(Preuzeto iz Brak kao psihološka veza, Karl Gustav Jung)

“Svaki čovek nosi sliku žene oduvek u sebi, ne sliku te određene žene, već jedne određene
žene. Ova slika je, u osnovi uzev, nesvesna, potiče iz pradavnih vremena, ugrađena u živi
sistem nasledne mase, »tip« (»arhetip«) sveg iskustva niza predaka ženskog roda, precipitat
svih utisaka ο ženi, nasleđeni psihički sistem prilagođavanja. Kada ne bi bilo žena, moglo bi
se iz ove nesvesne slike u svako doba rekonstruisati kako bi u psihičkom pogledu žena trebalo
da izgleda. To isto važi i za ženu, i ona ima svoju urođenu sliku ο muškarcu. Iskustvo uči da
treba tačnije reći: sliku ο muškarcima, dok se kod muškarca radi ο slici ο ženi. Kako je ova
slika nesvesna, ona se uvek nesvesno projektuje u voljenu osobu i jedan je od najhitnijih
razloga strasne privlačnosti i njene suprotnosti. Ovu sliku sam označio kao anima i stoga
skolastično pitanje: »Habet mulier animam?« smatram vrlo interesantnim, pošto sam
mišljenja da je ovo pitanje inteligentno utoliko što izgleda da je sumnja opravdana. Žena
nema animu, ona ima animus. Anima ima erotsko emocionalni, animus rezonujući karakter i
stoga najveći deo onog što muškarci mogu da kažu ο ženskoj erotici i osećajnom životu žene
uopšte, počiva na projekciji njine sopstvene anime i stoga je krivo. Začuđujuće pretpostavke i
fantazije žena ο muškarcima počivaju na delatnosti animusa, koji je neiscrpan u stvaranju
nelogičnih sudova i pogrešne kauzalnosti. Anima kao i animus karakteriše neobična
mnogostranost. U braku je uvek sadržani taj koji ovu sliku projektuje na onog koji sadrži, dok
ovom drugom samo delimično uspeva da ovu sliku projektuje na bračnog druga. Što je ovaj
jednoznačniji i jednostavniji, tim manje uspeva projekcija. U svakom slučaju ova krajnje
fascinantna slika visi u praznom prostoru i čeka da je ispuni neki realan čovek. Ima tipova
žena koje izgleda kao da su od prirode stvorene za to da preuzimaju projekcije anime. Skoro
bi se moglo govoriti ο određenom tipu. Neophodan je takozvani »sfinga«
karakter,dvosmislenost ili višesmislenost; ne maglovita neodređenost u koju se ništa ne može
uložiti, već neodređenost puna obećanja, sa ćutanjem koje govori jedne Mona Lize koja je i
stara i mlada, i majka i ćerka, sumnjive čednosti, detinjaste i bezazlene mudrosti koja
razoružava muškarca. Izvanredni opis ovog tipa kod Rider Haggard, She, i Benoit,
L’Atlantide.
Ne može svaki čovek stvarnog duha biti animus, pošto on mora imati manje dobrih ideja a
više dobrih reči, značajnih reči u koje se može smestiti još mnogo što neizgovoreno. On mora
biti i pomalo neshvaćen od okoline ili bar da na neki način stoji u suprotnosti sa okolnim
svetom, da bi mogla da se u sve uklopi i ideja žrtvovanja. On mora biti dvosmisleni heroj,
neko sa mogućnostima, pri čemu uopšte nije sigurno da projekcija animusa nije već toliko
puta iznašla stvarnog junaka znatno ranije nego što je to u stanju spori razum takozvanog
prosečno inteligentnog čoveka.
Za muškarca kao i za ženu, ukoliko oni spadaju u gore pomenuti tip koji sadržava ispunjenje
ove slike znači doživljaj pun teških posledica, pošto se ovde pojavljuje mogućnost da
sopstvena komplikovanost nađe odgovora u odgovarajućoj raznolikosti. Ovde izgleda da se
otvaraju oni široki prostori, u kojima se čovek može osećati kao da je obuhvaćen i kao da je u
nečemu sadržan. Izričito kažem »izgleda«, pošto se radi ο dvosmislenoj mogućnosti. Kao što
projekcija animusa žene stvarno može da nasluti nekog od mase nezapaženog čoveka od
značaja, i još više od toga, da mu, moralnom podrškom može pomoći u njegovoj sopstvenoj
destinaciji, tako i muškarac pomoću projekcije anime može da sebi razbudi
»femmeinspiratrice«. Ali možda je to češće iluzija sa destruktivnim ishodom. Neuspeh stoga,
što verovanje nije bilo dovoljno jako. Pesimistima moram reći da u tim psihičkim praslikama
leže izvanredno pozitivne vrednosti, nasuprot tome, optimiste moram da upozorim da se
čuvaju od zaslepljujuće fantastike i mogućnosti najapsurdnijih stranputica.
Ova projekcija se ne sme shvatiti kao individualna i svesna veza. To nije ni u kom slučaju.
Ona stvara prisilnu zavisnost na bazi nesvesnih motiva, ali drugačijih od bioloških motiva.
Rider Hagardova She pokazuje otprilike kakav čudnovati svet predstava leži u osnovi
projekcije anime. To su uglavnom duhovni sadržaji, često u erotskoj odori, očigledni komadi
primitivnog mitološkog mentaliteta, koji se sastoji od arhetipova i čija celokupna slika
predstavlja takozvano kolektivno nesvesno.
Shodno ovome jedna ovakva veza u osnovi uzev je kolektivna a ne individualna. (Benoit, koji
je u Atlantide stvorio fantastičnu figuru koja se do u pojedinosti podudarasa She, osporava da
je to plagijat Hagardovog dela).
Ako kod jednog od supružnika dođe do ovakve projekcije, onda se nasuprot kolektivno
biološke veze uspostavlja kolektivno duhovna i time prouzrokuje gore opisano rastrzavanje
onoga koji sadrži. Ako mu uspe da se održi iznad površine vode, onda će upravo kroz konflikt
naći samoga sebe. U ovom slučaju po sebi opasna projekcija mu je pomogla prelazak iz
kolektivne u individualnu vezu. To znači isto što i potpuna svesnost veze u braku. Kako je
svrha ovog članka analiza psihologije braka, ne možemo se zadržavati na psihologiji
projektivnih odnosa. Zato ću se zadovoljiti samo spominjanjem ove činjenice.
Jedva da se može i započeti rasprava ο psihičkoj vezi u braku a da se bar usputno ne pomene
priroda kritičnih prelaza, reskirajući opasnost nesporazuma. Kao što je poznato u psihološkom
pogledu ne shvata se ništa drugo do ono što je čovek sam iskusio. Ova činjenica, međutim,
nikoga ne sprečava u ubeđenju da je njegov sud jedino tačan i kompetentan. Ova
iznenađujuća činjenica potiče iz neophodnog precenjivanja aktuelnog sadržaja svesti. (Bez
ovog nagomilavanja pažnje sadržaj uopšte ne bi mogao biti svestan). Na taj način dolazi do
toga da svako životno doba ima svoju sopstvenu psihološku istinu, tako reći svoju
programatsku istinu, isto kao i svaki stupanj psihološkog razvitka. Ima čak stupnjeva do kojih
dospeva samo mali broj – što je pitanje rase, porodice, vaspitanja, nadarenosti i strasti. Priroda
je aristokratska. Normalan čovek je fikcija, iako postoje izvesne opšte važeće
zakonomernosti. Duševni život je razvitak koji može da se zaustavi već na najnižim
stupnjevima. Izgleda kao da svaka individua ima specifičnu težinu shodno kojoj se individua
podiže ili spušta ka stupnju na kome dostiže svoju granicu. Shodno ovome ona stvara i svoje
poglede i ubeđenja. Stoga nije čudo što najveći broj brakova svoju najvišu psihološku granicu
dostiže sa biološkom destinacijom, bez štete po duhovno i moralno zdravlje. Relativno mali
broj zapada u dublju neslogu sa samim sobom. Tamo gde je mnogo spoljašnje nevolje
konflikt ne može dostići dramatični napon zbog nedostatka energije. Ali proporcionalno
socijalnoj sigurnosti raste psihološka nesigurnost, najpre nesvesno i prouzrokuje neuroze;
zatim svesno i prouzrokuje rastave, svađe, razvode i ostale bračne nesuglasice. Na još višem
stupnju uočavaju se nove mogućnosti psihološkog razvitka, koje se graniče sa religijskom
sferom, gde kritički sud dostiže svoj kraj.
Na svim ovim stupnjevima može doći do trajnog zastoja sa potpunom nesvesnošću ο onome
što je moglo da usledi u sledećem stupnju razvitka. Po pravilu je čak prilaz sledećem stupnju
zabarikadiran najžešćim predrasudama i sujevernim strahovima, što je sigurno krajnje
svrsishodno, pošto bi čovek, koji bi slučajno mogao da živi na njemu isuviše visokom
stupnju, od sebe načinio nekorisnu budalu.
Priroda nije samo aristokratska, ona je i ezoterična. Ali nijedan razborit čovek se zbog toga
neće dati zavesti da čuva tajne, jer on isuviše dobro zna da se tajna duševnog razvitka nikada
ne može izdati jednostavno zbog toga što je razvitak pitanje sposobnosti pojedinca.”