SKULPTURA XV I XVI VEKA

U XV veku skulptura se postepeno oslobađa od arhitekture, koja je u u Srednjem veku imala

prevlast u umetnosti. Epoha građenja katedrala bila je prošla. Samim tim, skulptura je prestala da
bude ukras katedralskih portala. Ona prelazi na unutrašnji crkveni dekor i crkveni nameštaj, pa
dobija onaj značaj koji su nekada imali portali.
Značajno je - nasuprot Italiji - da je skulptura u Nemačkoj konzervativnija od slikarstva i da
slikarstvo prednjači u renesansnom stvaranju. Dok je akt retka pojava u Nemačkoj skulpturi
ovoga doba, slikarstvo se već upušta u problem akta (Direr, Cranach... ). Ukoliko se i javlja, akt
je ograničen na telo Hrista, Adama i Eve, ali je i u ovom pogledu Nemačka skulptura zaostala za
Italijanskom.
Od odlučnog uticaja je bio i materijal koji se u skulpturi upotrebljavao, jer Nemačka ne raspolaže
mermernim kamenolomima, pa se mermer samo izuzetno javljao na grobnim spomenicima.
Materijal u Nemačkoj skulpturi je kamen, bronza, mesing i pre svega drvo. Drvena skulptura je
prevashodno narodna umetnost i u ovoj je tehnici izrađen najveći broj remek dela te epohe. U
skulpturi su sjajne zanatlije, ali ne mogu da prevaziđu doslednost.
Nemačka skulptura u drvetu razvija se u strogo domaćim tradicijama, i sve do kraja XVI veka ne
prima nikakve uticaje Italijanske umetnosti. Tome doprinosi i sama tehnika drveta, koja se
isuviše razlikuje od tehnike u mermeru, tako da se svako mešanje te dve tehnike isključuje.
Mermer, koji se teško obrađuje, nameće stilizovanja, dok se drvo, podesno za duboki rez, lakše
prilagođava realističkim detaljima. Drvena skulptura u Nemačkoj je redovno polihromna.
Stil Nemačke skulpture ovoga doba determinisan je izborom teme i materijalom, pa je
esencijalno realistički i slikovit. Slikovitost se ogleda u sklonosti prema detalju i u narativnosti
bareljefa, koji postaju nekom vrstom vajane slike.
Oltarsku skilpturu, koja dominira nad drugim vrstama, karakteriše prenatrpanost kompozicije i
pridavanje ogromne važnosti ornamentici, koja kompoziciju čini još zagušenijom i još
nerazgovetnijom.
Nemačkoj skulpturi XV i XVI veka nipošto ne odgovara ime klasične skulpture, kao što ni
slikarstvu toga doba ne pristaje ime klasičnog slikarstva. Italijanska renesansa je izvršila na nju
samo površan i privremen uticaj. Ako izuzmemo Petera Vichera, skoro bi se moglo reći da
skulptura poznogotskog stila u Nemačkoj prelazi direktno u barokni stil, preskačući razvojne
etape.

Peter Vičer
Peter Vicher (1460.-1529.g.) Slavni Nirnberški livac, koji vrši prelaz sa gotskog stila na
renesansu, i u tom pogledu on u skulpturi igra istu ulogu kao Direr u slikarstvu.
Vicherova dela su isključivo nadgrobni spomenici, i to svih vrsta - od običnih položenih grobnih
ploča do prislonjenih zidnih spomenika i monumentalnih sarkofaga nazvanih visokim
grobnicama.
Italijanizam ovog umetnika predstavlja ujedno i dobit i gubitak za Nemačku plastiku. Prostota
kompozicije, plemenitost forme i draperije, više suptilnosti u artikulaciji, slobodni pokret i
držanje glave - sve su to nesumljivo pozitivne osobine koje svedoče o jednoj zrelijoj i savršenijoj
umetnosti. Ali, sa tim dobicima Nemačka skulptura gubi od svog slikovitog realizma, koji je bio
toliko dragocen u plastici XV veka. Prodiranjem italijanizma plastika gubi svoj nacionalni
karakter, a Peter Vicher predstavlja kulminantnu tačku. Njegova dela imaju dobre proporcije i
zovu ga Direr u vajarstvu.
12. Hrist i sestre Lazareve
Bareljef u bronzi iz 1621.g. Delo je potpisano i datovano. Forme su čistije, delo je dobro
proporcionisano, više slikarski nego skulptorski element.
Hans Vicher pokušava da se približi idealu oblika ljudske figure koji je Italija uspela da dosegne.
Direrov je učenik.
13. Apolon koji odapinje strelu
Po ideji, ovaj Apolon podseća na Apolona Belvederskog, kojeg su Nirnberžani poznavali po
jednoj gravuri. Ovo je fontana.

RENESANSA U FRANCUSKOJ

Uticaj stiže iz Lombardije preko ilustrovanih knjiga - minijatura. Francuska renesansa i umetnost
XVII veka se u mnogome razlikuju od ostalih zemalja - složenost likovnog tla. Ona ima vrednosti
srodne i sa Severom i sa Italijom. Francuska je imala veoma jaku gotiku pa samim tim i jaku
skulpturu (ona je kolevka gotike), ta gotika je imala više mere i čistije oblike, pa je uslovila
naredna zbivanja. Imala je neku humanu notu optimizma i gradskog zbivanja. U Francuskoj se
javlja laiscizacija skulpture, uvodi se u enterijer. Po postojanju gotike razlikuje se od Italije, ali
liči na nju po postojanju Antičke tradicije - imala je Antičku kulturu na svom tlu. Antika je lako
vaskrsnula, pa se kasnije javlja kao klasicizam. Postojanje Antike u Francuskoj uticalo je na
osećaj za meru i ljubav prema ljudskom telu, sa idealizovanjem forme rafiniranih proporcija i
delikatnošću u pojedinostima.
Krajem XIV veka Francuska je bila pod uticajem renesansnog stvaranja sa Severa (Braća iz
Limburga - Holanđani) a Italijanski uticaj je sve jači od kraja XV i kroz XVI vek (u vreme kasne
ranesanse i manirizma). U kontaktima sa Nizozemskom i Italijom, Francuska trasira sebi put u
umetnosti.
Renesansa se javlja od sredine XV veka, jer je Francuska dugo bila u teškoj situaciji - bila je
okupirana od Engleza od1337.g do 1453.g., oslobodilački pohod je dugo trajao. 1453.g.
Francuska se ujedinjuje i nastaju uslovi za razvoj umetnosti. Početkom XVI veka nastaje
vladarski apsolutizam i to utiče na likovno stvaranje. Francuska je raslojena, vlastela se pripaja
vladarskom sloju zbog interesa, a i građanstvu, koje se kristalizuje za vreme Fracoisa I, je takođe
odgovarao apsolutizam. Francuzi su ratovali 1499.g. za Severnu Italiju, kada su i uništili
Leonardovu konjaničku statuu, pretopivši je u topove.
Glavni deo renesansne umetnosti počinje od Francoisa I, koji je 1517.g. pozvao tada već
ostarelog Leonarda i imenovao ga prvim slikarem, arhitektom i poznavaocem mehanike. Francios
I je uticao da izvestan broj Italijana radi u Francuskoj - dolaze da rade Italijanski maniristi 30.-ih
godina XVI veka. Međutim, umetnost se nije mogla jednostavno preneti, sve dok u samoj
Francuskoj za to nije sazrela klima. Tako je Francuska ispoljavala nezavisnost u odnosu na
susedne zemlje. Manir u XVI veku se pokazao nepodesnim, pa je nastao barok, ali to nikada nije
bio pravi barok, jer Francuska nije bila izrazito katolička zemlja. Umetnost XV i XVI veka je bila
vezana za dvor zbog apsolutističke vladavine i imala je oficijalni i profani karakter.
U Francuskoj je iskazivana veza sa srednjevekovnim stvaranjem. Postojale su škole u Turu i
Buržu, a 1527.g. arhitekta žil Breton rekonstruiše Fontemblo. On okuplja umetnike i nastaje
Fontembloška škola, arhitektonsko i likovno središte. škola iz Fontembloa daje specijalno
slikanje sa stilskom varijantom koja obeležava Francusko slikarstvo. U vreme Francoisa I tu radi
i Nizozemski umetnik Johanes žan Klue, koji otvara dvorsku portretnu umetnost, koju nastavlja
njegov sin Francois Klue. Imali su stilizovanu ljubav za prirodom, prefinjene oblike. Bogati ljudi
naručuju ilostrovane knjige sa minijaturama kod ilustratora. Te su knjige pune izvesne naivnosti:
meki, zaobljeni oblici, produbljeni prostor.

SLIKARSTVO XV VEKA

U Francuskoj umetnosti nema one emfatičnosti (jačine u izrazu) kao kod Italijana, a sa druge
strane Francusko slikarstvo nije u onoj meri imitativno i prikovano za realni izgled kao
Flamansko. Francuska umetnost već u ovom dobu pokazuje u začetku one osobine koje će
karakterisati Francuski duh uopšte, a to su: jasnoća, osećanje mere i ukus. Osim toga, po
Francuskom shvatanju, lepota se, nasuprot Flamancima, javlja već u samom početku, kao činilac
elegantnosti.
Žan Foke
Jean Fouquet (1415.-1480.) Glavni predstavnik škole u Turu, a boravio je i u Rimu. Najveći
slikar među Francuskim primitivcima i minijaturista najvećeg ranga. Karakterišu ga veština
kompozicije i forme u prirodnom i istinitom stavu - ublaženi van Eyck. Kod njega frapira, pre
svega, savršena veština kompozicije. On je majstor da grupiše, sa postupnošću, velike mase ljudi,
a da pri tome uvek bude jasan i pregledan. Bio je majstor portreta, radi portret šarla VII. Njegove
figure su date u pozi savršeno prirodnoj i istinitoj. Svaka ličnost ima svoj osoben karakter, svako
lice svoj individualni izraz, umetnik ima smisao za psihološko poniranje.
Fouquet nije imao dramatičnost osećanja, niti je težio za njima. I kada je prilazio kakvom
dramatičnom prizoru, njega je više interesovao zaplet nego li strast i pokret. Skoro uvek kod
njega vidimo više pažnje nego entuzijazma, on je više zainteresovan nego uzbuđen, bolje reći
nikada ne dopušta svom uzbuđenju da prekorači granice njegovog besprekornog osećanja mere.
Oblike prikazuje stilizovano.
Osnovao je Francusku ikonu, čije su karakteristike snaga, prefinjenost i skromnost. Proučavao je
novu Toskansku perspektivu i njome se služio u svojim iluminisanim, ilustrovanim knjigama.
Kao kolorista, bar u minijaturama, on ima tu osobinu da
istovremeno meša izvanredno retke i suptilne harmonije
tonova sa intenzivnim koloritom, otuda utisak izvesnog
nesklada ili bar neobičnog sklada. Ima izraženu jasnoću
linije. Radi i u Avinjonu.

1. Bogorodica i dete - IS 75; K

Desni deo Melenskog triptiha u drvetu iz 1450.g. Fouquet
je stvorio bizarni diptih Etienne Chevalier-a, kraljevog
rizničara, koji kleči sa svojim zaštitnikom Sv. Stefanom
pred elegantnom Bogorodicom, okruženom plavim i crvenim groznim Heruvinima (Anđelima).
Panel sa Bogorodicom i detetom je drvenast i nezgrapan. Bogorodica (koja ima lik Agneze Sorel,
njegove ljubimice) ima graciozno telo, bez naturalizma, odelo svedeno na čvrstoću, čak i dojke
geometrijski svedene (jedna dojka je izbačena), smirenost pokreta glave. Ali, mršavost i
mišićavost Chevagliera i izvajano lice Sv. Stefana - koji drži samo jedan kamen čudesno tvrd i
sličan kvarcu - otkrivaju shvatanje realnosti koje je Fouquet osobito pokazao na oštrim
pojedinačnim portretima (Sv. Stefan sa vitezom Etiennom - dobri portreti). Obrada materijala je
važna kao i obrada lika (kamen koji Sv. Stefan drži u ruci).

2. Charles VII - IS 74; K

Portret iz 1444.-1445.g. Pobedonosni kralj Francuske, ukrućen, u
prsluku, sa rumenim licem okrenutim prema nama (napušten je
arhaični profil), napućenog i začuđenog izraza, sa šarenim plavim
šeširom - ružan. Renesansni pristup, karakteran i osoben, tvrdo
postavljen. Zavese, zlatni okvir sa natpisom. Ima i renesansnih i
srednjevekovnih elemenata.

Jean Fouquet - Charles VII

SKULPTURA I SLIKARSTVO XVI VEKA

Umetnici se okupljaju oko Fontenbbla - arhitektonskog i likovnog središta. Od 1527.g. arhitekta

žil Breton rekonstruiše Fontenbblo i okuplja umetnike, čime nastaje škola u Fontenbblu. Za
vreme Fransoa I radi nizozemski umetnik Jean Clouet, koji otvara dvorsku umetnost portretnih
vrednosti.
Fontenbblo je sagrađen nedaleko od Sene, na ivici jedne šume pune divljači podesne za lov -
momenat koji nije ostao bez odraza u umetnosti toga vremena.

Žan Gijon
Jean Goujon (1510.-1568.g.) Nesumljivo je najpopularniji od svih vajara Francuske renesanse.
Graditelj je i skulptor prvog reda, u osećanju oblika ljudskog tela i rafiniranosti pojedinosti. U
niskom reljefu iluzijom plastičnosti iskazuje dubinu, ima specijalan senzibilitet i odmerenu
eleganciju. Bio je i majstor reljefa. On je prvi preradio dela
Italijanske umetnosti i tražio inspiraciju u Grčkoj Antici.
3. Dijana iz Poatjea - A 323; K
1550.g. Bronzana dekorativna skulptura, na kojoj je prikazana
impozantna grupa: ženski akt, jelen i pas. Skulptura je od
mermera, Dijana sa lukom, a jelen leži pored. Dijana je lik
ljubavnice Anrija II, visoka i elegantna figura antičke lepote.
Oblici su čisti i odmereni, izduženi, sa izraženom spoljnom
manifestacijom - manirizam.
Jean Goujon - Dijana iz Anela
Žan Klue
Jean Clouet (1485.-1540.g.) Poreklom Flamanac, otac Fransoa Kluea. Bio je dvorski slikar
Francoisa I i blizak školi Fontembbloa. Njegova specijalnost su bili portreti crtani olovkom, koji
su se mogli vrlo brzo izvesti i onda su se prenosili na platno i slikali. Takvi crteži olovkom
većinom pokazuju utančaniju umetnost posmatranja i življe i diferenciranije daju individuane crte
lica nego slike u ulju. Jeanova umetnost, kao i njegovog sina Francoisa, izvanredno je prefinjena,
utoliko uzbudljivija ukoliko je umetnik ostao više po strani. Njegovi portreti nemaju
karakterizacije i maniristički su.

4. Francois I - J 590; K
1525.- 1530. g. Slika na drvetu. Kralj izgleda nadmeno u svom
veličanstvenom ruhu, sa kolajnom Sv. Mihajla oko vrata. Lik ima
intelektualan pogled, kostim od brokata samo što ne zašušti, nakit i
čipkast vez je prikazan sjajno. Oslikava bogastvo i ličnosti i života.
Korak napred - precizno slikani dekorativni elementi.