве знатно сложеније.
Имена црквама се најчешће дају према светитељу коме су
посвећене. Врло често та имена могу бити у народном говору
искривљена. Тако имамо читав низ цркава и манастира које се
зову Ивања, Јовања, посвећене св. Јовану Крститељу, Никоља,
8. Радомир Милошевић, Српска православна Епархија браничевска*шема*
тизам, Пожаревац 2003, стр. 316.
9. Раде Обрадовић, Цркве и манастири Хомоља, Млаве и Стига, Петровац
2003, стр. 323.

Никољац, Никољача, Никоље посвећене св. Николи, Ариље,

посвећено св. Ахилију и слично. Полазећи од тога предпос*
тављамо да је црква Дамила била посвећена светом Данилу и
да се првобитно звала црква Данила. Током више векова она је
била у рушевинама, долазило је до честих промена станов*
ништва тако да је њено право име искривљено, а значење забо*
рављено.
Патрон цркве
У Српској православној цркви постоји седам светитеља са

овим именом: Данило архиепископ Српски (20. децембар), Да*
нил Перејаславски (7. април), Данил преподобни (17. децем*
бар), Данил пророк (17. децембар), Данил Скитски (7. јун), Да*
нил Столпник (11. децембар) и Данил Тасоски (12. септембар).
За наше разматрање битна су двојица.
Св. Данило архиепископ Српски. Син богатих богољубивих
родитеља, у младости добро васпитан. Краљ Милутин га је
узео на свој двор, но он из велике љубави према Богу одбегне и
замонаши се у Кончлуском манастиру поред Ибра. Касније је
био игуман Хиландара и претрпео много од пљачкашких ла*
тинских крстоносаца. Био је епископ Бањски, потом Хумски и
на крају архиепископ Српски. Увек је био строг подвижник.
Измирио краља Драгутина и Милутина, потом Милутина и
Стевана Дечанског. Борио се против Латина и богумила. Под
његовим надзором сазидани су манастири Бања и Дечани. Об*
новио је и сазидао многе цркве. Написао родослов српских
краљева и светитеља. Преминуо између ноћи 19. и 20. децемб*
ра 1338. год. Велики јерарх, подвижник, трудољубац и ро*
дољуб. Датум његове смрти Српска православна црква слави

као празник посвећен овом светитељу.10Главни елемент за

претпоставку да је црква Дамила била посвећена архиеписко*
пу Данилу и носила његово име је у историјским чињеницама,
да је овај крај за његово, и време краља Милутина ушао у
састав српске државе и да је његово дело оставило дубок траг
код тадашњег становништва Хомоља. На само пар стотина ме*
тара од цркве Дамиле, на десној обали Тиснице, на локалитету
Незнано гробље откривено је средњовековно српско гробље из
XIII*XIV века.11
Други елемент који указује на могућност да је ова црква би*

ла посвећена светитељу Данилу садржан је у њеној оријента*
цији. Прецизним мерењем на терену утврдили смо да је црква
орјентисана запад*исток са девијацијом од 18о источном стра*
ном ка северу. Мерење је извршено магнетним војним компа*
сом. У средњем веку цркве су оријентисане тако да на дан све*
титеља коме је црква посвећена, први јутарњи зрак падне у
унурашњост цркве кроз олтарски прозор.12 Знамо да сунце са*
мо у време пролећне и јесење равнодневице излази тачно на
истоку. Од пролећне равнодневице његов излазак се помера ка
северу, да би на дан летње дугодневице сунце излазило 22о 30'
северније од истока. Девијација цркве од 18о од истока ка севе*
10. Епископ Николај, Пролог, Линц 2001, стр. 840.
11. Тихомир Ђорђевић, Незнано гробље код Жагубице, Старинар, Београд
1984.
12. Mladen Pejaković, Broj iz svjetlosti – starohrvatska crkvica Sv. Križa u Ninu,
Zagreb 1978; Живојин Андрејић, Висока теолошка и идејна осмишљеност
оријентације, архитектуре и живописа Св. Тројице у Ресави, Саборност V,
Пожаревац 2011, стр. 181*205; Живојин Андрејић, Условљеност програма жи*
вописа и архитектуре оријентацијом и светлом српских средњовековних цр*
кава на примеру Студенице, Жиче и Манасије, Средњи век у српској науци,
историји, књижевности и уметности III, Деспотовац 2012, стр. 201*229.

ру поклапа се са местом изласка сунца на дан св. Данила Скит*

ског, 7. јуна. Минимална евидентна одступања резултат су уз*
дигнутног хоризонта и мерења магнетним компасом, а не
сунчаним. Сматрамо да су ови елементи, уз извесну фонетску
сличност црква Дамила – црква Данила, довољни за тврдњу да
је црква Дамила била посвећена светитељу Данилу Скитском
и да је носила његово име.
Архитектура цркве
Црква је триконхалне (тролисне) основе. Грађена је од ломљеног

притесаног кречњака, везаног јаким кречним малтером. Дебљина
зидова је 0.93 м. Ширина цркве на западном делу је 5,60 м, ширина
на месту конхи је 6,50 м. Укупна дужина цркве је 12 м. Улаз се нала*
зио на западној страни, био је ширине 1,23 м и налазио се на подуж*
ној оси цркве. Пронаос је у облику трапеза чија је доња основа 3,72 м,
бочне стране 3,41 м, а горња основа 3,20 м. Северна и јужна конха су
полукружног облика унутрашњег полупречника 1,20 м. Наос је пра*
воугаоног облика димензија 2,40 х 2,60 м. Олтарски простор се сас*
тоји из правоугаоног дела димензија 2,60 х 1,80 и апсиде полупреч*
ника 1,20 м. Максимална унутрашња дужина цркве од улаза до
темена апсиде је 9 м. На основу узетих мера појединих дужина зидо*
ва цркве да се закључити да је основна мерна јединица за њено раз*
меравање била стопа дужине 0,31 м, што одговара вредности стопе
током средњег века. На основу тога лако је закључити да су зидови
дебели три стопе, да је црква широка 18 стопа, а да је дугачка 36 сто*
па.
Сличну основу има црква Успења Пресвете Богородице на старом
гробљу у Смедереву, датована у првој четвртини XV века, црква Ва*
ведења пресвете Богородице (манастир Горњак), задужбина кнеза
Лазара, подигнута 1378. и црква Свете Тројице*Решковица у Ждрелу.
На основу тога цркву Дамилу можемо датовати у време од владавине

кнеза Лазара до времена деспота Стефана Лазаревиће и деспота

Ђурђа Бранковића. Ове аналогије нам помажу да направимо потпу*
ну графичку реконструкцију саме цркве. Црква је сасвим извесно
имала централну куполу изнад наоса. Пронаос је био покривен полу*
обличастим сводом, док су конхе биле засвођене половинама калоте.
Димензије и облик основе су нам дали довољно елемената да реконс*
труишемо првобитни изглед цркве.
Закључак
Циљ овог рада да се од заборава отргне сакрални споменик, да се

открије његово име, светитељ заштитник (патрон), и да се мотивише
стручна и шира јавност да се црква детаљно археолошки истражи,
обнови и да се у њој поново поје литургија.
Предраг Мирковић, Светиње Браничева, Београд 2005.
Олга Зиројевћ, Цркве и манастири на подручју Пећке патријаршије
до 1683. године, Београд 1984.
Дејан Радовановић, Археолошка налазишта са сакралним садржајем
на подручју Подунавског и Браничевског округа, Споменици
Смедеревља и Браничева, Смедерево 1997.
Бен Младеновић, Драган Јацановић, Насеља Браничева, Пожаревац
2002.
Живојин Андрејић, Браничевска висока властела Растислалић, њи*
хово порекло и родбинске везе са српским владарским кућама,
Ђурђе Бошковић, Средњовековни споменици североисточне Србије,
Старинар I, Београд 1950.
Радомир Милошевић, Српска православна Епархија браничевска ше
матизам, Пожаревац 2003.
Раде Обрадовић, Цркве и манастири Хомоља, Млаве и Стига, Петро*
вац 2003.

Епископ Николај, Пролог, Линц 2001.

Тихомир Ђорђевић, Незнано гробље код Жагубице, Старинар III,
Mladen Pejaković, Broj iz svjetlosti – starohrvatska crkvica Sv. Križa u
Ninu, Zagreb 1978.
Живојин Андрејић, Висока теолошка и идејна осмишљеност оријен*
тације, архитектуре и живописа Св. Тројице у Ресави, Сабор
ност V, Пожаревац 2011.
Живојин Андрејић, Условљеност програма живописа и архитектуре
оријентацијом и светлом српских средњовековних цркава на
примеру Студенице, Жиче и Манасије, Средњи век у српској на
уци, историји, књижевности и уметности III, Деспотовац 2012.
Милош Антоновић, Црквене прилике у источној Србији у средњем
веку, Браничевски гласник ¾, Пожаревац 2006.
Момчило Стојаковић, Браничевски тефтер, Београд 1987.
Невенка Спремо Петровић, Пропорцијски односи у базиликама илир
ске префектуре, Београд 1971.
Гордана Марјановић*Вујовић, Накит са Незнаног гробља у Жагуби*
ци, Зборник Народног музеја XI 1, Београд 1983.
SUMMARY
From 1291 to 1459 building of sanctuaries became the most intensive on
the area of Branicevo. In ruins of church Damila were not found any data
about founder and time of builth. Only name Damila has been kept. ArS
chitect Djurdje Boskovic brings us first data about this sanctuary. Real
name of this church has been changed during centuries, and meaning was
forgotten. Goal of this project is to save this church from oblivion, to find
a real meaning of its name, to discover founder and patron, and to motiS
vate archeologists to start detail observation and exploration, rebuild the
church and return her basic purpose.

Географски положај цркве Дамиле
Снимак затеченог стање основе цркве Дамиле

Реконструкција изгледа основе и њена оријентација
Остаци зида олтарске апсиде цркве

Српски архиепископ
Данило Други,
претпостављени ктитор
цркве Дамиле
Реконструкција изгледа цркве Дамиле

УДК: 94(436*89)”16/17”
528.9(436*89)”16/17”
528.9(497)”16/17”
АУСТРИЈСКА ОСВАЈАЊА НА БАЛКАНУ

КРАЈЕМ XVII ВЕКА И У XVIII ВЕКУ
И КАРТОГРАФСКО ПРИКАЗИВАЊЕ ОСВОЈЕ

НОГ ЗЕМЉИШТА
ДР МИЛОШ Д. ЛУКОВИЋ1
БАЛКАНОЛОШКИ ИНСТИТУТ САНУ2
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У раду се прате освајања Аустријске монархије

1. miloslukovic@gmail.com
2. Овај рад је настао у реализацији пројекта Народна култура Срба између
Истока и Запада (2011–2015) Балканолошког института Српске академије
наука и уметности у Београду, који финансира Министарство просвете, на*
уке и технолошког развоја Републике Србије.
ДР МИЛОШ Д. ЛУКОВИЋ 345

јужно од Саве и Дунава у XVII и XVIII веку и напоредо картоS

графско приказивање освојених територија као могућих буS
дућих бојишта. То је време преокрета у европској картограS
фији, када се нагло усавршавају методе мерења, а несигурно и
спекулативно приказивање рељефа помоћу купастих форми
почиње замењивати новим методама ортогоналног пројекS
товaња разних надморских висина на хоризонталну раван.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Аустријска монархија, Балкан, освајања, карS
тографија
После неуспешне османске опсаде Беча 1683. године већ

1684. године ствара се савез Хабзбуршке монархије, Млетачке
Републике и Пољске ради даљег ратовања с Османским царс*
твом, с циљем да оно буде потиснуто из Европе. После терито*
ријалних губитака у Средоземљу, Млетачка Република ради*
кално мења свој однос према Османском царству: од сарад*
ника постаје његов љути противник. Тиме је отворено „Источ*
но питање“ у Европи и започео је дуги „Бечки рат“ (1683–1699).
Хабзбуршка монархија је била све више заинтересована за
упознавање простора предстојећих бојишта у ратовању с Ос*
манским царством,3 чиме је започет успон њене картографије.4
Најпознатији аустријски картограф XVII века Георг Матеус
Фишер (Georg Mattheus Vischer, 1628–1695) израдио је 1685. го*
дине мапу под насловом: Theatrum Belli inter magneos duos
Imperatores Romanorum et Turcarun, а у поднаслову су поброја*
не земље пространoг ратишта: Угарска, Славонија, Трансилва*
нија, Хрватска, Влашка, Босна, Молдавија, Далмација, Подо*
3. Историјат аустријског ратовања на Балкану крајем XVII и у току XVIII ве*
ка приказан је на основу: Самарџић 1986, Самарџић 1993, Веселиновић 1986.
4. Развој аустријске картографије у XVII и XVIII веку приказан је на основу:
Шкаламера 1991.
346 ДР МИЛОШ Д. ЛУКОВИЋ

лија, Србија, Волинија, Бугарска, Тракија и Румелија, тј. земље

на које су били усмерени аустријски војни походи. Сматра се
да је то била „најбоља савремена карта југоисточне Европе, из*
ражена према добијеним војно*топогафским подацима, а с
очигледном намером да популарише војне сукобе и победу
аустријског оружја“.
Аустријска војска креће 1684. године у офанзиву на југ и већ
1685. године продире на средњу Тису, а током зиме 1685/1686.
године стиже и до Арада приближивши се тако Ердељу. Будим
осваја 1686. године, убрзо и Печуј и Сегедин, а 1687. Осијек и
Петроварадин. Године 1688. године и Аустријанци освајају
Славонију и Срем, да би на крају ушли и у утврђени Београд и
запосели многа места на левој обали Тисе и Дунава. Истовре*
мено Млечани заузимају Сињ у Далмацији и Херцег Нови у
Боки Которској, а потом и област Далматинску Загору укљу*
чујући и Книн. Аустријанцима и Млечанима свугде је помага*
ло локално становништво, које се масовно дизало на устанак,
подстакнуто аустријском и млетачком агитацијом. Иако је
Француска заратила с Хабзбуршком монархијом, аустријска
војска предузима у лето 1689. године велике операције против
Османлија. На западном ратиштиу ослобођени су од османске
власти области Лика и Крбава, а Аустријанци предузимају ве*
лики поход на југ, у дубину Османског царства, уз подршку
бројних устаника на широком подручју јужно од Саве и Дуна*
ва. На главној траси према Цариграду (долинама Мораве и Ни*
шаве) Аустријанци су освојили Крушевац, Ниш и Пирот и до*
спели до Драгомана на прилазу Софији, а потом су освојили
утврђена места на Дунаву: Кладово, Оршаву и Видин. Један
правац аустријских операција водио је од Ниша на југозапад,
према Косову, с намером да се преко Призрена и Скадра доспе
на Јадранско море. На том правцу освојили су Прокупље, При*

штину, Пећ и Призрен. Операције су се пренеле у долину Вар*

дара, тако да је заузето Скопље, а вршени су упади до Велеса и
Штипа у средњем Повардарју. На другој страни, продор Ауст*
ријанаца према Јадранском мору заустављен је почетком де*
цембра 1689. године у северној албанској области Љума (око
истоимене реке).
Међутим, од јануара до октобра 1690. године, Османлије су,
уз снажну подршку својих вазала – кримских Татара, успеле
да поступно поврате све територије јужно од Београда, што је
било праћено масовном сеобом побуњеног становништва на
север, преко Саве и Дунава („Велика сеоба Срба“). После пето*
годишњег затишја, османска војска је 1695, 1696. и 1687. године
обновила операције с намером да продре у Ердељ и Угарску,
али је поражена код Сенте у јесен 1687. године, чиме је прак*
тично одлучен исход дугогодишњег „Бечког рата“. После тога
аустријска војска је извршила продор долином реке Босне до
Сарајева, запалила град и с мноштвом локалног хришћанског
становништва повукла се натраг преко Саве. Четири зараћене
силе (Османско царство, Хабзбуршка монархија, Млетачка ре*
публика и Пољска) закључиле су почетком 1699. године мир у
Сремским Карловцима (Карловачки мир), чиме су утврђене
нове границе у овом делу Европе. Млетачка Република је за*
држала области на које се проширила у копненој Далмацији, а
Аустрија области: Лику, Крбаву, Славонију, пола Срема, Бачку
и све делове Угарске на северу, док је Османско цартво задржа*
ло остатак Срема и цео Темишварски Банат између Дунава,
Тисе, Мориша и Јужних Карпата.
Наведени продори Аустријанаца јужно од Дунава и Саве, у
дубину османске територије, пружили су им могућност да
ближе упознају терен који је европској јавности и картографи*
ма био веома слабо познат. Током тог ратног раздобља и после

њега настало је више карата области које су Аустријанци упоз*

нали. За све време ратних операција аустријски инжењеријски
официри вршили су извиђања и ухођења бојишта и мерење
терена, при чему су се уверавали у нетачност дотадашњих ка*
рата. Тако су аустријски ратни походи битно допринели бо*
љем познавању простора до тада слабо познатих земаља – Ср*
бије, Македоније, северне Албаније, Босне. И само утврђивање
аустријско*османске границе после Карловачког мира дало је
могућност за детаљније упознавање терена. У томе се посебно
истакао војни инжењер, географ и картограф Фердинадо Лу*
иђи Марсиљи (Ferdinando Luigi Marsigli, 1658–1730), Италијан у
служби Беча, који је био шеф комисије за разграничење Ауст*
рије с Османским царством. Он је важио за најбољег познава*
оца Европске Турске, тако да је 1726. године издао у Хагу и Ам*
стерадаму своје главно дело (у шест томова и с више карата)
под насловом: Danubius Pannonico Mysicus observationibus
geographices, astronomicis, hydrogeographicis, istoricis, phisicis
perlustratus. Његовим делом започиње научно проучавање и
шире објављивање географских знања о земљама југоисточне
Европе. Али, ширењу географских знања знатно је допринео и
члан Марсиљијеве комисије за разграничење Јохан Кристоф
Милер (Johann Cristoph Müller). Он се прославио снимањем и
израдом карата Угарске, Чешке, Моравске и делова Дунава, та*
ко да су његове карте послужиле касније као подлога за премер
целе Хабзбуршке монархије у доба Јосефа II. Карте које је Mи*
лер урадио по географској прецизности надмашиле су све
претходне.
У првој половини XVIII века Хабзбуршка монархија ће на*
ставити ратовање с Османским Царством. Између Пожаревач*
ког мира 1718. и Београдског мира 1739. године Хабзбуршка
монархија држи под својом контролом нове релативно про*

стране области: Темишварски Банат, западну Влашку (од Јуж*

них Карпата до реке Алуте), северни део Србије (од Саве, Дуна*
ва и доњег тока реке Тимок до долине Западне Мораве) и се*
верни део Босне (ужи појас уз реку Саву). Већ у току рада ко*
мисије за разграничење два царства после Пожаревачког мира
настало је десетак рукописних карата, које се чувају у ратном
архиву у Бечу, а неке су и публиковане. Све те карте обухватају
не само територију Србије у поседу Аустријанаца већ и неке
суседне области, а Беч је стекао право да отвара конзулате у
већим трговачким местима. На картама је означена и ранија
османска и актуелна аустријска административна подела тог
простора, а у географском погледу види се напредак тих кара*
та у односу на раније карте. Израђено је и пет рукописних ка*
рата Темишварског Баната и западне Влашке и две карте се*
верних делова Босне. Матеус Зојтер (Mattheus Seutter, 1678–
1757) штампао је у Аугзбургу 1720. године карту аустријско*ос*
манске границе према Пожаревачком миру, али она не доноси
детаље наведених рукописних карата. У вези с Пожаревачким
миром урађена је и карта Дубровачке Републике. Аустријско
освајање Београда одјекнуло је Европом као велики успех
хришћанске војске, па су карте освојених области добиле пуб*
лицитет у свим важним европским центрима. А Београд је био
проглашен од Аустријанаца главном царском тврђавом у том
делу Европе, с најважнијом улогом у даљем слабљењу османс*
ке моћи. Османлије су се уједно увериле да је Хабзбуршка мо*
нархија њен најопаснији противник.
У обновљеном рату с Османски царством 1737–1739. године
(у који је ступила и Русија на страни Хабзбуршке монархије)
аустријска војска оперисала далеко на југу од територије коју
је поседовала већ две деценије. Те операције вођене се у тесној
сарадњи с великим бројем разнородног побуњеног хришћанс*

ког становништва. Било је предвиђено освајање Видина (на

Дунаву, на крајњем северозападу данашне Бугарске), Ниша и
целе Босне (зато су неке аустријске снаге продрле у Босну са
запада, из Лике и Крбаве). На истоку су снаге Аустријанаца оп*
седале Видин, а на југу су заједно с устаницима овладале Ни*
шом, Пиротом, северним делом Косова, Новим Пазаром, сред*
њим и горњим током реке Лим и Новом Вароши, а у Босни све
до Бањалуке. Ипак, уследила је снажна османска противофан*
зива тако да је тај ратни сукоб окончан Београдским миром
1739. године, којим су стабилизоване границе између два царс*
тва: на Сави (од ушћа реке Уне до Београда) и на Дунаву (од
Београда до Ђердапа), а потом на гребену Јужних и Источних
Карпата. Тако су Аустријанци стекли у посед Темишварски ба*
нат и остатак Срема, али су напустили западну Влашку и све
области јужно од Саве и Дунава. Београд је постао најуистуре*
нија тачка османске одбране на Дунаву, центар новоформира*
не војне крајине – Београдског пашалука.
Седам највреднијих карата које су рађене по „до сада не*
објављеним оригиналима и извештајима из 1737. и 1738.“ обја*
вио је књижар и издавач Етјен Брифо (Etienne Briffaut) у Бечу
1738. године. Карта има у доњим угловима на немачком језику
детаљну легенду („Explication derer Zeichen“) и на француском
наслов и објашњење („Thetre de la guerre dans le Royaume de
Servie“), а на њој се огледају сва аустријска искуства у позна*
вању терена куда се кретала аустријска војска. Поред водених
токова и многих планина, која немају изглед „Централног гре*
бена“, уписана су многа насеља, утврђења, карауле, цркве и
манастир, рудници и млинови, главни и споредни путеви..
Карта обухвата не само територију којом су Аустријанци вла*
дали 20 година (која је прилично верно приказана) него про*
стране суседне области: на истоку (западна Бугарска), југу (ју*

гоисточна, јужна и југозападна Србија с Косовом, северна

Македонија, северна Албанија, цео слив реке Лим) и на западу
(источна Босна), с тим што су све те области мање верно при*
казани. То је била до тада најпрецизнија и напотпунија карта
знатног дела територије јужно од Саве и Дунава. С истом пре*
цизношћу Брифо је у Бечу 1738. године штампао и карту Те*
мишварског Баната. Међутим, током XVIII века одржава се
двојсто у картографском приказу области јужно од Саве и Ду*
нава: војне карте су много прецизније, али оне су рукописне и
углавном нису доступне широј јавности, док штампане карте
(доступне широј јавности) наслеђују непрецизности и застаре*
ле податке из ранијег раздобља.
После Београдског мира Аустрија није ратовала против Ос*
манског царства скоро пола столећа. Али, заратила је Русија
1768. и успешно оконачала тај рат 1774. године миром у Кучук*
Кајнарџију, уз територијално проширење у црноморском при*
обалном појасу, али се није приближила делти Дунава. То је
био сигнал да Хабзбуршка монархија поново јача интересо*
вање за судбину Османског царства у Европи. Пре свега, Ауст*
ријанци су били спремни да се „мало распитају како изгледају
земље с којима се граниче“, па су током неколико наредних го*
дина прерушени официри извиђали разне области Османског
царства у суседству Аустрије, на основу чега су настали под*
робни описи и скице. А 1781. године настао је и аустријско*
руски споразум о подели интересних сфера у односу на Ос*
манско царство, па је тако интензивирано ухођење османске
територије јужно од Дунава и Саве. Године 1784. године пре*
шла су на османску територију три војна картографа, која су
током тромесечног боравка на подручју данашње Србије и Ма*
кедоније добро упознала више области и локално станов*
ништво. Они су начинили низ и описа и карата, а успостављен

је контакт с многим значајним људима, потенцијалним сарад*

ницима. Сличан покушај је учињен и на подручју Босне, али с
много мањим успехом. Почетком 1788. године Аустрија је (у
савезу с Русијом) почела рат који је потрајао три године, уз
учешће локалног становништва с обе стране стране границе на
Сави и Дунаву, организованог у добровољачким јединицама
(фрајкорима). Продори Аустријанаца су били како на подручје
данашње Србије тако и на подручје данашње Босне, али не
много дубоко и с ограниченим успехом. Стварање пруско*ос*
манског савеза, избијање Француске револуције и друге међу*
народне околности приморале су Аустрију да напусти запо*
седнуте области и градове (међу њима и Београд) и рат је
окончан 1791. године Свиштовски миром. И тај рат је показао
да је Аустрија веома заинтересована за османски простор у
свом суседству, што су показале и три карте објављене у Бечу
ратне 1788. године: 1) Carte militaire et iteneraire (израдио: Ј. Х
Лешинкол /J. H. Löschenkohl/); 2) NeusteKarte der Koenigreiche
Bosnien, Sevien, Croatien un Slavonien, с граничним провинција*
ма Темишвара, Далмације, Херцеговине, Дубровника, Штајер*
ске, Корушке, Крањске, Фурланије, Градишке и Истре, а с вели*
ким деловима Угарске, Седмоградске, Влашке, Бугарске,
Албаније, Македоније и Италије (израдио: Карл Шиц /Carl
Schütz/); 3) Das Koenigreich Bosnien un Herzegovina (Rama) samt
angraenzendenProvinzen von Croatien, Sclavonien, Temesvar,
Servien, Albanien, Ragusa un dem venetianischen Dalmatien (кар*
ту је приложио Максимилијан Шимек /Maximilian Schimeck/
својој књизи која је посвећена „политичкој историји Босне и
Раме“, поново ју је објавила издавачка кућа Артариа у Бечу
1807. године; у оба издања ове карте појављује малена Црна Го*
ра као посебна земља). Све три карте рађене су (како то је то на*
поменуто уз наслове карта) на основу ранијих рукописних ка*

рата, што показује колико је до тада била строго чувана војна

рукописна картографска грађа). Необичну карту ратне позор*
нице аустријско*османског рата издао је T. K. Лотер (T. C.
Lotter) 1788. године у Аугзбургу: на њој је приказан већи део ју*
гоисточне Еропе (на југу до Цариграда и Егејског мора), али с
много кругова који се шире из једног центра – Београда (где је
било седиште команде Београдског пашалука).
У току рата је извршено и премеравање запоседнутог под*
ручја Србије, као наставак премера Славонског генералата,
при чему су примењене методе модерне, геодетски засноване
картографије, које су коришћене и у првом земаљском (та*
козваном Језефинском) премеру целе Монархије. Тако је на*
стало више од 210 рукописних карата с подручја данашње Ср*
бије, затим планови Београда, Ниша и још неких градова на
позорници хабсбуршко*османског рата. После рата (1791) ура*
ђена је у цртачкој школи „Бомбардир*корпуса“ у Бечу руко*
писна карта Karta des Koenigreiches Servien, према најновијим
подацима (рељеф, шуме, путне мреже), који су били много
прецизнији него на штампаним картама. У Венецији, која је у
источном Јадранском приморју имала своје поседе (на острви*
ма и у доста уском приобалном појасу), такође су издаване
карте које су обухватале не само те поседе него и земље у унут*
рашњости копна. Издавач Антонио Цата (Antonio Zatta,
1757–1797) у IV тому свога Atlante novissimo (Венеција 1782)
објавио је, између осталог, девет историјских и савремених ка*
рата тих области, а међу њима и карту La Croazia, Bosnia e Ser
via, која обухвата цео простор до Саве и Дунава, реке Тимок и
реке Нишаве (на граници данашње Србије и Бугарске). Али
крајем XVIII века појављују се карте делова југоисточне Европе
и у Грацу, Клагенфурту, Аугзбургу, Нирнбергу, Паризу, Лон*
дону, Риму и у руским центрима. Беч је, ипак, постао водећи

центар у картографском приказивању земаља југоисточне Ев*

ропе, од Јадранског до Црног мора. То је иначе време преокре*
та у европској картографији, када се нагло усавршавају методе
мерења, а несигурно и спекулативно приказивања рељефа по*
моћу купастих форми почиње се замењивати новим методама
ортогоналног пројектовња разних надморских висина на хо*
ризонталну раван. Саксонски инжењер Јохан Георг Леман
(Johann Georg Lehmann) поставио је 1799. године научну тео*
рију шрафа, а француски инжењер Ди Карла (Du Carla) изра*
дио је прву карту на којој је рељеф приказан изохипсама.
Усавршена је и техника штампања карата. Османско царство,
пак, није имало своју картографску делатност или је она била
недоступна европским издавачима, па се до картографских
података с њене територије долази посредним путем.
Веселиновић 1986 – Рајко Веселиновић, Србија под аустријском вла
шћу 1718–1739. У: Историја српског народа. Срби у XVIII веку, књ.
IV*1, уредник Славко Гавриловић, Београд: Српска књижевна
задруга, 1986, стр. 106–162.
Самарџић 1986 – Радован Самарџић, Срби у Турском Царству
1699–1716; Срби у Турском Царству 1718–1737; Срби у Турском
Царству од Београдског мира до Првог устанка 1739–1804. У: Ис
торија српског народа. Срби у XVIII веку, књ. IV*1, уредник Слав*
ко Гавриловић, Београд: Српска књижевна задруга, 1986, стр.
7–30, 89–105, 306–350.
Самарџић 1993 – Радован Самарџић, Српски народ под турском вла
шћу. У: Историја српског народа. Срби под туђинском влашћу
1537–1699, књ. III*1, уредник Радован Самарџић, Београд: Срп*
ска књижевна задруга, 1993, стр. 7–114.
Шкаламера 1991 – Жељко Шкаламера, Картографија Србије и југосло
венских земаља од почетка XVI до краја XX века. У: Србија и су

седне земље на старим географским картама. Serbia and the

Neighbouring Countries on Early Maps, уредник Драгослав Срејо*
вић, Београд: Српска академија наука и уметности, 1991, стр.
55–170.
AUSTRIAN CONQUERINGS OF BALKANS AT THE END OF

17TH AND DURING THE 18TH CENTURY AND
CARTOGRAPHIC REPRESENTATION OF THE
CONQUERED GROUNDS
In this study we follow the conquest of the Austrian monarchy south of

the Sava and the Danube in the 17th and 18th centuries and the parallel
catrographic representation of the conquered territories as the possible
future battlefields. That was the time of a great breakthrough in the EuroS
pean cartography, when measuring methods were quickly developed, and
at the same time uncertain and speculative conical form representations
of relief were replaced by the new methods of orthogonal projecting of
various sea levels into the horizontal plan.

УДК: 811.163.41'373.21(497.11)
ТОПОНИМИ ИЗ ЛЕВЧА И О ЦАРИГРАДУ

С ПОЗИВОМ НА АНДРЕЈИЋА
ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ1
ЗАВИЧАЈНИ МУЗЕЈ
ПАРАЋИН
АПСТРАКТ: У раду се указује на богатство топонима у Левчу

(некадашњи Јагодински округ), а полазећи од оних митопоетS
ских који су послужили Живојину Андрејићу да у књизи
„Гривне живота“ ближе објасни праисторијске шакасте гривS
не типа Јухор.2 Ослонац је нађен у „Топографском речнику ЈаS
годинског округа“ Јована Мишковића, топонима скупљених и
публикованих у XIX веку, уз неколико нових (Велики Ветрен,
Змајевица, Бела црква, Бакарни кладенац), којих код њих двоS
јице нема. Искоришћена је прилика да се уз њих, коментариS
ше српска легенда о настанку Цариграда, односно рођењу цаS
ра Константина, које се у поменутој књизи Андрејић такође
1. vepetkovic1977@gmail.com
ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ 357

дотакао. Дата је оцена о прослави 16. векова Миланског едикS

та у Нишу 1913. године из пера Веселина Чајкановића, уз два
прилога који употпуњавају време почетних векова хришћансS
тва на Балкану.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Цар Константин, Цариград, Живојин АндS
рејић, Јован Мишковић, топоними, Левач, Темнић, Јухор, ВеS
лики Ветрен, Змајевица, Бела Вода, Бела Црква
Уместо увода
Учествовао сам на 14 научних скупова Митолошког центра

у Рачи и заступљен у исто толико зборника, али је било више
случајева да сам трагао за, темом, по нешто бележио, али до
адекватног резултата, да бих могао да напишем прилог, није
долазило, тако да су остајале неискоришћене идеје, каткад и
белешке. Било је и оних које су искоришћене за неке друге
скупове и гласила, ако сам успео да их тамо укључим на адек*
ватном месту. Ја сам читалац – истраживач првенствело ло*
2. На Јухору се и даље откривају нови археолошки налази. Одмах после из*
ласка другог издања Андрејићеве књиге „Гривне живота“ (1997.), појавило се
богато налазишту накита са Јухора, из првих векова римске доминације на
Балкану: „ Сребрни и бронзани накит из римског периода откривен је, уз по*
моћ детектора за метал, новембра 1998. године на обронцима планине Јухор,
на левој обали Велике Мораве, источно од Јагодине. Налаз је већ истог месе*
ца, после обављене стручне експертизе, откупио Народни музеј у Београду,
где је уписан у инвентар Збирке за римску културу и уметност. Према речи*
ма налазача, Драгана Тодоровича, из Јагодине, сви предмети су откривени
на једном месту, на локалитету 'Главица', у Горњем Штипљу, на врху који се
налази преко пута јагодинског Црног Врха. На супротној страни Јухора је
врх Велики Ветрен, где су, иначе, раније констатовани остаци утврђења из
касно латенског периода и где је нађено више десетина примерака ратничке
и коњске опреме из истог времена.“ (Поповић И. 2002 : 7*8)
358 ЂОРЂЕ С. ПЕТКОВИЋ

Топоними из Левча и о Цариграду с позивом на Андрејића
калног, боље речено завичајног, простора (Параћин и Темнић

с околином). Левач је у наслову употрбљен са најширим зна*
чењем, укључујући Белицу и Темнић (некадашњи Јагодински
округ).
Рачански скупови, без обзира где су се одржавали, по
природи мултидисциплинарни, како у односу на митопоети*
ку, на почетку, тако и у односу на историографију и друге на*
уке, у наставку, у најширем смислу тих речи, омогућавали су
да се моје теме, првенствено културолошке, укључе у програм,
чији су носиоци били људи широке културе и образовања, от*
ворени и за ситне прилоге, односно доприносе науци, ако
смем тако да кажем, какви су били моји.
Отуда, без обзира на поодмакле године и здравствено стање,
усуђујем се да овај сусрет у Рачи, посвећен кључној личности
Центра и Зборника, Академику Живојину Андрејићу, пошто
не смем нечег озбиљнијег да се подухватим, искористим неке
од својих неискоришћених идеја и бележака из ранијих поку*
шаја. Наравно, поштујући опредељење организатора скупа, да
се по могућству полази од слављеника.
1. Митопоетски топоними из Левча
Када је на размеђи векова Живојин Андрејић био гост Књи*

жевне колоније „Јухорског ока“ Својново, она је тог дана имала
по плану излет на Јухор код места Добра Вода, на Јухорској ко*
си изнад села Рашевице. Пењали смо се почев од села Поточца,
мог родног места. Он нам је тада представио почетак рада Ми*
толошког центра и прве своје књиге. Неке од њих је поделио
учесницима. Мени је поклонио своје „Гривне живота“, друго
издање. Прочитао сам је са задовољством, рекао бих и с поно*

сом, јер су у њој били импресивни текствови о шакастим грив*

нама из праисторије типа „Јухор“, што је и разумљиво, свако
се поноси крајем из кога је потекао. Ја сам се на Јухор изнад
свог села, још пре поласка у школу, пењао, поред оваца, уз де*
ду, када је он ишао по дрва, уз тетку и оца, када се као рањеник
врати са Сремског фронта, а касније уз старије чобане, на крају
сам (најчешће уз неку књигу). Током школовања је то, нарав*
но, било само недељом и лети, за време школског распуста.
Међутим, приметио сам да у поменутој Андрићевој књизи
нема бројних топонима са Јухора, чак ни код њиховог на*
брајања, при чему их има истоимених из целе Југоисточне Ев*
ропе, пре свега Балкана, Мале Азије, па и шире, сем на једном
месту: „ У Левчу протиче још једна река Белица, а ту је и Белу*
шић, село Белица, Бели камен и Змајевац.“ (Андрејић Ж. 1997:
205) Ово је углавном и убележено на једној од приложених ка*
рата. (Андрејић Ж. 1997: 331) Није ми се пружила прилика да то
напишем, или се ја тога не сећам, те сада користим прилику да
их, макар скромно, прибележим, без неког ширег образлагања.
Да не буде то схваћено као нешто субјективно, позиваћу се уг*
лавном на оно што је и Јован Мишковић у XIX веку забележио
и публиковао у свом „Топографском речнику Јагодинског ок*
руга“, уз пар нових из својих сећања.
А. Змајевица на Јухору
Живојин Андрејић је, на основу проучене обимне литерату*

ре, у поментој књизи овако синтетизовао представу змаја: „На
основу народне традиције се види да је код Срба врло распро*
страњено веровање у змајеве, митскорелигијска бића паганске
и хришћанске садржине која вуку корене из врло далеке про*
шлости народа. Постоје многи извори који ово биће расветља*

вају, али не одговарају на фундаментално питање корена и по*

рекла. Вук Караџић је мислио да је змај српске митологије
исто што и немачки Драхс или латински Драко. Српски змај
је, напротив, изузетност јер га таквог не познају митологије
осталих словенских народа. Постоји мишљење да би змај мо*
гао бити митски предак, односно неки стари, прастари бог.“3
(Андрејић Ж. 1997 : 250) И нешто даље каже: „Сматра се да је
змај са особинама човека. Он мисли и ради као обичан човек,
само се одликује (као уосталом Бог) посебним надљудским
особинама, може да лети, има огромну снагу, има способност
да се претвара из облика у облик и, што је врло важно,(као Бог)
има добре особине. Представе о змају су се код Срба развиле и
очувале у већој мери. Његово боравиште је било у шуми или
планини и углавном крај извора воде, потока или реке. Таква
места су се звала Змајевац.“ (Андрејић Ж. 1997 : 251*252) За ову
прилику је довољно. Андрејић топониме Змајевац помињао
на више места, не само у поменутој књизи, већ и у другим
текстовима. Има и књигу „Витезови реда змаја“. Конкрети*
зујући, сем у цитираном, нигде другде нисам приметио да у
својим текстовима помиње топоним Змајевица, значи у овом
(оригиналном) језичком облику какав постоји на Јухору.
Змајевица је забележена код М. Ђ. Милићевића, као други врх
по величини на Јухору: „На том врху има један красан извор.
Причају, да су се некад ту купали змајеви. Чича Стојан Неде*
љковић из Варварина уверава свим на свету, да је он, чувајући
овце, видео како је из Мојсиња, с Добре Воде, полетео змај и
долетео на Змајевицу, па га ту нестало: Глава му је, вели, као у
човека, а из ње пршти као жеравица, а тело се гледа као кроз
неку таму, али се труп лепо познаје.“ (Милићевић М. 1876 : 177)
3. Из текста сам избацио фусноту.

Јован Мишковић је забележио на овом простору десетак то*

понима с позивом на змаја, у три варијанте: „ЗМАЈ ВОДА, по*
ток, тече у десну обалу Самарске реке; ЗМАЈЕВАЦ, поток, упа*
да с лева у Пчеличку реку; ЗМАЈЕВАЦ, поток, долази из Криве
косе, а утиче с десна у Риљачку реку; ЗМАЈЕВАЦ, простор под
родном земљом, где има и извор Змајевац, где се веле купао
Змај, па се отуд тако прозвао; ЗМАЈЕВИЦА, извор. Види 'Жива
вода';4 ЗМАЈЕВИЦА. Један врх од највиших врхова Јуора, ка*
менити простор под жирородном буквом. Лежи између Буко*
вице и Јаворовице. Под врхом Змајевицом је, на западној стра*
ни, извор истог имена. Змајевица је на Јухору, простор 200 до
300 плугова земље, која припада Својнову, Обрежу и Секуричу;
ЗМАЈЕВИЦА, извор, у осоју виса истог имена. Глава је потока
Црне Граче; вода тече у Лугомир.“ (Мишковић Ј. 1885: 71*72.)
Пошто је код једне од одредница, аутор упутио на топоним
Жива вода, такав нисам код Мишковића нашао, али постоји
још један топоним за ову тему интересантан: „ЖИВИН ПОГ*
ЛЕД, део или чукара од Змајевице, у атару Својиновачком.// На
овом простору Змајевица има један врло леп извор воде., који
се зове Змајевица. Овдашњи народ приповеда то сујеверије: да
кад би син мезимац, или најлађи, дошо те почистио и замутио
ту воду, мора онај дан пасти киша, па ако ништа више бар око
оне воде.“ (Мишковић Ј. 1885: 67) Ту је сада подигнута зграда
Шумског газдинства, у којој је годинама, а и поред извора, од*
ржаван један дан поменуте Књижевне колоније.
Б. Бакарни кладенац и Бакарни поток
На једном месту у поменутој књизи, Андрејић пише: „Са

4. Таква одредница је изгледа намеравана, али испуштена.

змајем и баба Јагом се код Срба и Руса повезује тзв. Бакарно

Гумно, а прича о вештицама које се окупљају на мједеном, ба*
карном гумну, забележена је код Бугара, Грка, Руса, Словака и
Срба. Овај топоним је чест на територији данашње Србије,
Црне Горе, Босне и Херцеговине, Македоније и Бугарске. Овај
појам по постанку иде до у дубоку прошлост, а означава место
где се обрађивао бакар. (...) Што се тиче обраде бакра, она је на
овом простору почела у време Винчанске културе млађег ка*
меног доба.“ (Андрејић Ж. 1997: 235*236)
Код Мишковића једна је одредница са овим асоцијативом:
„БАКАРНИ ПОТОК, утиче с лева у Сабаначку реку.“ (Мишко*
вић Ј. 1885: 7) У време моје младости, често сам имао прилике
да чујем за Бакарни кладенац, он је, колико се сећам, с левачке
стране косе, у односу на мој Поточац, који припада Темнићу.
Поменута два топонима вероватно немају међусобну везу, од*
носно Бакарни поток не истиче из Бакарног кладенца, колико
је мени познато.
В. Бела Вода и Бела Црква
У уводном делу рада, речено је, да је Андрејић регистровао,

уз Змајевац, реку и село Белицу, Белушић и Белу стену. На по*
менутој карти је на загонетан начин уцртана БЕЛА ВОДА, низ
доњи ток Западне Мораве, њеном левом обалом. Отуда их ов*
де стављам заједно, желим да ознаку на карти прихватим као
сугестију, да се има у виду и почетак (село Бела Вода) и крај –
назив за садашњи простор, на коме је лоцирано општинско се*
диште Варварин (Бела Црква). Међутим, митопоетских топо*
нима који асоцирају на покренути „водени бели“ вал, код
Мишковића има далеко више, па ћу најпре њих побројати, а
потом ћу се осврнути на два у међунаслову наглашева (Бела

Вода и Бела Црква).
В1. Мишковићеви топоними
Сем код Андрејића већ наведених, Мишковић је забележио

још и следеће за ову „тему“ асоцијативне топониме: „БЕЛА
БАРА, страна, на левој обали Каленићске реке; низ њу слази
пут из Калудре за Превешт. БЕЛА ВОДА, речица, тече од села
Брајковца, протиче кроз село Белу воду, па се стаче у леву оба*
лу Западне Мораве. БЕЛА ВОДА, село, граничи се: од севера
Брајковцем, од југа Моравом,5 од истока Кукљинским, а од за*
пада Коњушким и Брајковачким хатаром.// Сав простор може
се обићи за 4 сахата. Бела вода тј. крајње куће овог села и
Кукљина, скоро су се помешале, те једно село друго додирује,
а тако је готово и с Брајковцем. Од Селишта, од Коњуса и од
насипа полак сахата, а од Шашиловца један сахат. (...) БЕЛАН,
доња мала села Ратковића, између Равног Гаја и Ћиркова из*
вора. БЕЛАН, извор у дну Беланског потока. Вода му се стаче с
десна у Ратковачку реку. БЕЛАНСКИ ПОТОК, почиње у Рав*
ном Гају, а пада с десна у Ратковачку реку. БЕЛА ПРЉУША,
сув поток, мали простор под ситном гором, у хатару села Рабе*
новца. БЕЛА РОВИНА, сув поток, на северној страни села Ма*
реновца, простор од 10*15 плуга, под родном земљом и утри*
ном. БЕЛИ КАМЕН, брдо на западној страни села Белушића
под виноградима, простор 40*50 плуга; на међи села Брајинов*
ца. БЕЛИ ПЕСАК, продужење вел. крша, на северној страни
Опарића, к Белушићу, под родном земљом. БЕЛИ ПОТОК, на
југо*западној страни села Жупањевца, под жирородном гором,
утиче у десну обалу Надрљске реке, а на међи је села Надрља.
5. Западна Морава.

БЕЛИ ПОТОК, долази из Сладуна, а утиче у леву страну

Риљачке реке; у атару села Риљца. БЕЉАЈКОВАЦ, поток, са ле*
пим извором, под ситном гором, на северној страни атара
Орашког. БЕЛОВИЋСКИ поток, пада у десну обалу Сибничке
реке, испод Изгорелог потока. БЕЛО БРДО, на левој страни Ре*
ковачке реке, а између потока Брестовца и Тополске речице.
БЕЛО БРДО, простор од 30*40 пл. под виноградима, на север*
ној страни атара В. Дренове. БЕЛУТАК, брег између Крушеви*
це и Рековачке реке, изнад рајкова потока, а према Бубрегу и
Равном Гају. БЕЛУТОВАЦ, долина, или сув поток, на источној
страни села под њивама, ливадам и ситном гором, протор 100*
120 пл; атар села Превешта, а пружа се и кроз село Лепојевиће.
БЕЛУШИЋ, коса или брдораван северно од Ломнице, под
крупном и родном гором., простор 40*50 плуга. БЕЛУШИЋИ,
село.6 БЕЛУШИЋСКА КОСА, зове се простор под гором на за*
падној страни села Пајковца од 30*40 плуга. БЕОЧИН, остаци
старе цркве у селу Беочићу. Види 'Селиште'. БЕОЧИЋ, село,
граничи се: од севера Лоћичким, истока Ивковачким, Драго*
шевачким, Поточким и своиновачким, југа Секуричким, а за*
пада Вукмановачким хатаром. Због врлети и планина, хатар
овог села не може се обићи пре 5 сахати.//(...) Ово је село доби*
ло име од старе цркве 'Беочина', чије се рујине и сада познају
у старом селу. Види 'Селиште'7“ (Мишковић Ј. 1885: 10*13) Бела
Вода је забележена и пре Мишковића: „Минералну воду ваља
поменути у селу Белој Води, у срезу темнићском, коју др Лин*
денмајер особито хвали.8 Он је ставља у ред појачих киселих
6. Изоставио сам податке о селу, али сам га навео због старог назива.
7. Пошто се на оба упућује, забележили смо: „СЕЛИШТЕ, на јжној страни се*
ла Беочића, гди је некад старо село било, овде постоје и данас опадине од не*
гдашње старе цркве Беочина, но слава ове цркве Вавееније, и д данас се об*
држава а цело је село слави. (Мишковић Ј. 1885: 168)

вода у којима има гвожђа.“ (Милићевић М. 1876: 178)
Дакле, топоними из Темнића Бела вода и Бела црква нису

забележени код Андрејића, а за тему коју је покренуо јесу од
значаја, док је Мишковић село Бела Вода регистровао и опи*
сао. Ја ћу овде указати на њихов митопоетски значај, утолико
пре што на поменутој карти код Андрејића БЕЛА ВОДА је та*
ко представљена као да се односи на читав доњи ток Западне
Мораве, што је нешто друго, у односу на конкретно село Бела
Вода и простор (Бела Црква) на коме је подигнута садашња ва*
рош Варварин, седиште истоимене општине.
В2. Бела Вода
Ово село има богато налазиште камена пешчара, који се ве*

ковима експлоатише. Од њега су исклесане розете којима су
украшене бројне српске цркве и манастири. Но, постоји један
детаљ који је ово село бацио у орбиту митопоетике са контра*
верзним импликацијама. Реч је о „Беловодској писменици“. У
крушевачкој туристичкој публикацији налазимо фотографију
са следећом белешком: „Беловодска 'писменица' је повећа сте*
на (100х60 цм) нађена у подножју Градишта и пренета 1988. у
Дом културе. Уклесани запис, према др Радивоју Пешићу, поз*
натом палеонтологу из Београда, датира из доба неолита.
Смрт га је спречила да настави испитивање овог чудног запи*
са. Стена зооморфног облика имала је, свакако, сакрални ка*
рактер.“ (Стошић А. 2002 : 171) Ево шта сам о њој скинуо са ин*
тернета: „У Музеју клесарства и вајарства у Белој води чува се
8. Др Линденмајер, Опис Минералних вода, 1856, у Београду, стр. 78*81. (М.
Ђ. М.)

и камена скулптура са натписом на језику за који се претпос*

тавља да датира од пре 10.000 – 15.000 година. Нађена је на бр*
ду Градиште поред Крушевца. Један мистериозан камен, те*
жак око 300 килограма, подсећа на главу животиње, највише
говечета, па се претпоставља да је имао култну функцију.
Проф др Радивоје Пешић је својевремено скулптуру назвао Бе
ловодска писменица.“ (Бабовић С. 2015) О овом професору, па и
о његовим изјавама и оценама, званична српска наука има не*
повољне оцене,9 а она, условно да кажем, алтернативна, слави
га као једног од најбољих познавалаца праисторије Балкана.
Истраживање нечега што, ако није писмо, ипак је њему блис*
ко, нешто означава, на нешто упућује, носи неку информа*
цију, када је садашња српска територија у питању, започео је
археолог Милоје М. Васић пре више од сто година на локали*
тету Винча. „Прецизније, истраживао је на локалитету Бело
брдо, на десној обали Дунава, непосредно поред ушћа речице
Болечица, око 14 километра од Београда. Од тада ће Васић сис*
тематски упознавати научну јавност да знакови урезани на
винчанској керамици представљају слова непознатог писма,
'натписа који треба разрешити'.// Све до 1941. године, Васиће*
вој теорији о 'знацима' који имају вредност и значење 'слова',
у науци није посвећивана пажња, с изузетком руског емигран*
та М. Георгијева који је 1940. године предлжио могућу систе*
матизацију знакова на основу Васићевих и сопствених истра*
живања.“ (Бабовић С. 2015) Било је неког интересовања Немаца
за време окупације, а 1951. године своје мишљење о тим зна*
цима је изнео несумњиви ауторитет међу археолозима Милу*
тин Гарашанин, тврдећи да ови графеми нису никаква слова,
9. На интернету сам видео текст са негативним оценама из пера археолога
др Александра Палавестре, професора Филозофског факултета у Београду.

како је тврдио Милоје Васић, већ „знак власништва“. Ретки су

они из званичне археологије који су се прикључили Васићу
(Јован Тодоровић и Александрина Цермановић). Живојин Ан*
дрејић, чија ми је књига полазна основа за овај прилог, према
„винчанском писму“ има позитиван али не и искључив однос.
Ако је тако прошло „винчанско писмо“, можемо замислити ка*
кве су све речи изговорене за Пешића и његово кумче („Бело*
водска писменица“). Но, и ово што је речено, довољно је да по*
тврди значај топонима Бела Вода за митопоетска, али и за
даља историографска, етнографска, па и друга истраживања.
В3. Бела Црква
Живојин Андрејић у поменутој књизи указује на значај то*

понима који се овако именују и детаљно их набраја: „Да се
хришћанске богомоље под називом Беле цркве могу везати за
старија прехришћанска култна места посвећена овом божанс*
тву,10 показује нам пример бугарског Беловског манастира или
Белобошког манастира у Русији. А таквих примера и код нас
је много. Бела Црква код Ваљева – Балбе у својој близини има
село Белотић и Белутак. Некада се Смедеревска Паланка, у
чијој близини се налази велико неолитско насеље Медведњак,
звала Бела Црква. Бела црква каранска, Бела Црква код Вршца,
Бела Црква код Ресена у Македонији, Бели Манастир у Ба*
рањи. Куршумлија, где је Стефан Немања саградио своје прве
задужбине, звала се Беле Цркве, а у непосредној близини је и
село Бело Поље. Врло је значајно за ово питање да су многе од
ових Белих цркава саграђене на старијим многобожачким
култним местима. Такав је случај, пре свега, са Белом црквом
10. Реч је о богу Балу.

у Карану која је саграђена на темељима старог храма и некро*

поле уз римског периода, затим са Петровом црквом код Но*
вог Пазара на некрополи из гвозденог доба, а вероватно да је
такав случја и са Петровом црквом у Белом Пољу.“ (Андрејић
Ж. 1997: 203*204)
Пошто сам приметио да се Бела Црква (садашњи Варварин)
не помиње, ја сам на овај топоним указао у једном од првих
својих радова у нашем зборнику, при анализи приче о навод*
ном боравку кнежевића Петра Карађорђевића у Бачини: „Уз
то, Бела Црква јесте стари назив за Варварин (варошица) и она
јесте источно од Бачине, али у самој причи, чини нам се, да
има и додатну митопоетску функцију, да појача улогу истока,
као улоге светлости и добра, дакле у функцији белог бога (не*
беског бога). Небески бог, којем припада горње, сјајно небо,
разликује се од Перуна, персонификације бурног, атмосферс*
ког неба, чије су функције пренесене на Светог Илију. Чајкано*
вић је претпостављао да са култом белог бога имају везе и мес*
на имена типа Бела Црква, затим назив Беле покладе и бели
свет,“ (Петковић Ђ. 2003: 189)
Топоним Белу Цркву која нас интересује, помиње давно још
једна шаљива народна песма из овог краја, која првенствено
набраја (хвали или куди) села у Левчу и Темнићу. За њу су
употребљене најлепше речи: „Бела Црква, дика девојачка“.
(Милићевић М. 1876: 219) Ту су традиционално одржаване на*
родне светковине, сабори, на којима су девојке могле да се по*
кажу у пуном светлу, као потенцијалне удаваче.
У близини је праисторијски локалитет Бедем код Маскара. У
Горњем Катуну је пре више од сто година нађен чувени Тем
нићки натпис. Славећи га, један врли Темнићанин га је у сво*
јој Аналекти овако записао: „У Горњем Катуну, у близини шко*
ле и леве обале Велике Мораве, Живко Ђ. Стевановић је риља*

јући у својој њиви за виноград на дубини од око 70 см, нашао

камену плочу са натписом. Учитељ школе у Варварину Милан
Ст. Недељковић откупио је од сељака плочу за пет динара и 21.
јануара 1900. године по старом календару уступио Народном
музеју у Београду. На Четрдесет севастијских мученика, 9.
марта 1912. године, тј. 22. марта по новом рачунању, Љубомир
Стојановић ју је у Јужнословенском филологу I објавио и про*
учио. (...) Један од најстаријих епиграфских ћирилских споме*
никаиз X века, Темнићки натпис са именима десеторице од
четрдесет мученика севастијских показује да се у Темнићу још
тада писало. Трагична судбина севастијских мученика била је
Темнићанима позната. Вероватно и много тога још. Ћирилско
писмо најпре. У овом случају и као средство да им у невољи
свети мученици помогну и молбу понесу и до Бога, То је у
Темнићу прва песма.“ (Симић Т. 1996: 9*10) Не делим своје оду*
шевљење на овај начин, мада сам и сам Темнићанин, пошто
плоча може да буде импортована пре уградње, али она може
да буде значајан траг, па и о цркви. Овде је пронађено и
бронзано распеће познато као Варварински корпус, „са елемен*
тима византијског стварања а рађено у некој од романских ра*
дионица на Западу“ (Симић Т 1996: 195). Чува се у Народном
музеју у Београду, датовано у XII век, На цркву упућује и само
име Варварин, које, без обзира што је у литератури десетак
другачијих објашњења у оптицају (Симић Т. 1996: 198*201), да
их овде не помињем, мени најлогичније да је у питању света
Варвара, којој је била посвећена та у народном памћењу регис*
трована Бела црква, или из неких сличних, нама за сада непоз*
натих, разлога.
Може се са сигурношћу тврдити, да све то заједно, упућује
на цркву која је овде постојала пре садашње, која је подигнута
у време кнеза Милоша. Остаје нејасно и зашто су власти у

Београду у XIX веку задржале назив Варварин, и за село и за

варош, при њиховом раздвајању, мада је постојао снажан зах*
тев одавде да варош, општинско седиште, задржи ранији на*
зив Бела Црква. (Васић А. 2010: 125*139) Питање далеке про*
шлости Беле цркве није до сада озбиљније изучавано,али је
сада у току, колико је мени познато.11
Г. Велики Ветрен на Јухору
У питању је највиши врх на Јухору. Тако је убележен зва*

нично, на географским картама. Народни назив је В(ј)етрња.
Код Андрејића сам нашао, али не у „Гривнама живота“, топо*
ниме сродне овом, али јухорског врха нема.12 Везује их за Јус*
тинијана. Но, можда сам се и преварио. Нашао сам нешто
слично на дргом месту: Што се тиче Јустинијановог родног
места, Прокопије, Агатије и тзв. „Хроника Paschale i Joan Ma*
lalas“ га означавају као Бедериана, а Суровјецки и Шафарик
пишу Ведериана. Место с именом Ведериана, настављају они,
јавља се у историји још и у облику Ветрен, а то је име, које се
по Тракији и Илирији налази и „близу и далеко“ од прастарих
и најдавнијих времена, па све до данас, нпр. Ветрен на Мари*
ци; источно од „Тројанових Врата“, на Дунаву, Ана Комнина
спомиње 1083. Ветерницу; Ветерница је затим један Теснац на
Тимоку, итд. (Пјановић О. 2000: 119*120) Није га забележио ни
Мишковић, пошто је он на терену скупљао топономастички
материјал, а народ овог краја највиши врх на Јухору назава
11. Колико ми је познато, Небојша Ђокић дуго већ истражује то питање.
12. Када смо се недавно чули, није се ни он могао сетити где је то. Међутим,
обрадовао ме је новим сазнањем, да Јухор носи име по истоименом келтском
божансту. То ме је потсетило на филм „Повратак келтског коњаника“. Још га
има на интернету.

В(ј)етрења или слично. Ја сам у свом родном месту, и то од

своје баке, узгред да кажем, запамтио да су га звали још и Цу*
ца, у смислу цуцуљка (врх на капи). Она би тај назив употре*
била онда, кад неко дете неће некуд да оде и обави неки посао,
на који га она шаље; „Кад узмем прут, има да се попнеш и на
Цуцу, ако треба!“ Мишковић бележи неколико гласовно срод*
них топонима, а поменути топоним као Вјетрњу посебно де*
таљно описује, по народном казивању.
Ево Мишковићевих топонима: „ВЕТЕРНИК, брдашце пос*
ледњи огранак планинског венца, код утоке Љубостињске реке
у Мораву. ВЕТЕРНИК, планина под родном, простор од 10 до
15 плуга, на северној страни села Богдања. ВЕТРЕЊА, види
Вјетрња. ВЕТРЕЊСКИ, клик стрменит, под гором, на источној
страни села Беочића. ВЈЕТРЊА, (зове се Ветрења и Вртња). То
је највише место у целој Јуорској планини. Налази се између
села Својнова и Поточца с источне, а Секурича и Беочића са
западне стране. Идући на Вјетрњу од механе поточке пење се,
пошто се пређе поточка речица,13 читав сахат уз косу до под са*
му Вјетрњу. Одатле до на врх њен пење се пење се ½ часа. Ста*
ри пут, којим се пело на Вјетрњу, код ветрењаче, водио је из
Својнова, преко Својновске реке, па између Великог и Мини*
ног потока, који се пут још и сада познаје. Вјетрња се дели на
велику и малу Вјетрњу. Вјетрња је добила име од неке вет*
рењаче. Која се на њеној јужној страни налазила, и место јој се
и сада познаје. У то време – за кнеза Лазара – прича се, да је на
Вјетрњи само 12 букава било; а сада је сва обрасла и то понави*
ше буковом, а по боковима у присоју и грмовом (бељик гором.
Са Вјетрње види се: Ртњ и Ћупријске планине до Параћина,
Сталаћ, Јастребац и један део југоисточног краја Србије: на ос*
13. Сада: Велики поток.

тале стране, а нарочито на северо*запад и север шума не доз*

вољава поглед на далеко. Прича се, кад се је кнез Лазар попео
некад на Јуор да гледа неке своје рудокопње, па погледао на
Моравску долину, коју је магла притисла, узвикнуо је: 'Ала је
Тамнић.' И од тада кажу, да је тај крај прозван 'Темнић', које
име сада цео један срез носи (Темнићски). Клик Вјетрња у гео*
лошком погледу састоји се из трахита и гранита.“ (Мишковић
Ј. 1885: 31*32)
Народ је испричао своју причу а Мишковић ревносно беле*

жио. За ову прилику је интересантан и локалитет који се нала*
зи североисточно од Великог Ветрена изнад села Поточца, поз*
нат по народним називима Момчилов град (Градиште). Миш*
ковић га је лепо описао по народном причању, али су познија
археолошка истраживања Завичајног музеја у Параћину14 по*
казала да је у питању градина са два културна слоја, један пра*
историјски, други из VI века, рановизантијски,15 време Јусти*
нијана I, касније рушено и обнављано. Закључак ових истра*
живања употпуњава нову представу о топониму Велики Вет
рен, највишем врху Јухора: „Положај утврђења у близини изу*
зетно значајне саобраћајнице16 (али и на тешко доступном и
добро заклоњеном платоу) упућује, можда и на његове посебне
намене. Димензије допуштају претпоставку да је оно користи*
14. „Археолошка истраживања на локалитету Градина или Момчилов град
Завичајни музеј у Параћину вршио је у периоду од 1982. до 1984. године, ра*
дове смо започели након обиласка остатака камених бедема утврђења 1981.
године. Том приликом констовали смо да на локалитету постоји праисто*
ријско насеље градинског типа, нашта су указивали керамички уломци при*
купљени са површине. Тада смо... утврдили да видљиви остаци камених бе*
дема припадају рановизантијском утврђењу. На основу ретких помена у
стручној литератури до сада се сматрало да су у питању остаци средњвеков*
ног града“. ( Брмболић М. 1986: 199)

ло као утврђено склониште за околно становништво у случају

опасности. Свакако да то није била и једина његова намена.
Утврђење је коришћено за обезбеђење пута а, вероватно, шти*
тило је и стара рудишта која су се налазила у његовом залеђу./
/ На основу до сада евидентираних локалитета на којима се
може издвојити слој VI века, лоцираних на левој и десној оба*
ли Велике Мораве, сасвим је могуће претпоставити постојање
одређеног система утврђења. Несумњиво је да је њихова ос*
новна намена (али не и једина) била обезбеђење пута који
пролази широком речном долином.“ (Брмболић М. 1986: 205)
Дакле, народна предања и легенде иду једним путем, усменом
15. „У овом (млађем) културном слоју откривено је мноштво разноликих ке*

рамичких форми, предмета од метала, кости и стакла, као и два примерка
новца који су олакшали хронолошку детерминацију утврђења. Најбројнији
су грнчарски производи, који су према намени издвојени у две групе: грнча*
рија за свакодневну употребу (лонци, зделе, поклопци и крчази) и грнчарија
за чување течности и расутих твари (питоси и амфоре). (...) Нађено је и више
металних предмета (ножеви, гривне, фибуле, звоно и трнокопи или косири).
Ножеви чија је дужина сечива од 9 до 15 см су из свакодневне употребе, а тр*
нокопи и звоно су предмети који су имали примену у земљорадњи и сто*
чарству. Гривна је неправилно кружног облика, израђена од бронзе полу*
кружног пресека, дебљине 3 мм. Крајеви су јој стањени и елипсасто проши*
рени. Орнамент је изведен на крајевима у виду низа плитких убода. Фибуле
припадају византијско*подунавском типу и датоване су у VI век.// Међу на*
лазима од кости, издвајају се апликације, оплате дршке ножа, чешљева и је*
дан коштани инструмент, коришћен вероватно за урезивање орнаменатап*
риликом израде грнчарије на витлу. Највише је фрагмената разног стакла.
Било је и ретких фрагмената чаша и посуда мањих димензија.//Пронађени
примерак бронзаног новца са представом Јустинијана I, уз раније откривен
добро очуван полуфолис са представом Јустинијана II и Софија на трону,
омогућавају да се лакше одреди датовање изградње утврђења.“ (Петковић Ђ.
2007: 66)
16. Via militaris (Цариградски друм).

предајом с генерације на генерацију, а географске карте имају

свој пут, ослањају се једна на другу, уз нужне корекције. Тако
смо добили два имена највишег јухорског врха, Велики Ветрен
и Вјетрњу (Ветрњу), званични и народни.
Како је ово скроман допринос, само незнатна допуна онога о
чему је писао Андрејић, објашњавајући праисторијске шакас*
те гривне типа „Јухор“, учинило ми се да има места, да се уз
њих прикључе и ове белешке мог незавршеног рада о Цару
Константину, пошто је у поменутој Андрејићевој књизи поме*
нута, како је напред већ речено, и српска легенда о рођењу Ца*
ра Константина и настанку Цариграда.
2. Српска легенда о настанку Цариграда и рођењу цара

Константина
Када се пре пар година разговарало о скупу посвећеном Ца*

ру Константину, поводом 17. векова Миланског едикта, лега*
лизовања хришћанства, сетио сам се једне српске народне ле*
генде о Константиовом рођењу и настанку Цариграда (Кон*
стантинопоља). Она ми је била у свести присутна као могућа
карика за рад, пошто сам се три пута са њом сусретао. Први
пут на студијама Социологије, када нам је професор Мирко
Барјактаревић (Етнологија са социјалном антропологијом)
тражио да за семинарски разговор прегледамо Вуков „Рјеч*
ник“ и из њега издвојимо етнолошке моменте. Запазио сам та*
да да је одредница „Цариград“ са најкомпактније испричаном
легендом. Када сам први пут читао Андрејићеву књигу „Грив*
не живота“, тамо узгред препричана, изронила ми је из свес*
ти, морам признати, због једног, више него бизарног, детаља,
неадекватне употребљене речи књига. У народној поезији се

ова реч употребљава и за писмо („Често књиге иду за књига*

ма“), али ми је контекст у коме је код Андрејића употребљена
деловао више него натегнуто. Забележио сам тај текст на па*
пирић и оставио га за погодну прилику, планирао сам да је
опет nађем код Вука и упоредим. Папирић је остао у фасцикли
и чекао своју шансу. Та шанса је била најављени скуп о Конс*
тантину Великом, те сам опет нашао и Вукову одредницу. Ра*
забрао сам о чему се ради код Андрејића. Коришћено је Вуко*
во немачко издање из 1852. а, изгледа, преко бугарског пре*
вода. Преводиоци се нису најбоље снашли. Нисам скупио до*
вољно инспиративног материјала, а и сазнао сам да се од ску*
па одустало. Сад се прилика указала на нов начин. Зажелео
сам да то прикључим овом раду, инспирисаном Андрејиће*
вом књигом, поводом његовог јубилеја. Нека се овај топоним
од светског (цивилизацијског) значаја нађе међу топонимима
из мог завичаја, односно, исправније речено, нека се моји за*
вичајни топоними нађу уз један светско*историјски. А све их
је призвао, признаћете, исти леп повод.Но, пре легенде и њене
интерпретације, нешто што може да послужи као увод за њих.
А. Чајкановић о Констнтину Великом, уз два додатка
Пре но што их изворно ставим на увид читаоцу, желим да

пружи читаоцу уводни део Чајкановићевог текста о прослави
16 векава Миланског едикта у Нишу, коме је такође био јуби*
леј, стогодишњица, прошле године, пошто садржи и данас ак*
туеле оцене о овом владару:
„Константин Велики није био, додуше, онакав светац за как*
вог га је протурило захвално хришћанство, али је то зацело био
владалац ретких способности и изванредног значаја. Две њего*
ве радње чине, свака за себе, епоху у историји – једно је при*

мање хришћанства међу религије које држава одобрава, друго,

премештање престонице из Рима у Цариград. Хришћанство
које је постало из монотеистичке јеврејске религије, са додаци*
ма и објашњењима из јелинистичке филозофије, било је, у оно
време, несумњиво најчистија и најсавршенија религија. Конс*
тантинова реформа је била, дакле, сасвим савршена. У сваком
случају, Константинов прилазак Хришћанству, које сада по*
чиње своју светско*историјску улогу, догађај је од особите
важности. Али нас, специјално, друго Константиново дело,
премештање престонице, интересује више. Константин је ст*
варањем Цариграда створио нов, солидан центар за грчко*
оријенталну културу; он је створио Византију, у којој ће се
продужити и подмладити јелинизам, и која ће одржати теко*
вине клонулог народа. Константин је – ако се његов светско*
историјски значај може рећи у неколико речи – осигурао за*
увек културну независност грчком оријенту. Константин је,
према овоме заиста заслужио да га се сетимо, ми који смо били
у области византијског оријента. Непосредан повод за Конс*
тантинову прославу – осим јубиларних бројева 313 до 1913 –
јесте околност што се Константин родио у Нишу. Константин
је, осим тога, још једини од рођених на територији наше
краљевине који није од локалног значаја већ има места у опш
тој историји.“ (Чајкановић В. 2003: 79*80)
Чајкановићев текст је језгровит и садржи оцене које су писа*
не пре сто година али као да су писане у ово наше време. Нема
ту шта ни да се одузме ни да се дода. Из необрађеног материја*
ла који сам спремао за рад о Константину, издвајам још два де*
таља.

А1. Анастенарије
Истовремено, са поменом скупа о Цару Константину, поме*

нута је и могућност одржавања скупа о Академику Драгославу
Антонијевићу. Набавио сам његову обимну стдију о ритуал*
ном трансу. Ту сам, поред осталог, сазнао за још увек присутне
анастенарије * игре по жару у трансу, ритуал који вероватно
сеже дубоко у паганску прошлост, али касније, све до сада уз
ношење хришћанских икона св. Цара Константина и св. Цари*
це Јелене, на њихов дан, 22. јуна, по православном календару.
Он је констатован у Тракији, како код оних који су ту остали,
тако и код оних који су из Бугарске протерани у Грчку током
балканских ратова. Не улазећи у детаље, они јесу својеврсно
сећање на време када је хришћанска религија била прихваће*
на као равноправна су другим религијама у Римском царству,
а потом и као доминантна, па једина (државна) религија. О тој
сложеној ситуацији, Антонијевић има једно интересантно за*
пажање о амбивалентости ситуације у којој је био Цар Конс*
тантин након прихватања хришћанства:
„Приврженост анастенара фанатичном и искључивом култу
св. Константина може се ситуирати у епоху велике оданости
хришћана своме царском заштитнику али и његовој мајци,
која је показивала, према извештајима, своје усрдно старање. У
то време, и у два или три наредна века, нова религија, иако је
однела победу, још није била у стању да разликује култове
који су били њени, а народ, мада је већ примио хришћанство,
није још био заборавио своје старе обичаје. Важећем паганс*
ком култу, култу бога и богиње, народ је супротставио свој све*
ти пар који је био исти и, у исти мах, другачији. Првих пет
шест векова хришћанства представља епоху преласка и не*
умитних борби између две религије – народне и црквене. Ка*

кав је био у том тренутку став народних маса?/ Цар Констан*

тин, као мудар и разборит човек, с једне стране је фаворизовао
хришћане, а са друге штедео пагане, умерено спречавајући
бујање старе религије. Он се није супротстављо подизању јед*
не и чак две статуе бога сунца, који је по традицијама царског
култа представљао у исти мах његову узвишену личност и је*
дини уступак хришћанству, одобривши да се стави крст на
глобусу који је сунце носило у руци. Та толерантна и смишље*
на политика, штитећи нову религију, омогућавала је међу
бројним хришћанима продужено преживљавање религиозне
традиције које су припадале паганству.“ (Антонијевић Д. 1990:
114)
А2. Свети Никета17 Ремесијанскм18
Почетком овог века, са развојем демократских процеса, све

је више примера разноврсних иницијатива да се у духовну ор*
биту убацују идеје дотле, углавном из идеолошких разлога,
потискиване. Једна од тих идеја је везана за завичајну исто*
рију, за њену што дубљу прошлост, а један од таквих примера
је из Беле Паланке. Реч је о њеном најславнијем имену у про*
шлости, Ремесијани и најславнијем имену из тог времена све*
том Никети Ремесијанском, што је и међусобно повезано. Он
је један од оних ранохришћанских великодостојника19 који је
своју мисију ширења вере остваривао на размеђи четвртог и
17. Никита. У употриби су обе варијанте.
18. Ремезијански. У употреби су обе варијанте.
19. У литератури се могу наћи и ови дискутабилни подаци: „Рођен у
Ремесијани353. године, а умро 420. године. Био је један од првих епископа
Ремесијанских (од 366*420)“. (Митровић, 2007: 110) Тешко да је могао бити
епископ у својој 13. години.

петог века, о времену које смо напред, поводом Константина

Великог, помињали, и то у заједничком завичају. За свеца је
проглашен од стране Католичке, а наводно, и од стране Руске
православне цркве, али не и од Српске православне цркве. Не
улазећи у бројне контраверзе о овом свецу које се могу наћи и
у литератури и на интернету, за ову прилику нам је значајна
оцена која га ситуира у напред постављени тематски оквир:
„Ремесијана, заједно са Наисусом, по свом геополитичком и
геокултурном положају представља значајан беочуг на 'вери*
зи' светова, крст и раскршће утицаја различитих култура, ре*
лигија, цивилизација (исток*запад, север*југ, хришћанство *
мухамеданство; православље – католицизам, протестанти*
зам).// У то доба, смене културних епоха, кругова, од паганас*
тва тј. многобоштва – прелазак на хришћанство, али и појаве
различитих интерпретације изворног учења Библије, Никета
Ремесијански добија значајну мисионарску улогу да на овом
геопростору шири ортодоксно хришћанско учење, придобија
народе за њене вредности и мири завађене народе. Речју да ос*
тварује просветитељску хришћанску мисију, или што би се
савременим речником могло изразити, да изграђује и шири
културу мира међу различитим народима, племенима, триба*
лима. Он је био изазов и историјски налог ондашњег – новог
духа времена. Он је у Никети Ремесијанском пронашао не са*
мо пуког 'извођача радова' већ и великог духовног ствараоца
широког духа и културе, који ће своју мисионарску улогу дог*
рађивати новим информацијама, аутентичним интерпрета*
цијама у области основног и религиозног учења, али ће и
својим песничким даром, дати допринос богаћењу шире лите*
ратуре.// Учење Никете Ремесијанског публиковано је у шест
томова на латинском језику.“ (Митровић Љ. 2007: 112*113)

За ову прилику је сасвим ддовољно, пошто ми је циљ био да

направим известан, колико*толико кохерентан, увод у време
које је произвело легенду о рођењу цара Константина и на*
станку Цариграда.
Б. Легенда, њена интерпретација и примена

Ево најпре за ову тему иницијалног текста, Андрејићеве ин*
терпретације, коју сам у уводу помињао. Пошто је указао на то
да је код Срба забележена јединствена легенда о томе како је
рођен и како је настао Цариград, он је овако сажето излаже:
„Наиме, овај град нису саградили људи, већ је он настао сам
од себе. Један цар је ишао у лов и при томе је наишао на једну
људску лобању коју је његов коњ нагазио. Глава му се обратила
речима: „Да сам макар и мртва, могу да ти напакостим!“ Цар је
потом сишао са коња, узео главу и однео кући. Главу је спалио,
а пепео је завио у књигу20 и ставио у ковчег. Када је он отишао
од куће, његова кћер отвори сандук и нађе књигу. Пробала је
мало праха и вратила књигу, али после извесног времена остаје
трудна и наравно рађа сина. Цар увиђа да се испунило пред*
сказање. Када је дете порасло, ишло је по свету и стигло у Ца*
риград где виде једну змију која се обвила око трновитог жбу*
на. Змија глође трн, а трн боде змију. Онда је рекао: „Овде
треба да се установим!“.21 Ова прича о самозачећу се среће и
код многих других народа Европе и Азије. На такав начин су
рођена многа божанства и легендарни хероји што подразуме*
ва да се ова стара митолошка матрица пренела и на град који
20. Подвукао Ђ. П.
21. V. S. Karadschitsch, „Lexicon serbico* germanico*latinum”, Vindobone 1852,
стр. 808. (Ж. А.)

носи Константиново име иако се он не помиње.22 (Андрејић Ж.

1997: 363*364)
Под одредницом „Цариград“ Вук је у свом „Рјечнику“,

објављеном у Бечу 1818. године, донео ову српску легенду о
рођењу Цара и настанку Града са следећим садржајем: „Србљи
приповиједају, да Цариград нијесу људи зидали, него да се сам
саздао; кажу да је некакав цар ловећи нагазио на мртву љуцку
главу и прегазио је с коњем; онда му глава проговорила: „Шта
ме газиш, кад ћу ти мртва досадити.“ Кад то чује цар, онда сја*
ше с коња и узме ову главу те је однесе кући; па је код куће са*
жеже, и оно угљевље од ње, пошто се олади, стуче у пра, па за*
вије у артију и остави у сандук. Послије некога времена отиде
некуда цар, а његова кћи (која је била ђевојка на удају) узме
кључеве па отвори сандук и почне по њему нешто премешта*
ти; кад нађе онај пра у артији, види да је некакав пра, али не
зна какав је, па онда метне прст на језик те покваси па умочи у
онај пра и лизне мало, да би дознала шта је; потом га опет за*
вије у артију као што је и био и остави у сандук, а она од тога
часа постане трудна. Кад се послије стане истраживати и ис*
питивати од куд и како, дозна се да је од оне главе. Кад ђевојка
буде на то доба, а она роди сина. Кад узме цар још онако мало
дијете у руке, а оно њему одма рукама те за браду! Онда цар
заповеди да се донесе један тањир жива угљевља, а један дука*
та: да огледају, чини ли то дијете из лудости, или од своје
воље. „Ако (вели) буде дијете лудо, оно ће потрчати и за
угљевље, ако ли не буде лудо, оно ће за дукате.“ Ка донесу пред
дијете угљевље и дукате, а оно одма рукама за дукате, а уг*
љевљу ни мукает. Цар већ виде да ће оно да се испуни, што му
22. М. Драгоманов, „Славјанска сказанија за рождество на Константин Вели*
ки“, Сборник II, Софија 1890, стр. 132*184. (Ж. А.)

је глава казала. Кад буде дијете већ велики момак, онда га цар
оћера у свијет, и каже му: „Да се нигђе не станиш, док не
нађеш ђе су се два зла ударила.“ – Одајући тај момак по свије*
ту, кад дође на оно мјесто, ђе је сад Цариград, нађе глогов трн,
ђе се око њега обмотала гуја, па гуја пеца трн, а трн боде гују;
онда помисли у себи: „Ево ово су два зла.“ Па пође у наоколо
разматрати она мјеста; кад дође, онако у наоколо идући, опет
поблизу онога трна, онда стане, па реч: „Овђе треба с т а т и.“ У
који ма то рече, у онај се ма обазре, а то се од онога трна до ње*
гови леђа (куд је гођ он ишао) створио зид. И од тога мјеста до
онога трна, кажу да ни данас нема зида у Цариграду (а да се он
није обазрео и да није рекао: овђе треба стати, зид би нарастао
до трна). Послије он ту постане цар, и од свога ђеда отме царс*
тво.“ (Караџић В. 1818: 881*882)
У потрази за материјалом о теми о Константину Великом,
нашао сам у свом крају, заправо у Крушевцу, још један пример
прераде, да бих га разликовао од Андрејићевог сажимања,
употребио сам израз примена. Томислав Симић, новинар „По*
беде“, забележио је легенду о настанку села Кобиља, која асо*
цира на Вукову легенду, али веома поједностављено (без много
маште). Њом употпуњавамо овај наш мозаик о Константину и
Цариграду, мада мислим да се не ради о народној легенди него
о савременом домишљању:
„По оснивању Крушевца кнез Лазар је одредио ово место за
ергелу дворских коња, узгој расних кобила. Ускоро су, на при*
стојној удаљености око ергеле, почеле да ничу кућице и тако је
формирано село. На двору је, међутим, млада девојка – плем*
киња, затруднела а како је то био велики грех њу протерају из
града. Она се склони код неких добрих људи – слугу на ергели
и ту роди мушко чедо. Здрав и снажан дечачић беше јој мио,
па га назва Милош а пошто се родио на ергели кобила, коњу*

шари га прозваше Кобилић. Млади Милош, међутим, још као

дете обиловао је лепотом и памећу и снагом па, имајући све то
у ОБИЉУ, ранији кумови реше да свом миљенику промене
презиме у Обилић, а место његовог рођења, по кобилама из
кнежеве ергеле, прозваше Кобиље.“ (Милетић Т. 2007: 53)
Закључак
Полазећи од митопоетске топономастике којом је Живојин

Андрејић обогатио научна сазнања о праисторијским шакас*
тим гривнама типа Јухор, пружен је увид у митопоетску топо*
номастику Јухора и околине (Левча у најширем смислу те ре*
чи). Коришћени су топоними са богатом традицијом српског
језика, у варијантама које су затечене и забележене на овом
простору од истраживача народне традиције српског народа, у
првом реду од стране Јована Мишковића. Показало се да је ова
микротопономастика Левча далеко разуђенија него што се то
у науци до сада мислило. Уз топоним Јухор, чији су корени у
имену келтског божанства, по коме је у науци именован један
тип праисторијских шакастих гривни, приказани су у новом
светлу: његов врх Велики Ветрен са асоцијацијом на Јусти*
нијаново родно место, други по величини врх Змајевица, тем*
нићско село Бела Вода са неразјашњеном „Беловодском пис*
меницом“ из праисторије, топоним Бела Црква за садашњи
Варварин, који сугерира постојање светиње из ранијих време*
на, о којој се ништа ближе не зна, али Темнићски натпис и
Варварински корпус указују на њено миленијумско трајање, и
др. Уз то, дато је неколико запажања уз српску легенду о ро*
ђењу цара Константина и настанку његове нове престонице
Цариграда, забележену код Вука, а коментарисану код Анд*

рејића, јер све то заједно асоцира на миленијумско активно

трајање живота на Јухору и у његовој околини.
TOPONYMS FROM LEVCA, BY THE CARIGRAD, WITH REGARD TO

ANDREJIC
Going from the study of Zivojin Andrejic, about prehistoric bracelets of

the type „Juhor”, in which the argumentation for his position is given by
stating numerable toponyms in Europe and Asia which show us story of
deities of old Balkan people, the author of this contribution has found nuS
merable toponyms in the surroundings of mauntin Juhor. Presence of SerS
bian legend of the birth of tzar Constantin and creatin of Tzarigrad gives
these toponyms great historical value.
1. Андрејић Ж. 1997; Живојин Андрејић, Гривне Живота: континуи
тет и космогонија Индоевропљана на примеру гривни типа Ју
хор, ИПА „Мирослав“, Центар за културу „Р. Домановић“, Рача,
Центар за митолошке студије Србије, Рача, Београд, Рача, 1997.
2. Антонијевић Д. 1990; Драгослав Антонијевић, Ритуални транс,
САНУ, Балканолошки институт, посебна издања, књига 42,
Београсд, 1990
3. Бабовић С. 2015; С. Бабовић, Камен клешу за Хандкеа, Вечерње но*
вости, 15. јул 2015, скинуто с интернета.
4. Брмболић М. 1986; Марин Брмболић, Рановизантијско утврђење
на Јухору, Зборник Народног музеја, XII*1, археологија, Београд
1986.
5. Васић А. 2010; Александар Васић, Варварин у времеплову, Milirex,
Beograd 2010.
6. Караџић В. 1818; Вук Стеф.Караџић, Српски рјечник (1818), Сабрана
дела Вука Караџића, књига друга, Фотокопија Вуковог издање
из 1818. године, Просвета, Београд, 1966.
7. Милетић Т. 2007; Милош Обилић у моравским легендама и расинс

ком предању, приредили Томислав Милетић и Александар

Мићић, Крушевац, 2007.
8. Милићевић М. 1876; Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, фо*
тотипско издање из 1876, БООК и МАРСО, Београд, 2005.
9. Митровић Љ. 2007; Љубиша Р. Митровић, Из врта Никете Реме
сијанског, упредо на српском и енглеском језику, друго издање,
КЗ „Вељко Видаковић“, Ниш, 2007.
10. Мишковић Ј. 1885; Јован Мишковић, Топографски речник Јагодин
ског округа, Гласник Српског ученог друштва, књига 81, разли*
чита научна грађа, у Београду 1885.
11. Петковић Ђ. 2003; Ђорђе Петковић, Митопоетски елементи у
причама о боравку кнежевића Петра у Србији, Митолошки
зборник, Рача, 9, 2003.
12. Петковић Ђ. 2007; Ђорђе Петковић, Прилози за монографију села
Својнова, Саборник, Зборник радова са Колоније XIII, Графоп*
ромет, Кк „Мирко Бањевић“, Параћин 2007.
13. Пјановић О. 2000; Олга Луковић Пјановић, Срби ...народ најста
рији, Књига 2, допуњено издање, ИПД „Мирослав“, Београд,
2000.
14. Поповић И. 2002; Ивана Поповић, Накит са Јухора: остава или
сакрални тезаурус, Народни музеј, Београд 2002.
15. Симић Т. 1995; Топлица Симић, Варварин, монографија општине,
Скупштина општине, Варварин 1996.
16. Симић Т. 1996; Топлица Симић, И на небу и на земљи: Аналекта,
ДК „Херој Мирко Томић“, Варварин, ДДИП „Вук Караџић“, Па*
раћин 1996.
17. Стошић А. 2002; Адам Стошић, Крушевац и околина – туристич
ке стазе, Крушевачки гласник, Крушевац 2002.
18. Чајкановић В. 1914; Веселин Чајкановић, Прослава Миланског
едикта у Нишу, Српски књижевни гласник, XXXII, Београд,
1914; има га и у: Студије из српске религије и фолклора 1910*
1924. Сабрана дела из српске религије и митологије, књига прва,
СКЗ, БИГЗ, Просвета, Партенон, Београд.

УДК: 726.54(497.11)”18”
75.05.046.3(497.11)”18”
271.222(497.11)”18”
ЦРКВЕ БРВНАРЕ У ЛАПОВУ, ЛОЗОВИКУ

И БРЗАНУ
И ЧАТМАРА У БАГРДАНУ
МР НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ1
ЦЕНТАР ЗА ВОЈНО ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ
БЕОГРАД
ЈУЛИЈА И. БАШИЋ2
ПОЖАРЕВАЦ
1. ndjokic05@gmail.com
2. julijabasic@yahoo.com
МР НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ 387

АПСТРАКТ: У раду је дата кратка историја цркава у Лапову,

Лозовику, Брзану и Багрдану. Посебна пажња је посвећена
њиховој раној историји тј. периоду од изградње па до краја
владе Уставобранитеља. Аутори су настојали да на основу саS
чуване архивске грађе и сачуваних натписа на иконама што
тачније одреде време изградње споменутих цркава као и вреS
ме израде њихових иконостаса.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Смедеревска нахија, смедеревско Поморавље,
цркве брвнаре, Лапово, Лозовик, Брзан, Багрдан, Јања Молер,
Јања Стергевић (Стеријевић), Азања, Крагујевачка нахија
Архивска грађа из времена прве владе књаза Милоша, зна*

чајна за историју српске цркве, врло је богата. Ипак поједине
врло значајне чињенице још увек измичу истраживачима. Та*
ко, док за већину цркава и манастира за тај временски период
имамо прилично много грађе постоје и неке цркве о којима
имамо врло мало података. Да не кажемо да нема скоро ниш*
та. Једна од тих цркава је и стара црква чатмара у Багрдану,
саграђена негде пред крај прве владе књаза Милоша.
О неким другим црквама као што су старе цркве брвнаре у
Лапову, Брзану и Лозовику има више архивске грађе али ипак
осим за лозовичку за друге две не знамо тачно ни кад су саг*
рађене. Само индиректно можемо да претпоставимо када се то
десило и то за лаповачку, релативно поуздано а за брзанску са*
мо приближно.
Ово је битно нагласити јер се у литератури често пута наво*
де за ове као и за многе друге цркве поједини датуми као тач*
ни, премда нема покрића за тако нешто у архивској грађи.
Обично се користе подаци митрополита Михаила а они су вр*
ло непоуздани. Чак и кад се користе архивски документи
обично се не води рачуна шта пише тачно у њима тј. да ли је
388 ЈУЛИЈА И. БАШИЋ

Цркве брвнаре у Лапову, Лозовику и Брзану
реч о завршетку грађења цркве, малом или великом осве*

штењу цркве итд. И код грађења цркве треба водити рачуна
шта пише у документу шта је тачно довршено и коме се шаље
дотични документ. За световне власти се обично подразумева
да је црква саграђена када се заврше груби грађевински радо*
ви. За црквене власти то је тек када се дигне крст на цркву а за
то је неопходно да црква буде колико толико оспособљена за
службу. Обично после тога следи такозвано мало освећење цр*
кве које врши надлежни протопрезвитер или ако има у близи*
ни неки архимандрит или бар игуман. Том приликом се пос*
тавља и антиминс па у цркви могу да се врше мање*више
скоро све службе као и после великог освећења које обавља
надлежни архијереј. Ово друго освећење је обавезно али у то
време је могло да прође и више година до тог великог ос*
већења које се обично (али не и обавезно) вршило тек кад би и
иконостас био готов.3
Међутим, повремено се јављао и случај када би новоподиг*
нута црква одређено време служила као капела без освећења.
Надлежни епископ би из неког разлога дозволио да се врше са*
мо одређени црквени обреди (обично крштење и сахрана а
ређе и венчање) у датој капели али не и служба. Проблем је на*
стајао због тога што су парохијани били задовољни тиме што
су имали где да се крштавају и опевају и није их много танги*
рало то што није могла да се врши нормална служба. На тај на*
чин, нешто што је требало да буде привремено и краткотрајно
решење је често трајало више година па и неколико деценија.4
3. Д. Јањић, Канонско црквени аспект оснивања Бањске епископије, Анали
Правног факултета, год. LX, бр. 2, Београд 2012, 350*362.
4. Такав је рецимо био случај у Врњцима где је бар двадесетак година пос*
тојала капела. Тек када се капела срушила сељаци из Врњаца су решили да
саграде нову цркву.
ЈУЛИЈА И. БАШИЋ 389

Због свега напред наведеног ми смо врло опрезно приступи*

ли датовању изградње цркава које су предмет овог рада. Тако
смо и неке датуме који се јављају као сигурни у литератури на
неки начин релативизовали (Брзан) а у неким прецизније од*
редили (Лозовик и Лапово). Све наведено за цркве се односи и
на иконостасе споменутих цркава па нема потребе да се по*
нављамо.
Аутори овог рада су, ове године, започели систематско ис*
траживање цркава у смедеревском Поморављу и то у граница*
ма некадашњег Смедеревског округа (тј. раније нахије). До*
бивши задатак да приреде и нови Шематизам епархије
Шумадијске проширили су своје истраживање и на цркве Кра*
гујевачке нахије. Врло често се дешава да између истраживања
и публиковања резултата истраживања протекну године (па и
деценије) а некада се ти резултати и не објаве. Аутори су због
тога одлучили да своје прве резултате у што је могуће краћем
року презентују стручној и научној јавности остваљајући из*
раду синтеза за касније.
Овог пута сму одлучили да стручној јавности представимо
цркве брвнаре у Лапову, Брзану и Лозовику као и цркву чатма*
ру у Багрдану. Због обима одлучили смо се да се задржимо пре
свега на раној историји ове четири цркве тј. од времена њихо*
вог зидања па до краја владе Уставобранитеља.
Црква брвнара у Лапову
Постоји више податка о томе када је завршена црква у Лапо*

ву, који се у основи не разликују много. Књаз Милош је 9/21.
децембра 1832. године издао наредбу Но. 3523 о попису свију
новосаграђених цркава у Србији. У извештају од 23. децембра

1832/ 4. јануара 1833. године, добијеном по тој наредби од капе*

тана Симе Радојковића из Плане, пише да је црква у Лапову
(храм Преподобна Мученица Параскева), у капетанији Јасени*
це, саграђена за време владавине књаза Милоша.5 По подаци*
ма из пописа из 1836. године лаповачка црква (храм Св. Парас*
кеве) је сазидана 1827. године трошком „обштетсва” лаповач*
ког.6
Никола Кусовац усваја 1827. годину као годину зидања ла*

повачке цркве Св. Параскеве.7 По подацима из књиге Српска
павославна епархија Шумадијска 1947 1997, (Крагујевац, 1997.
г.) у Лапову је 1828. године подигнута црква брвнара у којој је
последња литургија одслужена 16/29. маја 1910. године.8
Истина је вероватно негде у средини. Црква је највероват*

није саграђена 1827. године а освештана 1828. године (у то вре*
ме редак је био случај да су цркве освештане исте године када
су и завршене). У сваком случају црква је у јесен 1836. године
имала антимис.9 Ипак, премда је прва црква у Лапову саграђе*
на, вероватно 1827. године, ми имамо податке о свештеницима
у овом месту још пре тога.
5. Т. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе кнеза
Милоша (1815 1839), Београд – Земун 1926, 414.
6. АС – ДС * IIБфИНо30/836, Списак Црквиј наодећи се у Окружју Смедерев*
ском и описаније сваке Цркве у цјелом њеном состојанију, число 7, лист 51 –
53
7. Класицизам код Срба – Каталог грађевинарства (приредио Никола Кусо*
вац), Београд, 1967, 19.
8. Српска павославна епархија Шумадијска 1947 1997, Крагујевац 1997, 110.
9. АС – ДС – IIБф1Но30/836 – Списак Црквиј наодећи се у Окружју Смеде*
ревском и описаније сваке Цркве у цјелом њеном состојанију, число 7. лист
51 – 53.

Матице су у Лапову устројене још 1817. године.10 Те године

је за свештеника у Лапово дошао јереј Лазар Сердиновић. На*
име, знамо да је у Лапову 1836. године пребивао јереј Лазар
Сердиновић кога је 10/22. јуна 1817. године рукоположио у
Крагујевцу Архиепископ београдски Агатангел. Јереј Лазар је
имао синђелију на своју парохију.11 Значи, управо у време је*
реја Лазара саграђена је лаповска црква.
Кнез Пана и протопрезвитери Илија и Георгије писали су из
Ћуприје 5/17. децембра 1826. године Милосаву Ресавцу да су
неки попови присвојили манастирску нурију на штету Миљ*
ковог манастира, а манастир без нурије не може да опстане.12
Ово писмо није баш најасније али је сукоб избио између ма*
настира Миљковог и Лаповаца око нурије. Изгледа да је поп
Миљко на основу синђелије и по одласку у манастир требало
да задржи и Лапово у нурију и да је то и било једно време, док
Лапово опет није добило свог свештеника. Као што смо споме*
нули, јереј Лазар Сердиновић је 10/22. јуна 1817. године руко*
положен за пароха лаповачког за шта је добио и синђелију.13
Није јасно да ли је било спорно и само Лапово или је само био
споран Прњавор (који је имао 13 домова) који се налазио из*
међу Лапова и Мораве у правцу манастира – што је вероват*
није. Из писма је једино јасно да је кнез Милосав Здравковић
на име обештећења калуђерима дао 1000 гроша и да су кнез
11. АС – ДС – РНо 196/837, Списак свештенств монашког и мирског реда у
целој Србији године 1836. те , число – 65, лист 62.
12. АС – ЗМП 3858, писмо из Ћуприје кнеза Пане и протопрезвитера Илије
и Георгије Милосаву Ресавцу 5. децембра 1826. године у коме га обавештавају
да су неки попови присвојили манастирску нурију на штету манастира.
13. АС – Државни Совјет *РНо 196/837, Списак свештенств монашког и мир*
ског реда у целој Србији године 1836. те , число – 65, лист 62.

Пана и протопрезвитери Илија и Георгије тражили да књаз

Милош пресуди нудећи да пошаљу синђелију коју је имао ма*
настир на спорну нурију. Кнез Пана је био спреман и да отку*
пи ту нурију за манастир јер овај без ње не може да опстане.14
Није познато како је окончан овај спор. Овде морамо дати јед*
ну напомену. Сматрамо да није случајна коинциденција сукоб
Лаповаца са Миљковим манастиром и изградња цркве. Као
што смо видели до ескалације сукоба је дошло у 1826. години а
црква у Лапову је саграђена 1827. године. У то време, далеко
најближи црквени храм Лаповцима је био Миљков манастир а
затим црква у Рачи крагујевачкој (14 км), тј. до Миљковог ма*
настира требало је један сат хода до Раче три сата.
Зидање цркве у Лапову је 1827. године са даром од 500 гроша
потпомогао и књаз Милош.15
По казивању старих људи, лаповачка црква брвнара је била
слична оној у суседном Брзану, али је растурена око 1930. го*
дине.
У 1832. години набавио је кнез Милосав Здравковић Ресавац
два звона за Миљков манастир једно од 56 фунти (212 гроша и
30 пара) и једно од 93 фунти (353 гроша и 16 пара), за Лапово
једно звоно од 100 фунти (380 гроша), два звона за манастир
Манасију једно од 200 5/8 фунти (773 гроша) и једно од 49 фун*
ти (180 гроша и 8 пара) и два звона за Раваницу * једно од 190
фунти (722 гроша) и једно од 54 фунти (205 гроша и 8 пара).16
14. АС – ЗМП 3858, писмо из Ћуприје кнеза Пане и протопрезвитера Илије
и Георгије Милосаву Ресавцу 5. децембра 1826. године у коме га обавештавају
да су неки попови присвојили манастирску нурију на штету манастира.
15. АС – КК – XXXV – 867, Списак Цркви трошком Његове Свјетлости Сази*
дане, објављено у: Н. Ђокић, М. Стевић, Списак прилога књаза Милоша да
тих за зидање цркава и манастира, Расински анали 4/2006, Крушевца 2006,
219.

По подацима комисије која је 1836. године пописала и опи*

сала цркве и манастире у Окружју смедеревском црква лапо*
вачка је била храм Св. Параскеве и у то време се налазила на
крај села са западне стране, на равном месту, имала је простра*
ну порту a саградило ју je 1827. године, од талпи, „обшество”
села Лапова. Те 1836. године црква је била у добром стању. За
сеоске цркве, у то време, лаповачка црква је била одлично
снабдевена утварима црквеним: Престолом од камена, једним
Антимисом, једним путиром од туча, једним дискосом са
звездицом од туча, једним копљем од челика, 2 престолна чи*
рака од туча, 2 стара чирака бела, једним крстом малим окова*
ним сребром, једном пјатохљебницом од плеха, 2 мала звонца,
2 таса од плеха, 2 тетлоге од плеха, једном футролом од плеха
за свјатаја, једним вел. мумаказама, једним малим мумаказа*
ма, 2 ђачка чирака, једном кашика великом од плеха, 6 канди*
ла од цјена (?), једним полијелејом, 2 табле од плеха, 2 велика
гвоздена чирака, 2 певнице рабата, једним иконостасом про*
стим, 2 налоња, 4 велике престоне иконе, 16 малих празничних
икона, 2 иконе у стаклу на престолу, 8 „на стаклу моловани”
икона, 15 малих икона у стаклу, једним Царским дверима, 2
мале са стране просте двери, 2 оке свећа, једном малом ико*
ном, једним простим барјаком и једном кадионицом од плеха.
Од одејанија црквених постојао је један Епитрахиљ златотка*
ни, један Епитрахиљ од басме, један Епитрахиљ од кутније, је*
дан фелон од басме, један стихар златоткани, један појас зла*
тоткани и један прост, 3 нова дарка, једна наруквица од басме,
4 вел. мараме на престолу, један престолни бели чаршав, један
чаршав на иконостасу, 3 завесе од басме, 2 мараме на темплу.
16. М. Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. III, Београд
1899, 593.

Црква је поседовала и доста књига и то: Библију у 4 „части”,

једно Евангелије на мало коло, једно Евангелије страстно, је*
дан Служебник на велико коло, један Апостол стари, један
Триод на велико коло, 2 Праз. минеја на велико коло, један Об*
шти минеј, једну Кормчају, један Типик на велико коло, 2 Ок*
тоиха по 4 гласа, један велики Псалтир и једно Правило Св.
Николаја. Лаповачка црква је 1836. године имала и једно звоно
масе од једног цента. Од готовог новца је имала 90 гроша и 8
пара док новца на облигацији није имала као ни покретног ни
непокретног имања.17
Парохији храма Св. Параскеве је 1836. године припадало са*
мо село Лапово. Новопостављени тутор те године био је Петко
Јончић а управо када је комисија обилазила цркву обштина је
у порти градила једну црквену кућу.18 Претпоставља се да је
1849. године можда извршена обнова или преправка цркве.
У лаповачкој цркви брвнари је последња литургија одслуже*
на 16/29. маја 1910. године. Митрополит Димитрије, који је у
Лапову био капелан 1870. године,19 другог дана Духова 18/31.
маја 1910. г. осветио је темељ, на коме ће се подићи нова црква
у Лапову. Због ратова који су уследили, митрополит Димит*
рије је данашњу цркву осветио тек 1919. године. Иначе, пат*
ријарх Димитрије је био велики приложник лаповског храма.20
17. АС – ДС – IIБф1Но30/836 * Списак Црквиј наодећи се у Окружју Смеде*
51 – 53.
18. АС – ДС – IIБф1Но30/836 * Списак Црквиј наодећи се у Окружју Смеде*
51 – 53.
20. Освећење темеља, Весник српске цркве бр. 6 – 7 (јуни – јули) 1910, 597;
Српска павославна епархија Шумадијска 1947 1997, Крагујевац 1997, 110 – 111.

Данашњи храм Преподобне матере Параскеве је рађен по

пројекту арх. Јована Станојевића, са триконхалном основом,
полуобличастим сводом и куполом изнад централног просто*
ра. Иконостасни оквир рад је Јарослава Крајчека а иконе су
1912. године сликали академски сликари Пашко Вучетић и
Љубиша Валић. Аутор живописа у олтару је Милован Михаи*
ловић. Антимис је епископа шумадијског Валеријана.21
Црква Брзанска
Данашње село Брзан средином XVIII века заснивају Љу*

тићи. За њима долазе Андрејићи, Кошани и Маринковићи.
Сва четрири рода су стигла са Косова и Метохије.22 Већ крајем
тог века то је велико село из кога више људи узима учешће у
борбама 1788. године. Из тадашње Крагујевачке нахије су у Ко*
чиној чети деветорица из Ракинца, по петорица из Брзана и
Жировнице, по четворица из Башина и Марковца, по тројица
из Градца, Глибовца, Бошњана и Лапова, по двојица из Бо*
туња, Забојнице и Топонице, а по један из Кијева, Јунковца,
Крчмара, Тополе, Баточине, Раче, Липнице, Пчелица, Драче,
Сибнице, Церовца и Аџибеговца (данас Старо Село код Велике
Плане).
Из Брзана су у Кочиној чети били: Тодор Гавриловић (18),
Дмитар Марковић (20), радиша Милићевић (20), Јован Глиго*
ријевић (20) и Васиљ Савић (35 година). У то време у Брзану
21. Српска павославна епархија Шумадијска 1947 1997, Крагујевац 1997, 110 –
111.
22. Т. Радивојевић, Насеља у Лепеници, Српски етнографски зборник XLVII,
Београд 1930, 44. Мада и Т. радивојевић и М. Недељковић сматрају да је на*
сеље настало почетком XVIII века тешко да се то догодило пре поновног ус*
постављања османске влати над северном Србијом 1742. године.

живе Андрејићи, Кошани (Миливојевићи и Миловановићи),

Љутићи, Маринковићи, Горданићи, Драгићевићи, Парезано*
вићи и Курјучевићи.23
Брзан је непосредно по доласку књаза Милоша на власт би*
ло не само највеће насеље у Лепеници, него после Крагујевца и
највеће насеље у Крагујевачкој нахији. Тако је 1818. године
Крагујевац имао 193 домова и 378 арачких глава а Брзан 136 до*
мова и 322 арачке главе. Само је још Жабаре, у Крагујевачкој
нахији, имало више од 100 домова и то 103 дома и 260 арачких
глава.24
Није ни чудо да је Брзан једно од првих села које је добило
нову цркву у књаз Милошевој Србији.
Књаз Милош је 9/21. децембра 1832. године послао писмо
Но. 3523 капетану Милутину Ђорђевићу са захтевом да му овај
пошаље списак новосаграђених цркава у лепеничкој капета*
нији. Милутин је одговорио 18/30. децембра 1832. године сле*
дећим писмом:
„ 9 декемврија што сте ми писали за цркве кад је која
прављена и који је храм:
1. Брзанска, 1825 лета, храм Сошествије Свјатаго Духа.
2. Рачанска, храм Свјатаго Архангела, лета 1826.
3. Павловачка, лета 1826, а храм Константина и Јелену.
4. Јарушичка, 1822 лета а храм Свјатаго Архангела”.25
Интересантно је да Милутин Ђорђевић није споменуо црк*
ву у Крагујевцу, саграђену у време владавине књаза Милоша
23. Миодраг Миле Недељковић, Ко су Шумадинци, Глас јавности од 9. априла
2001.
24. Мита Петровић, Финансије и установе обновqене Србије до 1842. књ. II,
Београд 1898, 447 – 452.
25. Т. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владекнеза
Милоша (1815 1839), Београд, 1926, 84 – 85.

која је у осталом управо његова задужбина. Не наводи ни баг*

рданску цркву. Са друге стране, у Лепеници су постојале и две
старије цркве Грнчарица и Горович (тј. Жабаре). Поред тога,
важно је напоменути да је рачанска црква само обновљена
1826. године а да је саграђена још у XVIII веку. Исто тако, по
подацима комисије која је 1836. године обишла и пописала ове
цркве, павловачка црква је саграђена у време Карађорђа.
У сваком случају, пре почетка Првог српског устанка у Лепе*
ници су постојале три цркве: Горович (Жабаре), Грнчарица и
Рача. Током устанка је саграђена павловачка црква, а за време
прве владе књаза Милоша саграђене су јарушичка, брзанска,
багрданска, баточинска и наравно крагујевачака.
Митрополит Михаило у обе своје књиге наводи да је црква у
Брзану саграђена 1822. године.26 Аутори који су касније писали
о брзанској цркви су углавном користили податке које су изне*
ли Тихомир Ђорђевић и митрополит Михаило.27
Вратимо се старој брзанској цркви брвнари.
Имa поменa дa je црквa подигнутa 1822. или 1825. године.28
Кажу да je на трулом и раније замењеном основном брвну би*
ла урезана и година – 1822.29 На престоним иконама, поред
имена дародавца, записана je година 1829.
26. Митрополитъ Михаилъ, Православна србска црква у княжеству Србıи,
Београд 1874, 12; Митрополит Михаило, Православна српска црква у Краље
вини Србији, Београд 1895, 92.
27. На пример Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије 1791 – 1848, Београд
1986, 105 а позивајући се на њега и Н. Радосављевић, Православна црква у
Београдском пашалуку 1766 – 1831, Београд 2007, 421.
Београд, 1874, 12; Тих. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља y Србији, СЕЗ
XXXVII, НИПС 22, СKA, Београд 1926, 84.
29. По подацима које је забележио Владета Милановић, свештеник.

Оно што са сигурношћу за сада можемо рећи је то да је да*

нас непарохијски храм, црква брвнара Св. пророка Илије, саг*
рађена између 1822. и 1825. године. Ако направимо неке анало*
гије са другим црквама брвнарама за које имамо детаљније
податке, највероватније је грађа за цркву припремљена 1821.
године, док је црква саграђена 1822. године, а довршавана то*
ком 1823. године. Поставља се питање када је освештана. Нема*
мо директне податке али можемо да пратимо кретање митро*
полита Агатангела у периоду 1823 – 25. године као и митропо*
лита Кирила 1826. године.30 С обзиром да је храм посвећен св.
Илији и да је Брзан релативно близу и Београда и Крагујевца,
црква је скоро сигурно освештана на самог св. Илију. Кирил је
на св. Илију 1826. године служио у крагујевачкој цркви па та
година отпада. Ни Агатангел, са великом вероватноћом, није
освештао цркву на св. Илију 1824. године. Са друге стране мит*
рополит Агатангел је лако могао да освешта цркву 1823. и на*
рочито 1825. године. У оба случаја знамо да се у време св. Илије
налазио сигурно у близини ако не већ у самом Брзану. Наро*
чито је током 1825. године у периоду јун – август митрополит
обилазио подручје од Крагујевца па преко смедеревске и пожа*
ревачке нахије све до ћупријске нахије. Врло је вероватно да је
управо тада на св. Илију 1825. године освештана црква у Брза*
ну. Мајстор који је саградио цркву је био Јован, познатији као
градитељ цркве Покајнице. Због тога је брзанска црква и слич*
на Покајници. Лаповaчка црква, слична брзанској, подигнута
је 1828. године.31
30. По подацима из АС – Државни Совјет – РНо 196/837, Списак свештенств
монашког и мирског реда у целој Србији године 1836. те и других извора.
31. По казивању старих људи, лаповачка црква брвнара је била слична оној
у суседном Брзану, али је растурена око 1930, када је потпуно довршена нова
црква.

По попису из 1836. године32 црква брзанска, храм Св. Проро*

ка Илије је лежала усред села, на брду, и имала је велику и доб*
ру порту. По подацима комисије црква је била саграђена „у
време Благовјерног Господара и Књаза нашег Милоша Обрено
вића а од обштине начињена”. Црква је била саграђена од др*
вета и те 1836. године била је у добром стању. Од црквених ут*
вари имала је те године: један путир, 2 крста, један налоњ,
Оосим темпла и престолних икона, других није имала, 5 кан*
дила, 2 кадионице, једну звездицу, једну кашику, једно копље,
један дискос, једну петохљебницу, 2 звонца, један полијелеј, 3
чирака, један тасић, једну кутију за агнец и 2 сандука. Истов*
ремено, од црквеног одејанија имала је 4 епитрахиља, један
воздух, једне наруквице, један стихар, један појас, 2 фелона, је*
дан антиминс, 5 ђачка стихара, 3 завесе, 3 завесе на престолу, 2
завесе на проскомидији, једна на налоњи, 2 дарка, један пеш*
кир и један барјак. Књига је био релативно мало, само 11 при*
мерака и то: једно Евангелије, 2 Минеја, један Октоик, један
Служебник, један Пентикостар, један Триод, једну Ирмоло*
гију, један Апостол, један Требник и један Псалтир. Црква је
имала и једно звоно. Од новца је имала само 47 гроша и 20 пара
готовине. Није располагала никаквим ни покретним ни непок*
ретним имањем изван цркве.
По подацим митрополита Михаила из 1874. године у Брзану
се налазила црква посвећена Св. Илији саграђена од слабог ма*
теријала 1822. године. При цркве се налазила само брзанска па*
рохија коју је сачињавало село Брзан са 280 домова.33
32. АС*ДС*IIБфIНо30/836, Списак Цркве Брзанске находеће се у Срезу Лепе*
ничком Окр. Крагујевачком и описаније исте Цркве понаособ у целом њеном
состојанијују, лист 432.

По подацим митрополита Михаила из 1895. године у Брзану

се налазила црква посвећена Св. Илији саграђена од слабог ма*
теријала (брвана) 1822. године. При цркви се налазила само бр*
занска парохија (I класе) коју је сачињавало село Брзан са 407
домова. Парох је био Вуле Милановић.34
Храм у Брзану je y облику лађе и, мада je мањих димензија,

припада средњем типу цркава (површине 56 m2). Целокупна
дужина износи 11,80 m, a ширина 5,30 m. Уже стране заврша*
вају ce вишеугаоно – трем са пет прелома, a олтарски простор
са шест, тако да прозор y том делу није могао бити постављен
y основи брода. Црква је подељен y три дела: трем, средишни и
олтарски део. Зидови од брвана, пресека 10 – 12/20 – 25 cm по*
ложени су на зидане темеље од ломљеног камена. Они су на*
стављени и низани y хоризонталном правцу, a y источној по*
ловини ужљебљени су и на тај начин укрућени у вертикалне
ступце. Кров je стрм и висок, прекривен крупном и дебелом
шиндром дужине до 90 cm, прикованом за кров дугим кова*
ним клинцима. Стреха je велика, блажег нагиба, подупрта
мањим косницима. Изузев трема, где je нижа и равна, тавани*
ца je коритасто засведена обрађеним шашовцима. Унутрашња
висина свода износи 5,00 m, док je целокугпна висина зграде
(до слемена) око 7,70 m. Под y цркви je од опека квадратног об*
лика, величине 30 cm. До 1955. године црква je била y прилич*
но трошном стању, a њена архитектура временом измењена.
Шиндра je иструлела a стреха пропала, услед чега je долазило
до јачег прокишњавања. Биле су неисправне и поједине кров*
не греде, гредице и летве, па и извесна брвна у зидовима. По*
ред тога, зидови су и споља и изнутра били олепљени блатом,
34. Митрополит Михаило, Православна српска црква у Краљевини Србији,

плевом и малтером, пошто je дрво претходно орапављено засе*

цима, у циљу бољег приањања лепа. Но и поред тога, леп je на
многим местима опао или се поткорушио и на тај начин пос*
тао трошан.35
Да би унутрашњост цркве постала већа, био je уклоњен за*
падни зид од брвана, међуступци у трему затарабљени и
омалтерисани, врата пребачена са ранијег на нови зид, те je
трем био претворен y женску цркву са крстионицом. Уз помоћ
среског и црквеног одбора, Завод за заштиту HPС предузео je
опсежне конзерваторско – рестаураторске радове, који су овом
објекту вратили његову првобитну архитектуру и сачували га
за дужи низ година. Том je приликом премештена и поправ*
љена дрвена звонара.36
Приликом откривања шиндре y иначе неприступачном
простору између покривача и свода, примећен je већи број (5 –
6) тестија (крчага). Неке су још висиле о кровним гредама (сле*
мењачи и мањим распињањима испод ње), окачене врпцом за
грлић, док су друге, разбијене, лежале на своду. Дно je код сва*
ке тестије имало у средини пробушену малу рупу кружног
пресека, као код саксије. Сви су ти судови затечени празни.
По својој архитектури, овај споменик спада y ред лепших
цркава брвнара, подигнутих за време кнеза Милоша, чији су
разрађени облици и пропорције врло складни, слично ономе
што: ce види код оближњих цркава – y Рачи Крагујевачкој и
Покајници. То ce нарочито односи на основу и на кров витких
и заобљених површина. Поједини детаљи заслужују већу па*
35. Д. Ст. Павловић, Цркве брвнаре у Србији, Саопштења V, Београд 1962, 124.
36. Радове изводио дрводељски мајстор Ж. Кузмановић, из Липовца код
Враћевшнице, на основу елабората и под руководством арх. Д. Ст. Павло*
вића. Исто, 124 нап. 125.

жњу: западна врата, иако скромна и једноставна, стилизована

су орнаментима од прикованих профилисаних летвица; ступ*
ци y трему обрађени су и обојени.
Црква у Лозовику
Књаз Милош је 9/21. децембра 1832. године издао наредбу

Но 3523 о попису свих новосаграђених цркава у Србији. У из*
вештају од 12/24. децембра 1832. године, добијеном по тој на*
редби од капетана Јованче Спасића из Смедерева, пише да је
црква у Лозовику (храм Свјатих Апостола Петра и Павла), у
капетанији подунавској, грађена 1831. године.37 По подацима
из пописа из 1836. године лозовичка црква (храм Свјатих Апо*
стола Петра и Павла) је саграђена 1831. године трошком „обш*
тетства” лозовичког и сараорачког.38
По подацима митрополита Михаила црква лозовичка, храм
св. апостола Петра и Павла, саграђена је од слабог материјала
1830. године.39 Боривоје Перић тврди како је стара црква брвна*
ра саграђена је 1831. године а нова одмах до ње 1892. године.
Цркве су у Кленовцу где је некада било село. Овим црквама
припада и село Сараорци.40 И др Радомир Милошевић усваја
1831. као годину изградње цркве брвнаре Светих Апостола
37. АС – КК – XVII – 548; Ти. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији
у време прве владе кнеза Милоша (1815 1839), Београд – Земун 1926, 413.
38. АС – ДС – IIБфIНо30/836, Списак Црквиј наодећи се у Окружју Смедерев*
ском и описаније сваке Цркве у цјелом њеном состојанију, число 10, лист 58
– 60.
39. Митрополитъ Михаилъ, Православна србска црква у княжеству Србiи,
Београд, 1874, 20.
40. Б. Перић, Моравска свитања – Хроника општине Велика Плана, Велика
Плана 1986, 102.

Петра и Павла у Лозовику. Он само додаје и податак да је ос*

већење извршио митрополит Мелентије.41
Из архивских докумената сазнајемо да су кметови из Лозо*
вика у пролеће 1830. године дошло код књаза Милоша са мол*
бом да им дозволи да саграде цркву што им је он радо дозво*
лио обавештавајући о томе капетана Јованчу у Смедерево сле*
дећим писмом од 31. маја/12. јуна 1830. године:
Но. 842
Благородни капетан Јованче42
С писмом вашим дошли су ми кметови лозовички и пред

ставили су ми жељу њину за цркву. Намереније је њино похвале
достојно и ја им одобравам, при којем и препоручујем, да изађе
те међу она села и да поздравите народ и од мог имена љубез
но, пак наредите нек се одсече нуждна јапија и одма извуче да
прелети и да се осуши, а на пролеће ако бог да здравља, нек у
име божије градити почну.
Поздрављајући вас остајем,

вам благонаклоњени
Милош Обреновић
У Крагујевцу
31. маја 1830.
На основу овог документа можемо да претпоставимо да је

41. Српска православна епархија Браничевска – Шематизам 2003, Пожаревац
2003, 109
42. Бранко Перуничић, Насеље и град Смедерево, Смедерево 1977, 416.

црква у Лозовику саграђена највероватније 1831. године.

Током 1834. године набављена су два звона за цркву у Лозо*
вику и то једно од 279 фунте (за које је плаћено 1060 гроша и 4
пара) и друго од 173 фунте (657 гроша и 4 паре).43
На залагање попа Алексе Станојевића код цркве је 1835. го*
дине отворена прва школа у Лозовику. Први учитељ је био
Аранђел Илић, родом из Крњева, који у родном селу и учио
школу.44 Међутим, док је ово проверен податак постоји један
спомен о учитељу у Лозовику из септембра 1824. године. Наи*
ме, у Деловодном протоколу књаза Милоша из 1824 – 25. годи*
не под бр. 1819 од 11. септембра 1824. године пише: „Одговоре*
но г. Јовану у Пожаревац на два писма његова, једно од 7, друго
од 8. т. м., да учитељ Станко, ископавши новце, амо доведен,
задржаће се до пришествија Јовичиног и осталих његових сад*
руга, за које се Господар и чуди да их г. Јован с овим учитељем
Станком [из] Лозовика послао није“.45 Сутрадан, 12. септебра
1824. године писано је кметовима лозовичким по истом пи*
тању: „Писано кметовима Павлу и Николи у Лозовику Н. пожа*
ревачке (!? прим. аутора), да по пријатију писма пошљу Јовицу
Јовановог и Јована механџију, сада туфекџијом прозваног, и с
њима 126 ископаних дуката». На жалост, нисмо могли, бар за
сада, да утврдимо како се завршила ова „афера" али су напред
наведени подаци ипак интересантни и то двојако: у њима се
43. Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842. IIИ,
Београд, 1899, 616 – 617.
44. Боривоје Перић, Моравска свитања – Хроника општине Велика Плана,
Велика Плана, 1986, 103.
45. Василије Крестић, Никола Петровић, Протокол кнеза Милоша Обрено
вића 1824 – 1825, Београд 1973, 53. У протоколу Бр. 1819 – Д. 11. Постоји и даљи
текст који није у вези са учитељем Станком и Лозовиком па га нисмо овде
дали.

септембра 1824. године спомиње извесни учитељ Станко у Ло*

зовику као и да је те године негде у селу и његовој непосредној
близини пронађено тј ископано 126 дуката.
Црква је саграђена на већ постојећем сеоском гробљу о коме
је Н. Дудић написао следеће: „На сеоском гробљу, које је данас
већ у самом насељу, има великих камених крстова са почетка
XIX века (1810). Облик крстова и начин обраде слични су спо*
меницима у селу Стрмостену (Горња Ресава). Има споменика
студеничке школе, са ликовним представама, из нешто кас*
нијег периода (1826). Било је и појава где ус гробови облагани
дебелим даскама“.46
По подацима комисије која је радила попис 1836. године цр*
ква у Лозовику, храм Св. Петра и Павла налазила се у равници
јужно од села и имала је пространу порту. Црква је била од тал*
пи са припратом и те 1836. године налазила се у добром стању.
По подацима комисије, саграђена је 1831. године средствима
обштетсва лозовичког и сараорчког.47
Од црквених утвара лозовичка црква је имала од цигли зи*
дани часни престо, антимис, малу кутију за „свјатаја“, калајни
путир, калајни дискос са звездицом, малау калајну кашику,
челично копље, три престона чирака од туча, мало звонце, пар
малих маказа (мумаказа), две плехане кадионице, плехану
флашу за зејтин, два барјака, два дрвена чирака са великим
свећама, полијелеј, 10 калајних кандила, темпло са 21 иконом
и једним распећем, царске двери, пар малих двери са стране,
икону св. Николе са стране, 5 свечаних икона, две певнице,
46. Никола Дудић, Стара гробља и нсдгробни белези у Србији, Београд 1995,
56.
47. АС * ДС * IIБфIНо30/836, Списак Цркви находећи се у Окружју Смедерев*
ском, и описаније сваке Цркве по наособ у целом њеном состојанију, число
10, лист 58*60.

иконостас, налоњ, умивалницу од цигле, дискос без звиздице,

тас од плеха, машице, проскомидију од дасака, џезвицу за
„теплоту“, плехани мали тас и сребрну миромазаљку. Од црк*
веног одејанија црква је поседовала: свилени воздух са шири*
том, два свилена дарка, стихар од басме, фелон од басме, сви*
лене наруквице са ширитом, епитрахиљ од басме, појас од
басме, два чаршава од басме, два бела чаршава, два проста ку*
шака, два пешкира, белу завесу, две завесе од басме, белу мара*
му под темплом, стари чаршаб од басме на иконостасу. Било је
и десетак књига: Евангелије на мало коло, Апостол на мало ко*
ло, Служебник, Пентикостар, велики Триод, постни Триод, Ос*
могласник недељни, празнични Минеј на мало коло, обшчи
Минеј на мало коло, Полустав на мало коло и мали Часловац.
Црква је поседовала два звона. Имала је 460 гроша и 33 пара го*
товине. Од непокретног имања је имала једну малу кућу у
порти. Покретног имања није имала. Парохији храма припа*
дала су села: Лозовик и Сараорац. Новопостављени тутор је
био Јаков Зубајац из Лозовика.48
Свештеник при цркви, те 1836. године био је јереј Алекса Ве*
лимировић.
Храм je издуженог облика, с равним неограђеним тремом на
четири стуба, „папертом“, црквом и олтаром који ce завршава
y облику правилног многоугаоника, y укупној дужини од 14,60
m, ширине 6,00 m, припадајући на тај начин средњим грађеви*
нама ове врсте (површине око 80 m2). Ha темељима са банком
на унутрашњој страни почивају зидови од талпи, дебљине 10
– 12 cm, међусобно везани на „ластин реп“, врло добро очува*
48. АС * ДС * IIБфIНо30/836, Списак Цркви находећи се у Окружју Смедерев*
ском, и описаније сваке Цркве по наособ у целом њеном состојанију, число
10, лист 58*60.

ни. Кров je средње стрмине, има стреху без ублаженог пада, a

1931. године препокривен је новијом ситном шиндром, налик
на клис, величине 7/15/1 cm. Ове су дашчице ужљебљене једна
y другу, a редови један на други належу. На грбинама више
трема нису биле видљиве маије већ је шиндра сама прелазила
из једне равни y другу, одајући утисак лакшег крова. Под je од
квадратних опека, a таваница засведена профилисаним и
жљебљеним шашовцима уобичајеног облика. Црква je изнутра
висока око 6,00 м.49
Сва су врата засведена и обрађена слично као на осталим
објектима ове врсте подигнутим за време књаза Милоша y
овом делу Поморавља. Она су украшена прикованим дашчи*
цама са урезима. На прозорима су гвоздене решетке. Ако пос*
матрамо храм y целини, он и по архитектури и по сликарству
заслужује нарочиту пажњу.50
До сукоба народа и Министарства грађевина дошло је и по*
водом плана за цркву Лозовик – сараорачку. Црквена општина
желела је да подигне цркву по угледу на цркву у Рачи, чији је
план, пошто није постојао, израдио крагујевачки окружни ин*
жињер Емануел Сандер. Тај план је одбијен, а у министарству
је израђен други који је одговарао законским актима.51 Захте*
вано је да се допусти градња по плану Рачанске и Грочанске
цркве пошто ,,народ неће ни да чује за цркве у византијском
стилу”.52
49. Д. Ст Павловић, Цркве брвнаре у Србији, Саопштења књ. V, Београд 1962,
145.
50. Д. Ст. Павловић, Цркве брвнаре, у: Археолошки институт САН, „Архео*
лошки споменици и налазишта y Србији II, Централна Србија“, Грађа X, 3,
Београд 1956, 209; Споменици културе HP Србије, Просвета, Београд 1951., 91;
Д. Ст Павловић, Цркве брвнаре у Србији, Саопштења књ. V, Београд 1962, 145.
51. АС*МПс*ц, г. 1886, 3208.; АС*МПс*ц, г. 1888, 3217.

Због спора са Лозовик – сараорачком црквеном општином

референт Министарства просвете пише Министарству грађе*
вина, покушавајући да објасни противљење ,,византијском
стилу”: ,,Противљење против византијског стила не стоји уса*
мљено, већ оно стално избија на површину, али се успева да
сломи још у почетку. То по мом мишљењу није без разлога.
Пирг – звоник стоји у византијском стилу одвојено, он кошта
исто колико и сама црква. Мислим да се до сада нигде није по*
дигао чак ни код Вазнесенске цркве у Београду већ се граде др*
вени што није ружно. Зато траже цркве са звонарама ма у ком
стилу биле. На наш захтев да се то прилагоди на примеру Сме*
деревске и Нишке цркве рекли сте да то не може бити зато што
се често и јављају за грађањем капела или пак кришом саграде
цркву.” Зато референт тражи да Министарство грађевина на*
чини планове за цркве са звоником који би били јефтинији од
ових који се шаљу, а којима се предвиђа изградња скупих цр*
кава у које и мало верника може да се смести.53
Иконостас за лозовичку цркву, рад Стеве Тодоровића, Ђоке
Крстића, Пере Раноса, Ђоке Миловановића, Живка Југовића и
Мите Андрејевића био је готов у пролеће 1893. године. Због то*
га је јављено надлежном министру да пошаље комисију за ње*
гов пријем.54
Стара црква чатмара у Багрдану
Данашњи храм Св. арх. Гаврила у Багрдану подигнут је

1869. године на месту где је била старија црква о којој релатив*
52. АС*МПс*ц, г. 1888, 3220.
53. АС*МПс*ц, г. 1889, 3221 А.
54. Весник Српске цркве св. VI (јун) 1893, 610

но мало знамо.
Интересантно је да је тој старој цркви храм био Св. арханг.
Михаило а не Гаврило као код нове цркве.55 За сада остаје отво*
рено питање када је старија црква сазидана. Наиме, као што
смо већ навели, Милутин Ђорђевић је 18/30. децембра 1832. го*
дине писао књазу Милошу о црквама у Лепеници и том при*
ликом наводи већ споменуте 4 цркве:56 Брзаску, из 1825. годи*
не, Рачанску, из 1826. године, Павловачку, из 1826. године и
Јарушичку из 1822. године.
Као што видимо овде нема цркве у Багрдану. Са друге стра*
не у “Списку Цркве Багрданске находеће се у Срезу Лепеничком
Окр. Крагујевачком и описаније исте Цркве понаособ у целом
њеном состојанијују” из јесени 1836. године,57 наводи се да је
црква саграђена за време владавине књаза Милоша Обрено*
вића. То значи да је стара багрданска црква саграђена, најверо*
ватније, негде између почетка 1833. и средине 1836. године.
Интересантно је да сазнамо шта о цркви багрданској кажу
Ђорђе Павловић парох и намесник крагујевачки и члан Ис*
правничества окружја крагујевачког Атанасије Вукићевић у
свом извештају о црквама и манастирима у Окружју крагује*
вачком из 1836. године. Они најпре наводе да је храм цркве
Багрданске Св. архангел Михаило. Храм је лежао између села
55. АС*ДС*IIБфIНо30/836, Списак Цркве Багрданске находеће се у Срезу Ле*
пеничком Окр. Крагујевачком и описаније исте Цркве понаособ у целом ње*
ном состојанијују, лист 432, число 16.
56. Т. Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе кне
за Милоша (1815 1839) * Наеља и порекло становништва књ. 22, Београд * Зе*
мун, 1926, 84.

„близу чаршије” и имао је осредњу порту. По тврђењу чланова

комисије црква је саградила општина „у време Благовјерног
Господара и Књаза нашег Милоша Обреновића”. Црква је била
саграђена од чатме па облепљена и у јесен 1836. године била је
у добром стању. Од утвари црквених багрданска црква је посе*
довала: један путир, један крст, 15 икона, 7 кандила, једну ка*
дионицу, једну звездицу, једну кашику, једно копље, 2 диско*
са, једну петохљебницу, једно звонце, 3 чирака, један тасић и
једну кутију за агнец. Темпло није имала. Од одејанија цркве*
них било је 1836 године 2 епитрахиља, један воздух, 2 нарукви*
це, 2 стихара, један појас, један Антимнис, 3 завесе, 4 завесе на
престолу, једна завеса на проскомидији, 3 дарка и један барјак.
Књига је било веома мало, само 2 Октоиха, један Апостол, је*
дан Требник, један Псалтир и један Часловац. Црква није има*
ла звона а од готовог новца имала је само 52 гроша и 2 паре док
новца на облигацији није имала као ни покретно ни непокрет*
но имање. Једино је у порти постојало једно врло старо школс*
ко здање.58
Те 1836. године свештеника у Багрдану је био јереј Богдан
Гавриловић кога је 24. јуна 1828. године рукоположио Митро*
полит Антим у Рипњу. Јереј Богдан је 1836. године имао син*
ђелију на парохију.59
У порти цркве се и данас налази зграда у којој је 1842. године
радила школа.
На месту ове старе цркве чатмаре саграђена је данашња цр*
ква св. архангела Гаврила. Црква је довршена 1869. године а 21.
59. АС * Државни Совјет * РНо 196/837, Списак свештенства монашког и мир*
ског реда у целој Србији године 1836. число 261. лист 67.

новембра исте године, по овлашћењу митрополита Михаила,

освећена је од протојереја Миладина Милићевића протопрез*
витера окружја јагодинског, иначе пароха варваринског. Нова
црква је једнобродна грађевима са малим торњем без кубета.
Унутрашњост је подељена пиластрима на четири дела.60
ИКОНОСТАСИ У ЛАПОВСКОЈ, БРЗАНСКОЈ,

ЛОЗОВИЧКОЈ И БАГРДАНСКОЈ ЦРКВИ
Заједничко за све четири цркве брвнаре о којима је овде ре*

чи, лаповску, лозовичку, брзанску и цркву на Багрдану јесте
питање учешћа сликара * зографа Јована Стергевића (Стерије*
вића), познатијег као Јања Молер, на изради икона или цело*
купног иконостаса ових цркава.
У цркви у Лапову сачувана је само једна икона са првобит*
ног иконостаса која се према стилско – морфолошким каракте*
ристикама може приписати руци познатог Милошевог зогра*
фа Јање Молера. У питању је престона икона Исуса Христа на
богато украшеном престолу у архијерејској одежди, са круном
на глави. Са леве и десне стране су му по двојица јеванђелиста
са својим симболима. Десном руком благосиља док у левој др*
жи отворено јеванђеље (Mатеј 25, 34). Исти иконографски при*
каз Исуса Христа јавља се и на икони коју је Јања Молер радио
за другу цркву – храм Светога Духа у Брзану током 1829. годи*
не.
У дну лаповачке иконе, налази се заветни натпис који није
могуће у целости ишчитати. Ипак, из њега сазнајемо да је не*
ки Сава из Азање приложио икону за свој спомен и здравље
60. Српска православна епархија Шумадијска 1947 1997 – Шематизам, Кра*
гујевац, 1997, 28.

најверватније 1833. године. Азања у то време није имала цркву,

добила ју је је врло касно,61 међу последњим селима у смеде*
ревском округу. У то време Лапово је као и Азања припадало
смедеревској нахији (касније окружју) као најужније насеље
ове нахије. Већ раније је установљено да су Азањци даровали
престоне иконе црквама смедеревске нахије, као што је при*
мер престона икона Јована Крститеља из цркве Св. Архистра*
тига Гаврила у Осипаоници, такође рад Јање Молера,62 коју је
приложио Азањац Ранко Мајсторовић лета 1829. године.63
Иако се не може ближе одредити сликарска делатност Јање
Молера за цркву у Лапову, да ли је учествовао у изради цело*
купног иконостаса или само на овој икони, не може се ни оспо*
рити могућност да је Јања Молер аутор и остатка иконостаса.
Према документу Списак Црквиј наодећи се у Окружју Смеде
ревском и описаније сваке Цркве у цјелом њеном состојанију,
число 7. лист 51 – 53,64 црква у Лапову је већ 1836. године имала
иконостас који се састојао од 4 велике престоне иконе, 16 малих
празничних икона, једних Царских двери, 2 мале са стране про
61. Црква је грађена око 1870. године, а преправљена 1882. године у: Б. Несто*
ровић, Преглед споменика архитекуре у Србији XIX века, Саопштења X, 1974,
141 – 169, 142.
62. Ј. Башић, Н. Ђокић, Црква Светог Архистартига Гаврила у Осипаоници,
у штампи.
63. Вођа Ђакове буне и кнез Ранко Мајсторовић, члан Српског совјета(?) пот*
писник је писма заједно са Милосавом Лаповцем и Стојаном Ћирковићем
„Представници народа нахије смедеревске,окупљени у цркви крњевачкој
моле кнеза Милоша да им смањи кулук и опрости учешће у Ђаковој буни“ у
цркви крњевачкој 8. марта 1825. године у: Б. Перић, Моравска свитања, Хро
ника општине Велика Плана, Велика Плана 1986, 44. Исто у Б. Перуничић,
Насеље и град Смедерево, 215. „Ранко Мајсторовић 1828. пише из Осипаонице
Кнезу Милошу“ у: Т. Ђорђревић, Архивска грађа за насеља у Србији, 412.
64. АС – ДС – IIБф1Но30/836

сте двери тј. северних и јужних двери. Оно што се не помиње

јесте да ли је већ тада иконостас поседовао Крст са представом
Распећа, што овде вероватно и није био случај,65 могуће да је
додат касније. Како је икона Исуса Христа рађена највероват*
није 1833. године вероватно да је и цео иконостас како се по*
миње у Списку из 1836. године урађен до тада. Највероватније
да је иконостас већ био завршен 1834. године, ако се зна да је
Јањи Молеру према познатим радовима за читав ниски тип
иконостаса требало у просеку две године, док је престоне ико*
не завршавао за једну годину, често радећи упоредо и за друге
цркве.
Јован Стергевић (Стеријевић) службујући код кнеза Мило*
ша израдио велики број иконостаса или њених логичних ико*
нописачких целина (престоне иконе, царске двери, бочне две*
ри, апостолски ред и сл.) те се не може искључити могућност
да је Јања Молер поред престоне иконе Исуса Христа израдио
још три престоне иконе, или још неку иконописачку целину
лаповачке цркве: царске и бочне двери и зону Великих празни*
ка. Познат је Јањин рад на иконама зоне Великих празника на
иконостасима старе цркве у Крагујевцу (1822) за који је радио
15 празничних икона,66 у Осипаоници 14 празничних икона
(1829*1830), 17 празничних икона за цркву у Селевцу (1833*
1834), 13 празничних икона у Вазнесењској цркви у Топчидеру
(1836),67 8 празничних икона за манастир Драчу (1839).
Иконостас у цркви * брвнари Св. Петра и Павла у Лозовику
Јања Молер је израдио 1831*1832. године,68 што потврђују доб*
65. С. Габелић, Иконостасни крст из цркве Св. Николе у Челопеку, Ниш и Ви*
зантија XIII, 425 – 436.
66. Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије, Београд 1986, 254; Н. Кусовац,
Класицизам код Срба каталог сликарства, Београд 1967, 179–180.

ро очувани приложнички записи.69 Он је највероватније изра*

дио цео иконостас који припада типу ниских олтарских пре*
града, а који је касније (1931) доживео одређене измене. За
цркву у Лозовику Јања Молер је израдио престоне иконе Св.
Георгија, Св. Николе, Богородице са Христом, Исуса Христа, Јо
вана Крститеља, Царске двери са представом Благовести и је
ванђелистима, северне двери са представом Св. архангела Ми
хаила и представом Велики сабор анђела изнад, јужне двери са
представом Св. архиђакона Стефана и представом Недремано
око изнад, 11 икона апостолског реда и иконе Богородице и Св.
Јована Богослова у медаљонима крај Распећа. Према заветним
натписима приложника из Сараораца престоне иконе настале
су 1831. године, док заветни натписи приложника из Лозовика
откривају да је Јања Молер царске и бочне двери осликао 1832.
године.
По свему судећи пандан престоној икони Св. Георгија која
се налази на крајњој северној страни прве зоне иконостаса у
свом пређашњем стању имала је за пандан икону Св. Димит
рија, какав је истоветни пример и у цркви Силазка Св. Духа у
67. Према сачуваном рачуну Архив Србије, Кнежев конак 1836, бр. 77, Јања
Молер је 1836. године у цркви Св. Вазнесења у Топчидеру осликао 13 праз*
ничних, 13 апостолских и 9 престоних икона. На основу овог рачуна види се
да је кнез Милош преко Томе Вучића * Перишића сликару исплатио суму од
168 талира у: Р. Станић, Иконостас цркве на Савинцу, Зборник Народног му*
зеја IV, Чачак 1973, 5 – 22.
68. Митрополит Михаило, 20; Петровић, Финансије I, 783. Антиминс из 1832,
на грчком језику, сa словенским додатком о дану освећења, Душан Д. Мито*
шевић, Стара црква y Лозовику, Крњево 1956. (рукопис), 6. Спомен плоча на
цркви из 1931.
69. Сви натписи су публиковани у: А. Костић, Иконостас цркве брвнаре Све
тих апостола Петра и Павла у Лозовику, Смедеревски зборник 3, Смедерево
2012, 71 – 94.

Селевцу коју је Јања Молер иконописао 1833/1834. године.

Међутим, у каснијим обновама храма неколико икона са ико*
ностаса (четири иконе из апостолске зоне, представа Распећа
на врху и престона икона са крајње јужне стране иконостаса)
израђене су поново(?) од стране сликара В. Михалића на стого*
дишњицу подизања цркве, 1931. године.70 Могуће је да је том
приликом на место иконе Св. Димитрија постављена нова
икона патрона храма Св. Петра и Павла. Судећи према Списку
Црквиј наодећи се у Окружју Смедеревском и описаније сваке
Цркве у цјелом њеном состојанију71 из 1836. године иконостас
се састојао од 21 иконе „Темпло са 21 иконом и са 1 распјатијем,
1 Царске двери, 2 Мале двери са стране“, што заправо значи да
су упаво ових шест икона које су подлегле обнови постојале на
првобитном иконостасу и да су касније обновљене.
Иконостас у Лозовику се не разликује од дела које је Јања
Молер оставио у другим црквама истог времена, али је још јед*
но сведочанство за успостављање тачније хронологије његовог
рада, високе продуктивности и прихваћености сликарских ре*
шења.
Иконописни рад Јована Стергевића (Стеријевића), једног од
најплодотворнијих зографа Милошевог времена препознајемо
и на иконостасу у старој Брзанској цркви.72 Како је истакнуто у
заветном натпису на престоној икони Христа Великог Архије
реја, коју је приложио раб божији Милутин Георгијевић, Јања
Молер је иконе за ову цркву израдио 1829. године. Према стил*
ско – иконографским карактерисикама и Јањиним до сада поз*
натим потписаним и атрибуирани делима, слободни смо за*
70. В. Михаилић се и потписао на престоној икони Св. Петра и Павла.
71. АС – ДС – IIБфНо30/836
72. Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије, Београд 1986, 255.

кључити да је Јања Молер израдио две и истовремено једине,

престоне иконе брзанског иконостаса: Богородица са Христом
и анђелима и Христ Велики Архијереј, затим царске двери,
другу зону од 13 икона са приказима дванаест апостола и Ису
са Христа, као и представе Богородице и Св. Јoвана Богослова
смештених у медаљонима око крста на врху иконостаса на ко*
ме је приказана сцена Распећа. Због конзервације икона са
иконостаса које датира од пре десетак година, од стране над*
лежног Завода, постоји недоумица да ли је и осликани крст са
Распећем дело Јање Молера, који је поред чишћења потамнеле
патине вероватно и поново осликан. Ипак, графизам сцене по
коме је Јања Молер препознатљив и поред ових савремених
измена не одбацују могућност да је овај зограф њен аутор.
Двокрилне царске двери у богатој флоралној декорацији ос*
ликане су сценом Благовести око које су приказани јеванђе*
листи у засебним медаљонима. Северне и јужне двери са пред*
ставам Арханђела Михаила и Св. Првомученика и архиђакона
Стефана су свакако рад за сада непознатог али ученог зографа
другачијег сензибилитета. По свој прилици бочне двери су до*
дате касније.
Своју већу иконописну целину Јања Молер оставио је у цр*
кви Силазка Св. Духа у Селевцу радећи иконе четири године
касније, тј. 1833. и 1834. године. Том приликом користио се ис*
том иконографијом као и у цркви у Брзану.73 Исту иконогра*
фију пре цркве у Брзану Јања Молер ће користити за иконос*
тас цркве на Савинцу.74
73. Година 1833. налази се на престоној икони Св. Јована Крститеља, а 1834.
забележена је на царским дверима: Документација РЗЗСК Смедерево.
74. Р. Станић, Иконостас цркве на Савинцу, Зборник Народног музеја IV, Ча*
чак 1973, 5*22.

У питању су исти предлошци75 које је овај иконописац ко*

ристио за израду престоних икона и у Брзану, на Савинцу
(1822),76 у Селевцу (1833/1834), манастиру Драчи (1839)77 када
уместо стандардног типа приказивања Богородице са Хрис*
том користи иконографију Крунисања Богородице, која седи на
престолу, у крилу држи Христа Емануила са сфером а анђели
јој стављају круну на главу. Икона Христа Великог Архијереја
приказује Христа на богато, златом украшеном престолу, у ар*
хијерејској одежди са инсигнијама, на глави носи круну. Де*
сном руком благосиља а у левој држи отворено јеванђеље (Ма
теј 11, 28). Са обе стране су му по двојица јеванђелиста са
својим симболима, у горњем левом углу су јеванђелист Матеј
са анђелом и јеванђелиста Марко са крилатим лавом, док су у
горњем десном углу јеванђелист Јован са орлом и јеванђелис*
та Лука са крилатим волом. Обилна употреба злата, богата де*
корација одеће приказаних светитеља и престола на којима
они седе изведена је постбарокном орнаментиком и препоз*
натљива је одлика овог зографа. Исту иконографску схему Ја*
ња Молер ће поновити на престоној икони Исуса Христа у Ла*
пову (1833) и цркви Св. Преображења у Придворици (1841), на
којој се и потписао.78
75. О сликарским приручницима * ерминијама које су сликари–зографи ко*
ристили као теоријску основу свог сликарства и пореклу иконографских, ли*
ковних и декоративних решења види: А. Костић, Иконостас цркве брвнаре
Светих апостола Петра и Павла у Лозовику, Смедеревски зборник 3, Смеде*
рево 2012, 71* 94, 90*92.
чак 1973, 5*22.
77. Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије, Београд 1986, 255.
78. Обе престоне иконе Богородице са Христом и Исуса Христа првобитно
су рађене за цркву Св. Стефана у Ивањици у: Р. Станић, Конзерваторске бе
лешке, Зборник Народног музеја V, Чачак 1974, 13*17.

Како иконостас у Брзану припада типу ниских иконостаса,

а сходно и димензијама храма у који је ова олтарска преграда
смештена, за ову цркву израђена је само апостолска зона, без
зоне Великих празника каква се јавља у Селевцу. Јања Молер је
за апостолску зону осликао представе апостола а у средишњем
делу је израдио икону Исуса Хриса на престолу који чувају
анђеоски редови: престоли и серафими. Са лева на десно у
апостолској зони су следеће иконе: апостол Јаков, апостол То*
ма, апостол Андреј, јеванђелист Марко, јеванђелист Матеј,
апостол Петар, Исус Христос, апостол Павле, јевађелист Јован,
јеванђелист Лука, апостол Симон, апостол Вартоломеј и апос*
тол Филип. Апостолски ред идентичан је оном који је Јања Мо*
лер израдио за иконостас цркве Светог Архистратига Гаври
ла у Осипаоници исте 1829. године, а завршио следеће 1830.
године.79
Као што се може видети Јања Молер је током 1829. године
израдио иконе за два иконостаса, у Брзану и Осипаоници. Ме*
ђутим, изгледа да је исте године неке иконе Јања Молер радио
и за манастир Рукомију,80 што даље сведочи о његовој продук*
тивној уметничкој делатности, која је на самом крају друге де*
ценије XIX века већ осигурала његовој дружини велики обим
послова.
Како је црква на Багрдану срушена, а у недостатку директ*
них података о изгледу иконостаса и о учешћу зографа Јање
Молера, не може се ближе утврдити ни њена иконописачка ак*
у штампи.
80. Б. Вујовић, Уметност обновљене Србије, Београд 1986, 255; М. Коларић,
Топчидерска црква, њени градитељи, њени сликари, Зборник радова Народ*
ног музеја, Београд 1958, 339; M. Kolarić, Enciklopedija Likovnih Umjetnosti III,
Zagreb 1964, 62.

тивност. Сходно времену и околностима у којима је црква на

Багрдану саграђена, не може се ни оспорити умешаност неког
сликара * зографа на изради иконостаса или учешће самог
Јање Молера. Тим пре што је међу 17 евидентираних поједи*
начних икона које је Јања Молер израдио између 1822*1844. го*
дине,81 Н. Кусовац убраја иконе у Крагујевцу, Књажевцу, Бео*
граду и Багрдану82 а исту тврдњу преузима и Р. Станић.83
Ипак, не може се даље тврдити да ли је у питању једна или ви*
ше икона рађено за цркву на Багрдану и да ли је била део ико*
ностаса. Постоји могућност да је била покретна целивајућа
икона, какве постоје у цркви Св. Архистратига Гаврила у Оси*
паоници које је Јања Молер израдио1830. године након што је
за исту цркву израдио и иконостас.84 Како је већ истакнуто ра*
није, Багрданска црква је према Списку из 1836. године имала
15 икона и није поседовала темло.85
Ангажован и врло цењен иконописац Јована Стергевић
(Стеријевић) * Јања Мoлер, заузима истакнуто место у сакрал*
ној уметности прве половине XIX века, који је као печалбар са
југа постао у Србији носилац једног типичног и снажно уко*
рењеног стилског схватања. Иако приписана дела потврђују да
81. 1822. је година када се Јања Молер појављује у Крагујевцу, 1844. је година
када је настало настало његово последње познато сигнирано дело * икона
Три јерарха за крагујевачку црквену општину.
82. Н. Кусовац, Класицизам код Срба каталог сликарства, Београд 1967,
179*180.
чак 1973, 5*22, 16.
у штампи.

је Јања Молер понављао утврђена иконографска решења, при*

мери из цркава које овај рад разматра потврђују да су се она
мењала сходно жељама и статусу наручилаца али и сразмера*
ма цркве за коју је иконостас намењен. Иконостаси у Брзану
(1829), Лозовику (1831*1832) и Лапову (1833) су још један при*
мер ове праксе где се поново истакло активно приложништво.
Нажалост, за иконописачку делатност у цркви на Багрдану не
могу се донети ближи закључци.

LES VIEILLES ÉGLISES SERBES CONSTRUITES EN BOIS EN

LAPOVO, BRZAN, LOZOVIK ET BAGRDAN
Lorsque, après 1815, dans la Serbie du prince Miloš Obrenović (Miloch

Obrénovitch), déjà en partie libérée, des conditions de ivie nouvelles, faS
voriseront une ère également nouvelle dans la construction, les églises,
pour raisons économiques, continueront longtemps encore à se faire en
bois. Ne devant plus se cacher, elles deviendront mieux accessibles et plus
vastes aussi. Lès écoles se dresseront bien vite à leurs côtés, puis les mairS
ies. Ainsi, autour du parvis, se formera le centre de l'habitat.
Les besoins des nouvelles agglomérations rurales provoqueront le déS
placement de certaines vieilles églises. Leur construction le permet. On les
démontra, puis on les reconstruira en un autre endroit. La légende du „vol
nocturne des églises“, semble s'enchaîner tout naturellement à ce fond de
vérité. Ce ne sera pas pour la première fois d'ailleurs que de tels déplaceS
ments s'effectueront. Sous la domination turque, pour causes de sécurité,
certaines églises ont dû changer de place à plusieurs reprises, en Serbie, et
en Bosnie aussi. La tradition orale nous en fournit de nombreux exemples.
Église dans Brzan a probablement été construit en 1822 et l'a rendu en
1823. Église dans Lapovo a été construit en 1827 et consacrée en 1828.
Église dans Lozovik a été construit en 1831. Église dans Bagrdan a été conS
struit entre 1833 et la miS1836. L'iconostase dans toutes ces églises travailS
lé Janja iconographe (zograf Jovan Stergevic /Sterijevic/) de peintre favori
prince Milosh Obrenovic.

УДК: 355.7(497.11)”18”
94(497.11 Крагијевац)”18”
ТОПОЛИВНИЦА У КРАГУЈЕВЦУ
ОЛИВЕРА М. ДУМИЋ1
БЕОГРАД
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ2
ЦЕНТАР ЗА ВОЈНО ПОЛИТИЧКЕ СТУДИЈЕ
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: Док је за већину европских земаља XIX век био

период убрзаног научно–технолошког успона и развоја, за
Србију је то био тек почетак националне еманципације и осS
вајања слободе коју је, у датим околностима, само војска могS
ла да брани и очува – спремна, добро опремљена и изузетно
мотивисана. Стога је Књажевина Србија била принуђена да,
1. zaytouna82@gmail.com
2. ndjokic05@gmail.com
ОЛИВЕРА М. ДУМИЋ 423

упркос оскудици и немаштини, прати Европу и своје потенS

цијалне непријатеље и да, колико је то могуће, модернизује
своје већ застарело наоружање. За куповину наоружања у
иностранству није било довољно новца, па је Србија део војне
опреме морала да производи сама, у крагујевачкој ТополивS
ници. Када су се средином века европске војске преоријентиS
сале на моделе артиљеријског оруђа са изолученим цевима,
Књажевина Србија се, следећи пример суседне Аустрије, одS
лучила за лако и тешко пољско оруђе, пољске топове и мерзеS
ре система Ла Хит М.63 од 4 фунте (85.6) који су у наоружање
српске војске уведени 1864. а дефинитивно повучени из употS
ребе 1909. године.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Књажевина Србија, Краљевина Србија, ВојноS
технички завод, топови Лахит, глаткоцевни топови, изолучеS
ни топови, Каргујевац
Убрзо по формирању Књажевине Србије – и упркос свим

дипломатским активностима и успесима Владе и самог Кња*
за, мало очекиваним и не баш уобичајеним када је реч о тако
младој државној творевини – постало је сасвим очигледно да
је ипак само војска та снага која, спремна, добро опремљена и
изузетно мотивисана, може да заштити државне интересе и
тешко извојевану, крвљу плаћену слободу Србије. Стога су се
убрзана модернизација и наоружавање војске како би била у
стању да се одупре свакој потенцијалној опасности наметнули
као основни и приоритетни задатак коме је било подређено
све остало. Уосталом, набавка оружја и муниције је била најоз*
биљнији проблем са којим су се Срби суочавали још од из*
бијања Првог српског устанка – и велике силе и суседне земље
су често, у зависности од политичких прилика и сопствених
интереса, избегавале да испоруче обећано (а некад и већ унап*
424 НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ

ред скупо плаћено) оружје, па чак и спречавале набавку из

других извора. Самоуверена и прилично сигурна у наклоност
српског народа, суседна Аустрија је Србију сматрала својевр*
сном тампон–зоном према Османском Царству па јој је повре*
мено, онда када се и сама осећала угроженом, давала извесне
количине оружја и муниције – али јака и независна Србија
очигледно није била у складу са њеним општим и дугороч*
ним интересима. С друге стране, и „мајчица Русија“ ка којој су
Срби упирали поглед пун ишчекивања и наде неретко се
маћехински односила према својим убогим балканским савез*
ницима.
Због свега тога су српски борци у Првом устанку били при*
нуђени да се сналазе како знају и умеју, да се боре оружјем за*
плењеним од непријатеља и често импровизују, што уједно
представља и објашњење чињенице у погледу које се слажу
сви историјски извори – да су српски устаници најчешће ко*
ристили пушке “крџалинке”, “арнаутке” (са њиховим различи*
тим варијантама), па чак и јаничарске “шишане”, вероватно
заплењене у борби; заправо, биле су то скоро све пушке које су
носиле крџалије, одметници од централне власти у Стамболу
од којих су се многи прикључили устаницима, борећи се и ги*
нући са њима.3 Касније су се међу српским борцима појавиле
и пушке мануфактурне производње других типова, пореклом
из разних европских земаља и прибављених на најразличитије
начине – али све то, очигледно, није било ни издалека довољ*
но. Стога је основана Тополивница у београдском Доњем гра*
ду и неколико барутана, али су све оне престале са радом на*
3. О. Думић, Крџалије, Весник војног музеја бр. 35, Београд 2008, 124; О. Ду*
мић, „Османска војна сила у доба Првог српског устанка“ у: Делиград одус
танка ка независности, (зборник са међународног научног скупа, ed. др
Драган Алексић), Београд 2007, 103.
НЕБОЈША Д. ЂОКИЋ 425

кон устанка. Набавка оружја и муниције из иностранства је

била и остала озбиљан проблем за Књажевину Србију па је
стога, поред одржавања и оправке купљеног или добијеног
оружја, била преко потребна и каква–таква сопствена произ*
водња. Зачудо, и ма колико то нама данас деловало и необично
и нелогично, Срби су почели да лију сопствене топове много
пре него што су се упустили у серијску производњу пушака –
почев од занатског ливења појединих артиљеријских оруђа у
околини Страгара и манастира Вољавча, преко мануфактурне
производње глаткоцевних топова у новооснованој Тополивни*
ци у Крагујевцу, све до спредпунећих изолучених топова сис*
тема Ла Хит, за оно време веома модерних и усавршених.4
Крагујевачко саветовање 2/14. јануара 1837. године
Окружена са свих страна непријатељски настројеним држа*

вама, Србија је већ од свог стицања аутономије имала пробле*
ма са набавком наоружања. Властима је било јасно да је врло
битно да се што је могуће већи део наоружања и опреме на*
бавља у самој земљи због чега је било неопходно створити
сопствену војну индустрију.
Веома су оскудни подаци о развитку војне индустрије од
1815. до 1848. г, али ипак можемо да створимо неку грубу сли*
ку. Премда у то време у Србији није постојала права војна ин*
дустрија, ипак је у њој израђивано оружје и барут.
Регуларна војска књаза Милоша била је мала, па се још увек
у плановима за очување постојећих граница, али и за њихово
проширење, највише рачунало са народном војском. Отуда у
4. Готово идентични топови су у то време били уведени и у наоружање
француске и аустријске војске.

годинама владе књаза Милоша није престајала брига за обез*

беђивање одговарајућих количина наоружања и њихово тајно
складиштење. По налогу књаза Милоша, 1836. године је у Кра*
гујевцу формиран први Арсенал за оправку ручног оружја, са 20
запослених,5 који је, уз више других складишта, у прво време
служио и као складиште војног материјала.
Кнез Милош је наслућивао да све што је у овој области до*
стигнуто није било резултат смишљеног рада и дугорочних
планова и да, коначно, није било довољно за поуздану одбрану
земље. Хтео је да ово стање промени, али је за једно замашније,
боље и савременије наоружавање (које би захтевало и планску
набавку и много веће материјалне издатке) било потребно и
шире консултовање политичких и војних кругова, као и мо*
рална подршка неког ширег државног тела. Сарадња једног
таквог тела била је кнезу Милошу неопходна – колико да пре*
ко њега сазна стварне потребе у наоружању, мада их је он сам
свакако најбоље познавао, толико и ради тога да би са њим мо*
гао да подели одговорност пред народом за материјалне напо*
ре који би се за наоружавање морали учинити.6
На захтев кнеза Милоша је 2/14. јануара 1837. године7 у
Државном савету у Крагујевцу одржано „главно саветовање" о
5. Живомир Спасић, Почеци Тополивнице у Крагујевцу, у: “Пола века науке и
шехноке у обновљеној Србији 1804 *1854”, Крагујевац, 1996, с. 486; Оливера
Думић, 150 година од првог ливења топова у Србији – Звона из Крагујевачке
фабрике, Војни информатор 5*6/2003. г, с. 181*82; Небојша Ђокић, 150 година
од прве серијске производње топова у Србији, Расински анали 2, Крушевац,
2004. г, с. 48. У овим радовима видети за старију литературу о овом Арсеналу.
6. Др Александар Стаматовић, Од трешњевег топа до савреме артиљерије
(1804 1878), Београд, 2003. г, с. 163
7. Радослав Марковић, Војска и наоружање Србије кнеза Милоша, Београд,
1957. г, с. 192 као датум овог заседања даје 21. јануар/2. фебруар 1837. године
а од њега су сви други аутори преузели тај датум.

наоружавању. Учесници саветовања били су: три главна војна

команданта (пуковници Арсо Андрејевић, Лазар Тодоровић и
Стеван Стојановић), три среске народне старешине (пуковник
Петар Туцаковић и потпуковници Живко Шокорац и Петар
Даниловић) и шест одабраних чланова Државног савета (Сте*
фан Стефановић – Тенка, председник “собранија”, Илија Попо*
вић, Јанићије Ђурић, Ђорђе Парезан, Теодор Хербез и Михаи*
ло Грујовић).8
Садржај и циљ овог „собранија" одредио је сам кнез Милош,

доставивши унапред учесницима саветовања седам питања на
које је требало дати одговор:9 Да ли је потребно за безбедност
наше отаџбине припремити онаква средства, којима би се мо*
гао пружити отпор како спољашњем, тако и унутрашњем не*
пријатељу отаџбине наше ? Каква су то средства којима би се
наведени циљ могао постићи ? Каквим би се начином најбоље
и за народ најзгодније она могла набавити ? Да ли би боље би*
ло ова, ради опште безбедности изабрана средства, држати на
једном или на више места? Да ли су за све ово какве зграде
потребне, и ако су потребне, од чега би их требало градити, тј.
од дрвета, чатме (плетера) или цигле ? Колико ће она отприли*
ке коштати ? Да ли ће се сума за наведене потребе узети из оп*
штенародне благајне или је потребно тражити помоћ од неке
друге стране, и каква би помоћ најбоља била?
8. Др Александар Стаматовић, Од трешњевег топа до савреме артиљерије
(1804 1878), Београд, 2003. г, с. 163
9. АС – ДС * 108/1837 * Протокол Главног саветовања при Књажевско*Српс*
ком Управитељном Совјету од 2. јануара 1837. године; Код Радослава Марко*
вића, Војска и наоружање Србије кнеза Милоша, Београд, 1957. г, с. 192*193
овај редослед је нешто другачији. Податке Р. Марковића је преузео А. Стама*
товић, н. д., с. 163

Књаз Милош је захтевао да се у писаној форми, као за*

једничко мишљење, формулишу закључци саветовања у виду
одговора на његова питања. Тако је и учињено: ставови и за*
кључци саветовања унети су у протокол који је потписан од
стране свих учесника саветовања и, под бројем деловодног
протокола саветског, достављен књазу Милошу.
О овом саветовању детаљно говори Радосав Марковић у мо*
нографији Војска и наоружање Србије кнеза Милоша под на*
словом “Саветовање војних команданата о наоружању Србије”
на стр. 192*196. Он наводи да је овај “протокол”, који је чувала
Државна архива у Београду, прегледао 1940. године и из њега
сачинио краћи извод. Када је Марковић исти “протокол” за*
тражио 1951. године ради неких допуна својих бележака, није
га могао добити, јер документа није било на месту на коме је
по својој сигнатури требало да буде. “Или је некако нестао или
је непажњом затурен”, записао је.10
Без обзира на то што је Марковић релативно аргументовано
представио ово саветовање,11 пошто смо у Архиву Србије не*
давно пронашли споменути “изгубљени” документ, ми га овде
преносимо у интегралној верзији (али са савременим право*
писом). Циљ нам је да и другим истраживачима српске војне
историографије, као и онима који се баве историјом војне ин*
дустрије код нас, дамо сам документ да би могли и сами да га
користе у својим даљим истраживањима.
10. Радослав Марковић, Војска и наоружање Србије кнеза Милоша, Београд,

1957. г, с. 192 нап. 135
11. А. Стаматовић директно преузима текст из Марковићеве књиге, али даје
и своје врло интересантне коментаре. Др Александар Стаматовић, Од
трешњевег топа до савреме артиљерије (1804 1878), Београд, 2003. г, с. 163*
170

Протокол Главног саветовања при КњажевскоSСрпском

Управитељном Совјету, у присуству нижепотписаних
чланова узет је у разматрање следећи предмет
Да ли је потребно за безбедност наше отаџбине припремити

онаква средства, којима би се могао пружити отпор како
спољашњем, тако и унутрашњем непријатељу отаџбине на*
ше?
1. Каква су то средства којима би се наведени циљ могао пос*
тићи?
2. Каквим би се начином најбоље и за народ најзгодније она
могла набавити?
3. Да ли би боље било ова, ради опште безбедности изабрана
средства, држати на једном или на више места?
4. Да ли су за све ово какве зграде потребне, и ако су потреб*
не, од чега би их требало градити, тј. од дрвета, чатме (плетера)
или цигле?
5. Колико ће она отприлике коштати?
6. Да ли ће се сума за наведене потребе узети из општена*
родне благајне или је потребно тражити помоћ од неке друге
стране, и каква би помоћ најбоља била?
Пошто је господин председник Управитељног Совјета пред*
ставио све наведене тачке скупу, узета су у разматрање следећа
питања:
I. О потреби средстава за обезбеђење постојања народа Срп*

ског
О овоме питању скуп је изразио једногласно мишљење да је
прва дужност Владе, као и сваке особе, старати се да обезбеди
своје постојање; и према томе је решено да је неопходна потре*

ба унапред старати се о овим средствима, тим пре што нас је

искуство научило да кад опасност дође, онда је већ доцкан ти*
ме се бавити.
II. Каква су пак та средства за постизање наведеног циља?

Узевши ово питање у разматрање, скуп је решио да је за без*
бедност наше отаџбине потребно припремити
1. оружје
2. џебану (муницију)
3. остале потребе
а) Што се оружја тиче, скуп сматра потребним да се засад
повећи број топова разних величина набави, будући да смо у
томе веома оскудни. Поред топова, скуп решава да се и до 2000
пушака што пре купи, и то 1500 карабина за нерегуларну, а 500
са муницијом за регуларну војску.
б) За припрему потребне џебане (муниције), пак, да се од*
мах и што пре набави:
200.000 ока (256 тона) олова
100.000 ока (128 тона) барута
1 1/2 милион комада кремена
а по прибављању ове количине, да се опет од стране Његове
Светлости постављено надлежателство стара о даљем повреме*
ном прибављању, вађењем олова из домаћих мајдана (рудни*
ка) и справљањем барута у својим...(нечитко).
в) Под осталим војним потребама, скуп подразумева оруђа
којима се граде шанчеви и остали опкопи и решава: да се засад
купе
5000 ашова и
2000 пијука
III. Каквим би се начином најбоље и за народ најпогодније

ова средства могла прибавити?

О овом питању скуп мисли да ће најбоље бити да се за топо*
ве преко пријатеља, однекуд и на некакав начин, доведе мајс*
тор искусан у ливењу, па да се овде у Крагујевцу начини таква
тополивница да би у њој непрестано могли и топове и звона и
остале потребе лити, не морајући потребе ове са стране купо*
вати, и излагати се сумњи да нас неко упита због чега нам то*
пови требају.
Све остале потребе пак, по мишљењу скупа, најбоље би се
посредством трговаца могле прибавити, ма откуд било.
После овога прешао је скуп на питање.
IV. Да ли би боље било све ове потребе држати на једном или

на више места?
О томе је скуп за добро нашао да се барут и понешто креме*
на и куршума на више места по Србије размести; а све остало,
као што су топови, пушке, оруђа за шанчеве итд. да у Крагујев*
цу буду као у средишту Србије и месту у коме Његова Свет*
лост борави; по томе је, дакле, решено: да барутане буду у
Омољу, ^ачку и Ваљеву, свака са по 20.000 ока (256 тона) барута,
са сразмерном количином олова и кремена, како би се у неоче*
киваној нужди одмах, тамо на месту или у близини, могло при
руци наћи.
Сва остала џебана, као и сво оружје, да буде у Крагујевцу –
као што је више речено. Из самог овог закључка решава се пи*
тање.
V. Да ли су за све ово какве зграде потребне?

Подразумева се; јер је познато да у Омољу и Чачку, где је
скуп одредио да се џебана за сваки случај налази, барутана не*
ма, из чега произилази да их, и то од камена или цигле, ваља

темељно саградити и оградом опасати, како им се нико не би

лако могао приближити и случајно штету какву причинити.
Осим ове две барутане, које отприлике морају бити простране
да се у свакој по 20.000 ока12 барута може сместити, потребне су
у Крагујевцу најмање две темељне зграде, једна за барутану а
друга за оружарницу у којој се већи број и једне и друге врсте
оружја може удобно сместити. Што се Ваљева тиче, ту никаква
зграда за смештај барута није потребна, будући да је недавно
поправљена кула у којој се 20.000 ока барута удобно може смес*
тити.
За надзорника изградње барутане у Омољу изабрао је скуп
мајора Степу, а барутане у Чачку капетана Качерског округа
Рудничког Марка Ракића.
VI Колико ће ове потребе, отприлике, коштати?

После међусобног саветовања решено је: да је засад потреб*
но, поред постојећих, још најмање 50 топова имати које би од*
мах по проналажењу мајстора ваљало почети лити. И узевши
у обзир цену по којој су они из Беча приспели топови кошта*
ли, рачунаћемо да би сваки топ заједно са каром, као подвоз*
ницом муниције, ђуладима, четкама и осталим потребама
коштао 800 талира. Дакле, да би се нових 50 топова излило и
сав потребан прибор, издало би се... 40.000. талира
За 20.000 што карабина што штуцева, и једно и друго по 3 т.
комад ........................................................ 60.000
За 200.000 ока (256 тона) олова по 1 цванцик ока ........... 33.333.
За 100.000 ока (256 тона) барута по 7 гроша чаршијс*
ких.............................................................. 35.000.
За 1 1/2 милион кремена по 5 у.% чаршијских......................375.
12. Око 256 тона.

За 5.000 ашова... по 1 цванцик........................... 834.

За 2.000 пијука... по 2 цванцика........................ 666.
За четири барутане у разним местима Србије, и за велико
складиште оружја у коме се могу топови и све пушке смести*
ти, тј. за барутане у Омољу и у Чачку као што је јасније више
назначено, за сваку рачунајући по 1000 талира, за две * 2000. А
у Крагујевцу за веће зграде на два ÊилиË на три места........ 8000.
Свега...................................................................... 10000.*
За остале непредвиђене потребе 1...................9792.*
Свега би дакле ваљало за горенаведене потребе ....... 200000.*
тј. две стотине хиљада талира.
И на крају, што се тиче питања
VII. Хоће ли се наведена сума из народне благајне плаћати

или је потребно тражити помоћ на други неки начин?
О томе је скуп решио да ове трошкове благајна плати. Но, да
би се сума коју би он сада одмах за наведену општу корист ут*
рошио мало по мало надокнадила, скуп сматра да би врло доб*
ро било, поред приреза који је он сматрао потребним за из*
државање Болнице, Војне школе и Лицеја, у обичај увести да се
и за ове војне потребе по половину цванцика свакога пореза
разреже, тако да би се на ову војну струку, почињући од пред*
стојећег годишњег ђурђевског пореза, на сваку пореску главу
по један цванцик државној благајни враћао. На овај начин,
скуп сматра да би се за десет година наведена сума од 200.000
талира која је одређена да се што пре на наведене потребе ут*
роши надокнадила, тако да народ не би ни осетио. А да је нак*
нада благајни за овакве трошкове потребна, скуп сматра зато
што му је познато да су при утврђеном данку приходи према
многоструким потребама мали, и што се скуп нада да ће нак*
нада ова, ако баш тако и не би одвећ нужна била, мудром про*

мишљу Његове Светлости на друге опште корисне установе и

набавке бити употребљена. Према томе, дакле, скуп је одлучио
да Његовој Светлости ову препокорну молбу придода, у нади
да ће овај предлог у вези приреза на народ благоизволети с
оним очинским милосрђем примити и одобрити, као што Јој
га он са синовским страхопоштовањем подноси, с препокор*
ним уверењем да се он Народу, пошто му се корист његова
добро протумачи, неће тежак чинити.
од стране Управитељног Совјета
председник
Арсо Андрејевић
Стефан Стефановић (Тенка)
Лазар Теодоровић
Стеван Стојановић
Илија Поповић
Петар Туцаковић
Павле Станишић
Петар Лазаровић
Јанићије Ђурић
потполковници
Ђорђе Парезанин
Живко Шокорец
Теодор Дербец
Петар Даниловић
Михајло Груловић

Веома су оскудни историјски подаци о развоју војне индус*

трије у Србији у периоду од 1815. до 1848. године. Разлог лежи
у томе што су и књаз Милош и његови наследници, укљу*
чујући уставобранитеље, гледали да то задрже у тајности. На*
равно, и целокупна војна индустрија је била веома слабо раз*
вијена * али је ипак постојала.
Тако је, на пример, у Крагујевцу 1836. године постојао глав*
ни магацин са пушкама и тзв “Арсенал” у ком је на оправци
ручног ватреног оружја радило 20 мајстора.13 Нешто касније,
1841. године подигнуте су две зграде за радионице * браварску
и ковачку. Ове радионице су 1845. и 1847. године знатно про*
ширене, и управо су оне представљале темељ каснијој Тополи*
вници. Истовремено је подигнута и нова зграда за управу, а
све те зграде су подигнуте на десној обали Лепенице, између
Господаревог и Метиног брда, управо на оном простору на ко*
ме ће ће бити подигнута Тополивница.14 У то време се, од
стручњака, у Крагујевцу посебно истицао туфекџија (пушкар)
и “надзиратељ правитељственог арсенала” Петко Трпезић.15
У то доба је у Београду постојала радионица за оправку
оружја и пуњење ђулади, а у дворишту “Главног војеног шта*
ба” се налазила шупа у којој су радници, већином осуђеници,
под надзором мајстора Весе Јовановића израђивали углавном
13. Предавање о наоружању за спрему нижих војнотехничких чиновника IV
класеартилериско техничке струке, Крагујевац, 1938, 1 и 2 (умножени руко*
пис)
14. В. Јовановић, О постанку Српске Војске у XIX веку, Војни Весник бр. 11/
12 за 1924, 38; Ž. Spasić, Kragujevačka Fabrika oružja, Beograd,1973, 15
15. Војни архив, пописник 14, кутија 1, фасцикла 1, бр. 24а, лист 1; Ž. Spasić,
Kragujevačka Fabrika oružja, Beograd,1973, 15

виле и лопате. Ђулад су се лила у Мајданпеку, под војном кон*

тролом, а први контролор је био фрајерверкер М. Кренцер који
је касније постао и официр у српској војсци.16
Због сложеног међународног положаја у коме се 1848. годи*

не нашла Србија српска влада је предузела озбиљне кораке да
упоредо са организацијом војске обезбеди и њено наоружање.
тако је октобра 1848. године у Београду је почела са радом но*
вооснована Тополивница * која се, додуше, још увек звала
оружница.17 Истовремено је одлучено да тополивница буде
“војено” а не “цивилно заведеније”. За потребе ове тополивни*
це добијене су из Белгије потребне машине за ливеље топова.
У њој су, у то време, радила два мајстора: Глигорије Божић ко*
вач из Бачке и Веса Јовановић (Миловановић) дунђерин (отац
каснијег пуковника Нићифора Јовановића). Прву пећ за ли*
вење топова мајстор Веса је сазидао 1848.године и убрзо је од
два мала топа излио први шестофунтови топ. Међутим, квали*
тет ове и неколико следећих изливених цеви није био задо*
вољавајући јер су изливене топовске цеви биле толико порозне
да су под притиском чак и воду пропуштале. Да би се, ипак,
овладало ливењем топовских цеви доведен је, за инструктора,
1849. године из Белгије пољски емигрант Максимилијан Њеп*
рек. На жалост ни он, у свом двогодишњем раду, није имао ус*
16. В. Јовановић, н. ч, 38; В. Јовановић, Организација и администрација Ар
тиљеријско техничког завода, (литографисано), Централна војна библиотека
у Београду бр. 86467, 3; Ž. Spasić, Kragujevačka Fabrika oružja, Beograd 1973, 17
17. Споменица педесетогодишњице Војне академије (1850 1900), Београд 1900,
3; В. Јовановић, Организација и администрација Артиљеријско техничког
завода (литографисано), Централна војна библиотека у Београду, Бр. 86467, 3;
Ž. Spasić, Kragujevačka Fabrika oružja, Beograd 1973, 17; Ж. Спасић, Војноза
натлијска школа (1854 1941) у: Питомци и потомци 1853*1973, Крагујевац
1973, 21

пеха * јер су му све топовске цеви биле порозне. због чега је био
приморан да 1851. године напусти Србију.18
Ипак, 1849. године је преломна у развоју војне индустрије у
Србији. Наиме, те године је у Србију донета прва парна маши*
на за војне потребе. Она је купљена у Лијежу одакле је, углав*
ном, колима пребачена преко Линца, Беча, Семеринга и Сиска
до Забрежја. Пошто се тежило да се парна машина незапажено
пребаци у Београд она је од Забрежја до Београда превежена на
колима. Но то се није могло сакрити па су Турци благовремено
о овоме обавештени од аустријских власти. Пошто су уложили
протест Турцима је успело да спрече монтирање машине у
Београду.19 Значајно је нагласити да је те године у службу срп*
ске владе ступио и искусни машиниста и механичар Делур
Тусен са којим је уговор продужен и 1853. године.20
Како београдска тополивница није успела да усвоји ливење
топова а пошто је поред тога као гранична варош, Београд био
изложен сталној присмотри страних дипломатских представ*
ника. највиши државни органи су одлучили да се Тополивни*
ца пресели у Крагујевац. Овој одлуци је ишло у прилог и схва*
тање да је неопходно да се све радионице концентришу на
једном месту. Тако је, на Св. Илију 1850. године, освештен те*
мељ нових зграда будуће крагујевачке фабрике која је тада
први пут славила и своју славу Св. Илију.21 За тополивницу је
18. Архив САНУ бр. 7380/31, Биографија Атанасија Николића; Огледало срб*
ско 1864, св. 1, 105*106; В. Јовановић, н. ч, 38; Ј. Д. Митровић, Организација и
опрема народне војске у Кнежевини Србији 1854 године, Весник Војног музеја
бр. 5 св. II, Београд 1958, 191
19. В. Јовановић, н. ч, 38
20. Исто, 39
21. Исто, 38/39

одабран терен недалеко од цркве књаза Милоша, поред саме

Лепенице.22
Тополивница је званично пресељена на основу акта књаза
Александра Карађорђевића од 17/29. марта 1851. године.23 Те
године је званично и завршено сељење радионица из Београда
у Крагујевац.24 Одлука од 1848. године да тополивница буде
“војено” а не “цивилно заведеније” остала је и даље на снази.25
И поред Њепраковог неуспеха Главна Воена Управа је одлу*
чио да из иностранства (Француске или Пруске) доведе спре*
мног инструктора за ливење топова. Преко упућених курира
Главна Воена Управа успева да, средином 1852. године, ступи у
контакт са врло вредним и искусним ливачким инструктором
и организатором производње Французем Шарлом Лубријеом
коме је француски цар Наполеон II лично дозволио да дође у
Србију. Том приликом је у Паризу купљена и модерна парна
машина као и потребан алат за фабрику. Ла Шос (La Shaussе)
фабрикант ове парне машине дошао је лично да исту монтира.
На жалост, при раду на сунчевој жези, доживео је срчани удар
и умро. Сахрањен је код старе крагујевачке цркве. Његова жена
је остала у пословној вези са крагујевачком Тополивницом ис*
поручујући јој и даље машине и алат. Почетком 1853. године
Лубри је стигао у Србију где је 8/20. јануара 1853. године пот*
писао уговор након чега је одмах отишао у Крагујевац да пре*
узме поверени задатак.26
22. Ј. Д. Митровић, н. ч, 191
23. Ж. Спасић, Војнозанатлијска школа (1854 1941) у: Питомци и потомци
1853 – 1973, Крагујевац 1973, 22
26. Архив Србије, ДС, 1853. А.Nо 17; Огледало србско 1864, св. 1, 105 – 106; В.
Јовановић, н. ч, 39

Премда је било пуно проблема рад на изградњи Тополивни*

це се убрзано настављао. тако из једног акта бр. 466 од 26. јула/
7. августа 1852. године сазнајемо да је рад у фабрици пуном па*
ром продужен током јуна 1852. године.27 Брзо су подизане згра*
де, радионице и јаме за ливење топова. Јаме су задавале доста
мука јер је подводно земљиште доста отежавало посао. Са дру*
ге стране, највероватније је и сам Лубри отезао са почетком ли*
вења топова и то не само због лошег здравља већ и због тога
што је на њега из Француске вршен притисак да отеже са пос*
лом јер није било препоручљиво да Србија има модрну топо*
ливницу. Поготово што став Србије у Кримском рату није био
посве јасан. Књаз Александар је често долазио у Крагујевац
распитивао се о напредовању послова и бодрио раднике да ис*
трају у раду.28 Прве пробе са коришћењем каменог угља у то*
поливници вршене су 31. децембра 1852. године/12. јануара
1853. године. Испитивање употребе угља настављено је током
целе 1853. године.29
Те 1853. године је под руководством француског потпуков*

ника Орелиа (Orеli) (који је у то време био у служби Главне Во*
ене Управе) предузето подизање и организација радионица за
израду лафета.30 Али најпре је требало конструисати лафет и
једнообразна војна возила. Из писма Министру унутрашњих
дела ВN0 1292 од 13/25. октобра 1853. године дознајемо да је пот*
пуковник Орели предузео израду нацрта лафета по францус*
ком моделу и да је за ту врху доведен и један стручни мајстор*
бравар из Ораовице у Аустрији.31 Међутим нацрт лафета нје
28. Огледало србско 1864, св. 1, 107; Ј. Д. Митровић, н. ч, 191
30. Исто, 39

могао никако да задовољи комисију те је дат налог српском

официру који је радио са Орелијем да да свој нацрт лафета.
Његов нацрт је коначно и усвојен. Након тога, почетком 1854.
године Орели је из Београда прешао у Крагујевац да оснује
одељење за опрему изливених топова као и лабораторију. Али
ни у овоме није успео па је донета одлука да Лубри преузме
руковођење целом тополивницом а Орели је напустио Ср*
бију.32 Док се у Крагујевцу завршавала тополивница барутану
у Страгарима је преуредио и модернизовао чешки стручњак
Жак. Он је инсталирао нове машине и опремио лабораторију и
побољшао смештајне услове. Међутим и он је морао убрзо да
оде.33 Коначно је Лубри 30. септембра/12. октобра 1853. године
обавестио писмом Министра унутрашњих дела да намерава
10/22. октобра да врши прво ливење топова.34
У међувремену, прописом Попечитатељства (владе) званич*

но су уведени у наоружање швајцарски модел лаког пољског
топа од 6 π35, швајцарски модел кратке хаубице калибра 12 π
као и француски модели тешког пољског топа од 12 π, дугачке
шсетоцолове хаубице (од 12 π такође) и горске (тј брдске) хау*
бице.36 Стварни калибри ових артиљеријских оруђа, по дана*
31. Исто, 39 и 40; по другим подацима Орели је био Швајцарац. Ј. Д. Митро*
вић, н. ч, 190
32. Ј. Д. Митровић, н. ч, 1958, 192
35. π се чита као фунта. У то време је калибар означаван масом топовске куг*
ле која је испаљавана из артиљеријског оруђа. У Србији је била у употреби
бечка фунта чија је маса била 0,56 кгодине Значи да су топови од 6 фунти ис*
паљивали кугле масе 3,36 кг а топови од 12 фунти кугле масе 6,72 кгодине
Таблица за претварање бечких фуната и лотова у килограме и грамове, Ме
тарске мере, Београд, 171

шњим стандардима, су били следећи: пољског топа од 6 фунти

95,5 мм а топова од 12 фунти 121,4 мм.37
Међутим, прво ливење топова није извршено 10/22. октобра
већ је први топ изливен 15/27. октобра 1853. године у присуству
књаза Александра Карађорђевића.38 Из акта Министра унутра*
шњих дела ВНo 1319 од 16/28. октобра сазнајемо да је прво ли*
вење топова извршено 15/27. октобра 1853. године у присуству
књаза Александра и да је том приликом изливено 6 топовских
цеви на потпуно задовољство књажево.39 У Крагујевцу је врило
од света, пуцњеви из старих 11 топова огласили су срећни по*
четак рада тополивнице и дали знак за опште весеље. Лубри,
радници и Лубрију придодати српски официри добили су
поклоне у талирима, шампањцу, коњима и сабљама. Чак и
Лубријева жена и ћерка добиле су разне поклоне у стварима и
накиту. Премда није био расписан зајам по целој Србији су
имућнији људи давали прилоге за тополивницу.40
Остала су ливења вршена овим редом: 27. новембра/9. де*
цембра 1853. године (изливена 4 топа и 2 кубусе), 23. јануара/4.
фебруара 1854. године (са делимичним успехом, 3 цеви су биле
исправне а 3 неисправне), 14/26. фебруара 1854. године (4 топа
и 2 кубусе), 20. марта/1. априла 1854. године (4 топа и 2 кубусе),
8/20. маја 1854. године (2 топа и 4 кубусе), 29. маја/10. јуна 1854.
36. Ж. Спасић, Мемоар Петра Протића Драгачевца о првим годинама рада
Тополивнице у Крагујевцу, Историјски гласник бр. 1/1973, Београд, 1973, 147
37. Сборик законских измена и допуна, прописа, решења и објашњења изда
них из свију одељења војног министарства у 1876. године Београд, 1881, 20 –
21.
38. Војни архив, пописник 14, кутија 21, бр. 29/1*13 * “Мемоар Петра Про*
тића”;
40. Огледало србске 1864, св. 1, 107; Ј. Д. Митровић, н. ч, 191

године и 12/24. јуна 1854. године. По том је привремено обус*

тављено ливење јер је нестало калаја.41
Као што смо већ навели упоредо са ливењем топовских цеви

кренуло се и са израдом лафета и лаборисањем муниције. Због
тога су у оквиру Тополивнице настала два нова објекта Лафет*
ница и Лабораторијум (касније Пиротехника). Такође је конс*
титуисан Арсенал за смештај готових производа. Нешто кас*
није, 6/18. јула 1855. године наређено је да се у подножју
Господаревог брда (иза старе крагујевачке касарне) подигне
стално артиљеријско стрелиште за пробу топова. Прва проба
топова је извршена 8/20. и 9/21. марта 1856. године на истом
месту.42
У лето 1854. године Лубри је постао скоро неподношљив због

своје болести, чудно се понашао а и из Париза је захтевано да
напусти Србију.43 Коначно 21. августа/2. септембра 1854. годи*
не Лубри је напустио Крагујевац а на његово место је дошао
Милутин Јовановић први учени српски тополивац. После од*
ласка Лубријеа за директора Тополивнице је постављен капе*
тан Петар Протић.44 Лубри је отишао у Француску где је ускоро
и умро. Књаз Александар је, у знак захвалности, послао њего*
вој породици знатну суму новца као помоћ.45
41. В. Јовановић, н. ч,, 40
42. В. Јовановић, О постанку Српске Војске у XIX веку, Војни Весник бр. 11/
12 за 1924, 40; Ж. Спасић, Војнозанатлијска школа (1854 1941) у: Питомци и
потомци 1853*1973, Крагујевац 1973, 24
43. Јован Ристић, Србија и Кримска војна, Београд 1885, 191
44. Војни архив, пописник 14, кутија 21, бр. 13/1; Лубри је отишао у францус*
ку где је врло брзо након повратка и умро. В. Јовановић, н. ч, 40; Ј. Д. Митро*
вић, н. ч, 192

До одласка Лубријеа (августа 1854. године) произведено је 46

артиљеријских оруђа (4 топа од 3 фунте, 20 топова од 6 фунти,
10 кратких хаубица од 12 фунти, 8 дуге хаубице од 12 фунти и
4 планинске хаубице) мада је од њих само 8 оруђа било на ла*
фету (тј само је 8 лафета са предњацима било израђено).46 Ми*
лутин Јовановић је крајем септембра 1854. године салио 2 теш*
ка пољска топа од 12 фунти и 2 лака пољска топа од 6 фунти.
Била су то прва 2 тешка пољска топа од 12 фунти јер њих Луб*
ри није лио.47 Ливење је настављено па је нешто касније 9/21.
марта 1855. године било је у крагујевачкој тополивници 25 ста*
рих топова (стране израде) и 55 нових топова (изливених у
Крагујевцу). Од старих топова било је 5 двофунташа, 4 трофун*
таша, 9 шестофунташа и 4 дванаестофунташа. Од старих хау*
бица (кубуза) била је једна од десет фунти и 2 од дванаест фун*
ти. Од нових топова било је 4 трофунташа, 23 шестофунташа и
6 дванаестофунташа а од хаубица 8 дугих од дванаест фунти,
10 кратких од дванаест фунти и 4 брдске од дванаест фунти.48
До 16/28. марта 1855. године било је изливено 55 оруђа и то 41
по швајцарском, 10 по француском и 4 по аустријском систе*
му. На новим оруђима нису биле постављене нишанске справе
а нису ни били испробани сви топови. Од 55 нових оруђа 32 су
била без лафета.49 Укупно је после првих шест горе споменутих
артиљеријских оруђа под Милутином Јовановићем до 30. ап*
Тополивнице у Крагујевцу, Историјски гласник бр. 1/1973, Београд 1973, 149 и
152; Ž. Spasić, Kragujevačka Fabrika oružja, Beograd 1973, 42
Тополивнице у Крагујевцу, Историјски гласник бр. 1/1973, Београд 1973, 152
48. Огледало србско, 1864, св. 1, 107; В. Јовановић, н. ч, 40; Ј. Д. Митровић, н. ч,
192
49. АС*ДС*1855, бр. 139, Ž. Spasić, Kragujevačka Fabrika oružja, Beograd 1973, 47

рила/12. маја 1857. године саливено 33 оруђа и то 10 лаких

пољских топова, 17 тешких пољских топова, 4 горске (брдске)
хаубице, једна дугачка хаубица од 12 фунти и један лаки топ
од три фунте за потребе књаза када је он у Београду. Дакле,
укупно 88 артиљеријских оруђа. Планирано је да се салије још
један тешки пољски топ па да се направи пауза.50 Међутим, на
основу каснијих спискова изгледа, по свему судећи да тај топ
никада није саливен јер се увек јавља 21 тешки пољски топ. У
Лафетарници је за исто време израђено 53 лафета за оруђа раз*
ног калибра, 41 предњак, 21 мунициона кола и једна ковачни*
ца (покретна на колима * напомена Н.Ђ.).51 По нешто друг*
чијим подацима до 1857. године изливено је укупно 86 оруђа.
Слабост у раду тополивнице огледала се у томе што није био
утврђен тип и калибар топова које је требало поризводити. По*
лазећи од броја изливених топовских цеви и друге опреме ко*
мисија је закључила да је у тополивници још неопходно по*
ризвести 28 лафета, 28 предњака, 65 кара за превоз, 28 кара
(муниционих сандука) за ношење муниције, 10 пољских ко*
вачница, 48 кола за артиљеријску муницију, 60 кола за бате*
ријске потребе и 160 резервних кола за пешадијску муницију.52
По предрачуну од 9/21. маја 1856. године један крагујевачки
топ је коштао српску државу 12600 гроша а буџет крагујевачке
Тополивнице износио је за 1856. годину тачно 37263 талира.53
Са завршетком Кримског рата, донета је 1857. године одлука
да се даљи рад Тополивнице обустави. Ипак, на основу рада
52. Ž. Spasić, Kragujevačka Fabrika oružja, Beograd 1973, 54

посебне комисије одустало се од тог закључка и решено је да се

настави са ливењем топова али у смањеном обиму. Истовреме*
но је решено да се организује преправка старих пушака на сав*
ременије системе као и да се производи друга војна опрема.54
Поручник Мил. Кренцер је 8/20. априла 1859. године израдио
прву привремену таблицу гађања за сва артиљеријска оруђа и
истовремено је определио употребу диоптера на њима.55
Указом од 11/23. јула 1860. године објављен је пропис о
уређењу крагујевачке фабрике оружја под називом “Устроје*
није правителства оружнице у Крагујевцу”. Те су се године ли*
ла и прва звона у крагујевачкој фабрици.56
Законом је 27. априла/9. маја 1862. године установљена у
Крагујевцу Артилериска Управа, под којом су били Управи*
тељство оружнице, Главни Воени Арсенал и Страгарска бару*
тана.57 Убрзано се радило и на усвајању новог аритљеријског
система са изолученом цеви али то је једна друга прича.
Ми се овде, због простора, нећемо задржавати на употреби
српске глаткоцевне ариљерије. Она ће до Српско*турског рата
1876. године бити, углавном, замењена модернијим изолуче*
ним спред пунећим топовима система Ла Хит. Ипак, глатко*
цевна артиљерија ће бити употребљена врло успешно у борби
нарочито у одбрани Шуматовца. Ево шта о њиховом дејству на
Шуматовцу пише Сава Грујић: “Глатки шестофунташи на
ши, пошто су утрошили сав картеч, продужили су борбу са
ђуладима. И овом несигурном муницијом сад се сигурно погађа
ло у густе турске колоне, које су тако близу неколико пута на
54. Архив Србије, Фонд покони и откупи, кутија 28/93 * “Извештај комисије
о даљем раду Тополивнице у Крагујевцу од 26. фебруара 1859. године”.
56. Исто, 40
57. Исто, 41

јуриш на Шуматовац биле вођене”.58 Уопште, у овом рату глат*

коцевна оруђа су коришћена углавном као позицијска са при*
лично великим успехом.
Интересантно је да су се ова оруђа задржала у наоружању
све до почетка XX века. Тако је рецимо 31. децембра 1901. годи*
не у Нишу било 9 комплетних топова од 6 фунти (са још 7 ре*
зервних цеви) и 4 глаткоцевне хаубице од 16 цм а у Кладову 6
истих топова и 2 исте хабице.59 Што је још интересантније она
никада нису званично ни избачена из наоружања, за разлику
од рецимо Ла Хитових топова или спред пунећих пушака. Из*
гледа да су неке од њих запленили Бугари крајем 1915. године.
У сваком случају једини сачувани крагујевачки глаткоцевни
топ налази се бугарском војном музеју у Софији.
Топови система La Hitte

Глаткоцевни топови система Вале (Valée) већ дуже време ни*
су задовољавали нове балистичке стандарде, али у француској
армији из неког разлога нису журили са њиховом заменом.
Одлука да се и француска артиљерија модернизује уследила је
тек након што је на власт ступио Луј Наполеон чијим указом је
1850. године основан Артиљеријски комитет (Le Comité
d’Artillerie) који је убрзо, на предлог императора лично, ус*
војио нови систем изолучених топова – хаубица калибра 12
Модел 1853. Овај систем је по много чему подсећао на старе то*
пове калибра 8 фунти – а како је усвојен на предлог самог вла*
58. Сава Грујић, Продирање Турака у долину Мораве, Ратник књ. XL св. III ју*
ли 1898, 281
59. Војни архив, пописник 14, кутија 9, фасцикла 5, 19/2 – Преглед Артиље*
ријског материјала Опсадног парка у Нишу, Пироту, Зајечару и Кладову – За
IV тромесечје 1901. год. које показује стање 31. децембра 1901. године

дара, сви топови система Модел 1853 су упамћени и као импе

раторови топови. Ова оруђа су за кратко време заменила сва
старија (глаткоцевна) оруђа пољске артиљерије – топове ка*
либра 8 и 12 фунти, као и два модела хаубица система Вале. За*
нимљиво је да су оруђа система Модел 1853 испаљивала не са*
мо разорне гранате, шрапнеле и картече већ и пуне топовске
кугле (баш као и стари глаткоцевни топови).
Међутим, француски Артиљеријски комитет којим је пред*
седавао генерал Де ла Ит (Jean Ernest Ducos de la Hitte)60 није
био задовољан системом који је нетом усвојен, па се позабавио
анализом систeма који је још 1847. годинe прeдложио артиље*
ријски капeтан Тамизјe (Tamisier) а који не само да је имао изо*
лучeну топовску цeв вeћ јe користио и дугуљастe гранатe (за
разлику од старијих глаткоцeвних систeма који су користили
топовскe куглe). Коначно је у марту 1858. годинe у наоружањe
увeдeн изолучeни систeм – и то под називом „Système La Hitte“
(„Систeм Ла Ит“), што само по себи представља својеврстан
преседан. Наиме, оружје и оруђе је у већини случајева добија*
ло име по свом творцу, конструктору, па се овај назив нових
француских топова може, евентуално, објаснити искључиво
као резултат упорног и доследног личног залагања генерала
Де ла Ита, у својству председника Артиљеријског комитета, да
се управо тај и такав систем уведе у француско наоружање.
Ова оруђа су имала eфикасан домeт од 3.000 мeтара и три врстe
пројeктила – обичну гранату (оbus ordinaire), шрапнeл (оbus à
balles) и картeч (бoite à mitraille). Били су то, међутим, још увeк
топови пуњeни спрeда. Тe 1858. годинe јe увeдeн изолучeни
пољски топ калибра 4 (Canon de 4, rayé, de campagne) са Та*
мизјeовом гранатом – а калибар јe био изражeн у килограмима
60. Жан Ернест Дико де ла Ит (1789–1864).

(уместо у фунтама као што јe до тада било уобичајeно). Истов*

рeмeно су старији топови – хаубицe калибра 12 и опсадни и
тврђавски топови калибра 12, 16 и 24 – конзeрвирани, пошто су
им претходно цeви изолучeнe. Ускоро су усвојeни и нови
пољски топови калибра 12 (Canon de 12, rayé, de campagne), оп*
садни топови калибра 12 (Canon de 12, rayé, de siège) и 24 (Canon
de 24, rayé, de siège), тврђавски и обалски топови калибра 12
(Canon de 12, rayé, de place), 24 (Canon de 24, rayé, de place) и 30,
као и брдски топови калибра 4 (Canon de 4, rayé, de montagne)
који су сe нарочито истакли у Италији,61 а постојао је и пољски
топ калибра 8 (Canon de 8, rayé, de campagne).62
Овом приликом би можда ваљало рећи да у вези са овим то*
повима постоје извесне контроверзе које, заправо, и нису од
суштинског значаја – али ипак често доводе у недоумицу ис*
торичаре и истраживаче. Као прво, код њих је калибар изра*
жен у килограмима а не у фунтама као што је то био случај са
старијим системима, а Французи су у аутентичним оновреме*
ним документима уз ознаку калибра ипак и даље писали „π“
(фунта) што се, највероватније, може објаснити добро знаним
француским традиционализмом (мада је сасвим могуће и да је
у питању само навика, односно, да се означавање калибра у
фунтама задржало у писаним документима искључиво по
инерцији); исти начин обележавања су, без неког посебног раз*
лога и повода, и Срби једноставно преузели од Француза. По*
ред тога, у свим српским документима и војним упутима из
61. Histoire de l’artillerie francaise, Le Second Empire et le système La Hitte,
www.artillerie.info/Histoireartil10.html ; Museum für historische Wehrtechnik –
Munition 3, Das französische Artilleriesystem La Hitte, http://
www.wehrtechnikmuseum.de/
62. Museum für historische Wehrtechnik * Munition 3, Das französische
Artilleriesystem La Hitte, http://www.wehrtechnikmuseum.de/

тог периода се систем Ла Ит назива системом Ла Хит, па су

ови топови код нас и до данас остали познати под тим (нетач*
ним) именом, што нашим истраживачима често представља
проблем у комуникацијама и при размени информација са
страним колегама. Верујем да је реч о пуком немару и недо*
вољном познавању француског језика (односно, читању „по
Вуку“), због чега су у оновременим војним круговима али и
државној администрацији једноставно пренебрегавали чиње*
ницу да се у француском језику слово „H“ на почетку речи не
чита јер је реч о безвучном консонанту, односно „муклом Х“
(тзв. „H muet“). Упркос свему, одлучила сам да (бар овог пута)
у даљем тексту користим стари, већ уобичајен и код нас опште
познат начин писања како не бих непотребно збуњивала чита*
оца ових редова.
Инцидент код ЧукурSчесме као повод за убрзану

модернизацију српске војске
Некако средином XIX века, у доба Кримског рата, већина ев*

ропских армија (укључујући ту и османску војску која је у
очима Срба и даље била најозбиљнији, најопаснији а и најве*
роватнији потенцијални непријатељ) се преоријентисала на
нове моделе артиљеријског оруђа са изолученим цевима. Сто*
га је и српска војска била принуђена да одабере неки нов, сав*
ременији модел артиљеријског оруђа, користећи притом сва
доступна сазнања о врлинама и манама оруђа које су друге
земље већ увеле у своје наоружање. Немили инцидент који се
одиграо 1862. године, и до данас упамћен као „догађај код Чу*
кур–чесме“,63 довео је до отвореног и крвавог сукоба између
српских војника и турске посаде која је још увек држала бео*

градску тврђаву.64 Бројне жртве и далекосежне последице су*

коба који се из Београда проширио и на остале градове по Ср*
бији коначно су показали Србима колико је њихово оружје ин*
фериорно у односу на модерно наоружање које се већ увелико
користило у Османском Царству, а књаза Михајла и владу уве*
рили да је време чекања и оклевања истекло и да питање мо*
дернизације српске војске више не може да чека.
Након пропалог покушаја куповине оружја на Западу, српс*
ка влада се (посредством конзула А. Влангалија) обратила за
помоћ Петрограду. У марту 1862. године су из Русије стигла на*
челна обећања о скорој испоруци знатних количина ратног
материјала, а Србији је том приликом одобрен и кредит од
63. Чукур*чесма (Çukur*çe¾me) се налазила у тадашњој турској махали. Тур*
цима је сметало када су Срби узимали воду са те чесме јер су то сматрали уз*
немиравањем и провокацијом јер су се и иначе осећали угроженим у Београ*
ду којим су тако дуго неприкосновено владали, уживајући привилегије
којих су се сада тешко и нерадо одрицали. Било је неминовно да, пре или
касније, дође до некаквог инцидента мањих или већих размера, а то што је
инцидент избио управо у том часу и што је страдало недужно српско дете
представља тек пуку случајност и несрећан стицај околности.
64. Питање на које вероватно никада нећемо добити одговор јесте да ли је ес*
калација сукоба могла да се избегне и да ли је на српској страни морало да
буде толико жртава. Сукоб је добрим делом био последица неразумевања и
непознавања прилика и турских прописа. Наиме, у Османком царству су све
тврђаве (кале) свагда биле лично власништво самог султана коме је посада
једином одговарала за своје поступке и одлуке и над којима локални
санџак–бегови нису имали никакве власти (штавише, нису смели ни да уђу
у тврђаву без изричите дозволе њеног заповедника – диздара). Када су огор*
чени Срби током уличних борби осули паљбу и по београдској тврђави, тур*
ска посада је то схватила као напад на самог султана и без оклевања одгово*
рила жестоком паљбом и бомбардовањем градских четврти. Иронијом суд*
бине, овај крвави сукоб је, на крају крајева, донео корист само Србима јер је
убрзао процес предаје београдске тврђаве и повлачења турске посаде.

300.000 дуката цесарских за набавку наоружања. Након бом*

бардовања Београда, Књажевина Србија је упутила апел Пет*
рограду да убрза поступак и испуни обећање, а председник
владе Илија Гарашанин је 5/17. јуна 1862. године поверио реа*
лизацију евентуалног преноса оружја бившем попечитељу
унутрашњих дела Атанасију Николићу.65
Када је Николић коначно, након бројних перипетија, 22. ав*
густа 1862. године отпутовао у Русију, надао се да ће добити
60.000 пушака са глатким и 3000 пушака са изолученим цеви*
ма. Међутим, у Кијеву га је дочекало непријатно изненађење –
речено му да ће примити само 30.000 глаткоцевних и 3.000 изо*
лучених пушака. Додуше, руско Министарство војно је пуков*
ника Слуцког који је преговарао са Николићем овластило да,
евентуално, испоручи и нешто више пушака (као и калупе за
ливење куршума, резервни материјал, пистоне и каписле) –
али само ако “купац затражи”. Николић и Слуцки су се спора*
зумели да Руси уместо каписли дају 2–3.000 сабљи, да оружје
буде испоручено из магацина у Херсону а не из Кијева (где је
цела операција лако могла да буде откривена), као и да овај ве*
лики товар упакују њихови људи. Руско Министарство војно
је, истини за вољу, накнадно ипак дало сагласност да Николић
понесе 60.000 глаткоцевних пушака, али их у херсонском мага*
цију није било толико. Паковање оружја је почело 5. септембра,
пет – шест дана по Николићевом доласку у Кијев, а потрајало
је све до краја октобра 1862. године. Товар од 39.200 пушака и
3.000 сабљи био је упакован у 1.759 сандука тешких укупно
269.000 ока.66 Под отежаним условима, из Русије је преко Руму*
није током јануара 1863. године стигло свега 36.200 глатких
65. Ж. Ђорђевић, Српска народна војска 1861 – 1864, Београд 1984, 85
66. Ж. Ђорђевић, н.д, 88 – 9.

перкусионих пушака М 1845 и 3.000 изолучених пушака М

1854, као и 3.000 сабљи.67 По налогу књаза Михаила, Гарашанин
је замолио румунског кнеза Кузу (Alexandru Ioan Cuza) да про*
пусти транспорт пушака за Србију, уз обећање да, заузврат,
може да добије топове из крагујевачке Тополивнице. Овај пре*
воз оружја је, међутим, имао и неке шире импликације, тако
да је напокон попримио карактер афере и међудржавног дип*
ломатског спора.68
Премда ова испорука пушака из Русије није у потпуности
испунила очекивања Србије (а ни задовољила све потребе срп*
ске војске), проблем акутне несташице стрељачког наоружања
је ипак знатно ублажен. Стога је Књажевина Србија могла да
се бар за неко време усредсреди на опремање и модернизацију
артиљерије која је у то доба већ озбиљно заостајала за већином
европских армија и потенцијалним непријатељима. Одлу*
чујућу улогу при избору новогодине савременог артиљеријс*
ког оруђа за потребе српске војске имао је новоименовани ди*
ректор крагујевачке Тополивнице Миливоје Петровић –
Блазнавац, уз свесрдну и беспоговорну подршку министра вој*
ногодине Француза Иполита Мондена (Hypolit Mondain). Блаз*
навац се, пак, углавном ослонио на искуства Аустријанаца
који су извршили веома детаљне и опсежне експерименте и
бројне пробе са најпознатијом домаћом и страном артиље*
ријском опремом да би се, напокон, у априлу 1860. године од*
67. Ж. Спасић потпуно прозвољно наводи 31.000 пушака. Ž. Spasić,
Kragujevačka fabrika oružja, Beograd 1973, 60; детаљније о овом транспорту
оружја видети у Р. Петровић, Дипломатски спор о преносу српског оружја
1862. године преко Румуније, Годишњица Николе Чупића књ. XLVIII, Београд
1939, 198 – 200.
68. Др Васиљ Поповић, Политика Француске и Аустрије на Балкану за време
Наполеона III, Београд – Земун 1925, 119; Ж. Спасић, н.д, 60.

лучили за спредпунеће топове француског система Ла Хит од

6 и 12 фунти са трапезоидним жљебовима, ситнозрни картеч
са куглицама од цинка домаће марке Зигел (Siegel) и упаљаче
домаће производње (Fleischhandel). Само три године касније –
и ослањајући се на иста та искуства и истраживања, Књажеви*
на Србија се такође одлучила за лако и тешко пољско оруђе,
пољске топове и мерзере система Ла Хит М.63 од 4 фунте (85.6).
У сарадњи са италијанским капетаном Ланолинијем (Lano*
lini), Блазнавац је израдио систем домаћих изолучених топова
прилагоћених карактеру земљишта у Србији. Заправо, Блаз*
навац је са Ланолинијем развио аутохтони лафет за све типове
оруђа – али и уложио сав свој ауторитет и утицај у циљу ус*
вајања аустријског типа ситнозрног картеча са куглицама од
цинка марке Зигел (Siegel) и аустријског упаљача (Fleisch*
handel). Стога је, истини за вољу, нова српска артиљерија мог*
ла само условно да се третира као артиљерија система Ла Хит.
Производња топова Ла Хит у Крагујевцу

Почетком 1863. године су набављене машине алатљике за
производњу изолучених топовских и пушчаних цеви, па је
крагујевачка фабрика располагала са 20 машина за олучење
пушчаних цеви и две машине за резање топовских цеви. За*
хваљујући набавци ових машина, фабрика је могла дневно да
произведе 20000 пушчаних зрна и 40000 каписли а месечно јед*
ну батерију од 6 топова и две хаубице са лафетима, 500 нових
и 5000 прерађених пушака.69 Већ наредне, 1864. године, на*
бављена је и модерна машина за олучење – чиме је убрзан про*
цес производње изолучених топовских цеви.70
69. Ж. Спасић, н.д, 62.
70. Ж. Спасић, н.д, 62.

Тополивница је испоручила војсци 80 тешких, 144 лака

пољска оруђа и 16 брдских топова од 4 фунте – што је пред*
стављало прави подвиг са завидним психолошким ефектом,
али и значајан допринос успешној спољној политици књаза
Михаила. Суседне земље су осамдесетих година XIX века по*
челе да уводе у своје наоружање савремене топове са стражним
пуњењем – али Србија којој су руке биле дословно везане више
но скромним финансијским могућностима није била у стању
да прати тај за њу пребрз развој и напредак војне индустрије.
Да би земља могла бар донекле да се супротстави потенцијал*
ним агресорима, крагујевачка Тополивница је преправила три
батерије глаткоцевних топова од 24 π старог типа Вале (Valée)
М.27/53 на изолучене острагане са жљебовима карактеристич*
ним за систем Ла Хит, и дала их „Књазу Милану на дар“. Нови
опсадни (градски) топови од 24 π (15 цм) имали су за тадашње
прилике импресиван домет од 4.000 метара.71
Од почетка припрема за рат 1877. године па све до краја тог
рата, у Тополивници је – поред граната за топове – изливено
26 тешких 4 π топова система Ла Хит док су 3 глатка 24 π топа
преправљена у изолучене острагане. У лафетници су, поред
мноштва других производа, израђена и 4 комплетна лафета за
топове од 24 π, 17 предњака за тешке 4 π топове као и 8 лафета,
8 задњака и 16 предњака за лаке 4 π топове.72 Искуство стечено
у ратовима 1876–1878. године било је крунски доказ да је мо*
дернизација војске нешто што Књажевина Србија, све и да
хоће, никако не може да избегне. 6/18. маја 1878. године покре*
71. Војни архив, пописник 14, кут. 9, фасц. 5, бр. 19, Преглед артиљеријског
материјала Опсадног Арт. парка у Нишу, Пироту, Зајечару и Кладову – За IV
тромесечје 1901. године које показује стање 31. децембра 1901. године.
72. Министарство војно, Извештај о радњи у рату 1877 и 1878 године, III Ар
тиљеријско одељење, Београд 1878, 18*21.

нуто је питање новог артиљеријског наоружања, а Артиље*

ријски комитет је 22. августа/3. септембра 1880. године упутио
Министарству војном предлог да сачини процену цене набав*
ки и радова неопходних да се Тополивница преусмери на про*
изводњу нових топовских система ливених од бронзе, као и да
размотри колико би увођење тог материјала у производњу ар*
тиљеријског оруђа заиста коштало. Нажалост, у том тренутку
је надлежним институцијама питање набавке пушака било да*
леко важније, па су топови морали да сачекају нека боља вре*
мена. 1/13. маја 1883. године је Артиљеријски комитет изнео
свој коначан предлог да се топови за српску артиљерију увезу,
а да се Артиљеријско–техничка радионица усредсреди искљу*
чиво на производњу одговарајуће муниције. Комисија Ар*
тиљеријског комитета се током 1885. године коначно опреде*
лила за артиљеријско оруђе Де Банж (De Bange) са стражним
пуњењем М. 1877/1885 калибра 80 мм које је Књажевина Србија
поручила од „Société anonyme des anciens établissements Cail“
(„Анонимно удружење старих завода Кај“). Ова одлука је има*
ла далекосежне и веома неповољне последице по Тополивни*
цу која је изгубила свој дотадашњи статус неизбежног и преко
потребног домаћег произвођача. Последња батерија топова Ла
Хит је изливена 1886. године, а топови овог система су дефини*
товно повучени из наоружања српске војске одлуком од 11/24.
априла 1909. године.73 Од Тополивнице је, након тога, остало
још само име...
73. Службeни војни лист из 1909. године 346.

Увођење топова „La Hitte“ у наоружање српске војске
У домаћој стручној литератури се уопште не помиње када

су, заправо, топови Ла Хит уведени у наоружање српске војске,
што представља озбиљан превид. Међутим, оновремена
штампа нам пружа одговор и на то питање. Књаз Михаило је,
након великих поплава које су задесиле Србију јуна 1864. го*
дине кренуо у обилазак погођених крајева. 27. јуна/9. јула је
обишао Свилајнац и Ћуприју где је посетио понтоњеријску
чету, апсану и део државне ергеле.74 Сутрадан је посетио Па*
раћин и Јагодину где је преспавао, да би 29. јуна/11. јула сти*
гао у Крагујевац. „Србске новине“ су забележиле да је Књаз 30.
јуна/12. јула обишао Тополивницу и Оружарницу, да би 1/13.
јула 1864. године присуствовао првим гађањима из управо ус
војених изолучених топова.75 Дакле, овај датум се може узети
као тачан датум увођења топова Ла Хит у наоружање српске
војске.
На IV састанку Редовне народне скупштине одржаном 21.
августа/2. септембра 1864. године у Београду, пуковник Мили*
воје Петровић – Блазнавац је, у својству заступника Министра
војногодине изјавио:
Да је установљено лабораторијско одељење топџија чији је
задатак производња муниције,76 као и понтоњеријско одељење
чији су војници оспособљени да праве ћуприје. Они су већ
довршили и поставили мост на Морави између Ћуприје и Ја*
године који је ускоро требало да буде отворен за путнички са*
обраћај. Друга ћуприја, код Ђуниса, била је још у фази из*
74. Србске новине бр. 76 од 30. јуна 1864, 295.
75. Србске новине бр. 77 од 2. јула 1864, 297.
76. Србске новине бр. 100 од 24. августа 1864, 388.

градње, а у близини се градила и касарна за једно одељење

понтонира. У припреми су били и „летећи мостови“77 за пос*
тављање на Морави код Драговца, Орашја, Марковца, Багрда*
на, Глоговца и Варварина. Требало је да сви ови мостови буду
готови до Митровдана, а било је предвиђено да се припреме и
мостови за још нека друга места и реке у Србији. Заправо, пла*
нирано је да се ћуприје у миру користе за саобраћај и тргови*
ну, а у случају рата за прелаз војске.78
Да је број пољских и брдских батерија стајаће и народне
војске био је повећан,79 и да су на више места зидани нови ба*
рутни магацини од којх су неки већ били и довршени.80 И, ко*
начно, да је фабрика у Крагујевцу после бомбардовања Београ*
да 1862. године знатно увећана, а набављен је и велики број
машина.81
Како је нови Ла Хитов артиљеријски материјал имао јединс*
твен калибар, то је Министар војни својим решењем (ФНо 3155)
од 22. септембра/4. октобра 1865. године решио да се на њега не
стављају никакве „марке“ и да на топу, осим жига која показује
његову „тежину“ (масу), не буде никакве друге ознаке.82
На 87. седници Министарског савета од 10/22. маја 1867. го*
дине, „министар војениј“ је саопштио да је Србија, приликом
преузимања градова, добила и 294 комада оруђа – што топова
77. Тзв. „летећи мостови“ би донекле одговарали данашњим понтонским
мостовима – али не у потпуности јер је то, заправо, далеко шири појам.
78. Србске новине бр. 100 од 24. августа 1864, 389.
79. Исто.
80. Исто.
81. Исто.
82. Министарско решење ФНо 3155 од 22. септембра 1865. године, Зборник за*
кона, уредаба, наређења и објашњења војних изданих од 1861. до 1873. год,
Београд 1882, 353.

а што кумбара, али углавном старе конструкције. Стога је ми*

нистар војни предложио да се ови топови постепепено (“пов*
ремено”) прелију и тако добију толико потребна савремена
оруђа. Због тога, међутим, више није било потребе за бакром
из Мајданпека, па је министар војни предложио да се обустави
вађење бакра у Мајданпеку и да се већ добијени бакар у вред*
ности од 7000 # цес. прода као непотребан. Коначно је донета
одлука да се преливање топова врши постепено, према потре*
би и расположивом буџету, као и да се бакар прода – али да се
са производњом бакра у Мајданпеку настави бар још неко вре*
ме, док се коначно не реши шта ће се урадити са рудником у
Мајданпеку (јер држава од тога нема никакве штете већ чак и
корист).83
Испорука топова Румунији 1863. године
Недостатак оружја и финансијских средстава за модерниза*

цију војске – али и савезничких и пријатељских држава спре*
мних да то оружје продају и испоруче – није мучио само Ср*
бију. Већина балканских земаља се у то време великих поли*
тичких и дипломатских превирања, националне еманципа*
ције и борбе за слободу и независност суочавала са истим или
сличним невољама. Управо стога је румунска војска 1862. го*
дине упутила мајора Херкта (Herkt) у Белгију где је 14 месеци
изучавао израду артиљеријских оруђа у фабрикама оружја у
Лијежу, шаљући у Румунију исцрпне извештаје на основу
којих је потом артиљеријски потпуковник Еракле Арион
(Eracle Arion) изнео предлог да се у месту Деалул Спири
83. Н. Шкеровић, Државна архива Србије – Грађа, књ. II – Записници седница
Министарског савета Србије 1862 1898, Београд 1952, 44.

(Dealul Spiri) започне изградња артиљеријског завода.84 Сте*

кавши током боравка у Белгији богато искуство и корисна
сазнања о производњи наоружања и новим, модерним ар*
тиљеријским оруђима, мајор Херкт се у пролеће 1863. године
вратио у Румунију, водећи са собом и неколико искусних бел*
гијских мајстора. Већ у јуну исте године постављени су те*
мељи Фабрике оружја (Manufacturii de arme) у склопу Арсенала
у Деалул Спири.85
Само месец дана касније, мајор Херкт је допутовао у
Београд са задатком да се међу српским официрима распита и
детаљно информише о организацији израде топова у Војно*
техничком заводу у Крагујевцу. Херкт је том приликом оби*
шао и сам Завод, а приликом пријема код књаза Михаила је
српском владару предао коњички карабин и пиштољ, произ*
вод нове румунске Фабрике оружја. Оружје је, заправо, било
лични поклон кнеза Кузе књазу Михаилу,86 а Херкт је одмах
након пријема известио свог министра у Букурешту да су на
српском двору са занимањем примили поклон и да су и кара*
бин и пиштољ, поред књаза, испробали и неки српски офици*
ри – па и сам министар Гарашанин.87
Током 1863. године, Румунија је купила од Белгије 24 топа
система Вер Лашосе (Veure Lachausser),88 од Србије 24 спредпу*
84. Istoria artileriei Romane, Editura militara, Bucuresti, 1977, 82*83.
85. Исто, 83.
86. Исто, 83.
87. Исто, 83 и нап. 58.
88. P. V. Năsturel, Contribu•ii la istoria artileriei române, Bucure¾ti 1907, 145; Dr
Dan Berindei, Le development de l’armée nationale Roumaine sans le Régne
d’Alexandru Ioan Cuza у: “Pages from the military history of the Romanian
people”, Editura militară, Bucue¾ti 1980, 128.

нећа топа Ла Хит,89 а извесна количина топова је купљена и у

Француској.90
Опис оруђа система Ла Хит
Српска пољска артиљерија је располагала са пет типова

спредпунећих изолучених 4 π топова система Ла Хит – лаким,
тешким и брдским топовима, горским мерзерима и челичним
остраганима (остраг пунећим топовима).91
Наравно, уз ова оруђа је ишла и припадајућа муниција, то*
повски прибор и осталe потрeпштинe, као и муницијска кола
(за лакe и тeшкe батeријe) – а за свe батeријe још и фуражна и
пртљажна кола.92
Српска пољска артиљeрија јe имала 4 π тeшкe, 4 π лакe и 4 π
брдскe лафeтe,93 а предњаке је имала и за лаке и за тешке 4 π
пољскe топовe.94
Тeшки 4 π топови су и у дрвeту и у гвожђу имали солиднију,
јачу израду него лаки топови истог калибра. Сем тога, прeдња*
ци лаких топова су имали по два а прeдњаци тeшких топова
само по јeдан сандук за муницију.95 Ширина коловоза тeшких
батeрија била јe 1,323 м, лаких 1,215 м а брдских 815 мм.96
89. General Radu Rosseti, Lettres militaires roumains 1862 1863 у: “Revue
Historique du Sud*Est Européen” VI (1939), 165; Dr Dan Berindei, н.ч,128.
90. Constantin C. Giurescu, Via•a ”i opera lui Cuza Vodă, II édition, Bucure¾ti 1970,
228; Dr Dan Berindei, н.ч,128.
91. Познавањe артиљeријског матeријала, Бeоград, (бeз годинe), 2
92. Исто, 2.
93. Исто, 8.
94. Исто, 11.
95. Исто, 13.
96. Исто, 13.

По шeст тeшких, лаких односно брдских топова образовало

јe јeдну тeшку, лаку или брдску батeрију.97 Топове тeшких ба*
терија вукле су запреге од по 6 а топове лаких батерија запреге
од по 2 коња. Топови брдских батeрија товарили су сe на коњe
и мазгe, лафeт одвојeно од топа, а на краћа растојања и по рав*
ним путeвима су брдски топови могли и да се тeгле, па је тада
презан коњ који јe у свом комплету опреме имао и посебне ру*
куницe за тегљење.98
Топови су располагали управним и убацним мeцима.
Фишeци за управнe мeткe су имали пуњење од по 700 гр бару*
та код тeшких и 300 гр код лаких и брдских топова, а упот*
рeбљавали су се за гађањe гранатама, шрапнeлима и картeчи*
ма.99 Фишeци за убацнe мeткe су имали пуњење од по 350 гр
барута код тeшких и 150 гр барута код лаких и брдских топова,
а коришћени су искључиво за “убацивањe” граната. Кeсe за овe
фишeкe кројeнe су од свилeног или вунeног платна.100
Ла Хитови изолучeни топови су користили три врсте зрна –
гранатe, шрапнeле и картeче. Гранатe су имале пуњење од по
250 гр топовског барута код тeшких а 220 гр топовског барута
код лаких и брдских топова. Гранатe за лакe и брдскe топовe су
билe идeнтичнe и нeшто краћe од граната за тeшкe топовe.101
Шрапнeли су имали пуњење од по 110 гр пушчаног праха који
јe служио за распрскавањe и 48 пиштољских куршума прeчни*
ка 16 мм, док су циндeри (упаљачи) за шрапнeлe били тeмпир*
97. Исто, 14.
98. Исто, 14.
99. Исто, 37. (Овде свакако треба рећи да у српској војсци шрапнели никада
нису заиста уведени у опрему, премда топови Ла Хит у француском наору*
жању јесу располагали шшрапнелима).
100. Исто, 37.
101. Исто, 42.

ни (врeмeнски) и прeдвиђeни за даљинe од 400 до 1.500 мeта*

ра.102 Картeчи су били кутијe од цинк*плeха („блeха“) са два
„подeбља данцeта“ од цинка, и код свих пољских топова су
пуњeни са по 41 куглицом прeчника 26 мм. Празан простор из*
мeђу куглица био јe попуњeн пиљевином да би сe куглицe
бољe учврстилe.103
Конвертовање пушака и производња муниције
Број нових пушака је био недовољан, па је Блазнавац заду*

жио Протића, Чолак Антића, Поповића и Надрљанског, још
пре њиховог одласка за Лијеж по венсанке, да у тамошњим ар*
сеналима овладају техником конверзије кремењача у каписла*
ре, жљебљења цеви и израде каписли. У складу са тим, Попе*
читељство внутрени дела је 31. маја/12. јуна 1857. године
обновило захтев за набавку машина неопходних за конвер*
зију. Најпре је 11/23. септембра то прихватио Совјет, након че*
га је 26. септембра/8. октобра 1857. године књаз Александар Ка*
рађорђевић одобрио 1700 талира за набавку у Лијежу “2 ма*
шине за прављење нишана”, 2 машине за извлачење олука,
20000 пирамида за каписле, матрице за нишане и орозе, калу*
пи за куршуме и матрице за пресовање куршума.”104 Премда је
Србија имала око 15000 кремењача употребљивих за конверто*
вање, број машина и квалификованих радника је ограничавао
продуктивност на само 1800 конвертованих пушака годишње.
102. Исто, 44.
103. Исто, 44*45.
104. АС * ПО * Предлог Попечитатељства дела од 11. септембра 1857 ВНо 1256,
Закључак Совјета од 11. септембра 1857 ВНо 1094, Решење књаза Александра
од 26. септембра 1857, ВНо 1355.

На разрешавању овог проблема се 1861. године ангажовао

Блазнавац, овог пута као управник Тополивнице. Успело му је
да почетком 1863. године набави још 20 машина за жљебљење,
а истовремено је за контролора Пушкарнице поставио Михаи*
ла Цвејића који је имао велико искуство из Лијежа. Захва*
љујући овим мерама су крагујевачки погони марта 1863. годи*
не имали дневни капацитет од 20.000 куршума и 40.000 капис*
ли, а месечно су могли да ижљебе 300 цеви и конвертују 1000
пушака.105
Од почетка је било извесно да Народну војску српска влада

не може сама ни да наоружа, ни да исхрани, ни да обуче, ни да
плати (како је у пролеће 1862. године закључио искусни енг*
лески конзул Лонгворт), односно, да Србија то не може учини*
ти без потпоре Русије, што је већ при првом помену могућнос*
ти да се створи “ослободилачка армија” у марту 1859. године
оценио његов још искуснији претходник Томас де Греније де
Фонбланк.106
Након пропалог покушаја куповине оружја на Западу, српс*

ка влада се преко конзула А. Влангалија обратила за помоћ
Петрограду. Марта 1862. године су из Русије стигла начелна
обећања о скорој испоруци знатних количина ратног мате*
ријала. Том приликом је Србији одобрен кредит од 300.000 ду*
ката цесарских за набавку наоружања. Након бомбардовања
Београда, Књажевина Србија је упутила апел Петрограду да се
убрза извршење овог обећања. У складу са тим, председник
владе Илија Гарашанин је 5/17. јуна 1862. године поверио реа*
105. Б. Богдановић, Сто четрдесет пет година Застава оружја Крагујевац,
Крагујевац * Београд 1998, 7*9
106. Ж. Ђорђевић, Српска народна војска 1861 1864, Београд 1984, 84

лизацију евентуалног преноса оружја бившем попечитељу

унутрашњих дела Атанасију Николићу.107
Када је, после многих перипетија, Николић 22. августа 1862.
године отишао за Русију, надао се да ће добити 60.000 пушака
са глатком и 3000 пушака са изолученом цеви. Међутим, у
Кијеву му је речено да ће примити само 30.000 глаткоцевних и
3000 изолучених пушака. Додуше, руско Министарство војно
је руског пуковника Слуцког, који је преговарао са Николићем,
овластило да испоручи нешто више пушака, као и калупе за
ливење куршума, резервни материјал, пистоне и каписле, али
само ако “купац затражи”. Николић и Слуцки су се споразуме*
ли да Руси уместо каписли дају 2*3000 сабљи, да оружје буде
испоручено из магацина у Херсону а не из Кијева где се све
могло лако открити, и да њихови људи упакују овај велики то*
вар. Накнадно је руско Министарство војно одобрило да Нико*
лић може понети 60.000 глаткоцевних пушака, али их у хер*
сонском магацију није толико било. Паковање оружја је
почело 5. септембра, пет * шест дана по Николићевом доласку
у Кијев, и трајало је до краја октобра 1862. године. Товар од
39200 пушака и 3000 сабљи био је упакован у 1759 сандука теш*
ких 269000 ока.108 Под отежаним условима, из Русије је преко
Румуније јануара 1863. године стигло свега 36200 глатких пер*
кусионих пушака М 1845 и 3000 изолучених пушака М 1854
(поред 3000 сабљи).109 Овај превоз оружја је имао шире импли*
кације, попримајући карактер афере.110
107. Ж. Ђорђевић, н.д, 85
108. Ж. Ђорђевић, н.д, 88*9
109. Спасић потпуно прозвољно наводи 31000 пушку. Ž. Spasić, Kragujevačka
fabrika oružja, Beograd 1973, 60; детаљније о овом транспорту оружја видети у
Р. Петровић, Дипломатски спор о преносу српског оружја 1862. године преко
Румуније, Годишњица Николе Чупића књ. XLVIII, Београд 1939, 198*200

Даље испоруке стрељачког наоружања српској војсци су

прилично неистражене. А ево и зашто. Познато је да су Блаз*
навац и Филип Христић, уз Гарашинову помоћ, крајем 1866.
године у Аустрији набавили 27.000 перкусионих жљебљених
спредњача система Лоренц (Lorenz) 13,9 мм М 1854 (незнатни
део је отпадао на камербихсле 18,1 мм М.1849). Почетком 1867.
године, у Хамбургу је купљено 28.000 саксонских перкусионих
жљебљених спредњача 14,7 мм М 1850/56 за потребе српске
војске и још 5000 истих пушака за Црну Гору (а још 500 истих
пушака је Црној Гори поклонио војни лиферант Лазар Трифко*
вић). Све пушке М 1850/56 и све пушке Лоренц биле су пред*
виђене за конверзију на остраг пунеће пушке, тј неких 55.000
пушака.111
Због спољно политичких компликација Министарски савет
је на Блазнавчев наговор убрзао модернизацију наоружања.
Том приликом је Блазнавац повукао и један од својих ретких
погрешних потеза у својој каријери определивши се за колико
једноставан и јефтин толико и лош конверзиони затварач
Американца Џејмса Грина (Jаmеs D. Grееn), базиран на папир*
ном дводелном метку (са сепаратном капислом). Почетком
1867. године крагујевачка пушкарница је била оспособљена за
израду неопходних делова затварача и саму конверзију, па је
већ фебруара 1867. године започета конверзија Лоренцових пу*
шака на Гринов систем званично означен као Грин М.1867. Ра*
довима у Крагујевцу је руководио Илија Чолак Антић али уз
сталну Блазнавчеву контролу и сусгестије. Међутим, двојица
110. В. Поповић, Политика Француске и Аустрије на Балкану за време Напо
леона III, Београд*Земун, 1925, 119; Ž. Spasić,, n. d, 60
111. Б. Богдановић, Наоружање српске и црногорске војске од XVIII до XX века,
Зборник Историјског музеја Србије 31, Београд 2003, 152 *154, ту видети и ста*
рију литературу.

искусних стручњака су врло брзо увидели све недостатке ове

конструкције Када је први пут практично употребљена за ис*
паљивање почасног плотуна на сахрани Узун Мирка Апосто*
ловића, више од половине пушака је слагало. Након овог ин*
цидента, капетан Љубомир Апостоловић * Узунмирковић је
предложио реконструкцију Гриновача. Ипак настављена је
њихова израда премда није познато колико их је укупно на*
орављено. Међутим, пошто је на почетку рата 1877. године би*
ло 24.573 пушака система Грин вероватно је, већ до 1871. годи*
не преправљен највећи део од 27.000 предвиђених Лоренцових
пушака ако не и све.112
Да би се ситуација бар делимично поправила нови минис*
тар војни Јован Бели Марковић је 14/26. априла 1869. године за*
тражио кредит од 4 милиона гроша за куповину патента новог
затварача и неопходних уређаја и машина за конверзију и из*
раду одговарајуће муниције.113 Након низа тестова извршених
у Доњем граду београдске тврђаве одабрано је решење бостон*
ског конструктора оружја Хенрија Пибодија (Henry A. Peabody,
US patent 35947 од 22. јула 1862. и 10. децембра 1867), базиран на
једноделној муницији 14,8џ35R. Патентна права су откупљена
од хамбуршке куће J. R. McDоnаlds & Cо (европски заступник
америчке компаније Providence Tool Co. Rhode Island). Затвара*
чи су наручени у Бечу и Берлину кдо Томаса Седерлеа. Конт*
ролу и пријем затварача у Немачкој и Аустрији су вршили
официри Павле Хорстиг, Коста Протић и Павле Шафарик и
контролор крагујевачке Пушкарнице Петар Матић.114 Намес*
112. Иncоgnиtус, Српска народна мисао и М. Пироћанаца, Београд 1895, 45*47;
Ј. М. В. бригадни ђенерал, Прилог историји развића српске артиљерије, Рат*
ник XI/1934, Београд 1934, 68*77
113. Архив Србије, М. Но. 2717 од 26. априла 1869; Савет бр. 158 од 8. маја 1869;
Савет бр. 267

ници су цео посао око преправке пушака препустили позна*

том фабриканту Томасу Седерлеу који је своју производну ли*
нију инсталирао у старом Арсеналу у Доњем граду Београдске
тврђаве и пустио је у погон почетком 1871. године. До 1872. го*
дине на Пибодијев систем М.1870 адаптиране су све саксонске
(француске пушке) * њих 28.000 комада.115 Следећих година је
један мањи број Гриновача преправљен у Пибодаваче при че*
му је извршено и прекалибрисање на калибар 14,8 мм. До 1876.
године није преправљено сигурно више од неких 3 до 4000
Гриновача.
Ако саберемо све споменуте испоруке, имамо око 15.000 ста*
рих кремењача преправљених у каписларе (непознатог типа),
39200 руских спредњача, око 8000 венсанки и 55.000 пушака
купљених за преправљање у острагуше.
Међутим, 15.000 старих преправљних кремењача сигурно не
треба рачунати у пушке које су се налазиле у наоружању срп*
ске војске у ратовима 1876–78. године. Стога би требало да буде
око 47200 спредњача (руских и венсанки) и нешто мање од
55.000 острагуша уз мањи број ка камербихсли. Али није тако.
По званичним подацима, на почетку рата 1877. године српс*
ка војска је располагала, у јединицама, са 38.526 пушака остра*
гуша система Пибоди, 21.644 пушке острагуше система Грин и
69.021 спред пунећом пушком (руске и венсанке). Треба навес*
ти да су овде скупно дате пушке и карабини.116 Међу пушкама
114. Dr Reinhold Günther, Allgemeine geschichte der Handfeuerwaffen, Leipzig
1909, 66; Б. Шкеровић, н. д, 77, 81, 83
115. С. Грујић, Војна организација Србије, Крагујевац 1874, 119*120; Д. Динић,
Историјски развој и постанак Тополивнице у Крагујевцу, Војнотехнички
гласник бр. 12/1953, 65
116. Министарство војно, Извештај о радњи у рату 1877 и 1878 године III Ар
тиљеријско одељење, Београд 1878, 13*14

Пибоди је и 9000 пушака Пибоди калибра 13,9 мм и 1000 кара*

бина Пибоди калибра 11 мм, набављених решењем Министра
војног од 28. септембра/10. октобра 1878. године код фабрикан*
та Томаса Седерлеа у Бечу.117 Током рата 1877/8. године, у Пуш*
карници је преправљено 2308 Гриновача у Пибодушу.118 Током
рата је трупама издато још 3058 Пибодуша (од којих је 2308
преправљених Гриновача), 621 Гриновача, 2500 руских спред*
њача и 20 камербихсли.119 Ове последње су почеле да се издају
када више није било других спредпунећих пушака за изда*
вање, што значи да је српска војска на почетку рата 1877/8. го*
дине располагала са 39.276 Пибодуша, 24.573 пушке система
Грин и 71.521 спредпунећом пушком, без камербихсли.
Као што видимо, укупан број пушака острагуша (63.849) се

доста добро слаже са напред наведеним набавкама (55.000 и
10.000 – укупно 65.000). Када од 65.000 одузмемо камербихсле и
губитке у острагушама током Првог српско*турског рата 1876.
године, то је углавном то. Али код спредпунећих пушака пос*
тоји велика разлика. У наоружању су биле само венсанке и рус*
ке спредпунеће пушке, а њих би требало, по познатим набав*
кама, да има максимално до 47*48.000 комада. Чак и ако
узмемо да је 1849. године руски цар Србији поклонио у то вре*
ме најновије перкусионе пушке М.1845 а не старе кремењаче
М.1808, то је највише 51.000 пушака. Међутим, ако је Русија ис*
поручила свих 63.000 пушака обећаних 1862. године, онда уз
венсанке заистао добијамо 71*72.000 пушака. Стога сматрамо
да је Русија врло брзо по испоруци 39.200 пушака почетком
117. Министарство војно, н. д, 4
118. Министарство војно, н. д, 19. Само то нису Гриноваче које су узете из је*
диница већ које су се налазиле у Пушкарници.
119. Министарство војно, н. д, 22

1863. године испоручила и остатак до обећаних 63.000 пушака

(можда и пар хиљада више) али у тајности. С обзиром да су ове
пушке плаћене из већ раније одобреног руског кредита, ова ис*
порука је заиста могла да прође готово незабележена у нашој
архивској грађи.
*
Како страни тако и српски историчари и истраживачи, гово*
рећи о наоружању српске војске у XIX веку, пречесто истичу
надмоћност турских топова острагана марке Круп (Krupp) над
српским спредпунећим топовима Ла Хит. Требало би, међу*
тим, имати у виду и то да топови Круп које су Турци употре*
били 1876. године представљају тек прве и, самим тим, недо*
вољно усавршене моделе. Њихова почетна брзина зрна је била
само 305 м/с (отприлике као и код српских топова). Ефикасни
домет за гранате је износио 3.000 метара а за шрапнеле 2.200 м,
без обзира да ли је реч о топовима од 4 π или од 6 π. Српски
тешки топови од 4 π нису имали шрапнеле (који су били нару*
чени али не и испоручени), док им је ефикасни домет гранате
био 2.200 м. Крупови топови су били прецизнији и имали су
веће перкусионо дејство, али су зато српске гранате имале
знатно јаче парчадно дејство. Велики недостатак турских то*
пова су били заиста лоши упаљачи, због чега 15 до 20 % граната
уопште није експлодирало (код српских топова се то дешавало
само у 2 до 5 % случајева), а при влажној земљи и свих 35 %. У
првим борбама је турска артиљерија била изузетно непрециз*
на, мада се током августа њено дејство знатно побољшало.120
120. Савремено наоружање европских држава артиљеријом, Ратник, јули
1880. године 170; Н. Ђокић, Турска војска у 1876. години, Од Делиграда до Де*
лиграда 1806 – 1876 (Зборник радова), Београд 1997, 165*166; Описане Русско
Турецкоя воян 1877 1878 године године, 34.

Све ове податке треба имати у виду приликом оцене турског и

српског наоружања, јер се у литератури као по правилу дају
подаци за касније верзије Крупових топова које су Турци ко*
ристили у рату 1877*1878. године – али и тада у сасвим незнат*
ном броју.121 Ови топови су имали почетну брзину од око 430
м/с и знатно боље балистичке и друге особине, али свакако
треба рећи и то да су у првој фази рата Турци доста користили
и спредпунеће бронзане топове белгијског система калибра 4 π
и 6 π – што се углавном превиђа, па се сви турски топови воде
као острагани. Када је реч о тешкој артиљерији, Турци су је
имали у великим количинама – како модерне тако и старије
моделе, али изгледа да је, из неког разлога, нису употребили
на Јужноморавском војишту (осим три Крупова топа од 15
цм).122
GUN FOUNDRY IN KRAGUJEVAC
Before the First Serbian Uprising breakdown in 1813, Serbian Army had had 378
heavy and light cannons and they had all fallen into Ottoman’s hands. In 1815,
Prince Miloš had only four cannons, which went to glory together with Tanasko
Rajić. Along with building the independence of Serbia, Prince Miloš was slowly
building its armed forces. Cannons were mostly obtained as trophies, some that
were hidden in 1813 were found and some were secretly bought from Ottomans.
Also, several light cannons were cast in semiprofessional manner. Finally, twenty
two cannons were offially bought abroad (including Ottoman Empire), so before
the end of Prince Miloš’s fist reign, Serbia had had around forty usable cannons.
121. Описан е Русско Турецкоя воян 1877 1878 године године 34*35.
122. Иван С. Павловић, Грађа за историју Српско турског рата 1876. године

When the Eastern Question again erupted in 1850’s, it became obvious to Serbian
leaders that only military strong Serbia could fiht for its rights. Therefore, Serbia
had to obtain at least a part of its armament trough domestic production. To
achieve that goal, a decision was made in 1848 to build a modern topolivnica. First
cannons were cast fie years later and in following three decades Serbia managed
to satisfy its demands for artillery weapons through domestic production solely,
keeping up in such way with great military powers. In 1863 Serbia exported twenS
ty four cannons to Rumania, bit that is a quite another story. In the middle of nineS
teenth century most of European armies, including the Army of Ottoman Empire
that was still considered by Serbs as a main threat, converted to modern artillery
weapons with rifld barrels. Serbia, at the time, with its artillery was far behind
most of European armies and potential enemies. In January 1863 fist delivery of
rifls came to Serbia from Russia, alleviating the shortage of infantry arms for cerS
tain period and allowing Serbian Army to begin modernization of artillery. DeciS
sive role in election of modern artillery guns had newly appointed director of the
Kragujevac topolivnica Miloje Petrović Blaznavac, who relied mostly on experiS
ences of Austrian Army. After thorough trials with domestic and foreign guns,
Austrians decided in 1860 in favor of French 6 and 12 pounds La Hitte guns with
trapezium riflng, zinc ball canister shot of domestic Siegel Company and FleisS
chhandel fuses also of domestic production. Therefore, three years later, Serbia alS
so decided in favor of light fild howitzers, fild guns and mörsers of 4 pounds (85.6)
M63 La Hitte system. First of those were delivered to troops in 1864. In cooperaS
tion with Italian captain Lanolini, Blaznavac has developed a system of domestic
rifld barrel guns adopted for Serbian terrain confiuration. Actually, they have deS
veloped an original carriage for all types of guns. Considering the fact that both
Siegel canister shots and Fleischhandel fuses were accepted, new Serbian guns
could only be conditionally defied as La Hitte systems. Until 1876 Topolivnica in
Kragujevac delivered 80 heavy guns, 144 fild guns and 16 4 pound mountain guns
to the Army, which represented quite an achievement with signifiant psychologiS
cal effct and a signifcant contribution to Prince Mihailo’s foreign affir campaign.
From the start of preparations for war in 1877 until the end of the same, beside the
artillery ammunition foundry made 26 4 pound heavy guns of La Hitte system. The
last battery of La Hitte guns was made in 1886, and were fially withdrawn from
use by decree from April 11/24 1909.

УДК: 73.3/.4(497.11)”19”
371(497.11)”19
OБНОВА РАДА ОСНОВНИХ ШКОЛА У

БЕЛИЧКОМ СРЕЗУ
ПОСЛЕ ПРВОГ СВЕТСКОГ РАТА
МР ДОБРИВОЈЕ Х. ЈОВАНОВИЋ1
ИСТОРИЈСКИ АРХИВ
ЈАГОДИНА
АПСТРАКТ: Готово све школе у срезу током рата биле су ошS

тећене. Многе школске зграде, једино уз велика реновирања
могле су да се употребе за наставу. Намештај, школска учила
и књижнице биле је скоро потпуно уништене. Поред уништаS
вања од стране непријатеља, део школске имовине оштетило
је месно становништво.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Белички срез, основне школе, I светски рат
1. prvulovicdejan@yahoo.com
МР ДОБРИВОЈЕ Х. ЈОВАНОВИЋ 473

У беличком срезу,2 током рата, радило је 16 школа, које су

продужиле рад и после рата:
1. Школа у Багрдану је до 1904. године радила у црквеној
кући. Заузимањем Димитрија Поповића, свештеника и Тодо*
ра Поповића, трговца из Багрдана подигнута је нова зграда
добровољним прилозима и прирезом. Зграда се налазила на
путу за село Ловци. Била је врло модерна. Имала је четири
учионице, по 197 мÃ, велики ходник, кацеларију и собу за руча*
вање ученика. Двориште је износило 1.075 мÄ. Школа је 1923.
године имала једну њиву величине 2.484 мÄ, која jе издавана, а
новац је уплаћиван у школску касу. Постојала је добра изворс*
ка вода.
Учитељских станова није било, већ су учитељи добијали 35
динара месечно на име станарине. Земљиште које су учитељи
обрађивали износило је шест ари. Школу су издржавале чети*
ри општине: село и варош Багрдан, Ловци и Стрижило. Нај*
нужније школске потребе набављане су добровољним прило*
зима са забава, које су организовали учитељи. Школски прирез
се није скупљао. Осим клупа и табли, недостајала је књижни*
ца, наставна средства и остали школски намештај. Вредност
оштећене имовине износила је 32.415 динара: оштећење зграде
2. Белички срез налазио се у Моравском округу са седиштем у Ћуприји. У
свом саставу имао је села: Багрдан (варош), Багрдан (село), Доњи Рачник, Бе*
лица, Беочић, Буковче, Рибник, Бунар, Винорача, Вољавче, Врановац, Горњи
Рачник, Врба, Главинци, Бресје, Коларе, Глоговац, Горње Штипље, Деоница,
Доње Штипље, Драгоцвет, Драгошевац, Медојевац, Ивковачки Прњавор, То*
пола, Дубока, Јовац, Дворица, Каленовац, Ковачевац, Кочино Село, Ланиште,
Ловци, Лозовик, Лоћика, Лукар, Мајур, Мали Поповић, Међуреч, Мијатовац,
Милошево, Мишевић, Остриковац, Равново, Пањевац, Праћина, Ракитово,
Рибаре, Сиоковац, Јошанички Прњавор, Стрижило, Трешњевица, Мала
Трешњевица, Сињи Вир, Трнава, Црнче, Шантаровац, Шуљковац. Седиште
среза налазило се у Јагодини.
474 МР ДОБРИВОЈЕ Х. ЈОВАНОВИЋ

Oбнова рада основних школа у Беличком срезу
17.415 динара, 40 клупа 8.000 динара, 2 ормана 1.500 динара, 6

стола 1.200 динара, 10 столица 800 динара, књижница 500 дина*
ра, наставна средства 1.200 динара, 6 пећи 1.800 динара. Имови*
на је уништена од стране Аустријанаца.
2. Нова школа у Бунару подигнута је 1910. године средстви*
ма бунарске и шантаровачке општине. За подизање зграде на*
рочито су заслужни: Младен Лазаревић, председник бунарске
општине, Радосав Момировић, Јанко Стевановић и учитељ
Милосав Петровић. Школа у Бунару основана је 1898. године.
Налазила се у кући Јоце Милосављевића из Бунара. Прва учи*
тељица била је Даринка Петровић. У тој згради је радила све до
1910. године, када је сазидана нова зграда, а она претворена у
стан. У школској згради налазила се команда аустријске жан*
дармерије.
Школа је имала две простране учионице 212 мÃ и 164 мÃ, собу
за ручавање ученика 59 мÃ, канцеларију 50,5 мÃ, ходник 80 мÃ, и
у дворишту величине 833 мÄ, два стана за учитеље, нужник и
шупу за дрва. После рата школа је имала само један упот*
ребљив стан, са две собе, кухињом и оставом, док је други стан
доста оштећен у рату.
Током 1923. године постојала су два стана и школска башта
величине 1.000 мÄ. Башту су обрађивали учитељи, а служила је
и за практичне пољопривредне радове. Учитељици је плаћана
станарина од 30 динара месечно и она је становала приватно у
селу. Школско двориште износило је 1.743 мÄ, а земљиште које
су обрађивали учитељи 754 мÄ. Школу су доста тешко издржа*
вале бунарска и шантаровачка општина, јер прирез није са*
купљан. Школске потребе су се тешко набављале. Родитељи су
сами снабдевали своје ђаке. У току рата упропашћен је школс*
ки намештај, учила и школска књижница. Укупна вредност
уништене имовине износила је 26.200 динара: оштећења на

згради 3.000 динара, 29 клупа 7.000 динара, два ормана 1.200 ди*
нара, осам столица 400 динара, књижнице 3.000 динара, на*
ставних средстава 3.000 динара, архиве 600 динара, осам пећи
8.000 динара. Судском пресудом вредност оштећене имовине
износила је 22.400 динара. Имовина је оштећена од стране Аус*
тријанаца.
3. Школа у Винорачи постоји је од 1910. године. Привремено
је била смештена у општинској судници. Нова зграда започета
је 1912. а завршена 1914. године. Зграда је била једна од нају*
добнијих у срезу. За њену изградњу заслуга је припадала: Пет*
ру Стоиловићу, учитељу, Милораду Николићу, тадашњем
председнику општине, Ђорђу Антићу, школском благајнику и
општинском благајнику Петру Ђ. Миленковићу. Зграда је
имала две простране учионице од 215 мÃ и 168,63 мÃ, канцела*
рију 46,20 мÃ и простран ходник величине 138,60 мÃ. Под истим
кровом, али одвојено од школе, налазио се стан за једног учи*
теља, који се састојао од две собе 97,68 мÃ и 54,70 мÃ, трпезарије,
кухиње 53,97 мÃ, предсобља 28,10 мÃ и подрума 64,50 мÃ. Двори*
ште је било величине 38 ари. Учитељ је обрађивао један ар ис*
пред свог стана. Школу су са великим тешкоћама, али доста
добро издржавали мештани Винораче. За своје ђаке родитељи
су сами набављали школске потребе. У школи су биле сачуване
три клупе и једна столица. Све остало било је уништено. Вред*
ност уништене имовине износила је 10.830 динара (према суд*
ској пресуди 4.960 динара): зграде 6.170 динара, 16 клупа 2.160
динара, једног стола 200 динара, две столице 160 динара,
књижнице 200 динара, наставних средстава 1.400 динара, две
пећи 1.000 динара. Имовину су уништили Аустријанци.
4. Школа у Врановцу први пут је отворена 1902. године и ра*
дила је у приватној кући. После три године подигнута је нова
зграда од мешовитог материјала. Била доста добра и удобна.

Заслужни за њено подизање су Спасоје Николић из Врановца

и Александар Милојевић из Доњег Штипља. Школа је имала
две учионице по 155 мÃ, канцеларију од 36 мÃ, ходник 36 мÃ и у
дворишту нужник. До школског дворишта постојао је један
учитељски стан, који је у току рата био доста оштећен. Учи*
тељу се плаћала кирија од 30 динара. Од 1923. године постојала
су два учитељска стана са по две собе и кухињом. Учитељ је об*
рађивао 35 ари. До рата башта је врло лепо обрађивана. Школ*
ско двориште имало је 25 ари. До школе се лакше долазило на
коњу, а теже колима. Школу су издржавале врановачка и шти*
пљанска општина. Потребе за школу су се набављале прире*
зом, али доста тешко. Мештани су волели школу и радо слали
своју децу. Родитељи су за своје ђаке сами набављали школске
потребе. Осим неколико клупа и једног стола, све остало је би*
ло упропашћено у току рата. Вредност уништене имовине из*
носила је 10.550 динара (према судској пресуди 16.800 динара):
зграде 2.000 динара, 36 клупа 3.600 динара, једног ормана 400
динара, 2 стола 400 динара, 5 столица 150 динара, књижнице
1.000 динара, наставних средстава 1.500 динара, архиве 500 ди*
нара, две пећи 1.000 динара. Имовину су оштетили Аустријан*
ци.
5. Главинци су добили школу 1898. године. Била је смештена
у приватној кући до 1910. године, када је подигнута нова згра*
да од тврдог материјала. Заслужни за њено подизање су Све*
тислав Марковић и Гвозден Миљковић, обојица из Бресја.
Школа је имала две простране учионице са 201 мÃ и 145 мÃ, кан*
целарију са 46 мÃ, ходник са 120 мÃ и стан за једног учитеља,
који се састојао од две собе, кухиње, оставе и подрума. У дво*
ришту су постојала и два нужника. Двориште је било величи*
не 800 мÄ. За другог учитеља плаћала се кирија од 30 динара.
Школа се издржавала школским прирезом. Родитељи ђака са*

ми су набављали школске потребе. Постојао је нужни школски

намештај, а школска књижница и већина учила били су уни*
штени.
6. Школа у Глоговцу радила је у старој згради, која је грађена
од мешовитог материјала. Била је велика и пространа, али већ
и дотрајала. У току рата је доста оштећена. Школа је имала две
учионице, ходник и собу за ђаке. Под истим кровом налазио се
и стан за учитеља са подрумом. У дворишту је постојала шупа
за дрва, бунар и нужници. Због дотрајалости зграде, у опш*
тинској судници су преправљене две просторије за учионице.
За два учитеља је плаћана кирија. Учитељи су обрађивали три
ара, колико је износило школско двориште. Поред баште шко*
ла је имала и једну њиву, коју је обрађивао управитељ. Школу
су издржавали мештани Глоговца школским прирезом, али
доста слабо. За ученике школске потребе су набављали њихови
родитељи. Школа је току рата доста опљачкана. Није постојао
намештај, као и учила и школска књижница. Вредност уни*
штене имовине износила је 70.850 динара (према судској пре*
суди 20.968): зграде 40.000 динара, 27 клупа 6.300 динара, два
ормана 1.500 динара, пет столова 750 динара, шест столица 300
динара, књижнице 8.000 динара, наставних средстава 4.000 ди*
нара, архиве 4.000 динара, пет пећи 6.000 динара. Школа је ош*
тећена од Бугара.
7. Школа у Дубокој постоји од 1885. године. Била је смеште*
на у згради преправљеног општинског суда, која је прављена
од слабог материјала. Нико није знао када је подигнута. Школа
је имала две учионице од по 88,92 мÃ и 120,84 мÃ и канцеларију
са 14,82 мÃ. Већа учионица била је доста добра. У школском
дворишту постојали су станови за учитеље, шупа за дрва, шта*
ла за коња и нужници. Под једним кровом су се налазила два
непрописна стана, са по једном собом и кухињом и простра*

ним ходником. У току 1935. године у дворишту је изграђен бу*

нар. Око бунара била је уређена школска башта са цвећем, коју
су одржавали ђаци. Целокупно земљиште уз школу износило
је 2.080 мÄ, од чега је учитељ користио 50 мÄ. Остало двориште
било је засађено дрвећем. Касније је од општине добијено још
40 ари, али то нису обрађивали учитељи већ општина. Школу
су издржавала села: Дубока, Рајкинац и Гладна. Касније у сас*
тав школске општине улази и Мали Поповић. Потребе за шко*
лу набављане су путем приреза, али врло лоше. Школске пот*
ребе за ђаке набављали су њихови родитељи преко учитеља.
Осим неколико клупа, табле и једног стола све остало је било
уништено. Укупна вредност оштећења износила је 13.650 ди*
нара: вредност оштећења зграде 4.500 динара, 10 клупа 1.500
динара, два ормана 300 динара, три стола 600 динара, четири
стола 600 динара, четири столице 200 динара, књижнице 4.600
динара, наставних средстава 450 динара, архиве 1.000 динара,
две пећи 500 динара. Оштећена су направљена од стране Буга*
ра.
8. Школа у Деоници постоји од 1902. године. Радила је у при*
ватној кући. Нова зграда од тврдог материјала подигнута је
1906. године, а следеће године школа је подељена на два оде*
љења. За подизање школе заслужни су Стеван Јовановић и
Мих. Милошевић, обојица из Деонице. Нова зграда прављена
је од тврдог материјала, била је пространа и висока. Имала је
две учионице од по 165 мÃ, канцеларију са 27 мÃ, кухињу, и собу
за ђаке величине од 80 мÃ. Током рата била је доста оштећена и
морало се уложити доста напора и средстава да се оспособи за
почетак нове школске године. Станови за учитеље нису пос*
тојали, већ су учитељи добијали по 30 динара месечно за ста*
нарину. Школско двориште било је величине око пола хектара.
На једној половини налазила се школска зграда, као и башта,

која је била засађена воћем и поврћем, а друга половина слу*

жила је за ученике. Школу је издржавала деоничка општина
прирезом, али никада није било довољно средстава. Осим две
клупе, једног стола и две столице, све друго било је опљачкано
и уништено. Ђачки родитељи сами су набављали школске
потребе за своју децу.
9. Стара зграда у Јовцу коришћена је за школу све до 1887.
године, када је подигнута велика и пространа зграда од тврдог
материјала, која је имала 28 различитих просторија. Школа је
обухватала ђаке из више од десет села. Заслуга за подизање
зграде припадала је ондашњем општинском председнику Не*
ши Миленковићу и ондашњем учитељу, а касније јовачком
свештенику Петру Поповићу. Зграда је под истим кровом има*
ла три удобне учионице од 265 мÃ, 204 Ã и 145,86 мÃ, три стана за
учитеље, који су имали по две собе, предсобље и кухињу, кан*
целарију, кухиње, велики и два мала ходника. Постојале су и
просторије за боравак ученика и трпезарије. Целокупно школ*
ско земљиште износило је 2.845 мÄ. Од тога учитељи су обрађи*
вали башту величине 1.225 мÄ. Школу су издржавале јовачка и
остриковачка општина. Потребе су се слабо набављале, а ђаке
школским потребама снабдевали су њихови родитељи. Сав
школски намештај, учила и књижница упропашћени су. Вред*
ност уништене имовине износила је 152.030 динара (према
судској пресуди 160.045 динара): зграде 114.280 динара, 70 клу*
па 18.350 динара, шест ормана 4.800 динара, пет стола 750 дина*
ра, 10 столица 350 динара, књижнице 4.000 динара, наставних
средстава 2.500 динара, архиве 1.500 динара, 11 пећи 5.500 ди*
нара.
10. Школа у Ланишту од оснивања 1893. године радила је у
приватној кући од слабог материјала. Имала је две учионице
од 113,42 мÃ и 91,98 мÃ, које су једва одговарале одржавању на*

ставе, мали ходник од 19,32 мÃ и подрум испод једне учионице.

Станова за учитеља није било. Плаћала им се станарина од по
30 динара месечно. Школско двориште износило је 2.500 мÄ.
Водом су се ученици снабдевали са пумпе. Учитељи нису има*
ли башту за обрађивање. Школу су издржавале лаништанска и
буковичка општина од приреза. Школу су похађали и учени*
ци из Рибника. Становиштво, због сиромаштва, није показива*
ло жељу да школу оправи. Зато дуго није поправљана. Потребе
за школу набављане су од пореза, али врло тешко. За ученике
потребе су набављали њихови родитељи. Осим једног стола и
ормана све је било упропашћено: књижница, намештај за обе
учионице и сва учила. Вредност уништене имовине износила
је 16.350 динара (према судској пресуди 13.350 динара): зграде
6.850 динара, 25 клупа 5.000 динара, један орман 500 динара,
књижнице 1.500 динара, наставних средстава 1.000 динара, ар*
хиве 500 динара. Имовину су уништили Аустријанци.
11. Школа у Мијатовцу постоји од 1906/7. године. У старој
згради се налазила три године. Касније је направљена нова
зграда. Зграда је прављена од тврдог материјала, била је про*
страна и одговарала је намени. За њено подизање заслужни су:
Мијаило Ђорђевић, Драгутин Вулић, Сава С. Стојановић и
Милутин Вулић, сви из Мијатовца. Школа је имала две учио*
нице од по 160 мÃ, канцеларију од 24 мÃ, кухињу 20 мÃ и про*
стран ходник од 50 мÃ. Станова за учитеље није било. Плаћано
им је по 30 динара месечно за станарину. Земљиште које су
учитељи обрађивали износило је 600 мÄ. Двориште је било ве*
личине 20 ари. Осим овога, школа је имала и једну њиву од
2.500 мÄ. Школске потребе набављане су врло тешко, јер се при*
рез није скупљао. За ђаке потребе су набављали њихови роди*
тељи. Вредност уништене имовине износила је 7.000 динара:
оштећење зграде 2.000 динара, 10 клупа 2.000 динара, два орма*

на 1.000 динара, три стола 300 динара, пет столица 250 динара,
књижница 500 динара, наставна средства 100 динара, архива 50
динара, три пећи 800 динара. Аустријанци су оштетили имо*
вину школе.
12. Школа у Драгоцвету отворена је 1905. године. Била је сме*
штена у приватној кући. Нова зграда озидана је 1905/6. године.
Заслужни за њено грађење били су: Милорад Тадић, учитељ,
Милутин Ристић, Милован Цветковић и Милен Димитријевић
из Шуљковца. Зграда је зидана од тврдога материјала. Имала
је две простране и светле учионице од по 216 мÃ, канцеларију
од 100 мÃ, ходник од 108 мÃ, кухињу од 60 мÃ, и једну собу за ста*
новање од 48 мÃ. Под школским кровом налазио се један непро*
писан стан за учитеља, који се састојао од једне собе, кухиње и
ходника. Учитељу, који је користио овај стан плаћало се 15 ди*
нара месечно, а другом учитељу 30 динара месечно на име ста*
нарине. Земљиште за обраду није било, јер је око 30 ари било
засађено воћем. Исто толико је износило школско двориште.
Мештани су увек настојали да помажу школу. Школа је своје
потребе набављала путем приреза, а ђаке су школским потре*
бама снабдевали њихови родитељи. Осим неколико клупа, јед*
не табле и рачунаљке, све остало је уништено: књижница, ар*
хива, наставна средства и остали намештај. Вредност униш*
тене имовине износила је 17.870 динара (према судској пресу*
ди 32.530 динара): зграде 5.000 динара, 20 клупа 3.400 динара,
два ормана 2.000 динара, пет столова 600 динара, четири столи*
це 240 динара, књижнице 3.500 динара, наставних средстава
680 динара, архиве 500 динара, пет пећи 1.950 динара. Имовину
су уништили Аустријанци.
13. У Лоћики школа је отворена 1886. године. Школска зграда
изграђена је почетком 90*их година 19. века, од тврдог мате*
ријала. За њено подизање заслужни су Димитрије Стевановић

и Јанићије Даниловић, бивши председници општинског суда.

Зграда је имала једну велику учионицу од 392 мÃ, и две мање
од 320 мÃ и 342 мÃ, ходник, канцеларију и собу за оставу. У дво*
ришту су постојала два стана за учитеље. Имали су по две собе,
кухињу, предсобље и шупу за дрва. Трећи учитељ добијао је 30
динара месечно на име станарине. Школско земљиште изно*
сило је 80 ари. Половину су обрађивали учитељи, а на другој
половини налазиле су се зграде и двориште. У дворишту се на*
лазио бунар. Школску општину чинили су поред Лоћике, Бе*
очић, Драгошевац, Медојевац, Прњавор и Топола. Школу су
издржавале три општине. Становништво се није у правој мери
односило према школи. Потребе за школу су се набављале
прирезом, а ђаци од својих родитеља. Осим клупа за једну
учионицу, табле и стола, све друго је било уништено. Укупна
вредност уништене имовине износила је 21.440 динара (према
судској пресуди 15.000 динара): зграде 6.000 динара, пет клупа
2.500 динара, једног ормана 800 динара, два стола 400 динара,
шест столица 240 динара, књижнице 4.000 динара, наставних
средстава 6.000 динара, архиве 1.500 динара, две пећи 1.000 ди*
нара. Аустријанци су уништили имовину школе.
14. Школа у Мајуру основана је 1908. године. Тада је и сази*
дана школска зграда. Била је од слабог материјала. Градила је
само мајурска општина. За њено подизање био је заслужан та*
дашњи председник општинског суда Богдан Симић. Зграда је
имала само једну неподесну учионицу величине 129,96 мÃ, ма*
да је школа била четвороразредна. Поред учионице постојала
је соба величине 38,56 мÃ, у којој је становао учитељ, кухиња од
18 мÃ и предсобље величине 29,16 мÃ. У самом дворишту се на*
лазио запис, због чега је постојала и покривена трпеза, која се
користила када је време било лоше. Учитељ је добијао 15*20.
динара месечно за станарину. Земља за обрађивање није пос*

тојала. Двориште са школском зградом износило је 1.440 мÄ и

било је посуто шљунком. У близини дворишта налазила се че*
сма. Школа се издржавала порезом. Већина мештана била је
равнодушна према школи. Потребе за школу су се тешко на*
бављале, јер се прирез није сакупљао. За ученике потребе су
набављали њихови родитељи. Школски намештај је углавном
био сачуван, али су школска књижница и учила били упропа*
шћени. Укупна вредност оштећене имовине износило је 14.690
динара: зграде 7.100 динара, пет клупа 1.000 динара, два стола
300 динара, три столице 300 динара, књижнице 1.000 динара,
наставних средстава 1.000 динара, архиве 300 динара.
15. Школа у Праћини отворена је 1895. године. Школска згра*
да подигнута је 1898. године од тврдог материјала. За њено по*
дизање заслужна је цела општинска управа, јер је неком из Ја*
године уступила утрину на пет година, а он је у селу подигао
школску зграду. У томе су се највише истакли: Мих. Толић,
Стеван Милутиновић, Марко Јевремовић и Петар Величковић,
сви из Праћине. У згради је постојала једна учионица и канце*
ларија. Од стана је могла да се направи још једна удобна учи*
оница. Под истим кровом налазио се и стан за учитеља, који се
састојао од две собе, предсобља и кухиње. Поред овога, учитељ
је добијао и 120 динара годишње. Школско земљиште износи*
ло је 50 ари. Половина је била под воћем и баштом за учитеља,
а половина је служила као школско двориште. Осим тога, оп*
штина је давала једна дан ораће земље учитељу од утрине.
Снабдевање водом било је са пумпе. Школа је издржавана при*
резом. Мештани су волели школу и доста је помагали. Потребе
за школу и ученике редовно су набављане. У школи је остало
сачувано доста намештаја, али књижница, део намештаја и
учила били су упропашћени. Укупна вредност оштећене имо*
вине износила је 26.700 динара (по судској пресуди 10.540 ди*

нара): оштећење зграде 16.000 динара, 12 клупа 3.000 динара,

један орман 1.000 динара, два стола 500 динара, 10 столица 500
динара, књижница 1.200 динара, наставна средства 1.000 дина*
ра, архива 1.000 динара, пет пећи 2.500 динара. Имовину су
унуштили Аустријанци.
16. У Трешњевици школа је први пут отворена 1909. године,
као привремена и четвороразредна. Налазила се у приватној
кући. Грађена је од мешовитог материјала. Једва је одговарала
намени. Имала је једну учионицу величине 84 мÃ, канцеларију
од 36 мÃ и једну собу величине 27 мÃ. Кухиња се налазила у дру*
гој згради. Учитељу се плаћало 30 динара месечно на име ки*
рије. Школа је имала земљиште величине 15 ари. Однос меш*
тана према школи није био добар. Због слабог прикупљања
средстава, набавка школских ствари је ишла доста тешко.
Школа није имала ништа, све је током рата уништено. Вред*
ност уништене имовине износила је 4.050 динара (према судс*
кој пресуди 3.300 динара): оштећење зграде 900 динара, 10 клу*
па 1.000 динара, књижнице 800 динара, наставна средства 850
динара, архива 500 динара. Имовину су оштетили Аустријан*
ци.
Од свих школских зграда, од којих су две биле приватне
куће, најмање су биле оштећене школе у Праћини, и делимич*
но у: Багрдану, Мајуру, Главинцима и Мијатовцу. Поред ових
зграда, у доста добром стању, биле су и зграде у: Бунару, Вино*
рачи, Драгоцвету и Милошеву. Све остале школе, неке више
неке мање, биле су оштећене. Нису имале врата, прозоре,
школски намештај, учила. У појединим селима школе нису
штитили ни сами мештани. Често се догађало да су они из
својих школа односили многе ствари. Такође, и школске огра*
де су уништаване и од непријатеља, али и од мештана. Једино
су школе у Главинцима, Бунару и Дубоки имале какве такве

школске ограде. Школе које су делимично поправљене, и са

бар једном оспособљеном учионицом, налазиле су се у: Вра*
новцу, Лоћики, Дубокој и Јовцу. Школе, које нису могле бити
поправљене су школе у: Деоници, Ланишту, Глоговцу, В. Сугу*
бини, Слатини и Трешњевици. Ове последње три школе, пош*
то нису имале учитеље, нису ни поправљане. Школа у
Трешњевици радила је у приватној кући.3
Убрзо по ослобођењу, школски надзорник издао је наређење

председницима општинских судова, да се школске зграде и
наставнички станови доведу у исправно стање, како би школе
од 2. јануара 1919. године могле отпочети са радом. Општинс*
ки прирез није убиран, јер су општине тек у другој половини
1919. године усвајале своје буџете. Осим добровољног рада и
добровољних прилога, није било других могућности за обно*
вом оштећених зграда. Станарина за учитеље ретко се исп*
лаћивала. У Беличком срезу, осим у Јагодини, дугови за стана*
рине износили су преко 11.000 динара.4
Због велике оштећености зграда, неке школе нису могле да

буду поправљене до тог рока. Успело се са делимичним поп*
равкама у више школа, где су председници општина или кме*
тови били агилнији, и оне су пре или касније отпочеле са ра*
дом. Ни у њима стање није било потпуно уређено, али ипак
довољно да се могло отпочети са наставом. Школе у Деоници,
Главинцима и Ланишту нису могле да буду оправљене, па ни*
су ни отпочеле са радом. Узрок томе је био недостатак новца и
материјала, али у овим селима и незаинетересованост станов*
ништва.
3. АЈ, 66, 1593.
4. АЈ, 66, 1993.

Услед времена санирања оштећења, школе су почињале са

радом у различито време, и то у првој половини 1919. године:
багрданска 7. јануара, мијатовачка 23. јануара, мајурска 14.
фебруара, врановачка 24. фебруара, главиначка 3. марта, вино*
рачка 3. марта, лоћичка 17. марта, бунарска 18. марта, дубочка
9. априла, праћинска 19. априла, милошевачка 1. маја, драго*
цветчка 14. маја, јовачка 14. јуна. Поред неједнаког почетка ра*
да школа, школе у Дубокој, Багрдану изгубиле су доста у на*
стави због епидемије малих богиња. Скраћени програм је
ипак пређен и добро савладан у школама у: Багрдану, Вранов*
цу, Мајуру, Мијатовцу, Главинцима и Винорачи, а прилично
се у томе успело и у Бунару . У осталим школама скраћено гра*
диво није пређено ни утврђено, већ су ђаци научили само по
неколико слова.5
Велики проблем представљао је недостатак клупа. У више

школа ђаци су седели на троношцима донетим од својих кућа
или на подовима. Захваљујући учитељима у неколико села ме*
штани су сачинали провизорне клупе. Школске ограде нису
постојале. Већину ограда је уништио непријатељ, али су неке
биле уништене и од самих мештана. Изузетак су чиниле шко*
ле у Главинцима, Бунару и Дубокој.
Због тешкоћа у настави уведени су курсеви у појединим

местима. Курсеви су уведени у Црнчу и Лозовику, јер су ова се*
ла одвојена од својих дотадашњих школских општина, и у
школским општинама у Белици са Мишевићем и Рибару са
Пањевцем, јер су школе у Белици и Рибару, због дотрајалости
школских зграда биле затворене.6 Успешан рад имали су те*
чајеви у Багрдану и Винорачи. У Багрдану је три течаја по*
5. АЈ, 66, 1593.

хађало 50 ученика и 17 ученица, а у Винорачи један течај по*

хађало је седам девојака.
Школске 1918/1919. године у школама у Врановцу, Главин*
цима, Мијатовцу и Деоници постојала су по два одељења, са
по два учитеља. Због недостатка учитеља укинуто је по једно
одељење са по једним учитељем. Поново је почетком школске
1920/1921. године, због великог броја ученика, отворено још по
једно одељење у школама у Мијатовцу, Деоници, Врановцу и
Главинцима. У Врановцу је било уписано 110, а у Главинцима
103 ученика.
Школа у Белици је затворена 26. октобра 1919. године,
јер је била склона паду. Поново је отворена 30. августа
1920. године. Зграда је имала четири одељења: две учио*
нице, канцеларију, служитељску собу и ходник. Током
1923. године постојао је фонд за подизање школске зграде
са капиталом од 4.500 динара.7
Због таквог стања, школски надзорник затражио је од Ми*
нистра просвете, да се школске општине, где су школске згра*
де биле у већој мери оштећене, новчано помогну. За помоћ су
предложене школе у: 1. Лоћики са 1.000 динара, 2.Слатини са
2500 динара, 3. Глоговцу са 2.500 динара, 4. Ланишту са 1.000
динара, 5. Деоници са 500 динара, 6. Јовцу са 2.500 динара, 7.
Врановцу са 1.000 динара, 8. В. Сугубини са 500 динара, 9. Рат*
ковићу са 1.000 динара, 10. В. Пчелици са 1.000 динара. Школс*
6. Вредност уништене имовине школе у Белици износила је 49.500 динара
(према судској пресуди 42.400 динара): зграде 30.000 динара, 10 клупа 3.000
динара, пет столица 200 динара, књижнице 10.000 динара, наставних сред*
става 2.000 динара, архива 500 динара, четири пећи 800 динара.
7. Школа у Белици први пут је била затворена 18. новембра 1914. године од*
луком Министра просвете. Сва имовина школе дата је на чување општинс*
ком суду.

ке 1918/1919. године фондови за подизање школских зграда

постојали су у Милошеву у висини од 5.578,94 динара, и у Г.
Сабанти у висини од око 9.000 динара.8
У току школске 1919/1920. године, зграде од тврдог материја*
ла и погодне за школу, биле су зграде у: Багрдану, Бунару, Ви*
норачи, Главинцима, Деоници, Драгоцвету, Јовцу, Лоћики,
Мијатовцу, Праћини. Зграде од мешовитог материјала нала*
зиле су се у: Врановцу, Дубокој, Ланишту, Мајуру, Милошеву.
Школа у Мајуру била је новијег датума, али доста мала и тес*
кобна. Скоро да су дотрајале зграде у Милошеву, Ланишту и
Дубокој.
За разлику од школских зграда, много лошије стање било је
код учитељских станова. Прописане станове за два учитеље
имале су школе у: Јовцу, Лоћики, Милошеву и Дубокој. За јед*
ног учитеља постојали су станови у: Бунару, Винорачи, Гла*
винцима, Праћини, Мајуру и Пањевцу. Непотпуни станови за
једног учитеља постојали су у Драгоцвету и Рибару. Школске
станове нису имале школе у: Багрдану, Врановцу, Глоговцу,
Деоници, Ланишту, Лозовику, Мијатовцу, Трешњевици, Црн*
чу и Белици.9
Пре рата све школе су имале добро уређене и снабдевене
књижнице. После рата ни у једној школе није постојала школ*
ска књижница. Чак није било ни трагова да су раније постоја*
ле. Школске 1918/19. године настојало се, колико је било мо*
гуће, да се одвоје суме за набавку препоручених књига,
часописа и листова, али ни један примерак није набављен, јер
се школски прирез није сакупљао.10
8. АЈ, 66, 1593. Допис је послат 16. јула, али на њега није одговорено до почет*
ка школске године, па је молба за помоћ поновљена септембра месеца.
9. АЈ, 66, 1593.

Наставна средства готово да нису ни постојала. Учитељи су

сами израђивали поједина мања наставна средства, као сливо*
ве, карте разних области.
У прво време рада по ослобођењу, издржавање школа је би*
ло врло лоше. Бројна оштећења током рата довела су до знат*
них повећања потребних трошкова ради поправке и опремања
порушених и опљачканих школских зграда. Због сиромаштва
становништва, ретко где је школски прирез прикупљан. Ни
једна школа није на време снабдевена потребама. Учитељи су
већину свог рада посвећивали опремању школе, а мањи део
раду са ђацима. Узроци у лошем издржавању школа, према
школском надзорнику, су у томе, што: „непросвећени и нешко
ловани брину и решавају о издржавању школе“. По њему је са*
мо један излаз, а то је да се брига о школама узме из руке не*
просвећене масе и стави у руке државе, која би о издржавању
школа бринула, све дотле док народ не почне да цени важност
и значај школе.
Утрошена средства за издржавање школа у 1919/20. години
била су врло скромна: Багрдан 2.146, 67 динара, Бунар 1.270,50
динара, Белица – није радила, Винорача 1.700 динара, Глого*
вац 3.485, 60 динара, Главинци 2.540, 30 динара, Драгоцвет
2.035, 37 динара, Деоница 3.061,10 динара, Дубока 3.348 динара,
Јовац 4.001,50 динара, Лозовик 1.086,50 динара, Лоћика 2.094 ди*
нара, Ланиште 1.150 динара, Милошево 1.824, 95 динара, Мија*
товац 2.030 динара, Мајур 1.063,80 динара, Праћина 823,60 ди*
нара, Трешњевица 1.063 динара, Врановац 1.340 динара. 11
Фондови за помагање сиромашних ученика, школске 1918/
19. године постојали су у школама у: Багрдану са 2.050 динара,
10. АЈ, 66, 1593.
11. АЈ, 66, 2845.

Милошеву са 760,05 динара, Главницима са 303,80 динара и

Праћини са 70 динара.12
Током прве половине 1920. године, ни једна школска опш*
тина није предала на име школског приреза ни петину од оно*
га што је била дужна да преда. Ретко која школа је имала свог
служитеља преко целе године, јер их није могла плаћати. О
плаћању странарине учитељима није се могло ни говорити.
Узрок слабог прикупљања и предавања школског приреза био
је у недовољној енергичности општинских председника, и на*
рочито зато што се до тада наплата није вршила принудним
мерама. Најнеуреднији председници саслушавани су и ка*
жњавани. Ипак, неуредно прикупљање пореза настављено је и
даље.13
Школске 1918/19. године радило је 16 учитеља и 12 учитељи*
ца. Од учитеља 15 је било сталних, а један вршилац дужности.
Сталних учитељица је било 12, а две су биле вршиоци дуж*
ност.14
Школске 1919/20. године радили су следећи учитељи и учи*
тељице: Живка Станковић у Багрдану, Драгољуб Ракић у Баг*
рдану, Катарина Вучковић у Багрдану, Софија Атанацковић у
Бунару, Радивоје Гајић у Бунару, Петар Стојиловић у Винора*
чи, Душан Петровић у Врановцу, Бисенија Николић у Глогов*
цу, Милун Коруновић у Глоговцу, Ђорђе Васић у Главинцима,
Војислав Ђорђевић у Деоници, Десанка Сретеновић у Драго*
цвету, Флора Михаиловић у Дубокој, Милева Кузмановић у
Јовцу, Драгољуб Кузмановић у Јовцу, Драгиња Анђелковић у
Лоћики, Момчило Милетић у Лоћики, Љубица Стојчевић у
12. АЈ, 66, 1593.
13. АЈ, 66, 1593.
14. АЈ, 66, 1593.

Ланишту, Димитрије Станковић у Ланишту, Спасоје Михајло*

вић у Лозовику, Наталија Радосављевић у Мијатовцу, Милан
Лазаревић у Мајуру, Персида Обреновић у Милошеву, Младен
Обреновић у Милошеву, Милан Вукелић у Праћини, Ђорђе
Младеновић у Праћини, Катарина Марковић у Праћини,
Александар Станковић у Трешњевици, Ангелина Ђорђевић у
Црнчу.15
Од свих учитеља у срезу највише су се истакли: Драгољуб
Ракић, учитељ у Багрдану, Софија Атанацковић, учитељица у
Бунару и Милутин Коруновић, учитељ у Глоговцу.
Својим радом ван школе највише су се истакли Младен Об*
реновић, учитељ у Милошеву и Драгољуб Ракић, учитељ у Ба*
грдану. Младен Обрадовић био је један од најбољих пољопри*
вредника. Бавио се виноградарством, воћарством и пчеларс*
твом. Његова школска башта била је најбоља у срезу. Поред
овога, основао је Земљорадничку задругу у селу, у којој је и ра*
дио. Драгољуб Ракић основао је Земљорадничку задругу и
Потрошачку задругу, у којима је и радио. Био је и добар пче*
лар. Осим њих, земљорадничке задруге су основали и радили
у њима: Петар Стоиловић, учитељ у Винорачи, Наталија Радо*
сављевић, учитељица у Мијатовцу и Димитрије Станковић,
учитељ у Ланишту.16
Због неједнаког почетка рада, недостатка наставних сред*
става и ђачких потреба извршено је скраћивање наставног
програма. Настојало се да се пређу одређени главни делови
програма, без којих се не би могло прелазити у старије разре*
де. Ни скраћени програм није могао бити пређен подједнако у
свим школама. У школама у Багрдану, Врановцу, Мајуру,
15. АЈ, 66, 2845.
16. АЈ, 66, 1593.

Мијатовцу, Главинцима и Винорачи, и делимично у Бунару

пређен је програм и знање добро утврђено. Неостваривање це*
локупног програма је нарочито важило за школу у Лозовику,
која је касније почеле са радом, као и у неким школама које су
имале полудневну наставу, а то су школе у: Мијатовцу, Гла*
винцима, Врановцу, Дубоки, Милошеву и Драгоцвету. У не*
ким школама само се прешло по неколико слова. Тако је било
у: Лоћики, Дубокој (I*2 одељење), Милошеву (припремно
одељење), Драгоцвету, Јовцу и Праћини. Градиво није у потпу*
ности пређено у свим школама, и зато, јер су неке школе ра*
диле су нередовно. У Јовцу се није радило због шарлаха, а у
Трешњевици учитељ је дуго био на боловању. Од краје јануа*
ра па до половине фебруара, због епидемије грипа све школе
нису радиле три недеље.17
Учитељ првог течаја глоговачке школе, који је радио са уче*
ницима од 10 и 11 година, и учитељ бунарске школе, који је ра*
дио са другим и трећим течајем, свршили су до краја фебруара
1920. године програм из нижих разреда и од марта обрађивали
програм из старијих разреда. Њихови ученици су за годину
дана свршили први и други течај у Глоговцу, и други и трећи
течај у Бунару.18
За одржавање реда у школама учитељи су се служили педа*
гошким мерама и саветима. Ни у једној школи није било жал*
би ђачких родитеља на сувише строго понашање учитеља.
Није било ни једног случаја сукоба међу учитељима, а тако ис*
то ни између учитеља и ђачких родитеља. Учитељи су у до*
вољној мери обраћали пажњу на васпитну страну. Старали су
се да примерима утичу на ученике. Осуђивали су лоше при*
17. АЈ, 66, 1593.
18. АЈ, 66, 1593.

мере, а истицали све што је било позитивно. Захтевали су од

ђака да буду чисти, уредни, вредни и послушни.
Због великог броја ђака, школске 1919/20. године многи учи*
тељи су морали да раде полудневном наставом. То су били
учитељи: 1. Драгољуб Ракић у Багрдану са 120 ђака, 2. Десанка
Сретеновић у Драгоцвету са 120 ђака, 3. Станимир Ђокић у
Драгоцвету са 96 ђака, 4. Драгољуб Кузмановић у Јовцу са 94
ђака, 5. Спасоје Михаиловић у Лозовику са 65 ђака, 6. Младен
Обреновић у Милошеву са 87 ђака, 7. Персида Обреновић у
Милошеву са 94 ђака, 8. Милун Симоновић у Праћини са 105
ђака, 9. Радивој Гајић у Бунару са 84 ђака, 10. Други учитељ у
Бунару са 101 ђаком, 11. Флора Михаиловић у Дубоки са 90 ђа*
ка.19
Школа за домаћице постојала је у Багрдану. Рад је отпочет 8.
децембра 1919. године. У почетку су биле 32 ученице, од којих
22 нису биле писмене. На испиту је било 16 ученица. Остале су
отпале због пољских радова и оскудице у материјалу за женске
радове. Рачун је предавао Драгољуб Ракић, управитељ школе у
Багрдану, српски језик Живка Станковић, учитељица исте
школе, а домаћу економију, ручни женски рад, кројење и ши*
вење на машини Босиљка Аћимовић.20
Школске 1919/20. године радило је 15 учитеља и 17 учитељи*
ца. Тројица учитеља оцењена су чистом одличном оценом,
седморица одличном оценом с обзиром и четворица повољ*
ном оценом. Од 17 учитељица две су оцењене чистом одлич*
ном оценом, 13 одличном оценом с обзиром и четири повољ*
19. Учитељи у Г. Сабанти и Лозовику радили су са мањим бројем ђака. Шко*
ле у овим местима радиле у приватним кућама, учионице су биле мале и ни*
су могле да приме више од 30*35 ђака.
20. АЈ, 66, 1593.

ном оценом. У овој школској години највише су се истакли

Драгољуб Ракић, учитељ у Багрдану, Софија Атанацковић,
учитељица у Бунару, Петар Стоиловић, учитељ у Винорачи,
Наталија Радосављевић, учитељица у Мијатовцу, Димитрије
Станковић, учитељ у Ланишту и Милутин Коруновић, учитељ
у Глоговцу. Њихов рад био је у свему правилан и методски ис*
праван. Дисциплина ученика била је одлична. Поред рада са
великим бројем ђака, приређивали су и школске свечаности.
Ипак као најбољи учитељи оцењени су Драгољуб Ракић и Мла*
ден Обреновић. Ђаци Драгољуба Ракића имали су лепо држа*
ње и понашање, били су ведри и весели, слободни и сигурни у
стечено знање. У Багрдану је основао Земљорадничку и потро*
шачку задругу. У раду ван школе нарочито се истакао Младен
Обреновић, учитељ у Милошеву. Био је одличан виноградар,
воћар и пчелар. Његова школска градина са поврћем била је
најбоља у срезу. Ранијих година основао је Земљорадничку за*
другу. Поред Драгољуба Ракића и Младена Обреновића, зем*
љорадничке задруге оснивали су и њима руководили: Петар
Стоиловић, учитељ у Винорачи, Наталија Радосављевић, учи*
тељица у Мијатовцу и Димитрије Станковић, учитељ у Ла*
ништу.21
Школске 1919/20. године у беличком срезу, без Јагодине, би*
ло је укупно 1.318 ученика и 149 ученица. У варошици, односно
у Багрдану било је 179 ђака: 141 ученик и 38 ученица. У селима
је било 1.177 ученика и 111 ученица, што је укупно износило
1.288 ђака. Дорасле а неуписане деце у Багрдану је било 63 де*
чака и 70 двојчица, а у селима среза 1.575 дечака и 1.895 девој*
чица. Укупно у срезу, осим Јагодине неуписаних а за школу
дораслих дечака било је 1.638, а девојчица 1.965.22
21. АЈ, 66, 1593.

Бројно стање ученика на крају 1919/1920. године по

разредима23
1. Багрдан: I разред 45 ученика и 11 ученица, II*1 разред 59

ученика и 16 ученица, II*2 разред 20 ученика и 5 ученица, IV
течај 27 ученика и 14 ученица. Укупно 197 ђака у три одељења.
2. Бунар: I разред 46 ученика и 18 ученица, II разред 65 уче*
ника и 8 ученица, III течај 33 ученика и 5 ученица, IV течај 9
ученика и две ученице. Укупно 186 ђака у два одељења.
3. Белица: школа није радила 1919/20. године.
4. Винорача: I разред 11 ученика и 6 ученице, II разред 43
ученика и 7 ученица, III разред 6 ученика. Укупно 79 ђака у јед*
ном одељењу.
5. Глоговац: I*1 разред 46, ученика I*2 разред 53 ученика.
Укупно 99 ученика у два одељења.
6. Главинци: I разред 37 ученика и 3 ученице, II разред 52
ученика. Укупно 92 ђака у једном одељењу.
7. Драгоцвет: I разред 36 ученика и 11 ученица, II*1 разред 43
ученика и две ученице, II*2 66 ученика. Укупно 152 ђака у два
одељења.
8. Деоница: I разред 58 ученика и једна ученица. Укупно 59
ђака у једном одељењу.
9. Дубока: I разред 42 ученика и једна ученица, II*1 разред 32
ученика и 4 ученице, II*2 разред 35 ученика и 4 ученице. Укуп*
но 118 ђака у два одељења.
10. Јовац: I*1 разред 31 ученик и 21 ученица, I*2 разред 42 уче*
ника и једна ученица, II разред 39 ученика, III разред 3 учени*
ка. Укупно 137 ђака у два одељења.
22. АЈ, 66, 1593.
23. АЈ, 66, 1593.

11. Лозовик: I разред 47 ученика и 6 ученица. Укупно 51 ђак

у једном одељењу.
12. Лоћика: I разред 71 ученик и 4 ученице, II разред 55 уче*
ника и 4 ученице, III разред 1 ученик. Укупно 135 ђака у два
одељења.
13. Ланиште: I*1 разред 35 ученика и једна ученица, I*2 раз*
ред 36 ученика 5 ученица, II разред 3 ученика. Укупно 79 ђака у
два одељења.
14. Милошево: I*1 разред 42 ученика и 7 ученица, I*2 разред
36 ученика и две ученице, I течај 59 ученика и 4 ученице, III те*
чај 5 ученика и 4 ученице. Укупно 159 ђака у два одељења.
15. Мијатовац: I разред 18 ученика и две ученице, II разред 37
ученика и 5 ученица, III разред 10 ученика. Укупно 72 ђака у
једном одељењу.24
16. Мајур: I разред 9 ученика и једна ученица, II разред 44
ученика и 3 ученице. Укупно 57 ђака у једном одељењу.
17. Праћина: I разред 72 ученика и 10 ученица, II разред 4
ученика. Укупно 86 ђака у једном одељењу.
18. Трешњевица: I разред 75 ученика и 5 ученица. Укупно 80
ђака у једном одељењу.
19. Црнче: I разред 42 ученика и 7 ученица, II разред 2 учени*
ка. Укупно 51 ђака у једном одељењу.
20. В. Сугубина: I разред 36 ученика и 7 ученица. Школа је
радила само 10 дана. Исти број је уписан и почетком 1920/21.
Године.
21. В. Пчелице: I*1 разред 17 ученика, I*2 разред 15 ученика и
3 ученице, II*1 разред 31 ученик и 6 ученица, II*2 разред 31 уче*
ник, III разред 1 ученик. Укупно 104 ђака у два одељења.
24. У Мијатовцу је почетком школске 1919/20. године било уписано 86 учени*
ка и 7 ученица.

22. Дулени: I разред 37 ученика и две ученице. Укупно 39 ђа*

ка у једном одељењу.
23. Ратковић: I разред 38 ученика и 8 ученица, II разред 41
ученик и 3 ученице. Укупно 90 ђака у два одељења.
24. Г. Сабанта: I разред 9 ученика и две ученице, II разред 35
ученика и једна ученица. Укупно 47 ђака у једном одељењу.
25. Слатина: I разред 27 ученика и две ученице, II разред 3
ученика и једна ученица. Укупно 33 ђака у једном одељењу.
26. Врановац: I разред 18 ученика и две ученице, II разред 51
ученик и једна ученица. Укупно 72 ђака у једном одељењу.
RE ESTABLISHMENT OF ELEMENTARY SCHOOLS IN THE

BELICA COUNTY AFTER THE WW1
Due to the massive damage and plundering of the school property durS
ing the WW1, schools in Belica County were not able to continue their
work immediately after the liberation of the country. Only a few school
buildings could admit the pupils with some minor reparations. Rebuilding
schools was almost nonSexistent because of the lack of money, manpower
and material. In some villages, there was also some indifference towards
solving these problems because people’s lives were too hard already. AnS
yway, with the help of the State, effort from some teachers and school
boards, the reSestablishment was successfully conducted.

УДК: 351.86(497.1)”1918/1929”
356.251(497.1)
БЕЗБЕДОНОСНО ОБАВЕШТАЈНИ
СИСТЕМ КРАЉЕВИНЕ СХС
(1918 – 1929)
ПРОФ. ДР РАДОВАН В. РАДОВАНОВИЋ

КРИМИНАЛИСТИЧКО ПОЛИЦИЈСКА АКАДЕМИЈА
БЕОГРАД
НИКОЛИНА Р. БАБИЋ, MA
БЕОГРАД
АПСТРАКТ: У рад је дат развој безбедоносно обавештајних

служби у Краљевини СХС као и начин њиховог рада. Посебна
пажња је посвећена раду Војно обавештајне службе КраљевиS
не али није занемеран ни рад жандармерије. Наведено је и
ПРОФ. ДР РАДОВАН В. РАДОВАНОВИЋ 499

одакле је претила главна опасност безбедности новостверене

државе Срба, Хрвата и Словенаца.
КЉУЧНЕ РЕЧИ: Безбедоносносно обавештајни систем КраљеS
вине СХС, Краљевина Југославија, краљ Александар, Војно
обавештајна служба, Ваљево, Пожаревац, Смедеревска ПаланS
ка, Жандармерија, Министарство унутрашњих послова
Настанком и формирањем Краљевства Срба, Хрвата и Сло*

венаца – прве југословенске државне заједнице, која је 1920. го*
дине добила назив Краљевина СХС, а 1929. године Краљевина
Југославија, постављени су темељи првог југословенског сис*
тема државне безбедности. Тај систем су чиниле безбедносне
и обавештајне службе Министарства Војног и Морнарице, Ми*
нистарства иностраних дела и Министарства унутрашњих де*
ла, као и њима подређене установе. У овом систему је егзисти*
рала и жандармерија, пре свега као окосница унутрашње и
јавне безбедности Краљевине, мада је имала и сопствену (ви*
довску) обавештајну службу.
Органи државне безбедности монархистичке Југославије
фактички су руководили логорима за интернацију („пријем*
ним логорима”) у периоду 1919–1922 и 1939–1941. године. Так*
ви објекти постојали су у Ваљеву, Пожаревцу, Смедеревској
Паланци, Суботици и другим местима, а служили су за изола*
цију и надзор над носиоцима антиуставне активности (хаб*
збуршки лојалисти, бољшевици, усташе, активисти ВМРО и
др.). Иначе, третман у овим логорима био је знатно блажи од
третмана интернираних лица у одговарајућим установама
ФНРЈ почев од 1949. године, тј. од третмана у тадашњим лого*
рима (Голи оток, Свети Гргур и др) и затворима (Билећа, Забе*
ла и др.).
500 НИКОЛИНА Р. БАБИЋ, MA

Безбедоносно обавештајни систем Краљевине СХС
Војнообавештајна служба прве Југославије развијала се у

континуитету са војном обавештајном службом Краљевине
Србије, која од 1917. године носи назив Обавештајно одељење
Врховне команде Српске војске. По завршетку операција и за*
кључењу примирја карајем 1918. године, оружане снаге су ос*
тале у мобилном стању. Обавештајном службом тада је руко*
водила Врховна команда, али је то руковођење постепено
прелазило у делокруг рада Министарства војске и морнарице.
До преласка у редовно стање дошло је тек априла 1920. године.
После проглашења Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца,
извршена је реорганизација и трансформација оружаних сна*
га нове државе. Између осталог, формиран је 1920. године Глав*
ни генералштаб Југословенске Војске, кога је чинило пет оде*
љења: а) оперативно, б) обавештајно, в) саобраћајно, г) нас
тавно и д) историјско одељење. Крајем 1921. године, када је на
дужност начелника обавештајног одељења генералштаба пос*
тављен Душан Трифуновић, војнообавештајна служба је још
увек била у фази развоја, а приоритет њеног деловања била су
сазнања о италијанској војној сили и њеним намерама. У при*
купљању таквих сазнања велики допринос дали су родољуби
из окупираних области, на пример чланови тајне организа*
ције ТИГАР (Трст, Истра, Горица, Ријека).1
Према Уредби из 1923. године Обавештајно одељење Главног
Генералштаба делило се на четири секције, којом су Уредбом
из 1927. године преименоване у одсеке (I*IV). Током 1937. годи*
не овим одсецима придодата је и Секција за везу са страним
војним изасланицима2. Таква структура генералштаба задржа*
на је све до 1939. године, када је извршена реорганизација ко*
1. Упореди: Бјелајац Миле; Трифуновић Предраг, Између војске и политике,
Београд, Крушевац: ИНИС, Народни музеј, 1997, стр 122*125.
НИКОЛИНА Р. БАБИЋ, MA 501

јом су сви генералштабни послови подељени на три дирекци*

је: а) организацијску, б) обавештајну и в) оперативно поза
динску.
Када је реч о војним изасланствима, Краљевина СХС се у по*
четку ослањала на војне аташее српске војске, чији број није
био велики. Они су задржали своја места у савезничким зе*
мљама и у време Првог светског рата. Након уједињења земље
и реорганизације оружаних снага (војске и морнарице), преду*
зимане су мере за проширење мреже војних изасланстава, пр*
венствено у земљама неутралним у Првом светском рату. Ка*
сније су успостављена изасланства и у суседним земљама,
одакле је долазила опасност по безбедност земље, као и у Не*
мачкој, која је била главни ослонац и подстрекач тих опасно*
сти. Југословенски војни аташеи су се користили свим форма*
ма и методима легалног и илегалног рада, постижући при
томе добре резултате. Ни после окупације Југославије војна
изасланства у савезничким и неутралним земљама нису пре*
кидала рад.
Организација обавештајног рада у самим јединицама ЈВ за*
снивала се на начелу концентрације, што значи да су и обаве*
штајна и безбедносна компонента биле обједињене код сваког
обавештајног органа. Центар свеукупне обавештајне активно*
сти у армијској области био је штаб армијске команде. Због то*
га су команданту армије, поред трупа, штабова и установа ње*
гове армијске области, биле потчињене и граничне трупе у
његовој одговорности, као и команде оних јединица жандар*
мерије које нису биле непосредно подређене полицијским
2. О развоју војнообавештајне службе Краљевине Југославије (1918–1941) де*
таљније види: Бивша југословенска војно обавештајна служба (књ. II), Бео*
град: ЈА, 1948, стр. 1*8 и даље.

властима. У оквиру тога штаб команде дивизијске области

представљао је центар безбедносне делатности дате дивизиј*
ске територије и, истовремено, центар офанзивног обавештај*
ног рада према суседној земљи у рејону додељеном тој диви*
зији, док је целокупном том активношћу руководио коман*
дант дивизијске области.3
Жандармерија је као помоћни род војске, била функцио*
нално подређена Министарству унутрашњих дела и његовим
органима у бановинама, окрузима и срезовима. Припадници
жандармерије у највећој мери су се ангажовали на пословима
откривања починилаца кривичних дела, прикупљању доказа о
таквим делима и лишавању слободе и предаји осумњичених
надлежним државним органима, а деловали и на плану прона*
лажења лица за којима је расписана потерница и надзирали
кретање лица осумњичених за угрожавање безбедности држа*
ве. Осим тога, жандармерија се бавила и контраобавештајном
делатношћу, нарочито у пограничним областима, а у неким
периодима (до 1937. и након 1940. године) и офанзивним аген*
турним радом према иностранству.
Обавештајна служба жандармерије била је организована
кроз цивилне и војне обавештајне центре. Војнообавештајни
центри за жандармерију биле су армијске и дивизијске облас*
ти – свака за своју територију, а цивилни (“грађански”) центри
биле су Краљевске банске управе и само Министарство унутра*
шњих послова. Организационе јединице жандармерије на те*
рену биле су потчињене наведеним обавештајним центрима,
што значи да је обавештајна служба жандармерије била до*
следно централизована.4
3. Упут за обавештајну службу, Београд: Министарство Војно и Морнарице
Краљевине СХС, 1921, стр. 14, 19–21.

Министарство унутрашњих послова Краљевине СХС

имало је првенствени задатак да централизовано организује и
води све послове из области унутрашње безбедности, укљу*
чујући супротстављање делатности страних обавештајних
служби, екстремне политичке (терористичке) емиграције по*
реклом из Југославије и експонената унутрашњег екстремиз*
ма и тероризма. Основано је већ 7. децембра 1918. године као
врховна управна и надзорна власт над свим управно*поли*
цијским властима и органима у земљи. Законом о унутрашњој
управи од 19. јуна 1926. године, Уредбом о уређењу Минис*
тарства унутрашњих послова од 25. јула 1929. године и Зако*
ном о увођењу врховне државне управе од 31. марта 1929. годи*
не, редефинисана је његова надлежност и организација, а
последња реорганизација спроведена је 1940. године.
Прва Уредба о организацији и надлежностима Министарс*

тва унутрашњих дела Краљевства Срба, Хрвата и Словенаца
донета је 8. маја 1919. године на основу поменутог Краљевог
указа од 07. децембра 1918. године. Министарство је, према тој
уредби, имало следеће организационе јединице: Кабинет ми*
нистра, Управно одељење, Самоуправно одељење, Одељење за
јавну безбедност и Инспекторско одељење. У оквиру Минис*
тарства деловало је и Одељење за Банат, Бачку и Барању од 22.
фебруара 1919. године. У Министарству су била и одељења која
су обављала послове полицијске струке у покрајинама:
Одељење за Босну и Херцеговину, Одељење за Хрватску и Сла*
вонију, Одељење за Далмацију, Одељење за Славонију, као и
Рачуноводство.
4. О обавештајном деловању југословенске жандармерије види: Бивша југо
словенска војно обавештајна служба (књ.I), Београд: ЈА, 1948, стр. 32*33 и
даље.

Надлежност одељења била је одређена члановима 7*13 дате

Уредбе. Тако је у надлежност Одељења за Јавну Безбедност
спадало старање како о јавној, тј. личној и имовинској безбед*
ности грађана, тако и старање о државној безбедности. Према
томе, у овој фази још увек није постојала служба државне без*
бедности у институционалном смислу. Међутим, овакво ре*
шење је убрзо напуштено, очигледно због све већих проблема
на плану унутрашње безбедности (тероризам и др.), који су 29.
децембра. 1920. године резултирали доношењем „Обзнане”.
Према уредби из 1919. године, Министарство унутрашњих
дела је означено као врховна управна и надзорна власт над
свим управно*полицијским властима и органима у целој зем*
љи. У надлежност Министарства спадали су: унутрашња упра*
ва земљом, надзор над самоуправним телима и установама,
старање о личној, имовинској и државној безбедности и о јав*
ном реду, миру и спокојству у земљи, старање да подручне
власти правилно примењују законе, расправљање админист*
ративних спорова и осталих случајева који су специјалним за*
конима стављени у надлежност Министарства, старање о јав*
ном моралу, надзор над јавном помоћи и радом добротворних
друштава, старање о напретку безбедносне струке и припре*
мање законских пројеката и осталог потребног материјала у
том циљу, као и обављање свих осталих послова који су спе*
цијалним законом стављени у надлежност овог Министарства.
Решењем Министарства Унутрашњих Дела из децембра
1920. године из Одељења за Јавну Безбедност издвојени су и
пренети у надлежност посебне организационе јединице сви
послови који се односе на безбедност државе. Тиме је образова*
но Одељење Државне Заштите, док је старање о личној имо*
винској безбедности остало у надлежности Одељења за Јавну
Безбедност. Сматрано је да се старање о безбедности државе

манифестује у надзору, спречавању и репресији рада на издаји

земље, велеиздаји, шпијунажи, фалсификовању новца и др*
жавних хартија од вредности, и надзору „у циљу превентив*
ном: над фабрикацијом и продајом оружја, муниције и разних
експлозива; штампом, зборовима и удружењима, сумњивим
странцима и уопште над свима појавама и личностима које
могу угрозити државну безбедност“.5
Организација вршења полицијских послова укључујући и
државну безбедност, на терену је почивала на подручним ор*
ганима Министарства унутрашњих послова и јединицама
жандармерије. Као подручни органи постојале су опште уп*
равне власти и месне полицијске власти. Опште управне влас*
ти мењале су се зависно од промена у административо*тери*
торијалној организацији, тако да су до 1929. године опште
управне власти били велики жупани (у областима), срески на*
челници или поглавари (у срезовима) и управник града
Београда, а од 1929. године бан (у бановинама), срески начел*
ник (у срезу), управник града Београда и градски начелник са
функцијама среског начелника.6
Управа града Београда била је најзначајнија територијал*
на организациона јединица Министарства унутрашњих дела,
а вршила је управне и полицијске послове на територији
Београда, Земуна и Панчева са најближом околином. Управа је
имала пет одељења, и то: а) Административно одељење, б)
Одељење опште полиције, в) Одељење кривичне полиције, г)
5. Алимпић, Душан, Полицијски речник (књ. I), Београд: Геца Кон, 1924, стр.
56.
6. Упореди: Никетић, Гојко, (изд.), Закон о унутрашњој управи од 19. 06. 1929.
са изменама и допунама од 19. 07. 1929 и 09. 10. 1929. – са уредбама и правил
ницима о његовом извршењу, Београд, 1930, стр. 1*57; Милосављевић, Бого*
љуб, Наука о полицији, Београд: Полицијска академија, 1997, стр. 108, 109.

Одељење саобраћајне полиције, и д) Одељење техничке поли*

ције. Свако одељење се делило на одговарајући број одсека, а
ови на потребан број одељака или реферата. Управник града
Београда је, према истој уредби био дужан да “води старање о
безбедности државе” у престоници и да о томе свакодневно из*
вештава краља (усмено) и министра унутрашњих послова
(писмено, а по наређењу и усмено).
Као водећа служба унутрашње безбедности, тј. као терито*
ријална контраобавештајна служба и служба за заштиту устав*
ног поретка (политичка полиција) деловало је Одељење опш
те полиције Управе града Београда. Оно је, преко својих
организационих јединица, сузбијало унутрашње и спољне ан*
тидржавне делатности, водило истраге против починилаца
политичких кривичних дела и кажњавало или оптуживало ок*
ривљене Суду за заштиту државе. Одељење је имало девет од*
сека од којих је сваки водио истрагу по својој линији рада, а
унутар сваког од њих постојао је одговарајући број одељака,
односно реферата.
Први одсек – административни, вршио је административне
послове Одељења опште полиције, водио архиву и књиге ка*
жњених овог одељења, издавао дозволе за приредбе ( јавна
окупљања забавног и спортског карактера), итд. Други одсек –
политички, бавио се сузбијањем унутрашње антидржавне
пропаганде и делио се на три одељка : 1) Политички за обаве*
штајну службу према политичким удружењима, 2) Одељак за
евиденцију удружења, и 3) Одељак за контролу штампе и
штампарија. Трећи одсек – специјални обавештајни (тј. конт*
раобавештајни), бавио се сузбијањем спољне антидржавне
пропаганде и шпијунаже, контролисао рад страних дипломат*
ско*конзуларних и квазидипломатских представника, контро*
лисао стране држављане и стране установе, сузбијао терорис*

тичке активности уколико су биле повезане са иностранством,

и вршио контролу хотела и преноћишта. Наведене послове вр*
шио је путем активности следећих одељака:
Бугарско*албански одељак бавио се сузбијањем илегалне ак*
тивности из Бугарске, и то превасходно екстремног крила ВМ*
РО који је имао своје припаднике међу студентима Београдс*
ког Универзитета, а пратио је и обавештајну активност из
бугарског посланства у Београду. По линији Албаније није се
бавио албанском обавештајном службом (јер у то време ова
служба у офанзивном смислу није ни постојала), него према
установама и институцијама оних држава које су развијале ак*
тивност према Албанији. После 1939. године одељак се оријен*
тише на борбу против албанског сепаратизма, одн. иредентиз*
ма који распирује фашистичка Италија заговарајући стварање
протектората „Велика Албанија”.
Мађарски одељак, се супротстављао деловању мађарске
обавештајне службе која је стварала агентуру међу Србима и
Мађарима у Бачкој и другим крајевима. Непосредно пред Дру*
ги светски рат мађарска обавештајна служба је била под ди*
ректним утицајем немачке војнообавештајне службе, али и ве*
ома агресивна. Познато је на пример да је Државни суд за
заштиту државе осудио за дела шпијунаже од 1933. до 1939. го*
дине чак 51 агента мађарске обавештајне службе.
Италијански одељак, се супротстављао деловању италијанс*
ких обавештајних служби које су, након Првог светског рата,
дуго биле најактивније стране обавештајне службе у делатнос*
ти према Југославији – нарочито на плану војне шпијунаже.
Пред Други светски рат, овај одељак је почео надзирати и ак*
тивност француске обавештајне службе, која у међувремену
ипак није створила значајнија обавештајна упоришта у Југо*
славији.

Немачки одељак, бавио се откривањем агенатуре немачких

обавештајних служби. Оперативци овог одељка открили су ви*
ше агената и утврдили шпијунско деловање из немачког пос*
ланства и чехословачке амбасаде у Београду. Осим тога, овај
одељак је сузбијао немачку пропаганду и надзирао припадни*
ке Културбунда. Иначе, Швапско*немачки културни савез –
Културбунд (Schwaebisch deutche Kulturbund), је била органи*
зација немачке националне мањине (фолксдојчери) у Краље*
вини Југославији. Они су се организовали од 1920. године, а до
1941. су имали 402 месне групе са 450 000 чланова. Пре рата су
деловали легално и илегално као пета колона7. Одмах након
окупације припадници Културбунда су се укључили у рад по*
лицијско*управног апарата, а почетком 1942. године су као
добровољци масовно ступили у оружане формације SS.
Одељак за остале државе, супротстављао се активности оба*
вештајних служби других држава, с тим да је од 1938 године
посебно обрађивана активност енглеских обавештајних служ*
би. С обзиром на блиску сарадњу енглеских обавештајаца и
војнообавештајне службе Краљевине Југославије (укључујући
службу С*ТВОС), откривени агенти енглеске службе нису хап*
шени, али је појединим обавештајцима било отказано гостоп*
римство у Београду. Познато је, такође, да су британски обаве*
штајци су организовали изузетно снажну пропагандну кампа*
њу на тлу Југославије, а преко корушких Словенаца и дивер*
7. О деловању „Организације Јупитер“ и утицају Пете колоне на исход апри*
лског рата, види нпр: Терзић, Велимир, Слом Краљевине Југославије, 1941:Уз
роци и последице пораза (књ. II), Београд (и др.): Народна књига (и др.), стр.
499*513 и даље; „Пета колона у старој Југославији“, у: Народна милиција бр. 4/
1955, стр. 20*32; Обрадовић, Милан, „О деловању обавештајне службе немач*
ког окупатора на подручју Југославије укљученом у тзв. НДХ“, у: 13. мај, бр.
5/1966, стр. 459*502; и сл.

зантску активност на територији Аустрије. Током 1939. године

су откривени и у два наврата онемогућени њихови планови за
онеспособљавање пловидбе Дунавом код Ђердапа.8
Четврти одсек – марксистички, делио се на два посебна
одељка и то на: Социјалистички одељак, који је вршио контро*
лу синдикалних организација, контролисао радничке скупове
и састанке, сузбијао непријављене радничке манифестације и
слично, и Комунистички одељак, који је сузбијао деловање
илегалне Комунистичке партије Југославије у надлештвима,
школама, фабрикама, на излетима и слично, сузбијао демонс*
трације и илегалну комунистичу штампу, и сузбијао терорис*
тичку активност.9
Пети одсек – за удружења и штампу, бавио се цензуром
штампе. Шести одсек – централна пријавница, је кроз своја
три одељка вршио евидентирање југословенских држављана
настањених у Београду, водио евиденцију страних држављана
и издавао легитимације о идентитету. Седми одсек – агентски,
је вршио обезбеђење важних личности и државних функцио*
нера. Осми одсек – специјалне безбедности имао је у свом сас*
таву картотеку у којој је вршено евидентирање свих лица која
су била од интереса за Одељење опште полиције („општа спе*
цијална картотека”).
8. О том случају и шире о њиховом деловању у Југославији до 1945. године
види: Ladd, J. D. et al., Clandestine Warfare: Weapons and Eqipment of the SOE
and OSS, London: Blandford Press, 1988; Phillis, Auti, Clog, Richard (ed.), British
Policy towards Wartime Resistance in Yugoslavia and Grece, London: Macmillan
Press Ltd., 1975.
9. О терористичкој активности припадника КПЈ и СКОЈ у Србији овог пери*
ода види нпр: Николић, Коста, „Терористичка делатност Комунистичке пар*
тије Југославије у Краљевини СХС (1921*1930)“, у: Историјски гласник, бр. 1*
2/1993, стр. 91*101

Безбедоносно обавештајни систем

Краљевине Југославије (1929S1941)
У овом периоду првенствено су деловале обавештајне и без*

бедносне институције Министарства Војног и Морнарице и
Министарства унутрашњих послова. Било је и покушаја ус*
постављања „приватних“ обавештајних организација у служ*
би дневне политике Краља Александра, односно Кнеза Павла и
Драгише Цветковића (нпр. тзв. дворска обавештајна служба
генерала Живковића, обавештајна организација „Ујка А.Д.“ из
Београда, и сл.), али су таква настојања била маргинална и бр*
зо су „проваљена“.10 Такође, треба истаћи, да је пракса Краље*
вине Југославије познавала институцију полицијског аташеа,
која је била установљена још 1920 године при Посланству
Краљевине СХС у Бечу и другим важнијим центрима. Иако се
номинално бавила питањима међудржавне сарадње у борби
против општег (класичног) криминалитета, нема сумње да је
та установа била везана и за проблеме државне безбедности.
Наиме, на основу споразума из 1937. године, делегат југосло*
венске полиције упућен је у Берлин, док је из Немачке у
Београд дошао представник Гестапоа. Најзад, обавештајну
службу ресора спољних послова Краљевине Југославије
представљао је Дванаести одсек политичког одељења МИП
чији је официјелни назив био Одсек за обавештајну службу.11
10. Козић, Милорад, Потписник пакта: Прилози за биографију Драгише
Цветковића, Ниш: Просвета, 1995, стр. 48; Лопушина, Марко; Петковић, Ми*
лан, Енциклопедија шпијунаже, Београд: Књига*комерц, 2003, стр. 27.
11. Види Уредбу са законском снагом о уређењу МИП и дипломатских и
конзуларних заступништава Краљевине Југославије у иностранству од 18.
августа 1939. године (у: Службене новине, бр. 187 – LXV).

За војну обавештајно безбедносну службу Краљевине Ју*

гославије карактеристична је околност да је у периоду од 1939.
до 1941. године, Обавештајна дирекција Генералштаба ЈВ би*
ла је централни орган руковођења, планирања и организовања
целокупне обавештајне и контраобавештајне активности како
у земљи тако и према иностранству, развијен за потребе од*
бране државе и заштите оружаних снага. Централизација обе
активности омогућавала је рационално коришћење прику*
пљених сазнања и утицала је да се задаци ефикасније изврша*
вају. Од 1937. године начелник Обавештајног одељења, однос*
но дирекције је непосредно потчињен начелнику Генерал*
штаба. У Априлском рату је успостављено Обавештајно оде*
љење Штаба врховне команде, којим је руководио генерал Бо*
ривоје Јоксимовић. С друге стране, у Министарству Војном и
Морнарице је све време егзистирао обавештајни орган тог ре*
сора (Обавештајна секција Општег одељења Министарства),
који је до 1920 године руководио и укупним обавештајним ак*
тивностима.
Иначе, послове војне службе безбедности у периоду од 1920.
до 1939. године, вршили су II секција (одсек) – као војна конт*
раобавештајна служба и III секција (одсек) – која се бавила пос*
ловима превентивне безбедности, сузбијање стране пропаган*
де, праћењем штампе (OSINT) и сл. Њихова делатност је
нарочито долазила до изражаја у периодима када су сепара*
тистички, петоколонашки и терористички елементи интензи*
вирали своју активност („лички устанак“, атентати и сл.). у тој
борби остварени су значајни резултати, али је било и катастро*
фалних пропуста, као што су убиство Краља у Марсеју, крађа
шифри Генералштаба која је довела до стратешке обмане шта*
бова југословенских дивизија на Цетињу и у Косовској Митро*
вици од стране криптографског одељења италијанске војноо*

бавештајне службе (Secione 5 SIM), субверзивна дејства пете

колоне у оружаним снагама и позадини током Априлског ра*
та, итд. Било је и неколико озбиљних афера, чији су носиоци
били активни, пензионисани или резервни официри (шпијун*
ска афера у Обавештајном одељењу Главног генералштаба из
1929. године, тзв. мариборска побуна из 1932. године и др.).12
Обавештајна дирекција Генералштаба ЈВ је након задејство*
вања 1939. године у свом саставу имала три одељења: Прво оба*
вештајно одељење, које је представљало офанзивну војнооба*
вештајну службу, Друго обавештајно (контраобавештајно)
одељење, које је деловало као војна служба безбедности, и ши*
фарско одељење.
Прво обавештајно одељење имало је задатак да оператив*
но планира, организује и руководи обавештајним активности*
ма с циљем прикупљања обавештајних података о укупној
друштвеној и политичкој ситуацији у суседним и другим зе*
мљама и њиховим намерама и активностима на политичком и
војном плану. У оквиру тих активности обавештајно одељење
је посебан интерес исказивало за податке војне природе, као
што су: усвојена доктрина и концепција ратовања суседних зе*
маља, организација, бројно стање, персонал, распоред и морал
војних формација, квалитет наоружања, наменска производња
за потребе оружаних снага и слично. То одељење се бавило и
планирањем односа ЈВ са страним армијама. С тим у вези оба*
вештајно истраживање, односно активност на прикупљању
обавештајних података, њиховој анализи, процени, интегра*
цији и давању на увид Генералштабу био је сложен и делика*
тан посао.
12. О томе види детаљније: Бјелајац Миле, Војска Краљевине СХС Југославије
1922 1935, Београд, ИНИС, 1994, стр 170*173.

Обавештајни подаци су прикупљани коришћењем легал*

них могућности, односно преко југословенских војних изасла*
ника код страних армија, као и преко пограничних обавештај*
них центара – одељења применом агентурног метода и изви*
ђањем. Гранични обавештајни центри били су смештени у ко*
мандама војних округа или командама сектора граничних је*
диница који су се налазили у градовима уз границе суседних
држава. Тако, на пример, обавештајни центри усмерени према
Мађарској били су лоцирани у Суботици и Осијеку, а према
Бугарској у Пироту и Неготину. Центри су податке прикупља*
ли претежно тајним и прикривеним методима. Извиђање су
спроводили гранични војни органи и специјалне јединице
копнене војске и Ратног ваздухопловства југословенске војске.
Друго обавештајно одељење (контраобавештајно) делова*
ло је са основним задатком контраобавештајне заштите свих
војних установа, команди и штабова јединица Jугословенске
Војске. Представљало је дефанзивну војну контраобавештај*
ну службу, али и унутрашњу обавештајну службу безбеднос*
ти, будући да је водила досијеа о хрватском и македонском
сепаратизму, Културбунду, емигрантима, војним бегунцима
итд. На организационом плану то одељење су чинили кон*
траобавештајни одсеци у територијалним војним органима
и контраобавештајни органи у јединицама Југословенске
Војске.
Kонтраобавештајни одсеци у војним територијалним орга*
нима представљали су основне контраобавештајне органе у
командама војних области и деловали су превасходно на кон*
траобавештајној заштити војних територијалних органа, уста*
нова, објеката и завода на простору једне армијске области.
Били су подређени контраобавештајним одсецима у команда*
ма армијских области. Насупрот томе, контраобавештајни ор*

гани у јединицама Југословенске Војске били су подређени ко*

мандантима јединица и морали су за било какве репресивне
мере да траже њихову сагласност. Такође, одређене контраоба*
вештајне послове вршили су ађутанти команданта на нивоу
пука и батаљона, и то преко старешина чета и успостављањем
агентурне мреже.
Треће одељење (шифарско) било је подељено на одсек за
израду шифре и одсек за декрипцију: Одсек за израду шифре је
одређивао конкретне шифре и израђивао шифрована доку*
мента и то за потребе међусобног општења команди ЈВ разли*
читих нивоа у рату и у миру, за одржавање везе Првог (обаве*
штајног) одељења са војно*дипломатским представницима у
иностранству, за одржавање везе са агентуром, као и за потре*
бе других органа и установа. Одсек за декрипцију се бавио де*
криптовањем ухваћених порука и докумената војних команди
страних држава према којима су обавештајни и контраобаве*
штајни органи Краљевине Југославије обавештајно деловали.
У току 1937. године формирана је при Главном генералшта*
бу ЈВ посебна, строго конспиративна и легендирана војнооба*
вештајна служба под називом „М отсек обавештајног одеље*
ња“, који је касније преименован у Сервис тајне војно
обавештајне службе (С ТВОС).13 „М отсек“ је званично био
систематизован као Четврти одсек Другог обавештајног оде*
13. Првобитни легендирани назив („M отсек“) та служба је добила по сред*
њем слову њеног првог руководиоца Гојка М. Јовановића, док је у време када
је њом руководио Угљеша Поповић преименована у С*ТВОС. О самој слу*
жби, види: Поповић Угљеша, Десети по реду: Тајна војно обавештајна служ
ба бивше југословенске војске од 1938. до маја 1941. године Београд: У. Поповић,
стр. 42 и даље; Бивша југословенска војно обавештајна служба (књ. I),
Београд: КОС ЈА, 1948, стр. 17–19 и даље; Бивша југословенска војно обаве
штајна служба (књ. II ), Београд: КОС ЈА, 1948, стр. 8–10.

љења, али је функционално директно био везан за начелника

Обавештајне дирекције генералштаба. Централа те службе би*
ла је у Београду, у просторијама Генералштаба и конспиратив*
ним становима, док је на терену деловала из 12 обавештајних
центара у земљи и једног у иностранству (Берн, Швајцарска).
Деловала је као спољна обавештајна и офанзивна контраобаве*
штајна служба, примењујући искључиво тајне методе уз мак*
сималне мере предострожности.
С обзиром на тадашње историјске околности, основни зада*
так ове службе био је прикупљање обавештења од изузетног
значаја за одбрану земље. С тим у вези коришћен је класичан
(агентурни) метод, али, због додатне конспиративности, у са*
мом агентурном раду није примењивано начело сталности. У
контраобавештајној сфери, служба је деловала без егзекутив*
них ингеренција и под легендом, тј. само је прикупљала сазна*
ња, док су репресивне мере предузимале друге југословенске
службе. Најзад, „М отсек“, односно С*ТВОС успео је да успоста*
ви вредна обавештајна упоришта, тј. да угради агентуру у ру*
мунску, мађарску и бугарску обавештајну службу. Извор зна*
чајних сазнања била је и сарадња успостављена са страним
обавештајним службама, и то континуирана сарадња са бри*
танском, а повремена са обавештајним службама Француске,
Грчке, Пољске, Чехословачке и СССР.
У склопу опште реорганизације врховне државне управе,
Министарство унутрашњих дела је 1929. години променило
назив у Министарство унутрашњих послова. По новом уст*
ројству, Министарство је имало четири одељења и Генерални
инспекторат унутрашње управе (уместо ранијег Инспекторс*
ког одељења). У састав Управног одељења ушао је и Кабинет
министра. Током 1931. године послови опште статистике пре*
нети су из надлежности Председништва Министарског савета

у надлежност Министарства унутрашњих послова. Последња

реорганизација Министарства извршена је крајем 1940. годи*
не, у склопу спровођења мера ратне приправности.14
Надлежности овог министарства видљиве су из његове по*
деле на одељења којих је, према Уредби о уређењу Министарс*
тва унутрашњих послова од 25. јула 1929. године, било четири:
1) Одељење за Државну Заштиту (надлежно за старање о
државној безбедности, сузбијању антидржавне и разорне про*
паганде и за полицијску обавештајну службу); 2) Одељење
јавне безбедности (старање о личној и имовинској безбеднос*
ти, сузбијање криминалитета, ред и безбедност јавног саоб*
раћаја, зборови и удружења, жандармерија и врховна контрола
над радом полицијских власти, укључујући организовање и
усавршавање полиције, дисциплински надзор над полицијом
и сл.); 3) Управно одељење (старање о свим пословима ресора
који нису директно додељени другим одељењима, а нарочито
питања држављанства, завичајности, матица грађанских ста*
ња и сл.); и 4) Одељење за самоуправу (стара се о „унапређи*
вању и развијању самоуправних тела и њихових установа, као
и о њиховом правилном функционисању и води надзор над
самоуправним властима”).
Наведена четири одељења даље су се делила на одсеке,
одељке и реферате. Прво и Друго одељење сачињавали су за*
једно Врховну полицијску управу, која стоји под једним по*
моћником министра. Прво одељење имало је: 1) Одсек за суз*
бијање унутрашње антидржавне и разорне пропаганде и
акције са обавештајном службом (Први одсек); 2) Одсек за суз*
14. Архивску грађу о ресору унутрашњих послова у владама Краљевине
СХС/Југославија, укуључујући избегличку владу (1918*1945), види у фондо*
вима Архива Југославије – сигн. АЈ 14, 83, 135 и др.

бијање спољашње антидржавне пропаганде и акције са обаве*

штајном службом (Други одсек); 3) Одељак (реферат) за поли*
цијски надзор над странцима и путничким саобраћајем
(преименован 1940. године у Одсек за надзор над странцима,
избеглицама и кретањем путника); 4) Административни
одељак (реферат) и 5) Одељак (реферат) за штампу. Најзад, Ге*
нерални инспекторат унутрашње управе је вршио контролу
целокупне унутрашње управе у име министарства. Првим
одељењем Врховне полицијске управе, односно Одељењем за
Државну заштиту руководили су и неки од најугледнијих
припадника полицијске професије тога времена, као што су
Васа Лазаревић (оснивач часописа „Полиција"), Добрица Мат*
ковић (бан Дунавске и Моравске бановине) и други.
Одељење државне заштите Министарства унутрашњих пос*

лова, односно Одељење опште полиције Управе града Београ*
да, тесно је сарађивало како са обавештајном службом жандар*
мерије, тако и са другим органима војне обавештајне службе и
обавештајне службе Министарства иностраних дела. Најзад,
по природи ствари, одговарајућа сарадња је остваривана и са
посебним судом за заштиту државе, који је основан Законом о
Државном суду за заштиту државе од 8. јануара 1929. године.
Установљен је при Касационом суду у Београду, са надлежнос*
тима за подручје целе државе. Суд је извиђао, расправљао и
судио о кривичним делима из главе IX Кривичног законика
Краљевине Србије и о делима из чланова 1, 9, 13. и 14. Закона о
заштити јавне безбедности и поретка у држави. Под општим
кривичним делима закони и овај суд су подразумевали: кри*
вична дела против опстанка државе и уставног уређења, дела
против опште сигурности људи и имовине, те увреду и клеве*
ту Краља и Краљевског дома и поглавара страних држава.

Министарство унутрашњих послова Краљевине Југославије

деловало је у земљи до априла 1941. године. Одласком Владе у
емиграцију, Министарство је деловало у оквиру избегличке
Владе у Лондону у периоду од 1941 до 1945. године. Крајем сеп*
тембра 1943. године, део владе са краљем прелази у Каиро.
Београдским споразумом од 1. новембра 1944. године, између
Јосипа Броза и представника краљевске владе Ивана Шуба*
шића, утврђена је структура јединствене владе формиране од
представника НКОЈ*а и Владе Краљевине Југославије, која је
имала задатак да распише изборе за Уставотворну скупштину.
Краљевска Влада и НКОЈ су поднели оставке, а 7. марта 1945.
године Указом Краљевих намесника, на предлог Председ*
ништва АВНОЈ*а, формирана је јединствена влада под пред*
седништвом Јосипа Броза Тита. Овим чином престао је пара*
лелизам двеју влада, једне у земљи и друге у иностранству.15
15. Средином 1946. године у одсуству су осуђени истакнути чланови Владе

у емиграцији (Слободан Јовановић, Милан Гавриловић, Константин Фотић
и др.) због тога „што су након војног слома и бекства из земље непрекидно
спроводили политику уништења НОП уз помоћ окупатора“. О том и другим
процесима у раздобљу 1945*1950 године види нпр: Жугић, Владимир, „Ратни
злочинци и издајници пред судом“, у: 13. мај, бр 5/1964, стр 110*127.

SECURITY INTELLIGENCE SYSTEM KINGDOM SHS (1918 1929)
The creation and formation of the Kingdom of Serbs, Croats and

Slovenes S the first Yugoslav state, which in 1920 named the Kingdom of
SHS and Kingdom of Yugoslavia in 1929, foundations were laid for the
first Yugoslav state security system. The system was composed of security
and intelligence services of the Ministry of Military and Navy, the MinisS
try of Foreign Affairs and the Ministry of Internal Affairs, as well as their
subordinate institutions. In this system existed and gendarmerie, primariS
ly as a backbone and internal public security of the Kingdom, although it
had its own intelligence.
The organs of state security monarchist Yugoslavia in fact they controlS
led internment camps („reception camps“) in the period from 1919 to 1922
and from 1939 to 1941. year. Such facilities existed in Valjevo, Pozarevac,
Smederevska Palanka, Subotica and other places, and served for the isolaS
tion and control of the holders of antiSconstitutional activities (Habsburg
loyalists, the Bolsheviks, the Ustasha, the activists of IMRO, etc.). OtherS
wise, the treatment of the detainees was much milder than the treatment
of internees in appropriate facilities FNRJ starting from 1949, ie. of the
treatments under the current camps (Naked Island, St. Gregory and othS
ers) and prisons.

Issn 1450 9792

Uploaded by

Document Information

Original Title

Copyright

Available Formats

Share this document

Share or Embed Document

Sharing Options

Did you find this document useful?

Is this content inappropriate?

Copyright:

Available Formats

Issn 1450 9792

Uploaded by

Copyright:

Available Formats

ISSN 1450 9792

ЦЕНТАР ЗА МИТОЛОШКЕ СТУДИЈЕ СРБИЈЕ

Centre for Mythological Studies of Serbia

ISBN 978*86*86541*08*6 (ЦМСС)

Библиографија проф. Живојина Андрејића

Библиографске координате стваралаштва Живојина Андрејића

У почаст „Витеза реда Змаја“ или о симплегми тајанственог језика

Живојин Андрејић против стереотипа у српској

Карађорђева личност у монографији Живојина Андрејића

Сликарство Живојина Андрејића

Ка поетици песме Живојина Андрејића

Рачански берач звезда (Осврт на поезију Живојина Андрејића)

Песници и сликари у част ............................................................................. 149

Митологија културе Лепенског Вира на основама епохалних

Хришћанска притока главном току филозофије

Птоломејеви Оринеји (Орини) и наши Горанци

О пореклу архиепископа Арсенија Сремца (1233*1263. +1266)

Милешева као неостварено патријаршијско седиште

Деспот Стефан у српским родословима и летописима

Манастир Жупањевац * историја и предање

Црква Дамила код Жагубице

Аустријска освајања на Балкану крајем XVII века и у XVIII веку

Топоними из левча и о Цариграду с позивом на Андрејића

Цркве брвнаре у Лапову, Лозовику и Брзану и чатмара у Багрдану

Обнова рада основних школа у Беличком срезу

Неколико новооткривених записа, натписа и зграфита на

Стари и ново откривени записи и натписи на простору

О неким особеностима писма традиције рачанских писара

Милан Решетар као сарадник у Енциклопедији

Томас Стерн Елиот * незаборављени трагалац за истином

Бановић Страхиња и Влах Алија у контексту епике,

Поетско сећање и стваралачка фантазија

О превођењу краћег перфекта на Француски језик

Šansona u nastavi Francuskog jezika

Културна и друштвена мисао Владимира Велмар Јанковића

Лексичке интерференције у приповеткама

Freud’s patients – middle*class of the fin*de*siecle Vienna

Општи аспекти преображаја мита у Бајроновом Дон Жуану

Димитрије Мита Исаковић (1856*1941)

Заштитни знак бренда и гаранција квалитета

Приказ књиге Живојина Андрејића

УПУТСТВО ......................................................................................................... 901

БИБЛИОГРАФИЈА ПРОФ. ЖИВОЈИНА

ПРЕДРАГ М. ИЛИЋ, МА1

Извршено је вредновање научних дела са 432 поена на

I. КЊИГЕ И ПОСЕБНА ИЗДАЊА

1. 1944 1974. /предговор Радосављевић Живомир, проф./, ССРН Рача,

2. Prilozi za hroniku Lepenice. /Предговор/ Živojin Andrejić. Rača,

3. Рача и околина. /Предговор/ Живојин Андрејић. Крагујевац, НИРО

4. Tame i svitanje – Graña za istoriju Lepenice u NOB i revoluciji 1941 45.

5. Стара варош Рача. /Предговор/ Живојин Андрејић. Рача, Општи*

6. Трговина Свилајнца – 40 година рада „8. октобар“. /Предговор/ Жи*

7. Покољењима за незаборав. /Коаутори: П. Парезановић, Р. Шовић, Д.

8. Мала историја (Сто педесет година основне школе Сараорци). /ко*

9. Стара Топола. /Предговор/ Живојин Андрејић, Културни центар

10. Баточина са околином. /Предговор/ Живојин Андрејић, Живојин

11. Dubrovnik. Živojin Andrejić, 1989, Дубровник – Рача; mapa, 12 crteža.

12. И ништа не дајем. /Збирка песама/, Рача, Ј. Шкерљ*Ж. Андрејић,

14. Средње Поморавље (Археолошко рекогносцирање). / Предговор/

16. Велуће. Београд – Рача, „Сфаирос“ Београд – „ЖА дизајн“ Рача,

17. Шакасте гривне и културни континуитет Индоевропљана. /

18. Велућа Драгаша. /Мементо и Предговор/ Живојин Андрејић.

19. Гривне живота – континуитет и космогонија Индоевропљана на

ISBN 9788686541086 (ЦМСС)

Freud’s patients – middleclass of the finde*siecle Vienna

25. Карађорђе /Завичај мита и историје 170418042004/. Рача, Центар

559. Свети знаци, Митолошки зборник 3, Рача 2000, стр. 77114.

59.13 Митологизација и парамитологизација Карађорђа, Митолош

7832. О српском царском челнику Муси и његовом пореклу, Рашка 39

9347. Архиепископ Арсеније Сремац, Некудим 7, Смедеревска Палан