ПУТУЈУЋЕ ДРУЖЕЊЕ

ИГРОКАЗ: ЗАИСТИНСКА СРПСКА БАЈКА

НАРАТОР:

На горњој половини овог нашег округлог света, окружена најмоћнијим

моћницима Истока и Запада, на средокраћи два велика мора, постоји малена
земља чије је име Србија.
Од давнина су се туда многи путеви и разне судбине укрштале. Они са Истока
говорили су за ову земљу да је на Западу, они са Запада - да припада Истоку и
свако ју је другачијом од своје земље сматрао. Најгоре је било када би цар
Запада пожелео своје царство на Исток да шири ил’ кад би владар Истока
намерио Запад да осваји. Тада би се, источна одовуд, а западна одонуд, две
љуте војске, једна на другу обрушавале и по Србији крваво сударале. И ко год
да је победником постајао, хтео је овом земљом да влада.
Али, упркос честим ратовима и страдањима, у срцима овдашњих људи
сачувала се благост за јаве Запада и милост за снове Истока. Све што је овај
народ желео, било је да се од туђег одбрани и да се својим сачува.

ГЛУМАЦ:

Неко се сад највероватније чуди

где нестадоше они кристали сјајни,
кад грумен здроби туђинац луди,
а издајник зграби прикривач бајни?

Гле!
Ено их где и данас у вашем оку светле
кад год вам ваше баке ил’ мајке,
уместо о вештицама што јашу метле
српске заистинске читају бајке!

ГЛУМИЦА:

Ево нас, ту је бина,

Ево приче од давнина.
Ко је чуо - нека дремка.
Ко је не зна - нек се спремка
да открива и да пита
Историјом да проскита.
Прва прича – Карађорђе!
Неће спанаћ, хоће грожђе.
Одбранио тебе, мене,
Не дај име да му свене.

НАРАТОР:
Беше давно, када се у срцу Шумадије, у маленом селу Вишевцу, сиромашним
сељацима Марици и Петру, баш са првим ђурђевцима, родио син Ђорђе. Била
је то љупка и крупна беба, живахних, тамних очију и четкасте, накострешене и
као угаљ црне косе.
Од рашчупаног замазанка израстао је у снажног и вредног дечака.

(излази глумац који изводи радње које наратор набраја)

Ђорђе постаде врстан дрводељац који је оштрим ножићем умео, од свакаквог

комада дрвета, да направи разне корисне стварчице. По селу су га хвалили: те
најслађе се једе кашиком коју Ђорђе направи, те највеселије је коло одсвирано
на Ђорђевој фрулици. Кад би комшиници била потребна преслица, Ђорђе би је
зачас издељао и за узврат добијао повећу кокош, а за дугачке дрвене варјаче
давали би му пуне пунцијате чиније млека.

Ето, тако је Ђорђе од малена помагао мами, која га је с времена на време, онако
израслог, стављала на крило и подсећала на давно изговорене речи његовог
оца Петра:

МАЈКА:
Мили мој сине, немој никада да се љутиш на свог брата Србина. Или му
опрости, или му помози. Непријатељи би најсрећнији били да нас могу све
завадити, па да Србијом још безброј година владају. Њих, сине мој, ваља одавде
што пре истерати. Добро запамти, све се може, кад се силно жели и хоће.

КАРАЂОРЂЕ:
Баш сам ти то хтео рећи, мајко. Одлучио сам да пођем у шуму и да се борим за
слободу наше земље…

МАЈКА:
Добро, драго моје дете. Чиниш ме поносном. Али, молим те, пери зубе пре
спавања и ујутро. Пошто још увек нико није измислио пасту за зубе, добро ће
ти послужити лист жалфије. Пери руке пре и после јела. Истрљај их блатом, па
добро испери у потоку. Немој да сам чула од некога да поткошуљу ниси упасао
у панталоне или да, по ветру, идеш у борбу без капе. И пери ноге пре спа…

КАРАЂОРЂЕ: Добро, мати моја. Биће тако, само ме немој сада брукати пред
овим људима овде, је л видиш да нисмо сами… (показује на публику)

НАРАТОР:
А док ова прича не заузме сасвим други правац
Ево питања за вас. Али, добро размислите: за брзоплете може бити мамац.
Даааакле: зашто Карађорђе око једења спанаћа никада није имао дилеме?
Није га јео и тачка и због тога му нико није правио проблеме!

Ко зна, нека дигне руку… (погледато по публици)

Ако не знате – скратићу вам муку.

Па није га јео, јер у Србији у то давно време – није постојало спанаћево семе!
Спанаћ је у Србију стигао из Кине и то много година касније
И добро је да нам је сада све ово јасније.

Враћамо се сада нашој историјској причи.

Док је Карађорђе растао у јунака и вођу,
Србијом наставише Турци да нас глођу.
И тако, једаред, у шумадијско лето позно
поново се догађало нешто стрррашно и грррозно!

(на ”сцену” нахрупи опаки, стррррашни Турчин)

СТРАШНИ ТУРЧИН – МЕХМЕД БУМБАР:

Оооо Маријана, слатка мала Маријана, тебе ћу чекат јааааа, док сване даааан.
(отпева са врата, а потом настави дубоким и страшним гласом)
Шаље ме Салих - ага да те водим код њега. Вели, лутко, хоће да будеш његова.
И то од - одмах! Зато се брзо спакуј, па палимо на овом вранцу!

МАРИЈА (искарикирано умиљатим гласом):

Вауууу, то је велика част. Ево, послужићу ракију и сир, па ви мало мезите док
се ја спремим. Салих-аги желим да пођем окупана и у својим најлепшим
хаљинама.

(Марија му сипа ракију у чашу, па после прве, насу му и другу, а потом и трећу
чашу ракије "шљивовице", све терајући га да се окрепи. У међувремену се и
преобукла, да Турчин не би ништа посумњао. Турчин пије и певуши: - О
Маријана, слатка мала Маријана, тебе ћу чекат ја…)

У једном тренутку, када се Мехмед Бумбар од толике ракије потпуно

ошамутио, Марија му се пришуњала с леђа и тако га је страховито опаучила
некаквом дебелом тољагом по леђима, да је он свом својом дужином и
ширином треснуо на под. И ни макац. Лежи тако и ни прстом да мрдне.

НАРАТОР: (Марија ”замрзнута” на сцени у некој пози страха, Мехмед Бумбар

лежи)
Јадна Марија, тек се тада преплашила. Ако Салих-ага и остали Турци сазнају
шта је урадила - засигурно ће је убити.

МАРИЈА:
Шта да радим? Шта да радим? Куку мене јадне, шта сада да радим? (Крене да
бежи па се врати до Мехмеда Бумбара, крене-бежи…)

Узима од Мехмеда Бумбара кубуру и сабљу, завија по комад погаче и сира и -

истрчава! Трчи по сцени (сали) ко без душе (за то време на сцени се дочарава
шума, макар натписом ШУМА) и ту Марија наставља лутање. )

Спава у ”колиби”. Устаје, бере травке, једе јабуке, поврће, воће, пече оно што
улови…

Седне испод дрвета крушке и једе батак и вади из торбе књигу ”Заистинска
српска бајка” и чита.

Чује се песма, неко долази и певуши… појављује се Карађорђе, не види Марију

која се сакрива иза дрвета… Карађорђе певуши:… ” Лептирићу, шаренићу, ходи
к' мени амо! Ево имам лепу ружу, омириши само. Ја бих дошо, ал' се бојим
какве игле клете, стиснућеш не пробошћеш ме, п’ онда збогом свете! (опет
мења глас у дубок, карађорђевски) Нећу, лепко, нећу, лепко, живота ми мога,
само хоћу да избројим кол'ко имаш нога… (па опет гласић лептира) Е па то ти
могу касти и издаље малко, лептир има шест ножица…
МАРИЈА:
Ахем, ахем, прекасно је да се сакријем, сигурно је и он мене видео.

КАРАЂОРЂЕ:
(блам га је од оне малопређашње песме, кашље и намести скроз дубок, мушки
глас) - Ха, било би глупо да сада покуша да се сакрије. Ваљда примећује да сам
је видео.

МАРИЈА:
Па… па ово је Карађорђе. Ето мени начина да постанем хајдук и да се борим
против Турака! (намешта одећу, поправља обрве на брзину. Потом вади
кубуру.)

КАРАЂОРЂЕ (довикује):
Којекуде, прекрасна Маријо! Мани се оружја кад мене видиш. Па зар ниси чула
да метак Карађорђа неће?!

МАРИЈА (као за себе)

Сад ћу да се онесвестим од среће, мајке ми. Тоталнооо! Не могу да верујем.
Јесте, он је, главом и брадом. Јооој, велики Карађорђе! Највећи јунак. Види га...
тај у црно завија Турке... зато га и прозваше КАРАђорђе. Црни Ђорђе... Сад ће
мени Црни Ђорђе Карађорђе помоћи да постанем права хајдучица!

(Не зна шта ће од радости. Почиње да скаче, па креће да га загрли, па се повуче

– он све време стоји и само је гледа, прати погледом... - па падне пред њега на
колена, па вришти од среће, па се преврће преко главе, прави ”звезду”, шљапка
га о образима, онда стане испред њега све цупкајући….

МАРИЈА: (одједном смушена)

А… овај… откуд ти знаш ко сам ја?

КАРАЂОРЂЕ:
Ха, ха, па цела Србија зна за тебе. По души те, Марија, славу ћеш ми угрозити!
Где год да одем само слушам о хајдучици Марији што самује по шумадијским
шумама, пребија Турке и дели сиротињи све што узме од тих угурсуза. Вала
сам срећан што сам те најзад срео. Него, ево ти ове моје торбе, па не било ти
тешко, извади мало погаче да нешто поједемо и мало се поразговарамо.

МАРИЈА:
(Пребира по Карађорђевој плетеној торбици, гледа… )
 - О чему би се ти са мном разговарао?

КАРАЂОРЂЕ (строго):
Дедер, Марија, кажи ми истину, до кад ти, дете, мислиш овако?! Када ћеш већ
једном да завршиш са хајдуковањем, па да почнеш да живиш како и приличи
женском чељадету?

МАРИЈА:
Само овде мирно спавам и сањам. Сањам како је Србија поново слободна и
само овде ми се то чини истинитим. По ноћи ме успављује цвркут птица, а не
плач и јаук сиромашних и беспомоћних. Гледам како свијају гнезда, долећу до
својих ’тића и хране их из кљунова. И нико им младунчад, ни хлеб не отима. То
је слобода, мој господару. И ја сам је овде пронашла.

(Почиње да плаче. Покрила је лице рукама.)

КАРАЂОРЂЕ:
(Очински грли Марију. Привуче је да седне покрај њега. Уздахне, онако како
сви ураде када доносе важну и тешку одлуку…):

Де, де... Не плачи више. Знам колико тугујеш. Болује од ропства цела Србија, а
да би нам земља једном оздравила, потребни су нам такви јунаци као што си
ти. Ако је Бог одлучио да уместо варјаче носиш сабљу, а уместо да љуљаш своју
децу - гониш Турке по шумама, онда се неће љутити, ни ако уместо хаљина,
зарад српског добра - обучеш мушке чакшире!

(Карађорђе вади из торбе мушке панталоне, Марија наслања уз себе, гледа да

ли јој пашу величином… , задовољна је)

МАРИЈА:
Кул су…

КАРАЂОРЂЕ:
Види, таман ти. Као да сам знао… јутрос сам једног Турчина одаламио…
онако… више чвркнуо и викнуо сам: СТООООООООООООООЈ! (из све снаге
заурла!) и он паде с коња и, да постиш, и упишкио се од страха…

Марија одједном гледа панталоне између ногу… Згађеног израза лица.

КАРАЂОРЂЕ:
Па опрао сам их ваљда, по души те… И у омекшиваш ставио, хахаха…

МАРИЈА:
… и кад наиђемо сада на хајдучку дружину (гледа се у огледалце, пудерише
нос) да ме зовеш Маринко, а не Марија, је л важи?

Одлазе са сцене. Она сва важна, он се смејуљи. Одједном он стане.

КАРАЂОРЂЕ:
Е, Марија?

МАРИЈА:
Маринко!

КАРАЂОРЂЕ:
Е, Маринко?

МАРИЈА/МАРИНКО:
Молим?

КАРАЂОРЂЕ:
Кад се будем женио, хоћеш да ми будеш кум?

МАРИНКО:
Хоћу.

(Загрле се и одлазе)

НАРАТОР:

О лепоти прелепе Јелене говорило се надалеко. Живела је у срцу Србије, у селу

Маслошево, са оцем и два старија брата. Откако је стасала за удају, свакога
дана би однекуд бар један момак у Маслошево долазио, да моли њеног оца и
браћу да му дају Јелену за жену. А у ствари, Јелена је већ дуже време била до
ушију заљубљена у српског јунака Карађорђа. Видела га је само једном, када се
Карађорђе, склањајући се од турске потере, сакрио у кућу њеног оца. Чим им се
погледи први пут сретоше, осети Јелена како се цела утапа у његовим, као
шумски вир, дубоким и тамним очима. Само је својој најбољој другарици
Милици поверила тајну коју је на дну срца крила.
ЈЕЛЕНА:
Јеси ли видела? Синоћ се Карађорђе баш поред мене у коло ухватио. Је л’ да
најокретније игра? Ја држим за један крај марамче, он за други, па тако два
кола одиграсмо. Ал’ кад сам начас осетила како ме је раменом својим дотакао,
као да сам крила добила, ма земљу старкама… овај… опанцима нисам
додиривала од среће. Него, знаш шта? Чула сам јуче кад су две старице крај
црквице разговарале, како се свакој девојци у сну може показати за кога ће се
једнога дана удати.

ЊЕНА ДРУГАРИЦА МИЛИЦА:

Ма како то може, Јелена?

ЈЕЛЕНА:
Може, Милице, може. Изгњечимо мрве леба и зачепимо стабљику с обе стране!
И пре него што легнемо, прво треба да се, ко и увек, помолимо Богу, ал после
овако да кажемо: "О, ти, мало пауче! Ти плетеш мрежу по целом свету и
уплети ноћас мога драгог, те ми га на сан донеси." Чим то изговоримо,
метнемо ону цев са заробљеним пауком под јастук и легнемо да спавамо. И
кога те ноћи сањамо, тај ће нам бити суђеник.

МИЛИЦА:
Ма је л’ то стварно? Немој да се џабе бакћемо с пауцима. Можда бисмо могле
твоју браћу да молимо да нам улове два паука, једног за тебе и једног за мене,
па да и мени мој будући у сан дође. А, је л’ Јецо, де ми кажи истину. Јеси ти то
већ радила?

ЈЕЛЕНА:
- Е па, да знаш да јесам.

МИЛИЦА:
(спусти крчаг, приближи се сасвим Јелени, моли је)

Очињег ти вида, кога си уснила? Како? Ма где нађе паука? Када? Ау, а како си
га смела у руке узети?

ЈЕЛЕНА:
Аман, заустави се, све ћу ти исприповедати, баш како је заистински било.
Паука ми је ухватио бабо. Ја му рекла како 'оћу избројати колко има ножица.
Бабо ми га уфатио, па вели: “Паук има осам ногу. Добро, де, понеки и седам.”
Питам ја:“ Како понеки и седам?“ А он вели: “Па, ево овај, јер сам му управо
откинуо једну. Шта ћу, кад се копрца. Оволички, а копрца се.” Онда му ја рекла
да га тури у трску и док га је угурао, откину му још две и оста паук са само пет
ногица. Јој, срећом ме бабо ништа више није око тог паука запиткиво!
Запушим ја добро трску, метнем је под јастук, било је то баш у време младог
месеца и, богме, заспим. Чврсто, баш чврсто. Ал’ ваљда зато што му је бабо
покидо оне ногице, нисам сањала суђеника него… неке крушке сам сањала,
ето! Као берем их и скупљам у скуте... Сад знаш зашто морам све поновити.

МИЛИЦА:
Крушке? Па, можда ћеш кад се удаш да се презиваш Крушковић? Или ће муж да
ти буде из Крушковца…

МИЛИЦА:
Их, бре, Јецо, а ја се понадала да је то с пауком права бајалица, а оно испаде да
је… да је крушкалица.

Милица разочарано одлази. Јелена седи, чупка нешто са крила… Устаје полако.
У позадини се види како Карађорђе ”пада с крушке”, гледа Јелену, па се
дошуњава до ње...

КАРАЂОРЂЕ:
Помоз Бог, девојко! (весело и са враголастим осмехом)

ЈЕЛЕНА:
Бог и те... те... теби по по по могао јуначе.

Карађорђе кружи око ње и посматра је. Она сагла главу. Стидљива скроз.

ЈЕЛЕНА:
Јеси ли ти са неба пао? Одакле си стигао, кад те уопште нисам ни видела, ни
чула? Тиши си и бржи и од саме мисли.

КАРАЂОРЂЕ:
Да видиш, и јесам пао, али не баш с неба, него ево, с ове овде крушке.
(смеје се. Стоји испред Јелене. Карађорђе јој дотакне кажипрстом браду, лагано
јој подигне лице, а потом другом руком прихвати њен длан и подигне
Јеленину руку до својих усана. Тихо јој каже)

Јелена, 'оћеш ли да пођеш за мене? Ја бих да ми ти, и ниједна друга, постанеш

жена.
Мук.

КАРАЂОРЂЕ:
Јелена?

ЈЕЛЕНА:
Што питаш мене? Ено ти мог оца, па питај њега. Ако он дозволи, ја хоћу…

КАРАЂОРЂЕ:
(Како Јелена рече "ја хоћу", привуче је и обухвати око струка, па је подиже све
вртећи се са њом од среће.)

КАРАЂОРЂЕ:
Ој, Јелан, трчи, трчи и јави... свима јави... да си од данас моја жена, да си од
данас Карађорђева жена.

НАРАТОР:
И пре више од двеста година, у Горовићкој цркви, венчаше се велики српски
вожд Карађорђе и прекрасна Јелена. Ако и сад још негде постоје, још и данас се
воле.
(Јелени наратор ставља вео)

Сви сте позваниии. Дођитеееее. Дођите на свадбено весеље и наравно, на

фотографисање са младом и младожењомда сачувамо успомену да нам сећања
на важну српску прошлост не увену.