Milan Kundera

Usporavanje
***
Identitet
***
Neznanje

obrada: bojana888 & skobo90

USPORAVANJE
 1.

Poželeli smo da provedemo veče i noć u nekom zamku. Mnogi su u Francuskoj

pretvoreni u hotele: kvadrat u zelenilu, izgubljen u ružnom prostoru bez zelenila;
usred ogromne mreže puteva, mali komad sa senovitim stazama, drvećem, pticama.
Vozim a u retrovizoru posmatram kola iza sebe. Levi žmigavac žmirka i cela kola šalju
nestrpljive talase. Šofer čeka priliku da me pretekne, vreba taj trenutak kao što
grabljivica vreba vrapca.
Moja žena Vera kaže: „Svakih pedeset minuta po jedan čovek pogine na
francuskim drumovima. Pogledaj te ludake što jure oko nas. To su oni isti koji umeju
da budu tako neverovatno oprezni kad na njihove oči neku staricu pljačkaju na ulici.
Kako to da se ne boje kad su za volanom?”
Šta da odgovorim? Možda ovo: čovek nagnut nad motorom može se usredsrediti
jedino na sadašnji trenutak svoje jurnjave; čvrsto se drži za delić vremena odsečen i
od prošlosti i od budućnosti; istrgnut je iz neprekidnog toka vremena; izvan vremena
je; drugim rečima, on je u stanju zanosa; u tom stanju ne zna ništa o svojim
godinama, ništa o svojoj ženi, ništa o svojoj deci, ništa o svojim brigama i, prema
tome, ne plaši se, jer je izvor straha u budućnosti, a onaj ko je oslobođen budućnosti
nema se čega bojati.
Brzina je onaj oblik zanosa kojim je tehnička revolucija obdarila čoveka.
Nasuprot motociklisti, trkač je uvek svestan svoga tela, neprekidno prinuđen da misli
na svoje plikove, na zadihanost; kad trči, oseća svoju težinu, svoje godine, svestan je
više nego ikad sebe i svoje starosti. Sve se menja kad čovek brzinu prenese na
mašinu; onda mu je sopstveno telo izvan igre a on se predaje brzini koja je netelesna,
nematerijalna, čista brzina, brzina po sebi, brzina - zanos.
Neobičan je to spoj: hladna bezličnost tehnike i vatra zanosa. Sećam se one
Amerikanke koja mi je, pre trideset godina, strogog lica i zaluđena kao neki aparatčik
erotike održala (ledeno teorijsku) lekciju o seksualnom oslobađanju; reč koja se
najčešće vraćala u njenom govoru bila je orgazam; nabrojao sam: četrdeset tri puta.
Kult orgazma: puritanski utilitarizam projektovan u seksualni život; efikasnost uperena
protiv dokolice; svođenje koitusa na prepreku koju treba što brže preći da bi se
dospelo do ekstatične eksplozije, jedinog pravog cilja ljubavi i univerzuma.
Zašto se izgubilo uživanje u onome što je usporeno? Ah, gde su one nekadašnje
lutalice? Gde li su oni junaci dangube iz narodnih pesama, one skitnice što tumaraju
od mlina do mlina i spavaju pod vedrim nebom? Da li su iščezli zajedno sa seoskim
putevima, s livadama i proplancima, s prirodom? Jedna češka poslovica njihovu
prijatnu dokolicu iskazuje metaforom: oni gledaju u prozore dragoga Boga. Onaj ko
gleda u prozore dragoga Boga ne dosađuje se; srećan je. U našem svetu, dokolica se
pretvorila u besposličenje, a to je nešto sasvim drugo: besposlen čovek je frustriran
čovek, on se dosađuje, neprestano traga za kretanjem koje mu nedostaje.
Gledam u retrovizor: stalno ona ista kola koja ne mogu da me preteknu zbog
saobraćaja iz suprotnog pravca. Pored šofera sedi žena; zašto joj taj muškarac ne
ispriča nešto smešno? Zašto joj ne položi dlan na koleno? Umesto da to uradi, on
proklinje automobilistu koji, ispred njega, ne vozi dovoljno brzo, a ni žena ne pomišlja
da vozača dotakne rukom, ona u mislima vozi s njim i proklinje me i ona.
A ja mislim na ono drugo putovanje iz Pariza, ka jednom zamku na selu, koje se
dogodilo pre više od dvesta godina, na putovanje gospođe de T. i mladog viteza koji
je prati.
Prvi put su tako blizu, jedno pored drugog, a neiskazivo čulni ambijent koji ih
okružuje nastaje upravo iz laganog ritmičnog kretanja: zanoseći se onako kako se
kreću kočije, čas na jednu čas na drugu stranu, dva tela se dotiču, najpre nesvesno,
zatim svesno, i priča počinje da se plete.
 2.

Evo šta kazuje pripovetka Vivana Demona: neki dvadesetogodišnji plemić se

nađe jedne večeri u pozorištu. (Ni ime ni njegova titula se ne pominju, ali ja
zamišljam da je on vitez.) U susednoj loži on opazi izvesnu damu (priča da je samo
početno slovo njenog imena: gospođa de T.); to je prijateljica grofice čiji je ljubavnik
taj vitez. Ona ga zamoli da je posle predstave otprati. On je iznenađen ovim odlučnim
ponašanjem i tim više zbunjen što poznaje miljenika gospođe de T., izvesnog markiza
(nećemo doznati njegovo ime; stupili smo u svet tajne, tamo gde imena nema), vitez
se, ništa ne shvatajući, nađe u kočijama pored lepe dame.
Posle laganog i prijatnog putovanja, kočije se zaustavljaju u prirodi pred tremom
zamka, tu ih dočekuje muž gospođe de T., mrzovoljan. Večeraju utroje u ćutljivoj i
sumornoj atmosferi.
Potom ih muž zamoli da ga izvine i ostavi ih same.
U tom trenutku počinje njihova noć: noć složena kao triptih, noć kao putovanje
u tri etape; najpre šetaju kroz park; zatim vode ljubav u letnjikovcu u parku; najzad,
nastavljaju da se vole u jednoj tajnoj odaji zamka.
U zoru se rastaju. Ne mogavši da pronađe svoju sobu u lavirintu hodnika, vitez
se vraća u park, gde, začuđen, nailazi na markiza, onog istog za kojeg zna da je
ljubavnik gospođe de T. markiz, koji upravo stiže u zamak, veselo ga pozdravlja i
saopštava mu razlog onog zagonetnog poziva: gospođi de T. bilo je potrebno neko
pokriće da bi on, markiz, ostao nepodozriv u očima njenog muža. Radujući se što je
ta obmana uspela, podsmeva se vitezu prinuđenom da ispuni veoma smešnu ulogu
lažnog ljubavnika. Ovaj pak, umoran posle ljubavne noći, odlazi za Pariz u kočiji koju
mu zahvalni markiz nudi.
Pod naslovom Bez sutrašnjice priča je objavljena prvi put 1777. godine; ime
autora je bilo zamenjeno (pošto smo u svetu tajne) sa sedam zagonetnih velikih slova
G.D.P.U.K.S. što se, ako hoćete, može pročitati kao: „G. Denon, plemić u Kraljevoj
službi.”1Zatim, u sasvim malom tiražu, i sasvim anonimno, preštampana je 1779. pre
nego što će se sledeće godine ponovo pojaviti pod imenom jednog drugog pisca. Nova
izdanja su ugledala dan 1802. i 1812, uvek bez pravog imena autora; najzad, posle
zaborava koji je potrajao pola veka, priča se ponovo pojavila 1866. Od tada se
pripisuje Vivanu Denonu i u našem veku je stekla slavu koja stalno raste. Danas se
ubraja u književna dela koja, po svoj prilici, najbolje predstavljaju umetnost i duh
XVIII veka.
 3.

U svakodnevnom jeziku pojam hedonizma označava amoralnu sklonost ka

životu u čulnim uživanjima, ako ne i poročan život. To je, naravno, netačno; Epikur,
prvi veliki teoretičar uživanja, shvatio je krajnje skeptično srećan život: uživanje oseća
onaj ko ne pati.
Patnja je, znači, osnovni pojam u hedonizmu: čovek je srećan onoliko koliko
ume da izbegne patnju; a kako uživanja često donose više nesreće nego sreće, Epikur
preporučuje samo obazriva i umerena uživanja. Epikurovska mudrost ima izvesnu
melanholičnu pozadinu: bačen u bedu sveta, čovek zapaža da je jedina očigledna i
pouzdana vrednost uživanje koje on sam može osetiti, pa ma kako bilo malo: gutljaj
sveže vode, pogled u nebo (ka prozorima dragog Boga), milovanje.
Bila umerena ili ne, uživanja pripadaju isključivo onome ko ih doživljava i filosof
bi, s pravom, mogao prebaciti hedonizmu njegovu sebičnu osnovu. Ipak, po mom
mišljenju, Ahilova peta hedonizma nije sebičluk, već njegova očajno utopijska priroda
(oh, samo da se varam!): zbilja sumnjam da se hedonistički ideal može ostvariti;
bojim se da se život koji nam taj ideal preporučuje ne može pomiriti sa čovekovom
prirodom.
Osamnaesti vek je u svojoj umetnosti izvukao uživanja iz tame moralnih
zabrana; u njemu je nastalo ono ponašanje koje se naziva libertinskim i koje kao da
zrači sa slika Fragonara i Vatoa, sa stranica Sada i Krebijona sina ili Dikloa. Zbog toga
moj mladi prijatelj Vensan taj vek obožava i, kada bi samo mogao, nosio bi kao bedž
na reveru svog sakoa lik markiza de Sada. Ja njegovo divljenje delim, ali dodajem (a
doista me ne čuju) da se prava veličina te umetnosti ne sastoji iz makar kakvog
zastupanja hedonizma već iz njegove analize. To je razlog zbog kojeg smatram
Opasne veze Šoderloa de Lakloa jednim od najvećih romana svih vremena.
Njegove ličnosti se ne bave ničim drugim sem osvajanjem uživanja. Ipak, malo
pomalo, čitalac shvati da njih manje mami uživanje a više to osvajanje. Da igru ne
pokreće želja za uživanjem već želja za pobedom. Da se ono što se na početku javi
kao radosna slobodna igra neprimetno i neizbežno pretvara u borbu na život i smrt.
Samo šta ta borba ima zajedničko sa hedonizmom? Epikur je pisao: „Mudar čovek
neće tražiti nikakvu radnju vezanu za borbu.”
Epistolarni oblik Opasnih veza nije puki tehnički postupak koji bi se mogao
zameniti nekim drugim. Taj oblik je rečit sam po sebi i kaže nam da je sve ono što su
ličnosti doživele upravo doživljeno da bi one to ispričale, prenele, saopštile, poverile,
napisale. U takvom svetu, u kome se o svemu razgovara, najpristupačnije i u isti mah
najubojitije oružje je razglašavanje na sva zvona. Valmon, junak romana, upućuje
ženi koju je zaveo pismo o raskidu koje će je uništiti; međutim, to pismo mu je od
reči do reči izdiktirala njegova prijateljica, markiza de Mertej. Kasnije, ista ta
Mertejeva, iz osvete, pokazuje jedno Valmonovo poverljivo pismo njegovom
suparniku; ovaj će ga izazvati na dvoboj i Valmon će poginuti. Posle njegove smrti,
intimna prepiska između njega i Mertejeve će se razglasiti i markiza će završiti život
prezrena, prognana i odbačena.
U tom romanu ništa ne ostaje isključiva tajna dva bića; svi kao da su se našli u
ogromnoj zvučnoj školjci u kojoj svaka prošaptana reč odzvanja mnogostrukim
odjecima kojima nema kraja. Kad sam bio mali, pričali su mi da ću, ako stavim
školjku na uvo, čuti večni šum mora. Tako isto u lakloovskom svetu svaka
izgovorena reč se zauvek čuje. Je li to XVIII vek? Je li to raj u uživanju? Ili čovek, i
nesvestan toga, oduvek živi u takvoj jednoj školjci što odjekuje? U svakom slučaju
školjka koja odjekuje nije svet Epikura koji svojim učenicima nalaže: „Živećeš
skriven!”
 4.

Čovek s recepcije je ljubazan, ljubazniji nego što su obično na recepcijama

hotela.
Setivši se da smo pre dve godine tu dolazili, obaveštava nas da se odonda mnogo
toga promenilo. Uređena je dvorana za konferencije radi raznih seminara i sagrađen
lep bazen.
Radoznali da ga vidimo, prolazimo kroz veoma svetlo predvorje, veliki prozori
grade luk i gledaju na park. U dnu predvorja, široko stepenište se spušta prema
velikom popločanom bazenu sa zastakljenom tavanicom. Vera me podseća: „Prošlog
puta na ovom mestu je bio mali vrt s ružama.”
Smeštamo se u sobi, pa izlazimo u park. Zelene terase se spuštaju prema reci,
Seni.
Lepo je, ushićeni smo, želimo da napravimo dužu šetnju. Posle nekoliko minuta
izbija drum kojim jure kola; odmah se vraćamo.
Večera je izvrsna, svi lepo obučeni kao da bi da odaju počast minulom vremenu
čija uspomena treperi nad dvoranom. Pored nas su se smestili roditelji s dva deteta.
Jedno od njih peva na sav glas. Kelner se s poslužavnikom naginje nad njihov sto.
Majka ga netremice gleda želeći da ga podstakne da izusti neku pohvalu detetu koje
se, ponosno što ga posmatraju, penje na stolicu i još više diže glas. Lice oca ozaruje
srećan osmeh.
Sjajan bordo, patka, desert - koji je tajna kuće - ćaskamo, zadovoljni i bezbrižni.
Zatim, po povratku u sobu, uključim načas televizor. I tu su opet deca. Ovoga
puta su crna i na samrti. Naš boravak u zamku se poklopio sa onim vremenom kada
se nedeljama, svakodnevno, prikazuju deca iz jedne afričke zemlje već zaboravljenog
imena (sve ovo se dogodilo pre, u najmanju ruku, dve-tri godine, kako popamtiti sva
ta imena!) koju pustoši građanski rat i glad. Deca su mršava, iscrpljena, nemaju više
snage da naprave pokret kako bi oterala muve koje im šetaju po licu.
Vera mi kaže: „Ima li i starih ljudi koji u toj zemlji umiru?”
Ne, ne, ono što je u toj gladi tako privlačilo pažnju, što je nju učinilo
jedinstvenom među milionima gladi koje su se dogodile na ovoj zemlji, jeste činjenica
da ona nosi isključivo decu. Nismo videli na ekranu ni jednog odraslog koji pati iako
smo svakoga dana gledali vesti upravo da bismo potvrdili tu pojavu koja nikada ranije
nije viđena.
Sasvim je, znači, prirodno da se pobune deca a ne odrasli protiv te okrutnosti
odraslih i da sa svom sebi svojstvenom spontanošću pokrenu čuvenu kampanju
„Deca Evrope šalju pirinač za decu Somalije”. Somalija! Pa dabome! Taj čuveni
slogan mi je vratio ono izgubljeno ime! Ah, kakva šteta što je to sve već
zaboravljeno! Pirinač se kupovao naveliko, beskrajna količina paketa. Roditelji, pod
dubokim utiskom tog osećanja planetarne solidarnosti koja je obuzela njihove
mališane, ponudili su novac i sve ustanove su pružile pomoć; pirinač je skupljan po
školama, prenošen do luka, utovarivan na brodove u pravcu Afrike i svi su mogli da
prate tu slavnu epopeju pirinča.
Neposredno posle dece na samrti, ekran su prekrile devojčice od šest do osam
godina, obučene kao odrasle, a ponašaju se na simpatičan način starih koketa, oh, to
je tako ljupko, tako uzbudljivo, tako zabavno kad deca postupaju kao odrasli,
devojčice i dečačići se ljube u usta, zatim se pojavljuje jedan muškarac koji drži
odojče u naručju i, dok nam on objašnjava koji je najbolji način da se opere rublje
koje je njegova beba isprljala, prilazi jedna lepotica, usta su joj poluotvorena i iz njih
izvlači strašno senzualan jezik koji počinje da se uvlači u strašno dobroćudna usta
čoveka koji drži novorođenče.
„Da spavamo”, kaže Vera i gasi televizor.
 5.

Francuska deca koja hitaju da pruže pomoć svojim malim afričkim drugovima
podsećaju me redovno na lik intelektualca Berka. Iz vremena njegovih dana slave.
Kao što često biva sa slavom, njegovu je izazvao jedan neuspeh. Prisetimo se:
osamdesetih godina našeg veka svet je pogodila epidemija bolesti zvane sida koja se
prenosila ljubavnim dodirom harajući u početku među homoseksualcima. Da bi ustali
protiv fanatika koji su u toj epidemiji videli pravednu božju kaznu i izbegavali obolele
kao okužene, tolerantni duhovi su izražavali bratstvo sa obolelima i pokušavali da
dokažu da u druženju s njima nema nikakve opasnosti.
Tako su poslanik Diberk i intelektualac Berk ručali u jednom čuvenom pariskom
restoranu s grupom obolelih od side; obed je protekao u izvanrednoj atmosferi i, da ne
bi propustio ni jednu priliku da pruži dobar primer, poslanik Diberk je pozvao kamere
za onaj trenutak kada se služi zaslađenje. Čim su se kamere pojavile na pragu, on je
ustao, prišao jednom bolesniku, digao ga sa stolice i poljubio u usta još puna
čokoladnog slatkiša „mus”. Berk je bio iznenađen ovim naprasnim obrtom. Smesta je
shvatio da će čim bude snimljen na filmu ovaj sočni Diberkov poljubac postati
besmrtan; diže se i duboko zamisli mozgajući da li i on da poljubi nekog bolesnika od
side. U prvoj fazi razmišljanja, otkloni to iskušenje zato što u dnu duše nije bio
potpuno siguran da dodir s bolesnim ustima nije zarazan; u sledećoj fazi, odluči da
prevlada svoju obazrivost, procenjujući da slika s poljupcem zaslužuje taj rizik; ali, u
trećoj fazi, jedna misao ga zaustavi u jurnjavi ka seropozitivnim ustima: ako i on
poljubi bolesnika, neće time postati ravan Diberku, naprotiv, spustiće se na nivo
podražavaoca, imitatora, čak podređenog koji će prenagljenim imitiranjem još
pridodati sjaju slave onog drugog. Zadovoljio se, dakle, da ostane stojeći i da se
licemerno smeši. Ali tih nekoliko sekundi oklevanja koštalo ga je skupo, jer je kamera
bila tu i, na televizijskom dnevniku, cela Francuska je pročitala na njegovom licu te tri
faze njegove zabune i narugala mu se. Deca koja su sakupljala pakovanja pirinča za
Somaliju pritekoše mu u pomoć u pravi čas. On iskoristi svaku priliku da u javnosti
izbaci lepu parolu: „Jedino deca žive u istini!”, zatim otputova u Afriku i naslika se uz
jednu crnu devojčicu na samrti, lica pokrivenog muvama.
Slika posta slavna u celom svetu, mnogo više od one slike na kojoj Diberk ljubi
bolesnika od side, jer dete koje umire više vredi od odraslog na samrti, što je
očigledna stvar koja je u to vreme promakla Diberku. Ovaj se, ipak, nije osetio
pobeđen i nekoliko dana kasnije pojavi se na televiziji; znajući da je Berk ateista, to
mu dade ideju da, kao revnosni hrišćanin, ponese sa sobom sveću, oružje pred kojim
čak i najokoreliji nevernici povijaju glavu; za vreme razgovora s novinarom, on je
izvadi iz džepa i pripali; rešen da perfidno diskredituje brige koje je Berk pokazao za
egzotične zemlje, progovori o siromašnoj deci kod nas, iz naših sela, naših predgrađa,
i pozva sugrađane da siđu na ulicu, svako sa svećom u ruci, radi velikog marša kroz
Pariz u znak solidarnosti s decom koja pate; na to pozva Berka po imenu (sa
skrivenom razdraganošću) da stane u red uz njega na čelo povorke. Berk je morao
izabrati: ili da učestvuju u maršu sa svećom kao dečak iz Diberkovog hora ili da se
izvuče i izloži osudi.
To je bila zamka koju je trebalo izbeći činom koliko odvažnim toliko i
neočekivanim: on odluči da iz tih stopa odleti u jednu azijsku zemlju u kojoj se narod
pobunio i da jasno i glasno podrži ugnjetene; nažalost, geografija mu je uvek bila slaba
tačka; svet se za njega delio na Francusku i Ne-Francusku s nepoznatim pokrajinama
koje je uvek brkao; tako se on iskrca u nekoj drugoj dosadno mirnoj zemlji čiji je
aerodrom u planini bio leden i veze loše održavane; morao je tu ostati osam dana
čekajući da ga neki avion vrati u Pariz pregladnelog i s gripom.
„Berk je vrhovni mučenik među akrobatama”, prokomentarisao je Pontven.
Pojam akrobate poznat je samo malom krugu Pontvenovih prijatelja. To je
njegov veliki izum i možemo žaliti što ga nikad nije razvio u nekoj knjizi, niti istakao
kao temu za međunarodne simpozijume. Ali on ne haje za slavu. Njegovi prijatelji ga
slušaju sa utoliko življom pažnjom.
 6.

Svi današnji političari su, prema Pontvenu, pomalo akrobate, a sve akrobate se
mešaju u politiku, što nas, ipak, ne bi trebalo navesti da ih pomešamo. Akrobata se
razlikuje od običnog političara po tome što ne želi vlast već slavu; on ne želi da
nametne svetu ovu ili onu društvenu organizaciju (za nju mari kao za lanjski sneg),
već da zauzme scenu da bi na njoj briljirao svojim ja.
Da bi zauzeo scenu, treba s nje da otera ostale. To pretpostavlja naročitu
borbenu tehniku. Borbu koju vodi akrobata Pontven naziva moralni džudo; akrobata
baca rukavicu celom svetu; ko je u stanju da se pokaže moralniji (hrabriji, pošteniji,
iskreniji, spremniji na žrtvu, istinoljubiviji) od njega? A on rukuje svim zahvatima koji
mu omogućuju da drugoga dovede u moralno podređen položaj.
Ako neki akrobata ima mogućnosti da uđe u političku igru, on će javno odbiti sva
tajna pregovaranja (koja su oduvek teren za igru prave politike) žigošući ih kao
lažljiva, nepoštena, licemerna, prljava; on će javno izneti svoje predloge, s tribine,
pevajući, igrajući i pozivajući poimence ostale da ga slede u njegovoj akciji: nipošto ne
neprimetno (da bi dao onom drugom vremena da razmisli, da razmatra
protivpredloge), već javno i, ako je mogućno, na prepad: „Da li ste spremni odmah
(kao ja) da se odreknete svoje zarade u martu u korist dece iz Somalije?” Iznenađeni,
ljudi će imati samo dve mogućnosti: ili da odbiju i time izgube ugled kao neprijatelji
dece, ili pak da kažu „da” u užasnoj zbunjenosti koju će kamera morati pakosno da
pokaže, kao što je pokazala oklevanja sirotog Berka na kraju ručka sa obolelima od
side. „Zašto ćutite, doktore Iks, kad se u vašoj zemlji gaze ljudska prava?” To pitanje
je postavljeno doktoru Iks u trenutku kada on, upravo operišući bolesnika, nije mogao
odgovoriti: ali, pošto je ponovo ušio isečen stomak, obuzeo ga je takav stid zbog
ćutanja da je prosuo sve što se htelo čuti od njega, i još više od toga; posle toga ga je
akrobata, koji je harangirao (a to je drugi izuzetno strašan zahvat moralnog džudoa),
olabavio: „Konačno.
Mada malo kasno...”
Mogu se dogoditi te situacije (u diktatorskim režimima, recimo) u kojima je
opasno javno zauzeti stav; za akrobatu je malo manje opasno nego za ostale jer, pošto
je prošetao pod svetlošću reflektora, vidljiv sa svih strana, štiti ga pažnja javnosti; ali,
on ima anonimne obožavaoce koji, odazivajući se njegovom koliko sjajnom toliko
nepromišljenom apelu, potpisuju peticije, učestvuju na zabranjenim skupovima,
demonstriraju na ulici; s njima će se postupati bespoštedno, a akrobata nikada neće
podleći sentimentalnom iskušenju da sebi prebaci što je prouzrokovao njihovu
nesreću, znajući da plemeniti cilj više znači nego život ovoga ili onoga.
Vensan zamera Pontvenu: „Dobro je poznato da se ti užasavaš Berka, a mi te u
tome sledimo. Ipak, iako je on budala, zastupao je slučajeve koje i mi smatramo
opravdanim ili, ako hoćeš, zastupala ih je njegova sujeta. Pa te ja pitam: ako hoćeš da
se umešaš u neki javni sukob, da skreneš pažnju na neku gadost, pomogneš onome
koga nepravedno gone, kako možeš, u naše vreme, da ne budeš ili ne izgledaš kao
akrobata?”
Na ovo zagonetni Pontven odgovara: „Varaš se ako misliš da sam hteo da udarim
na akrobate. Ja ih branim. Onaj ko oseća odvratnost prema njima i hoće da ih ocrni
sudariće se uvek s jednom nepremostivom preprekom: s njihovim poštenjem; jer,
izlažući se stalno publici, akrobata sebe osuđuje da bude besprekoran; on nije sklopio,
kao Faust, ugovor s Đavolom, on ga je sklopio sa Anđelom: od svog života bi da
načini umetničko delo i u tom poslu mu Anđeo pomaže: jer, nemoj zaboraviti,
akrobatika na žici je umetnost! U toj opsesiji da u sopstvenom životu vidi građu za
umetničko delo leži prava suština akrobate; on moral ne propoveda već ga izvodi!
Hoće da uzbudi i zaseni svet lepotom svog života! Zaljubljen je u svoj život kao što
vajar može biti zaljubljen u kip koji upravo vaja.”
 7.

Pitam se zašto Pontven ne objavi tako zanimljive ideje. On ipak nije bogzna
kako zaposlen, taj istoričar, doktor književnosti, koji se dosađuje u svojoj kancelariji u
Nacionalnoj biblioteci. Da li on ne mari da obznani svoje teorije? Malo je to reći: on
se toga užasava. Onaj ko njegove ideje obnaroduje zbilja se izlaže opasnosti da uveri
ostale u njegovu istinu, da na njih utiče i da se tako nađe u ulozi onih koji teže da
promene svet. Promeniti svet! Kakva čudovišna namera za Pontvena! Ne zato što je
svet takav kakav jeste divan već stoga što svaka promena neizbežno vodi u nešto
gore. I zato što će se, s jednog sebičnijeg stanovišta, svaka obnarodovana ideja pre ili
posle okrenuti protiv svog tvorca i oduzeće mu ono zadovoljstvo koje je imao zato što
je nju smislio. Jer, Pontven je jedan od velikih Epikurovih učenika: on smišlja i razvija
ideje samo zato što mu to pričinjava zadovoljstvo. Ne prezire on čovečanstvo koje je
za njega neiscrpan izvor veselo podrugljivih razmišljanja već ne oseća ni najmanju
želju da s njim stupi u tešnji dodir. Okružuje ga grupa drugara koji se sastaju u
Gaskonjskoj kafani i taj mali uzorak čovečanstva mu je dovoljan.
Među njegovim drugovima Vensan je najbezazleniji i najdirljiviji. On uživa sve
moje simpatije i ja mu jedino zameram (sa malo zavisti, doduše) ono mladalačko i, po
mom mišljenju, preterano obožavanje koje ima za Pontvena. Ali, čak i u tom
prijateljstvu nešto je dirljivo. Pošto razgovaraju o mnoštvu tema koje mu privlače
pažnju, o filosofiji, politici, knjigama, Vensan je srećan da s njim ostane sam; on ima
bujicu neobičnih i provokativnih ideja, a Pontven, i sam ushićen, ispravlja svog
učenika, inspiriše ga, hrabri. Ali, dovoljno je da naiđe neko treći, pa da Vensana
unesreći jer se Pontven odmah promeni: govori glasnije i postaje zabavan, suviše
zabavan za Vensanov ukus.
Na primer: sami su u kafani i Vensan ga pita: „Šta ti, zaista, misliš o onom što se
događa u Somaliji?” Pontven mu strpljivo održi čitavo predavanje o Africi. Vensan
stavlja primedbe, oni raspravljaju, možda se i našale, ali bez želje da briljiraju, samo
zato da bi sebi pružili nekoliko trenutaka opuštanja za vreme razgovora koji ne može
biti ozbiljniji.
Stiže Maši u društvu neke nepoznate lepotice. Vensan bi da nastavi diskusiju:
„Ali reci mi, Pontvene, zar ne misliš da se varaš tvrdeći da...” I razvije zanimljivu
polemiku protiv teorija svog prijatelja.
Pontven napravi dugačku pauzu. On je majstor za dugačke pauze. Zna da se
samo stidljivi ljudi njih plaše i da se, kad ne znaju šta da odgovore, zalete u smetene
rečenice koje ih čine smešnim. Pontven ume tako neograničeno da ćuti da čak i
Kumova slama, pod dubokim utiskom njegovog ćutanja, nestrpljiva, čeka na odgovor.
Ne izustivši ni reč, on posmatra Vensana koji, neznano zašto, stidljivo obara oči,
zatim smešeći se posmatra damu i još jednom se okrene prema Vensanu očiju punih
tobožnje brižnosti: „Tvoj način da u prisustvu jedne dame budeš tako uporan s
preterano sjajnim mislima svedoči o zabrinjavajućoj oseci tvog libida.”
Na Mašiovom licu se pojavljuje njegov čuveni blesavi osmeh, lepa dama baci na
Vensana nadmeni ironični pogled, a Vensan je sav zajapuren; oseća se pozleđen:
prijatelj koji je do maločas bio pun pažnje prema njemu najednom je spreman da ga
uvali u nelagodnost sa isključivim ciljem da zadivi jednu ženu.
Zatim pristignu ostali prijatelji, sedaju, ćaskaju: Maši priča zgode; sitnim hladnim
primedbama Gužar iznosi na sto svoju knjišku erudiciju; nekoliko žena suzdržava
smeh.
Pontven ćuti; on čeka; pošto je dovoljno pustio da mu ćutanje zri, kaže: „Moja
prijateljica neprestano traži od mene da se ponašam grubo.”
Bože moj, kako on ume to da kaže. Čak i ljudi za susednim stolovima su ućutali
i slušaju ga; u vazduhu treperi suzdržavan smeh. Šta je tako smešno u činjenici što
njegova prijateljica traži od njega da se ponaša grubo? Mora da je sve u čaroliji glasa i
Vensan ne može sebe da spreči da ne bude zavidan s obzirom na to da je njegov glas,
u poređenju s Pontvenovim, kao uboga svirala koja se upinje da se nadmeće s
violončelom. Pontven govori tiho, nikad ne dižući glas, a on ipak ispunjava dvoranu i
ostale glasove sveta čini nečujnim.
On nastavlja: „Da se grubo ponašam... Ali ja nisam sposoban za to! Nisam
grubijan!
Suviše sam osetljiv!”
Smeh i dalje treperi u vazduhu i, da bi uživao u tom treperenju, Pontven pravi
pauzu.
Zatim će reći: „Povremeno mi dolazi jedna mlada daktilografkinja. Jednog dana,
dok sam joj diktirao, najednom je, potpuno dobronamerno, ščepam za kosu, dignem
sa stolice i povučem ka postelji. Na pola puta je pustim i prsnem u smeh: ’Oh, kakva
strašna greška, pa vi niste hteli da budem grub! Oh, oprostite mi, gospođice!’”
Cela kafana se smeje, čak i Vensan kome se njegov učitelj opet dopada.
 8.

Ipak, sledećeg dana mu kaže prekornim tonom: „Pontvene, ti nisi samo veliki
teoretičar o akrobatama, ti si i sam takav veliki akrobata.”
Pontven će (malo zbunjen): „Ti mešaš pojmove.”
Vensan: „Kad smo zajedno, ti i ja, i kada nam se neko pridruži, istog časa se
mesta na kome se nalazimo deli na dva dela, novodošavši i ja smo u parteru, a ti
izvodiš akrobacije na sceni.”
Pontven: „Kažem ti da mešaš pojmove. Izraz akrobata se primenjuje isključivo
na egzibicioniste u javnom životu. A ja se javnog života gnušam!”
Vensan: „Ponašao si se pred onom ženom juče kao Berk pred kamerom. Hteo si
da privučeš na sebe svu njenu pažnju. Hteo si da budeš najbolji, najduhovitiji. A
protiv mene si iskoristio najobičniji egzibicionistički džudo.”
Pontven: „Možda egzibicionistički džudo. Ali ne moralni džudo! A to je razlog
zbog kojeg se ti varaš nazivajući me akrobatom. Jer taj akrobata može biti moralniji
od ostalih. Ja sam, međutim, hteo da izgledam gori od tebe.”
Vensan: „Akrobata bi da izgleda moralniji zato što je njegova široka publika
naivna i smatra moralne gestove lepim. Ali naša uža publika je izopačena i voli
amoralnost. Ti si, dakle, koristio protiv mene amoralni džudo, a to nikako ne
protivreči tvojoj suštini akrobate.”
Pontven (najednom, drugim tonom, vrlo iskreno): „Ako sam te povredio.
Vensane, oprosti mi.”
Vensan (trenutno uzbuđen zbog Pontvenovog izvinjenja): „Nemam šta da ti
opraštam.
Znam da si se šalio.”
To nije slučajnost što se sastaju u Gaskonjskoj kafani. Među njihovim svetim
zaštitnicima Dartanjan je najveći: zaštitnik prijateljstva, jedine vrednosti koju oni
smatraju svetom.
Pontven nastavlja: „U veoma širokom značenju reči (i, zaista, tu si u pravu),
akrobata je svakako u svakom od nas i ja se slažem s tobom da sam ja, kad vidim da
nailazi neka žena, još deset puta veći akrobata od ostalih. Šta mogu protiv toga? To je
jače od mene.”
Vensan se prijateljski smeje, sve uzbuđeniji, a Pontven nastavlja pokajničkim
tonom: „Uostalom, ako sam ja, kao što ti upravo priznaješ, veliki teoretičar za
akrobate, to znači da mora postojati između njih i mene nešto zajedničkog, inače ja ne
bih mogao da ih razumem.
Jeste, slažem se s tobom u tom pogledu, Vensane.”
 Na tom stupnju, Pontven od prijatelja pokajnika ponovo postaje teoretičar: „Ali
sasvim malčice zato što, u tačnom značenju u kome koristim ovaj pojam, ja nemam
nikakve veze sa akrobatom. Smatram ne samo mogućim već i verovatnim da pravi
akrobata, jedan Berk, jedan Diberk, bude pred ženom bez ikakve želje da se razmeće
i da zavodi. Ne bi mu palo na um da priča priču o daktilografkinji koju je vukao za
kosu ka svojoj postelji zato što ju je pomešao s nekom drugom. Jer, publika koju on
hoće da osvoji nisu neke konkretne i vidljive žene, već veliko mnoštvo nevidljivih!
Čuj, to je još jedno poglavlje koje treba razraditi u teoriji o akrobati: nevidljivost
njegove publike! U tome leži zastrašujuća savremenost te ličnosti! Ona se ne
pokazuje pred tobom ili preda mnom već pred celim svetom. A šta je ceo svet?
Bezlični beskraj! Apstrakcija.”
Usred njihovog razgovora, stiže Gužar u društvu Mašija koji se, s vrata, obraća
Vensanu: „Rekao si mi da si pozvan na veliki simpozijum entomologa. Imam jednu
vest za tebe! Berk će biti tamo.”
Pontven: „Opet on? On je svuda!”
Vensan: „Šta li on ima tamo da traži?”
Maši: „Ti bi kao entomolog trebalo to da znaš.”
Gužar: „Kad je bio student, išao je jedne godine u Školu za visoke entomološke
studije. Na tom simpozijumu će ga dići u rang počasnog entomologa.”
A Pontven će reći: „Treba da odemo tamo i napravimo urnebes!” Zatim,
okrenuvši se Vensanu: „Ti ćeš sve da nas tamo prošvercuješ!”
 9.

Vera već spava; otvaram prozor koji gleda na park i mislim na put koji su prešli
gospođa de T. i njen mladi vitez pošto su izišli iz zamka u noć, na ono nezaboravno
putovanje u tri etape.
Prva etapa: šetaju zagrljeni, razgovaraju, potom nađu jednu klupu na travnjaku i,
jednako zagrljeni, sednu, i dalje razgovarajući. Noć je obasjana mesečinom, vrt se
terasasto spušta ka Seni čiji se žubor meša sa šuštanjem drveća. Pokušajmo da
uhvatimo nekoliko odlomaka iz razgovora. Vitez moli za jedan poljubac. Gospođa de
T. odgovara: „Pristajem na to: kad bih odbila, bili biste suviše oholi. Vaše samoljublje
bi vas navelo da smatrate kako vas se bojim.”
Sve što kaže gospođa de T. plod je jedne umetnosti, umetnosti razgovora, koja
ne ostavlja ni jedan postupak bez komentara i obrazlaže mu smisao; ovoga puta, na
primer, ona pristaje na poljubac koji vitez traži, ali tek pošto je svom pristanku dala
sopstveno tumačenje: ako dopušta da je poljubi, to je isključivo zato da bi vitezovu
oholost svela na pravu meru.
Kada pametnom igrom poljubac preobrati u čin odupiranja, niko ne može biti
obmanut, čak ni vitez, ali on ipak mora veoma ozbiljno da shvati njene reči jer su one
od onih dosetki na koje treba odgovoriti drugom dosetkom. Razgovor nije puko
ispunjavanje vremena, naprotiv, vreme organizuje ona, ona upravlja njime i nameće
pravila koja treba poštovati.
Kraj prve etape njihove noći: poljubac koji je dala vitezu da se ne bi osetio
suviše ohol, pratio je i drugi, pa su se poljupci „nizali, presecali razgovor, zamenjivali
ga...” Ali evo ona ustaje i odlučuje da se vrati.
Kakva umetnost režije! Posle prve pometnje čula, trebalo je pokazati da
ljubavno uživanje još nije zreo plod; trebalo je podići mu cenu, učiniti da se ono još
više želi; trebalo je izazvati neki obrt, neku napetost, iščekivanje u neizvesnosti.
Vraćajući se ka zamku s vitezom, gospođa de T. tobože poništava sve, znajući dobro
da će u poslednjem trenutku imati neophodnu snagu da situaciju preokrene i sastanak
produži. Za to će biti dovoljna jedna rečenica, jedan recept kakve prastara umetnost
razgovora poznaje na desetine. Ali, usled nekakvog neočekivanog spleta okolnosti,
usled nekog nepredvidljivog izostajanja nadahnuća, ona nije u stanju da nađe ni jedan
jedini. Kao glumac koji je iznenada zaboravio tekst. Jer, doista, potrebno joj je da zna
tekst, to nije kao danas kada devojka može reći, hoćeš li to, ja hoću, hajde da ne
gubimo vreme! Za njih, ta otvorenost ostaje iza prepreke koju, i pored svih svojih
libertinskih uverenja, ne mogu preći. Ako ni jednom ni drugom na vreme ne padne na
um nijedna misao, ako ne nađu nikakav izgovor da nastave šetnju, biće prinuđeni,
prostom logikom svoga ćutanja, da se vrate u zamak i tamo se oproste jedno od
drugog. Što jasnije oboje uviđaju neodložnost pronalaženja nekog izgovora da se
zaustave i glasno ga iskažu, to su im sve više usta kao zašivena: sve rečenice koje bi
im mogle priteći u pomoć kriju se pred njima dok ih očajnički dozivaju da im
pomognu. Zbog toga, kad pristignu blizu kapije zamka, „obostrano nagonski naši
koraci su se usporavali”.
Na sreću, u poslednjem trenutku, kao da se sufler najzad probudio, ona
pronalazi svoj tekst i napada viteza: „Nezadovoljna sam vama...” Najzad, najzad! Sve
je spaseno! Ona se ljuti. Našla je izgovor za malu tobožnju ljutnju koja će im
produžiti šetnju: ona je bila iskrena prema njemu; zašto joj onda on nije rekao ni
jednu jedinu reč o svojoj ljubljenoj, o grofici?
Brzo, brzo, treba da se izjasni! Treba da progovori! Razgovor je oživeo i oni se
ponovo udaljavaju od zamka putem koji će ih ovoga puta, bez zamki, odvesti u
ljubavni zagrljaj.
 10.

Razgovarajući, gospođa de T. postavlja putokaze po tlu, priprema sledeću fazu

zbivanja, nagoveštava svom partneru šta treba da misli i kako da postupa. Ona to čini
pažljivo, elegantno i posredno, kao da priča o nečem drugom. Ona mu otkriva sebičnu
hladnoću grofice da bi ga oslobodila dužnosti da bude veran i da bi se opustio imajući
u izgledu noćni doživljaj koji mu ona priprema. Ona organizuje ne samo neposrednu
već i udaljeniju budućnost, dajući na znanje vitezu da ni u kom slučaju neće postati
suparnica grofice od koje on ne bi trebalo da se rastaje. Drži mu kratak kurs
sentimentalnog vaspitanja, uči ga praktičnoj filosofiji ljubavi koju treba osloboditi
tiranije moralnih pravila i zaštititi diskrecijom koja je od svih vrlina najviša. I čak
uspeva da mu sasvim prirodno objasni kako će biti potrebno da se sutradan on ophodi
s njenim mužem.
Čudite se: gde, u tom prostoru tako razumno organizovanom, obeleženom
putokazima, trasiranom, proračunatom, odmerenom, gde tu ima mesta za spontanost,
za „ludovanje”, gde je ludilo, gde je zaslepljenost od želje, „luda ljubav” koju su
obožavali nadrealisti, gde je samozaborav? Gde su sve one vrline bezumlja koje su
izgradile našu predstavu o ljubavi? Ne, one nemaju ovde šta da traže. I gospođa de T.
je kraljica razboritosti.
Ne one nemilosrdne razboritosti markize de Mertej već jedne blage i nežne
razboritosti, one razboritosti čiji je vrhovni zadatak da štiti ljubav.
Vidim je kako vodi viteza kroz noć pod mesečinom. Sada se zaustavlja i
pokazuje mu obrise letnjikovca koji se pred njima ocrtava u polumraku; ah, kakvih je
sladostrasnih trenutaka bila svedok ta kućica, šteta, kaže mu, što nema ključ kod
sebe. Približavaju se vratima i (kako je to čudno! kako neočekivano!) kućica je
otvorena!
Zašto mu je ispričala da nema ključa? Zašto mu nije odmah saopštila da se
letnjikovac više ne zatvara? Sve je udešeno, smišljeno, napravljeno, sve je izrežirano,
ništa nije otvoreno ili, da kažemo drugačije, sve je umetnost; u ovom slučaju:
umetnost da se produži iščekivanje, još tačnije: umetnost da se što je moguće duže
održi u stanju uzbuđenja.
 11.

Kod Denona se ne nailazi ni na jedan opis spoljašnjeg izgleda gospođe de T;

jedno mi ipak izgleda sigurno: ona ne može biti tankog struka; pretpostavljam da joj je
„stas obao i gibak” (tim rečima Laklo određuje najpoželjnije žensko telo u Opasnim
vezama) i iz telesne zaobljenosti proizlazi zaobljenost i usporenost kretanja i pokreta.
Iz nje struji neka prijatna dokonost. Ona raspolaže mudrošću odugovlačenja i upravlja
celokupnom tehnikom usporavanja. To naročito dokazuje tokom druge etape noći,
provedene u letnjikovcu; oni ulaze, grle se, ruše na kanabe, vode ljubav. Ali „sve je to
bilo malo prenagljeno. Osetismo svoju grešku (...). Kad je čovek suviše strastan,
manje je pažljiv. Juri ka krajnjem uživanju ništeći sve one slasti koje mu prethode.”
Tu prenagljenost, od koje gube ono prijatno usporavanje, oboje odmah uviđaju
kao grešku; ali ja ne verujem da je gospođa de T. time iznenađena, pre mislim da je
ona znala da je to neizbežna, kobna greška, da joj se nadala i da je iz tog razloga
unapred pripremila međuigru u letnjikovcu kao ritardando kako bi usporila, prigušila
predvidljivu i predviđenu brzinu događanja, da bi se, kad nastupi treća etapa, u
novom dekoru, njihov doživljaj mogao razvijati u svem svom predivnom usporenju.
Ona prekida ljubav u letnjikovcu, izlazi s vitezom, opet s njim šeta, seda na
klupu nasred travnjaka, nastavlja razgovor i odvodi ga potom u zamak, u tajnu odaju
koja dodiruje njen stan; muž je ovu nekada uredio kao čaroban hram ljubavi. Na
pragu, vitez zastaje zaprepašćen: ogledala koja pokrivaju sve zidove umnožavaju
njihovu sliku tako da se najednom beskrajna povorka parova oko njih grli. Ali, neće
oni voditi ljubav tu; kako je gospođa de T. htela da spreči suviše jaku eksploziju čula i
da što više produži vreme uzbuđenosti, odvodi ga u susednu sobu, jednu pećinu
utonulu u mrak, svu obloženu jastučićima; tek će tu oni voditi ljubav, dugo i polako,
sve do zore.
Usporavajući proticanje njihove noći i deleći je na razne etape koje su odvojene
jedna od druge, gospođa de T. je umela da izvede da se onaj maleni protok vremena
koji im je bio dat ukaže kao čudesna mala arhitektura, kao izvestan oblik. Utisnuti
oblik nekom trajanju uslov je lepote ali i uslov pamćenja. Jer, ono što je bezoblično -
neuhvatljivo je, neupamtljivo.
Bilo im je izuzetno dragoceno da zamisle svoj susret kao izvestan oblik, s
obzirom na to da je njihova noć morala ostati bez sutrašnjice i mogla se ponavljati
jedino kroz uspomenu.
Postoji neka tajna veza između usporavanja i pamćenja, između brzine i
zaborava.
Navedimo situaciju od koje ne može biti uobičajenije: čovek ide ulicom.
Najednom bi da se seti nečeg, ali mu sećanje beži. U tom času, on mahinalno
usporava korak. Naprotiv, neko ko pokušava da zaboravi neki mučan slučaj koji je
upravo doživeo ubrzava korake i ne želeći to, kao da hoće da se brzo udalji od onog
što mu je vremenski još suviše blizu.
U životnoj matematici ovo iskustvo dobija oblik dve proste jednačine: stepen
usporavanja je direktno proporcionalan intenzitetu sećanja; stepen brzine je direktno
proporcionalan intenzitetu zaborava.
 12.

Za života Vivana Denona verovatno je samo mali krug upućenih znao da je on

autor dela Bez sutrašnjice; ta tajna je otkrivena za sve i (verovatno) konačno tek
zadugo posle njegove smrti. Sudbina te pripovetke, dakle, čudno liči na priču koju ona
pripoveda: bila je zaklonjena polusenkom tajne, uzdržanosti, mistifikacije,
bezimenosti.
Graver, crtač, diplomata, putnik, poznavalac umetnosti, salonski šarmer, čovek
značajne karijere, Denon nikada nije zatražio umetničko autorstvo za tu pripovetku.
Ne zato što bi on odbio slavu, već je slava tada značila nešto drugo; zamišljam da
publika za koju se on zanimao, koju je želeo da osvoji, nije bila neko mnoštvo
nepoznatih koje priželjkuje današnji pisac, već malo društvo onih koje je on mogao
lično poznavati i ceniti. Zadovoljstvo koje bi mu izazvao uspeh kod njegovih čitalaca
ne razlikuje se nešto naročito od zadovoljstva koje je mogao osetiti pred nekolicinom
slušalaca okupljenih oko sebe u salonu u kojem je briljirao.
Postoji slava pre izuma fotografije i ona slava posle toga. Češki kraij Vaclav je, u
XIV veku, uživao da često odlazi u praške gostionice i inkognito razgovara s ljudima
iz naroda.
Imao je vlast, slavu, slobodu. Engleski princ Čarls nema nikakvu vlast, nikakvu
slobodu, ali ima ogromnu slavu: ni u prašumi ni u svojoj kadi, skrivenoj u bunkeru na
sedamnaestom spratu ispod zemlje, on ne može izbeći očima koje ga progone i
prepoznaju. Slava mu je progutala svu slobodu i sada zna: jedino potpuno
nepromišljeni ljudi mogu danas pristati da svojom voljom vuku za sobom teret slave.
Kažete da, ukoliko se priroda slave i menja, to se, u svakom slučaju, odnosi
isključivo na nekoliko privilegovanih osoba. Varate se. Jer slava se ne odnosi samo na
čuvene ljude, ona se tiče svih. Danas su čuveni ljudi na stranicama ilustrovanih revija,
na televizijskim ekranima, oni osvajaju maštu celog sveta. I svi su zaokupljeni, makar
samo u svojim snovima, mogućnošću da postanu predmetom slične slave (ne slave
kralja Vaclava koji je obilazio kafanice, već slave princa Čarlsa, skrivenog u kadi na
sedamnaestom spratu ispod zemlje). Ta mogućnost prati kao senka svakog i menja
mu prirodu života; jer (a to je druga jedna dobro poznata osnovna definicija životne
matematike) svaka nova mogućnost koju ima život, čak i najmanje verovatna, menja
celokupan život.
 13.

Pontven bi bio možda manje zao prema njemu da je bio upućen u jade koje je
intelektualac Berk morao nedavno prepatiti zbog izvesne Imakulate,2 nekadašnje
školske drugarice, za kojom je kao srednjoškolac (uzalud) žudeo.
Jednog dana, posle dvadesetak godina, Imakulata vidi Berka na televizijskom
ekranu kako tera muve s lica jedne crne devojčice; to je na nju delovalo kao neko
otkrovenje. Ona očas shvati da ga je uvek volela. Istoga dana napisa mu pismo u
kome se pozva na njihovu nekadašnju „nevinu ljubav”. Ali Berk se savršeno sećao da
njegova ljubav ni približno nije bila nevina, već vraški požudna i da se on osetio
poniženim kada ga je ona bezobrazno odgurnula. Uostalom, to je bio razlog zbog
kojeg je, inspirisan pomalo komičnim imenom portugalske sluškinje svojih roditelja,
ovoj tada nadenuo i podrugljiv i setan nadimak Imakulata, Bezgrešna. Na njeno pismo
ružno je reagovao (čudna stvar, posle dvadeset godina još nije bio potpuno svario
nekadašnji poraz) i nije odgovorio.
Njegovo ćutanje je nju uznemirilo i u sledećem pismu ga je podsetila na
neverovatnu količinu ljubavnih pisama koje joj je napisao. U jednom od njih nazvao
ju je „noćnom pticom koja remeti moje snove”. Ova rečenica, od tog doba
zaboravljena, učini mu se nepodnošljivo glupom i on nađe da je neučtivo što ga je
podsetila na nju. Kasnije, prema glasovima koji su doprli do njega, on shvati da je,
svaki put kad bi se pojavio na televiziji, ta žena, s kojom on nikada nije zgrešio,
torokala negde na nekoj večeri o nevinoj ljubavi čuvenog Berka koji nekada nije
mogao spavati zato što mu je ona remetila snove. Osećao se nag i bez odbrane.
Prvi put u životu osetio je silnu želju da bude anoniman.
U trećem pismu, ona mu zatraži jednu uslugu; ne za sebe, već za svoju
komšinicu, neku jadnicu koju su veoma rđavo lečili u bolnici; ne samo da zamalo nije
umrla zbog loše date anestezije već su odbijali da je i najmanje obeštete. Ako se Berk
tako lepo zauzima za afričku decu, neka pruži dokaz da se može zauzeti i za obične
ljude iz svoje zemlje, čak iako mu oni ne pružaju nikakvu priliku da paradira na
televiziji.
Zatim mu ta žena i sama napisa pismo, pozivajući se na Imakulatu: „... sećate se,
gospodine, one devojke kojoj ste pisali da je vaša bezgrešna devica koja vam remeti
snove.”
Ama, je li ovo moguće? Je li moguće? Trčeći s kraja na kraj stana, Berk je urlao
i vikao na sav glas. Pocepa pismo, pljunu na njega i baci ga u đubre.
Jednog dana saznao je od nekog direktora s televizije da izvesna rediteljka želi da
mu napravi portret. Razljućen, seti se tada ironične primedbe o svojoj želji da paradira
na televiziji, jer je rediteljka koja je htela da ga snimi bila lično ona noćna ptica, sama
Imakulata! Neprijatna situacija: u principu, smatrao je da je predlog da se o njemu
snimi film sjajan zato što je uvek hteo da svoj život pretvori u umetničko delo; ali do
tada mu nije padalo na um da bi to delo moglo pripadati komičnom žanru! Suočen sa
ovom iznenada otkrivenom opasnošću, on požele da drži Imakulatu što je moguće
dalje od svog života i zamoli pomenutog direktora (koga je njegova skromnost veoma
iznenadila) da taj projekat odloži kao preran za nekog ko je tako mlad i tako nevažan
kao on.
 14.

Ova priča me podseća na jednu drugu koju sam imao prilike da saznam
zahvaljujući biblioteci koja pokriva zidove Gužarovog stana. Jednog dana sam se
požalio pred njim na svoju melanholiju koja nema nekog vidnog uzroka, a on mi
pokaza policu koja nosi natpis njegovom rukom: remek-dela nehotičnog humora i, s
lukavim osmehom, skida s nje knjigu koju je 1972. godine napisala neka pariska
novinarka o svojoj ljubavi prema Kisindžeru, ukoliko se uopšte još sećate imena
najčuvenijeg političara toga doba, savetnika predsednika Niksona i graditelja mira
između Amerike i Vijetnama.
Evo te priče: ona dolazi u vezu s Kisindžerom u Vašingtonu da bi napravila
intervju s njim, najpre za neki časopis, potom za televiziju. Imaju više sastanaka, ali
nikad ne prelazeći granice strogo profesionalnih odnosa: jedna ili dve večere da bi se
pripremila emisija, nekoliko poseta u njegovoj kancelariji u Beloj kući, u njegovoj
privatnoj kući, sama, zatim okružena ekipom itd. Malo-pomalo, Kisindžer ne može
više da je smisli. On nije neko ko se može obmanuti, zna šta je posredi, i da bi je
držao na odstojanju, rečito joj stavlja do znanja koju privlačnost ima vlast kod žena,
kao i da ga funkcija koju vrši obavezuje da se odrekne svakog privatnog života.
Ona, s dirljivom iskrenošću, prepričava sva njegova izvlačenja koja je, uostalom,
nisu obeshrabrila, s obzirom na njeno nepokolebljivo uverenje da su stvoreni jedno za
drugo: da li je to on predostrožan i nepoverljiv? To nju ne iznenađuje: ona dobro zna
šta treba misliti o onim užasnim ženama koje je ranije upoznao; sigurna je da će, u
trenutku kada bude shvatio koliko ga ona voli, nestati njegove bojazni, da će napustiti
svoju obazrivost. Ah, toliko je sigurna u čistotu svoje ljubavi! Mogla bi u to da se
zakune: apsolutno nije posredi neka erotska opsednutost s njene strane. „Seksualno
me je ostavljao ravnodušnom”, piše ona i ponavlja više puta (s nekim čudnim
materinskim sadizmom): da se on loše oblači; da nije lep; da ima rđav ukus za žene;
„kako mora biti loš ljubavnik”, ocenjuje ona, proglašavajući se u isto vreme tim
zaljubljenijom. Ona ima dvoje dece, on takođe. pa planira - a da on to i ne sluti -
zajednički godišnji odmor na Azurnoj obali i raduje se što će dvoje malih Kisindžera
na taj način moći lako da nauče francuski.
Jednog dana, ona šalje svoju filmsku ekipu da snimi Kisindžerov stan koji ih, ne
mogući više da gospodari sobom, najuri kao bandu nasrtljivaca. Drugi put, on je
pozove u kancelariju i kaže joj izvanredno strogim i hladnim glasom da više neće
podnositi taj dvosmislen način na koji se ona prema njemu ophodi. Ona je, najpre, na
vrhuncu očajanja.
Ali, vrlo brzo pomisli: nema nikakve sumnje, smatraju je politički opasnom i
Kisindžer je dobio nalog od kontraobaveštajne službe da se više s njom ne sastaje;
kancelarija u kojoj se nalaze je sva filovana mikrofilmovima, i on to zna; njegove
rečenice, tako neverovatno okrutne, znači, nisu namenjene njoj već nevidljivim
policajcima koji ih slušaju. Ona ga posmatra sa setnim osmehom koji izražava
razumevanje; scena joj izgleda ozarena nekom tragičnom lepotom (to je pridev koji
ona redovno koristi): on je prinuđen da joj zadaje udarce, a u isto vreme joj svojim
pogledima govori o ljubavi.
Gužar se smeje, ali ja mu kažem: očigledna istina o stvarnoj situaciji koja se
nazire iza sanjarenja te zaljubljene žene manje je važna nego što on misli, to je samo
sitna, prizemna istina koja bledi pred jednom drugom, višom, i koja će se odupreti
vremenu: pred istinom Knjige. Već prilikom prvog susreta s njenim idolom, ta knjiga
je stajala na počasnom mestu, nevidljiva, na stočiću između njih, budući, već od tog
časa, nepriznat i nesvestan cilj cele njene pustolovine. Knjiga? Čemu? Radi ocrtavanja
Kisindžerovog portreta? Ama ne, ona nije imala apsolutno ništa da kaže o njemu!
Ono što joj je ležalo na srcu, to je bila njena sopstvena istina o samoj sebi. Ona nije
želela Kisindžera, još manje njegovo telo („kako mora biti loš ljubavnik”); ona je
želela da proširi svoje ja, da ga izvuče iz uskog kruga vlastitog života, da učini da
zasija, da ga preobrati u svetlost. Kisindžer je za nju bio mitološki okvir, krilati konj
kojeg će njeno ja pojahati za veliki let preko neba.
„Bila je glupa”, zaključi suvo Gužar, rugajući se mojim lepim objašnjenjima.
„Ama ne”, kažem ja, „svedoci potvrđuju njenu pamet. Reč je o nečem drugom a
ne o gluposti. Bila je uverena da je izabrana.”
 15.

Biti izabran je teološki pojam koji znači: bez ikakve zasluge, natprirodnom
odlukom, slobodnom ako ne ćudljivom božjom voljom, čovek je izabran za nešto
izuzetno i izvanredno. Iz tog uverenja svetitelji su crpli snagu da podnesu najužasnije
muke. Teološki pojmovi se ogledaju, kao njihova sopstvena parodija, u trivijalnosti
naših života; svako od nas pati (manje ili više) zbog odvratnosti svog suviše običnog
života i želi da mu izmakne i da se uzdigne. Svako od nas je upoznao iluziju (jaču ili
manje jaku) da bude dostojan tog uzdizanja, da bude predodređen i odabran za nj.
Osećanje da je čovek odabran zastupljeno je, na primer, u svakoj ljubavnoj vezi.
Jer ljubav je, po definiciji, nezaslužen poklon; biti voljen bez zasluge, to je čak dokaz
prave ljubavi. Ako mi neka žena kaže: volim te zato što si pametan, zato što si pošten,
zato što mi kupuješ poklone, zato što ne juriš za ljubavnim pustolovinama, zato što ti
pereš sudove - razočaran sam; ta ljubav izgleda kao nešto koristoljubivo. Koliko je
lepše čuti: luda sam za tobom iako nisi ni pametan, ni pošten, mada si lažov,
sebičnjak, gad.
Možda čovek kao odojče prvi put upoznaje iluziju da je izabran zahvaljujući
majčinskoj nezi koju prima nemajući nikakvih zasluga za nju i utoliko više je zahteva.
Vaspitanje bi trebalo da ga oslobodi ove iluzije i da mu pokaže da se u životu sve
plaća. Ali često prekasno. Svakako ste već zapazili desetogodišnju devojčicu koja, da
bi nametnula svoju volju drugaricama, najednom, nemajući argumenata, kaže glasno s
neobjašnjivom ohološću: „Zato što ti ja to kažem”; ili: „Zato što ja to hoću.” Ona se
oseća izabranom. Ali, jednog dana će reći: „Zato što ja to hoću”, a svet će oko nje
prsnuti u smeh. Šta može da uradi onaj ko bi hteo da je izabran da bi dokazao svoju
izabranost, da bi uverio samoga sebe i uverio ostale kako ne pripada opštoj
trivijalnosti?
Eto tu epoha zasnovana na izumu fotografije dolazi u pomoć sa svojim
zvezdama, sa akrobatama, sa čuvenim ličnostima čiju sliku, projektovanu na
ogromnom ekranu, svi vide izdaleka, svi joj se dive i nedostupna je svima. Vezujući
se obožavanjem za slavne ljude, onaj ko sebe smatra izabranim ispoljava javno svoje
pripadanje onom što je neobično uz istovremeno ograđivanje od onog što je obično,
što znači in concreto od svojih suseda, kolega i partnera s kojima je prinuđen (ili
prinuđena) da živi.
Tako su čuveni ljudi postali izvesna zajednička institucija kao što su sanitarije,
kao što je socijalno osiguranje, kao što su osiguravajući zavodi, kao što su ludnice. Ali
oni su korisni isključivo pod uslovom da ostanu zaista nedostupni. Kada neko hoće da
potvrdi svoju izabranost neposrednim, ličnim odnosom s nekom ko je čuven, izlaže se
opasnosti da bude najuren poput osobe zaljubljene u Kisindžera. To odbijanje se
teološkim jezikom zove pad.
 Zato ona osoba zaljubljena u Kisindžera u svojoj knjizi izričito i s razlogom
govori o svojoj tragičnoj ljubavi, jer je pad, ma koliko se to ne svidelo Gužaru, koji
mu se ruga, po definiciji tragičan.
Do onog trenutka kada je shvatila da je zaljubljena u Berka, Imakulata je živela
životom većine žena: nekoliko udaja, nekoliko razvoda, nekoliko ljubavnika koji su
joj doneli razočaranje koliko neizbežno toliko tiho i bezmalo prijatno. Njen poslednji
ljubavnik je naročito obožava; ona ga podnosi više nego ostale ne samo zato što joj je
potčinjen već i stoga što je koristan: to je kamerman koji joj je, kad je počela da radi
na televiziji, mnogo pomogao. Malo je stariji od nje, ali izgleda kao večiti student koji
je obožava; smatra je najlepšom. najinteligentnijom i (naročito) najosetljivijom od svih
žena.
Osećajnost njegove ljubljene izgleda mu kao pejzaž nemačkog romantičarskog
slikara: prošaran drvećem nezamislivo iskrivljenih oblika s nekim dalekim plavim
nebom odozgo, boravištem Boga; svaki put kad stupa u taj pejzaž, on oseća
neodoljivu želju da padne ničice i tu ostane kao pred božanskim čudom.
 16.

Predvorje se postepeno popunjava, ima mnogo francuskih entomologa a i

nekoliko stranaca, među kojima je i jedan Čeh od šezdesetak godina za koga kažu da
je važna ličnost u novom režimu, možda ministar ili predsednik Akademije nauka ili, u
najmanju ruku, naučni radnik u toj istoj Akademiji. U svakom slučaju, makar samo iz
čistog kurioziteta, to je najzanimljivija ličnost na skupu (on predstavlja novo doba
Istorije pošto je komunizam otišao u daleku prošlost); međutim, usred tog mnoštva
koje razgovara, on stoji, visok i nespretan, sam samcit. Već je prošlo poduže kako su
ljudi pohitali da mu stegnu ruku i postave nekoliko pitanja, ali razgovor se zaustavljao
uvek mnogo ranije nego što su oni očekivali i posle četiri razmenjene rečenice više
nisu znali o čemu s njim da pričaju. Jer, na kraju krajeva, nije bilo zajedničke teme.
Francuzi su se brzo vratili svojim problemima, on je pokušao da ih prati, s vremena
na vreme bi dodao „kod nas, naprotiv”, zatim, shvativši da se niko ne zanima za ono
što se događa „kod nas, naprotiv”, udaljio se lica osenčenog setom koja nije bila ni
gorka, ni žalosna, već promišljena i bezmalo prezriva.
Dok su ostali bučno ispunjavali predvorje koje je bilo opremljeno barom, on uđe
u praznu dvoranu u kojoj su četiri dugačka stola, postavljena četvorougaono, čekala
na otvaranje simpozijuma. Blizu vrata nalazio se stočić s listom pozvanih i jedna
gospođica koja je izgledala isto tako zanemarena kao i on. Naže se k njoj i reče joj
svoje ime. Ona ga traži da ga ponovi još dva puta. Više se nije usudila da to učini i
treći put i nasumice potraži u spisku ime koje joj najviše liči na zvuk koji je čula.
Pun očinske pažnje, češki naučnik se nadnosi nad spisak, pronalazi u njemu
svoje ime: i spušta na njega kažiprst: CECHORIPSKY.
-A, gospodin Sešoripi? - reče ona.
-Treba izgovoriti Če-ho-rjips-ki.
- Oh, to uopšte nije lako!
- Uostalom, nije ni tačno napisano - reče naučnik. Uze pero koje vide na stolu i
nacrta iznad C i R male znake nalik na izvrnuti akcenat sirkonfleks.
Sekretarica pogleda znake, pogleda naučnika i uzdahnu: „To je veoma
komplikovano!”
- Naprotiv, vrlo je prosto.
- Prosto?
- Znate li za Jana Husa?
Sekretarica brzo baci pogled na spisak zvanica, a češki naučnik pohita da objasni:
„Kao što znate, on je bio veliki reformator crkve u XIV veku. Luterov preteča.
Profesor na Karlovom univerzitetu koji je bio prvi univerzitet osnovan u svetom
Rimskom carstvu, kao što znate. Ali ono što ne znate jeste da je Jan Hus bio u isto
vreme daleki reformator pravopisa. On je uspeo da ga savršeno uprosti. Da biste
napisali ono što vi izgovarate kao č, prinuđeni ste da koristite tri slova t, c, h.
Nemcima su čak potrebna četiri slova: t, s, c, h. Dok je, zahvaljujući Janu Husu,
nama dovoljno jedno jedino slovo, c, sa ovim malim znakom odozgo.”
Naučnik se naže još jednom nad sekretaričin sto i na margini spiska upisa jedno
veoma veliko: C sa izvrnutim akcentom sirkonfleks: Č; zatim je pogleda u oči i
izgovori jasnim i vrlo razgovetnim glasom: „Č!”
Sekretarica ga takođe pogleda u oči i ponovi: „Č.”
- Dabome. Savršeno!
- To je zaista veoma praktično. Šteta što je Luterova reforma poznata samo kod
vas.
- Reforma Jana Husa... - reče naučnik praveći se da nije čuo Francuskinjin gaf -
…nije ostala potpuno nepoznata. Ima jedna druga zemlja u kojoj se ona primenjuje...
vi to znate, zar ne?
- Ne.
- U Litvaniji!
- U Litvaniji - ponovi sekretarica, prebirajući uzalud po sećanju u koji bi deo
sveta smestila tu zemlju.
- I u Letoniji, tako isto. Shvatate sada zašto smo mi Česi tako ponosni na te male
znake iznad slova. (Smešeći se.) Mi smo spremni da izdamo sve. Ali za ove znake
ćemo se tući do poslednje kapi krvi.
On se pokloni gospođici i uputi se ka četvorougaoniku od stolova. Pred svakom
stolicom je kartica sa imenom. Nađe svoju, zagleda se u nju, zatim je uze između
prstiju i, s tužnim osmehom punim praštanja, dođe da je pokaže sekretarici.
U međuvremenu, jedan drugi entomolog se zaustavlja pred stolom na ulazu da bi
gospođica stavila krstić uz njegovo ime: Ona vidi češkog naučnika i kaže mu: „Samo
trenutak, gospodine Šipiki!”
Ovaj napravi velikodušan pokret koji kazuje: ne uzbuđujte se, gospođice, ne
žurim.
Strpljivo, i s dirljivom skromnošću, čeka pored stola (još dva entomologa su tu
zastala), pa kad se sekretarica konačno oslobodi, pokazuje joj karticu: - Pogledajte,
smešno, zar ne?
Ona pogleda, ne shvatajući bogzna šta: - Ali, gospodine Šenipiki, tu imate
akcente!
- Tačno, ali to su obični akcenti sirkonfleks! Zaboravili su da ih izvrnu! I gledajte
gde su ih stavili! Iznad E i iznad O! Cechoripsky!
- Oh, jeste, u pravu ste! - zgražava se sekretarica.
- Pitam se - reče češki naučnik, sve setniji - zašto ih redovno zaboravljaju. Tako
su poetični ti izvrnuti akcenti sirkonfleks! Zar vi ne nalazite? Kao ptice u letu! Kao
golubice s razvijenim krilima! (Veoma nežnim glasom.) Ili, ako hoćete, kao leptirovi.”
 I on se ponovo naginje nad sto da uzme pero i ispravi na kartici pisanje svog
imena.
To čini sasvim skromno kao da se izvinjava, pa bez reči odlazi.
Sekretarica ga posmatra kako se udaljava, visok, neobično nezgrapan, i oseća
odmah da je obuzima majčinska nežnost. Zamišlja izvrnut akcenat sirkonfleks koji
kao leptir leprša oko naučnika i spušta se na njegovu sedu grivu.
Idući ka svojoj stolici, češki naučnik okreće glavu i vidi tronut osmeh sekretarice.
Odgovara osmehom i usput joj se nasmeši još tri puta. To su setni, a ipak
ponositi osmesi.
Setni ponos: tako bi se mogao definisati češki naučnik.
 17.

To što je bio setan pošto je video pogrešno stavljene akcente iznad svog imena,
svi će razumeti. Ali odakle je izvukao ponos?
Evo glavnog podatka iz njegove biografije: godinu dana posle invazije Rusa
1968. bio je oteran sa Entomološkog instituta i prinuđen da radi kao građevinski
radnik, i to do kraja okupacije 1989, to jest bezmalo dvadeset godina.
Ali zar stalno na stotine, na hiljade ljudi ne gubi svoje mesto u Americi, u
Francuskoj, u Španiji, svuda? Oni zato pate, ali na tome ne zasnivaju nikakav ponos.
Zašto je češki naučnik ponosan, a oni nisu?
Zato što on nije bio oteran sa svog posla iz ekonomskih već iz političkih razloga.
Uzmimo da je tako. Ali, u tom slučaju, ostaje da se objasni zašto bi nesreća
prouzrokovana ekonomskim razlozima bila manje teška ili manje časna. Zar čovek
otpušten zato što se nije dopadao svome šefu treba zbog toga da oseća sramotu dok
bi onaj ko je izgubio službu zbog svojih političkih uverenja imao prava da se time
diči? Zašto?
Zato što u ekonomskom otpuštanju otpušteni igra pasivnu ulogu, u njegovom
držanju nema nikakve hrabrosti kojoj se treba diviti.
To izgleda očigledno, ali nije tako. Jer ni češki naučnik koga su oterali s posla
1968, kada je ruska vojska zavela u zemlji izuzetno omražen režim, nije izvršio
nikakav hrabar čin.
Kao direktor javnog odeljenja u svom institutu, interesovao se isključivo za
muve. Jednog dana, iznenada, desetak poznatih protivnika režima ulete u njegovu
kancelariju i zatraži da im stavi na raspolaganje jednu salu da bi u njoj mogli održavati
polutajne sastanke. Oni su postupili po pravilima modernog džudoa: banuvši iznenada,
sami su napravili manju publiku posmatrača. To neočekivano suočavanje s njima
uvalilo je naučnika u veliku nepriliku. Reći „da” povlačilo bi smesta nezgodne rizike:
mogao bi izgubiti službu, a za njegovo troje dece bi univerzitet bio zabranjen. Ali da
kaže „ne” malobrojnoj publici koja se unapred rugala njegovom kukavičluku, za to
nije imao dovoljno hrabrosti. On je. dakle, na kraju dao pristanak i osetio prezrenje
prema samom sebi zbog svoje bojažljivosti, slabosti, nesposobnosti da se odupre.
Znači, dakle, ako hoćemo da kažemo tačno, on je zbog svog kukavičluka potom
isteran s posla i njegova deca iz škole.
Pa ako je već tako, zašto se, dovraga, oseća ponosnim?
Što je vreme duže prolazilo, on je sve više zaboravljao svoju prvobitnu
odbojnost prema opozicionarima i navikao se da vidi u onom svom nekadašnjem
„pristanku” voljni i slobodni čin, izraz sopstvene pobune protiv mrske vlasti. Tako on
smatra da pripada onima koji su se popeli na veliku scenu Istorije i iz tog uverenja
crpe svoj ponos.
Ali zar nije tačno da su nebrojene ličnosti neprestano bile uplitane u nebrojene
političke sukobe, pa mogu, znači, da se osete ponosnim što su se popele na veliku
scenu Istorije?
Treba tačno da odredim svoju tezu: ponos češkog naučnika je proizišao iz
činjenice da se on nije popeo na scenu Istorije bilo kada, već tačno u trenutku kad je
ona bila osvetljena.
Osvetljena scena Istorije zove se Planetarna istorijska aktuelnost. Prag je 1968,
osvetljen reflektorima i posmatran kamerama, bio prvorazredna Planetarna istorijska
aktuelnost i češki naučnik se ponosi što još i danas oseća njen poljubac na svom čelu.
Ali, veliki trgovinski pregovori, susreti na vrhu velikana ovoga sveta, to su ipak
važne aktuelnosti. tako isto osvetljene, snimane, komentarisane; zašto one ne bude
kod svojih učesnika to isto uzbudljivo osećanje ponosa?
Navodim brzo i poslednje objašnjenje: češkog naučnika nije takla milost bilo koje
Planetarne istorijske aktuelnosti već one koju nazivamo izvanrednom. Aktuelnost je
izvanredna kada čovek isturen na pozornicu pati dok u pozadini odjekuje štektanje
paljbe a odozgo lebdi Arhanđeo smrti.
Evo, dakle, konačnog rešenja: češki naučnik je ponosan zato što ga je dotakla
milost Izvanredne planetarne istorijske aktuelnosti. On dobro zna da ga ta milost
odvaja od svih Norvežana i Danaca, od svih Francuza i Engleza koji su s njim prisutni
u dvorani.
 18.

Za stolom predsedništva je mesto na kome se govornici smenjuju; on ih ne sluša.

Čeka svoj red, opipava povremeno u džepu pet stranica svog kratkog izlaganja
koje, on to zna, nije naročito slavno: pošto je bio udaljen iz naučnog rada dvadeset
godina, mogao je samo da rezimira ono što je objavio kad je, kao mlad istraživač,
otkrio i opisao nepoznatu vrstu mušice koju je krstio Muscapragensis. Zatim, čuvši
da predsedavajući izgovara slogove koji svakako označavaju njegovo ime, ustaje i
upućuje se ka mestu određenom za govornike.
U toku dvadeset sekundi koliko traje njegovo premeštanje, događa mu se nešto
neočekivano: savlađuje ga uzbuđenje. Bože moj, posle toliko godina se nalazi među
ljudima koje ceni i koji ga cene, među naučnicima koji su mu bliski i iz čije sredine ga
je sudbina otrgla; kad se zaustavi pred praznom stolicom koja mu je namenjena, ne
seda; hajde jednom da posluša svoja osećanja, da bude spontan i da kaže svojim
nepoznatim kolegama šta oseća.
„Izvinite me, drage dame i draga gospodo, što ću vam iskazati uzbuđenje koje
nisam očekivao i koje me je iznenadilo. Posle pauze od bezmalo dvadeset godina,
mogu opet da se obratim skupu onih koji razmišljaju o istim problemima kao i ja, koje
podstiče ista strast kao i mene. Dolazim iz zemlje u kojoj je čovek, samo zato što je
glasno kazivao šta misli, mogao biti lišen samog smisla svog života, pošto za čoveka
od nauke smisao života nije ništa drugo do njegova nauka. Kao što znate, na desetine
hiljada ljudi, cela inteligencija moje zemlje, bila je oterana sa svojih mesta posle
tragičnog leta 1968. Još do pre šest meseci radio sam kao građevinski radnik. Ne,
nema ničeg ponižavajućeg u tome, čovek nauči mnogo stvari, stekne prijateljstvo
divnih običnih ljudi i postane, takođe, svestan toga da smo mi, ljudi od nauke,
povlašćeni, jer obavljati posao koji je u isto vreme i vaša strast, to je preimućstvo,
jeste, prijatelji moji, ono preimućstvo koje nikada nisu upoznali moji drugari,
građevinski radnici, zato što je nemoguće sa strašću nositi grede. Ovo preimućstvo,
koje mi je bilo uskraćivano dvadeset godina, ponovo imam i od toga sam kao opijen.
To vam objašnjava, dragi prijatelji, zašto ove trenutke doživljavam kao istinski
praznik iako taj praznik za mene ostaje pomalo setan.”
Izgovorivši poslednje reči, on oseti da mu suze naviru na oči. Oseća se malo
nelagodno, vraća mu se slika njegovog oca koji je, kao starac, bio neprestano
uzbuđen i u svakoj prilici suzio ali, zatim, pomisli, zašto se jednom ne prepustiti
osećanjima: ovi ljudi bi trebalo da se osete počastvovani njegovim uzbuđenjem koje
im daruje kao mali poklon Praga.
Nije se prevario. I prisutni su uzbuđeni. Tek što je izgovorio poslednju reč, Berk
ustade i zatapša. Odmah je tu kamera pa snima i češkog naučnika. Cela dvorana
ustaje, neko polako neko hitrije, lica osmehnutih ili ozbiljnih, svi tapšu i to im se toliko
dopada da ne umeju da se zaustave, a češki naučnik stoji pred njima, visok, veoma
visok, nezgrapno visok, i što više nezgrapnost izbija iz njegove pojave, to je dirljiviji i
oseća se ganut, mada mu se suze više ne skupljaju neprimetno pod kapcima već
svečano klize oko nosa, ka ustima, ka bradi, naočigled svih njegovih kolega koji
počinju da tapšu još jače, ako je to uopšte moguće.
Najzad, ovacije se stišavaju, ljudi ponovo sedaju i češki naučnik kaže drhtavim
glasom: „Hvala vam, prijatelji moji, zahvaljujem vam od sveg srca.” Pokloni se i uputi
ka svom mestu. I zna da upravo doživljava najveći trenutak u svom životu, trenutak
slave, jeste, slave, zašto ne reći tu reč, oseća se velik i lep, oseća se slavan i želi da
mu hod ka stolici potraje i da se nikad ne završi.
 19.

Dok je išao ka svom mestu, u dvorani je zavladao muk. Možda bi tačnije bilo
reći da su zavladale tišine. Naučnik je od njih razaznavao samo jednu jedinu: uzuđenu
tišinu. Nije bio svestan toga da se, postepeno, kao neki neprimetni prelaz kojim se iz
jednog tona sonate prelazi u drugi, ona uzbuđena tišina preobratila u nelagodnu tišinu.
Svi su shvatili da se taj gospodin sa imenom koje se ne može izgovoriti do te mere
uzbudio nad samim sobom da je zaboravio da pročita izlaganje koje je trebalo da ih
obavesti o otkrićima novih mušica. A svi su znali da bi bilo neučtivo podsetiti ga na to.
Posle dužeg oklevanja. predsedavajući na simpozijumu se nakašlja i reče:
„Zahvaljujem gospodinu Čekošipiju... (pa poduže zaćuta da bi dao gostu poslednju
priliku da se priseti) ...i molim sledećeg izlagača.” Tada je tišinu kratko presekao
prigušen smeh iz dna sale.
Utonuo u svoje misli, češki naučnik ne čuje ni smeh ni izlaganje kolege.
Smenjuju se drugi govornici dok ga jedan belgijski naučnik, koji se kao i on bavi
muvama, ne probudi iz zamišljenosti: gospode Bože, pa on je zaboravio da saopšti
svoje izlaganje. Stavlja ruku u džep, pet listova je tamo kao dokaz da ne sanja.
Obrazi mu gore. Oseća da je smešan. Može li još nešto da spase? Ne, zna da se
apsolutno ništa ne može spasti.
Posle nekoliko trenutaka posramljenosti, neobična misao mu pade na um da ga
uteši: tačno je da je smešan, ali ničeg negativnog, ničeg sramnog niti uvredljivog nema
u tome; to smešno što mu je palo u deo samo još pojačava setu. neodvojivu od
njegovog života, čini mu sudbinu još sumornijom i, prema tome, još većom i lepšom.
Ne, ponos nikada neće napustiti setu češkog naučnika.
 20.

Svi skupovi imaju svoje dezertere koji se okupljaju u susednoj odaji da tamo
piju.
Vensan, umoran od slušanja entomologa i nedovoljno zabavljen čudnim uspehom
češkog naučnika, nađe se u predvorju sa ostalim dezerterima oko dugačkog stola kraj
bara.
Pošto je dosta dugo ćutao, pođe mu za rukom da stupi u razgovor s
nepoznatima: „Imam prijateljicu koja hoće da budem grub.”
Kad Pontven to kaže, on onda napravi malu pauzu za vreme koje ceo
auditorijum utone u pažljivo ćutanje. Vensan pokušava da načini istu tu pauzu i,
zbilja, čuje kako se razleže smeh, gromoglasan smeh: to ga ohrabri, oči mu zasijaju,
načini gest rukom da smiri slušaoce, ali, u tom trenutku, zapaža da oni svi gledaju
prema drugoj strani stola, zabavljeni prepirkom dva gospodina koji se časte imenima
ptica.
Posle minut-dva, on uspeva još jednom da se oglasi: „Stao sam u priči tamo gde
moja prijateljica traži od mene da se grubo ponašam.” Ovoga puta svi ga slušaju i
Vensan više ne čini grešku da pravi pauzu; priča sve brže kao da hoće da se spase
pred nekim ko ga goni da bi ga prekinuo: „Ali ja ne mogu, suviše sam osetljiv, zar
ne”, u odgovor na te reči počinje sam da se smeje. Primetivši da mu smeh ostaje bez
odjeka, požuri da nastavi i još ubrzava svoju priču: „Često mi dolazi jedna mlada
daktilografkinja, diktiram joj...”
- Piše li ona na kompjuteru? - upita ga jedan iznenada zainteresovan čovek.
Vensan odgovara: „Da.”
- Koje marke?
Vensan navodi neku marku. Taj čovek ima drugu i stane da priča šta je sve
doživeo sa svojim kompjuterom koji ima običaj da mu pravi najgroznije pakosti. Svi
se šegače i više puta prskaju u smeh.
A Vensan se tužno priseća svoje stare ideje: uvek se smatra da su izgledi nekog
čoveka manje-više određeni njegovom spoljašnjošću, lepotom ili ružnoćom njegovog
lica, stasa, kose ili kada nje nema. Pogrešno. Glas o svemu odlučuje. A Vensanov glas
je slab i suviše piskav; kad počne da priča, niko to ne primećuje, tako da je prinuđen
da se napreže, a tada svi imaju utisak da viče. Pontven, naprotiv, govori sasvim tiho,
a njegov dubok glas odjekuje, prijatan, lep, moćan, tako da svi slušaju samo njega.
Ah, taj vraški Pontven. Bio mu je obećao da će ići s njim na simpozijum sa
celom družinom, a onda je izgubio interesovanje za to, veran svojoj prirodi koja je
više sklona pričanju a manje delanju. S jedne strane, Vensan je zbog toga bio
razočaran, a s druge se osećao tim obavezniji da ne izneveri nalog svog učitelja koji
mu je, uoči polaska, rekao: „Treba da nas ti zastupaš. Dajem ti ovlašćenje da istupaš
u naše ime, za našu zajedničku stvar.” Naravno, to je bio šaljiv nalog, ali družina iz
Gaskonjske kafane je ubeđena da u površnom svetu kakav je naš jedino šaljivi nalozi
zaslužuju da budu poslušani. U svom sećanju Vensan, pored glave istančanog
Pontvena, vidi ogromnu Mašijevu njušku koja se smeši i odobrava. Podržan tom
porukom i tim osmehom, odlučuje se da stupi u dejstvo; razgleda oko sebe i primeti u
grupi oko bara jednu devojku koja mu se dopada.
 21.

Entomolozi su neobični neotesanci: oni zapostavljaju devojku iako ih ona sluša s

najvećom mogućom dobronamernošću, spremna da se nasmeje kad treba i da se
uozbilji kad i oni. Očigledno, ona ovde ne poznaje nijednog prisutnog muškarca i
njena brza reagovanja koja niko ne zapaža prikrivaju njenu uplašenu dušu.
Vensan se diže od stola, prilazi grupi u kojoj je devojka i obrati joj se. Uskoro se
odvajaju od ostalih i gube u razgovoru koji već od početka nagoveštava da će biti lak i
beskrajan. Ona se zove Žili, daktilografkinja je, imala je neki mali posao za
predsednika entomologa; kako je slobodna posle podne, iskoristila je priliku da
provede veče u tom čuvenom zamku među ljudima koji je zbunjuju, ali koji u isto
vreme pobuđuju njenu radoznalost pošto do juče nije nikad videla nijednog
entomologa. Vensanu je prijatno s njom, nije prinuđen da podiže glas, naprotiv, spušta
ga da ih ostali ne čuju. Zatim je povuče ka stočiću, gde mogu da sednu jedno naspram
drugog, i polaže svoju ruku na njenu.
- Znaš - kaže on - sve zavisi od jačine glasa. To je važnije nego imati lepo lice.
- Tvoj glas je lep.
- Smatraš?
- Da, smatram.
- Ali slab.
- To i jeste prijatno. A ja imam ružan glas. Škripav, grakćući, kao neka stara
vrana, zar ne misliš?
- Tvoj glas je kao i ti! - kaže Vensan nežno. - I ti si bezobrazna i izazovna!
Žili, koja voli da sluša šta joj Vensan priča, kaže: - Jeste, mislim da je tako.
- Ovi ljudi su budale - kaže Vensan.
Ona se sasvim slaže: „Potpuno.”
- Došli da se pokažu. Buržuji. Jesi li videla Berka? Kakav glupander!
Ona se sasvim slaže. Ti ljudi su se ophodili s njom kao da je nevidljiva i sve što
može da čuje protiv njih čini joj zadovoljstvo, oseća da je osvećena. Vensan joj
izgleda sve simpatičniji, zgodan je momak, veseo i jednostavan. I uopšte nije došao
samo da bude viđen.
- Došlo mi je - kaže Vensan - da napravim ovde strašan urnebes...
To zvuči dobro: kao obećanje pobune. Žili se smeši, htela bi da zatapše.
- Idem po viski za tebe! - kaže joj on i odlazi na drugi kraj predvorja, ka baru.
 22.

U međuvremenu, predsedavajući zaključuje simpozijum, učesnici bučno

napuštaju dvoranu i odmah se predvorje puni. Berk prilazi češkom naučniku. „Bio
sam vrlo uzbuđen vašim...”, namerno okleva da bi se osetilo koliko je teško naći
dovoljno pažljiv izraz da bi se označila vrsta govora koji je Čeh održao, „...vašim...
svedočenjem. Skloni smo da suviše brzo zaboravljamo. Hteo bih da vas uverim da
sam bio beskrajno osetljiv za ono što se zbivalo kod vas. Bili ste ponos Evrope koja,
sama, nema mnogo razloga da bude ponosna.”
Češki naučnik napravi neki neodređen pokret kao da se buni da bi pokazao svoju
skromnost.
„Ne, nemojte se protiviti”, nastavlja Berk, „stalo mi je do toga da vam to kažem.
Vi, upravo vi, intelektualci vaše zemlje, ispoljavajući uporan otpor pred
komunističkim ugnjetavanjem, pokazali ste hrabrost koja nam tako često nedostaje,
pokazali ste takvu žeđ za slobodom, rekao bih čak takvu hrabru slobodoljubivost, da
ste za nas postali primer na koji se treba ugledati. Uostalom” - da bi svojim rečima
dao prisan ton i izvestan znak saučesništva, on dodaje: „Budimpešta je divan grad, živ
i. dopustite mi da to podvučem, sasvim evropski.”
- Hoćete da kažete Prag? - reče bojažljivo češki naučnik.
Ah, prokleta geografija! Berk je shvatio da ga je ona navukla da napravi greščicu
i, savlađujući ljutnju što mu kolega nema takta, kaže: „Naravno, hoću reći Prag, ali
hoću da kažem i Krakov, hoću da kažem i Sofija, hoću da kažem i Sankt-Petersburg,
mislim na sve te gradove sa Istoka koji upravo izlaze iz ogromnog koncentracionog
logora.”
- Nemojte reći koncentracioni logor. Mi jesmo gubili posao, ali nismo bili po
logorima.
- Sve istočne zemlje su bile pokrivene logorima, dragi moj! Stvarnim ili
simboličnim, to nema značaja!
- I nemojte reći istočne zemlje - nastavlja da zamera češki naučnik: - Prag je,
kao što znate, isto toliko zapadnjački grad kao i Pariz. Karlov univerzitet, osnovan u
XIV veku, bio je prvi univerzitet u Svetom rimskom carstvu. Na njemu je, vi to
dobro znate, predavao Jan Hus, Luterov preteča, veliki reformator Crkve i pravopisa.
Koji je đavo češkom naučniku? On ne prestaje da ispravlja svog sagovornika
koji zbog toga pobesni iako uspeva da sačuva toplinu u glasu: „Dragi kolega, nemojte
se stideti da budete sa Istoka. Francuska ima najveću simpatiju za Istok. Pomislite na
svoju emigraciju iz XIX veka.”
- Mi nismo imali nikakvu emigraciju u XIX veku.
- A Mickjevič? Ponosim se što je on u Francuskoj našao svoju drugu otadžbinu!
 - Ali Mickjevič nije bio... - nastavlja da prigovara češki naučnik.
U tom trenutku na scenu stupa Imakulata; ona vrlo energičnim pokretima krči
prolaz svom kamermanu, zatim pokretom ruke uklanja Čeha, namešta se i sama uz
Berka i obrati mu se: „Žak-Alen Berk...”
Kamerman premesti kameru na rame: „Samo trenutak!”
Imakulata se zaustavlja, posmatra kamermana, zatim još jednom Berka: „Žak-
Alen Berk...”
 23.

Kada je, pre jednog sata, Berk video Imakulatu i njenog kamermana u sali za
simpozijum, pomislio je da će zaurlati od besa. Ali je sada ljutnja koju je izazvao
češki naučnik pretegla nad onom koju je izazvala Imakulata; zahvalan što ga je
oslobodila od tog egzotičnog cepidlake, čak joj upućuje ovlašan osmeh.
Ohrabrena, ona govori raspoloženim i otvoreno prisnim glasom: „Žak-Alen Berk,
na ovom skupu entomologa, čijoj porodici sticajem okolnosti vaše sudbine vi
pripadate, upravo ste doživeli trenutke pune uzbuđenja” i gurne mu mikrofon pred
usta.
Berk odgovara kao đak: „Jeste, mogli smo da među nama dočekamo velikog
češkog entomologa koji je, umesto da se posveti svome poslu, morao provesti ceo
život u tamnici.
Nas je sve uzbudilo njegovo prisustvo.”
Biti akrobata nije samo strast, to je i put s kojeg se čovek više ne može skloniti;
kada ga je Diberk ponizio posle ručka sa obolelima od side, Berk nije otišao u
Somaliju iz preterane taštine, već zato što se osetio prisiljenim da popravi promašeni
korak. U tom trenutku, on oseća neukus svojih rečenica, zna da im nedostaje nešto,
neko zrnce soli, neka neočekivana misao, neko iznenađenje. Zato, umesto da se
zaustavi, nastavlja da priča sve dok ne vidi da mu se izdaleka približava neka jača
inspiracija: „I koristim ovu priliku da vam najavim svoj predlog da se osnuje
Francusko-češko entomološko udruženje. (Iznenađen i sam ovom idejom, odmah se
oseća mnogo bolje.) Upravo sam o tome pričao sa svojim kolegom iz Praga (načini
ovlašan pokret u pravcu češkog naučnika) koji kaže da je ushićen zamišlju da se to
udruženje ukrasi imenom jednog velikog izgnanog pesnika iz prošlog veka koji će
zanavek simbolično izražavati prijateljstvo između naša dva naroda. Mickjevič. Adam
Mickjevič. Život ovog pesnika je kao pouka koja će nas podsećati da je sve što
radimo, bila to poezija ili nauka, jedna pobuna. (Reč „pobuna” ga je konačno vratila u
veliku formu.) Jer čovek se uvek buni (sada je zaista lep, i to zna), zar ne, prijatelju
(okreće se ka češkom naučniku koji se odmah zatim pojavljuje u kadru kamere i
klimne glavom kao da bi da kaže ,.jeste”), vi ste to dokazali svojim životom, svojim
žrtvama, svojim patnjama, jeste, vi mi to potvrđujete, čovek dostojan tog imena se
buni, buni se protiv ugnjetavanja, a ako više nema ugnjetavanja... (tu napravi dugačku
pauzu, a jedini Pontven ume da pravi tako dugačke i tako uspešne pauze; zatim
spuštenim glasom) ...protiv ljudske sudbine koju mi nismo izabrali.”
Pobuna protiv ljudske sudbine koju mi nismo izabrali. Poslednja rečenica, biser
njegove improvizacije, iznenadila je i njega samog; uostalom, zaista lepa rečenica; ona
ga najednom odvodi veoma daleko od politikantskih beseda i dovodi u zajednicu s
najvećim umovima njegove zemlje: Kami bi mogao da napiše takvu rečenicu. isto kao
i Malro, ili Sartr.
Imakulata, srećna, daje znak kamermanu i kamera se zaustavlja.
Tada se češki naučnik približava Berku i kaže mu: „Bilo je vrlo lepo. doista, vrlo
lepo, samo dopustite mi da vam kažem da Mickjevič nije bio...”
Posle ovih javnih uspeha, Berk je uvek kao opijen; odlučnim, podrugljivim i
bučnim glasom prekida češkog naučnika: „Znam, dragi kolega, znam to isto tako
dobro kao i vi da Mickjevič nije bio entomolog. Uostalom, vrlo se retko događa da
pesnici budu entomolozi.
Ali, i pored tog hendikepa, oni su ponos celokupnog čovečanstva, čiji su deo, s
vašim dopuštenjem, i entomolozi, ubrajajući tu i vas.”
Gromoglasan oslobađajući smeh se razlegne kao dugo zadržavana para; zbilja,
čim su shvatili da je taj gospodin, uzbudivši sam sebe, zaboravio da izloži svoje
saopštenje, entomolozi su poželeli da se smeju. Bezobrazne Berkove reči su ih najzad
oslobodile obzira i oni se šegače ne prikrivajući dobro raspoloženje.
Češki naučnik je preneražen: gde se to izgubilo ono poštovanje koje su mu
njemu ravni pokazivali pre samo dva minuta? Kako je moguće da se smeju, da sebi
dozvoljavaju da se smeju? Može li se preći tako olako iz obožavanja u prezir? (Ama,
može, dragi moj, može.) Pa zar je naklonost tako krhka, tako nestalna? (Pa naravno,
dragi moj, naravno.) U istom trenutku Imakulata prilazi Berku. Ona govori glasno i
kao pripita: „Berk, Berk, veličanstven si! To si pravi ti! Oh, kako obožavam tvoju
ironiju! Uostalom, i ja sam od nje propatila! Sećaš li se gimnazije? Berk, Berk, sećaš
li se da si me nazvao Imakulatom?
Noćnom pticom koja te je onemogućavala da spavaš! Koja ti je remetila snove!
Treba da napravimo zajedno jedan film, tvoj portret. Moraš se složiti da jedino ja
imam prava da ga napravim.”
Smeh kojim su ga entomolozi nagradili zato što je isprašio češkog naučnika i
dalje odjekuje u Berkovoj glavi i opija ga; u takvim trenucima ispunjava ga ogromno
samozadovoljstvo i čini sposobnim za neustrašivo iskrena dela koja ga često i samog
plaše.
Oprostimo mu, prema tome, unapred ono što je u prilici da učini. On uze
Imakulatu pod ruku, povuče je ustranu da bi se zaštitio od indiskretnih ušiju, zatim joj
tiho kaže: „Goni se, matora kurvo, s tim tvojim bolesnim komšinicama, jebi se, noćna
ptico, noćno strašilo. noćni košmaru, podsećanje na moju glupost, spomeniče moje
blesavosti, grozoto mojih sećanja, smrdljiva pišaćo moje mladosti...”
Ona ga sluša i neće da veruje da zaista čuje ono što čuje. Misli da on te strašne
reči kazuje zbog nekog drugog, da zavara tragove, da prevari prisutne, ona misli da su
te reči samo jedno lukavstvo koje ona nije u stanju da shvati; upita, dakle. blago i
bezazleno: „Zašto mi kažeš sve to? Zašto? Kako treba to da shvatim?”
- Treba da shvatiš tako kako ti kažem! U osnovnom značenju! U najosnovnijem
značenju! Kurva kao kurva, gnjavatorka kao gnjavatorka, košmar kao košmar, pišaća
kao pišaća!
 24.

Za sve to vreme, iz bara u predvorju, Vensan je posmatrao metu svog prezrenja.

Cela scena se odigravala na nekih deset metara od njega, a on ništa nje razabirao iz
razgovora.
Jedna stvar mu je, ipak, izgledala jasna: Berk se prikazivao u njegovim očima
onakvim kakvim ga je uvek slikao Pontven: masmedijski klovn, komedijant, tip koji
bi samo da bude viđen, akrobata. Bez ikakve sumnje samo se zbog njegovog
prisustva televizijska ekipa izvolela zainteresovati za entomologe! Vensan ga je
pažljivo posmatrao, izučavajući njegovu veštinu akrobatike: njegov način da ne ispusti
iz vida kameru, njegovu veštinu da se uvek namesti ispred drugih, spretnost s kojom
ume da napravi pokret rukom da bi privukao pažnju na sebe. U trenutku kada je Berk
uhvatio Imakulatu pod ruku, Vensan više ne može da izdrži pa uzviknu: „Gledajte ga,
jedina stvar koja ga zanima, to je ženska s televizije! Nije uzeo pod ruku svog stranog
kolegu, baš ga briga za kolege, pogotovu ako su stranci, televizija mu je jedini gazda,
njegova jedina ljubavnica, jedina konkubina, jer se kladim da drugih i nema, kladim se
da je to najveći bezmudi na svetu!”
Čudno, ovoga puta njegov glas, i pored svoje neprijatne nečujnosti, savršeno se
čuje.
Postoje, zbilja, okolnosti u kojima se čak i najslabiji glas mora čuti. To biva onda
kad kazuje misli koje nas razjaruju. Vensan izlaže šta misli, duhovit je, zajedljiv, priča
o akrobatama i ugovoru koji su sklopili sa Anđelom pa sve zadovoljniji svojom
rečitošću, podiže svoje hiperbole kao što se dižu basamaci nekog stepeništa koje vodi
u nebo. Neki mladić s naočarima, obučen u odelo s prslukom, sluša ga i strpljivo
posmatra, kao zver iz zasede.
Zatim, kad je Vensan iscrpeo rečitost, on će reći:
„Dragi gospodine, ne možemo birati epohu u kojoj se rađamo. A svi živimo pod
pogledom kamera. Odsad to spada u ljudsku sudbinu. Čak i kada ratujemo, ratujemo
pod okom kamera. I kad hoćemo da protestujemo protiv bilo čega, ne uspevamo da
nas čuju ukoliko nema kamera. Svi smo mi akrobate, kao što kažete. Ja bih čak
rekao: ili smo akrobate ili dezerteri. Vi izgleda žalite, dragi gospodine, što vreme ide
napred. Pa vratite se unazad! U
XII vek, hoćete li? Ali kad se tamo nađete, bunićete se protiv katedrala,
smatrajući ih modernim varvarstvom! Vratite se onda još dalje! Vratite se među
majmune! Tamo vas ništa moderno neće ugroziti, bićete tamo kod kuće, u devičanski
čistom raju majmuna!”
Nema ničeg što bi bilo u većoj meri ponižavajuće nego ne moći naći uvredljiv
odgovor na uvredljiv napad. U neizrecivoj neprilici, pod podrugljivim smehom,
Vensan se kukavički povlači. Posle trenutka preneraženosti, priseti se da ga Žili čeka;
ispija naiskap čašu koju je držao netaknutu u ruci; zatim je spušta na bar i uzima
druge dve čaše viskija, jednu za sebe, drugu da odnese Žili.
 25.

Slika mladića u odelu s prslukom ostala mu je kao trn u duši, ne može da se nje
oslobodi; to je utoliko mučnije što u isti mah smera da osvoji jednu ženu. Ali kako je
osvojiti kad mu je misao zaokupljena trnom koji boli?
Ona zapaža njegovo raspoloženje: „Gde si bio sve ovo vreme? Mislila sam da se
više nećeš vratiti. Da hoćeš da me napustiš.”
On shvata da joj je stalo do njega i od toga malo popušta bol koji izaziva onaj
trn.
Ponovo pokušava da bude šarmer, ali ona ostaje nepoverljiva: - Nemoj mi pričati
priče. Promenio si se od maločas. Jesi li sreo nekog kog poznaješ?
- Ama ne. ma ne, kaže Vensan.
- Ama jesi, jesi. Sreo si neku ženu. I molim te, ako hoćeš da odeš s njom, možeš
slobodno, do pre pola sata te nisam ni poznavala. Mogla bih, prema tome, da
nastavim da te ne poznajem.
Ona je sve tužnija a za muškarca nema blagotvornijeg melema od tuge koju je
izazvao u nekoj ženi.
- Ama ne, veruj mi, nema nikakve žene. Bio je tu neki gnjavator, neka jeziva
budala s kojom sam se prepirao. To je sve, to je sve - i pomiluje joj obraz tako
iskreno i tako nežno da ona prestaje da podozreva.
- Pa ipak, Vensane, potpuno si se promenio.
- Hodi - kaže joj on i poziva je da pođe za njim u bar. Hoće da izvuče onaj trn iz
duše potokom viskija. Elegantni mladić u odelu s prslukom je i dalje tamo, s još
nekolicinom.
Nema ni jedne žene u njegovoj blizini, a to prija Vensanu koga prati Žili koja mu
se iz časa u čas čini sve lepša. Uzima još dve čaše viskija, pruža joj jednu, ispija brzo
drugu, zatim se naginje k njoj: „Pogledaj tamo, onu budalu u odelu s prslukom, s
naočarima.”
- Onog tamo! Pa, Vensane, on je ništavilo, on je potpuno ništavilo, kako uopšte
možeš da se obazireš na njega?
- U pravu si. To je nedojeban tip. Bezkuri. Bezmudi - kaže Vensan i čini mu se
da ga prisustvo Žili udaljuje od njegovog poraza, jer prava pobeda, jedina koja vredi,
to je osvajanje žene koja se na brzinu odvaja iz jezivo neerotične sredine entomologa.
- Ništavilo. ništavilo, ništavilo. uveravam te - ponavlja Žili.
- U pravu si - kaže Vensan - ako produžim da se bavim njim, postajem isto tolika
budala kao i on - i tu, kraj bara, pred svima, poljubi je u usta.
To je bio njihov prvi poljubac.
 Izlaze u park, šetaju, zaustavljaju se i ponovo se ljube. Zatim nađu klupu na
travnjaku i sednu. Izdaleka do njih dopire žubor reke. U zanosu su, ne znajući od
čega; a ja znam: čuju reku gospođe de T., reku njenih ljubavnih noći; iz zaborava,
onaj vek uživanja šalje Vensanu diskretan pozdrav.
A on će, kao da je to opazio: „Nekad se po ovim zamkovima orgijalo. XVIII
vek, znaš već, Sad. Markiz de Sad. Filozofija u budoaru. Znaš li tu knjigu?
- Ne znam.
- Treba je znati. Pozajmiću ti je. Usred orgijanja razgovaraju dva muškarca i dve
žene.
- Dobro - kaže ona.
- Sve četvoro su nagi i svi zajedno vode ljubav.
- Zbilja.
- To bi ti se svidelo, zar ne?
- Ne znam - kaže ona. Ali to „ne znam” nije odbijanje, to je dirljiva iskrenost iz
uzorne skromnosti.
Trn se ne vadi tako lako. Bol može da se savlada, da se potisne, da se čovek
pravi da na njega ne misli više, ali to pretvaranje je naporno. To što Vensan priča tako
strasno o Sadu i njegovim orgijanjima. to je manje stoga što on hoće da iskvari Žili, a
više zato što nastoji da zaboravi onu uvredu koju mu je naneo elegantni mladić u
odelu s prslukom.
- Ama znaš - kaže on - znaš ti to vrlo dobro, i grli je, i ljubi. Znaš ti vrlo dobro
da bi ti to volela.
I hteo bi da joj navede mnoge pouke, da podseti na mnoge situacije koje zna iz
te fantastične knjige koja se zove Filozofija u budoaru.
Zatim ustaju i nastavljaju šetnju. Pun mesec se pomalja nad krošnjama stabala.
Vensan posmatra Žili i iznenada je omađijan: od bele mesečine devojka je lepa
kao vila, lepotom koja ga iznenađuje, novom lepotom koju u početku nije video na
njoj, istančanom, krhkom, čednom, nedostupnom.
I najednom. čak i ne znajući kako se to, on zamisli onu njenu drugu rupu.
Iznenada, neočekivano, ta slika je tu i više neće moći da je se otarasi.
Ah, ta oslobađajuća rupa na dupetu! Zahvaljujući njoj, elegantni mladić u odelu s
prslukom je (najzad, najzad) potpuno nestao. Ono što više čaša viskija nije postiglo,
jedan otvor na dupetu je izveo za jednu jedinu sekundu! Vensan grli Žili, ljubi je,
miluje joj grudi, posmatra njenu nežnu vilinsku lepotu i za to vreme, stalno, zamišlja
onu njenu drugu rupu.
Oseća ogromnu želju da joj kaže: grlim ti grudi, ali samo mislim na tvoju rupu na
dupetu. Ali ne može to, ta reč mu ne izlazi iz usta. Što više misli na to, Žili je utoliko
belja, providnija i anđeoska, tako da mu je neizvodljivo da te reči izgovori glasno.
 26.

Vera spava, a ja stojim pred otvorenim prozorom, posmatram dve osobe koje
šetaju u parku zamka, u noći pod mesečinom.
Najednom čujem Verino disanje se ubrzava, okrenem se ka njenoj postelji i
shvatim da će ona za trenutak početi da vrišti. Nikad je nisam video kad ružno sanja!
Šta se to događa u ovom zamku?
Probudim je, a ona me gleda, širom otvorenih očiju, prestravljeno. Zatim priča,
brzo, grozničavo: „Bila sam u nekom veoma dugačkom hodniku ovog hotela.
Najednom, izdaleka, pojavio se neki čovek i dotrčao k meni. Kad je stigao na desetak
metara, počeo je da viče. I zamisli, govorio je češki! Potpuno sumanute rečenice:
’Mickjevič nije Čeh! Mickjevič je Poljak!’ zatim se približavao, preteći, na nekoliko
koraka od mene i tu si me probudio.
- Oprosti mi - kažem joj - ti si žrtva mojih danonoćnih bizarnih fantaziranja.
- Kako to?
- Pa kao da su tvoji snovi korpa za odbacivanje suviše glupih stranica.
- Šta to smišljaš? Neki roman? - pita ona sa strepnjom.
Klimnem glavom.
- Često si mi pričao kako hoćeš jednog dana da napišeš roman u kome ni jedna
reč ne bi bila ozbiljna. Neku Veliku Burgiju Iz Ličnog Zadovoljstva. Bojim se da nije
nastupio taj trenutak. Hoću samo da te upozorim: pazi se.
Oborim još niže glavu.
- Sećaš li se šta ti je govorila mama? Čujem njen glas kao da je to bilo juče:
Milanku, prestani da se šegačiš. Niko te neće razumeti. Uvredićeš sve živo i na kraju
će te svi omrznuti. Sećaš li se?
- Sećam se - kažem.
- Upozoravam te. Ozbiljnost te je štitila. Od neozbiljnosti ćeš se naći razoružan
pred kurjacima. A ti znaš da te kurjaci samo čekaju.
Posle ovog strašnog proročanstva, ponovo je zaspala.
 27.

Otprilike u tom trenutku češki naučnik se vratio u svoju sobu, utučen, sav
ubijen. U ušima mu je i dalje odzvanjao smeh koji se zaorio posle Berkovih
sarkazama, a on je i dalje preneražen: može li se zaista tek tako preći s divljenja na
prezir?
Zbilja, upitah se, gde se denuo onaj poljubac koji mu je Izvanredna planetarna
istorijska aktuelnost spustila na čelo?
Eto u čemu se udvorice Aktuelnosti varaju. Oni ne znaju da su one situacije koje
Istorija izvodi na scenu obasjane samo u prvim trenucima. Nijedan događaj nije
aktuelan celim svojim trajanjem već samo veoma kratko vreme, sasvim u početku.
Zar deca samrtnici iz Somalije, koju su milioni gledalaca pohlepno posmatrali, više ne
umiru? Šta je s njima? Da li su se ugojila ili oslabila? Postoji li još Somalija? I, posle
svega, je li ona uopšte postojala?
Makar kao ime jedne fatamorgane?
Način na koji se savremena istorija priča liči na veliki koncert na kome bi se
neprekidno izvodilo 138 Betovenovih opusa, ali svirajući samo osam prvih taktova
svakog od njih. Kada bi se priređivao isti koncert kroz deset godina, svirala bi se od
svakog komada samo prva nota, znači 138 nota za vreme celog koncerta,
predstavljenih kao jedna melodija. A kroz dvadeset godina, celokupna Betovenova
muzika bi se sažela u jednu jedinu vrlo dugačku visoku notu koja bi ličila na onu
beskonačnu i veoma visoku koju je on čuo prvoga dana svog gluvila.
Češki naučnik je utonuo u svoju setu i, kao nekakva uteha, pada mu na um da iz
doba svog herojskog rada na građevini, koji svi hoće da zaborave, on čuva stvarnu i
opipljivu uspomenu; izvanredne mišiće. Uzdržan zadovoljan osmeh mu se ocrtava na
licu, jer je siguran da niko među ovde prisutnim ljudima nema mišiće kao on.
Jeste, verovali to ili ne, ta naizgled smešna misao zaista mu godi. Zbacuje sako i
leže potrbuške na zemlju. Zatim se podiže na rukama. Napravi taj pokret dvadeset
šest puta i zadovoljan je sobom. Seća se vremena kada je sa svojim drugarima s
građevine išao posle rada da se kupa u jednom jezercetu iza gradilišta. Istini za volju,
tada je bio sto puta srećniji nego što je danas u ovom zamku. Radnici su ga zvali
Ajnštajn, i voleli su ga.
I pada mu na um frivolna misao (svestan je te frivolnosti, i čak joj se raduje) da
ide da se okupa u lepom bazenu hotela. S razdraganom sujetom i potpuno svestan nje
hoće da pokaže svoje telo žgoljavim intelektualcima ove izveštačene zemlje, preterano
kultivisane i, sve u svemu, verolomne. Srećom, doneo je iz Praga kupaće gaćice (nosi
ih svuda sa sobom), navlači ih i ogleda se, polunag, u ogledalu. „Ako bi neko hteo da
porekne moju prošlost, evo neoborivog dokaza, mojih mišića!” Zamišlja svoje telo
kako se upravo šeta oko bazena, pokazujući Francuzima da postoji jedna potpuno
suštinska vrednost kakva je savršenstvo tela, savršenstvo kojim on može da se podiči,
a o kome oni nemaju pojma. Zatim, smatra da je malo neumesno da bezmalo nag
hoda hodnicima hotela i navlači majicu. Ostaje pitanje nogu.
Ostaviti ih bose čini mu se isto tako neprilično kao i obući cipele; odlučuje, dakle,
da zadrži samo čarape. Tako odeven, ogleda se još jednom. Ponovo se njegovoj seti
pridružuje ponos i ponovo se oseća samouveren.
 28.

Ona druga rupa. To se može reći i drugačije, recimo kao Gijom Apoliner: deveta
kapija tvog tela. Njegova pesma od devet kapija na telu žene postoji u dve verzije:
prvu je poslao svojoj dragani Lu u pismu pisanom iz rovova 11. maja 1915, a drugu
sa istog mesta šalje drugoj dragoj, Madleni, 21. septembra iste te godine. Te pesme,
obe lepe. razlikuju se po maštovitosti, ali su pisane na isti način: svaka strofa je
posvećena jednoj kapiji na telu voljene: jedno oko, drugo oko, jedno uvo, drugo uvo,
desna nozdrva, leva nozdrva, usta, zatim u pesmi za Lu „kapija tvojih sapi” i, najzad,
devete dveri - stidnica. Ipak, u drugoj pesmi, onoj za Madlenu. nastupa na kraju
neobična zamena kapija. Stidnica ide unazad na osmo mesto, a ona rupa, otvarajući
se između dve biserne planine, postaće deveta kapija: još „zagonetnija od ostalih”,
kapija onih „čarolija o kojima se uopšte ne usuđuje govoriti”, „vrhovne dveri”.
Mislim na ona četiri meseca i deset dana koji razdvajaju dve pesme, četiri
meseca koje je Apoliner proveo u rovovima, utonuo u snažna erotska sanjarenja koja
su ga dovela do te zamene viđenja, do tog otkrovenja: rupa na dupetu je čudesna
tačka u kojoj se sustiče sva nuklearna energija golotinje. Kapija stidnice je važna,
naravno (pa naravno, ko bi se usudio da to porekne?), ali suviše zvanično važna,
mesto ubeleženo, zaštićeno, kontrolisano, komentarisano, razmatrano,
eksperimentisano, nadzirano, opevano, slavljeno. Stidnica: bučno raskršće na kome se
susreće brbljivo čovečanstvo, tunel kroz koji prolaze generacije. Samo budalasti
puštaju da ih uvere u intimnost tog mesta koje je ponajviše javno od svih. Jedino
zaista intimno mesto, pred čijim tabuom se priklanjaju čak i pornografski filmovi, to je
rupa na dupetu, vrhovne dveri; vrhovne, jer su najzagonetnije, najtajnije.
Do ove mudrosti koja je koštala Apolinera četiri meseca provedena pod
nebeskim svodom od haubica, Vensan je dopro u toku jedne šetnje sa Žili koja je na
mesečini postala prozračna.
 29.

Težak je položaj kad se može govoriti isključivo o jednoj jedinoj stvari, a kad u
isto vreme nije moguće govoriti o njoj: ta neizgovorena rupa ostaje u Vensanovim
ustima kao krpa kojom se usta zapuše da on zanemi. Gleda ka nebu kao da bi na
njemu potražio pomoć. I nebo ga uslišuje: šalje mu pesničku inspiraciju; Vensan
uzvikuje: „Pogledaj!” pa napravi pokret rukom u pravcu meseca. „Mesec je kao dveri
na dupetu probušene na nebu!”
Okreće pogled ka Žili. Prozirna i nežna, ona se smeši i kaže: „Jeste”, jer je već
jedan sat spremna da se divi bilo čemu što on kaže.
Čuje on njeno „jeste”, a ostaje neutoljene gladi. Ona izgleda čedno kao vila a on
bi hteo da je čuje kako kaže „rupa na dupetu”. Želi da vidi njena vilinska usta kako
izgovaraju te reči, o, koliko to želi! Hteo bi da joj kaže: ponavljaj sa mnom, rupa na
dupetu, rupa na dupetu, rupa na dupetu, ali se ne usuđuje. Umesto toga, ulovljen u
zamku svoje rečitosti, zaglibljuje se sve više u metaforu: „Dveri na dupetu iz kojih
izlazi bleda svetlost koja puni utrobu vasione!”, pa pruža ruke ka mesecu: „Napred u
dveri na dupetu beskraja!”
Ne mogu odoleti da ne dam mali komentar na ovu Vensanovu improvizaciju:
svojom opsednutošću tom rupom koju je priznao, on misli da ostvaruje svoju
naklonost prema XVIII veku, Sadu i celoj družini razvratnika; ali, kao da nije imao
dovoljno snage da postigne i do kraja sledi tu opsednutost, jedno drugo nasleđe,
sasvim drugačije, čak suprotno, koje pripada sledećem veku, pritiče mu u pomoć;
drugim rečima, on nije u stanju da govori o svojim lepim libertinskim opsesijama
drugačije do prevodeći ih u liriku; pretvarajući ih u metafore, on na taj način žrtvuje
duh razvratnosti duhu poezije. A otvor na dupetu prenosi sa ženskog tela na nebo.
Ah, ta seoba je za žaljenje, mučno je gledati! Ne sviđa mi se da produžim da
pratim Vensana na tom putu: on se koprca, upetljan u svoju metaforu kao mušica
uhvaćena na lepak; i dalje uzvikuje: „Dveri dupeta na nebu kao oko božanske
kamere!”
Kao da je zapazila da su se iscrpla, Žili razbija Vensanova pesnička kretanja,
pokazujući rukom osvetljeno predvorje iza lučnih prozora: „Gotovo svi su već otišli.”
Vraćaju se: zaista, za stolovima ostaju još samo nekolicina okasnelih. Elegantni
mladić u odelu s prslukom više nije tamo. Ipak, njegovo odsustvo podseća Vensana
na njega toliko živo da on ponovo čuje njegov glas, hladan i zao, praćen smehom
njegovih kolega.
Ponovo se stidi: kako je mogao pred njim da bude tako bespomoćan, tako
kukavno nem?
Trudi se da ga počisti iz svoje glave, ali u tome ne uspeva, ponovo čuje njegove
reči: „Svi živimo pod pogledom kamera. Odsad to spada u ljudsku sudbinu...”
Potpuno zaboravlja Žili i, začuđen, zaustavlja se na tim dvema rečenicama; kako
je to čudno: argument elegantnog mladića je gotovo istovetan sa onom mišlju kojom
je on, Vensan, lično, nekad zamerio Pontvenu: „Ako hoćeš da se umešaš u neki javni
sukob, da skreneš pažnju na neku nepravdu, kako možeš, u naše doba, da ne budeš
ili ne izgledaš kao akrobata?”
Je li to razlog zbog kojeg ga je elegantni mladić tako zbunio? Da li mu je njegovo
rasuđivanje bilo isuviše blisko da bi ga mogao napadati? Jesmo li svi u istoj klopci,
iznenadio nas svet koji se odjednom pod našim nogama pretvorio u scenu s koje
nema izlaza? Nema li, prema tome, nikakve prave razlike između onog što misli
Vensan i onog što misli elegantni mladić?
Ne, ta misao je nepodnošljiva! On prezire Berka, prezire elegantnog i njegov
prezir prethodi svim njegovim sudovima. Kako je tvrdoglav, trudi se da shvati razliku
koja ih deli dok ne uspe da je vidi potpuno jasno: oni se, kao bedni servilni tipovi,
raduju ljudskoj sudbini kakva im je nametnuta: akrobate srećne zato što su to. Dok
on, čak iako zna da nema nikakvog izlaza, glasno iskazuje svoje neslaganje sa ovim
svetom. Onda mu pada na um odgovor koji je trebalo da baci u lice onom
elegantnom: „Ako je živeti pod kamerama postalo naša sudbina, ja se bunim protiv
nje. Ja je nisam izabrao!” Eto odgovora! Naginje se ka Žili i bez i najmanjeg
objašnjenja joj kaže: „Jedina stvar koja nam preostaje je pobuna protiv ljudske
sudbine koju nismo izabrali!”
Već naviknuta na Vensanove neprikladne rečenice, ona smatra da je ova divna i
odgovara borbeno: „Naravno!” I kao da ju je reč „pobuna” ispunila radosnom
energijom, ona kaže: „Hajdemo u tvoju sobu.”
Najednom, ponovo, elegantni je iščezao iz Vensanove glave i on posmatra Žili,
zadivljen njenim poslednjim rečima.
I ona je zadivljena. Kraj bara ima još nekoliko osoba među kojima se našla pre
nego što joj se Vensan obratio. Ti ljudi su se ponašali kao da ona ne postoji, bila je
ponižena time.
Sada, ona njih posmatra nenadmašna i neranjiva. Više ne ostavljaju utisak na
nju. Ima pred sobom jednu ljubavnu noć i ima je zahvaljujući sopstvenoj rešenosti,
zahvaljujući sopstvenoj hrabrosti; oseća se bogatom, srećnom i jačom od svih tih ljudi
tu.
Šapne Vensanu na uvo: „Sve su to beskuri.” Ona zna da je to Vensanov izraz i
izgovara ga da bi mu pokazala kako mu se podaje i kako mu pripada.
Kao da mu je u šaku stavila granatu sa euforijom. Mogao bi da ode sada s lepom
vlasnicom rupe na dupetu pravo u svoju sobu, ali, kao da se povinuje nalogu datom iz
daljine, smatra se obaveznim da najpre ovde napravi urnebes. Uhvatio ga je kovitlac
pijanstva u kome se mešaju slike rupe na dupetu, predstojeći snošaj, podrugljivi glas
elegantnog mladića i silueta Pontvena koji, kao neki Trocki, iz svog pariskog bunkera
rukovodi velikim rusvajem, velikim kuplerajskim metežom.
„Da se okupamo”, objavljuje on Žili i trčeći se spušta niz stepenice ka bazenu
koji je u to vreme prazan i nudi se onima odozgo kao pozorišna scena. Otkopčava
košulju. Žili dotrči do njega. „Da se okupamo”, ponavlja on i odbacuje pantalone.
„Svuci se.”
 30.

Strašne reči koje je Berk uputio Imakulati bile su izgovorene tiho, šištećim
glasom, tako da ljudi oko njih nisu bili u stanju da shvate pravu prirodu drame koja se
događala na njihove oči. Imakulata je uspela da ništa ne pokaže; kada ju je Berk
ostavio, ona se uputila ka stepenicama, popela se uz njih i tek je, našavši se najzad
sama, u praznom hodniku što vodi u sobe, shvatila da posrće.
Posle pola sata, ne sumnjajući ništa. stigao je kamerman u sobu koju su delili i
zatekao je na krevetu kako leži potrbuške.
- Šta nije u redu?
Ona ne odgovara.
On seda uz nju i polaže joj ruku na glavu. Ona je otrese kao da je dotakla zmija.
- Ali šta nije u redu?
To isto pitanje je još više puta ponovio dok nije izustila: - Molim te idi da ispereš
usta, ne podnosim taj zadah iz njih.
On nije imao zadah iz usta, bio je uvek umiven sapunom i krajnje savesno čist,
znao je, dakle, da ona laže, pa ipak poslušno odlazi u kupatilo da uradi to što mu je
naredila.
Ideja o zadahu iz usta nije Imakulati pala na um iz čista mira, to je jedno
skorašnje, odmah potisnuto sećanje koje je nju podstaklo na tu pakost: sećanje na
Berkov zadah iz usta.
Kada je. smrvljena, slušala njegove uvrede, nije bila u stanju da se bavi njegovim
dahom, i posmatrač skriven u njoj zabeležio je, umesto nje, taj odvratan zadah i čak
je dodao ovaj lucidno konkretan komentar: čovek kome iz usta zaudara nema
ljubavnicu; nijedna se na to ne bi navikla; svaka bi našla načina da mu pokaže da
smrdi i naterala ga da se otarasi te mane. Bombardovana uvredama, ona je ćutke
slušala taj komentar koji joj je izgledao radostan i pun nade zato što joj je stavljao do
znanja da je Berk, i pored niza lepih dama koje vešto pušta da šestare oko njega, već
dugo ravnodušan prema galantnim avanturama i mesto pored njega u postelji je
slobodno.
Ispirajući usta, kamerman, čovek koliko romantičan toliko praktičan, pomisli da
je jedini način da promeni ubistveno raspoloženje svoje ljubavnice da je što hitnije
potuca. On, dakle, u kupatilu navlači pižamu i nesigurnim korakom se vraća da na
ivici kreveta sedne uz nju.
Ne usuđujući se da je dotakne, kaže još jednom: „Šta nije u redu?”
Sa nemilosrdnim prisustvom duha, ona odgovara: „Ako si jedino u stanju da mi
kažeš tu glupavu rečenicu, pretpostavljam da nemam šta da očekujem od razgovora s
tobom.”
Ona ustaje i ide ka plakaru; otvara ga da razgleda onih nekoliko haljina koje je
tamo okačila; te haljine je privlače; one bude u njoj koliko mutnu toliko snažnu želju
da ne dozvoli da bude oterana sa scene; da ponovo prođe mestima svog poniženja; da
ne pristane na poraz; i ako poraz postoji, da ga pretvori u veliku predstavu za vreme
koje će postići da njena ranjena lepota zablista i njen pobunjeni ponos se razmahne: -
Šta radiš? Kuda ćeš? - kaže on.
- Nije važno. Važno mi je da ne ostanem s tobom.
- Ama reci mi šta nije u redu?
Imakulata posmatra svoje haljine i primeti: „Šesti put”, a ja napominjem da se
nije prevarila u računanju.
- Bila si savršena - kaže joj kamerman, rešen da pređe preko njenog
raspoloženja. - Dobro smo uradili što smo došli. Tvoj plan za emisiju o Berku mi
izgleda uspeo. Poručio sam flašu šampanjca da nam se donese u sobu.
- Možeš da piješ šta hoćeš i s kim hoćeš.
- Ama šta nije u redu?
- Sedmi put. Svršeno je s tobom. Zauvek. Dosta mi je tog zadaha iz tvojih usta.
Ti si moj košmar. Moj ružan san. Moj neuspeh. Moja sramota. Moje poniženje. Moje
gađenje.
Treba da ti to kažem. Grubo. Ne produžavajući svoje kolebanje. Ne
produžavajući svoj košmar. Ne produžavajući ovu priču koja više nema nikakvog
smisla.
Ona stoji licem prema otvorenom plakaru, okrenuvši leđa kamermanu, govori
mirno, odmereno, tiho, šišteći. Zatim počinje da se svlači.
 31.

Prvi put se ona svlači pred njim s takvom bestidnošću, s takvom razmetljivom
ravnodušnošću. To svlačenje znači: tvoje prisustvo ovde preda mnom nema
nikakvog, ama baš nikakvog značaja; tvoje prisustvo je ravno prisustvu nekog psa ili
miša. Tvoji pogledi neće pokrenuti nijednu česticu moga tela. Mogla bih da uradim
bilo šta pred tobom, najnepriličnije stvari, mogla bih da povraćam pred tobom, da
perem uši ili polni organ, da masturbiram, da piškim. Ti si nepostojeće-oko,
nepostojeće-uvo, nepostojeća-glava. Moja ohola ravnodušnost je ogrtač koji mi
dopušta da se krećem pred tobom savršeno slobodno i potpuno bestidno.
Kamerman vidi kako mu se pred očima sasvim menja telo njegove ljubavnice: to
telo koje mu se dotle podavalo prirodno i hitro, diže se pred njim kao grčka statua,
uspravljena na postolju visokom sto metara. Lud je od želje, a to je čudna želja koja
se ne ispoljava čulno, ali koja mu obuzima glavu i samo glavu, želja kao cerebralna
opčinjenost, fiks ideja, mistično ludilo, uverenost da je ovo telo ovde i nijedno drugo
namenjeno da mu ispuni život, ceo njegov život.
Ona oseća kako joj se ova opčinjenost, ova predanost lepe za kožu i talas
hladnoće joj se penje u glavu. I sama je iznenađena njime, nikada nije upoznala takav
talas. To je talas hladnoće, kao što postoje talasi strasti, topline ili gneva. Jer ta
hladnoća je uistinu izvesna strast; kao da su potpuna kamermanova predanost i
potpuno Berkovo odbijanje dva lica jednog te istog prokletstva kome se ona opire;
kao da je nabusito Berkovo odbijanje htelo da je baci u naručje njenom stalnom
ljubavniku, a da je jedini odgovor, kao mačem, na to odbijanje, bezgranična mržnja
prema tom ljubavniku. To je razlog zbog kojeg ga ona odbija s takvim gnevom i želi
da pretvori u miša, tog miša u pauka, a pauka u muvu koju će pojesti neki dragi pauk.
Već se odenula u belu haljinu, rešena da siđe i da se pokaže Berku i svim
ostalima.
Srećna je što je ponela tu haljinu bele boje. boje venčanice, jer ima utisak da
doživljava dan venčanja, venčanja izvrnutog natraške, tragičnog venčanja bez
mladoženje. Nosi ispod svoje bele haljine ranu od nepravde, i oseća da je porasla s
tom nepravdom, da se od nje prolepšala kao što su nesreće ulepšale ličnosti iz
tragedija. Ide ka vratima znajući da će onaj drugi, u pižami, izići za njenim stopama i
stajati iza nje kao pas koji je obožava a ona hoće da tako prođu kroz zamak, kao
tragično-groteskni par, kao kraljica praćena psom mešancem.
 32.

Ali onaj koga je prognala u pseći položaj iznenađuje je. On stoji na vratima i lice
mu je razjareno. Njegova rešenost na pokornost se najednom istrošila. Pun je
očajničke želje da se suprotstavi toj lepotici koja ga nepravedno ponižava. Ne nalazi
hrabrosti da je išamara, da je istuče, da je baci na krevet i siluje, ali utoliko više oseća
potrebu da učini nešto što se ne može popraviti, bezgranično sirovo i agresivno.
Ona je prinuđena da se zaustavi na pragu.
- Pusti me da prođem.
- Neću te pustiti da prođeš - kaže joj on.
- Ti ne postojiš više za mene.
- Kako, ne postojim više?
- Ne poznajem te.
On se smeje jednim smehom u grču: „Ti me ne poznaješ?” Diže glas: „Još jutros
smo se jebali!”
- Zabranjujem ti da sa mnom tako razgovaraš! Bez tih reči!
- Još jutros si mi ti sama izgovarala te reči, ti si mi rekla jebi me, jebi me, jebi
me!
- To je bilo dok sam te još volela - kaže ona snebivajući se malo - ali sada su te
reči samo prostakluci.
On viče: „A ipak smo se pojebali!”
- Zabranjujem ti!
- Još ove noći smo se jebali, jebali smo se, jebali!
- Prekini.
- Zašto možeš da podnosiš moje telo ujutro a ne uveče?
- Znaš dobro da mrzim vulgarnost!
- Baš me zabole za ono što ti mrziš! Ti si kurva!
Ah, nije trebalo da izgovori tu reč, onu istu koju joj je dobacio Berk. Ona viče:
„Gnušam se vulgarnosti, gnušam te se!”
A i on viče: „Onda si se jebala s nekim koga se gnušaš! Samo žena koja se jebe s
nekim kog se gnuša je upravo kurva, kurva, kurva!”
Kamermanove reči su sve grublje i strah se ocrtava na licu Imakulate.
Strah? Zar se ona zaista boji njega? Ne verujem u to: ona dobro zna, u dubini
duše, da ne treba preuveličavati važnost ove pobune. Njoj je poznata kamermanova
pokornost i u nju je sigurna. Zna da je on vređa zato što hoće da mu se čuje reč, da
bude viđen, uvažavan. On je vređa zato što je slab i što umesto snage ima samo svoju
neotesanost, samo svoje agresivne reči. Da ga voli, makar samo malčice, trebalo bi da
se razneži nad ovom eksplozijom očajničke nemoći. Ali, umesto da se razneži, ona
oseća sumanutu želju da ga muči. I upravo iz tih razloga odlučuje da njegove reči
shvati doslovno, da njegovim uvredama poveruje i da se od njih uplaši, zato pilji u
njega očima koje bi da izgledaju uplašene.
On vidi strah na licu Imakulate i oseća se ohrabren: obično je uvek on taj koji se
plaši, koji se predaje, koji se izvinjava, a najednom, zato što joj je pokazao svoju
snagu, svoj bes, ona je ta koja drhti. Misleći da ona upravo priznaje svoju slabost, da
se predaje, on diže glas i nastavlja da prosipa svoje budalaštine, agresivne i nemoćne.
Jadnik, ne zna da stalno igra njenu igru, da ostaje izmanipulisani objekt, čak i u
trenutku kad misli da je pronašao u svom gnevu snagu i slobodu.
Ona mu kaže: „Plašiš me. Odvratan si, nasilnik si”, a on zna, siromah, da je to
optužba koja više nikad neće biti opozvana i da će on, ta krpa od dobrote i
pokornosti, postati na taj način jednom za svagda nasilnik i napadač.
- Plašiš me - kaže ona još jednom i sklanja ga da bi mogla da prođe.
A on je propušta i ide za njom kao pas mešanac za kraljicom.
 33.

Golotinja. Čuvam isečak iz Nuvel opservatera od oktobra 1993; neka anketa: na

adresu 1.200 osoba s levice bio je poslat spisak od 210 reči među kojima je trebalo
podvući one koje ih opčinjavaju, one na koje su osetljivi, one koje smatraju
privlačnim i simpatičnim; nekoliko godina ranije bila je sprovedena ista anketa: u to
vreme, između 210 tih istih reči bilo je 18 oko kojih su se ljudi s levice složili i time
potvrdili zajedničku osetljivost. Danas, nema više od tri obožavane reči. Samo tri oko
kojih levica može da se složi? Srozavanja! O, pada! A koje su te tri reči? Čujte dobro:
pobuna; crveno; golotinja. Pobuna i crveno, to se samo po sebi razume. Ali da, izuzev
ove dve reči, jedino na golotinju zakuca srce ljudi s levice, da jedino golotinja ostane
njihova zajednička simbolična baština, to je začuđujuće. Je li to sve što nam
zaveštava ona divna dvestagodišnja istorija koju je svečano započela Francuska
revolucija, je li tu nasleđe Robespjera, Dantona, Zoresa, Roze Luksemburg, Lenjina,
Gramšija, Aragona, Če Gevare? Golotinja? Go stomak, gola muda, golo dupe? Je li to
poslednji barjak pod kojim poslednji odredi levice još simuliraju svoj veliki marš kroz
vekove?
Ali zašto baš golotinja? Šta znači za ljude s levice ta reč koju su oni podvukli na
spisku koji im je institut za anketu uputio?
Sećam se povorke nemačkih krajnjih levičara koji su se sedamdesetih godina, da
bi ispoljili gnev protiv nečega (protiv neke nuklearne centrale, protiv nekog rata, protiv
vlasti novca, ne znam više čega), svukli goli i tako marširali, urlajući, ulicama nekog
velikog nemačkog grada.
Šta je trebalo da izrazi njihova golotinja?
Prva hipoteza: Ona je predstavljala za njih najdražu od svih sloboda,
najugroženiju od svih vrednosti. Nemački krajnji levičari su prošli kroz grad
pokazujući svoj goli polni organ kao što su progonjeni hrišćani išli u susret smrti
noseći na ramenu drveni krst.
Druga hipoteza: Nemački krajnji levičari nisu hteli da ističu simbol neke
vrednosti, već jednostavno da šokiraju mrsku publiku. Da je šokiraju, uplaše,
zgražaju. Da je bombarduju slonovskim govnom. Da sruči na nju sve kloake sveta.
Neobična dilema: da li golotinja simbolično izražava najveću vrednost među
vrednostima ili pak najveću gnusobu koja se kao bomba s pogani baca na
neprijateljski skup?
I šta, prema tome, ona predstavlja za Vensana koji ponavlja Žili: „Svuci se”, pa
dodaje: „Veliki hepening pred očima nedojebanih tipova!”
I šta ona predstavlja za Žili koja, poslušno, i čak sa izvesnim žarom, kaže: „Što
da ne”, pa otkopčava haljinu?
 34.

On je go. Malo je začuđen time i smeje se nekim kašljucavim smehom koji se

više upućuje njemu nego njoj, jer biti tako go u tom velikom staklenom prostoru
toliko mu je neuobičajeno da je jedino u stanju da misli na ekscentričnost situacije i ni
na šta drugo. Ona je već odbacila svoje prsluče, zatim gaćice, ali Vensan je zaista ne
vidi: primećuje da je ona gola, ali ne zna kakva je kad je gola. Setimo se, nekoliko
trenutaka ranije bio je zaokupljen slikom onog njenog otvora, misli li on još na to sada
kad se taj otvor oslobodio svilenih gaćica? Ne. Taj otvor mu je izvetrio iz glave.
Umesto da pažljivo gleda telo koje se u njegovom prisustvu obnažilo, umesto da mu
priđe, da ga polako razgleda, da ga možda dotakne, on se okrene i zaroni.
Čudan momak je taj Vensan. On žestoko napada akrobate, bunca o mesecu, a u
suštini je sportista. Zaroni u vodu i zapliva. Smesta zaboravlja sopstvenu golotinju,
zaboravlja golotinju Žili i misli jedino na svoj kraul. Iza njega, Žili, koja ne ume da
roni, oprezno se spušta stepenicama. A Vensan, čak ni da okrene glavu da je pogleda!
On gubi: jer Žili je šarmantna, veoma šarmantna, telo joj je kao obasjano; ne njenom
sramežljivošću već nečim drugim isto tako lepim: nespretnošću u samotnoj intimi, jer
- pošto je Vensanu glava pod vodom - sigurna je da je niko ne gleda; voda se penje do
visine njenog runa i čini joj se hladna, htela bi da zagnjuri, ali nema hrabrosti.
Zaustavila se i okleva; zatim se oprezno spušta niz još jednu prečagu tako da joj se
voda penje do pupka; okvasi ruku i, gladeći ih, ohladi grudi. Zaista je lepo to gledati.
Bezazleni Vensan ne sluti ništa, ali ja konačno vidim jednu golotinju koja ne zastupa
ništa, ni slobodu ni grešnost, golotinju s koje je svučeno svako značenje, golotinju
obnaženu, takvu kakva je, čistu i koja omađijava muškarca.
Najzad, ona počinje da pliva. Pliva mnogo sporije od Vensana, glave nespretno
izdignute nad vodom; Vensan je već tri puta obišao po petnaest metara bazena kad se
ona približi stepenicama da iziđe. On požuri za njom. Na ivici su, kad iz predvorja,
odozgo, do njih dopru glasovi.
Podstaknut blizinom nevidljivih neznanaca, Vensan počinje da viče: „Sad ću da
te opalim zguza!” i kreveljeći se kao paun jurne na nju.
Kako to da se on u intimnosti njihove šetnje nije usudio da joj šapne ni jednu
jedinu malu skaradnu reč, a da sada, kad se izlaže opasnosti da ga svako čuje, urla
gluposti.
Upravo zato što je neosetno napustio zonu intimnosti. Reč izgovorena u malom
zatvorenom prostoru znači nešto drugo od iste te reči koja odjekuje u amfiteatru. To
više nije reč za koju bi on u potpunosti bio odgovoran i koja bi bila namenjena
isključivo partnerki, već je to reč koju oni drugi zahtevaju da čuju, oni drugi koji su tu
i gledaju ih. Amfiteatar je, doduše, prazan, ali čak i ako je prazan, ona zamišljena i
imaginarna publika, potencijalna i virtuelna, jeste tu, s njima.
 Možemo se zapitati ko čini tu publiku; ne mislim da se Vensan priseća ljudi koje
je video na simpozijumu; publika koja ga sada okružuje je mnogobrojna, ona
navaljuje, zahteva, komeša se, radoznala je, ali u isto vreme nju je potpuno nemoguće
razabrati, crte lica su joj rasplinute; to znači da je publika koju on zamišlja ona o kojoj
sanjaju akrobate? Publika nevidljivih lica? Publika o kojoj Pontven upravo gradi svoje
teorije? Ceo svet? Bezlična beskonačnost? Apstrakcija? Ne sasvim: jer iza tog
bezimenog meteža naziru se konkretna lica: Pontven i ostali drugari; oni posmatraju,
zabavljajući se, celu tu scenu, posmatraju Vensana, Žili, čak i publiku neznanaca koji
ih okružuju. Za njih Vensan uzvikuje svoje reči, želi da zadobije njihovo divljenje,
njihovo odobravanje.
„Nećeš me opaliti zguza!” vrišti Žili koja ne zna ništa o Pontvenu ili koja,
takođe, izgovara tu rečenicu za one koji, iako nisu tu, mogli bi u isti mah tu biti. Želi li
ona njihovo divljenje? Želi, ali ga ne želi da bi se dopala Vensanu. Ona bi da joj
zatapše neka nepoznata i nevidljiva publika, da bi je voleo muškarac koga je izabrala
za ovu noć i, ko zna? za još mnoge druge noći. Trči oko bazena i njene dojke se
veselo njišu nadesno pa nalevo.
Vensanove reči su sve smelije; jedino im njihova metaforična priroda ovlaš
zamagljuje silnu vulgarnost.
- Probiću te kurcem i prikovati za zid!
- E, nećeš me prikovati!
- Ostaćeš razapeta na tavanici bazena!
- E, neću ostati razapeta.
- Rasturiću ti rupu na dupetu pred očima svemira.
- E, nećeš je rasturiti!
- Svi će videti tvoju rupu na dupetu!
- Niko neće videti moju rupu na dupetu! - vrišti Žili.
U tom trenutku, ponovo, čuju glasove od čije blizine kao da lak korak Žili
postaje teži i oni joj nalažu da stane: počinje da vrišti piskavim glasom kao žena koja
će kroz nekoliko trenutaka biti silovana. Vensan je uhvati i sruši se s njom na zemlju.
Ona ga posmatra. širom otvorenih očiju, očekujući da uđe u nju i rešena da se ne
odupire. Širi noge. Sklapa oči.
Okreće neznatno glavu ustranu.
 35.

Ništa od tog uvlačenja. Ništa. jer je Vensanov ud mali kao uvela šumska jagoda,
kao naprstak neke prababe.
Zašto je tako mali?
Postavljam ovo pitanje neposredno Vensanovom udu, a ovaj, iskreno začuđen,
odgovara: „A zašto ne bi trebalo da budem mali? Nisam uvideo neophodnost da
porastem!
Verujte mi, to mi zaista nije palo na um! Nisam bio upozoren. Zajedno s
Vensanom, pratio sam tu čudnu trku oko bazena, nestrpljiv da vidim šta će se
dogoditi! Mnogo sam se zabavljao! Sada ćete optužiti Vensana za impotentnost!
Kumim vas! To bi me strahovito opteretilo krivicom i bilo bi nepravično, jer mi
živimo u savršenoj slozi i nikad nismo razočarali jedno drugo, kunem vam se u to.
Uvek sam se ponosio njime i on mnome!”
Ud je rekao istinu. Uostalom, Vensan nije bio preterano uvređen zbog njegovog
držanja. Da mu se ud tako poneo u intimnosti njegovog stana, nikada mu ne bi
oprostio. Ali ovde, spreman je da njegovo reagovanje smatra razboritim i, štaviše,
uljudnim. Odlučuje, dakle, da primi stvari takvim kakve su i počinje da podražava
snošaj.
Ni Žili nije uvređena ni frustrirana. Osećati Vensanove pokrete na svom telu, a
ništa ne osećati unutra, izgleda joj čudno, ali, sve u svemu, prihvatljivo, i na tucanje
svog ljubavnika, ona odgovara sopstvenim pokretima.
Glasovi koje su bili čuli su se udaljili, ali novi zvuk se razleže u prostoru bazena
koji odjekuje: koraci jednog trkača koji prolazi sasvim blizu njih.
Vensanovo dahtanje se ubrzava i pojačava; on mumla i muče dok Žili cvili i jeca,
delom zato što joj mokro Vensanovo telo zadaje bol rušeći se stalno ponovo na nju, a
delom zato što hoće da time uzvrati na njegovu riku.
 36.

Primetivši ih tek u poslednjem trenutku, češki naučnik nije mogao da ih izbegne.

Ali on se ponaša kao da nisu tu i trudi se da pogled usmeri na drugu stranu. Ima
tremu: još ne poznaje dobro život na Zapadu. U carstvu komunizma, voditi ljubav na
ivici bazena bilo je nemoguće, kao i mnogo drugih stvari, uostalom, koje sada mora
da strpljivo izuči. Stiže već na drugu stranu bazena pa poželi da se vrati da ipak baci
brz pogled na onaj par što se povatao; jer, kopka ga jedna stvar: da li onaj čovek koji
se tuca ima istrenirano telo? Šta je korisnije za telesnu kulturu, fizička ljubav ili
manuelni rad? Ali savladava se, jer ne želi da ga smatraju voajerom.
Zaustavlja se na suprotnoj strani i počinje da vežba: trči najpre u mestu, vrlo
visoko dižući kolena, zatim se oslanja na ruke, s nogama u vazduhu; od detinjstva
ume da vlada ovim položajem koji gimnastičari zovu stoj i izvodi ga danas isto tako
dobro kao nekad; jedno pitanje mu pada na um: koliko velikih francuskih naučnika
ume da ga izvede kao on? A koliko ministara? Zamišlja redom sve francuske ministre
koje poznaje po imenu i posredstvom fotografija, pokušava da ih zamisli u ovom
položaju, u ravnoteži na rukama, i zadovoljan je: takvi kakve ih on vidi, nevešti su i
nejaki. Pošto je uspeo sedam puta da izvede stoj, leže potrbuške i počinje sa
sklekovima.
 37.

Ni Žili ni Vensan ne obraćaju pažnju na ono što se događa oko njih. Oni nisu
egzibicionisti, ne nastoje da ih uzbudi pogled drugog, da oni taj pogled uhvate, da tog
drugog koji njih posmatra - oni posmatraju; to nije orgijanje već predstava, a glumci
za vreme priredbe ne žele da susreću poglede gledalaca. Još više nego Vensan, Žili se
upinje da ništa ne vidi; pa ipak onaj pogled koji se upravo spustio na njeno lice suviše
je težak da bi mogla da ga ne oseti.
Podiže pogled i vidi nju: ona je u divnoj beloj haljini i zagledana je u nju; pogled
joj je čudan, dalek a ipak težak, strahovito težak, težak kao očajanje, težak kao da
kaže „ne znam šta bih” i Žili se, pod tim teretom, oseća kao oduzeta. Njeni pokreti se
usporavaju, slabe, prestaju; još malo zacvili pa ućuti.
Žena u belom se bori protiv ogromne želje da zavrišti. Ne može se osloboditi te
želje koja je utoliko jača što je onaj zbog koga hoće da vrišti neće čuti. Najednom, ne
mogavši više da izdrži, ona vrisne, taj vrisak je prodoran, strašan.
Žili se onda probudi iz obamrlosti, ustane; uzme gaćice, navuče ih, pokrije se na
brzinu svojom odećom u neredu i pobegne trčeći.
Vensan je sporiji. On podiže košulju, pantalone, ali nigde ne vidi svoj slip.
Nekoliko koraka pozadi, stoji čovek u pižami, niko ne vidi njega i on nikog više
ne vidi, toliko je usredsređen na ženu u belom.
 38.

Ne mogavši da se pomiri s mišlju da ju je Berk odbacio, Imakulatu je spopala

luda želja da pođe da ga izaziva, da paradira pred njim u svoj svojoj beloj lepoti (zar
lepota bezgrešne device nije bela?), ali njena šetnja po hodnicima i predvorjima
zamka se rđavo završila: Berka više nije bilo tamo, a kamerman je išao za njom. ali
nije ćutao, kao skrušen pas mešanac, već obraćajući joj se glasno neprijatnim glasom.
Uspela je da privuče pažnju na sebe, ali ružnu i podrugljivu pažnju, tako da je ubrzala
korak; tako je, u bekstvu, stigla do ivice bazena gde je, sudarivši se s parom koji se
sparivao, na kraju vrisnula.
Taj vrisak je nju probudio: najednom vidi potpuno jasno zamku koja se nad
njom sklapa: njen progonilac otpozadi, voda spreda. Shvata jasno da je ovo
opkoljavanje bezizlazno; da je jedini izlaz kojim raspolaže neki bezumni izlaz; da je
jedini pametan postupak koji joj preostaje neki lud postupak; svom snagom volje
opredeljuje se, dakle, za nerazumnost: zakorači dva koraka unapred i skoči u vodu.
Način na koji je skočila prilično je čudan: suprotno od Žili, ona ume odlično da
roni; a ipak, pala je u vodu prvo nogama, nezgrapno raširenih ruku.
Stvar je u tome da svi pokreti, osim svoje praktične funkcije, imaju značenje
koje prevazilazi nameru onih koji ih izvode, kad se ljudi u kupaćem kostimu bace u
vodu, to je sušta radost koja se pokazuje u tom postupku i pored eventualne
ojađenosti onih koji rone.
Kad neko skoči u vodu odeven, to je sasvim druga stvar: potpuno obučen skače
u vodu jedino onaj ko hoće da se utopi; a onaj ko hoće da se utopi, ne skače
glavačke; on pada: to nalaže prastari jezik pokreta. Zato je Imakulata, iako odlična
plivačica, mogla u svojoj beloj haljini da skoči u vodu jedino na kukavan način.
Bez ijednog pametnog razloga ona se sada nalazi u vodi; tu je, pokoravajući se
svom postupku čije joj značenje malo-pomalo obuzima dušu; oseća da doživljava
svoje samoubistvo, svoje davljenje, i sve što će odsad činiti biće samo neki balet,
neka pantomima kroz koju će njen tragični postupak produžiti svoj nemi govor.
Posle svog pada u vodu, ona se uspravlja. Na tom mestu bazen je plitak, voda
joj dopire do struka; ostaje nekoliko trenutaka stojeći, uspravne glave, isprsivši se.
Zatim ponovo pada. U tom času, ešarpa s njene haljine se oslobađa i plovi iza nje kao
što plove uspomene za mrtvima. Ponovo se uspravlja, glave neznatno zavaljene
unazad, raširenih ruku; kao da hoće da trči, pođe unapred nekoliko koraka, tamo gde
je bazen pod nagibom, pa ponovo uroni. Tako ide napred, ličeći na neku vodenu
životinju, na mitološku plovku kojoj glava iščezava ispod površine, a zatim je diže
okrećući je nagore. Ti pokreti pevaju o želji za životom u visinama ili za davljenjem
na dnu vode.
Čovek u pižami padne najednom na kolena i zakuka: „Vrati se, vrati se, ja sam
zločinac, ja sam zločinac, vrati se!”
 39.

S druge strane bazena, tamo gde je voda duboka, češki naučnik koji upravo
izvodi sklekove sav začuđen gleda: najpre je pomislio da je novodošavši par prispeo
da bi se pridružio onom paru koji se tuca i da će najzad prisustvovati jednom
legendarnom grupnom seksu, o čemu je mnogo slušao da se priča dok je radio na
skelama puritanskog komunističkog carstva. Iz sramežljivosti je čak pomislio da bi u
ovim okolnostima kolektivnog koitusa trebalo da napusti to mesto i ode u svoju sobu.
Zatim mu je užasan vrisak probio uši i, opruženih ruku, ostao je kao skamenjen, ne
mogući više da produži sa svojim vežbama iako je dotle napravio samo osamnaest
sklekova. Na njegove oči je žena odevena u belu haljinu pala u vodu. a iza nje je
zaplovila ešarpa s nekoliko veštačkih cvetića, plavih i roza.
Nepomičan, izdignutih grudi, češki naučnik je najzad shvatio da ta žena hoće da
se utopi: ona se trudi da održi glavu pod vodom, ali joj volja nije dovoljno jaka pa se
stalno diže.
Prisustvuje samoubistvu kakvo nikad ne bi mogao zamisliti. Žena je bolesna ili
ranjena ili progonjena, ona se diže i ponovo iščezava ispod površine, pa opet i opet,
svakako ne ume da pliva; kako ide napred, sve više uranja tako da će je voda uskoro
prekriti i ona će umreti pod pasivnim pogledom jednog muškarca u pižami, na rubu
bazena, koji kleči, gleda je i plače.
Češki naučnik ne može više da okleva: diže se, nadnosi se nad vodu, savijenih
nogu, ruku opruženih unazad.
Muškarac u pižami više ne vidi ženu, toliko je opčinjen stasitom pojavom nekog
nepoznatog čoveka, visokog, snažnog, čudno nezgrapnog, koji je tačno preko puta, na
nekih petnaest metara, spreman da se umeša u dramu koja ga se ne tiče, dramu koju
čovek u pižami ljubomorno čuva samo za sebe i za ženu koju voli. Jer, ko bi u to
mogao posumnjati, on je voli, njegova mržnja je samo prolazna; nesposoban je da je
istinski i trajno mrzi čak iako ga ona muči. Zna da ona postupa po diktatu svoje
iracionalne i neukrotive osećajnosti, svoje čudnovate osećajnosti, koju on ne razume a
koju obožava. Čak iako ju je obasuo uvredama, ostaje ubeđen, u dubini duše, da je
ona nevina i da je pravi vinovnik njihove neočekivane nesloge neko drugi. On ga ne
zna, ne zna gde se nalazi, ali je spreman da se baci na njega. U tom raspoloženju,
posmatra muškarca koji se sportski nadnosi nad vodu; kao hipnotisan, on posmatra
njegovo telo, snažno, mišićavo i čudno nesrazmerno, sa širokim potpuno ženskim
butinama i glupim debelim listovima, besmisleno telo kao ovaploćena nepravda. Ne
zna ništa o tom čoveku, ne sumnjiči ga ni za šta, ali, zaslepljen svojom patnjom, u
tom spomeniku ružnoće on vidi sliku svoje neobjašnjive nesreće i oseća da ga
obuzima nesavladiva mržnja prema njemu.
Češki naučnik zaroni i, s nekoliko snažnih zamaha, približava se ženi.
 „Pusti je!” zaurla čovek u pižami, pa i on skoči u vodu.
Naučnik je još samo na dva metra od žene; stopalo mu već dotiče dno.
Čovek u pižami pliva prema njemu i ponovo urla: „Pusti je! Ne dotiči je!”
Češki naučnik je raširio ruke ispod tela žene koja s dugim uzdahom klizne
nadole.
U tom trenutku, čovek u pižami je sasvim blizu njega: „Pusti je ili ću te ubiti!”
Kroz suze, on ne vidi ništa ispred sebe, ništa drugo sem nezgrapne siluete. Ščepa
ga za jedno rame i silovito prodrma. Naučnik posrne i ispusti ženu iz ruku. Nijedan od
dvojice muškaraca se više ne obazire na nju, a ona otpliva ka stepenicama i popne se.
Naučnik gleda u oči pune mržnje čoveka u pižami, pa se i njegove oči zapale istom
mržnjom.
Čovek u pižami se više ne uzdržava već udari.
Naučnik oseti bol u ustima. Ispituje jezikom jedan prednji zub i primećuje da se
klati.
To je veštački zub koji je s velikom mukom učvrstio u korenu jedan praški zubar
koji mu je namestio ostale veštačke zube uokolo; objasnio mu je i podvukao da će taj
zub služiti kao noseći za sve ostale i da, ako ga jednog dana izgubi. neće izbeći zlu
sudbinu s veštačkom vilicom od koje se češki naučnik neizrecivo užasava. Jezikom
ispituje zub koji se klati i pobledi, najpre od strepnje, zatim od besa. Ceo njegov život
iskrsne pred njim i suze mu po drugi put toga dana navru na oči; jeste, on plače, a iza
tih suza jedna misao mu dopire do pameti: sve je izgubio, ima još samo svoje mišiće;
ali ti mišići, njegovi jadni mišići, čemu oni služe? Kao neka opruga, to pitanje mu
silovito pokrene desnu ruku: iz toga proiziđe šamar, strašna šamarčina kao žal zbog
veštačke vilice, silna kao poluvekovno sumanuto tucanje na ivici svih francuskih
bazena. Čovek u pižami iščezava pod vodom.
On je tako brzo pao i tako bez greške da je češki naučnik pomislio da ga je ubio;
posle jednog trenutka preneraženosti, nagne se, podigne ga, da mu nekoliko lakih
ćuški po licu; čovek otvara oči, njegov odsutan pogled se spušta na onu nezgrapnu
pojavu. pa se oslobodi i otpliva ka stepenicama da se pridruži ženi.
 40.

Ona je, čučnuvši na ivici bazena, posmatrala pažljivo čoveka u pižami, njegovu
borbu i njegovo padanje. Kad se on ispeo na popločani rub bazena, digla se i uputila
ka stepeništu, ne okrećući se, ali dovoljno polako da bi on mogao da je prati. Tako,
bez reči, skroz mokri, prolaze kroz predvorje (već odavno napušteno), idu hodnicima
i stižu u sobu. Sa odeće im curi voda, drhte od zime, moraju da se presvuku.
A potom?
Šta potom? Vodiće ljubav, šta ste drugo pomislili? Te noći će biti tihi, ona će
samo zajecati kao neko kome je naneta nepravda. Tako će sve moći da se nastavi i
komad koji su upravo te večeri prikazali prvi put biće repriziran danima i nedeljama
koji će uslediti. Da bi dokazala da je iznad svake vulgarnosti, iznad običnog sveta koji
prezire, goniće ga da ponovo kleči, on će sebe optuživati, kukaće, ona će od toga
postajati još više zla, varaće ga, pokazivaće svoje neverstvo, mučiće ga, on će se
opirati, biće prost, pretiće, odlučan da učini nešto neizrecivo odvratno, razbiće jednu
vazu, urlaće strašne uvrede, na šta će ona simulirati strah, optuživaće ga da je siledžija
i napasnik, on će ponovo padati na kolena, ponovo će kukati, ponovo izjavljivati da je
kriv, zatim će mu ona dozvoliti da spava s njom, i tako dalje, i tako dalje, nedeljama,
mesecima, godinama, večno.
 41.

A češki naučnik? Jezika prilepljenog uza zub koji se klati, on pomisli: eto šta je
ostalo od celog mog života: zub koji se klati i moj panični strah da ću biti prinuđen da
nosim veštačku vilicu. Ništa drugo? Zar ništa drugo? Ništa. U iznenadnom osvetljenju
cela njegova prošlost mu izgleda ne kao neka uzvišena pustolovina, bogata
dramatičnim i jedinstvenim događajima, već kao majušni deo jedne zbrke smušenih
događanja koja su prošišala planetom tako da im se ne mogu razaznavati crte, pa je
Berk možda bio u pravu da što smatra Mađarom ili Poljakom zato što je, možda, on
zaista Mađar, Poljak ili može biti Turčin, Rus, pa čak i dete samrtnik iz Somalije. Kad
se stvari suviše brzo događaju, niko ne može biti ni u šta siguran, apsolutno ni u šta,
čak ni u samog sebe.
Kad sam pomenuo noć gospođe de T., podsetio sam na dobro poznatu jednačinu
iz prve glave priručnika životne matematike: stepen brzine je direktno proporcionalan
intenzitetu zaborava. Iz ove jednačine se mogu izvesti razne posledice, na primer, ova:
naše doba se prepušta demonu brzine i iz tog razloga ono samo sebe tako lako
zaboravlja.
Međutim, više volim da izokrenem ovu tvrdnju i kažem: naše doba je opsednuto
željom za zaboravom, a da bi tu želju ispunilo, prepušta se demonu brzine; ono
ubrzava korak zato što hoće da shvatimo da ne želi više da ga se sećamo; zato što je
umorno od sebe sama; zgađeno sobom; zato što hoće da dune u drhtavi plamičak
sećanja.
Moj dragi sunarodniče, druže, ti koji si otkrio čuvenu muvu Musca pragensis,
herojski radniče sa skela, ne mogu više podneti da te gledam kako stojiš u toj vodi!
Navući ćeš nazeb! Prijatelju! Brate! Nemoj se mučiti! Izlazi! Idi da legneš! Raduj se
što si zaboravljen. Umotaj se u šal opšte blage amnezije. Nemoj više misliti na smeh
koji te je ranio, taj smeh više ne postoji, on više ne postoji kao što više ne postoje
tvoje godine provedene na skelama, ni tvoja slava progonjenog. Zamak je tih, otvori
prozor i miris drveća ispuniće ti sobu. Udahni. To su kestenovi stari tri veka. Njihovo
šuštanje je ono isto koje su čuli gospođa de T. i njen vitez koji su se voleli u
letnjikovcu koji se onda video s tvog prozora ali koji ti više nećeš videti, nažalost, zato
što je petnaest godina kasnije razrušen, za vreme revolucije 1789, i zato što od njega
nije ostalo ništa drugo osim nekoliko stranica iz pripovetke Vivana Denona koju ti
nikad nisi pročitao i vrlo verovatno da je nikad nećeš ni pročitati.
 42.

Vensan nije našao svoj slip, navukao je pantalone i košulju na mokro telo i počeo
da trči za Žili. Ali ona je bila suviše hitra, a on suviše spor. On obilazi hodnike i uviđa
da je nestala. Ne znajući gde se nalazi njena soba, shvata da su mu izgledi slabi, ali
nastavlja da luta hodnicima, nadajući se da će se neka vrata otvoriti i da će ga glas Žili
pozvati: „Dođi, Vensane, dođi!” Ali svi spavaju, nijedan šum se ne čuje i sva vrata
ostaju zatvorena. On šapuće: „Žili, Žili!” Pojačava svoj šapat, pa jaukne šapatom, ali
odgovara mu samo tišina.
Zamišlja nju. Zamišlja njeno lice koje je pod mesečinom postalo prozračno.
Zamišlja onu njenu rupu. Ah, ta njena rupa na dupetu, gola i sasvim blizu njega, a on
je promašio, totalno promašio. Ni dotakao ni video. Ta strašna slika je opet tu i
njegov jadni ud se budi, diže, oh, on se diže, izlišno, nerazumno i ogromno.
Kad se vratio u sobu, sručio se na stolicu, a u glavi mu je samo želja za Žili.
Spreman je da uradi bilo šta da bi je opet pronašao, ali ništa od toga. Ona će sutra
ujutro doći u trpezariju na doručak, a on će, nažalost, već biti u Parizu u svojoj
kancelariji. Ne zna ni njenu adresu, ni njeno prezime, ni radno mesto, ništa. Sam je sa
svojim ogromnim očajanjem koje se materijalizuje neumesnom veličinom njegovog
uda.
Taj je, pre jedva jednog sata, pokazao hvale vredan zdrav razum, znajući da
zadrži pristojne dimenzije, što je, u jednom značajnom govoru, opravdao
argumentacijom čija nas je racionalnost impresionirala; ali sada gajim sumnju u
razboritost tog istog uda koji je ovog puta izgubio sav zdrav razum; bez ijednog
motiva koji bi se mogao braniti, on se ukrućen diže protiv svemira kao Deveta
Betovenova simfonija koja, suočena s turobnim čovečanstvom, klikće svoju himnu
radosti.
 43.

Po drugi put se Vera budi.

- Zašto puštaš radio da probija glavu? Probudio si me.
- Ne slušam radio. Sve je mirno kao nigde drugde.
- Ne, slušao si radio, i to je ružno od tebe. Spavala sam.
- Kunem ti se.
- I povrh svega, ta bezvezna himna radosti - kako možeš to da slušaš!
- Oprosti mi. To opet nešto greši moja mašta.
- Kako tvoja mašta? Da nisi možda ti napisao Devetu simfoniju? Počinješ sebe
da smatraš Betovenom?
- Ne, nisam hteo to da kažem.
- Nikada mi ta simfonija nije izgledala tako nepodnošljiva, neumesna, dosadna,
tako detinjasto visokoparna, tako glupo, tako naivno vulgarna. Ne mogu više da
izdržim. To je, zaista, suviše. Ovaj zamak je uklet i neću ovde da ostanem više ni
trena. Molim te da krenemo. Uostalom, sviće.
I ona izlazi iz postelje.
 44.

Zora je. Mislim na završnu scenu iz pripovetke Vivana Denona. Ljubavna noć u
tajnoj odaji zamka završila se nailaskom poverenice sobarice koja ljubavnicima javlja
da sviće.
Vitez se na brzinu oblači, izlazi, ali zaluta u hodnicima zamka. Bojeći se da ne
bude otkriven, radije izlazi u park i tobože šeta kao neko ko se probudio vrlo rano
pošto se dobro naspavao.
Još ošamućen, pokušava da shvati smisao svoje pustolovine: da li je gospođa de
T. raskinula sa svojim ljubavnikom markizom? Da li upravo raskida? Ili je samo htela
da ovoga kazni?
Kakav će biti nastavak noći koja se upravo završila?
Izgubljen u tim pitanjima, najednom spazi ispred sebe markiza, ljubavnika
gospođe de T. Upravo je stigao i hita ka vitezu: „Kako je bilo?”, pita ga nestrpljivo.
Dijalog koji sledi najzad će objasniti vitezu čemu on duguje svoju avanturu:
trebalo je skrenuti pažnju muža ka tobožnjem ljubavniku i njemu je ta uloga pala u
deo. Nije to lepa uloga, pre je smešna, priznaje markiz smejući se. I kao da bi da
nagradi viteza zbog njegove žrtve, poverava mu se: gospođa de T. je divna žena i,
pogotovu, verna, nema joj ravne. Ima samo jednu manu: hladna je.
Obojica se vraćaju u zamak da se pozdrave s mužem. On, gostoljubiv kad se
obraća markizu, prezrivo se ophodi prema vitezu: preporučuje mu da ode što pre, na
šta mu ljubazni markiz predloži sopstvenu kočiju.
Zatim će markiz i vitez učiniti posetu gospođi de T. Na kraju razgovora, na
pragu, ona uspeva da kaže nekoliko nežnih reči vitezu. Evo završnih rečenica kako ih
prenosi pripovetka: „U ovom času zove vas vaša ljubav; ona koja je predmet vaše
ljubavi, dostojna je nje... (...) Još jednom zbogom. Zavodljivi ste... Nemojte me
zavaditi s groficom.”
„Nemojte me zavaditi s groficom”, to su poslednje reči koje gospođa de T.
kazuje svom ljubavniku.
Odmah potom, slede poslednje reči pripovetke: „Popeh se u kočiju koja me je
čekala.
Potražih pouku iz cele ove pustolovine... i ne nađoh je.”
Ipak, pouka je tu: nju ovaploćuje gospođa de T; ona je slagala muža, slagala
svog ljubavnika markiza, slagala mladog viteza. Ona je prava Epikurova učenica.
Predusretljiva prijateljica uživanja. Nežna lažljiva zaštitnica. Čuvarka sreće.
 45.

Priču je ispričao u prvom licu vitez. On ne zna ništa o tome šta gospođa de T.
stvarno misli i prilično je uzdržan kada govori o sopstvenim osećanjima i mislima.
Unutarnji svet tih dveju ličnosti ostaje pod velom ili napola prikriven.
Kada je izjutra markiz pričao o frigidnosti svoje metrese, vitez je mogao krišom
da se nasmeje, jer mu je ona upravo dokazala suprotno. Ali, osim ove sigurne
pojedinosti, nema nijedne druge. Da li ono što je gospođa de T. doživela s njim spada
u njenu naviku ili je to za nju bila retka avantura, čak sasvim jedinstvena? Da li joj je
srce dirnuto ili ostaje netaknuto?
Da li je njena ljubavna noć izazvala u njoj ljubomoru na groficu? Da li su bile
iskrene njene poslednje reči kojima je nju preporučila vitezu ili je njih diktirala prosta
potreba da se osigura? Da li će vitezovo izostajanje probuditi u njoj setu ili će je
ostaviti ravnodušnom?
A on: kad mu se u zoru markiz narugao, odgovorio mu je duhovito, uspevajući
da ostane gospodar situacije. Ali kako se doista osećao? I kako će se osećati u času
kada bude napuštao zamak? Na šta će misliti?
Na uživanje koje je doživeo ili na svoj glas smešnog momka? Da li će se osećati
pobednikom ili pobeđenim? Srećnim ili nesrećnim?
Drugim rečima: može li se živeti u uživanju i radi uživanja, a biti srećan? Da li je
ostvariv ideal hedonizma? Postoji li ta nada? Postoji li bar zračak te nade?
 46.

Smrtno je umoran. Željan da se opruži na postelji i zaspi, ali ne može da se izloži

opasnosti da se ne probudi na vreme. Mora krenuti najkasnije kroz jedan sat. Sedeći
na stolici, natuče motociklističku kacigu na glavu i pretpostavlja da će ga njena težina
sprečiti da zadrema. Ali sedeti s kacigom na glavi a ne moći spavati nema nikakvog
smisla. Ustaje, rešen da krene.
Neminovnost povratka podseti ga na Pontvenov lik. Ah, taj Pontven! Ispitivaće
ga.
Šta da mu ispriča? Ako mu kaže sve što se dogodilo, to će ga sigurno zabaviti a i
celo društvo s njim. Jer uvek je zabavno kad pripovedač igra komičnu ulogu u
sopstvenoj priči. Niko, uostalom, to ne ume bolje od Pontvena. Na primer, kad on
priča svoje iskustvo s daktilografkinjom koju je vukao za kosu zato što ju je pobrkao
s nekom drugom. Samo pazite! Pontven je lukav! Svi pretpostavljaju da njegova
komična priča maskira neku mnogo laskaviju istinu. Slušaoci mu zavide na prijateljici
koja traži grubo ponašanje i, ljubomorni, zamišljaju mladu daktilografkinju s kojom
on radi bog te pita šta. Međutim, ako Vensan priča o tobožnjem tucanju na ivici
bazena, svi će u to poverovati i smejaće se njemu i njegovom neuspehu.
Korača s kraja na kraj sobe tamo-amo i pokušava da popravi malo svoju priču,
da je prepravi, da joj doda neke pojedinosti. Prva stvar koju treba uraditi jeste da
pretvori simulirani snošaj u pravi. Zamišlja ljude koji se spuštaju ka bazenu, začuđeni
i opčinjeni njihovim ljubavnim zagrljajem; svlače se na brzinu, jedni ih posmatraju,
drugi ih podražavaju, i kad Vensan i Žili vide oko sebe velelepno kolektivno tucanje u
punom zamahu, s prefinjenim smislom za režiju ustaju, osmotre još nekoliko sekundi
parove koji se krešu, pa kao demijurzi koji se udaljavaju pošto su stvorili svet odlaze.
Odlaze kao što su se i sreli, svako u svom pravcu, da se više nikad ponovo ne vide.
Tek što su mu strašne poslednje reči „da se više nikad ponovo ne vide” prošle
kroz glavu, njegov ud se budi; a Vensan bi hteo da udara glavom o zid.
Evo šta je čudno: dok je smišljao scenu orgijanja, njegova katastrofalna
nadraženost se udaljavala; naprotiv, kako se priseti prave odsutne Žili, ponovo je do
ludila napaljen.
Grčevito se, dakle, drži svoje priče o orgijanju, zamišlja je i sebi je iznova
prepričava: oni vode ljubav, parovi stižu, posmatraju ih, svlače se i, oko bazena,
uskoro je samo talasanje mnogobrojnih sparivanja. Konačno, posle više puta
ponovljenog ovog malog pornografskog filma, oseća se bolje, ud mu se ponovo
urazumljuje, gotovo smiruje.
Zamišlja Gaskonjsku kafanu, svoje drugare koji ga slušaju. Pontvena, Mašija
koji pokazuje svoj zavodljivi bezvezni osmeh, Gužara s njegovim učenim
napomenama, i ostale.
 Kao zaključak će im reći: „Prijatelji moji, jebao sam za vas, svi vaši kurčevi su
bili prisutni u toj predivnoj grupnoj jebačini, bio sam vaš predstavnik, vaš ambasador,
vaš poslanik-jebač, vaš kurac-najamnik, bio sam kurac u množini!”
On ide po sobi krupnim koracima i poslednju frazu ponavlja glasno više puta.
Kurac u množini, kakvo divno uspelo rešenje! Zatim (neprijatna nadraženost je već
potpuno iščezla) uzima svoju putnu torbu i izlazi.
 47.

Vera je otišla na recepciju da plati, a ja nosim dole mali kofer ka našim kolima
koja su parkirana u dvorištu. Žaleći što vulgarna Deveta simfonija nije dala mojoj ženi
da spava i što je ubrzala naš odlazak sa ovog mesta na kome sam se tako prijatno
osećao, pogledam setno oko sebe. Trem zamka. Tu se muž, učtiv i leden, pojavio da
dočeka svoju suprugu u društvu mladog viteza kad su se kočije zaustavile na početku
one noći. Tuda, nekih deset sati kasnije, izlazi vitez, sada sam, i niko ga ne prati.
Pošto su se vrata odaja gospođe de T. za njim zatvorila, začuo je markizov
smeh, a ovom se uskoro pridružio jedan drugi smeh, ženski. Za trenutak je usporio
korak: zašto se smeju? Da li mu se rugaju? Zatim neće više ništa da sluša i, bez
oklevanja, kreće ka izlazu; ipak, u duši i dalje čuje onaj smeh; ne može da ga se
oslobodi i, zbilja, nikada ga se neće osloboditi. Seća se markizove rečenice: „Ti. znači,
ne osećaš svu komiku svoje uloge?” Kad mu je u zoru markiz postavio to pakosno
pitanje, on nije ni trepnuo. Znao je da je markiz dobio rogove i pomišljao je radosno
ili da ima izgleda da gospođa de T. napusti markiza, pa će je sigurno ponovo videti, ili
pak da je htela da se osveti i verovatno će je opet videti (jer onaj ko se sveti danas,
svetiće se i sutra). To je on mogao misliti još do pre jednog sata. Ali posle poslednjih
reči gospođe de T. sve je postalo jasno: ta noć će ostati bez nastavka. Bez sutrašnjice.
On izlazi iz zamka u hladnu jutarnju samoću; pomisli da mu od te noći koju je
upravo doživeo ne preostaje ništa, ništa osim onog smeha: anegdota će kružiti i on će
postati komična ličnost. Opšte je poznato da nijedna žena ne žudi za komičnim
muškarcem. Ne pitajući ga za dozvolu, natukli su mu kapu pajaca na glavu, a on se
ne oseća dovoljno jak da je ponese. Čuje u duši glas pobune koji ga poziva da ispriča
svoju priču, da je ispriča takvu kakva je bila, da je ispriča glasno i svima.
Ali on zna da to neće moći. Postati prostak, to je još gore nego biti smešan. On
ne može da izda gospođu de T. i neće je izdati.
 48.

Kroz druga jedna vrata, diskretnija, koja vode na recepciju, Vensan izlazi u
dvorište.
Trudi se i dalje da u sebi recituje priču o grupnom seksu pokraj bazena, ne više
radi njenog smirujućeg dejstva (već je veoma daleko od svake uzbuđenosti), već da bi
njom pokrio nepodnošljivo bolno sećanje na Žili. Zna da jedino izmišljena priča može
da ga navede da zaboravi ono što se stvarno dogodilo. Poželi da ispriča bez oklevanja
i glasno tu novu priču, da je preobrati u svečane fanfare truba koje će učiniti
nepostojećim ono bedno podražavanje snošaja zbog kojeg je izgubio Žili.
„Bio sam kurac u množini”, ponavlja on u sebi i, kao odgovor, čuje saučesnički
Pontvenov smeh, vidi zavodnički osmeh Mašija koji će mu reći: „Ti si kurac u
množini i nećemo te odsad zvati drugačije nego Kurac-u-množini.” Ta misao mu godi,
pa se nasmeši.
Uputivši se ka svom motoru parkiranom s druge strane dvorišta, vidi jednog
čoveka, malo mlađeg od sebe, odevenog u odelo iz nekog dalekog doba, koji mu
dolazi ususret.
Vensan se, zaprepašćen, upilji u njega. Oh, do koje mere mora da se otkačio
posle te sulude noći: nije u stanju da sebi razložno objasni tu pojavu. Da li je to neki
glumac u istorijskom kostimu? Možda u vezi sa onom ženskom s televizije? Možda
su oni juče snimali u zamku neki reklamni spot? Ali kad im se oči sretnu, on u
pogledu mladića vidi tako iskreno čuđenje za koje nijedan glumac ne bi bio sposoban.
 49.

Mladi vitez posmatra nepoznatog. Pažnju mu naročito privlači ono što ovaj nosi
na glavi. Tako pod kacigom, smatralo se pre dva-tri veka, vitezovi kreću u rat. Ali
ništa manje od kacige iznenađuje ga odsustvo elegancije tog muškarca. Dugačke,
široke pantalone, bezoblične, kakve bi jedino veoma siromašni seljaci mogli nositi. Ili,
možda, kaluđeri.
Oseća se umoran, na izmaku je snaga, na granici nesvestice. Možda spava,
možda sanja, možda se zaneo. Najzad, čovek je sasvim blizu njega i izgovara
rečenicu koja ga učvršćuje u njegovom čuđenju: „Jesi li ti iz XVIII veka?”
Pitanje je čudno, besmisleno, ali način na koji je taj čovek izgovorio je to još i
više, s nekim nepoznatim naglaskom, kao da je on glasnik pristigao iz nekog stranog
kraljevstva i koji kao da je naučio francuski na dvoru ne poznajući Francusku. Ta
neverovatna intonacija i taj neverovatni izgovor navode viteza na misao da taj čovek
zaista potiče iz nekog drugog vremena.
- Jesam, a ti? - pita ga on.
- Ja? Iz XX.
Zatim dodaje: - Kraj XX. - I još kaže: - Upravo sam doživeo jednu čudesnu noć.
Ta rečenica je prenerazila viteza: - I ja, takođe - kaže on.
Zamišlja gospođu de T. i najednom oseća da ga obuzima talas zahvalnosti. Bože
moj, kako je mogao da obrati toliku pažnju na markizov smeh? Kao da nije
najvažnija stvar lepota ove noći koju je on upravo doživeo, ta lepota koja ga i dalje
drži u takvom pijanstvu da vidi utvare, meša snove sa stvarnošću, izleće izvan
vremena.
A čovek s kacigom, s čudnom intonacijom. ponavlja:
- Upravo sam doživeo jednu sasvim čudesnu noć.
Vitez klimne glavom kao da kaže jeste, razumem te, prijatelju. Ko bi te drugi
mogao razumeti? A zatim pomisli na svoju noć: pošto je obećao da će biti diskretan,
nikada neće moći nikome da kaže šta je doživeo. Ali, zar je indiskretnost posle dvesta
godina još indiskretnost? Čini mu se da mu je bog razvratnika poslao ovog čoveka da
bi s njim mogao da razgovara; da bi mogao da bude indiskretan pridržavajući se u isti
mah svojih obećanja o diskreciji; da bi mogao jedan trenutak svog života predati na
čuvanje budućnosti; projektovati ga u večnost; pretvoriti u slavu.
- Ti si zaista iz XX veka?
- Pa jesam, dragi moj. Događaju se neverovatne stvari u ovom veku. Sloboda
običaja.
Upravo sam doživeo, ponavljam to, strašnu noć.
 - Ja, takođe - kaže još jednom vitez i sprema se da mu ispriča svoju.
- Čudna noć, veoma čudna, neverovatna - ponavlja čovek s kacigom koji
netremice gleda u njega teškim upornim pogledom.
Vitez u tom pogledu vidi neodoljivu želju za pričom. Nešto mu u tome smeta. On
shvata da je ta nestrpljivost za pričom u isti mah i nepokolebiva nezainteresovanost za
slušanje. Pošto se sukobio s tom željom za pričanjem, vitez namah gubi volju da išta
kaže i najednom ne vidi više nikakav razlog da taj susret produžava.
Oseća nov talas zamora. Pogladi sebi lice rukom i oseti miris ljubavi koji je
gospođa de T. ostavila na njegovim prstima. Taj miris izaziva u njemu setu i on poželi
da bude sam u kočiji i da ga ona lagano, sanjalački, odveze ka Parizu.
 50.

Muškarac u starinskom odelu izgleda Vensanu veoma mlad i, prema tome,

gotovo obavezan da se zainteresuje za ispovesti starijih. Kad mu je Vensan u dva
maha rekao „doživeo sam čudesnu noć” i kada je taj drugi odgovorio „ja, takođe”, on
je pomislio da na njegovom licu nazire izvesnu radoznalost, ali zatim se, najednom,
neobjašnjivo, ona ugasila, pokrivena bezmalo nadmenom ravnodušnošću. Prijateljska
atmosfera, povoljna za ispovesti potrajala je tek trenutak, pa je iščilela.
On ljutito posmatra mladićevo odelo. Ko je, na kraju krajeva, ovaj pajac? Cipele
sa srebrnim kopčama, bele čakšire koje se pripijaju uz noge i stražnjicu, i svi ti
neopisivi žaboi, pliševi, čipke koji pokrivaju i krase grudi. Uzme između dva prsta
traku vezanu oko vrata i posmatra je sa osmehom koji bi da izrazi parodiju divljenja.
Familijarnost ovog postupka je razbesnela čoveka u starinskom odelu. Lice mu
se zgrči, puno mržnje. Zamahne desnom rukom kao da bi hteo da ošamari
bezobraznika. Vensan ispusti traku i ustukne za korak. Pošto mu je dobacio prezriv
pogled, čovek se okrene i pođe ka kočiji.
Prezir koji je prosuo po njemu ponovo je Vensana potisnuo unatrag u njegovu
uznemirenost. Iznenada, oseti slabost. Zna da neće moći nikom da ispriča priču o
grupnom seksu. Neće imati snage da laže. Suviše je tužan da bi lagao. Želi samo
jedno: da brzo zaboravi tu noć, svu tu upropašćenu noć, da je pređe gumom, da je
izbriše, poništi, i u tom trenutku oseti neutoljivu žeđ za brzinom.
Odlučnim korakom požuri ka svom motoru, želi svoj motor, pun je ljubavi
prema svom motoru, prema tom motoru na kome će sve zaboraviti, na kome će
zaboraviti i na samoga sebe.
Vera dolazi da se smesti u kolima pored mene.
- Pogledaj tamo - kažem joj.
- Kuda?
- Tamo! To je Vensan! Ne prepoznaješ ga?
- Vensan? Onaj što se penje na motor?
- Jeste. Bojim se da ne vozi prebrzo. Zaista se plašim za njega.
- Zar voli da vozi brzo? I on?
- Ne uvek. Ali danas će voziti kao lud.
- Ovaj zamak je uklet. On će svima doneti nesreću. Molim te, kreni!
- Čekaj trenutak.
Hoću još da posmatram svog viteza koji se lagano upućuje ka kočiji. Hoću da
uživam u ritmu njegovih koraka: što joj se više primiče, to su oni sporiji. U tom
usporavanju mislim da prepoznajem znak sreće.
 Kočijaš ga pozdravlja, on se zaustavi, prinese prste nosu, potom se popne,
sedne, šćućuri u jednom uglu, nogu prijatno opruženih, kočija se ljulja, on će uskoro
zadremati, zatim će se probuditi, a za sve to vreme trudiće se da ostane što bliže onoj
noći koja se neumitno stapa sa svetlošću.
Bez sutrašnjice.
Bez slušalaca.
Molim te, prijatelju, budi srećan. Imam neki maglovit utisak da od tvoje
sposobnosti da budeš srećan zavisi naša jedina nada.
Kočija je iščezla u magli i ja krećem.
IDENTITET
 1.

Taj hotel u gradiću na normandijskoj obali pronašli su slučajno u nekom vodiču.

Šantal je stigla u petak uveče da u njemu provede noć sama, bez Žan-Marka koji
je trebalo da joj se pridruži sutradan oko podne. Ostavila je u sobi malu putnu torbu,
izašla i nakon kraće šetnje nepoznatim ulicama vratila se u hotelski restoran. U pola
osam sala je još bila prazna.
Sela je za sto očekujući da je neko opazi. Na suprotnom kraju. pored kuhinjskih
vrata, dve kelnerice su bile usred nekog razgovora. Pošto se užasavala vikanja, Šantal
je ustala, prošla kroz salu i stala pored njih, ali su one bile suviše unete u priču:
„Kažem ti, ima već deset godina. Poznajem ih. To je strašno. I nema nikakvog traga.
Baš nikakvog. Govorili su o tome na televiziji.” A druga: „Šta je moglo da se dogodi?
Ne možemo čak ni da zamislimo. I to je ono najstrašnije. Ubistvo? Pretražili su čitav
kraj. Otmica? Ko? I zbog čega? On nije bio ni bogat, ni slavan. Pokazali su ih na
televiziji, njegovu decu, ženu. Kakvo očajanje. Možeš li to da zamisliš?”
Potom je ugledala Šantal: „Znate li emisiju na televiziji o ljudima koji su nestali?
lzgubili smo ih iz vida, tako se zove.”
- Da - odgovori Šantal.
- Možda ste videli šta se dogodilo s porodicom Burdje? Oni su iz ovog kraja.
- Da, to je užasno - rekla je Šantal ne znajući kako da skrene razgovor s jedne
tragedije na prozaično pitanje večere.
- Želite li da večerate? - upita najzad jedna od kelnerica.
- Da.
- Pozvaću šefa sale, izvolite.
Njena koleginica je još dodala: „Možete li da zamislite da neko koga volite
nestane i nikad ne saznate šta se dogodilo s njim? To je da čovek poludi!”
Šantal se vratila za sto, šef sale se pojavio u roku od pet minuta i ona je naručila
vrlo jednostavnu, hladnu večeru; nije podnosila da jede sama, uh, kako je mrzela da
jede sama!
Sekući šunku u tanjiru, nije mogla da prestane da razmišlja o onome na šta su je
podstakle kelnerice: kako je moguće da neko izbegne nadzor i nestane bez ikakvog
traga u ovom svetu gde se prati i snima svaki naš korak, gde nas u robnim kućama
nadgledaju kamere, gde se ljudi bez prestanka sudaraju i gde čovek ni ljubav ne može
da vodi a da sutradan naučnici i anketari ne počnu da ga ispituju? („Gde vodite
ljubav?” „Koliko puta nedeljno?” „S prezervativom ili bez njega?”) Da, dobro joj je
bila poznata ta emisija s nazivom koji joj uliva jezu, Izgubili smo ih iz vida, jedina
emisija koja je razoružava svojom iskrenošću, tugom, kao da je neko iz nekog drugog
sveta primorao televiziju da odustane od svoje površnosti; ozbiljnim glasom voditelj je
pozivao svedoke da iznesu neko svedočenje koje može da pomogne u pronalaženju
izgubljenog. Na kraju emisije pokazivali su, jednu za drugom, sve fotografije
„izgubljenih iz vida”, o kojima su govorili u prethodnim emisijama, od kojih je neke
nemoguće pronaći već punih jedanaest godina.
Pomisli da jednog dana tako izgubi Žan-Marka. Da tapka u mraku, da joj
preostanu samo nagađanja. Ne bi čak mogla ni samoubistvo da izvrši, jer bi
samoubistvo predstavljalo izdaju, odbijanje čekanja, gubljenje strpljenja. Tako bi bila
osuđena da živi u stalnom užasu do kraja života.
 2.

Popela se u sobu, teško zaspala i probudila se usred noći nakon dugog sna. U
snu su se pojavljivali isključivo ljudi iz njene prošlosti: njena majka (odavno umrla) i
naročito njen bivši muž (nije ga videla već godinama i u snu nije ličilo na sebe, kao da
se reditelj tog sna prevario u podeli uloga); bio je sa sestrom, energičnom i
dominantnom, i s novom suprugom (ona je nikada nije videla, pa ipak, u snu, nije
sumnjala u njen identitet); na kraju, on joj uputi neke nejasne erotske predloge, a
njegova nova žena je poljubi u usta pokušavajući da joj jezikom razmakne usne.
Jezici koji se stapaju jedan s drugim uvek su u njoj izazivali gađenje.
U stvari, taj poljubac ju je probudio.
Mučnina izazvana snom bila je tolika da se primorala da pokuša da joj pronađe
uzrok.
Posebno ju je uznemirilo, mislila je, što je san poništio sadašnjost. Naime, ona je
čvrsto držala do sadašnjice koju nizašta na svetu ne bi zamenila ni prošlošću, ni
budućnošću. Zbog toga i ne voli snove: oni joj nameću neprihvatljivu ravnopravnost
različitih razdoblja jednog istog života, izjednačavajući u vremenu sve što je čovek
ikada doživeo, a poriču sadašnjicu odričući joj povlašćenu ulogu. Baš kao i u njenom
noćašnjem snu, jedna ravan njenog života bila je potpuno uništena: Žan-Mark, njihov
stan, sve one godine koje su proživeli zajedno; prošlost je zauzela njihovo mesto, a
ljudi s kojima je davno raskinula pokušavali su daje ulove u mrežu jeftinog seksualnog
zavođenja. Osetila je na usnama vlažnost usana neke žene (nije bila ružna: birajući
glumicu, reditelj sna je imao prilično visoke zahteve), a to joj je izazvalo tako gađenje
daje usred noći otišla u kupatilo gde je dugo prala i ispirala usta.
 3.

F. je bio dugogodišnji Žan-Markov prijatelj, poznavali su se još iz gimnazije:

delili su ista uverenja, slagali su se u svemu i ostali bliski sve do dana kad se, ima
tome više godina, Žan-Mark naglo ohladio prema njemu i potpuno prestao da ga viđa.
Kad je saznao da se F., teško bolestan, nalazi u jednoj bolnici u Briselu, nije osetio
nikakvu želju da ga poseti, ali Šantal je navaljivala da ipak ode.
Susret sa starim prijateljem pokazao se nepodnošljivim: on ga je sačuvao u
sećanju onakvog kakav je bio u gimnaziji, osetljiv dečak, uvek besprekorno obučen,
obdaren prirodnom finoćom naspram koje se Žan-Mark osećao kao slon. Nežne,
ženstvene crte zbog kojih je F. nekada delovao mlađi nego što jeste sada su ga učinile
starijim: njegovo lice je izgledalo nakaradno sitno, smežurano, naborano, poput
mumificirane glave neke egipatske princeze mrtve već četiri hiljade godina; Žan-Mark
je posmatrao njegove ruke: jedna pod infuzijom, vezana, sa iglom zabodenom u venu,
dok je druga pravila široke pokrete kako bi potpomogla reči. Oduvek je imao utisak,
gledajući kako F. gestikulira, da su mu, u odnosu na malo telo, ruke još manje, sasvim
majušne, kao ruke marionete. Taj utisak je tog dana bio još upečatljiviji, jer su
detinjasti pokreti bili u neskladu sa ozbiljnošću reči; F. mu je pričao da je bio u komi
više dana pre nego što su lekari uspeli da ga povrate u život: „Da li su ti poznata
svedočenja ljudi koji su uspeli da se povrate u život? Tolstoj govori o tome u jednoj
od svojih priča. Tunel, a na drugom kraju neka svetlost. Dakle, kunem ti se, nema
nikakve svetlosti.
Ali, što je još gore, svestan si. Sve znaš, sve čuješ, samo, oni, neki lekari,
nemaju pojma o tome i pričaju svašta pred tobom, čak i ono što ti ne bi smeo da
čuješ. Kako si gotov. Kako ti mozak više ne radi.”
Onda je zaćutao na tren. Potom: „Ne kažem da je moj duh bio savršeno pribran.
Bio sam svestan svega, ali je sve to bilo donekle izobličeno, kao u snu. S vremena na
vreme, san je postajao košmaran. Samo, u životu, košmar se završi brzo, krikneš i
probudiš se, ali ja nisam mogao da kriknem. I to je bilo najstrašnije: nemoć da
krikneš. Ne biti u stanju da krikneš usred nekog košmara.”
On je ponovo zaćutao. Potom: „Nikada se nisam bojao smrti. Sada da. Ne mogu
da se otresem pomisli da ostajemo živi nakon smrti, da smrt predstavlja beskrajni
košmar. Ali ostavimo to. Ostavimo. Pričajmo o drugim stvarima.”
Pre dolaska u bolnicu Žan-Mark je bio uveren da ni jedan ni drugi neće moći da
prebrode sećanje na njihov raskid i da će biti primoran da F.-u uputi nekoliko
nedovoljno iskrenih reči pomirenja. Ali njegova bojazan bila je bez osnova: pomisao
na smrt činila je sve druge teme nevažnim. F. je možda želeo da pređe na druge
stvari, ali je nastavljao da govori o svom bolesnom telu. Od te priče Žan-Mark je
zapao u potištenost koja, međutim, nije probudila nikakvo sećanje.
 4.

Da li je zaista toliko hladan, toliko neosetljiv? Jednog dana, pre mnogo godina,
saznao je da ga je F. izdao. Oh, ta reč je zbog romantičnog prizvuka sigurno
preterana. Pa ipak. Žan-Mark je bio potresen zbog toga: na nekom sastanku, u
njegovom odsustvu prisutni su napali Žan-Marka koga je to, nešto kasnije, koštalo
posla. Tom sastanku prisustvovao je i F. Bio je tamo, a da nije izgovorio nijednu reč
da odbrani Žan-Marka. Njegove majušne ruke koje su toliko volele da gestikuliraju
nisu učinile ni najmanji pokret u korist svog prijatelja. Ne želeći da pogreši, Žan-Mark
je detaljno poverio da li F. zaista nije uzeo reč. Kada je bio potpuno uveren, on se
nekoliko trenutaka osetio beskrajno povređenim, nakon čega je odlučio da se više
nikada s njim ne vidi i istog trena ispunilo ga je neko neobjašnjivo radosno osećanje
olakšanja.
F. je okončao izlaganje svojih muka kad se, posle kraćeg ćutanja, njegovo lice
male mumificirane princeze ozarilo: „Sećaš li se naših razgovora iz gimnazije?”
- Ne baš - rekao je Žan-Mark.
- Uvek sam te slušao kao svog učitelja kad si govorio o devojkama.
Žan-Mark je učinio napor da se priseti, ali u pamćenju nije pronašao ni traga od
nekadašnjih razgovora: „Šta sam to mogao da kažem o devojkama, ja, balavac od
šesnaest godina?”
- Kao da vidim sebe kako stojim pred tobom - nastavio je F. - dok pričaš o
devojkama.
Sećaš li se da me je uvek šokirala pomisao da jedno lepo telo može da stvara
izlučevine, pa sam ti rekao da ne podnosim da vidim devojku koja briše nos. I opet
vidim tebe, zastao si, gledaš me pravo u lice i obraćaš mi se neobično iskusnim
tonom, iskreno, uvereno: „Da briše nos?” a ja, dovoljno je da vidim kako njeno oko
trepće, da vidim prevlačenje kapka preko rožnjače, pa da osetim gađenje koje jedva
mogu da savladam. Sećaš li se?
- Ne - odgovorio je Žan-Mark.
- Kako si mogao da zaboraviš? Treptanje kapka. Tako čudna ideja!
Žan-Mark je govorio istinu, nije se sećao. Uostalom, nije ni pokušao da traga po
svom sećanju. Mislio je na nešto drugo: evo pravog i jedinog razloga za postojanje
prijateljstva - da budemo ogledalo koje drugom vraća njegovu nekadašnju sliku koja
bi, bez tog večitog drugarskog ćaskanja, odavno nestala u nepovrat.
- Ono o kapku. Zar se stvarno ne sećaš?
- Ne - rekao je Žan-Mark, a potom tiho za sebe: - Zar baš nećeš da shvatiš da
mene nije briga za ogledalo koje mi pružaš?
 Umor je savladao F.-a, kao da su ga sećanja na kapak potpuno iscrpla.
- Treba da se odmoriš - rekao je Žan-Mark ustajući.
Odlazeći iz bolnice, osetio je neodoljivu želju da bude sa Šantal.
Da nije bio toliko premoren, krenuo bi istog časa. Pre dolaska u Brisel, planirao
je da sutradan ujutro obilno doručkuje u hotelu i krenuo na put mirno, bez žurbe. Ali,
posle susreta sa F.-om, navio je putni budilnik na pet sati.
 5.

Umorna zbog loše prospavane noći, Šantal je izašla iz hotela. Na putu prema
obali mora susretala je subotnje posetioce. Išle su u grupama, uvek u istom rasporedu:
muškarac gura kolica s bebom, žena hoda pored njega; muškarčevo lice je bezazleno,
brižno, nasmejano, pomalo smeteno i neprekidno spremno da se nagne prema detetu,
da bi mu obrisao nos, umirio njegov plač; ženino lice je tupo, odsutno, uobraženo, a
ponekad čak i (neobjašnjivo) zlobno. Ovu istu sliku Šantal je primetila u
mnogobrojnim varijantama: muškarac pored jedne žene gurao je kolica, nosio malo
dete na ramenima, a drugo u nosiljci na grudima; muškarac pored druge žene, bez
kolica, držao je jedno dete za ruku, i nosio troje drugih, na leđima, na grudima i na
ramenima. Na kraju jedna žena koja gura kolica; činila je to, sa spretnošću
nepoznatom muškarcima, tako dobro da je Šantal, koja se kretala istim trotoarom, u
poslednji čas morala da odskoči u stranu.
Šantal je pomislila: muškarci su se potatili. Nisu više očevi već samo tate, što bi
značilo: očevi bez autoriteta oca. Zamisli kako flertuje s jednim tatom koji gura kolica
s bebom, a nosi još dve druge, na leđima i na grudima, te, koristeći trenutak kad se
supruga zaustavlja pred nekim izlogom, šapatom zakazuje tom mužu sastanak. Šta bi
on učinio? Da li je muškarac pretvoren u stablo na kojem rastu deca još u stanju da se
okrene za nepoznatom ženom? Da li bi bebe okačene o njegova leđa i grudi stale da
urlaju na taj uznemirujući pokret njihovog nosača? Ova joj se slika učinila zabavnom i
popravila joj je raspoloženje.
Pomislila je: živim u svetu u kojem se muškarci više nikada neće okrenuti za
mnom.
Kasnije, s nekolicinom jutarnjih šetača, našla se na nasipu: bila je oseka, ispred
nje se na kilometar prostirala peščana ravnica. Već dugo nije boravila na
normandijskoj obali i nisu joj bile poznate moderne razonode kojima se tamo bave:
leteći zmajevi i vozila s jedrima.
Leteći zmaj: tkanina u boji, zategnuta preko nejake konstrukcije, bila je
prepuštena vetru, a uz pomoć dva užeta, za svaku ruku po jedno, određivao mu se
pravac tako da se uspinje ili spušta, leluja, diže strašnu buku sličnu onoj koju
proizvode džinovski obadi i, s vremena na vreme, pravo nosem pada na pesak, kao
avion koji se lomi. Iznenađena, utvrdila je da njihovi vlasnici nisu ni deca ni mladići,
već gotovo uvek odrasli ljudi. I nikada žene, uvek muškarci.
Zaista, to su bile tate. Tate bez dece, tate koje su uspele da pobegnu od svojih
supruga. Nisu odjurili kod ljubavnica, otrčali su na plažu da se igraju!
Ponovo joj je palo na pamet da se perfidno zabavlja: da s leđa priđe čoveku koji
drži dva užeta i povijene glave posmatra bučno kretanje svoje igračke, da mu šapuće
na uho najlascivnije erotske ponude. Kako bi se poneo? I ne sumnja: ne gledajući u
nju, prošištaće: „Pusti me na miru, zauzet sam!”
Oh, ne, muškarci se više nikada neće okretati za njom.
Vratila se u hotel. Na parkingu je opazila Žan-Markova kola. Na recepciji su joj
rekli da je stigao pre više od pola sata. Službenica joj je dala poruku: Stigao sam
ranije. Idem da te tražim. Ž.-M.
- Otišao je da me traži - uzdahnula je Šantal - ali gde?
- Gospodin je rekao da ćete sigurno biti na plaži.
 6.

Idući prema morskoj obali. Žan-Mark je prošao pored autobuske stanice. Tamo
nije bilo nikoga osim devojke u farmerkama i majici: neprimetno ali jasno uvijala je
slabinama kao da igra. Kad joj se sasvim približio, ugledao je njena razjapljena usta;
dugo i nezasito je zevala: crna širom otvorena rupa koja je, zanjihana telom, lagano
igrala. Žan-Mark je pomislio: ona igra i dosađuje se. Kad je stigao do nasipa, nešto
niže, na plaži, ugledao je muškarce koji su, zabačenih glava, puštali zmajeve u
vazduh. Činili su to tako revnosno da su podsetili Žan-Marka na poznatu teoriju o tri
vrste dosade: pasivna dosada - devojka koja igra i zeva; aktivna dosada - ljubitelji
letećih zmajeva; i dosada s pobunom - mladi koji pale automobile i lome izloge.
Nešto dalje, na plaži, deca između dvanaest i četrnaest godina, s velikim
kacigama u boji na glavama pod kojima su klecala njihova mala tela, okupljala su se
oko nekih čudnih vozila: na krst koji sačinjavaju dve metalne šipke pričvršćeni su
jedan prednji i dva zadnja točka: u sredini, u neku vrstu dugačke i niske kutije, moglo
bi da se uvuče i opruži jedno telo: povrh toga, izdizala se katarka s jedrom. Zašto
deca nose kacige? Očigledno, taj sport je opasan. Pa ipak, pomisli Žan-Mark, ako su,
pre svega, šetači ti kojima preti opasnost od sprava kojima upravljaju deca, zašto
neko ne ponudi kacige i njima? Svakako zato što su, nenaklonjeni organizovanim
razonodama, postali begunci iz velike bitke protiv dosade, pa ne zaslužuju ni pažnju,
ni kacige.
Sišao je stepenicama koje vode do plaže i pažljivo pogledao prema crti do koje
se more povuklo; među udaljenim siluetama šetača prisilio se da prepozna Šantal;
najzad je spazio: bila je zastala da posmatra talase, jedrilice, oblake.
Prošao je pored dece koju je vaspitač stavljao da sednu u borna kola koja su
potom počinjala sporo kretanje u krug. Oko njih, druga kola su jurila velikom
brzinom. Jedro kojim se upravljalo užetom obezbeđivalo je pravac kretanja vozila i
obrtanjem dopuštalo da se izbegnu šetači. Ali može li neki nespretni početnik zaista da
vlada tim jedrom? A samo vozilo, da li je stvarno toliko bez mane da uspeva da sledi
želje vozača?
Žan-Mark je posmatrao vozila, a kad je shvatio da se jedno od njih uputilo pravo
na Šantal brzinom trkačkog automobila, čelo mu se orosilo znojem. U njima je jedan
stariji čovek ležao kao kosmonaut u raketi. U tom horizontalnom položaju nije mogao
da vidi ništa pred sobom! A Šantal, je li ona dovoljno oprezna da ga izbegne?
Opsovao je i nju i njenu suviše bezbrižnu prirodu, pa ubrzao korak.
Ona je načinila polukrug. Ali svakako da nije videla Žan-Marka jer je njeno
kretanje ostalo sporo, hod žene zadubljene u sopstvene misli koja ide ne gledajući oko
sebe. Hteo je da joj dovikne da ne bude tako rasejana, da pazi na idiotska kola koja
krstare plažom.
 Iznenada, video je sliku kako kola gaze njeno telo, ona je opružena na pesku, u
krvi, kola se udaljavaju plažom i on je video sebe kako trči prema njoj. Toliko ga je
potresla ta pomisao da je počeo da viče njeno ime, ali vetar je bio jak, plaža ogromna
i njegov glas niko nije čuo, pa je tako mogao da se preda nekoj vrsti melodrame i da,
suznih očiju, viče od straha za nju, te da lica iskrivljenog u bolnu grimasu nekoliko
trenutaka proživljava svu stravu njenog umiranja.
Potom je, i sam začuđen zbog tog stanja razdraženosti, ugledao, u daljini, kako
bezbrižno šeta, smirena, tiha, privlačna, beskrajno dirljiva, pa se nasmejao toj
komediji ožalošćenosti koju je odglumio, nasmejao se bez griže savesti, pošto je njena
smrt uz njega otkad ju je zavoleo, i još brže je potrčao, neprestano joj mašući rukom.
No, ona se ponovo zaustavila, ponovo se okrenula licem prema moru i nastavila da
posmatra jedrilice u daljini, ne primećujući čoveka koji čini pokrete rukom iznad
glave.
Najzad! Pošto se okrenula u njegovom pravcu, učinilo mu se da ga je primetila:
sav srećan, podigao je ruku još jednom. Ali, ne pokazujući da je to zanima, ona je
opet zastala, sledeći pogledom dugu prugu mora koje miluje obalu. Sada, kada mu je
okrenula profil, on je utvrdio da je ono što mu je izgledalo kao njena punđa bila neka
marama vezana oko glave.
Što se više približavao (korakom iznenada sve manje žurnim), ta žena, za koju je
verovao da je Šantal, postajala je sve starija, ružnija i - smešno - neka druga.
 7.

Šantal se ubrzo zamorila od posmatranja plaže s nasipa i odlučila je da sačeka

Žan-Marka u sobi. Ali kako je najednom pospana! Da ne bi pokvarila zadovoljstvo
susreta, poželela je brzo da popije kafu. Promenila je pravac i pošla prema velikom
paviljonu od betona i stakla pod čijim su krovom bili restoran, kafe, sala sa
automatima za kockanje i još nekoliko prodavnica.
Ušla je u kafe: presekla je muzika, veoma glasna. Nezadovoljna, pošla je žurno
napred između dva reda stolova. U ogromnoj praznoj sali dvojica muškarca su buljila
u nju: jedan mlad, naslonjen na prednju stranu šanka, odeven u crnu odeću konobara
kafea, drugi, zreliji, mišićav, u majici, stajao je u dnu sale.
Pošto je imala nameru da sedne, rekla je mišićavom: - Možete li da ugasite
muziku?
Ovaj je načinio nekoliko koraka prema njoj:
- Oprostite, nisam razumeo.
Šantal je pogledala njegove mišićave, tetovirane ruke: naga žena, veoma bujnih
grudi, i zmija koja se obavija oko njenog tela.
Ponovila je (ublaživši strogost): „Muzika, da li biste je malo utišali?”
Muškarac je odgovorio: „Muzika? Ne dopada vam se?” i Šantal je spazila kako
je mladić, prošavši u tom času iza šanka, još više pojačao ton rok-muzike.
Tetovirani čovek stajao je sasvim blizu nje. Njegov osmeh joj se učinio zluradim.
Odustala je: „Ne, nemam ništa protiv vaše muzike!”
Tetovirani: „Bio sam siguran da će vani se dopasti. Šta želite da popijete?”
- Ništa - odgovorila je Šantal - htela sam samo da vidim. Prijatno je kod vas.
- Zašto onda ne ostanete? - pitao je, iza njenih leđa, neprijatno slatkim glasom
mladić u crnom koji je opet promenio mesto: smestio se između dva reda stolova, na
jedinom prolazu koji vodi ka izlazu. Preterana ljubaznost u njegovom glasu izazvala je
u njoj neku vrstu panike. Osetila je kao da je u klopci koja će sa za nekoliko
trenutaka sklopiti. Htela je da reaguje odmah. Da bi prošla, bila je primorana da prođe
pored mladića koji joj je preprečio put. Kao da je odlučila da pođe u susret svojoj
propasti, produžila je pravo. Ugledavši pred sobom otužan osmeh tog mladića, osetila
je da joj je srce jače zalupalo. Tek u poslednjem času on se uklonio u stranu da bi je
propustio da prođe.
 8.

Da pomeša spoljašnji izgled voljene sa izgledom neke druge! Koliko li je samo

puta već to doživeo? Sa uvek istim zaprepašćenjem: da li je razlika između nje i
ostalih doista tako neznatna? Kako je moguće da ne ume da prepozna stas
najvoljenijeg bića, bića koje smatra neuporedivim?
Otvorio je vrata sobe. Napokon je ugledao. Ovog puta, bez ikakve sumnje, to je
ona, ali ipak ne liči na sebe. Lice joj je ostarilo, pogled čudno zao. Kao da je žena
kojoj je mahao na plaži bila osuđena da se zauvek pretvori u onu koju on voli. Kao da
je morao da bude kažnjen zbog nesposobnosti da je prepozna.
- Šta ti je? Šta se dogodilo?
- Ništa, ništa - odgovorila je ona.
- Kako ništa? Potpuno si se promenila.
- Loše sam spavala. Gotovo da i nisam spavala. Provela sam neprijatno
prepodne.
- Loše prepodne? Zbog čega?
- Onako, stvarno nema veze.
- Reci mi.
- Onako, zaista nije ništa.
Navaljivao je. Ona je na kraju rekla: „Muškarci se više ne okreću za mnom!”
Pogledao je, nesposoban da shvati šta je rekla, šta je htela da kaže. Tužna je
zato što se muškarci više ne okreću za njom? Hteo je da kaže: A ja? A ja? Ja koji
pretražujem kilometre plaže, koji zovem plačući tvoje ime i mogao bih da trčim za
tobom po čitavoj planeti?
Nije to rekao. Umesto toga, ponovio je, lagano, tihim glasom, reči koje je upravo
izgovorila: „Muškarci se više ne okreću za tobom. Da li si zaista zbog toga tužna?”
Ona je pocrvenela. Pocrvenela je onako kako je odavno nije video da crveni. To
rumenilo je izgledalo da odaje njene sramne želje. Tako silovite da je Šantal, ne
mogavši da im se odupre, ponovila: „Da, muškarci se više ne okreću za mnom.”
 9.

Kada je Žan-Mark prekoračio prag sobe, imala je iskrenu želju da bude vesela;
htela je da ga poljubi, ali nije mogla: od dolaska u kafe postala je napeta, naježena, i
tako mračno raspoložena da se bojala da bi svaki gest ljubavi izgledao neprirodno i
neiskreno.
Onda ju je Žan-Mark zapitao: „Šta se dogodilo?” Odgovorila mu je da je loše
spavala, da je umorna, ali nije uspela da ga ubedi pa je nastavio da je ispituje; ne
znajući kako da utekne od ovog ljubavnog saslušavanja, poželela je da mu kaže nešto
smešno; tako joj se vratila u sećanje njena jutarnja šetnja i muškarci pretvoreni u
stabla na kojima rastu deca, pa je pronašla u glavi onu rečenicu koja je tamo ostala
poput zaboravljene dosetke: „Muškarci se više ne okreću za mnom.” Pribegla je toj
rečenici kako bi izbegla svaki ozbiljniji razgovor; prisilila se da je kaže neobavezno,
ali, na njeno iznenađenje glas joj je zvučao gorko i tužno.
Tu tugu je osetila upisanu na svom licu i odmah je shvatila da se nisu dobro
razumeli.
Videla je kako je posmatra, dugo, ozbiljno, i osećala je da u dubini njenog bića
taj pogled raspaljuje neku vatru. Vatra se širila brzo njenom utrobom, podizala joj se u
grudi, palila obraze i ona je začula Žan-Marka koji je ponavljao za njom: „Muškarci
se više na okreću za tobom. Da li si zaista zbog toga tužna?”
Osećala je da gori kao vatra, znoj joj se slivao niz kožu; znala je da je to crvenilo
davalo njenoj rečenici prenaglašeni značaj: mora da je verovao da se tim rečima (oh,
koliko naivnim!) izdala, da mu je dopustila da nasluti njene tajne sklonosti, da sada,
dakle, crveni od srama; to je nesporazum, ali ona ne može da mu to objasni, jer ona
od pre nekog vremena poznaje taj napad vreline: uvek je odbijala da to nazove
pravim imenom, ali ovog puta više ne sumnja šta on znači, a zbog toga neće, ne može
o tome da govori.
Talas topline potraja dugo, i to, što je najstrašnije, na Žan-Markove oči, te više
nije znala šta da čini da bi se sakrila, pokrila, da bi skrenula taj ispitivački pogled.
Potpuno zbunjena, opet je kazala istu rečenicu u nadi da će popraviti ono što joj
maločas nije uspelo, a što će joj sada poći za rukom - da izgovori pomalo neozbiljno,
smešno, kao neku šalu na svoj račun: „Da, muškarci se više ne okreću za mnom.”
Uzaludan trud, rečenica je zvučala još tužnije nego ranije.
U Žan-Markovim očima blesnu onaj sjaj koji ona poznaje, kao obećanje
spasenja: „A ja? Kako možeš da misliš na one koji se više ne okreću za tobom kada ja
neprekidno trčim za tobom i idem tamo gde si ti?”
Bila je izbavljena, jer Žan-Markov glas je glas ljubavi na koji je zaboravila u
svojoj pometenosti, glas ljubavi koji je miluje i opušta, ali na koji ona još nije
spremna; jer taj glas kao da dolazi iz daljine, iz velike daljine; potrebno joj je da ga
vrlo dugo sluša kako bi mogla da mu poveruje.
Zbog toga se, kada je hteo da je zagrli, ukočila, uplašivši se tog zagrljaja; uplašila
se da njeno vlažno telo ne oda tajnu. Sve to je prekratko trajalo i nije joj ostavilo
vremena da se pribere; pa tako, i pre nego što je uspela da spreči taj pokret, ona ga
stidljivo, ali odlučno odgurnu.
 10.

Da li se doista odigrao taj promašeni susret koji ih je učinio nesposobnima da se

poljube? A Šantal. da li se još seća onih nekoliko trenutaka nerazumevanja? Seća li se
još rečenice koja je uznemirila Žan-Marka? Jedva. Događaj je zaboravljen kao i
mnogi drugi.
Neka dva sata kasnije večerali su u hotelskom restoranu i veselo razgovarali o
smrti. Baš o smrti? Šef je zahtevao od Šantal da se pripremi za reklamnu kampanju
za pogrebni zavod Lisjena Divala.
- Nemoj da se smejaš - kazala je kroz smeh.
- A oni, da li se oni smeju?
- Ko?
- Tvoje kolege. I sama zamisao po sebi je neodoljivo smešna, da reklamiraš
smrt!
Tvoj direktor, taj stari trockista! Ti stalno govoriš da je pametan!
On i jeste pametan. Britak kao nož. Poznaje Marksa, psihoanalizu, modernu
poeziju.
Voli da priča kako je u književnosti dvadesetih godina, u Nemačkoj ili ne znam
gde, postojao jedan pravac poezije svakodnevice. Po njegovom mišljenju, reklama je
tek naknadno shvatila ovaj pesnički program. On pretvara jednostavne detalje iz
života u poeziju. Zahvaljujući tome, svakodnevica je propevala.
- Šta je tebi pametno u takvim besmislicama?
- Ton cinične provokacije kojim to izgovara.
- Da li se on smeje kad ti predlaže da izmišljaš reklame za smrt?
- Smešak koji svedoči o distanci je otmen, a što si moćniji, sve se više osećaš
obaveznim da budeš dostojanstven. Moj uzdržani osmeh nije ni nalik na smeh kao što
je tvoj.
On je vrlo osetljiv na tu nijansu.
- Pa onda, kako podnosi kad se ti smeješ?
- Ali, Žan-Mark, šta ti zamišljaš, pa ja se ne smejem! Ne zaboravi da ja imam
dva lica.
Naučila sam da iz toga izvlačim neko zadovoljstvo, ali, uprkos tome, imati dva
lica nije lako.
To zahteva napor, zahteva disciplinu! Treba da shvatiš da sve što činim, milom ili
silom, činim sa ambicijom da bude dobro. Makar i samo zato da ne bih izgubila
posao. A veoma je teško raditi savršeno dobro, a u isti mah mrzeti taj posao.
 - Oh, ti to možeš, ti si za to sposobna, ti si savršena - rekao je Žan-Mark.
- Da, mogu da imam dva lica, ali ne mogu ih imati u isto vreme. Tako, s tobom,
imam lice koje se šali. Kad sam na poslu, stavljam ozbiljno lice. Primam molbe ljudi
koji bi želeli da se zaposle kod nas. Ja treba da ih preporučim ili dam negativno
mišljenje. Ima onih koji se u svom pismu izražavaju potpuno modernim jezikom, sa
svim opštim mestima, šatrovački, uz sav obavezni optimizam. Nema potrebe da ih
vidim ili da razgovaram s njima da bih počela da ih prezirem. Ipak, znam da su to oni
koji bi dobro i marljivo radili. A zatim ima i onih koji bi se, svakako, u neka druga
vremena, posvetili filozofiji, istoriji umetnosti, nastavi francuskog jezika, ali danas, u
nedostatku boljeg rešenja, skoro iz očajanja, traže posao kod nas. Svesna sam da oni
potajno mrze posao za koji mole i da su, prema tome, moja sabraća. I moram da
odaberem.
- I kako odabereš?
- Jednom preporučim onoga koji mi je simpatičan, jednom onoga koji će dobro
raditi.
Ponašam se donekle kao izdajnik svog preduzeća, a donekle kao izdajnik sebe
same. Ja sam dvostruki izdajnik. A to stanje dvostruke izdaje ne smatram neuspehom
već podvigom. Jer, koliko ću još dugo moći da sačuvam svoja dva lica? To je
naporno. Doći će dan kada će mi ostati samo jedno lice. Ono lošije, svakako.
Preozbiljno. Dosadno. Da li ćeš me i onda voleti?
- Nikada ti nećeš izgubiti svoja dva lica - kazao je Žan-Mark.
Osmehnula se i podigla čašu vina: „Nadajmo se!”
Nazdravili su, popili i onda je Žan-Mark rekao: „Uostalom, ja ti skoro i zavidim
što praviš reklame za umiranje. Ne znam tačno zbog čega, ali sam, od najmlađih
dana, bio opčinjen pesmama o smrti. Naučio sam ih napamet čitavo mnoštvo. Mogu
da ti odrecitujem ako želiš. Možeš da ih iskoristiš. Na primer, ove Bodlerove stihove
koje svakako poznaješ: O, Smrti, kapetane stari, čas je, dižimo sidro!
Zemlja nam je dosadila, o, Smrti, otplovimo!
- Znam, znam - prekinula ga je Šantal. - To je divno, ali nije za nas.
- Kako to? Tvoj stari trockista baš voli poeziju. I gde ćeš veće utehe za
samrtnika nego kad se kaže: ova zemlja nam je dosadila? Zamišljam te reči kao
neonski natpis iznad ulaza u groblje. Za potrebe tvoje reklame, biće dovoljno da ih
malo preoblikuješ: Ako vam je zemlja dosadila, Lisjen Dival, stari kapetan,
obezbediće vam plovidbu.
- Ali moj posao nije da se svidim umirućima. Neće oni tražiti usluge od Lisjena
Divala. A živi, koji sahranjuju svoje mrtve, žele da se raduju životu, a ne da slave
smrt. Dobro zapamti ovo: naša svetinja je obožavanje života. Reč „život” je kraljica
reči. Kraljevska reč, okružena drugim velikim rečima. Rečju „doživljaj”! Rečju
„budućnost”! Pa rečju „nadanje”.
A kad smo kod toga, znaš li kako je glasilo šifrovano ime atomske bombe bačene
na Hirošimu? Little boy. Mora da je bio genije taj koji je pronašao takvo ime! Nije
mogao naći bolje. Little boy, dečak, klinac, švrća, ne postoji nežnija ni dirljivija reč,
puna obećanja.
- Da, vidim - rekao je Žan-Mark, oduševljen. - To je život sam koji lebdi iznad
Hirošime u vidu malog dečaka što prosipa po ruševinama zlatnu mokraću nadanja.
Ovim je svečano otvoreno posleratno razdoblje! - Podigao je čašu: „Živeli!”
 11.

Njen sin je imao pet godina kada ga je sahranila. Nešto kasnije, za vreme
raspusta, zaova joj je rekla: „Previše si tužna. Trebalo bi da rodiš još jedno dete.
Samo tako ćeš zaboraviti.” Zaovina primedba joj je stegla srce. Dete: biće bez
biografije. Senka koja se odmah utopi u svom nasledniku. Ali ona nije želela da
zaboravi to dete. Čuvala je njegovu nezamenljivu individualnost. Branila je od
budućnosti zanemarljivu i prezrenu prošlost jadnog malog pokojnika. Nedelju dana
kasnije, muž joj je rekao: „Ne želim da se prepustiš potištenosti. Trebalo bi brzo da
dobijemo još jedno dete. Posle toga ćeš zaboraviti.”
Zaboravićeš: nije se čak ni potrudio da potraži drugi izraz! Tako se u njoj rodila
odluka da ga napusti.
Bilo joj je jasno da njen muž, uglavnom pokoran čovek, ne govori u svoje ime,
već u ime zajedničkog interesa velike porodice kojom je dominirala njegova sestra.
Ova je živela sa svojim trećim mužem i dvoje dece iz prethodnih brakova: uspela je
da ostane u dobrim odnosima s bivšim muževima i da ih okupi oko sebe, kao i
porodice svoje braće i svojih sestara od tetki. Čitavo to mnoštvo srodnika okupljalo
se, za vreme letnjih raspusta, u prostranoj kući na selu: ona je nastojala da uvuče
Šantal u svoje pleme dok ova malo pomalo, neprimetno, ne bi postala sastavni deo.
I baš tu, u toj velikoj seoskoj kući, njena zaova, a potom i njen muž navaljivali
su na nju da rodi drugo dete. I baš je tu, u toj maloj spavaćoj sobi, odbila da vodi
ljubav s njim.
Svaki od njegovih seksualnih predloga podsećao ju je na porodično navijanje za
novu trudnoću i pomisao da vodi ljubav s njim postala joj je smešna. Imala je utisak
da su svi članovi plemena, babe, dede, bratanci, bratanice, sestre od tetke, osluškivali
ispred vrata, pregledali krišom čaršave njihovog kreveta, ispitivački tražili njihov
jutarnji zamor. Svi su sebi dopuštali pravo da zagledaju u njen stomak. Čak su i mali
sestrići bili vrbovani kao plaćenici u tom ratu. Jedan od njih joj je rekao: „Šantal,
zašto ti ne voliš decu?” „Zbog čega ti misliš da ih ne volim?” odgovorila je ona grubo i
hladno. On nije znao šta da joj kaže.
Iznervirana, nastavila je: „Ko ti je rekao da ne volim decu?” I mali sestrić, pod
njenim strogim pogledom, odgovorila je koliko stidljivim, toliko ubeđenim tonom:
„Kad bi ti volela decu, mogla bi da ih imaš.”
Nakon povratka sa odmora, postupila je odlučno: želela je najpre da se vrati na
posao.
Pre rođenja sina, predavala je u gimnaziji, kako je posao bio slabo plaćen,
odustala je od namere da mu se vrati i dala je prednost zaposlenju koje ne odgovara
njenim željama (volela je nastavu), ali koje je bilo tri puta bolje plaćeno. Savest ju je
pekla jer je izdala svoje sklonosti zbog novca, ali šta da se radi, bio je to jedini način
da stekne nezavisnost. Da bi je stekla, nažalost, novac nije bio dovoljan. Bio joj je
neophodan i muškarac, muškarac koji bi bio živi dokaz drugačijeg života, jer ona je
grozničavo želela da se oslobodi svog pređašnjeg života, a nije umela da zamisli neki
drugi.
Morala je da sačeka nekoliko godina pre nego što je srela Žan-Marka. Petnaest
dana kasnije zatražila je razvod od svog zaprepašćenog muža. Upravo tada ju je njena
zaova s divljenjem pomešanim s mržnjom nazvala tigricom: „Miruješ, niko ne zna o
čemu razmišljaš, a onda napadneš.” Tri meseca kasnije kupila je stan u koji se,
odbijajući svaku pomisao da se preuda, uselila sa čovekom kojeg voli.
 12.

Žan-Mark je sanjao: obuzet strahom zbog Šantal, traži je, trči ulicama i,
napokon, ugleda je s leđa kako odlazi, kako se udaljava. Poletevši za njom, uzvikuje
njeno ime. Kad ih je delilo samo nekoliko koraka, ona okreće glavu i Žan-Mark,
sleđen, ugleda pred sobom neko drugo lice, lice tuđe i nemilo. Pa ipak, to nije bio
neko drugi, to je Šantal, njegova Šantal, nema sumnje, ali njegova Šantal s licem neke
nepoznate, i to je bilo svirepo, užasno svirepo. On je zagrli, privi je uza se i ponovi
jecajući: Šantal, mala moja Šantal, mala moja Šantal! - kao da je želeo, dok je
ponavljao te reči, da udahne tom izmenjenom licu njegov stari, izgubljeni izgled,
izgubljeni identitet.
Ovaj san ga je probudio. Šantal više nije bila u postelji, začuo je jutarnje šumove
iz kupatila. Još pod utiskom sna, osetio je neodložnu potrebu da je vidi. Ustao je i
krenuo prema odškrinutim vratima kupatila. Zaustavi se tu i, poput voajera željnog da
se potajno dočepa nekog intimnog prizora, ugledao je: da, to je bila njegova Šantal,
onakva kakvu je oduvek poznavao: prala je zube, nagnuta nad lavaboom i pljuvala
pljuvačku pomešanu s pastom, delujući tako komično, tako detinjasto usredsređena
na taj posao da se Žan-Mark osmehnuo.
A onda, kao da je osetila njegov pogled, ona se okrenula, opazila ga je na
vratima, ljutnula se, ali mu je, na kraju, dopustila da je poljubi u još bela usta.
- Doći ćeš po mene večeras na posao? - upitala ga je.
Oko šest sati uveče on je ušao u hol i, prošavši kroz hodnik, zaustavio se pred
vratima njene kancelarije. Bila su odškrinuta kao i vrata kupatila tog jutra. Zatekao je
Šantal s dve koleginice. Ali to nije bila više ona od jutros: govorila je nekim višim
tonom na koji on nije bio navikao, pokreti su joj bili brzi, osorni, zapovednički. Tog
jutra, u kupatilu, sustigao je ponovo biće koje je izgubio tokom noći a ono je, već
uveče, nanovo poružnelo na njegove oči.
Ušao je. Ona mu se osmehnula. Ali taj osmeh je bio zaleđen, a sama Šantal
nekako ukočena. Poljubac u oba obraza postao je u Francuskoj, od pre dvadesetak
godina, nepisano, ali skoro obavezno pravilo, i zbog toga vrlo mučno za one koji se
vole. Kako da izbegnu taj običaj kada se sretnu pred drugima a ne žele da deluju
posvađani? Zbunjena, Šantal mu je prišla i pružila mu oba obraza. Gest je bio
neprirodan i ostavio je ukus laži. Izašla je i, tek nakon dužeg vremena, postala je
Šantal kakvu on poznaje.
Oduvek je bilo tako: od časa kad je ponovo sretne do časa kad je prepozna
takvu kakvu je voli ima da pređe dug put. Od njihovog prvog susreta, na planini, imao
je sreće da može da živi sam s njom. Da ju je, pre nego što su se sreli nasamo, dugo
viđao onakvu kakva je bila s drugima, da li bi u njoj otkrio voljeno biće? Da je
upoznao samo ono lice koje ona pokazuje kolegama, šefovima ili podređenima, da li
bi ga to lice oduševilo i očaralo? Na ta pitanja nije imao odgovor.
 13.

Možda mu se, baš zato što je osetljiv na to čudno ponašanje, rečenica „muškarci
se više ne okreću za mnom” tako duboko urezala u svest; kad ju je izgovarala, Šantal
nije bilo moguće prepoznati. Ta rečenica nije ličila na nju. Ni njeno lice, nekako zlo i
kao ostarelo, nije ličilo na nju. U početku je osetio neku vrstu ljubomore: kako je
mogla da sc žali da se drugi ne interesuju više za nju kada je, tog istog jutra, on bio
spreman da se ubije na drumu, samo da bi, što je moguće brže, bio pokraj nje?
Nepun sat kasnije, zaključio je da svaka žena meri stepen svog starenja zanimanjem
ili nezanimanjem muškaraca za njeno telo. Zar nije smešno biti uvređen zbog toga?
Ipak, uvređen ili ne, nije mogao to da prihvati. Lagane tragove starenja (bila je četiri
godine starija od njega) on je zapazio na njenom licu prvog dana njihovog susreta.
Njena lepota, kojom je, uostalom, bio omađijan, nije činila da deluje mlađa nego što
jeste; moglo se, zapravo, reći da su godine činile njenu lepotu još izrazitijom.
Rečenica koju je Šantal izgovorila odzvanjala mu je u glavi i on je zamišljao
priču o njenom telu: ono je bilo izgubljeno među milionima drugih tela, sve dok se
jedan pogled pun želje nije spustio na njega i izvukao ga iz nejasne mase; pogledi su
se umnožili i obgrlili to telo koje je, pod njihovim dodirom, počelo da se kreće svetom
kao luč; to je čas blistave slave, ali, vrlo brzo, pogledi se proređuju, svetlost se gasi
malo pomalo, sve dok to isto telo ne postane prozračno, zatim providno, a onda se
opet kreće ulicama nevidljivo poput kakve lebdeće trunčice. Na tom putu koji vodi od
prve do druge nevidljivosti rečenica „muškarci se ne okreću više za mnom” jeste
crvena lampica koja pokazuje da je započelo postepeno gašenje tela.
Uzaludno bi bilo da joj govori kako je voli i misli da je lepa, njegov zaljubljeni
pogled ne bi uspeo da je uteši, zato što je pogled ljubavi - pogled usamljenosti. Žan-
Mark se zamisli nad ljubavnom usamljenošću dvoje starih koji su postali nevidljivi za
druge: nad tužnom samoćom koja nagoveštava smrt. Ne, to što njoj treba nije pogled
ljubavi, već poplava nepoznatih pogleda, prostačkih, psovačkih, koji sleću na nju, bez
simpatije, izbora, nežnosti ili učtivosti, neodoljivo i neizbežno. Takvi pogledi je
održavaju prisutnom u ljudskoj zajednici. Pogled ljubavi odatle je čupa.
S grižom savesti je mislio na vrtoglavo brz početak njihove ljubavi. Nije imao
potrebe da je osvaja: od prvog časa bila je osvojena. Da se okreće za njom? Čemu to.
Ona je bila pored njega, naspram njega, blizu njega, od samog početka. Od početka,
on je bio jači, a ona slabija. Ta nejednakost bila je ugrađena u temelje njihove ljubavi.
Neopravdana nejednakost, nepravedna nejednakost. Bila je slabija, jer je bila starija.
 14.

Kada je imala šesnaest, sedamnaest godina, bila joj je draga jedna metafora: da li
ju je sama izmislila, čula, pročitala? Nije važno: želela je da bude miris ruže, miris koji
osvaja i savladava, želela je da prostruji kroz sve ljude, da ljudima obgrli čitavu
zemlju. Prodorni miris ruže: metafora za avanturu. Ta metafora je procvetala na
pragu njene zrelosti kao romantično obećanje jednog nežnog promiskuiteta, poziv na
putovanje od muškarca do muškarca. Ali, po prirodi, ona nije bila žena rođena da
menja ljubavnike i ovaj magloviti poetski san brzo se uspavao u njenom braku koji je
nagoveštavao da će biti miran i srećan.
Mnogo godina kasnije, kada je već napustila muža i nekoliko godina živela sa
Žan-Markom, našla se s njim na obali mora: večerali su napolju, na terasi s drvenim
podom, iznad vode; sačuvala je jasno sećanje na belinu: daščani pod, stolovi, stolice,
čaršavi, sve je bilo belo, fenjeri su bili obojeni u belo a lampe su, naspram letnjeg
neba, još svetlog, ili meseca, takođe belog, odavale belu svetlost koja je bojila u belo
sve naokolo. Okupana tom belinom, osetila je nepodnošljivu čežnju za Žan-Markom.
Čežnja? Kako je mogla da oseti čežnju kada se nalazila licem u lice s njim? Kako
možemo patiti zbog odsustva onoga ko je prisutan? (Žan-Mark bi znao da joj
odgovori: možemo patiti od čežnje u prisustvu voljenog ako naslutimo budućnost u
kojoj voljenog neće biti više; ako je smrt voljenog, nevidljivo, već prisutna.) U tih
nekoliko trenutaka neobične čežnje na obali mora, ona se iznenada setila svog
preminulog deteta i preplavio je talas neke sreće. Gotovo istog časa ona se užasnula
tog osećanja. Međutim, protiv osećanja niko ne može ništa da učini, ona su tu i
izmiču svakoj cenzuri. Sebi možemo prebacivati zbog nekog postupka, izgovorene
reči, ali zbog osećanja ne možemo sebi prebacivati jednostavno zato što nad njima
nemamo nikakvu moć. Sećanje na umrlog sina ispunjavalo ju je srećom i ona je
jedino mogla da se zapita šta sve to znači.
Odgovor je bio jasan: to je značilo da je vreme koje provodi sa Žan-Markom bilo
neograničeno i da je moglo biti tako neograničeno samo zahvaljujući odsustvu njenog
sina.
Bila je srećna što joj je sin umro. Sedeći naspram Žan-Marka, poželela je da to
glasno izrekne, ali se nije usudila. Nije mogla da predvidi njegovu reakciju, plašila se
da je ne smatra čudovištem.
Uživala je u potpunom izostanku avantura. Avantura: način da se obgrli svet.
Ona nije više želela da grli svet. Ni svet više nije htela.
Uživala je da bude bez avantura i bez želje za avanturama. Setila se svoje
metafore i sagledala jednu ružu koja vene, brzo, kao u ubrzanom filmu, sve dok od
nje nije ostala samo tanušna, pocrnela stabljika zaostala zauvek u beloj vaseljeni
njihove večeri: ruža rastvorena u belini.
 Iste večeri, pre nego što će zaspati (Žan-Mark je već spavao), ona se još jednom
setila svog umrlog deteta i to sećanje je opet bilo propraćeno onim skandaloznim
talasom sreće. Na to joj došlo u svest da je njena ljubav prema Žan-Marku - jeres,
prekršaj nepisanih zakona ljudskog društva od kojeg se udaljuje: i pomislila je da
mora čuvati u tajnosti prekomernost svoje ljubavi kako ne bi probudila gnevnu
mržnju ljudi.
 15.

Ujutru je ona uvek prva izlazila iz stana i otvarala poštansko sanduče, pisma
upućena Žan-Marku ostavljala je u njemu, uzimajući samo svoja. Ali tog jutra
pronašla je dva pisma: jedno na ime Žan-Marka (ovlašno ga je pogledala: nosilo je žig
Brisela), drugo na njeno ime, ali bez adrese i marke. Neko ga je, svakako, doneo sam.
Pošto je malo kasnila, ona ga je, ne otvorivši ga, gurnula u tašnu i požurila prema
autobusu. Kad se smestila, otvorila je koverat: pismo je sadržalo samo jednu rečenicu:
„Sledim vas kao uhoda, lepi ste, prelepi.”
Prvi utisak bio je neprijatan. Neko je, ne tražeći dozvolu, hteo da se umeša u
njen život, da privuče njenu pažnju (njena sposobnost da opaža je ograničena i ona
nema dovoljno snage da je proširi), ukratko, da joj dosađuje. Potom joj se učinilo da
je tu, zapravo, reč o nekoj glupoj šali. Koja još žena, jednom u životu, nije dobila
sličnu poruku? Pročitala je pismo ponovo i shvatila da je žena pored nje takođe mogla
da ga vidi. Vratila je pismo u tašnu i osvrnula se oko sebe. Ugledala je ljude koji su,
sedeći, rasejano gledali kroz prozor na ulicu, dve mlade devojke koje su se napadno
smejale, jednog mladog crnca pored vrata, visokog i lepog, koji je buljio u nju, neku
ženu zadubljenu u knjigu, pred kojom je nesumnjivo bila duga vožnja.
Obično, u autobusu, nije videla nikoga. Ali zbog onog pisma poverovala je da je
posmatraju, pa je i ona počela da posmatra. Da li je svaki put neko gleda tako
netremice kao jutros ovaj crni mladić? Kao da je pogodio šta je čitala, on joj se
osmehnuo. A šta ako je on sačinio pismo? Odagnala je brzo tu glupu pomisao i ustala
da siđe na sledećoj stanici. Trebalo je proći pored crnca koji je sprečavao prolaz ka
izlazu i to je u njoj izazvalo pometnju. Kad mu se sasvim približila, autobus je naglo
prikočio, ona je na trenutak izgubila ravnotežu, a crnac, koji ju je i dalje uporno
gledao, prasnuo je u smeh. Izlazeći, pomislila je: to nije bilo udvaranje, to je bilo
ruganje.
Taj podrugljivi smeh pratio ju je čitavog dana kao loš znak. U kancelariji je još
dva-tri puta pogledala pismo, a po povratku kući upitala se šta s njim da čini. Da ga
sačuva? Zbog čega? Da ga pokaže Žan-Marku? To bi joj bilo neprijatno: kao da je
htela da se pohvali! Da ga pocepa? Svakako. Otišla je u klozet i, nadneta nad šoljom,
pogledala u vodu: koverat iscepan u komadiće bacila je unutra, pustila vodu, a
presavijeno pismo odnela u svoju sobu.
Otvorila je orman za rublje i stavila ga ispod svojih prslučića. Dok je to činila,
ponovo je začula podrugljivi smeh crnca i pomislila kako je potpuno ista kao i sve
druge žene; najednom, njeni prslučići učinili su se i njoj samoj prostački i glupavo
ženski.
 16.

Nepun sat kasnije, kada se vratio kući, Žan-Mark joj je pokazao čitulju:
„Pronašao sam je jutros u sandučetu. F. je umro.”
Šantal se skoro obradovala što je neko drugo pismo, ozbiljnije, ublažilo
besmislenost njenog. Uhvatila je Žan-Marka pod ruku i odvela ga u dnevnu sobu da
sedne naspram njega.
- Ipak si se potresao.
- Ne - odgovorio je Žan-Mark – ili, bolje rečeno, potresao sam se što nisam
potresen.
- Ni sada mu nisi oprostio?
- Sve sam mu oprostio. Ali nije reč o tome. Pričao sam ti o čudnom osećanju
radosti koje sam osetio kada sam, u ono vreme, odlučio da ga više ne viđam. Bio sam
hladan kao led i uživao sam u tome. Elem, njegova smrt nije ništa promenila u tom
osećanju.
- Ti me brineš. Zaista me brineš.
Žan-Mark je ustao da potraži bocu konjaka i dve čaše. Potom, kad je otpio
gutljaj: „Na samom kraju moje posete u bolnici, on je počeo da priča o nekim
sećanjima. Podsetio me je na to šta sam jednom rekao kada sam imao šesnaest
godina. U tom času, razumeo sam jedini smisao prijateljstva onakvog kakvo danas
postoji. Prijateljstvo je čoveku potrebno za dobro pamćenje. Sećati se svoje prošlosti,
nositi je uvek u sebi, možda je to neophodan uslov da bi se sačuvala, kako se to kaže,
celovitost našega ja. Da bismo sprečili naše ja da se ne smanji, da bi ono očuvalo svoj
obim, sećanja treba zalivati kao cveće u saksiji, a to zalivanje zahteva redovne susrete
sa svedocima prošlosti, što će reći s prijateljima. Oni su naše ogledalo, naše pamćenje,
i od njih ništa ne zahtevamo osim da s vremena na vreme podese to ogledalo da
bismo mogli da se u njemu ogledamo. U stvari, nije me briga šta sam radio u
gimnaziji! Ono što sam oduvek želeo, od najranije mladosti, možda još od detinjstva,
bila je sasvim druga stvar: prijateljstvo kao vrednost uzdignuta iznad svih ostalih.
Imao sam običaj da kažem: ’Između istine i prijatelja odabraću uvek prijatelja.’ Tako
sam govorio iz inata, ali sam ozbiljno mislio. Sada znam da je ova maksima
prevaziđena. Ona je mogla da vredi za Ahila, Patroklovog prijatelja, za musketare
Aleksandra Dime, čak i za Sanča, pravog prijatelja svog gospodara, uprkos njihovim
svađama. Ali više nije, takva, za nas. Otišao sam tako daleko u pesimizmu da sam
danas spreman da dam prednost istini, a ne prijateljstvu.”
I pošto je sa uživanjem progutao još malo pića: „Prijateljstvo je za mene bilo
dokaz da postoji nešto jače od ideologije, od religije, od nacije. U Diminim romanima,
četiri prijatelja su se našli na suprotnim stranama, primorani da se biju jedni protiv
drugih. Ali to nije dovelo u pitanje njihovo prijateljstvo. Oni nisu prestali da se
uzajamno pomažu, krišom, lukavo, rugajući se između sebe istini sopstvenih tabora. I
tako su uspeli da postave prijateljstvo iznad istine, pobuda, naređenja
pretpostavljenih, iznad kraljice, iznad kralja, iznad svega što postoji.”
Šantal ga je pomilovala po ruci, i malo zatim on je produžio: „Dima je napisao
priču o musketarima s dva veka zakašnjenja. Da li je kod njega već postojala
nostalgija za izgubljenim svetom prijateljstva? Ili je lagano nestajanje prijateljstva
novija pojava?”
- Ne bih znala da ti odgovorim. Prijateljstvo nije ženski problem.
- Šta hoćeš da kažeš?
- To što sam rekla. Prijateljstvo je muški problem. To je vaš romantizam. Nije
naš.
Žan-Mark je popio gutljaj konjaka, a onda se vratio svom izlaganju: „Kako je
nastalo prijateljstvo? Svakako kao savez protiv neprijatelja, savez bez kojeg bi čovek
bio nenaoružan spram svojih protivnika. Moguće je da više ne postoji suštinska
potreba za takvim savezom?”
- Neprijatelja će uvek biti.
- Da, ali oni su nevidljivi i anonimni. Birokratija, zakoni. Šta može za tebe da
učini prijatelj ako neko odluči da izgradi aerodrom pod tvojim prozorima ili ako te
izbace s posla?
Ako ti tada neko pomogne, to je opet neko nepoznat i nevidljiv, neka društvena
organizacija za socijalnu pomoć, liga za odbranu potrošača, advokatska kancelarija.
Prijateljstvo se više ne može proveriti nikakvim dokazom. Više ti se ne pruža prilika
da tražiš ranjenog prijatelja po bojnom polju, niti da vadiš sablju iz korica da bi ga
odbranio od razbojnika. Prođemo kroz život bez velikih opasnosti, ali isto tako i bez
prijateljstava.
- Da je to tačno, to bi učinilo da se pomiriš sa F.-om.
- Priznajem da on sigurno ne bi bio u stanju da razume moja prebacivanja da
sam mu ih stavio do znanja. Kad su ostali skočili protiv mene, on je zaćutao. Ali
trebalo bi da budem pravedan: on je smatrao da je njegovo ćutanje hrabrost. Pričali su
mi da se čak hvalio kako nije podlegao opštoj klimi koja je vladala u odnosu na mene
i nije izrekao ništa što bi moglo da mi naškodi. Njemu je, dakle, savest bila mirna i
morao se osetiti povređenim kada sam, neobjašnjivo, prestao da se viđam s njim.
Pogrešio sam što sam očekivao od njega nešto više od neutralnosti. Da se usudio da
me brani u toj svađalačkoj i rđavoj sredini, i sam bi rizikovao istu nemilost, sukobe,
nevolje. Kako sam mogao da zahtevam tako nešto od njega?
Utoliko pre što mi je bio prijatelj! To s moje strane stvarno nije bilo prijateljski!
Ili recimo drugačije: bilo je neučtivo. Jer, prijateljstvo, lišeno svoje nekadašnje suštine,
pretvorilo se danas u neki ugovor o uzajamnom obziru, ukratko, u ugovor o učtivosti.
Tako je, dakle, neučtivo da od prijatelja tražiš ono što može da mu bude nezgodno ili
neprijatno.
 - Da, da, sigurno. Kada bi još mogao da to izrekneš bez gorčine! Bez ironije.
- Ja to i kažem bez ironije. To jeste tako. Ako se na tebe sruči mržnja, ako te
okrive, počnu da te proganjaju, možeš očekivati dve vrste reakcija od ljudi koji te
poznaju: jedni će se pridružiti napadima, a drugi će se, s mnogo obzira, praviti da ništa
ne znaju, da ništa nisu čuli, i to tako dobro da ćeš moći da nastaviš da ih viđaš i da
razgovaraš s njima. Ta druga vrsta, ti pažljivi i blagonakloni, to su tvoji prijatelji.
Prijatelji u modernom smislu reči.
- Čuj, Žan-Mark, pa ja sam to oduvek znala.
 17.

Na ekranu se videla, u krupnom planu, jedna zadnjica u ležećem položaju, lepa i

privlačna. Jedna ruka je milovala nežno, naslađujući se kožom tog nagog tela,
podatnog, prepuštenog. Potom se kamera udaljila i ugledali smo čitavo telo koje leži u
svom krevetiću: bila je to beba nad koju se nadnosi njena majka. U sledećem kadru,
ona podiže dete i poluotvorenim usnama ljubi meka, vlažna i širom otvorena usta
odojčeta. U istom času kamera se opet približi i taj isti poljubac, sad izdvojen, postaje
najednom strasni ljubavni poljubac.
Ovde je Leroa zaustavio prikazivanje: „Mi smo neprestano u potrazi za
mišljenjem većine. Kao predsednički kandidati u Americi u vreme predizborne
kampanje. Stavljamo neki proizvod u začarani vidokrug slika predviđenih da pridobiju
većinu kupaca. U potrazi za slikama, imamo sklonost da odviše naglašavamo
seksualnost. Želim da vas pripremim. Samo neznatna manjina ljudi stvarno uživa u
seksualnom životu.”
Leroa je napravio pauzu da bi se naslađivao iznenađenjem male grupe svojih
saradnika koje okuplja jednom nedeljno na seminaru posvećenom reklamnom
programu, novom spotu ili plakatu. Oni znaju da ono što laska njihovom šefu nije
njihovo neslaganje s njim već njihovo zaprepašćenje. Zbog toga se jedna dama koja
je nosila svu silu prstenja na ostarelim prstima i usudila da mu protivreči: „Ali sva
ispitivanja tvrde drugačije!”
- Naravno - odgovori Leroa. - Ako vas neko nešto upita o vašem seksualnom
životu, draga gospođo, da li ćete mu reći istinu? Čak i ako onaj ko vam postavlja
pitanje ne zna vaše ime, čak i ako vam postavlja pitanja telefonom i ne može da vas
vidi, vi ćete ga slagati: „Volite li da se tucate? - Još kako! - Koliko puta? - Šest puta
dnevno! - Volite li bezobrazluke? - Do ludila!” Ali to je sve samo laž. Erotika na
trgovački način je dvosmislena jer čitav svet žudi za erotikom, ali u isto vreme je
proklinje kao uzrok svojih nevolja, zavisti, kompleksa ili patnji.
Ponovo im je prikazao isti kadar reklamnog spota: Šantal je gledala u krupnom
planu kako jedne vlažne usne dodiruju druge vlažne usne i shvati (to je bilo prvi put
da to vidi tako jasno) da se Žan-Mark i ona nikada ne ljube na taj način. To je čak i
začudi: da li je to moguće? Nikada se nisu tako poljubili?
Jesu. To se dogodilo onda kada se još nisu poznavali po imenu. U velikoj
dvorani jednog planinskog hotela, među ljudima koji su pili i ćaskali, oni su
razgovarali o beznačajnim stvarima, ali su po tonu sopstvenih glasova shvatili da žele
jedno drugo i povukli su se u pust hodnik gde su se, bez reči, poljubili. Ona je otvorila
usne i uvukla jezik u Žan-Markova usta, slobodna da jezikom dodiruje sve što se
nalazilo u njima. Strastvenost njihovih jezika nije izražavala telesnu potrebu, već
žurbu da onom drugom stave do znanja svoju spremnost da se vole, brzo, bez
ostatka, divlje i bez odlaganja. Lučenje njihovih pljuvački nije bilo vezano za želju ili
strast, ono je prenosilo poruke. Nisu imali hrabrosti da kažu otvoreno i glasno: „Želim
da vodim ljubav s tobom, odmah i bez odlaganja”, pa su tako pustili da njihove
pljuvačke govore umesto njih. To je verovatno razlog zbog kojeg su za vreme svog
prvog ljubavnog sjedinjenja (usledilo je samo nekoliko časova nakon prvog poljupca)
njihova usta (ne seća se više tačno, ali kako vreme prolazi u to je gotovo uverena)
prestala da se interesuju jedna za druga, nisu se dodirivala, ili lizala, čak i ne
primećujući taj skandalozni uzajamni prestanak interesovanja.
Leroa je ponovo zaustavio spot: „Problem je kako pronaći one slike koje
odražavaju erotsku privlačnost, a ne pojačavaju frustracije. Upravo s te tačke gledišta
nas i zanima ovaj kadar: erotski prizor je izazovan, ali odmah usmeren na oblast
materinstva. Jer, prisni telesni dodir, odsustvo svake lične tajne, mešanje pljuvački,
nisu prisutni isključivo u erotskim kontaktima odraslih, to sve je prisutno i u odnosu
odojčeta sa svojom majkom, u odnosu koji je prvobitni raj svih telesnih
zadovoljstava. A kad smo kod toga, snimili smo život fetusa u stomaku njegove
majke. Nemoguće je oponašati akrobatski položaj u kom je fetus masturbirao svoj
majušni polni organ. Kao što vidite, polnost nije isključivo pravo mladih, dobro
građenih tela koja izazivaju gorku ljubomoru. Autofelacio nekog fetusa raznežiće sve
stara-majke na svetu, najzlobnije kao i najčednije.
Jer, beba je najsnažniji zajednički imenitelj, najšira i najsigurnija od svih većina.
A jedan fetus, dragi moji prijatelji, jeste više od bebe, to je beba nad bebama, super
beba.”
Još jednom im je prikazao isti spot, i još jednom je Šantal osetila lagano gađenje
pri pogledu na ta vlažna usta koja se dodiruju. Setila se da u Japanu i Kini, bar prema
onome što su joj pričali, erotska kultura ne poznaje poljubac otvorenim ustima.
Razmena pljuvačke nije nešto bez čega nema čulnosti, nego hir i izopačenje, tipično
zapadnjačka nečistoća.
Kad se prikazivanje završilo, Leroa je zaključio: „Pljuvačka majki, eto lepka koji
će spojiti tu većinu koju želimo da obuhvatimo kako bismo od njih stvorili potrošače
marke Rubačov.” A Šantal je donekle ispravila svoju staru izreku: kroz ljude ne
prolazi miris ruže, bestelesan i poetski, već pljuvačka, materijalna i prozaična, koja s
vojskom mikroba prelazi iz usta ljubavnice u usta njenog ljubavnika, od ljubavnika do
njegove supruge, od supruge do njene bebe, od bebe do njene tetke, od tetke,
kelnerice u restoranu, na njenog gosta u čiju je supu pljunula, od gosta do njegove
supruge, od supruge do njenog ljubavnika, a odatle do drugih i daljih usta i to tako
potpuno da svako od nas biva potopljen u to more pljuvačke koja se meša i čini od
nas društvo pljuvačke, jedinstveno, vlažno i sjedinjeno čovečanstvo.
 18.

Te večeri, kroz buku motora i automobilskih sirena, ona se vratila umorna kući.
Željna tišine, otvorila je vrata zgrade i začula povike radnika i udarce čekića. Lift je
bio u kvaru.
Penjući se, osetila je kako je osvaja nepodnošljiva vrućina, a udarci čekićem što
su odzvanjali na stepeništu bili su kao dobovanje bubnja koje prati tu vrelinu da bi je
pojačalo, sve dalje rasprostiralo i veličalo. Mokra od znoja, zastala je pred vratima
stana i sačekala koji trenutak kako je Žan-Mark ne bi video u tom purpurnom
izdanju.
„Pozdravio me krematorijum”, pomislila je. Tu rečenicu nije sama smislila:
prošla joj je kroz glavu, ni sama ne zna kako. Stojeći pred vratima, u buci koja nije
prestajala, ponovila je više puta u sebi. Nije joj se sviđala ta rečenica, njena
razmetljivo pogrebna priroda učinila joj se vrlo neukusna, ali nije uspela da je odagna.
Čekići su, napokon, ućutali, vrelina je počela da se smiruje i ona je ušla. Žan-
Mark je poljubio, ali, kad je počeo da joj nešto priča, udarci, tek nešto malo ublaženi,
začuli su se ponovo. Imala je utisak da je progone i da ne može nigde da se sakrije.
Još vlažne kože, ona je sasvim iznenada rekla: „Vatra u krematorijumu je jedina
mogućnost da im svoje telo ne ostavimo na milost i nemilost.”
Primetila je Žan-Markov začuđeni pogled i shvatila nepriličnost toga što je
izgovorila: brzo je počela da priča o spotu koji je videla i o onome što im je Leroa
kazao, a najviše o fetusu snimljenom u majčinom stomaku. O fetusu kome, u
akrobatskom položaju, polazi za rukom jedno tako savršeno samozadovoljavanje za
kakvo ni jedna odrasla osoba nije sposobna.
- Fetus koji ima seksualni život, zamisli. On još nema nikakvu svest, nikakvu
individualnost, nikakvo opažanje stvari, ali oseća već seksualnu potrebu, a, može biti,
i uživanje. Naša seksualnost, dakle, prethodi našoj svesti o samima sebi. Naše ja još
ne postoji, ali požuda je već tu. I zamisli koliko je ta priča dirnula moje kolege! Pred
fetusom koji drka skoro su zaplakali!
- A ti?
- Oh, meni je to bilo odvratno, ah, Žan-Mark, odvratno!
Čudnovatno uzbuđena, ona ga je obgrlila, privila se uz njega i ostala tako dugo.
Potom je nastavila: „Predstavi sebi da čak i u stomaku svoje majke, na tom
svetom mestu, nisi zaštićen. Snimaju te, uhode, posmatraju tvoje
samozadovoljavanje. Tvoju masturbaciju. Da im ne možeš uteći živ, to čitav svet zna,
ali im ne možeš uteći čak ni nerođen. Kao što nećeš moći da im utekneš ni posle
smrti. Sećam se da sam odavno pročitala u nekim novinama: bili su osumnjičili za
prevaru nekoga ko se izdavao za prognanog ruskog plemića, visokog roda. Posle
njegove smrti, da bi ga razobličili, izvadili su iz groba prastare posmrtne ostatke neke
seljanke za koju su pretpostavljali da je mogla biti njegova majka.
Raščerečili su joj kosti, ispitali gene. Pitam se kakav im je uzvišeni motiv dao
pravo da je iskopaju, tu jadnu ženu? Da čeprkaju po njenoj golotinji, toj istinskoj
golotinji, nenadmašivoj golotinji kostura! Ah, Žan-Mark, ja osećam samo odvratnost,
odvratnost. A znaš li priču o Hajdnovoj glavi? Odsekli su je s još toplog leša, kako bi
neki suludi naučnik mogao da isecka mozak i utvrdi na kom mestu je smeštena
muzička genijalost. A priču o Ajnštajnu? Vrlo studiozno, sastavio je testament po
kojem je trebalo da ga spale. Poslušali su ga, ali njegov učenik, veran i odan, odbio je
da živi bez pogleda svog učitelja. Pre nego što će ga spaliti, on je s leša izvadio oči i
stavio ih u flašu sa alkoholom, kako bi ga one posmatrale do časa dok i sam ne umre.
Zbog toga sam ti i rekla da jedino plamen krematorijuma pomaže da im naše telo ne
dopadne šaka. To je jedina neopoziva smrt. A ja ne želim ni jednu drugu. Žan-Mark,
ja želim neopozivu smrt.”
Posle kraće pauze, zvuci čekića razlegli su se još jednom po sobi.
- Samo kremirana mogu biti uverena da ih više neću čuti.
- Šantal, šta je to s tobom?
Ona ga je pogledala, potom mu je okrenula leđa i ponovo skoro zaplakala.
Ganuta, ovog puta ne zbog onoga što je kazala, već zbog Žan-Markovog glasa,
prigušenog od nežnosti koju je osećao prema njoj.
 19.

Sledećeg dana otišla je na groblje (što je inače činila najmanje jednom nedeljno) i
zaustavila se pred grobom svog sina. Kada je tamo, ona uvek razgovara s njim, a tog
dana, kao da je osetila potrebu da se izjasni, da se opravda, rekla mu je - mili moj,
mili moj, ne mislim da te ne volim ili da te nisam volela, ali baš zato što sam te volela,
danas ne bih mogla da postanem ova koja jesam, da si ti ostao ovde. Nije moguće
imati dete i mrzeti ovaj svet takav kakav je zato što smo mi na takav svet doneli dete.
I upravo zbog deteta mi se vezujemo za svet, mislimo o njegovoj budućnosti, rado
učestvujemo u njegovoj graji, jurnjavi, shvatamo ozbiljno njegovu neizlečivu glupost.
Svojom smrću lišio si me zadovoljstva da budem s tobom, ali si me u isti mah učinio
slobodnom. Slobodnom u obračunu sa svetom koji ne volim. A ako sam sebi mogla
da dopustim da ga ne volim, to je samo zato što ti više nisi tu. Moje crne misli ne
mogu ti više doneti nikakvo prokletstvo.
Htela bih da ti kažem, danas, toliko godina nakon što si me napustio, da sam
tvoju smrt shvatila kao poklon koji sam na kraju i prihvatila, taj strašni poklon.
 20.

Sutradan ujutru, našla je u sandučetu koverat, ispisan istim rukopisom

nepoznatog.
Pismo nije imalo više ništa od one lakonske jezgrovitosti. Podsećalo je na
dugačak zapisnik.
„Prošle subote”, pisao je njen dopisnik, „u 9 časova i 25, izašli ste iz svoje kuće
nešto ranije nego prethodnih dana. Imam običaj da vas pratim na vašem putu ka
autobusu, ali ovog puta zaputili ste se u suprotnom pravcu. Nosili ste putnu torbu i
ušli u radnju za hemijsko čišćenje.
Gazdarica vas izgleda dobro poznaje i ceni. Posmatrao sam je sa ulice: kao da se
trgla iz dremeža, lice joj se ozarilo, verovatno ste se šalile, začuo sam njen smeh,
smeh koji ste vi podstakli i u kom mi se učinilo da vidim odraz vašeg lica. Potom ste
izašli s punom torbom.
Jesu li to bili vaši džemperi, stolnjaci ili posteljina? U svakom slučaju, ta mi je
torba izgledala kao nešto veštački pridodato vašem životu.” Opisao je njenu haljinu
kao i ogrlicu oko vrata.
„Tu nisku perli nisam nikada ranije video. Lepe su. Njihova crvena boja vam
divno stoji. Ona vas obasjava.”
Ovo pismo je bilo potpisano: S. D. B. To je zainteresovalo. Prvo nije bilo
potpisano, te je mogla da poveruje da je ta anonimnost bila, da tako kaže, iskrena.
Neko nepoznat koji joj dobacuje pozdrav da bi odmah posle toga iščezao. Ali potpis,
čak i samo inicijali, govorio je o nameri da ipak bude prepoznat, korak po korak,
polagano, ali neizostavno. S. D. B, ponovio je za sebe smejući se: Siril Didije Burgiba,
Simon David Barbarosa.
Počela je da razmišlja o tekstu: taj čovek ju je svakako pratio ulicom; „sledim
vas kao uhoda”, pisalo je u njegovom prvom pismu; znači, morala je da ga primeti.
Ali ona gleda svet oko sebe s veoma malo zanimanja, a tog dana i još
nezainteresovanije, zato što je Žan-Mark bio s njom. Uostalom, on je, a ne ona,
zasmejavao vlasnicu hemijskog čišćenja i nosio torbu.
Ponovo je pročitala one reči: „Ta mi je torba izgledala kao nešto veštački
pridodato vašem životu.” Kako je torba mogla da bude „pridodata njenom životu”
ako je ona uopšte nije nosila? Ta stvar „pridodata njenom životu”- da to nije Žan-
Mark glavom? Da li je tako, na zaobilazan način, njen dopisnik želeo da se okomi na
njenog dragog? Zatim je, razdragana, uočila smešnu stranu svog ponašanja: bila je u
stanju da brani Žan-Marka čak i pred nekim nepostojećim ljubavnikom.
Kao i prvi put, nije znala šta da čini s pismom i igra oklevanja se ponavljala sa
svim fazama: posmatrala je klozetsku šolju u koju se spremala da ga baci, iscepala
koverat u komadiće koji su nestajali s vodom: a presavijeno pismo odnela je u sobu i
strpala ispod svojih prslučića. Dok je bila nagnuta ka polici s vešom, začula je kako se
otvaraju vrata. Brzo je zatvorila orman i okrenula se: Žan-Mark je stajao na pragu.
Zakoračio je prema njoj i posmatrao je, kao nikada ranije, pogledom neprijatno
usredsređenim, a kad joj se sasvim približio, uhvatio je za laktove i, sada na tridesetak
centimetara od njenog tela, ne prestajući da gleda u nju. Bila je zbunjena, nesposobna
da izusti ni reč. Kad je njena zbunjenost postala nepodnošljiva, on je čvrsto zagrlio i
rekla je kroz smeh: „Hteo sam da posmatram kako tvoj kapak spira rožnjaču poput
brisača što pere vetrobran.”
 21.

Od poslednjeg susreta sa F.-om razmišljao je o ovome: oko - prozor duše,

središte lepote lica, tačka u kojoj obitava identitet nekog bića; ali u isto vreme i čulo
vida koje mora bez prestanka da se spira, kvasi, neguje specijalnom tečnošću
snabdevenom malom količinom soli. Pogled, najčudesnije što čovek ima, prekida se,
dakle, redovno mehaničkom radnjom spiranja. Nešto kao brisač koji pere vetrobran.
Uostalom, danas se može podesiti brzina brisača tako da se kretanje zaustavi svakih
deset sekundi, što bi donekle odgovaralo ritmu kapka.
Žan-Mark je gledao oči onih s kojima je razgovarao i pokušavao da posmatra
kretanje kapka: zaključio je da to nije lako. Nemamo običaj da gajimo svest o kapku.
Razmišljao je: nema ničeg što viđam češće nego oči drugih, to znači kapke i njihovo
treptanje. Pa ipak, taj pokret ne zadržavam u sećanju. Ja ga oduzimam očima
naspram mene.
Razmišljao je i dalje: dok je majstorisao u svojoj radionici, Gospod je slučajno
došao do ovakvog izgleda tela i odredio ga, za to kratko vreme, za boravište duše. Ali
ima li šta tužnije nego postati duša jednog tela olako napravljenog, čije oko ne bi
moglo da gleda kad ne bi bilo vlaženo svakih deset, dvadeset sekundi! Kako da
poverujemo da je neko naspram nas, slobodno, nezavisno biće, gospodar sebe
samog? Kako poverovati da je telo verni odraz duše koja ga nastanjuje?
Da bismo u to poverovali, treba zaboraviti neprekidno treptanje kapka.
Treba zaboraviti radionicu za popravke iz koje potičemo. Treba potpisati ugovor
o zaboravu. To nam je sam Bog nametnuo.
Svakako da je između Žan-Markovog detinjstva i mladosti postojao kratki period
kada on još ništa nije znao o tom obaveznom zaboravu i kada je, zbunjen, gledao
kako kapak prelazi preko oka: uvideo je da oko nije prozor kroz koji se vidi duša,
jedinstvena i čudesna, već fušerska naprava koju je neko, još u prastaro doba, stavio
u pokret. Taj kratki nalet mladalačke lucidnosti morao je izazvati šok. „Ti si zastao”,
rekao mu je F., „zagledao si se u mene i rekao mi neobično uverljivim tonom:
dovoljno je da vidim kako njeno oko trepće...”
Nije se toga sećao. To je bio šok predviđen da se zaboravi. I bio bi, zaista,
zauvek zaboravljen da ga F. nije na to podsetio.
Zadubljen u misli, vratio se kući i otvorio vrata Šantaline sobe. Ona je baš nešto
sređivala u ormanu i Žan-Mark je poželeo da vidi kako se kapak tare o njeno oko,
ono oko koje je, po njemu, prozor savršene duše. Stigao je do nje, uhvatio je za
laktove i zagledao joj se u oči, i zaista, one su treptale, čak prilično brzo, kao da su
znale da upravo polažu ispit.
Video je kako se njen kapak spušta i podiže, brzo, prebrzo, i poželeo je da
ponovo ima onaj osobeni utisak, utisak šesnaestogodišnjeg Žan-Marka koga je takav
mehanizam vida beznadežno razočarao. Ali neprirodna brzina kapka i iznenadna
nepravilnost njegovog kretanja pre su uspele da ga razneže nego razočaraju: u brisaču
Šantalinog oka video je treperavo krilo njene duše, krilo koje drhće, koje se brani.
Ljubav je blesnula kao munja, te je on privio Šantal uza se.
Potom je, olabavivši zagrljaj, ugledao njeno lice, smeteno i prestravijeno. Kazao
je: „Hteo sam da posmatram tvoj kapak kako spira rožnjaču kao što brisač spira
vetrobran.”
- Ništa nisam razumela - rekla je ona iznenadno umirena.
A on joj je onda ispričao o onom svom zaboravljenom sećanju na koje ga je
podsetio ostavljeni prijatelj.
 22.

- Kada me je F. podsetio na opasku koju sam navodno izrekao kao gimnazijalac,

imao sam utisak da čujem nešto potpuno apsurdno.
- Ma ne - rekla je Šantal - koliko te ja poznajem, ti si to sigurno i rekao. Sve se
podudara. Sećaš li se svoje medicine!
Nikada nije potcenjivao veličanstvenost časa u kojem se čovek opredeljuje za
svoje zanimanje. Znajući dobro da je život previše kratak da bi se izbor popravio, bio
je uplašen kada je utvrdio da ga nijedno zanimanje ne privlači samo po sebi. S dozom
sumnjičavosti, razmatrao je lepezu mogućnosti koje su mu se nudile: tužilac koji čitav
život posveti proganjanju drugih; učitelj, žrtva loše vaspitane dece; razna tehnička
zanimanja u kojima se napredak ostvaruje s malo uspeha i mnogo štete; visokoparna
naklapanja društvenih nauka; unutrašnja arhitektura (privlačila ga je zbog uspomene
na dedu stolara) potpuno u službi stilova koje prezire; apotekarstvo, zanimanje
siromašnih, svelo se na prodaju kutijica i flašica. Kada je sebi postavljao pitanje koje
zanimanje odabrati za čitav život, njegovo unutrašnje biće bi potpuno zanemelo. I
tako, ako se na kraju odlučio za medicinu, razlog nije bila nikakva tajna privlačnost
već idealističko čovekoljublje: smatrao je da medicina bespogovorno predstavlja
jedino korisno ljudsko zanimanje, kome tehnički napredak donosi najmanje štete.
Razočaranja su ubrzo došla kad je, na drugoj godini, morao da provodi vreme u
sali za obdukciju; doživeo je šok od kog se nije nikada oporavio: nije bio u stanju da
gleda smrti u lice. Nešto kasnije priznao je da stvari stoje još gore: nije bio u stanju da
gleda telo, njegovu nepopravljivu, neodgovornu nesavršenost: izgledalo mu je kao
nekakav časovnik koji kuca u ritmu raspadanja, krvi, utrobe, bola.
Kada je pričao F.-u o svom gađenju prema treptanju kapka, biće da je imao oko
šesnaest godina. Kada je odlučio da studira medicinu, nije mogao imati više od
devetnaest: u to doba, potpisavši već ugovor o zaboravu, nije se više sećao o čemu je
razgovarao sa F.-om tri godine ranije. Utoliko gore po njega. Sećanje na to moglo je
da ga spase. Pomoglo bi mu da razume da je medicinu za poziv izabrao uopšte ne
poznajući samog sebe; zidao je kulu u vazduhu.
Zar bi inače proveo tri godine na medicini pre nego što ju je napustio kao
brodolomnik? Šta odabrati nakon tih izgubljenih godina? Za šta se zakačiti ako je
njegovo unutrašnje biće ostalo isto onako nemo kao i pre? Silazeći poslednji put
širokim stepeništem fakulteta na ulicu, imao je utisak da se obreo na peronu odakle je
i poslednji voz već otišao.
 23.

Da bi otkrila onoga koji joj piše, Šantal je neupadljivo ali pažljivo posmatrala oko
sebe. Na uglu njene ulice nalazio se jedan bistro idealno mesto za onoga ko bi želeo
da je uhodi: odatle se vide ulaz u njenu kuću, dve ulice kojima prolazi svaki dan,
stanica njenog autobusa. Ušla je, sela, poručila kafu i počela da posmatra goste. Za
šankom je primetila mladića koji je, kad je ušla, skrenuo pogled. Bio je to stalni gost
kog je poznavala iz viđenja.
Ona se čak prisetila kako su se, nekada davno, njihovi pogledi više puta ukrstili i
kako se, od tada, pričinjavao da je više ne vidi.
Jednog dana ona ga je pokaza susetki. „Pa to je gospodin Dibaro!”
- Dibaro ili di Baro?
Susetka nije bila sigurna. „A kako mu je ime? Da li vam je poznato?” Ne, ona to
nije znala.
Ime di Baro nije se podudaralo ni sa čim. U tom slučaju, njen obožavalac ne bi
mogao biti neki Siril Didije, niti Simon David, jer ako di predstavlja deo titule, di Baro
bi imao samo jedno ime. Stefan di Baro. Ili još bolje: Serž. Zamislila je osiromašenu
plemićku porodicu iz unutrašnjosti. Porodicu smešno ponosnu na svoju titulu.
Zamislila je sliku Serža di Baroa koji pored šanka glumi ravnodušnost i pomislila kako
mu ta titula i pristoji, kako se savršeno slaže s njegovim izveštačenim držanjem.
Malo kasnije, išla je ulicom sa Žan-Markom, kad se di Baro stvorio ispred njih.
Oko vrata je nosila crvenu ogrlicu. To je bio poklon od Žan-Marka, ali kako je
nalazila da je previše uočljiva, nosila je vrlo retko. Najednom je shvatila da ju je
stavila zato što je di Baro rekao da je lepa. Morao je pomisliti (i to s pravom,
uostalom) da je to zbog njega, da je za njega nosi. Bacio je kratak pogled na nju, ona
ga je takođe pogledala i, misleći o ogrlici, pocrvenela. Pocrvenela je do grudi sa
uverenjem da je on to morao primetiti. Ali bili su se već mimoišli s njim, on je već bio
daleko od njih kad se Žan-Mark začudio: „Pa ti si pocrvenela!
Zbog čega? Šta se dogodilo?”
I ona se čudila: zašto li je pocrvenela? Zbog stida što je pridala preveliku pažnju
tom muškarcu? A pažnja koju on njoj posvećuje nije ništa drugo do sitna radoznalost!
Pobogu, zašto u poslednje vreme crveni tako često, tako brzo, kao neka šiparica?
Kao šiparica, doista, ona bi lako pocrvenela: nalazila se na početku fiziološkog
razvoja žene i njeno telo pretvaralo se u nešto glomazno čega se stidela. Kao odrasla,
zaboravila je da crveni. Potom su talasi vreline najavili završetak tog toka i njeno telo
je ponovo postalo predmet stida. Kada joj se stid opet javio, iznova je počela da
crveni.
 24.

Nova pisma su stizala i sve je manje bila u stanju da ih zanemaruje. Bila su

pametna, pristojna, bez ičeg smešnog ili uvredljivog. Čovek koji joj je pisao nije ništa
hteo, ništa tražio, ni na čemu insistirao. Bio je toliko mudar (ili lukav) da ostavi po
strani sebe, svoj život, svoja osećanja, svoje želje. Bio je poput uhode: pisao je samo
o njoj. Nisu to bila pisma onoga koji zavodi već onoga koji se divi. Ako je u njima i
bilo zavođenja, ono nije bilo na brzinu. Pismo koje je upravo primila bilo je, ipak,
nešto smelije: „Čitava tri dana nisam vas video. A kad sam vas ponovo ugledao, bio
sam očaran vašim lelujavim držanjem tako željnim visina.
Nalikovali ste na plamičke koji, da bi postojali, moraju da plešu i da se izdižu.
Uspravniji nego ikada, hodali ste okruženi tim plamenovima, veselim plamenovima,
bahusovskim, opojnim. divljim. Misleći o vama, ogrćem vaše nago telo ogrtačem
načinjenim od vatre.
Obavijam vaše belo telo kardinalskom haljinom crvenom kao karmin. I tako
obavijenu, šaljem vas u crvenu sobu, na crvenu postelju, moja crvena kardinalice,
prelepa kardinalice!”
Posle nekoliko dana kupila je crvenu spavaćicu. Bila je kod kuće i posmatrala se
u ogledalu. Gledala se sa svih strana, zadižući lagano porub spavaćice; imala je utisak
da nikada nije bila tako vitka i tanka, da nikada nije imala toliko belu kožu.
Žan-Mark je stigao. Bio je iznenađen kad je video kako se, ljupkim i
zavodničkim korakom, u crvenoj, izvanredno skrojenoj spavaćici, kretala prema
njemu, obilazila oko njega, bežala od njega, dopuštala da joj se približi, da bi ponovo
pobegla. Prepustivši se igri zavođenja, jurio je za njom po stanu. Otpočetka, to je ona
večna priča o ženi koju progoni muškarac i njega je to opčinjavalo. Ona je trčala oko
velikog okruglog stola i sama opijena slikom žene koja beži pred muškarcem koji je
želi, da bi potom našla spas na postelji i podigla spavaćicu do grla. On je voleo tog
dana s nekom novom i neočekivanom snagom, ali odjednom, njoj se učinilo da ih
neko tu, u sobi, posmatra ludački usredsređen, ona je videlo to lice, lice Serža di
Baroa koji joj je nametnuo tu crvenu spavaćicu, koji joj je nametnuo taj ljubavni čin,
i, zamišljajući ga, kriknula je na vrhuncu ljubavnog uživanja.
Ubrzano su disali jedno pored drugog, a slika onoga koji je uhodi je uzbuđivala:
šaputala je Žan-Marku na uho o ogrtaču crvenom kao karmin koji je prebacila preko
svog nagog tela da bi prošla tako, kao prelepa kardinalica, crkvom prepunom sveta.
Na te reči, on je ponovo uzeo i, dok su ga ljuljali talasi njene požude o kojoj nije
prestajala da mu govori, ponovo je vodio ljubav s njom.
Potom se sve smirilo: pred njenim očima ostala je samo crvena spavaćica,
izgužvana od njihovih tela, u uglu kreveta. Pred njenim polusklopljenim očima ta
crvena mrlja počela je da se pretvara u leju ruža i ona je osetila lagani i skoro
zaboravljeni miris, miris ruže koji želi da izljubi sve muškarce.
 25.

Sutradan ujutru - bila je subota - otvorila je prozor i ugledala nebo divne plave
boje.
Osetila se srećnom i veselom i bez uvoda rekla Žan-Marku, koji se baš spremao
da izađe: - Šta li je moglo da bude s mojim jadnim Britanikusom?
- Zašto?
- Da li je još razbludan? Da li je još živ?
- Zbog čega misliš o njemu?
- Stvarno ne znam. Onako.
Žan-Mark je izašao i ona je ostala sama. Otišla je u kupatilo, potom do ormana,
sa željom da se dotera. Prešla je pogledom preko polica i jedna stvar joj je privukla
pažnju.
Tamo gde ostavlja rublje, na vrhu hrpe, njen šal je stajao uredno složen, iako se
ona sećala da ga je tamo nehajno bacila. Da li je to neko sređivao njene stvari? Kućna
pomoćnica dolazi jednom nedeljno i ne bavi se njenim ormanima. Iznenadio je
sopstveni dar zapažanja, ali joj je sinulo da ga je morala steći u ono vreme kada je
boravila u iznajmljenim kućama na selu.
Tamo, osećajući koliko je vrebaju, naučila je da tačno zapamti način na koji
ostavlja svoje stvari kako bi mogla da prepozna i najmanju promenu koju učini
nepoznata ruka.
Oduševljena što takva dešavanja pripadaju prošlosti, zadovoljna, pogledala se u
ogledalo i izašla. U prizemlju je otvorila sanduče u kojem ju je čekalo novo pismo.
Stavila ga je u tašnu i počela da razmišlja o mestu gde bi ga pročitala. Pronašla je
jedan mali park i sela na klupu pod ogromnu jesenju krošnju lipe koja je počela da
žuti od sunčevih poljubaca.
„...Vaše potpetice što odzvanjaju trotoarom podsećaju me na puteve kojima još
nisam krstario, a koji se račvaju kao grane nekog stabla. Probudili ste u meni uporne
snove moje rane mladosti: život pred sobom zamišljao sam kao stablo. Nazivao sam
to stablom mogućnosti. Ipak, život na taj način vidimo samo na trenutak. Kasnije,
deluje nam kao put ucrtan jednom za svagda, neki tunel iz kog ne uspevamo da
izađemo. Međutim, nekadašnja slika stabla ostaje u nama kao neizbrisiva nostalgija.
Vi ste me podsetili na to stablo i hteo bih, zauzvrat, da vam dočaram njegovu sliku, da
vam omogućim da čujete njegovo očaravajuće šumorenje.”
Podigla je glavu. Iznad nje, kao pozlaćeni plafon ukrašen pticama, širila se
krošnja lipe. Kao da je to bilo ono isto stablo o kom je govorilo pismo. U njenoj
mašti, stablo se metaforično mešalo s njenom starom izrekom o ruži. Trebalo je da se
vrati kući. U znak pozdrava, podigla je još jednom pogled prema lipi i otišla.
 Istinu govoreći, metaforična ruža iz njene mladosti nije joj donela mnogo
avantura i nije je podsetila ni na jednu konkretnu situaciju - osim donekle smešnog
sećanja na onog Engleza, mnogo starijeg od nje, ima tome bar desetak godina, koji joj
se udvarao više od pola sata u njenoj agenciji. Tek mnogo kasnije saznala je da ga
bije glas velikog zavodnika, razvratnika. Susret je prošao bez posledica osim što je
postao predmet šala sa Žan-Markom (i baš mu je on dao nadimak Britanikus) i otkrio
joj nekoliko reči prema kojima nije imala nikakav stav: reč „žurke”, na primer, kao i
reč „Engleska” koja, sasvim suprotno onome što drugi misle, za nju predstavlja
zemlju bluda i razvrata.
Vraćajući se, nije prestajala da čuje žamor ptica i glas starog, poročnog Engleza:
u magli tih slika, kretala se laganim korakom prema ulici u kojoj stanuje; a tamo, na
pedesetak metara od nje, izneli su na trotoar stolove i stolice iz kafea i mladić koji joj
je pisao sedeo je tu, sam, bez knjige, bez novina, besposlen, držao pred sobom čašu
crnog vina i gleda u prazno sa istim onim izrazom blažene dosade kakav ima i Šantal.
Srce joj je zalupalo. Kako je sve to đavolski povezano! Kako je mogao znati da će je
sresti odmah nakon što je pročitala njegovo pismo? Zbunjena, kao da korača naga
ispod crvenog ogrtača, približavala se njemu, uhodi svoje privatnosti. Na jedva
nekoliko koraka od njega, samo je čekala kada će je osloviti. Šta će ona učiniti?
Nikada nije tražila taj susret! Ipak, ne može tek tako da pobegne trčeći kao uplašena
devojčica. Korak joj se usporava, pokušava da ne gleda u njega (Bože, ponašala se
stvarno kao devojčica, znači li to da je baš toliko ostarila?), ali začudo, s božanskom
ravnodušnošću, uz čašu crnog vina, on je gledao u prazno i činilo se da je uopšte ne
primećuje.
Već je daleko od njega i nastavljala je prema kući. Di Baro nije imao smelosti? Ili
je uspeo da se savlada? Ma ne, ne. Njegova ravnodušnost bila je u tolikoj meri
iskrena da Šantal više i nije sumnjala: to se ona prevarila, smešno se prevarila.
 26.

Iste večeri, otišla je sa Žan-Markom u restoran. Za susednim stolom jedan par je

tonuo u beskrajnu ćutnju. Vladati ćutanjem, izložen pogledima drugih, nije laka stvar.
U šta bi bi to dvoje trebalo da gledaju? Bilo bi smešno da se gledaju u oči, a da ništa
jedno drugom ne kažu. Da bulje u plafon? To bi izgledalo kao očigledna potvrda
njihovog ćutanja. A da gledaju u susedne stolove? Rizikovali bi da nalete na poglede
koji se podsmevaju njihovom ćutanju, što bi bilo još gore.
Žan-Mark se obratio Šantal: „Slušaj, to ne mora da znači da se mrze. Ili da se
ravnodušnost nastanila umesto ljubavi. Ne možemo meriti uzajamna osećanja dva
ljudska bića količinom reči koje razmenjuju. Jednostavno, može biti da su im glave
prazne. Moguće je da čak iz nekog obzira odbijaju da razgovaraju kad nemaju šta
jedno drugom da kažu.
Sasvim suprotno mojoj tetki iz Perigora. Od časa našeg susreta ona priča bez i
najmanjeg predaha. Pokušao sam da shvatim kako funkcioniše njena brbljivost. Ona
opisuje rečima sve što vidi i radi. Kako se budi ujutru, kako za doručak pije samo
crnu kafu, kako njen muž potom ide da prošeta i, zamisli, Žan-Mark, kad se vrati,
gleda televiziju, zamisli! - promeni kanal nekoliko puta i onda, umoran od televizije,
lista knjige. I tako mu - to su njene reči - prolazi vreme... Znaš, Šantal, meni se
mnogo dopadaju te jednostavne, obične rečenice koje kao da su definicija neke
nepoznate pojave. A ono ’i tako mu prolazi vreme’ jeste jedna suštinska misao.
Njihov problem je vreme, učiniti da ono prolazi, naprosto prolazi, samo, bez ikakvog
napora s njihove strane, da nisu primorani, kao iscrpljeni trkači, da ga oni sami
prolaze, i zbog toga ona priča, zato što reči koje izbacuje lagano pokreću vreme, a
kad zatvori usta, vreme se zaustavi, iziđe iz tmine, ogromno, teško i tako uplaši moju
jadnu tetku da ona odmah potraži nekoga kome bi mogla da ispriča kako je njena
ćerka zabrinuta zbog svog deteta koje ima proliv, da. Žan-Mark, proliv, proliv, pa je
otišla kod lekara, ti ga ne poznaješ, stanuje nedaleko od nas, mi ga znamo odavno, i
mene je lečio, taj isti lekar, prošle zime kada sam imala grip, ne znam da li se sećaš,
Žan-Mark, kakvu sam užasnu groznicu dobila...”
Šantal se nasmejala, a Žan-Mark joj onda ispričao nešto drugo čega se sećao:
„Imao sam nepunih četrnaest godina kad je moj deda, ne stolar, onaj drugi, bio na
samrti. Danima je iz njegovih usta izlazio zvuk koji nije nalikovao ničemu, čak ni
jecanju, jer, zapravo, nije patio, ni rečima koje nije uspevao da izgovori, ni tome, jer
mu je govor bio očuvan, on jednostavno nije imao ništa da kaže, ništa da saopšti,
nikakvu određenu poruku, on čak nije imao s kim da razgovara, niko ga više nije
zanimao, bio je sam s tim zvukom koji je ispuštao, uvek istim, jednim aaaa koje se
prekidalo samo u času kada je trebalo da udahne vazduh.
Gledao sam ga kao hipnotisan i to nisam nikada zaboravio uprkos tome što sam
bio dete, jer mi se činilo da to razumem ovako: reč je o ljudskom biću u sukobu s
vremenom; shvatio sam da se takav sukob zove dosada. Dosađivanje mog dede
izražavalo se tim zvukom, tim beskrajnim aaaa, jer bez tog aaaa vreme bi ga smrvilo,
a moj deda je protiv vremena mogao da razmahuje jedino tim oružjem, tim slabašnim
aaaa koje se nije okončavalo.
- Hoćeš li da kažeš da se dosađivao dok je umirao?
- Upravo sam to hteo da kažem.
Razgovarali su o umiranju, o dosadi, pili bordo, smejali se, zabavljali, bili srećni.
Onda se Žan-Mark ponovo vratio svom razmišljanju: „Rekao bih da je stepen
dosade, ako je dosada uopšte merljiva, danas mnogo izraženiji nego što je to nekada
bio slučaj. To samo zato što su zanimanja u prošlosti, bar za većinu ljudi, bila
nezamisliva bez ljubavi prema svom zanatu: seljaci privrženi svojoj zemlji; moj deda,
čarobnjak lepih stolova; obućari koji znaju napamet svačije stopalo u selu; šumari;
baštovani; verujem da su i vojnici ubijali sa strašću. Pitanje smisla nije se postavljalo,
smisao je bio s njima, prirodno, u njihovim radionicama, na njihovim poljima. Svaki
zanat je stvarao sebi svojstveno razmišljanje, sopstveni način života. Lekar je
razmišljao na drugačiji način od seljaka, vojnik se ponašao drugačije nego učitelj.
Danas smo svi izjednačeni u opštoj ravnodušnosti prema svom poslu. To je jedina
velika zajednička strast našeg vremena.” Šantal mu je rekla: „Pa ipak, kaži i sam,
kada si bio učitelj skijanja, kada si pisao za časopise iz unutrašnje arhitekture ili
kasnije iz medicine, ili kada si radio nacrte za onu stolarsku radionicu...”
- ...da, to sam najviše voleo da radim, ali to uopšte nije išlo...
- ...ili kada si i sam bio bez posla i nisi znao šta da radiš, sigurno da si se i ti
dosađivao!
- Sve se promenilo kada sam tebe upoznao. I to ne zato što su moji mali poslovi
postali jako zanimljivi. To je samo zato što u teme naših razgovora pretvaram sve što
se dešava oko mene.
- Mogli bismo da pričamo i o nečem sasvim drugom!
- Dva bića koja se vole, sama, odvojena od sveta, to je prekrasno. Ali čime bi
oni mogli da hrane svoje razgovore udvoje? Ma koliko svet bio dostojan prezrenja,
ipak im je potreban da bi mogli da razgovaraju.
- Pa, mogu da ćute.
- Kao ono dvoje tamo, za susednim stolom? - nasmejao se Žan-Mark. - Oh, ne,
nijedna ljubav ne može da preživi ćutnju.
 27.

Konobar se nagnuo nad njihov sto donoseći dezert. Žan-Mark je promenio temu:
„Sećaš li se onog prosjaka koga viđamo s vremena na vreme u našoj ulici?”
- Ne.
- Ma daj, morala si ga zapaziti. Čovek četrdesetih godina, izgleda kao kakav
službenik ili gimnazijski profesor koji, sleđen od neugodnosti, pruža ruku da izmoli
neki franak. Znaš li ko je?
- Ne.
- Ma daj! Zauzme uvek mesto pod platanom, onim jedinim koji su ostavili u
ulici.
Možeš čak i da mu vidiš lišće s prozora.
Slika platana odmah joj je prizvala sećanje na njega: „A da! Znam ko je!”
- Osetio sam užasnu želju da mu se obratim, da započnem bilo kakav razgovor s
njim, da razumem malo bolje ko je on, ali verujem da ne shvataš koliko je to teško.
Šantal nije slušala poslednje Žan-Markove reči: ona je videla prosjaka. Čovek
pod drvetom. Povučeni čovek čija skromnost bode oči. Uvek uredno odeven, tako da
prolaznici jedva i shvate da prosi. Pre nekoliko meseci obratio se i njoj i, veoma
učtivo, zatražio milostinju.
Žan-Mark je nastavio: „To je teško zato što on mora biti nepoverljiv. Ne bi
mogao da razume zbog čega želim da razgovaram s njim. Iz puke radoznalosti? On se
sigurno toga boji.
Iz samilosti? To je ponižavajuće. A da mu nešto predložim? Ne znam šta bih mu
ja to mogao predložiti. Pokušao sam da uđem u njegovu kožu da bih razumeo šta
očekuje od drugih.
Nisam ništa pronašao.”
Ona ga je zamišljala pod onim drvetom i upravo zbog tog drveta, najednom, u
trenu, shvatila je da je autor pisama baš on. Jer, izdao se koristeći metaforu drveta,
on, čovek pod drvetom, ispunjen slikom svog drveta. Ubrzo, sve je uverenija: niko
drugi sem njega, čoveka bez zaposlenja koji raspolaže svojim vremenom, ne može
neupadljivo da stavi pismo u njeno sanduče, niti može da neopažen prati njen
svakodnevni život.
A Žan-Mark je nastavljao: „Mogao bih da mu kažem - dođite da mi pomognete
da uredim podrum. On bi odbio ne zato što je lenj, već zato što nema odeću za rad, a
mora da pripazi na svoje odelo. Ipak, veoma bih želeo da razgovaram s njim, jer on je
moje drugo ja!”
Ne slušajući Žan-Marka, Šantal je rekla: „Kakav li može biti njegov seksualni
život?”
- Njegov seksualni život - smejao se Žan-Mark - nije nikakav, nikakav! Samo
snovi!
Snovi, pomislila je Šantal. Ona je znači samo san jednog nevoljnika. Zašto da
odabere nju, baš nju?
A Žan-Mark se ponovo vratio svojoj opsesivnoj temi: „Jednog dana poželeo sam
da mu kažem - dođite da popijete kafu sa mnom, vi ste moje drugo ja. Vi živite udes
koji sam ja samo slučajem izbegao.”
- Ne pričaj gluposti - rekla je Šantal. - Tebi nije pretila takva sudbina.
- Nikada neću zaboraviti čas kada sam napustio studije i kada sam shvatio da su
svi vozovi prošli.
- Da, znam - rekla je Šantal koja je već više puta čula tu priču - kako možeš da
porediš svoj mali neuspeh sa istinskom nesrećom čoveka koji čeka da mu neki
prolaznik spusti franak u ruku?
- Nije neuspeh odustati od studija, već ono od čega sam ja odustao, a to su
ambicije.
Iznenada sam postao čovek bez ambicija. I nakon što sam izgubio ambicije,
našao sam se najednom na margini života. Ali, što je još gore od toga, nisam imao
nikakve želje da budem na nekom drugom mestu. A potom sam imao sve manje želje
ukoliko mi nikakva beda nije pretila. Ali, kada nemaš ambicija, kad nisi željan uspeha,
priznanja, doguraš do ivice provalije. A tamo sam se smestio, zaista, prilično udobno.
Bez obzira na to, ipak sam dogurao do ivice provalije. I sada sam, znači, bez mnogo
preterivanja, bliži onom prosjaku nego vlasniku ovog predivnog restorana, gde mi je
tako lepo.
Šantal je pomislila: postala sam erotski ideal jednog prosjaka. To je stvarno
izuzetna čast. Potom se ispravila: a zašto bi želje jednog prosjaka bile manje dostojne
poštovanja nego želje nekog poslovnog čoveka? Budući potpuno beznadne, te želje
imaju neprocenjivu vrednost: one su slobodne i iskrene.
Potom joj je došla druga pomisao: onog dana kada je, u crvenoj spavaćici, vodila
ljubav sa Žan-Markom, onaj treći koji ih je posmatrao, koji je bio s njima, to nije bio
mladić iz kafea, nego ovaj prosjak! Zaista, on joj je prebacio crveni ogrtač preko
ramena, on je taj koji je od nje načinio poročnu kardinalicu! Nekoliko trenutaka ta joj
je pomisao bila mučna, odbojna, ali je ubrzo odagnala svojim smislom za humor, i u
dubini svog bića, bezglasno se nasmejala. Uspela je da zamisli tog čoveka, užasno
stidljivog, s jadnom kravatom, naslonjenog na zid njihove sobe, kako ih, pružene
ruke, uporno i razvratno, posmatra dok se zabavljaju pred njim. Potom je zamišljala
kako, nakon što je ljubavna scena završena, gola i oznojena, ustaje iz kreveta, uzima
tašnu sa stola, traži u njoj sitninu da bi je spustila njemu na dlan. A tada, s mukom
uspeva da se uzdrži od smeha.
 28.

Žan-Mark je posmatrao Šantal čije se lice, najednom, ozarilo od nekog skrivenog

veselja. Nije imao volje da je upita koji je razlog za to, zadovoljio se prijatnošću tog
prizora. I dok se Šantal gubila u onim budalasto nepristojnim prizorima, on je
razmišljao o tome kako ona čini njegovu jedinu osećajnu sponu sa svetom. Pričaju
mu o zatvorenicima, progonjenima ili izgladnelima. Poznaje on jedini način da se oseti
pogođenim, lično, duboko: da zamisli Šantal na njihovom mestu. A ako bi mu pričali o
silovanim ženama u toku nekog građanskog rata? Video bi tamo Šantal, silovanu.
Jedino ona, i niko drugi, otapala je njegovu ravnodušnost. Može da saoseća samo kad
je reč o njoj.
Veoma rado bi joj to rekao ali se plašio da ne deluje patetično. Utoliko pre što ga
je iznenadila jedna druga, sasvim suprotna pomisao: šta ako izgubi to jedino biće koje
ga vezuje za ljude? Nije mislio na njenu smrt već na nešto još tananije, neuhvatljivije,
o čemu je, već neko vreme, bez prestanka razmišljao: da je jednog dana ne prepozna,
da primeti da Šantal više nije ona Šantal s kojom je do tada živeo, već ona žena s
plaže s kojom ju je zamenio; da se jednog dana izvesnost koju Šantal predstavlja za
njega ne pokaže kao privid, da i prema njoj ne postane ravnodušan kao prema svim
ostalim ženama.
Uzela ga je za ruku: „Šta ti je? Ponovo si tužan. Već nekoliko dana primećujem
kako si tužan. Šta je to s tobom?”
- Ma ništa, baš ništa.
- Kako ništa? Kaži mi šta te to rastužuje u ovom času?
- Učinilo mi se da si neko drugi.
- Kako to?
- Da si drugačija nego što te zamišljam. Da sam se prevario u tvom identitetu.
- Ne razumem te.
Ugledao je pred sobom gomilu prslučića. Tužno brdašce prslučića. Smešno
brdašce.
Ali kroz tu sliku ponovo se lagano naziralo stvarno lice Šantal koja je sedela
naspram njega.
Osetio je dodir njene ruke na svojoj, a utisak da pred sobom ima nekog stranca
ili izdajnika brzo je nestajao. Osmehnuo se: „Zaboravi. Nisam ništa rekao.”
 29.

Leđa prislonjenih uza zid sobe u kojoj su vodili ljubav, ispružene ruke, očiju
čežnjivo prikovanih za njihova naga tela: tako ga je zamišljala dok su večerali u
restoranu. Sada je naslonjen leđima uz drvo, ruku je nespretno pružio prema
prolaznicima. Najpre je htela da se napravi da ga nije videla, zatim je, odlučno, naglo,
još bez pravog rešenja kako da preseče tu zamršenu situaciju, stala ispred njega. Ne
podižući oči, on je ponovio uobičajenu rečenicu: „Pomozite mi, molim vas ”
Pogledala ga je: bolesno uredan, vezao je kravatu, pepeljasta kosa začešljana mu
je unazad. Da li je lep, ružan? Uslovi njegovog života smeštaju ga iznad onoga što je
lepo ili ružno. Poželela je da mu nešto kaže, ali nije znala šta. Od nelagodnosti nije
mogla da govori, pa je otvorila tašnu da potraži nešto sitnine, ali osim nekoliko
santima nije našla ništa u njoj.
On je stajao naslonjen, nepomičan, sa onim strašnim dlanom pruženim prema
njoj, a njegova nepomičnost još više je uvećavala teret tišine. Da mu kaže, sada,
oprostite, nemam ništa kod sebe, činilo joj se nemogućim, želela je da mu da neku
novčanicu, ali je pronašla samo jednu od dve stotine franaka: od tog preteranog iznosa
milostinje obli je rumenilo: to joj dođe kao da izdržava nekog zamišljenog ljubavnika,
da ga preskupo plaća kako bi joj slao ljubavna pisma. Kada je, umesto komadića
hladnog metala, prosjak osetio papir u rukama, podigao je glavu i ona je ugledala
potpunu izbezumljenost u njegovim očima. Bio je to toliko prestravljen pogled da se
ona, prepuna stida, brzo udaljila.
Kada mu je spustila novčanicu u ruku, još je mislila da je da je svom
obožavaocu. Tek daleko od njega, postade sposobna da malo jasnije vidi: u njegovim
očima nije bljesnula nikakva iskra saučesništva, nikakva bezglasna aluzija na neki
zajednički doživljaj; ništa sem potpuno iskrenog iznenađenja, preplašene začuđenosti
jednog siromaha. Odjednom, sve je bilo jasno: smatrati ovoga čoveka autorom pisama
bila bi najveća ludost.
Odjednom se jako naljutio na samu sebe. Zašto posvećuje toliku pažnju toj
besmislici? Zbog čega se, makar samo i u mašti, upušta u tu pustolovinu koju je
smislio neki dokoni besposličar? Pomisao na hrpu pisama ispod njenih prslučića
postala joj je najednom nepodnošljiva. Pomislila je da s nekog skrovitog mesta neka
osoba može da posmatra sve što ona čini, ali ne i da zna šta ona misli. Sudeći prema
onome što ta osoba vidi, mogla bi je samo smatrati banalnim primerom žene nezasite
muškaraca ili, još gore, sentimentalnom glupačom koja kao svetinju čuva svaki papirić
vezan za ljubav o kakvoj sanjari.
Nesposobna da podnese taj podsmešljivi pogled nevidljivog posmatrača, čim je
stigla kući, otišla je do ormana. Ugledala je gomilu svojih prslučića, ali nešto drugo joj
je palo u oči. Pa da, to je, još juče joj se učinilo: njen šal nije savijen kako ga ona
savija. Budući uzbuđena, odmah je zaboravila na to. Ali sada ne može da pusti da se
tek lako provuče taj trag ruke koja nije njena. Ah, pa to je i previše jasno!
On je pročitao pisma! On je posmatra! On je prati!
Ispunio je bes koji se podiže protiv svih i svakog: protiv onog nepoznatog koji
joj, ne tražeći opravdanje, dosađuje pismima; protiv sebe same koja ih glupavo čuva
skrivena; protiv Žan-Marka koji je uhodi. Izvukla je svežanj i otišla (oh, koliko već
puta!) u klozet. Tamo, pre nego što će ih pocepati u komadiće i pustiti da odu s
vodom, poslednji put ih je pogledala i, nepoverljiva, shvatila da je rukopis sumnjiv.
Pažljivo ih je proučila: uvek isto mastilo, sva slova vrlo velika, nagnuta malo ulevo, ali
sva različita kao da onaj koji ih je pisao ni je uspevao da zadrži uvek isti rukopis. To
zapažanje joj se učinilo u toj meri neobično da, još, nije počela da cepa pisma nego se
smestila za sto da bi ih ponovo pročitala. Zastala je kod drugog, onog koje opisuje
njen dolazak u hemijsku čistionicu: kako se to, zapravo, odigralo?
Bila je sa Žan-Markom: on je nosio torbu. Unutra, seća se toga dobro, on je
zasmejavao gazdaricu. Njen dopisnik pominje taj smeh. Ali kako je mogao da ga
čuje? On tvrdi da ju je posmatrao sa ulice. Međutim, ko bi to mogao da je posmatra,
a da ona toga ne bude svesna?
Nikakav di Baro. Nikakav prosjak. Samo jedna jedina osoba: onaj koji je bio s
njom u hemijskoj čistionici. I sam jezički obrt „nešto veštački pridodato vašem
životu”, koji je ona smatrala neveštim napadom na Žan-Marka, bilo je, zapravo,
samozaljubljeno koketiranje Žan-Marka sa samim sobom. I taj narcizam ga je odao,
plačljivi narcizam koji želi da kaže: čim se neki muškarac pojavi na tvom putu, ja
postajem nepotrebna stvar pridodata tvom životu. Potom se setila one čudne rečenice
na kraju njihove večere u restoranu. Rekao joj je da se, možda, prevario u njenom
identitetu. Kako je, možda, ona neka druga! „Sledim vas kao uhoda”, pisalo je u
prvom pismu. On je, znači, taj uhoda. On je proverava, pravi eksperimente, kako bi
dokazao sebi da ona nije ta za koju veruje da jeste! To joj on piše pisma pod tuđim
imenom, a onda posmatra njeno ponašanje, prati je do njenog plakara, do njenih
prslučića!
Ali zašto bi on to činio?
Jedan jedini odgovor se nameće: hoće da je uhvati u klopku.
Ali zašto da je uhvati u klopku?
Da bi je se otarasio. Tačno, on je mlađi, a ona je ostarila. Uzaludno se trudila da
sakrije svoje talase vreline, ostarila je i to se primećuje. On traži neki razlog da je
napusti. Ne može tek da joj kaže: ti si ostarila, a ja sam mlad. On je suviše pristojan
za tako nešto, suviše dobar. Ali čim se bude uverio da ga je prevarila, biće sposoban
da prevari i on nju, i napustiće je sa istom onom lakoćom, sa istom onom hladnoćom
s kojom je udaljio iz svog života starog prijatelja F.-a. Te hladnoće, tako neobično
neusiljene, uvek se užasavala. Tek sada je shvatila da je njena bojazan bila
predskazanje.
 30.

Upisao je Šantalino crvenilo na sam početak zlatne knjige njihove ljubavi. Prvi
put su se sreli usred mnoštva ljudi, u jednoj dvorani, za velikim stolom pretrpanim
čašama šampanjca i tanjirima s prepečenim hlebom, paštetom, šunkom. Bio je to
hotel na planini, on je bio učitelj skijanja i pozvali su ga, igrom slučaja, da se samo za
to veče pridruži učesnicima nekog seminara koji se svake večeri završavao malim
koktelom. Upoznali su ih u prolazu, na brzinu, tako da nisu mogli da zapamte ime
jedno drugom. Uspeli su samo da, u prisustvu ostalih, razmene nekoliko reči.
Nepozvan, Žan-Mark je došao i narednog dana, samo da bi je video. Ugledavši ga,
ona je pocrvenela. Bila je crvena ne samo u licu već i po vratu, i još niže, po
ramenima, bila je predivno crvena naočigled svih, crvena zbog njega i za njega. To
crvenilo je bilo njena izjava ljubavi, to crvenilo je odlučilo o svemu. Pola sata kasnije,
nakon što su uspeli da se nađu sami u polutami jednog dugačkog hodnika, ne
progovorivši ni reč, požudno su se poljubili.
Ta činjenica potom, u godinama u kojima je više nije viđao da crveni, potvrdila
mu je izuzetnu prirodu tog crvenila tako da je, iz dubine njihove prošlosti, ono sjajilo
kao rubin neprocenjive vrednosti. I tako, jednog dana, ona mu je rekla da se muškarci
više ne okreću za njom. Reči, same po sebi beznačajne, postale su važne zbog
crvenila koje ih je pratilo. Nije mogao biti neosetljiv na jezik boja koji je bio jezik
njihove ljubavi i koji je, u spoju s rečenicom što ju je izgovorila, protumačio kao
njenu žalost zbog starenja. To je bio razlog što joj je, pod maskom nepoznatog, pisao:
„Sledim vas kao uhoda, lepi ste, prelepi.”
Kada je spustio prvo pismo u sanduče, nije ni pomišljao da joj šalje i ostala. Nije
imao nikakav plan, nije težio ni za čim u budućnosti, želeo je samo da joj pričini
zadovoljstvo, sada, odmah, da je oslobodi te sumorne misli da se muškarci više ne
okreću za njom. Nije ni pokušao da predvidi kako će ona to primiti. Da je, uprkos
svemu, primorao sebe da to odgonetne, pretpostavio bi da će mu ona pokazati pismo,
govoreći: „Pogledaj, muškarci me nisu još zaboravili!” - i sa svom nevinošću
zaljubljenog čoveka on bi pridružio svoje hvale pohvalama onog nepoznatog. Ali ona
mu ih nije pokazala. Bez tačke na kraju, taj događaj ostao je otvoren. Sledećih dana
zaticao ju je očajnu, zaokupljenu razmišljanjima o smrti, tako da je, hteo-ne hteo,
morao da nastavi.
Pišući drugo pismo, pomislio je: postajem Sirano; Sirano: muškarac koji pod
obrazinom drugog izjavljuje ljubav voljenoj ženi; onaj koji oslobođen tereta svog
imena oseća plimu svoje naglo nadošle rečitosti. Tako je, u dnu pisma, dodao potpis:
S. D. B. Tu šifru namenio je više samom sebi. Kao da je hteo da ostavi neki tajni
znak svog prolaska. S.
D. B: Sirano de Beržerak.
 I dalje je bio Sirano. Pošto ga je osumnjičila da više ne veruje u njenu
privlačnost, govorio joj je o njenom telu. Pokušavao je da opiše svaki njegov deo,
lice, nos, oči, vrat, noge, da bi opet postala ponosna. Bio je srećan kada je primetio da
se odevala s više zadovoljstva, da je postala veselija, ali taj uspeh ga je i rastužio:
ranije nije volela da nosi oko vrata crvene perle, čak ni kada bi je zamolio; a nekog
drugog je poslušala.
Sirano ne može da živi bez ljubomore. Onog dana kada je nenadano ušao u sobu
u kojoj je Šantal bila nagnuta nad jednom policom u plakaru dobro je zapazio njenu
zbunjenost.
Govorio joj je o kapku koji spira oko praveći se da nije ništa primetio: tek
sledećeg dana, kada je ostao sam kod kuće, otvorio je plakar i pronašao svoja dva
pisma pod gomilom prslučića.
I tada, zamišljen, upitao se opet zbog čega mu ih ona nije pokazala: odgovor mu
se učinio jednostavnim. Ako neki muškarac piše pisma ženi, to je zato da bi pripremio
teren da joj, kasnije, priđe i da je zavede. A ako ta žena pisma drži u tajnosti, to je
zbog toga što želi da današnjim ćutanjem zaštiti svoju sutrašnju avanturu. A ako ih još
i čuva, to samo znači da je spremna da prihvati tu sutrašnju avanturu kao ljubav.
Ostao je dugo tako pored otvorenog plakara, a posle toga, svaki put kad je
spuštao novo pismo u sanduče, odlazio je da proveri da li će ga naći na istom mestu,
ispod prslučića.
 31.

Da je Šantal saznala kako joj je Žan-Mark neveran, ona bi patila zbog toga, ali bi
to odgovaralo onome što je mogla, kad se sve uzme u obzir, da očekuje od njega. Ali
ovo uhođenje, ovo policijsko ispitivanje koje joj nameće, ne slaže se ni sa čim što zna
o njemu.
Kada su se upoznali, nije hteo ništa da zna, ništa da čuje o njenoj prošlosti. Vrlo
brzo, ona se saglasila s tim potpunim odbijanjem. Nije imala nikakvih tajni pred njim i
prećutala bi samo ono što on sam nije pristajao da čuje. Nije videla nikakav razlog
zašto bi, najednom, počeo da je sumnjiči, da motri na nju.
Odjednom, setila se rečenice o karmin-crvenoj odori kardinala koja joj je
zavrtela glavu i zastidela se: kako je samo bila prijemčiva za tuđe zamisli! Koliko li mu
je samo morala izgledati smešna! Stavio ju je u kavez kao pokusnog kunića, da
zlobno i radoznalo ispituje njeno ponašanje.
A šta ako se prevarila? Nije li već dva puta pogrešila verujući da je otkrila
identitet onoga koji joj piše?
Otišla je da potraži nekoliko starih Žan-Markovih pisama da bi ih uporedila sa
onima koje joj piše S. D. B. Žan-Markov rukopis je lagano nagnut udesno, s prilično
sitnim slovima, dok je u svim pismima nepoznatog rukopis krupan i okrenut ulevo.
Međutim, upravo ta očita razlika ukazuje na prevaru. Onaj ko želi da prikrije svoj
pravi rukopis prvo će razmišljati o tome da izmeni stranu na koju je nagnut, kao i
veličinu slova. Šantal je pokušala da uporedi sva slova „f”, „a” i „o” kod Žan-Marka i
kod nepoznatog. Zaključila je da je, uprkos nejednakoj veličini slova, sam način
pisanja donekle sličan. Ali kad je nastavila da ih poredi, nije bila tako sigurna. Oh, ne,
nije ona grafolog i ne može biti ni u šta sigurna.
Odabrala je jedno Žan-Markovo pismo i jedno koje je potpisao S. D. B, te ih
stavila u tašnu. Šta da radi sa ostalima? Da im pronađe neko bolje sklonište? Čemu bi
to služilo? Žan-Mark zna za njih, zna čak i mesto na kome ih čuva. Ne treba da mu
stavi do znanja da oseća kako je on nadzire. Ona ih je, dakle, odložila u plakar, tačno
tamo gde su oduvek i bila.
Potom je pozvonila na vrata jednog grafološkog kabineta. Mladić u tamnom
odelu je dočekao i poveo hodnikom do kancelarije u kojoj je za stolom sedeo mišićav
čovek, u košulji podvrnutih rukava.
I dok je mlađi ostao naslonjen na zid u dnu prostorije, mišićavi je ustao i pružio
joj ruku.
Čovek je zatim ponovo seo, a ona je zauzela mesto naspram njega. Položila je
na sto Žan-Markovo pismo i ono s potpisom S. D. B, i dok je objašnjavala, smetena,
šta bi htela da sazna, čovek joj je odvratio veoma hladnim tonom: „Mogu da vam
napravim psihološku analizu čoveka čiji identitet znate. Ali je veoma teško napraviti
psihološku analizu lažnog rukopisa.”
- Meni nije potrebna psihološka analiza. Psihologiju čoveka koji je pisao ova
pisma, ako ih je on pisao, kao što pretpostavljam, dosta dobro poznajem.
- Ono što vi želite, ako sam dobro razumeo, jeste da budete uvereni da su onaj
koji je pisao ovo pismo - vaš ljubavnik ili vaš muž - i ovaj koji je ovde izmenio
rukopis ista osoba.
Vi želite da ga uhvatite na delu.
- To nije baš sasvim tačno - odgovorila je ona zbunjena.
- Nije sasvim, ali skoro da jeste. Samo, gospođo, ja sam psiholog grafolog, a ne
privatni detektiv koji sarađuje s policijom.
Tišina se sručila na malu prostoriju, ali nijedan od dvojice muškaraca nije hteo da
je prekine jer nijedan od njih nije osećao nikakvo sažaljenje prema njoj.
U dubini tela osetila je kako se podiže talas snažne vreline, divlje, preplavljujuće,
od kojeg je sva pocrvenela, pocrvenela je po čitavom telu: i još jednom joj izraz
karmin-crveni kardinalski ogrtač minu svešću jer, zaista, njeno telo bilo je u tom času
obavijeno raskošnim ogrtačem od plamena.
- Pogrešili ste adresu - dodao je on još - ne nalazite se u uredu za prijavljivanje.
Začula je reč „prijavljivanje” i njen plameni ogrtač postao je ogrtač stida. Ustala
je da pokupi pisma. Ali pre nego što je uspela da ih uzme, mladić koji ju je dočekao
na vratima obišao je sto: stojeći pored mišićavog, zagledao se pažljivo u oba rukopisa
i rekao: „Naravno da je to ista osoba!”, a potom, obraćajući se njoj: „Pogledajte samo
ovo t, pogledajte samo ovo g!”
Iznenada, ona ga je prepoznala: taj mladić bio je konobar iz kafea u onom
normandijskom gradiću gde je čekala Žan-Marka. I čim ga je prepoznala, začula je, u
dubini svog tela u vatri, sopstveni zaprepašćeni glas: ma, ovo nije istina, buncam,
buncam, to ne može biti istina!
Mladić je podigao glavu, pogledao je (kao da je hteo da joj pokaže svoje lice
kako bi ga što bolje prepoznala) i obratio joj se s koliko blagim toliko i prezrivim
osmehom: „Pa, naravno! To je isti rukopis. Samo ga je uvećao i iskrenuo ulevo!”
Ona nije želela više ništa da čuje, reč „prijavljivanje” proterala je sve druge reči.
Osećala se kao žena koja prijavljuje policiji svog voljenog i podnosi kao dokaz
jednu vlas kose s postelje prevare. Napokon, pošto je pokupila pisma, ne progovorivši
ni reč, okrenula se nalevo da ode. I opet je mladić promenio mesto: već je bio kod
vrata i otvorio ih. Bila je na šest koraka od njega, ali i to neveliko rastojanje izgledalo
joj je beskrajno. Crvenela je, gorela, oblivena znojem. Čovek ispred nje je bio drsko
mlad i drsko je posmatrao njeno jadno telo. Njeno jadno telo! Pod pogledima tog
mladog čoveka osećala je kako ono stari, naočigled, vrtoglavo, otvoreno.
I pričinjavalo joj se da se ponavlja ono što je već doživela u kafeu na
normandijskoj obali kada joj je on, sa snishodljivim osmehom, preprečio put do vrata
i kada se uplašila da više neće moći da izađe. Očekivala je i da joj opet priredi istu
stvar, ali on je učtivo stajao pored kancelarijskih vrata i propustio je da prođe;
klecavim hodom stare žene, zaputila se hodnikom do izlaznih vrata (osećala je svu
težinu njegovog pogleda na svojim mokrim leđima), a kada se, napokon, našla na
stepeništu, učinilo joj se kao da se teškom mukom iščupala iz velike opasnosti.
 32.

Onog dana kada su zajedno išli ulicom, bez reči, kada oko njih nije bilo nikoga
osim bezimenih prolaznika, zašto li je najednom pocrvenela? To je bilo neobjašnjivo;
zaprepašćen, nije mogao da se savlada: „Pocrvenela si! Zbog čega si pocrvenela?”
Nije mu odgovorila i on se uznemirio što vidi da se s njom dešava nešto o čemu on
ništa ne zna.
Taj mali događaj kao da je razgoreo kraljevsku boju zlatne knjige njegove
ljubavi, on joj je napisao pismo o crvenom kardinalskom ogrtaču. U njegovoj ulozi
Sirana to je bilo najuzvišenije herojsko delo: uspeo je da je omađija. Bio je ponosan
na svoje pismo, na svoje zavođenje, ali je istovremeno jače nego ikad osetio
ljubomoru. Stvorio je utvaru nekog muškarca i tako je, a da to nije, u stvari, želeo,
pronašao način da proveri koliko će Šantal uzdrhtati ako je zavodi neko drugi.
Ta ljubomora nije nalikovala onoj koju je znao iz mladosti kada je njegova
uobrazilja stvarala čudovišne erotske prizore; ovog puta bila je manje bolna ali zato
razornija: sasvim lagano, pretvarala je voljenu ženu u privid voljene žene. A kako više
nije imao poverenja u nju, nije mu preostalo nijedno čvrsto uporište u svetu koji se
pretvarao u haos lišen vrednosti.
Obuzimala ga je sve više neka čudna, setna ravnodušnost prema Šantal koja je
ostajala bez svog obličja. Nije to bila ravnodušnost prema njoj samoj, već
ravnodušnost prema svemu.
Ako je Šantal postajala privid, i čitav Žan-Markov život postajao je privid.
Na kraju krajeva, u svojoj ljubavi zaista je imao razloga i za ljubomoru i za
sumnju.
Dok je zavirivao u otvoreni orman, pogleda prikovanog za prslučiće, najednom, i
ne shvatajući kako je do toga došlo, osetio je tugu. Rastužio se zbog tog iskonskog
čina kojim žene sakrivaju pisma pod svojim rubljem, pred tim činom kojim se
njegova Šantal, jedinstvena i neponovljiva, svrstava u beskrajnu povorku svojih
posestrima. Nikada nije želeo išta da sazna o onom delu njenog ličnog života koji nije
delio s njom. Zašto bi trebalo da ga to sada zanima ili čak ljuti?
Uostalom, pitao se on, šta je to lična tajna? Da li se u njoj krije ono što je
najličnije, najizvornije, najtajanstvenije u nekom ljudskom biću? Da li upravo tajne
čine od Šantal to jedinstveno biće koje on voli? Ili pak ne. Zar nije tajna i sve ono što
nam je svima zajedničko, obično, svakodnevno i za sve isto: to telo sa svojim
potrebama, njegove bolesti, nastranosti, zatvor ili, na primer, menstruacija? I ako
nastojimo da oprezno sakrijemo te intimnosti, to nije stoga što su one u toj meri lične,
već, naprotiv, baš zato što su tako jadno bezlične. Kako može da se ljuti na Šantal
zato što pripada svom polu, što liči na druge žene, što nosi prsluče, stičući njime i
odgovarajući način ponašanja? Kao da i on sam ne čini nešto od večitih muških
gluposti! Oboje vode poreklo iz one radionice za popravke u kojoj su im već
upropastili oči onim iščašenim pokretom kapka i ugradili po jednu smrdljivu fabričicu
u njihove stomake. Oboje imaju tela u kojima je duši tako tesno. Ne treba li to jedno
drugom da oproste? Zar ne treba da ostave po strani svoju malu bedu koju kriju na
dnu fioka? Zahvatilo ga je duboko osećanje saučešća i, kako bi toj priči dao neku
završnicu, odlučio je da joj napiše i poslednje pismo.
 33.

Nagnut nad listom hartije, sanjario je o onome što je Sirano, čiju je ulogu
preuzeo (a sada je igra poslednji put) nazivao drvetom mogućnosti. Drvo mogućnosti:
život onakav kakvim se ukazuje čoveku koji, začuđen, stupa na prag zrelog života;
široka krošnja prepuna pčelica koje zuje. I učinilo mu se da razume zbog čega mu ona
nije nikada pokazala pisma: htela je da sluša šumorenje sa drveta, sama, bez njega,
Žan-Marka, jer on predstavlja ukidanje svih ostalih mogućnosti, on svodi (makar i u
sreći) njen život na samo jednu mogućnost. Ona nije mogla da mu govori o tim
pismima zato što bi mu odmah, baš zbog iskrenosti, stavila do znanja (sebi samoj kao
i njemu) da je baš mnogo i ne zanimaju mogućnosti koje joj pisma obećavaju i da
unapred odustaje od tog zaboravljenog drveta na koje je ona podsećaju. Kako bi
mogao da se zbog toga ljuti na nju? On je sam, na kraju krajeva, bio taj koji ju je
primoravao da sluša šumorenje krošnje. Ona se, dakle, upravljala prema njegovim
željama.
Bila mu je poslušna.
Nadnet nad svojim listom, pomislio je: trebalo bi da odjek tog šumorenja nastavi
da traje u Šantal čak i ako se priča s pismima završi. On joj je pisao kako ga jedna
nepredviđena okolnost primorava da otputuje. Potom je malo senčio svoju tvrdnju:
„Da li je to stvarno neodložni odlazak ili, tačnije, nisu li ova pisma pisana upravo
stoga što sam znao da će ostati bez odgovora? Nije li mi samo potpuna izvesnost mog
odlaska dopustila da vam se obratim s krajnjom iskrenošću?”
Otputovati. Da, to je jedini mogući rasplet, ali kuda otići? Razmišlja. Ne
imenovati mesto odlaska? To je previše knjiški zaplet. Ili neučtiva neodređenost.
Njegov život, to je tačno, treba da ostane u senci i zato ne može da navede razloge
svog odlaska, jer bi oni odali zamišljeni identitet dopisnika ili, na primer, njegovo
zanimanje. Pa ipak, bilo bi najprirodnije da kaže kuda ide. U neki grad u Francuskoj?
Ne. To nije dovoljan razlog da se prekine dopisivanje. Treba otići daleko. U Njujork?
Meksiko? Japan? To je pomalo sumnjivo. Treba izmisliti neki strani grad, a pritom
nešto blizu i obično. London! Pa da, to mu izgleda tako uverljivo, tako prirodno, da
pomisli uz osmeh: samo u London mogu da odem. Ali ubrzo je u nedoumici: zbog
čega mu baš London zvuči tako prirodno? Onda mu iskrsnu lik Čoveka iz Londona
na čiji su se račun Šantal i on često šalili, onog ženskaroša koji je, nekada, dao Šantal
svoju vizit kartu. Englez, Britanac, koga je Žan-Mark prozvao Britanikus. To nije
loše: London, grad bludnih maštanja. Baš tamo će nepoznati obožavalac otići da sc
umeša u gomilu udvarača, ljubavnika, razvratnika, sladostrasnika, izopačenjaka,
pokvarenjaka: da se u njoj utopi zauvek.
I pomislio je još: provući će reč London kroz pismo u vidu potpisa, kao neki
jedva vidljivi trag svojih razgovora sa Šantal. U sebi se nasmejao na sopstveni račun:
želeo je da ostane nepoznat, neotkriven, jer to zahtevaju pravila igre. A ipak, jedna
drugačija želja, želja sasvim bezrazložna, besmislena, nepromišljena, potajna, svakako
i glupa, terala ga je da ne prođe potpuno neopažen, da ostavi neki trag, da sakrije
negde tajni potpis na osnovu kojeg bi neki nepoznati, ali izuzetno pronicljivi
posmatrač mogao da ga prepozna.
Silazeći stepeništem da stavi pismo u sanduče, začuo je povike piskavih glasova.
Stigavši dole, ugledao ih je: neka žena s troje dece spremala se da pozvoni.
Krenuvši prema poštanskim sandučićima postavljenim na suprotni zid, on se
mimoišao s njima. Pošto se okrenuo, opazio je da žena pritiska zvono ispod kojeg su
stajala njihova dva prezimena.
- Tražite li nekog? - upitao je.
Žena je izgovorila njegovo ime.
- To sam ja!
Koraknula je unazad i pogledala ga s neskrivenim divljenjem: „A to ste vi! Oh,
kako sam srećna što sam vas upoznala! Ja sam Šantalina zaova!”
 34.

Potpuno zbunjen, nije mogao ništa drugo osim da ih pozove da se popnu.

- Ne bih želela da vam budem na smetnji - rekla je zaova kada su ušli u stan.
- Nećete mi smetati. Uostalom, Šantal samo što nije stigla.
Zaova je počela da priča: s vremena na vreme, bacila bi pogled na decu koja su
bila mirna, stidljiva, skoro prestrašena.
- Biću srećna da ih Šantal vidi - rekla je milujući po glavi jedno od njih. - Ona ih
i ne poznaje, rođena su posle njenog odlaska. A volela je decu. Naša kuća ih je bila
puna. Njen muž je bio nikogović, ne bi trebalo da tako govorim o svom bratu, ali on
se ponovo oženio i više ga ne viđamo. - Nasmejala se: „Zaista, oduvek sam više
volela Šantal nego njenog muža!”
Odmakavši se ponovo za korak, buljila je u Žan-Marka koliko zadivljenim toliko
izazovnim pogledom: „Najzad je naučila kako da odabere sebi muškarca! Došla sam
da vam kažem da ste dobrodošli kod nas. Bila bih vam zahvalna da dođete i da nam
tako vratite našu Šantal. Moja kuća vam je otvorena kad god to poželite.
Neprekidno.”
- Hvala.
- Tako ste visoki, oh, kako mi se to dopada. Moj brat je niži od Šantal. Uvek je
izgledalo kao da mu je ona mama. Zvala ga je „moja mala maca”, razumete li, dala
mu je ženski nadimak! Uvek sam je zamišljala - rekla je prasnuvši u smeh - kako ga
drži u naručju i ljuljajući ga šapuće mu: „Moja mala maco!”
Načinila je nekoliko koraka igrajući i, pruženih ruku kao da u njima drži bebu,
ponavljala je: „Moja mala maca, moja mala maca!” Nastavivši potom još malo svoj
ples, nastojala je uporno da nasmeje i Žan-Marka. Da bi joj udovoljio, on se preko
volje osmehnuo, zamišljajući Šantal u društvu muškarca koga zove „maca”. I dok je
zaova nastavljala s pričom, on nikako nije uspevao da odagna tu sliku koja ga je
dovodila do ludila: sliku Šantal koja zove nekog muškarca (nižeg od nje) - „maca”.
Iz susedne prostorije doprla je buka. Žan-Mark je tek tada primetio da deca nisu
više s njima: eto lukave strategije napadača: glumeći naivnost, uspeli su da se uvuku u
Šantalinu spavaću sobu: najpre tihi kao tajne službe, a onda, čim su nečujno zatvorili
vrata za sobom, postali su besni pobednici.
Žan-Marka je to malo zabrinulo, ali ga je zaova razuverila: „Nije to ništa. To su
deca.
Igraju se.”
- Da, čujem i ja da se igraju - rekao je Žan-Mark, krenuvši prema sobi iz koje se
čula dreka. Zaova ga je preduhitrila. Kad su se vrata otvorila: pokretna stolica bila je
pretvorena u ringišpil: jedno dete ležalo je na sedištu potrbuške vrteći se u krug, a
drugo dvoje su ga posmatrali vrišteći.
- Rekla sam vam da se igraju - ponovila je zaova zatvarajući vrata. Potom je
dodala namigujući saučesnički: - To su samo deca. Šta da se radi? Šteta samo što
Šantal nije tu.
Toliko bih želela da ih vidi.
Buka u susednoj prostoriji postala je nepodnošljiva. Žan-Mark je izgubio svaku
želju da umiruje decu. Pred sobom je video samo onu Šantal koja, usred porodične
dreke, ljulja na rukama nekog čovečuljka koga naziva „macom”. Toj slici pridružila se
još jedna: Šantal koja ljubomorno čuva pisma nekog nepoznatog obožavaoca da ne bi
u zametku ugušila mogućnost neke buduće ljubavne veze. Takva Šantal nije ličila na
sebe: takva Šantal nije ona koju on voli, takva Šantal je samo priviđenje. Ispunilo ga
je neobično razorno osećanje i skoro se obradovao galami koju su stvarala deca.
Poželeo je da sruše kuću, da sruše čitav taj mali svet koji je voleo, a koji je postao
avetinjski.
- Moj brat - nastavljala je u međuvremenu zaova - bio je za nju previše kržljav,
razumete li, kržljav... - smejala se - ...u svakom smislu te reči. Da li me razumete? -
ponovo se nasmejala. - U stvari, da li bih smela da vam dam jedan savet?
- Ako hoćete.
- Jedan veoma ličan savet!
Nagnuvši se prema njemu, počela je nešto da mu priča, ali, kada je dodirnula
usnama Žan-Markovo uho, njene usne stvoriše šum koji izgovorene reči učini
potpuno nerazumljivim.
Udaljila se i nasmejala: „Šta kažete na to?”
On nije ništa razumeo, ali se takođe nasmejao.
- Ah, vidim da vas to zabavlja - rekla je zaova i dodala: - Mogla bih da vam
ispričam gomilu sličnih stvari. Oh, znate, mi nismo imale taj nijedna pred drugom.
Ako imate neki problem s njom, kažite mi, ja mogu dobro da vas posavetujem! -
Smejala se: - Znam ja kako nju treba ukrotiti!
A Žan-Mark je pomislio: Šantal je uvek govorila o porodici svoje zaove s nekim
neprijateljstvom. Kako je moguće da ta ista zaova ispoljava prema njoj tako iskrenu
simpatiju? Da li to, zapravo, znači da je Šantal ta koja je njih mrzela? Kako se može
mrzeti, a u isto vreme se tako lako prilagoditi onome što mrzimo?
U susednoj prostoriji deca su ludovala, a zaova, pokazujući u njihovom pravcu,
osmehnula se: „Vidim da vam to ne smeta! Vi ste kao i ja. Znate, nisam ja neka
previše uredna žena, volim gužvu, zbivanje, veselje, ukratko, volim život!”
S dečijim kricima u pozadini, njegovo razmišljanje se nastavljalo: da li zaista
zaslužuje divljenje lakoća s kojom se prilagodila onoj koju mrzi? Da li je zaista sjajno
imati dva lica? On se poradova saznanju da je ona među ljudima iz sveta marketinga
neka vrsta uljeza, uhode, skrivenog neprijatelja, mogućeg teroriste. Nije čak ni
terorista, ona je pre, ako mu već pada na um taj politički rečnik, saradnik s
neprijateljem. Kolaboracionista koji služi ogavnoj vlasti, a s njom se ne poistovećuje,
koji za nju radi, ali joj ne pripada i koji će, jednog dana, pred sudijama, u cilju
odbrane, priznati svoju dvoličnost.
 35.

Šantal je zastala na pragu i tu, zaprepašćena, stajala skoro čitav minut, pošto je
ni Žan-Mark ni zaova nisu primetili. Začula je kreštavi glas koji veoma dugo nije čula:
„Vi ste kao i ja. Znate, nisam ja neka preterano uredna žena, volim gužvu, zbivanje,
veselje, ukratko, volim život!”
Napokon, zaovin pogled se spustio na nju: „Šantal”, uzviknula je ona, „kakvo
divno iznenađenje, zar ne?”- i poletela je da je zagrli. I Šantal je osetila na rubu usana
vlažne usne svoje zaove.
Nelagodnost izazvana Šantalinim dolaskom bila je ubrzo prekinuta naglim
ulaskom jedne devojčice. „To je naša mala Korin”, objavila je Šantalina zaova, a
potom se obratila detetu: „Kaži dobar dan ujni”, ali dete nije obratilo nikakvu pažnju
na Šantal. već je reklo da želi da piški. Zaova se, bez oklevanja, kao da već dobro
poznaje stan, zaputila s Korin prema hodniku i nestala u klozetu.
- Gospode - rekla je šapatom Šantal, koristeći zaovino odsustvo - kako li su nas
pronašli?
Žan-Mark je slegnuo ramenima. Pošto je zaova ostavila širom otvorena vrata od
hodnika i vrata od klozeta, nisu mogli slobodno da razgovaraju. Šum mokraće koja
uranja u vodu u klozetskoj šolji mešao se s glasom zaove koja je govorila o članovima
porodice, imenujući, s vremena na vreme, i ovu koja piški.
Šantal se setila: jednog dana, na odmoru u iznajmljenoj kući na selu, bila je
zaključala vrata od klozeta, kada se odjednom neko uhvatio za kvaku. Pošto je
mrzela da razgovara kroz klozetska vrata, nije odgovorila. Na drugom kraju kuće
neko je doviknuo da umiri nestrpljivog: „Šantal je unutra!” Ali, uprkos obaveštenju,
taj nestrpljivi prodrma kvaku još nekoliko puta, kao da protestuje zbog Šantalinog
ćutanja.
Zvuci mokrenja nestali su u buci vodokotlića, a Šantal je nastavila da misli o
velikoj betonskoj kući u kojoj su se svi zvuci tako prostirali da se nikad nije moglo
odrediti iz kog pravca dolaze. Bila je navikla da čuje zaovine uzdahe za vreme koitusa
(bili su nepotrebno glasni, svakako neki vid provokacije, ne toliko seksualne koliko
moralne: demonstrativno odbijanje svake tajne): jednog dana ljubavni uzdasi doprli su
ponovo do nje, a ona je, tek nakon dužeg vremena, shvatila da to neka astmatična
baka, na drugom kraju akustične kuće, diše stenjući.
Zaova se iznova pojavila u dnevnoj sobi. „Hajde, idi”, rekla je ona Korini koja je
otrčala u susednu sobu da se pridruži ostaloj deci. Potom se obratila Žan-Marku: „Ja
ne krivim Šantal što je ostavila mog brata. Možda je mogla da ga napusti i ranije.
Prebacujem joj što nas je zaboravila.” Onda se okrenula prema Šantal: „Pa ipak,
Šantal, mi predstavljamo veliki deo tvog života! Ne možeš tek tako da nas se
odrekneš, da nas izbrišeš, ne možeš da izmeniš svoju prošlost. Tvoja prošlost je to što
jeste. Ne možeš ni da kažeš da nisi bila srećna s nama. Ja sam došla da kažem tvom
novom saputniku da ste oboje dobrodošli kod mene!”
Šantal ju je slušala i zaključila da je suviše dugo živela s tom porodicom ne
pokazujući svoju pravu ličnost, tako da se njena zaova mogla (skoro) uvrediti što je
nakon razvoda prekinula sve veze s njima. Zbog čega je bila toliko ljubazna i
popustljiva tokom svih tih godina svog braka? Ni ona sama nije znala kako da nazove
svoje tadašnje ponašanje.
Poslušnost? Dvoličnost? Ravnodušnost? Disciplina?
Dok je njen sin bio živ, bila je potpuno spremna da prihvati taj zajednički život
pod neprekidnim nadzorom, s grupnom prljavštinom, s gotovo obaveznom golotinjom
pored bazena, sa onom nevinom pomešanošću koja joj je omogućavala da sazna, po
skoro nevidljivim, a optužujućim tragovima, koje bio u klozetu pre nje. Da li joj se to
dopadalo?
Bila je prepuna gađenja, ali je to bilo nežno gađenje, tiho, pasivno, pomirljivo,
skoro pacifističko, malo podsmešljivo, nikad gnevno. Da joj sin nije umro, živela bi
tako do kraja života.
Iz Šantaline sobe vika se pojačala. Zaova viknu: „Tišina!” ali njen glas, više
veseo nego ljut, nije izgledalo da želi da umiri graju, već da joj se pridruži u radosti.
Šantal je izgubila strpljenje i uletela u svoju sobu. Deca su se pela po foteljama,
ali ih ona nije primećivala: sleđena, posmatrala je orman: njegova širom otvorena
vrata: ispred njega, po podu, bili su razbacani njeni prslučići, njene gaćice, a među
njima pisma. Tek posle toga primetila je kako je najstarija devojčica obavila oko glave
prsluče tako da se jedna od korpica za grudi uspravila u kosi kao kozačka šubara.
- Pogledajte je! - zaova se smejala naslanjajući se prijateljski na Žan-Markovo
rame. - Gledajte, gledajte, pa to je maskenbal!
Šantal je gledala pisma razbacana po podu. Bes joj je jurnuo u glavu. Nije
prošao ni sat otkako je napustila grafološki kabinet gde su se s prezirom odnosili
prema njoj, a ona - koju je izdalo sopstveno zajapureno telo - nije mogla da im se
suprotstavi. Sada joj je i previše tog osećanja krivice, ta pisma joj nisu više ništa
značila osim potpuno besmislene tajne zbog koje se stidela: ona nisu ništa drugo do
dokaz Žan-Markove neiskrenosti, njegove podmuklosti, njegove prevare.
Zaova je uočila Šantalino ledeno držanje. Ne prestajući da priča i da se smeje,
nagnula se prema detetu, odvezala prsluče i čučnula da pokupi veš.
- Ne, ne, molim te, ostavi to - obratila joj se Šantal odlučnim tonom.
- Kako hoćeš, kako hoćeš, mislila sam najbolje.
- Znam - odgovorila je Šantal gledajući u zaovu koja se vratila da se osloni na
Žan-Markovo rame: Šantal je pomislila kako su slični jedno drugom, kako čine
savršen par, stražarski par, špijunski par. Ne, nije imala nikakvu želju da zatvori vrata
ormana. Ostaviće ih otvorena kao dokaz tog zlodela. Pomislila je: ovaj stan je moj,
imam ogromnu želju da u njemu budem sama: da budem divno, beskrajno sama.
Onda je rekla glasno: „Ovo je moj stan i niko nema prava da otvara moje ormane i da
pretura po mojim stvarima. Niko. Rekla sam: niko.”
Poslednja reč je bila mnogo više namenjena Žan-Marku nego zaovi. Međutim,
da ne bi ništa odala pred tim uljezom, odmah se obratila isključivo njoj: „Molim te da
odeš odavde.”
- Niko nije preturao po tvojim stvarima - odgovorila joj je zaova, braneći se.
Umesto bilo kakvog odgovora, Šantal je učinila pokret glavom prema otvorenom
ormanu, vešu i pismima rasutim po podu.
- Bože moj, deca su se igrala! - rekla je zaova, a deca, kao da su osetila ljutnju
koja lebdi u vazduhu, zaćutala su, s krajnje diplomatskim taktom.
- Molim te - ponovila je Šantal pokazujući joj vrata.
Jedno dete držalo je u ruci jabuku koju je uzelo iz činije za voće na stolu.
- Vrati tu jabuku gde je bila - rekla je Šantal.
- Mora biti da sanjam! - uzviknula je zaova.
- Vraćaj tu jabuku. Ko ti je dao?
- Ona ne da jabuku detetu, ne mogu da verujem!
Dete je vratilo jabuku u činiju, zaova ga je uzela za ruku, drugo dvoje dece im se
pridružilo i oni su otišli.
 36.

Ostala je sama sa Žan-Markom, ne osećajući nikakvu razliku između njega i onih

koji su upravo otišli.
- Gotovo sam i zaboravila - rekla je - da sam nekada kupila ovaj stan da bih
napokon bila slobodna, da me ne uhode, da mogu da ostavim svoje stvari gde hoću i
budem sigurna da će i ostati tamo gde sam ih ostavila.
- Već sam ti više puta rekao da je moje mesto pored onog prosjaka, a ne pored
tebe. Ja sam na margini. A ti, ti si se smestila u središte života.
- Ti si na veoma luksuznoj margini koja te ne košta ništa.
- Ja sam svakog časa spreman da napustim svoju luksuznu marginu. Ali ti, ti
nikada nećeš odustati od svoje tvrđave konformizma u koju si uselila sa svojim
višestrukim licem.
 37.

Samo minut kasnije Žan-Mark je poželeo da joj sve objasni, da joj prizna svoju
tajnu, ali one četiri replike koje su razmenili učinile su nemogućim bilo kakav
razgovor. Tu nema šta da se kaže, jer tačno je da je stan njen, a ne njegov: rekla mu
je da je na veoma luksuznoj margini koja ga ne košta ništa, što je takođe tačno: on ne
zarađuje ni petinu onoga što ona zarađuje, a i čitava njihova veza zasnovana je na
tom prećutnom dogovoru zato što, o toj nejednakosti, nikada nisu razgovarali.
Stajali su, licem u lice, razdvojeni stolom. Ona je izvadila iz tašne koverat,
pocepala ga i izvadila pismo: to je bilo ono koje joj je maločas napisao, nema tome ni
pun sat. Nije se uopšte trudila da ga sakrije, čak kao da ga je izazivala. Ne trepnuvši,
pročitala je pred njim pismo za koje on nije trebalo da zna. Potom ga je vratila u
tašnu, pogledala Žan-Marka kratkim i gotovo ravnodušnim pogledom, pa bez reči
otišla u svoju sobu.
A on je počeo da razmišlja o onome što je kazala: „Niko nema prava da otvara
moje ormane i da pretura po mojim stvarima.” Ona, dakle, zna, Bog sam zna kako,
da je on upoznat i s pismima i s njihovim skloništem. Hoće da mu pokaže da to zna i
da joj je svejedno. Da je odlučila da živi kako hoće, ne vodeći računa o njemu. Od
sada je spremna da čita i svoja ljubavna pisma pred njim... Pa i sam taj hladni glas
unapred je predviđao Žan-Markov odlazak. Za nju, on nije više tu. Već ga je iselila.
Ona je ostala dugo u sobi, začuo je ljutito zavijanje usisivača koji je dovodio u
red haos koji se uljezi ostavili za sobom. Potom je otišla u kuhinju i, desetak minuta
kasnije, pozvala i njega. Seli su za sto da obeduju laku, hladnu večeru. Prvi put u
zajedničkom životu nisu progovorili ni reč. Oh, s kakvom su brzinom sažvakali tu
hranu a da joj ni ukus nisu zapazili! Zatim se ona ponovo zatvorila u sobu. Ne znajući
šta da radi (nesposoban da bilo šta radi), navukao je pidžamu i legao u prostrani
krevet gde su, obično, spavali zajedno. Ali to veče ona je ostala u svojoj sobi. Vreme
je prolazilo, a on nije bio u stanju da zaspi. Konačno, rešio je da ustane i prisloni uho
na vrata. Čulo se samo ujednačeno disanje. Taj mirni san, ta lakoća s kojom je
zaspala, užasno su ga mučili. Dugo je ostao tako, uha prislonjenog uz vrata,
razmišljajući kako je ona mnogo manje ranjiva nego što se to njemu činilo. I da se,
možda, prevario kada je smatrao da je ona slabija, a on jači.
Zaista, ko je od njih dvoje jači? Kada se nađu oboje na terenu ljubavi, to je
možda zaista on. Ali kada pod njihovim nogama tog ljubavnog tla nestane, ona
postaje jača, a on slabiji.
 38.

Na svojoj uzanoj postelji ona nije spavala tako dobro kao što je on mislio: bilo je
to spavanje bezbroj puta prekidano i s mnogo neprijatnih, nepovezanih, glupih,
beznačajnih i užasnih erotskih snova. Svaki put kada bi se trgla nakon takvog sna,
osećala se neprijatno.
Eto, mislila je, jedna od tajni života žene, svake žene, jeste taj noćni
promiskuitet koji čini besmislenim svako zaricanje na vernost, svaku čistotu, svaku
nevinost. U naše vreme niko više ne obraća pažnju na to, ali Šantal je uživala da
zamišlja princezu de Klev, čednu Virdžiniju iz dela Bernardena de Sen Pjera, svetu
Terezu Avilsku ili samu Majku Terezu koja, danas, sva u znoju, trči po svetu čineći
dobra dela, uživa da ih zamišlja kako ustaju jutrom kao iz kloake sramnih,
neprihvatljivih i bednih poroka, da bi s novim danom iznova postale čedne i čiste.
Takva je bila i njena noć: više puta se budila, uvek nakon čudnovatih bahanalija s
muškarcima koje nije poznavala i prema kojima je osećala odvratnost.
Vrlo rano ujutru, pošto nije želela da je ponovo privuku takva nečista uživanja,
ona se obukla, potom je u malu putnu torbu stavila nekoliko sitnica neophodnih za
kraće putovanje.
Tek što je s tim završila ugledala je Žan-Marka u pidžami na vratima svoje sobe.
- Kuda ideš? - upitao je on.
- U London.
- Šta? U London? Zašto u London?
Ona mu je odgovorila mirnim glasom: „Znaš ti dobro zbog čega u London.”
Žan-Mark je pocrveneo.
Ponovila je: „Tebi je to dobro poznato, zar ne?” i zagledala mu se u lice. Kako je
likovala videvši da je ovog puta on bio taj koji je pocrveneo!
Dok su mu obrazi goreli, rekao je: „Ne, ne znam zbog čega baš u London.”
Nije joj bilo dosta da ga gleda tako crvenog.
- Imamo seminar u Londonu - rekla je. - Tek sinoć sam to saznala. Mislim da
sad razumeš zbog čega nisam imala ni prilike, a ni volje da ti to kažem.
Bila je uverena da neće moći da joj poveruje i obradovala se što je njena laž tako
otvorena, tako neuverljiva, tako drska, tako bezobzirna.
- Pozvala sam taksi. Silazim. Treba svakog časa da stigne.
Osmehnula mu se kao što se osmehnemo zbog doviđenja ili zbogom. A u
poslednjem trenu, nekako nevoljno, kao da joj se oteo taj pokret, dodirnu desnom
rukom lagano Žan-Markov obraz: taj dodir je bio brz, nije potrajao više od sekundu ili
dve, da bi mu zatim okrenula leđa i izašla.
 39.

Osetio je na obrazu dodir njene ruke, tačnije, samo vrhove tri prsta koji su
ostavili hladan trag, kao kad se dotakne žaba. Njena su milovanja bila uvek spora,
mirna, činilo mu se kao da žele da uspore vreme. Međutim, ova tri prsta ovlašno
spuštena na njegov obraz nisu bila milovanje, pre neka opomena. Kao da je
zahvaćena jakom olujom, nekim velikim talasom koji je odnosi, a preostao joj je
samo taj lagani pokret da bi rekla: „Pa ipak, živela sam ovde! Prošla sam ovuda! Bez
obzira na to šta može biti, ne zaboravi me!”
On se mahinalno oblačio, još misleći o onome o čemu su razgovarali u vezi s
Londonom. „Zašto u London?” zapitao je on, a ona odgovorila: „Znaš ti dobro zbog
čega u London.” To je bila otvorena aluzija na odlazak najavljen u poslednjem pismu.
Ono njeno „znaš ti dobro” hoće da kaže: znaš iz pisma. Ali za to pismo, koje samo
što je uzela iz poštanskog sandučeta, mogu da znaju jedino njegov pošiljalac i ona.
Tačnije rečeno, Šantal je zderala obrazinu jadnom Siranu i time mu kazala: sam si me
pozvao u London, ja ti se samo pokoravam.
Ali ako je i pogodila (moj Bože, moj Bože, kako je uspela da pogodi?) da su to
njegova pisma, zbog čega joj je to tako teško palo? Zbog čega je toliko gruba? Ako
joj je sve jasno, zbog čega joj nisu jasni razlozi njegove podvale? Za šta ga je
osumnjičila? I posle svih tih pitanja, izvesno je bilo samo jedno: nije u stanju da je
razume. Ni ona, uostalom, nije ništa razumela. Sada kada su njihova razmišljanja
krenula suprotnim pravcima, njemu nije izgledalo da će se više susresti.
Bol koji je osetio nije težio da se umiri, naprotiv, kao da je težio da otvori još
dublju ranu koju će nositi kao što se, naočigled sveta, nosi teška nepravda. Nije imao
strpljenja da čeka Šantalin povratak da bi joj objasnio taj nesporazum. Duboko u sebi,
dobro je znao da bi to bilo jedino razumno ponašanje, ali bol nije hteo da čuje za
razum, on je imao svoje razloge koji su nerazumni. Ono što je taj bol nerazumno
tražio jeste da Šantal, po svom povratku, zatekne prazan stan, bez njega, onako kako
je želela, da u njemu napokon bude sama i bez uhoda. Stavio je u džep nekoliko
novčanica, sav svoj novac, a potom je malo oklevao treba li da ponese ključeve ili ne.
Na kraju ih je odložio na stočić pored ulaza. Kada ih bude videla, biće joj odmah
jasno da se on više neće vratiti. Nekoliko sakoa i košulja u plakaru, nekoliko knjiga na
polici ostaće kao jedine uspomene.
Izašao je, ne znajući šta da radi. Najvažnije je bilo otići iz tog stana koji više nije
njegov. Napustiti ga pre nego što odluči kuda da krene. Tek na ulici dopustiće sebi da
počne da misli o tome.
Ali kada se našao pred zgradom, stekao je neki čudan utisak da se nalazi negde
izvan stvarnosti. Morao je da se zaustavi nasred ulice da bi mogao da razmišlja. Kuda
da se zaputi?
 U glavi su mu bile potpuno nepovezane misli: u Perigor, gde živi jedan deo
njegove porodice iz unutrašnjosti koja ga uvek srdačno dočekuje, ili u bilo koji jeftin
hotel u Parizu? Dok je razmišljao, taksi se zaustavio na crvenom svetlu. Pozvao ga je.
 40.

Na ulici je, naravno, nikakav taksi nije čekao i Šantal nije imala nikakvu
predstavu kuda da krene. Njena odluka je bila potpuna improvizacija izazvana
zbunjenošću koju nije uspela da savlada. U tom času imala je samo jednu želju: da ga
ne vidi najmanje jedan dan i jednu noć. Pomislila je da uzme neku hotelsku sobu baš
tu, u Parizu, ali ubrzo joj se ta ideja učinila glupom: šta da radi tokom čitavog dana?
Da šeta smrdljivim ulicama? Da se zatvori u sobu? Šta tamo da radi? Potom je
poželela da se vrati po kola, ode bilo gde na selo i pronađe neko mirno mestašce u
kojem bi provela dan-dva. Ali gde?
Ne znajući kako, obrela se u blizini stanice nekog autobusa. Rešila je da uđe u
prvi autobus koji tuda prođe i da se njime odveze do kraja linije. Neki autobus je stao
i ona je, začuđena, ugledala natpis na kojem se, osim ostalih stanica na kojima se
zaustavlja, pominje i Gar di Nor. To je mesto odakle polaze vozovi za London.
Imala je utisak da je vodi neki splet slučajnih okolnosti i bila je spremna da
veruje da joj je to neka dobra vila priskočila u pomoć.
London: kada je rekla Žan-Marku da tamo odlazi, to je bilo samo zato da bi mu
stavila do znanja da ga je razotkrila. A onda joj je palo na pamet: ako je Žan-Mark
ozbiljno shvatio tu priču o Londonu, možda će doći da je potraži na stanici. Na tu
pomisao nadovezala se druga, slabija, jedva čujna, kao cvrkut nekog ptičeta: ako se
Žan-Mark stvori tamo, nesrećni nesporazum biće okončan. Ta pomisao, nežna kao
milovanje, trajala je previše kratko, jer je odmah zatim ponovo planula na njega i
odbacila svako tugovanje.
Kuda da krene i šta da radi? Da li da stvarno ode u London? Kako bi bilo da
pusti da se ta laž obistini? Setila se da u svom notesu još ima Britanikusovu adresu.
Britanikus: koliko može imati godina sada? Znala je da bi ponovni susret s njim bio
nešto najneverovatnije na svetu. Pa šta ako je tako? Utoliko bolje. Doći će u London,
prošetaće, uzeće sobu u nekom hotelu i narednog dana vratiće se u Pariz.
Odmah zatim taj plan joj se više nije sviđao: polazeći od kuće, verovala je da će
ponovo biti nezavisna, a umesto toga, puštala je da njom upravlja neka neizvesna i
nepoznata sila. Odluka da ode u London, koju joj je došapnula neka potpuno
besmislena slučajnost, predstavljala je čisto ludilo. Zbog čega je mislila da splet
slučajnosti radi za nju? Zbog čega je mislila da se to dobra vila umešala? A šta ako se
ta zlokobna vila i sama zaverila da je odvuče u propast? Zarekla se: kada autobus
stigne na Gar di Nor, ona neće sići, nastaviće dalje.
Ali kada se autobus zaustavio, i sama je bila iznenađena što ipak silazi i, kao
omađijana, polazi prema staničnoj zgradi.
U prostranom holu ugledala je mermerno stepenište koje vodi na sprat, do
čekaonice namenjene putnicima za London. Pošla je da pogleda vozni red, ali, pre
nego što je stigla da to učini, začula je svoje ime usred nekog kikotanja. Zaustavila se
i primetila grupu kolega okupljenih pod stepeništem. Kada su videli da ih je primetila,
počeli su još jače da se smeju.
Bili su kao đaci kojima je uspela neka strašna šala, neko dobro izmotavanje.
- Znali smo šta treba da učinimo da bi i ti pošla s nama! Da si znala da smo
ovde, izmislila bi, kao i svaki put, neki izgovor! Vraškog li osobenjaka! - i opet su
počeli da se smeju.
Šantal je znala da Leroa planira seminar u Londonu, ali trebalo je da se održi tek
kroz tri nedelje. Kako su se našli ovde danas? Ponovo je imala onaj osećaj da to nije,
da to ne može biti stvarnost. Ovu začuđenost skoro istovremeno oteralo je jedno
novo iznenađenje: nasuprot onome što je i sama očekivala, iskreno se obradovala što
vidi kolege i bila im je zahvalna na iznenađenju koje su joj priredili.
Penjući se stepeništem, pod ruku s jednom mladom koleginicom, mislila je o
tome da joj je Žan-Mark oduzeo sve slobodno vreme kojim je mogla da raspolaže.
Začula ga je kako joj se obraća: „Smestila si se u središte života.” Ili: „Uselila si se u
tvrđavu konformizma.”
Sada mu je odgovarala: „Da, a ti me nećeš sprečiti da u njoj i ostanem!”
Usred tog mnoštva putnika, njena mlada koleginica, i dalje držeći je pod ruku,
vodila je prema pasoškoj kontroli pored stepeništa kojim se silazi na peron. Kao
ošamućena, nastavljala je nemu prepirku sa Žan-Markom postavljajući mu pitanje: ko
je to presudio da je konformizam loš, a nekonformizam dobar? Prilagoditi se, zar to
ne znači približiti se drugima? Nije li baš konformizam ona tačka kojoj sve vodi, u
kojoj je život s više snage, s više žestine?
S vrha stepeništa ugledala je voz za London, moderan i elegantan, razmišljala je i
dalje: kakva god da je sreća ili nesreća biti rođen na ovom svetu, najbolji način da
proživiš život jeste da se prepustiš da te nosi napred, kao mene sada, bučna i vesela
rulja.
 41.

Ušavši u taksi, rekao je: „Gar di Nor!”, u tom času spoznao je: može da ode iz
stana, može da baci ključeve u Senu, da spava na ulici, ali nema snage da ode od nje.
Odlazak na stanicu da je traži jeste očajnički potez, ali voz za London je jedini trag,
jedini koji mu je ostavila, a Žan-Mark nije u stanju da ga odbaci, koliko god mala bila
mogućnost da mu je ukazala na pravi put.
Kada je stigao na stanicu, voz za London još nije bio otišao. Grabeći velikim
koracima, popeo se stepeništem i kupio kartu: gotovo svi putnici su već bili u vozu: na
peron, strogo čuvan, stupio je poslednji: čitavom dužinom vagona šetali su policajci s
nemačkim ovčarima uvežbanim da otkrivaju eksploziv: ušao je u vagon prepun
Japanaca s fotoaparatima oko vrata, našao slobodno mesto i seo.
Tek tada je razumeo besmislenost svog ponašanja. Ušao je u neki voz u kojem,
po svoj prilici, nema one koju traži. Za tri sata stići će u London ne znajući zbog čega
je uopšte i došao: jedva da će imati novca da kupi kartu za povratak. Izgubljen, ustao
je i sišao na peron s nekim neodređenim iskušenjem da se vrati kući. Ali kako da uđe
bez ključeva? Ostavio ih je na stočiću u predsoblju. Povrativši sposobnost razumnog
razmišljanja, shvatio je da se to samo pravi važan pred samim sobom: nastojnica ima
rezervni ključ koji bi mu dala bez reči.
Oklevajući, pogledao je duž perona i video da su svi izlazi zatvoreni. Zaustavio
je jednog službenika i upitao ga kako se izlazi odatle; službenik mu je objasnio da to
više nije moguće: iz bezbednosnih razloga, kad se čovek jednom nađe u vozu, ne
može više da izađe: svaki putnik je, tako, morao da garantuje svojim životom da nije
podmetnuo bombu: pošto neki islamski teroristi ili neki irski teroristi uporno
priželjkuju masakr u tunelu pod morem.
Ponovo je ušao u voz, kontrolorka mu se osmehnula, svi zaposleni su mu se
osmehivali, a on je razmišljao: eto kako tim bezbojnim i srdačnim osmesima ispraćaju
ovaj projektil u kojem su ovi borci protiv dosade, svi ti američki, nemački, španski ili
korejski turisti, spremni da stave i živote na kocku samo da bi vodili tu svoju veliku
bitku. Seo je, ali čim je voz krenuo, ustao je i pošao u potragu za Šantal.
Ušao je u vagon prve klase. S jedne strane bile su udobne stolice za jednu
osobu, s druge, za dve: u sredini vagona sedišta su bila okrenuta licem u lice tako da
su putnici razdragano razgovarali između sebe. Šantal je bila s njima. Ugledao ju je s
leđa: prepoznao je njenu beskrajno dirljivu, čak pomalo smešnu glavu sa
staromodnom punđom. Sedeći pored prozora, učestvovala je u razgovoru koji je bio
veoma živ: pošto su to nesumnjivo bile njene kolege s posla, znači da ga ona nije
slagala tako neuverljivo kao što mu je izgledalo, ne, zaista, nije ga lagala.
Stajao je nepokretan: začuo je kako se razleže smeh sred kojeg je prepoznao i
njen glas. Bila je vesela. Da, bila je vesela i to ga je ubijalo. Gledao je njene živahne
pokrete kakve još nije poznavao. Nije mogao da čuje o čemu je pričala, ali je ugledao
siguran pokret njene ruke koja se podiže i spušta; tu ruku nije mogao da prepozna:
bila je to tuđa ruka, nije imao utisak da ga Šantal vara, bilo je to nešto sasvim drugo:
činilo mu se da ona više ne postoji za njega, da je otišla negde daleko, u neki drugi
život u kojem je, ako bi se sreli, više ne bi prepoznao.
 42.

Tonom neverice, Šantal je upitala: „Kako je moguće da jedan trockista postane

pobožan? Gde je tu logika?”
- Draga moja, vama je poznata čuvena Marksova krilatica: promeniti svet.
- Svakako.
Šantal je sedela kraj prozora, preko puta najstarije koleginice s posla, otmene
gospođe koja je nosila mnoštvo prstenja: na sedištu pored nje, Leroa je nastavio: „Naš
vek, dakle, pokazao nam je jednu važnu stvar: čovek nije u stanju da menja svet i
nikada ga neće izmeniti. To je najvažniji zaključak mog revolucionarnog iskustva.
Zaključak koji ste, uostalom, svi prećutno prihvatili. Ali ima jedan drugi koji ide još
dalje. On je teološki i kaže: čovek nema prava da izmeni ono što je Bog sam stvorio.
Treba se dosledno pridržavati te zabrane.”
Šantal ga je posmatrala oduševljena: nije govorio kao učitelj već kao provokator.
Upravo je to Šantal volela kod njega: taj odsečni ton čoveka koji je pretvarao sve
što čini u provokaciju i u dobro poznatoj revolucionarnoj ili avangardističkoj tradiciji
nikad nije zaboravljao da „zaseni malograđanštinu”, čak ni kad govori
najsvakodnevnije istine.
Uostalom, zar i najrevolucionarnije istine (obesite buržuje!) ne postanu
najkonvencionalnije kada jednom dođu na vlast? Prihvatljivo može, svakog časa, da
postane izazovno, a izazovno prihvatljivo. Najvažnije je ići do kraja u svakom od tih
stavova. Šantal je zamislila Leroa na jednoj od burnih sednica studentskih nemira,
1968, kako izbacuje, na svoj pametni, uverljivi i odsečni način, parole protiv kojih je
otpor razuma osuđen na propast: buržoazija nema prava da živi; svaka umetnost koju
radnička klasa ne razume mora nestati; nauka koja služi potrebama buržoazije nema
nikakve vrednosti, a one koji je predaju treba oterati sa univerziteta; nema slobode za
neprijatelje slobode. Što je misao koju propoveda apsurdnija, to je više na nju
ponosan, jer je samo visoka inteligencija sposobna da udahne neki smisao
besmislenim stvarima.
Šantal je uzvratila: „U redu, i ja smatram da su sve promene neuspele. U tom
slučaju, naš zadatak bio bi da štitimo svet od od promena. Ali, avaj, svet se više ne
može zaustaviti u ludoj trci za promenama...”
- U kojima je čovek samo sredstvo - prekinuo je Leroa. - Pronalazak lokomotive
sadrži u sebi zametak izuma aviona koji neminovno vodi ka svemirskoj letilici. Takva
logika je sadržaj stvari samih po sebi, drugačije rečeno, sastavni deo Božje promisli.
Možete potpuno zameniti ovo čovečanstvo nekim drugim, uprkos tome, razvoj od
bicikla do rakete ostaće nepromenjen. Čovek nije izmislio evoluciju, on je samo
sprovodi. Čak je i jadan u tom poslu, pošto ne razume smisao onoga što sprovodi. Jer
sam smisao nam nije dat, to zna samo Bog, dok smo mi tu samo da ga poslušamo
kako bi mogao da čini ono što želi.
Sklapila je oči; blaga reč „izmešanost” pala joj je na pamet i prožela je; izgovorila
je u sebi: „pomešanost misli”. Kako je moguće da se tako oprečna mišljenja smeste u
istoj svesti kao dve ljubavnice u istom krevetu? Nekada bi bila skoro ozlojeđena, ali
danas je oduševljena: naime, ona je znala da protivrečnost između onoga što je Leroa
govorio nekada i onoga što ispoveda danas nema nikakvog značaja. Zato što sve
zamisli imaju vrednost. Zato što sve tvrdnje i zauzeti stavovi vrede podjednako, mogu
da se dodiruju, da se ukrste, izmešaju, pipkaju, dodiruju, sparuju.
Neki tih i pomalo drhtav glas začuo se naspram Šantal: „Ali, ako je tako, zbog
čega smo mi ovde? Zbog čega živimo?”
Bio je to glas otmene gospođe kojaje sedela pored Leroa i koju je ona volela.
Šantal je zamislila da Leroa, okružen dvema ženama, mora da odabere jednu od njih:
osećajnu gospođu ili jetku gospođu: čula je tihi molećivi glas koji ne želi da odstupi od
svojih dragih uverenja, ali koji ih je (u Šantalinoj mašti) branio s potajnom željom da
ih unizi njen đavolasti heroj koji se u tom času okrenuo prema njoj: „Zbog čega
živimo? Da bi Bog bio snabdeven ljudskim mesom. Jer Biblija ne zahteva od nas,
draga gospođo, da istražujemo smisao života. Ona od nas zahteva da rađamo. Volite
se i plodite se. Pazite dobro: značenje ovoga ’volite se’ određeno je onim ’plodite se’.
To ’volite se’ ne podrazumeva, dakle, nikakvu milosrdnu, saosećajnu, duhovnu ili
zanesenu ljubav, već želi, sasvim jednostavno, da kaže: ’vodite ljubav!’, ’sparujte se’
- potom je utišao glas i nagnuo se ka njoj - ’tucajte se!’”
(Kao svaki dobar učenik, poslušno, gospođa ga je gledala pravo u oči.) „Samo
tako, i u tome, sastoji se smisao ljudskog života. Sve drugo su trice i kučine.”
Leroino umovanje bilo je resko kao brijač i Šantal se slagala s njim: ljubav kao
ushićenje dva bića, ljubav kao vernost, strastvena vezanost za jednu jedinu osobu, ne,
takva ljubav ne postoji. A ako i postoji, to je samokažnjavanje, dobrovoljna
zaslepljenost, bekstvo u manastir. Ako je stvarno ima, ljubav bi trebalo da potpuno
iščezne, a ta zamisao nije je ispunjavala gorčinom, baš naprotiv, neka vrsta blaženstva
razlivala se čitavim njenim telom.
Setila se metafore o ruži koja osvaja sve muškarce i, pomislivši na svoje
ljubavno zatočenje, osetila je da je tek sada spremna da se pokori bajci o ruži i da se
utopi u njenom opojnom mirisu. U tom trenutku setila se Žan-Marka. Da li je ostao
kod kuće? Da li je otišao? Zapitala se o tome bez ikakve nežnosti, kao da se pitala
pada li kiša u Rimu ili da li je sunčano u Njujorku.
Ipak, ma koliko da je bila prema njemu ravnodušna, sećanje na njega je
primoralo da okrene glavu. U dnu vagona primetila je osobu koja se okreće odlazeći u
susedni vagon.
Učinilo joj se da je prepoznala Žan-Marka koji je nastojao da uhvati njen pogled.
Da li je to zaista bio on? Umesto da pronađe odgovor, počela je da gleda kroz prozor:
prizori su bivali sve manje privlačni, polja sve sivlja, ravnice izbodene nekim sve
višim metalnim stubovima, betonskim zdanjima, žičanim provodnicima. Glas iz
zvučnika najavljivao je da se voz, uskoro, spušta ka moru. I zaista, ona je opazila
okruglu, crnu rupu u koju je trebalo da se, poput zmije, uvuče njen voz.
 43.

- Spuštamo se - rekla je otmena gospođa, a njen glas je otkrio uplašeno

oduševljenje.
- Ravno u pakao - dodala je Šantal pretpostavljajući kako bi se Leroi dopalo da
je ona još detinjastija, zaprepašćenija i uplašenija. Postajala je đavolov učenik.
Uveseljavala ju je pomisao da mu tu otmenu i stidljivu gospođu odnese u krevet koji
nije zamišljala u skupom hotelu u Londonu, već na pozornici, usred plamena, vapaja,
dima i vragova.
Kroz prozor se nije moglo videti više ništa, a njoj se činilo da se udaljava od
zaove, od Žan-Marka, od bilo kakvog nadzora, pa čak i od samog svog života koji je
gnjavio i mučio: u svesti joj se javila misao o „izgubljenima iz vida” i iznenadilo je to
što njen put u ništavilo nije mračan, već je pod blagim i radosnim okriljem njene ruže
iz bajke.
- Silazimo sve dublje - rekla je prestrašeno gospođa.
- Tamo gde se nalazi istina - rekla je Šantal.
- Tamo - dodao je Leroa - gde se nalazi odgovor na vaše pitanje: zbog čega
živimo i šta je najvažnije u životu?
Gledao je netremice gospođu: „Najvažnija stvar u životu je produženje samog
života: a to je porođaj i sve što mu prethodi, koitus, i sve što mu prethodi, zavođenje,
a to bi značilo, poljupci, kosa koja leprša na vetru, dobro skrojene gaćice i prslučići, i
sve ono što čini ljude raspoloženim za seks, kao klopa, ne neka majstorska kuhinja,
ona je postala izlišna stvar koju više niko ne ceni, već hrana koju kupuje čitav svet, a
sa hranom i pražnjenje, jer, vi znate, moja lepa, draga gospođo, vi dobro znate kakvo
važno mesto zauzima u našem poslu pohvala toalet papiru i pelenama. Toalet papir,
pelene, sapuni, hrana. To je čovekov začarani krug, a naš je zadatak ne samo da ga
otkrivamo, tumačimo i raščlanjujemo već i da ga ulepšamo, pretvorimo u poeziju.
Zahvaljujući našem trudu, toalet papir je skoro isključivo ružičast, a to je vanredno
poučan primer o kojem vam preporučujem, draga moja uplašena gospođo, da dobro
razmislite.
- Pa to je onda jadno, jadno - rekla je gospođa, jadikujući kao silovana žena - to
je onda samo prikrivanje bede! Mi prikrivamo bedu!
- Da, upravo tako - kazao je Leroa, a Šantal je u tom „upravo tako” otkrila sve
ono uživanje koje mu je pričinilo jadikovanje otmene gospođe.
- Ali u tom slučaju, gde se krije životna uzvišenost? Ako smo osuđeni samo na
ždranje, tucanje i klozet papir, ko smo, zapravo, mi? Ako smo sposobni samo za to,
kako možemo da budemo ponosni zato što smo, kako nas uveravaju, slobodni ljudi?
Šantal je pogledala gospođu i pomislila da je ona idealna žrtva neke redaljke.
 Zamislila je da je svlače, da vezuju lancima njeno ostarelo, otmeno telo i
primoravaju je da izvikuje te detinjarije glasno i žalobno dok se svuda oko nje ljudi
besramno sparuju...
Leroa je prekinuo Šantalino erotsko maštanje: „Sloboda? Živeći u tom jadu,
možete biti samo srećni ili nesrećni. U tom izboru se sastoji sva vaša sloboda. Možete
da utopite svoju ličnost u popari za masu, bilo poraženi ili srećni.”
Šantal je osetila kako joj se lice razvlači u osmeh. Dobro je razumela ono što je
Leroa upravo izrekao: naša jedina sloboda sastoji se u izboru između gorčine i
zadovoljstva.
Beznačajnost svega oko nas, budući da je naša sudbina, nije naš krst, već nauk
kako se dostiže užitak. Posmatrala je mirno, pametno Leroino lice koje je
istovremeno izražavalo ljupkost i nastranost. Gledala ga je sa simpatijom ali bez želje,
i razmišljala (kao da je rukom pomela sve prethodne sanjarije) kako taj čovek već
godinama pretvara svoju mušku snagu u tu britku razložnost, u vlast koju ima nad
ljudima s kojima radi. A onda je počela da razmišlja o njihovom silasku s voza: Leroa
je dotle nastavljao da sličnim pričama plaši svoju obožavateljku, ona će otići
neupadljivo do neke telefonske govornice i potom pobeći od svih.
 44.

Japanci, Amerikanci, Španci, Rusi, svi s fotoaparatima oko vrata, silazili su s

voza, a Žan-Mark je nastojao da ne izgubi iz vida Šantal. Razlivena reka ljudi se
najednom smanjila i sišla s perona pokretnim stepeništem. U hol, pri dnu stepeništa,
dotrčali su neki ljudi s kamerama praćeni gomilom radoznalaca koji su mu preprečili
put. Putnici s voza, hteli-ne hteli, morali su da se zaustave. Onda su se začuli aplauzi,
povici i grupa dece sišla je bočnim stepeništem. Na glavama su nosili kacige raznih
boja, kao da su neka ekipa motociklista ili skijaša. To su njih snimali. Žan-Mark se
podigao na prste da bi video Šantal iznad glava u masi. Najzad je ugledao. S druge
strane kolone dece, u nekoj telefonskoj govornici. Govorila je držeći slušalicu na uhu.
Žan-Mark je požurio da prokrči put. U gužvi je naleteo na kamermana koji ga je
ljutito udario nogom. Na to ga je Žan-Mark zakačio laktom i čovek samo što nije
ispustio kameru. Prišao im je policajac i naredio Žan-Marku da sačeka da se snimanje
završi. Baš tada, na sekundu ili dve, uhvatio je Šantalin pogled dok je izlazila iz
govornice. Ponovo je počeo da se, gurajući, probija kroz masu. Ali policajac mu je
zavrnuo ruku takvim zahvatom da se Žan-Mark presavio od bola i izgubio Šantal iz
vida.
Tek kada je i poslednje dete s kacigom prošlo, policajac je oslabio stisak i pustio
mu ruku. Pogledao je u pravcu kabine, ali ona je bila prazna. Nedaleko od njega
zaustavila se grupa Francuza u kojoj je prepoznao Šantaline kolege.
- Gde je Šantal? - zapitao je jednu devojku.
Ona mu je odgovorila prekornim tonom: „To bi vi trebalo da znate! Bila je tako
dobro raspoložena! Ali je nestala čim smo izašli iz voza!”
A druga, deblja, bila je ljutita: „Videla sam vas u vozu. Mahali ste joj. Videla sam
sve.
Sve ste pokvarili!”
Leroa ih je prekinuo: „Polazimo!”
Devojka ga je pitala: „A šta ćemo sa Šantal?”
- Ona zna adresu.
- I ovaj gospodin - rekla je otmena gospođa s mnogo prstenja - i on je traži.
Žan-Mark je dobro znao da ga Leroa poznaje iz viđenja, kao i on njega. Zato je
krenuo prema njemu: „Dobar dan!”
- Dobar dan - odgovorio mu je Leroa i osmehnuo se - video sam tuču. Jedan
protiv svih.
Žan-Marku se njegov ton učinio prijateljskim. U očajanju koje je u tom času
osećao to mu je izgledalo kao pružena ruka: kao iskra koja mu, nakratko, obećava
prijateljstvo, prijateljstvo dvojice muškaraca koji su, iako se ne poznaju, iz pukog hira
naglo rođene simpatije, spremni da jedan drugom pomognu. Bilo je to kao neko
prijatno lebdenje u snu.
Pun poverenja, rekao mu je: „Možete li mi dati ime vašeg hotela? Želeo bih da
telefoniram da vidim da li je Šantal tamo.”
Leroa je malo poćutao, pa ga je zatim upitao: „Ona vam nije rekla?”
- Ne.
- Ah, u tom slučaju, izvinite - rekao je on ljubazno i skoro sažaljivo - ne bih
mogao ni ja da vam kažem.
Potpuno zgasla iskra je nestala i Žan-Mark je ponovo osetio bol u ramenu od
policajčevog stiska. Usamljen, krenuo je sa stanice. Ne znajući gde će, nasumice je
lutao ulicama.
U hodu, izvukao je još jednom iz džepa novčanice da ih prebroji. Imao je
dovoljno da kupi kartu za povratak, ali ništa više. Ako tako odluči, može odmah da
otputuje. Iste večeri, biće u Parizu. Nesumnjivo, to je najpametnija odluka. Šta da
radi ovde? Tu nema nikakvog posla. A ipak, nije mogao da se vrati. Nije mogao da se
odluči na povratak. Nije mogao da napusti London sve dok je Šantal tu.
Pošto je bio primoran da čuva novac za povratak, nije mogao da ode u hotel, niti
da nešto pojede, čak ni samo sendvič. A gde da prespava? Odjednom, video je da se
pretvara u ono o čemu je često razgovarao sa Šantal: on je istinski klošar, klošar koji
je, doduše, živeo u izobilju, ali samo usled privremenih i neočekivanih okolnosti. A
sada, najednom, svrstao se i on među svu tu sirotinju koja nije imala krov pod kojim
bi sakrila svoj jad.
Kada se setio svega o čemu je razgovarao sa Šantal, osetio je neku detinjastu
potrebu da se ona nađe pored njega jedino zato da bi joj rekao: napokon vidiš da sam
bio u pravu, to nije bilo tek tako, ja sam marginalac, beskućnik i klošar.
 45.

Veče je palo i vazduh se rashladio. Pošao je ulicom oivičenom s jedne strane

nizom kuća, a s druge parkom ograđenim crnom rešetkom. Tu, na trotoaru pored
parka, naišao je na drvenu klupu i seo na nju. Bio je veoma umoran i poželeo je da
podigne noge na klupu da se opruži. Pomislio je: nema sumnje da tako izgleda
početak. Jednog dana staviš noge na klupu, a kad padne noć, tu i zaspiš. Tako se,
narednog dana, pridružiš lutalicama i postaneš jedan od njih.
To je bio razlog zbog kojeg je zauzdao umor i ostao da sedi, uspravan kao neki
dobar učenik u učionici. Iza njegovih leđa raslo je drveće, a s druge strane pločnika
nizale su se kuće, sve jednake, bele dvospratnice, sa stubovima pred ulazom i četiri
prozora na svakom spratu. Pažljivo je posmatrao svakog prolaznika u toj skoro pustoj
ulici. Odlučio je da tu ostane sve dok ne ugleda Šantal. Da čeka, to je bilo jedino što
je još mogao da učini za nju, za njih.
Najednom, na tridesetak metara od njega, u nekoj kući sva svetla su se upalila, a
neko unutra navukao je crvene zastore. Imao je utisak da neko otmeno društvo tu
priređuje zabavu.
Ali bio je začuđen što nikoga nije video da ulazi: možda su već odavno bili
unutra, a tek sada pale svetlo? Ili je, ne primetivši, zadremao pa ih nije primetio kako
ulaze? Bože, a ako se spavajući mimoišao sa Šantal? Odjednom, pomisao na neku
sumnjivu žurku pogodila ga je kao grom; kao da je čuo njene reči: „Znaš ti dobro
zašto London”; a ono „dobro znaš” sada mu je sasvim drugačije zvučalo: London, to
je grad onog Engleza: Britanca, Britanikusa, to je ona njemu telefonirala sa stanice i
zbog njega je pobegla od Leroe, od kolega, od svih.
Snažna i bolna ljubomora mu je stegla srce, ne maglovita, nejasna, kakvu je
osetio pred otvorenim ormanom, zapitavši se sasvim apstraktno koliko je Šantal u
stanju da ga prevari, već nekakva ubistvena ljubomora kakvu je upoznao u mladosti,
nepodnošljiva ljubomora koja raskida telo. Zamišljao je Šantal kako se poslušno i
pokorno podaje drugima i nije više u stanju da se savlada. Ustao je i potrčao prema
onoj kući. Bela kućna vrata bila su osvetljena fenjerom. Uhvatio se za bravu, vrata su
se otvorila, ušao je i ugledao stepenište zastrto crvenim tepihom, žamor glasova
dopirao je odozgo, popevši se, došao je do odmorišta prvog sprata, potpuno
zakrčenog ogromnim čivilukom s kaputima, ali takođe (opet bol u srcu) i haljinama, s
po kojom muškom košuljom. Gnevan, prošao je pored sve te odeće i stigao do nekih
takođe belih dvokrilnih vrata, baš kad se jedna teška ruka nemilosrdno spustila na
njegovo rame. Okrenuo se i osetio na licu dah tetoviranog, mišićavog čoveka u majici
koji mu je govorio na engleskom jeziku.
Pokušao je da odgurne tu ruku koja mu je pričinjavala sve veći bol gurajući ga
prema stepeništu. Tu je, trudeći se da se zadrži, izgubio ravnotežu i tek u poslednjem
trenu uspeo da se pridrži za rukohvat. Poražen, krenuo je lagano niz stepenište.
Tetovirani ga je sledio, ali kada je Žan-Mark malo oklevao pored izlaza, podviknuo
mu je nešto na engleskom i, podigavši ruku, naredio mu da se udalji.
 46.

Slika žurki s redaljkom pratila je dugo Šantal u nepovezanim snovima, u mašti,

pa čak i u razgovorima sa Žan-Markom koji joj je rekao jednog dana (jednog davnog
dana): voleo bih i ja da budem s tobom, ali samo pod ovim uslovom - u času
orgazma, kad se svaki od učesnika pretvori u životinju, neko u ovcu, neko u kravu,
neko u kozu, kad Dionisove orgije postanu pastorala, da mi u njoj ostanemo potpuno
sami, okruženi životinjama, poput pastira i pastirice. (Ta zamišljena pastirska igra je
zabavljala: baš to, kako ti bedni razvratnici žure ka kući bluda, a ne znaju da će otići
iz nje pretvoreni u ovce.) Okružena golim ljudima, u tom času je više volela ovce od
ljudskih bića. Nije želela više nikoga da vidi, sklopila je oči; ali iza spuštenih kapaka i
dalje ih je videla sa udovima koji se podižu, padaju, dugački ili kratki. Njoj je to
izgledalo kao polje crva koji se uspravljaju, savijaju, uvijaju, padaju. Potom nije više
videla crve već zmije: od njih se užasavala, ali su je, ipak, uvek uzbuđivali. Jedino što
to uzbuđenje u njoj nije podsticalo više želju da vodi ljubav, naprotiv, što je bila
uzbuđenija, to joj se više gadilo sopstveno uzbuđenje koje joj je govorilo da njeno
telo ne pripada njoj samoj, već ovom kaljavom polju, polju crva i zmija.
Kad je otvorila oči, iz susedne sobe, neka žena je krenula prema njoj, zaustavila
se pored širom otvorenih vrata i, kao da želi da je otrgne od tih budalastih mužjaka,
od te vlasti crva, počela da odmerava Šantal zavodničkim pogledom. Bila je visoka,
divno građena, s plavom kosom koja joj je uokvirivala lepo lice. I kad se Šantal
spremala da odgovori na njen nemi poziv, plavuša je napućila usta i izbacila malo
pljuvačke; Šantal je gledala ta usta kao uvećana pod jakom lupom: pljuvačka je bila
bela i puna mehurića vazduha, a žena je uvlačila i izvlačila tu penu pljuvačke, želeći
da zapali Šantal obećanjima tako nežnih i vlažnih poljubaca da će se rastapati jedni u
drugim.
Šantal je ugledala bisernu pljuvačku koja titra, svetluca na usnama, i osetila
mučninu od odvratnosti. Pokušala je da se neosetno iščupa odatle. Ali, s leđa, plavuša
je zgrabila za ruku. Otrgnuvši se, Šantal se udaljila nekoliko koraka. Osetivši ponovo
plavušinu ruku na svom telu, počela je da beži. Čula je disanje progoniteljke koja je,
bez sumnje, pomislila da je to bežanje deo igre. Time kao da se uhvatila u zamku, jer
što je više nastojala da se oslobodi, time je više uzbuđivala plavušu i još više privlačila
ostale gonioce koji su počeli da je love.
Krenula je hodnikom i začula korake za sobom. Telesa koja su je proganjala
gadila su joj se do te mere da se odvratnost ubrzo pretvorila u užas: bežala je kao da
spasava goli život.
Taj dugački hodnik završavao se otvorenim vratima koja su vodila do male
popločane odaje s još jednim vratima u uglu; ušla je tamo i zatvorila vrata za sobom.
U mraku, naslonila se na zid da bi umirila disanje; potom je, napipavajući pored
vrata, našla prekidač za svetlo. To je bila ostava za usisivač, metle i krpe. Na podu,
na gomili naslaganih i umotanih prostirki, ležao je pas. Spolja više nisu dopirali glasovi
i ona je pomislila: sad kad su se svi pretvorili u životinje, spasena sam. I veoma glasno
obratila se psu: „Koji si ti od ovih ljudi?”
Odjednom se osvestila. Bože, zapitala se, odakle mi samo pomisao da se na
kraju redaljke ljudi pretvaraju u životinje?
Čudno: ne zna više uopšte odakle joj takvo razmišljanje. Preturala je po sećanju,
ali se nije setila ničega. Osetila je samo kako joj se telom razliva prijatnost koja joj
nije budila nikakvu određenu uspomenu, potpuno zagonetna i neobjašnjivo blaga, kao
spas koji je dolazio izdaleka.
Najednom, bez opomene, vrata su se otvorila. Ušla je oniža crnkinja, sa zelenom
keceljom. Ona je bacila kratak, preziv pogled na Šantal, bez ikakvog iznenađenja.
Šantal se sklonila u stranu da bi ona mogla da uzme veliki usisivač i izađe s njim.
Dok je to radila, toliko se približila psu da joj je on pokazao očnjake i zarežao na
nju.
Ponovo se užasnuvši, izašla je.
 47.

Našla se u hodniku s jednom jedinom mišlju: kako da nađe stepenište gde su, na
velikom čiviluku, okačeni kaputi. Ali sva vrata za čije brave se mašila bila su
zaključana.
Napokon, kroz jedna velika vrata vratila se u salon. On joj se najednom učini
ogroman i skoro prazan: crnkinja u zelenoj kecelji već je čistila usisivačem. Od
čitavog sinoćnjeg društva preostala je samo nekolicina muškaraca koji su, stojeći, tiho
razgovarali: ponovo su bili odeveni i nisu obraćali nikakvu pažnju na Šantal koja ih je
stidljivo posmatrala shvativši tek tada svu nepriličnost svoje golotinje. Neki gospodin,
sedamdesetih godina, u belom sobnom ogrtaču i papučama, prišao im je i zapodenuo
razgovor.
Lupala je glavu da otkrije gde je izlaz, ali u tom izmenjenom izgledu,
iznenadnom odsustvu ljudi, rasporedu soba koji joj je izgledao potpuno stran, uopšte
nije mogla da se snađe. Ugledala je otvorena vrata susedne sobe, one u kojoj joj se
udvarala plavuša s pljuvačkom na ustima: nije bilo nikoga. Tražila je vrata, ali ih nije
pronašla.
Vratila se u salon i videla da su gospoda u međuvremenu već otišla. Zašto nije
bolje pazila? Mogla je da pođe za njima! Samo je sedamdesetogodišnjak u ogrtaču bio
tamo.
Pogledi su im se sreli i ona ga je prepoznala: u naletu iznenadnog poverenja rekla
mu je: „Ja sam vam telefonirala, sećate li se? Pozvali ste me da dođem, ali kada sam
stigla, nisam uspela da vas pronađem!”
- Znam, znam, izvinite, ja više ne učestvujem u ovim dečijim zabavama -
odgovorio joj je vrlo ljubazno, ali nije gledao u nju. Prišao je prozorima i počeo da
otvara jedan po jedan. Salonom je prostrujala jaka promaja.
- Toliko sam srećna što sam srela nekoga koga poznajem - rekla je Šantal
uzbuđeno.
- Treba oterati sav taj smrad.
- Kažite mi kako da nađem hol. Tamo sam ostavila stvari.
- Budite strpljivi - rekao joj je on, pa je otišao u drugi ugao sobe, gde je našao
zaboravljenu stolicu. - Sedite. Postaraću se za vas, čim budem slobodan.
Postavio je stolicu nasred salona. Ona se lagano spustila u nju.
Sedamdesetogodišnjak sa crnom ženom otišao je u drugu sobu. Odatle se razleglo
zavijanje usisivača; kroz tu buku, Šantal je začula njegov glas koji je izdavao
naređenja, a potom i nekoliko udaraca čekićem.
Zašto čekić? - upitala se. Ko u ovoj kući kuca čekićem? Nikoga nije videla! Da
nije neko došao? Kako je mogao da uđe?
 Promaja je podigla crvene zastore s prozora. Nagoj, na stolici, Šantal je bilo
hladno.
Još jednom, začula se lupa čekića i ona je, užasnuta, shvatila: zakivaju sva vrata!
Nikada neće moći da se izbavi odavde! Preplavio je osećaj smrtne opasnosti. Ustala
je sa stolice, ali je, tek što je načinila nekoliko koraka, opet zastala, jer nije znala kuda
da krene. Poželela je da vikne. Može li neko da joj pritekne u pomoć? U tom času
smrtne strave u svest joj je došla slika čoveka koji se tukao da bi stigao do nje. Neko
mu je onda zavrnuo ruku na leđima. Nije uspela da mu vidi lice, već samo povijena
leđa. Gospode, koliko bi želela da ga seti bolje, da prizove njegov lik, ali nije
uspevala, znala je samo da je to čovek koji je voli i to joj je bilo jedino važno. Biće da
ga je videla još negde u ovom gradu, svakako nije daleko. Poželela je da ga brzo
potraži. Ali kako? Vrata su zakovana! Potom je ugledala kako se crveni zastor leluju.
Prozori! Pa, da, prozori su bili otvoreni! Trebalo je samo da ode do prozora! Trebalo
je da dovikne nekome sa ulice! Mogla bi čak i da skoči ako prozor nije suviše visoko!
Zvuk čekića se ponovo začuo. I još jednom. Sad ili nikad. Vreme nije radilo za nju.
Bio je poslednji čas da nešto preduzme.
 48.

Vratio se na klupu, jedva vidljivu u pomrčini, koja se stvorila između dva ulična
fenjera, međusobno veoma udaljena.
Kada se spremao da sedne, začuo je neki urlik: neki čovek koji je je u
međuvremenu zauzeo klupu počeo je da ga psuje. On se udaljio bez reči. Eto to je bio
njegov novi položaj, morao je da se tuče za neki ćošak u kome se može prespavati.
Zaustavio se, s druge strane ulice, naspram lampe postavljene između dva stuba
koja je osvetljavala bela vrata kuće iz koje su ga oterali dva minuta ranije. Seo je na
trotoar i naslonio se leđima na rešetku koja je čitavom dužinom ograđivala park.
Potom je počela da sipi neka sitna kiša. Podigao je okovratnik sakoa i počeo da
posmatra kuću.
Odjednom su se, jedan za drugim, otvorili prozori. Crveni zastori, pomereni u
stranu, njihali su se na povetarcu i on je ugledao plafon, osvetljen jakom svetlošću.
Šta sve to znači?
Veselje je okončano? Ali kako niko nije izašao? Pre nekoliko trenutaka pekao se
na plamenu ljubomore, a sada se samo plašio, plašio se za Šantal. Želeo je sve da
učini za nju, ali nije znao šta bi mogao da učini i to je bilo nepodnošljivo: nije znao
kako da joj pomogne, a samo je on mogao da joj pomogne, on, jedino on, jer ona
nema nikog drugog na svetu, nigde nikog na svetu.
Lica mokrog od suza, uspravio se, načinio nekoliko koraka prema kući i
uzviknuo njeno ime.
 49.

Sedamdesetogodišnjak, s drugom stolicom u ruci, stao je pored Šantal: „Gde ste

to hteli da odete?”
Iznenađena, ona ga je spazila pored sebe i, od užasne zbunjenosti, jak talas
vreline krenuo je iz dubine njenog tela, ispunio joj utrobu i grudi, i prekrio lice. Gorela
je u vatri.
Naga, sva crvena, osećala je pogled tog čoveka na svakom deliću svoje plamene
golotinje.
Nesvesnim pokretom, prinela je ruku grudima kao da je htela da ih sakrije.
U dubini njenog tela plamen je sažegao svu hrabrost i prkos. Najednom je bila
umorna. Najednom je bila slaba.
On je uzeo za ruku, poveo je prema stolici i seo naspram nje. Seli su tako, sami,
licem u lice, jedno naspram drugog, nasred prazne sobe.
Strujanje svežeg vazduha dotaklo je znojavo Šantalino telo. Ona je zadrhtala, te
slabačkim i molećivim glasom upitala: „Zar ne možemo da izađemo odavde?”
- A zbog čega ne želite da ostanete sa mnom, Ana? - upitao je on prekornim
glasom.
- Ana? - bila je sleđena od užasa. - Zbog čega me zovete Ana?
- Zar se ne zovete tako?
- Ne, ja nisam Ana!
- Ali oduvek sam vas poznavao kao Anu!
Iz susedne prostorije doprlo je još nekoliko udaraca čekićem: okrenuo je glavu u
tom pravcu kao da se pitao da li da pođe tamo. Iskoristila je taj predah da pokuša da
razume: bila je naga, ali su nastavljali da je razgolićuju! Da razgolićuju njeno ja. Da
razgolićuju njenu sudbinu! Nakon što su joj dali neko drugo ime, odbaciće je među
nepoznate kojima nikad neće uspeti da objasni ko je, zapravo, ona.
Napustila ju je svaka nada da će otići odatle. Vrata su bila zakovana. Trebalo je
polako da počne od početka. Početak je njeno ime. Želela je, najpre, da se izbori za
neophodnu sitnicu da je čovek naspram nje naziva njenim imenom, njenim pravim
imenom. To je prva stvar koju će tražiti od njega, koju će zahtevati. Ali tek što je to
naumila, utvrdila je da joj se ime okamenilo u svesti: nije više mogla da ga se seti.
Hvatao je panični strah, ali znala je da je u pitanju njen život, a da bi ga
odbranila, morala je najpre da povrati hladnokrvnost; očajnički usredsređena,
pokušavala je da se seti: na krštenju su joj dali tri imena, da, tri, ali od ta tri ona je
upotrebljavala samo jedno, to je znala, ali koja su bila ta imena i koje je od njih
koristila? Bože, pa morala ga je čuti milionima puta!
 Pomisao na čoveka koji je voli ponovo je iskrsnula. Kad bi bio ovde, zvao bi je
njenim imenom. Kada bi uspela da se seti njegovog lika, možda bi mogla da prizove u
sećanje usne koje su izgovarale njeno ime. To joj je izgledalo kao dobar trag: stići će
do svog imena na zaobilazan način. Pokušala je još jednom da ga zamisli, ali videla je
samo siluetu koja je s mukom prolazila kroz masu ljudi. Ta slika je bila bleda,
nestalna, naprezala se da je zadrži, zadrži i produbi, da je prenese u prošlost: odakle je
došao taj čovek? Kako se obreo u gomili? Zbog čega se tukao?
Pokušavajući da produbi to sećanje, javila joj se slika neke bašte, ogromne, s
kućom, gde se, između mnogo ljudi, izdvajao lik čoveka niskog rasta i slabunjavog, pa
se setila da je s tim čovekom imala dete, dete o kome ništa drugo ne zna osim da je
umrlo...
- Gde ste se izgubili, Ana?
Podigla je glavu i ugledala starca koji je posmatrao sedeći naspram nje.
- Moje dete je umrlo - rekla je. Sećanje je bilo previše slabo, zbog toga je ona i
govorila glasno: želela je da ga tako učini stvarnijim; mislila je da će tako uspeti da
zadrži taj krajičak života koji joj izmiče.
On se nagnuo prema njoj, uzeo je za ruku i rekao joj glasno i s mnogo
ohrabrenja: „Ana, zaboravite svoje dete, zaboravite svoje mrtve, mislite na život.”
Smeškajući se, načinila je širok pokret rukom kao da želi da pokaže nešto
ogromno i prekrasno: „Život! Život. Ana, život!”
Taj osmeh i pokret ispunili su je jezom. Ustala je. Drhtala je. Glas joj je
podrhtavao: „Kakav život? Šta vi to nazivate životom?”
Na pitanje koje je postavila tako, bez razmišljanja, nadovezalo se drugo: A šta
ako je smrt već tu? Ako je to smrt?
Odgurnula je stolicu koja se otkotrljala po podu i udarila u zid. Poželela je da
krikne, ali nije imala glasa. Samo jedno dugo i neodređeno aaaa dopiralo je, šišteći, iz
njenih usta.
 50.

- Šantal! Šantal! Šantal!

Stezao je u naručju njeno telo koje su potresali krici.
- Probudi se! To je san!
Drhtala je u njegovom naručju, a on joj je ponavljao kako je sve to samo
sanjala.
Ponavljala je za njim: „To je samo san, ništa sem sna!” i sporo, vrlo sporo se
smirivala.
A ja se pitam: ko je, zapravo, sanjao? Ko je sanjao ovu priču? Ko ju je izmislio?
Ona?
On? Oboje? Svako od njih za onog drugog? U kom času se njihov stvarni život
pretvorio u ovu strašnu priču? Onda kada je voz zaronio ispod Lamanša? Ili ranije?
Onog jutra kada mu je rekla da putuje u London? Još mnogo pre toga? Onog dana
kada je u grafološkom kabinetu srela mladića iz kafea u Normandiji? Ili još ranije?
Onda kad joj je Žan-Mark poslao prvo pismo? Da li je on uopšte poslao ta pisma? Ili
ih je napisao samo u svojoj uobrazilji? U kom se to času moguće pretvorilo u
neverovatno, a stvarnost u snove? Gde je ta granica? Gde je ta granica?
 51.

Vidim njihove dve glave, iz profila, obasjane svetlošću male noćne lampe: Žan-
Markova glava, potiljka naslonjenog na jastuk. Šantalina glava nadneta nad njegovu.
Ona: „Neću te više ispuštati iz vida. Gledaću te neprestano.”
A malo zatim: „Bojim se da trepnem. Bojim se da se u trenu kad se moj pogled
ugasi umesto tebe ne stvori neka zmija, pacov, ili drugi čovek.”
Pridigao se malo da joj dotakne usne.
Odmahnula je glavom: „Ne, želim samo da te gledam.”
A onda: „Ostaviću lampu upaljenu čitavu noć. I sve naredne noći.”
NEZNANJE
 1.

- Šta ti ovde još radiš? - glas joj nije zvučao grubo, mada nije bio ni prijatan;
Silvija se ljutila.
- A gde bi to trebalo da budem? - upitala je Irena.
- Kod kuće!
- Želiš li da kažeš da ovde nisam više kod svoje kuće?
Razume se, nije ona želela da je otera iz Francuske, niti da joj stavi do znanja da
je nepoželjna strankinja: „Znaš ti dobro šta sam ja htela da kažem!”
- Da, znam, ali zaboravljaš da ovde imam posao? Stan? Decu?
- Slušaj, poznajem ja Gustava. On će sve učiniti da ti omogući da se vratiš u
svoju zemlju. A tvoje kćeri, nemoj da me zasmejavaš! Pa, one već imaju svoj život!
Zaboga, Irena, ono što se dešava kod vas je neverovatno zanimljivo! U takvim
situacijama uvek se nađe neko rešenje.
- Čuj, Silvija, nisu u pitanju samo praktične stvari, posao, stan. Živim ovde već
dvadeset godina. Moj život je tu.
- Kod vas je počela revolucija! - izgovorila je to tonom koji nije dopuštao
protivljenje.
Potom je zaćutala. Tim ćutanjem je želela da stavi do znanja Ireni da nema
bežanja kada se dešava nešto toliko važno.
- Ali ako budem ostala u svojoj zemlji, nećemo se više viđati - odgovorila je
Irena kako bi prijateljicu dovela u nepriliku.
Prijateljsko nadmudrivanje je potrajalo. Silvijin glas je opet postao srdačan:
„Draga moja, dolaziću da te obiđem! Obećavam ti, obećavam.”
Sedele su jedna naspram druge ispred dve odavno prazne šoljice. Irena je
ugledala suze od uzbuđenja u Silvijinim očima koja se nagnula prema njoj i stisnula
joj ruku: „To će biti tvoj veliki povratak.” Potom je ponovila: „Tvoj veliki povratak.”
Ponovljene, ove reči su bile nabijene takvom snagom da ih u svom unutarnjem
biću Irena sagleda ispisane velikim slovima: VELIKI POVRATAK. Nije se više
opirala: sva je utonula u slike koje su naglo iskrsnule iz starih knjiga, filmova, iz
njenog pamćenja ili pamćenja njenih predaka: izgubljeni sin koji pronalazi svoju staru
majku; muškarac koji se vraća svojoj voljenoj od koje ga je nekada rastavila zla
sudbina; rodna kuća koju svaki čovek nosi u sebi; pronađeni putić gde su urezani
davni koraci detinjstva; Odisej koji ugleda svoje ostrvo nakon mnogo godina lutanja;
povratak, povratak, velika čarolija povratka.
 2.

Povratak se na grčkom kaže nostos. Algos znači patnja. Nostalgija je, znači,
patnja izazvana neostvarenom željom za povratkom. Za to osnovno značenje većina
Evropljana može da se posluži rečju grčkog porekla ( nostalgia) i drugim izrazima
koji imaju koren u njihovom jeziku: anoranza, kažu Španci; saudade, kažu
Portugalci. U svakom od jezika ove reči nose drugačiju semantičku nijansu. Najčešće
označavaju samo tugu izazvanu nemogućnošću povratka u domovinu. Tugovanje za
domovinom. Tugovanje za zavičajem. To se na engleskom kaže: homesickness. Ili na
nemačkom: Heimweh. A na holandskom: heimwee. Ali to je samo prostorno
ograničenje jednog sveobuhvatnog značenja. Jedan od najstarijih evropskih jezika,
islandski, dobro razlikuje dva izraza: soknudur: tugovanje u opštem značenju,
heimfra: tugovanje za domovinom. Česi, pored reči nostalgija, pozajmljene iz grčkog,
imaju za taj pojam i sopstvenu imenicu, stesk, i njoj odgovarajući glagol; najdirljivija
ljubavna rečenica na češkom glasi: styskci mi sepo tobe: tugujem za tobom, ne mogu
da podnesem bol zbog našeg rastanka. Na španskom, anoranza nastaje od glagola
anorar (tugovati) koji dolazi od katalonskog glagola enjorar, koji je, pak, izveden od
latinske reči ignorare. Pod tim semiotičkim osvetljenjem nostalgija se javlja kao
patnja zbog onoga što ne znamo. Ti si daleko i ne znam šta se dešava s tobom. Moja
je domovina daleko i ne znam šta se tamo događa. Neki jezici imaju poteškoća s
nostalgijom: Francuzi mogu jedino da je izraze imenicom grčkog porekla, a nemaju
glagol; oni mogu da kažu: je m ’ennuie de toi ali reč s ’ennuyer je slaba, hladna, u
svakom slučaju, previše lagana za jedno tako ozbiljno osećanje. Nemci retko koriste
reč nostalgija u njenoj grčkoj formi i više vole da kažu: Sehnsucht: tuga za odsutnim;
ali Sehsnucht može da se tiče i onoga što se zbilo kao i onoga što još nije (nova
pustolovina) i ne uključuje obavezno ideju nostosa: jer da bi se u reč Sehnsucht
uključila izvesnost povratka, treba dodati neku od odredbi: Sehnsucht nach der
Vergangenheit, nach der verlorenen Kindheit, nach der ersen Liebe (tuga za
prošlošću, za izgubljenim detinjstvom, za prvom ljubavi).
Odiseja, ep koji je rodonačelnik priče o nostalgiji, rođena je u zoru antičke grčke
kulture. Naglasimo i to: Odisej, najveća lutalica svih vremena, ujedno je i najveći
nostalgičar.
Otišao je (bez vidljivog zadovoljstva) u Trojanski rat koji je potrajao deset
godina. Potom je požurio da se vrati na rodnu Itaku, međutim, svađe bogova
produžile su njegovo stradanje najpre na tri godine ispunjene najčudnovatijim
događajima, a potom na još narednih sedam, kada je bio talac i ljubavnik boginje
Kalipso koja ga, zaljubljena, nije puštala da napusti njeno ostrvo.
Na kraju petog pevanja Odiseje, on joj je kazao: „Stoga se, boginjo gospo, ne
srdi na me, ja znadem veoma dobro da se Penelopa mudra i licem i veličinom na oči
neznatnija čini; ona je smrtna, a ti si vekovita i vazda mlada; ali i takvu ja je žudim i
jednako želim domu svojem da dođem i ugledam povratku danak!” I Homer
nastavlja: „Tako Odisej reče, i spusti se mrak, jer sunce se već smiri, a njih oboje uđu
u prostranu spilju pa se ležeći jedno kraj drugoga ljubiše slatko.”
Ništa slično nije se dogodilo u životu jadne izgnanice kakva je Irena bila
godinama.
Odisej je vodio kod Kalipso pravi slatki život, udoban, ispunjen veseljem.
Međutim, između slatkog života u tuđoj zemlji i neizvesnog povratka kući izabrao je
povratak. Strasnom istraživanju nepoznatog (pustolovini) pretpostavio je apoteozu
poznatog (povratak). Beskraju (jer pustolovina izgleda kao da nema kraja)
suprotstavio je završetak (pošto je povratak pomirenost sa svršetkom života).
Feničanski mornari spustili su Odiseja uvijenog u čaršave, a da ga nisu probudili,
na obalu Itake ispod jedne masline, posle čega su otišli. Tako se odigrao kraj njegovog
putovanja. On je spavao, iscrpljen. Kada se probudio, nije znao gde se nalazi. Potom
je Atina odagnala maglu s njegovih očiju i nastala je velika ushićenost povratkom;
ushićenost Velikim Povratkom, ekstaza poznatog; od muzike je zadrhtao vazduh
između zemlje i neba: on je ugledao luku koju je znao od detinjstva, dve planine nad
njom i pomilovao staru maslinu da bi se uverio kako je ostala nepromenjena dvadeset
godina.
Godine 1950, kada se Arnold Šenberg već četrnaest godina nalazio u Sjedinjenim
Državama, jedan američki novinar mu je postavio nekoliko lukavo naivnih pitanja: Da
li je tačno da u tuđoj zemlji umetnici gube stvaralačku snagu? Da se njihovo
nadahnuće gasi čim koreni rodne zemlje prestanu da ih hrane?
Zamislite tako nešto! Samo pet godina nakon holokausta! A neki američki
novinar nije bio spreman da oprosti Šenbergu nedovoljnu vezanost za parče zemlje u
kojoj se, na njegove oči, odigravao užas nad užasima! Ali ostavimo to! Homer je
krunisao nostalgiju lovorovim vencem i na taj način je sačinio poredak moralnih
vrednosti osećanja. Penelopa je izbila na vrh, mnogo iznad Kalipso.
Kalipso! Oh, Kalipso! Toliko često pomišljam na nju. Ona je volela Odiseja.
Živeli su zajedno sedam godina. Ne znamo koliko je dugo Odisej delio postelju s
Penelopom, ali sigurno nije toliko. Uprkos tome, ljude očarava Penelopin bol, a
Kalipsinom plaču se rugaju.
 3.

Kao udarci sekirom, tako važni datumi brazdaju evropski dvadeseti vek dubokim
posekotinama. Prvi svetski rat 1914. godine, potom Drugi, pa Treći, najduži, nazvani
Hladni, koji se okončao 1989. nestankom komunizma. Osim ovih datuma velikih za
čitavu Evropu, i neki drugi datumi obeležili su sudbine pojedinih naroda: 1936. godine
građanski rat u Španiji; 1956. ruska invazija na Mađarsku; godina 1948. kada su se
Jugosloveni pobunili protiv Staljina i godina 1991. kada su počeli da se međusobno
ubijaju. Skandinavci, Holanđani i Englezi uživaju preimućstvo da posle 1945. nisu
imali neki važniji datum, što im je omogućilo da žive skoro pola veka u slatkom
ništavilu.
Češku povest našeg veka krasi izvesna matematička retkost kojoj je izvor u
trostrukom ponavljanju broja dvadeset. Godine 1918, nakon više vekova, dobili su
samostalnu državu da bi je izgubili 1938.
Godine 1948. komunistička revolucija uvezena iz Moskve svečano je otvorena
terorom u drugom dvadesetogodišnjem razdoblju koje će se okončati 1968. godine,
kada su Rusi, besni što vide njen bestidni napredak, preplavili zemlju s bezmalo pola
miliona vojnika.
Okupaciona vlast uspostavila se svom snagom u jesen 1969. da bi se okončala,
kada se niko nije nadao, u jesen 1989. godine, tiho, učtivo, kao što je već postala
navika gotovo svih komunističkih režima u Evropi; bilo je to treće dvadesetogodište.
Jedino u našem veku istorijski datumi su se s takvom proždrljivošću okomili na
živote pojedinaca. Nemoguće je razumeti Irenin život u Francuskoj ako se pre toga ne
razmotre neki od ovih datuma. Pedesetih i šezdesetih godina emigranti iz
komunističkih zemalja bili su tamo neomiljeni; Francuzi su smatrali da je fašizam
jedino pravo zlo: Hitler; Musolini; Franko u Španiji; diktatori u Latinskoj Americi. Tek
krajem šezdesetih godina i tokom sedamdesetih postepeno su se odlučili da
posmatraju i komunizam kao zlo, neko zlo manjih razmera, recimo, kao
drugorazredno zlo. I baš u to vreme, te 1969. godine, Irena i njen muž su izbegli u
Francusku. Ubrzo su shvatili da je, u poređenju sa zlom broj jedan, katastrofa koja je
pogodila njihovu zemlju bila nedovoljno krvava da bi načinila neki utisak na njihove
nove prijatelje. Kako bi im je objasnili, stekli su naviku da govore otprilike ovo: „Ma
kako bila užasna, svaka fašistička diktatura iščezne sa svojim tiraninom, zato ljudi ne
gube nadu. Nasuprot tome, komunizam, oslonjen na veliku rusku civilizaciju, za
jednu Poljsku, Mađarsku (da i ne govorimo o Estoniji), predstavlja tunel bez izlaza.
Diktatori su smrtni, Rusija je večna. I upravo u tom potpunom odsustvu nade sastoji
se nesreća zemlje iz koje dolazimo.”
Time su verno izražavali svoja razmišljanja, a Irena je, da bi to i potvrdila,
citirala strofu iz pesme Jana Skacela, savremenog češkog pesnika: on govori o tugi
koja ga okružuje, onoj tugi koju bi želeo da ukrade i odnese daleko, da od nje načini
kuću u kojoj bi se nastanio na tri stotine godina i tri stotine godina da ne otvori vrata,
nikome da ne otvori vrata.
Tri stotine godina? Skacel je ove stihove napisao sedamdesetih godina, a umro je
1989. godine u oktobru, dakle, mesec dana pre nego što će se tri stotine godina tuge
koju je video oko sebe rasuti za nekoliko dana: ljudi su nagrnuli na ulice Praga i sa
svežnjevima ključeva u podignutim rukama oglašavali dolazak novog doba.
Da li se Skacel prevario kada je govorio o tri stotine godina? Svakako da jeste.
Sva su predviđanja pogrešna, to je jedna od retkih čovekovih izvesnosti. Ali ako se
varaju u pogledu budućnosti, ona govore istinu o onima koji ih predskazuju i tako
postaju najbolji način da se razume kako su oni doživljavali stvarnost svog vremena.
U vreme koje nazivam prvo dvadesetogodišnje razdoblje (između 1918. i 1938) Česi
su verovali da će se trajanje njihove države produžiti u nedogled. Prevarili su se, ali
baš zbog toga što su se varali proživeli su te godine u sreći koja je doprinela procvatu
njihove umetnosti kao nikada do tada.
Posle ruske invazije, pošto nisu imali nikakvu predstavu o skorom okončanju
komunizma, opet su mislili da su se nastanili u nedogledu, te je manje patnja
svakodnevnog života, a više odsustvo bilo kakve nade iscrplo njihovu snagu, ugušilo
odvažnost, čineći to treće dvadesetogodišnje razdoblje toliko kukavičkim, toliko
bednim.
Uveren da je svojom estetikom od dvanaest nota započeo novo razdoblje istorije
muzike, Arnold Šenberg je izjavio 1921. godine da će, zahvaljujući njemu, prevlast
(nije rekao „slava” nego je rekao Vorherrschaft, „prevlast”) nemačke muzike (on,
Bečlija, nije rekao austrijska muzika, rekao je nemačka) biti osigurana za sledećih sto
godina (doslovno ga citiram, govorio je o sto godina). Petnaest godina nakon svog
prorokovanja, 1936, bio je, kao Jevrejin, proteran iz Nemačke (one iste kojoj je hteo
da osigura prevlast), a s njim i čitava muzika zasnovana na estetici dvanaest nota
(odbačena kao nerazumljiva, elitistička, kosmopolitska i kao takva strana nemačkom
duhu).
Šenbergovo predviđanje, koliko god da se mogao varati, nezaobilazno je za
svakog ko želi da razume smisao njegovog dela koje ne samo da nije rušilačko,
nerazumljivo, kosmopolitsko, individualističko, teško i apstraktno nego je, zapravo,
duboko ukorenjeno u „nemačkom tlu” (da, on je govorio o nemačkom tlu); Šenberg
je, verujući da piše prolog sjajnoj budućnosti što se prostire u nedogled, napisao
epilog Istorije velike evropske muzike (kako sam ja spreman da protumačim njegovo
delo).
 4.

Prvih nedelja posle napuštanja svoje zemlje Irena je sanjala čudne snove;
nalazila se u nekom avionu koji naglo menja pravac i sleće na nepoznati aerodrom;
uniformisani naoružani ljudi sačekuju je u podnožju pokretnih stepenica; kada
prepozna češke policajce, hladan znoj joj oblije čelo. Drugi put šeta u nekom
francuskom gradiću, kad, najednom, ugleda neku čudnu grupu žena koje, svaka s po
kriglom piva u ruci, trče prema njoj obraćajući joj se na češkom i smeškajući se s
neiskrenom ljubaznošću, tako da Irena, užasnuta, shvati da se nalazi u Pragu, krikne i
probudi se.
Njen muž, Martin, imao je iste takve snove. Svakog jutra oni su jedno drugom
pričali užas svog povratka u rodnu zemlju. Kasnije, u toku nekog razgovora s jednom
prijateljicom, Poljakinjom, koja je takođe napustila svoju zemlju, Irena je shvatila da
svi oni sanjaju iste snove, svi, bez izuzetka; ona je najpre bila dirnuta tim noćnim
bratstvom ljudi koji se ne poznaju, a nešto kasnije malo se uvredila: kako jedna tako
intimna stvar kao san može da pređe u zajednički doživljaj? U čemu je onda
jedinstvenost njene duše? Uzaludnih li pitanja bez odgovora. Jedno je bilo izvesno: na
hiljade emigranata tokom iste noći, u nebrojenim varijantama, sanjaju isti san.
Emigrantsko snevanje: jedna od najčudnijih pojava u drugoj polovini dvadesetog
veka.
Ti košmarni snovi činili su joj se utoliko neobičniji što je više patila od nesnosne
nostalgije a istovremeno joj se događalo nešto potpuno suprotno: na javi, vraćali su joj
se prizori njene domovine. Ne, nije to bilo sanjarenje, dugotrajno, svesno i željeno,
bilo je to nešto sasvim drugo: pojava slika koja je zasvetlela u njenoj glavi,
neočekivano, naglo, kratko da bi ubrzo zatim zgasnula. Razgovara sa svojim šefom,
kad iznenada, poput bleska munje, ugleda put koji se probija poljem. Stiskaju je u
vagonu metroa, kad, neočekivano, mala aleja u zelenom kraju Praga iskrsne pred
njom u delu sekunde. Po čitav dan pohodile bi je te varljive slike kako bi popunile
mesto njene izgubljene Češke.
Isti reditelj nesvesnog, koji joj je danju slao deliće rodnog pejzaža kao slike
sreće, organizovao je noću zastrašujući povratak u tu istu zemlju. Dan je bio obasjan
lepotom ostavljene domovine, noć užasom povratka u nju. Dan joj je dočaravao
izgubljeni raj, noć - pakao iz kojeg je pobegla.
 5.

Verne nasleđu Francuske revolucije, komunističke zemlje bacile su anatemu na

emigraciju smatrajući je gnusnom izdajom. Svi koji su ostali u tuđini bili su u svojoj
zemlji osuđeni u odsustvu, pa se njihovi zemljaci nisu usuđivali da stupaju u vezu s
njima. Međutim, kako je vreme prolazilo, strogost anatemisanja je popuštala, pa je
nešto pre 1989. godine Irenina majka, odnedavno udovica i bezopasna penzionerka,
dobila vizu da provede, preko jedne državne putničke agencije, sedam dana u Italiji;
sledeće godine ona je odlučila da ode na pet dana u Pariz kako bi se potajno videla sa
ćerkom. Uzbuđena i puna sažaljenja prema majci koju je zamišljala ostarelom. Irena
joj je uzela sobu u hotelu i žrtvovala jedan deo godišnjeg odmora kako bi bila s njom.
„Ne izgledaš loše”, rekla joj je majka kad su se pozdravile. Potom je, smejući se,
dodala: „Bogami ni ja! Dok mi je gledao pasoš na granici, policajac mi je rekao: ’Ovo
nije vaš pasoš, gospođo! To ne može biti datum vašeg rođenja!’” Zgranuta, Irena je
prepoznala svoju majku onakvom kakvu je oduvek znala i učinilo joj se kako se nije
ništa promenilo za tih skoro dvadeset godina. Sažaljenje prema staroj majci je nestalo.
Ćerka i majka su se suočile jedna s drugom kao dva bića bez godina, kao dve večne
sadržine.
Zar bi bilo lepo od nje kao ćerke da se ne obraduje dolasku majke koja nakon
sedamnaest godina dolazi da je obiđe? Irena se naoružala strpljenjem i dobrotom da bi
se ponašala kao odana ćerka. Povela je majku na večeru u restoran na prvom spratu
Ajfelove kule; na brodić za šetnje da joj pokaže Pariz sa Sene; a pošto je majka želela
da vidi neke izložbe, povela je u Pikasov muzej. Već u drugoj sali majka je zastala:
„Imam prijateljicu koja je slikarka. Dala mi je na poklon dve slike. Ne možeš ni da
zamisliš koliko su lepe!” U trećoj je poželela da vidi impresioniste: „U muzeju Ze de
pom je njihova stalna postavka.” Toga više nema, rekla joj je Irena, impresionisti nisu
više tamo. „Ne, ne”, tvrdila je majka. „Oni su u muzeju Že de pom. Sigurna sam u to
i ne idem iz Pariza dok ne vidim Van Goga.” Da bi nadomestila odsustvo Van Goga,
Irena joj je predložila Rodenov muzej. Ispred jedne od njegovih statua majka je
uzdahnula sanjareći: „U Firenci sam videla Mikelanđelovog Davida.
Zanemela sam!” Slušaj, prekipelo je Ireni, ti si u Parizu, sa mnom i pokazujem ti
Rodena.
Rodena! Čuješ li, Roden! Ti ga još nikada nisi videla pa zašto onda pred
Rodenom neprekidno govoriš o Mikelanđelu?
Pitanje je bilo na mestu: zbog čega se majka, posle niza godina ponovo pored
svoje ćerke, ne zanima za ono što joj ova pokazuje i o čemu joj govori? Zašto je
Mikelanđelo koga je videla s nekom grupom čeških turista privlači više nego Roden? I
zašto joj, tokom svih tih pet dana, nije postavila ni jedno jedino pitanje? Ni jedno
pitanje o njenom životu, ni jedno o Francuskoj, o njenoj kuhinji, njenoj književnosti,
njenim sirevima, njenim vinima, njenoj politici, njenom pozorištu, njenim filmovima,
njenim automobilima, njenim pijanistima, njenim violončelistima, njenim atletičarima?
Umesto toga, nije prestala da priča šta se dešava u Pragu, o Ireninom polubratu
(sinu sa svojim drugim mužem koji je nedavno umro), o nekim ljudima kojih se Irena
sećala i o drugima za koje nije nikada čula. Pokušala je dva ili tri puta da ubaci neku
primedbu o svom životu u Francuskoj, međutim, njene reči nisu uspele da probiju
tvrdi zid majčinog naklapanja.
Tako je bilo od njenog detinjstva: dok se majka nežno starala o svom sinu kao o
nekom devojčurku, dotle se prema ćerki odnosila sa spartanskom strogošću. Da li
želim da kažem da je nije volela? Uzrok je možda Irenin otac, njen prvi muž, koga je
mrzela. Ali bolje je ostaviti se ove jeftine psihologije. Ponašanje joj je, ipak, bilo
dobronamernije: kipeći od snage i zdravlja, brinula je zbog nedostatka živosti svoje
ćerke; i na neki grub način želela da je oslobodi njene preterane osetljivosti, otprilike
onako kao što otac sportista baca svoje bojažljivo dete u bazen, uveren da je
pronašao najbolji način da ga nauči da pliva.
Dobro je znala, međutim, da i samim prisustvom poništava svoju ćerku i ne
poričem da ju je sopstvena fizička nadmoć ispunjavala potajnim zadovoljstvom. Pa
šta ako je i tako?
Šta je trebalo da čini? Da ispari u ime materinske ljubavi? Starila je neumitno, a
svest o njenoj snazi, onakva kakva joj se vraćala u Ireninom ponašanju, podmlađivala
ju je. Kad god se našla pored nje, zastrašene i popustljive, želela je da održi što je
moguće duže svoju uništavajuću prednost. S mrvicom sadizma čak, pretvarala se
kako Ireninu ranjivost tumači kao ravnodušnost, lenjost i nemar koji mora da suzbija.
Oduvek se u njenom prisustvu Irena osećala nedovoljno lepom i pametnom.
Koliko je samo puta trčala pred ogledalo da se uveri da nije ružna i da ne izgleda kao
glupača... Oh, to je sada bilo daleko od nje i skoro zaboravljeno. Ali tokom pet dana
koje je majka provela u Parizu taj osećaj bezvrednosti, slabosti i nesigurnosti ponovo
je zgrabio.
 6.

Uoči odlaska Irena joj je predstavila Gustava, svog prijatelja, Šveđanina. Večerali
su sve troje u restoranu, a majka, koja nije govorila ni reči francuskog, služila se
hrabro engleskim. Gustav se obradovao: sa svojom ljubavnicom govorio je isključivo
na francuskom i već je bio zasićen tim jezikom koji mu je izgledao visokoparan i
teško upotrebljiv. Te večeri Irena nije mnogo govorila: začuđena, posmatrala je kako
njena majka pokazuje neočekivanu sposobnost zanimanja za druge; s tridesetak loše
izgovorenih engleskih reči zatrpavala je Gustava pitanjima o njegovom životu, poslu,
razmišljanjima, i oduševila ga je.
Sutradan je majka otputovala. Po povratku sa aerodroma, u svom stanu na
poslednjem spratu, povrativši spokoj, Irena je prišla prozoru da uživa u nesputanoj
samoći. Dugo je posmatrala krovove, raznolikost dimnjaka najluđih oblika, svu tu
parisku floru koja je njoj odavno već zamenila zelenilo čeških parkova i najednom joj
se ukazalo koliko je srećna u tom gradu. Uvek je smatrala, kao nešto što se samo po
sebi razume, da je njeno napuštanje zemlje nesreća. Ali, pitala se ona u tom času, zar
to nije bio samo privid nesreće, onaj privid nametnut načinom na koji svet doživljava
ljude koji su otišli iz svoje zemlje? Da nije počela da čita sopstveni život sa uputstva
za upotrebu koje su joj drugi tutnuli u ruke? Prošlo joj kroz glavu da je njen odlazak,
ma kako nametnut spolja, protiv njene volje, predstavljao izlaz i najbolje rešenje u
njenom životu: neumoljiva sila istorije, ugrozivši njenu slobodu, učinila ju je
slobodnom.
Pomalo se zbunila kada joj je nekoliko sedmica kasnije Gustav s ponosom
najavio lepu vest: predložio je svom preduzeću da otvore predstavništvo u Pragu.
Kako se u komunističkim zemljama ne može mnogo zaraditi, prostorije će biti
skromne, ali će ipak pružiti mogućnost da tamo borave s vremena na vreme.
„Oduševljen sam što ću upoznati tvoj grad”, rekao je.
Umesto da se obraduje, ona je osetila neku neodređenu opasnost.
- Mojim gradom? Prag nije više moj grad - odgovorila je.
- Kako to? - uvredio se on.
Nikada mu nije krila šta misli, tako da je imao prilike da je dobro upozna; pa
ipak, i on ju je gledao kao što je gleda čitav svet; mlada žena koja pati, prognana iz
svoje zemlje. On sam poticao je iz jednog švedskog gradića koji je mrzeo iz dubine
duše i u koji više nije želeo ni nogom da stupi. Samo, u njegovom slučaju, to je bilo
normalno. Zbog toga mu, kao simpatičnom Skandinavcu i pravom kosmopoliti, svi
čestitaju što je već i zaboravio gde je rođen. Oboje su svrstani, sa spremnim
nalepnicama i o njima se sudi u odnosu na vernost nalepnici (međutim, naravno, to se
lepše kaže biti veran samom sebi).
 - Kako to govoriš! - protivio se on. - Pa koji je tvoj grad?
- Pariz! U njemu sam te srela, ovde živim s tobom.
Kao da je nije čuo, pomilovao je po ruci: „Primi to kao moj poklon. Ti ne možeš
da odeš tamo. Ja ću biti tvoja spona sa izgubljenom domovinom. I radovaću se zbog
toga.”
Ona nije sumnjala u njegovu dobrotu; zahvalila mu je, ali je ipak dodala
naglašavajući svaku reč: „Molim te da razumeš da nije potrebno da budeš moja spona
s bilo čim. Srećna sam s tobom po strani od svega i od svih.”
On je takođe postao ozbiljan: „Razumem te. I nemoj se plašiti da želim da se
bavim tvojom prošlošću. Jedina osoba koju ću viđati među ljudima koje poznaješ biće
tvoja majka.”
Šta je mogla da mu kaže na to? Da je upravo njena majka ta s kojom ne bi želela
da se on viđa? Kako da mu to objasni, njemu koji se s tolikom ljubavlju seća svoje
preminule majke?
- Divim se tvojoj majci. Kakva životna snaga!
Irena nije sumnjala ni u to. Svi se dive njenoj majci zbog te njene snage. Kako
objasniti Gustavu da u začaranom krugu majčinog autoriteta Irena nikada nije uspela
da upravlja sopstvenim životom. Kako mu objasniti da je neprekidna blizina majke
vraćala u prošlost, u njenu nemoć, u njenu nezrelost? Oh, kako je luda ta njegova
zamisao da se veže za Prag!
Tek kod kuće, kada je napokon ostala sama, umirila se uveravajući sebe:
„Policijski nadzor između komunističkih zemalja i Zapada je, bogu hvala, dovoljno
strog. Ne treba da se plašim da veze koje Gustav uspostavi s Pragom mogu da mi
naude.”
Zar to? Šta je to pomislila? „Policijski nadzor je, bogu hvala, dovoljno strog”?
Zaista je pomislila - „bogu hvala”? Ona, emigrantkinja koju čitav svet sažaljeva zato
što je izgubila domovinu, može i da pomisli „bogu hvala”?
 7.

Gustav je upoznao Martina igrom slučaja za vreme nekih trgovačkih pregovora.

Irenu je sreo mnogo kasnije, kada je već ostala udovica. Oni su se jedno drugom
svideli, ali su bili stidljivi. I onda im je muž odonud pritekao u pomoć nudeći se kao
pristupačna tema razgovora. Kada je Gustav doznao od Irene da je Martin bio
njegovog godišta, začuo je kako se ruši zid koji ga odvaja od te toliko mlađe žene pa
je osetio neku simpatiju ispunjenu zahvalnošću prema pokojniku čije su ga godine
ohrabrile da se udvara njegovoj lepoj supruzi.
On je obožavao svoju umrlu mamicu, podnosio (bez zadovoljstva) svoje dve već
odrasle ćerke, bežao od svoje žene. Bio je spreman da se razvede ako je to moguće
učiniti sporazumno. Pošto nije bilo moguće, sve je učinio da ostane što dalje od
Švedske. Poput njega, Irena je imala dve ćerke i one takođe na pragu samostalnog
života. Starijoj je Gustav kupio stančić, mlađoj je pronašla školu u Engleskoj, tako da
je Irena, ostavši sama, mogla da ga prima kod sebe.
Ona je bila očarana njegovom dobrotom koja je svima izgledala kao glavna,
najuočljivija, izuzetno razvijena crta njegove ličnosti. Time je zavodio žene koje su
suviše kasno shvatale da je ta dobrota manje sredstvo zavođenja, a više odbrane.
Kako je bio omiljeno dete svoje majke, nije bio sposoban da živi sam, bez ženske
pažnje. Ali nije uopšte mogao da podnese njihove prohteve, njihove prepirke, njihovo
plakanje, pa čak ni njihova suviše prisutna, suviše pristupačna tela. Ali da bi mogao da
ih sačuva, a da istovremeno beži od njih, obasipao ih je plotunima dobrote. Skriven
iza oblaka proizvedenog tom eksplozijom, odstupao je u pozadinu.
U odnosu na njegovu dobrotu Irena je bila najpre zbunjena: zbog čega je on tako
dobar, tako plemenit, tako bez ikakvih zahteva? Šta da mu ona pruži zauzvrat? Nije
ništa drugo pronašla nego da pred njim jasno pokaže svoju želju. Gledala bi ga
netremice širom otvorenih očiju koje su zahtevale nešto ogromno i zanosno, nešto što
nije imalo imena.
Njena želja; tužna priča o njenoj želji. Nije poznavala ljubavno zadovoljstvo dok
nije srela Martina. Potom se porodila, prešla iz Praga u Francusku s drugom ćerkom u
stomaku, a malo kasnije Martin je umro. Proživela je duge teške godine, primorana
da prihvati bilo kakav posao: kućna pomoćnica, negovateljica kod bogatog
paraplegičara i već je bio ogroman uspeh kada je dobila da prevodi s ruskog na
francuski (srećna što je marljivo studirala jezike u Pragu). Godine su prolazile, a na
uličnim plakatima, na reklamnim panoima, na naslovnim stranama časopisa izloženim
po kioscima, žene su se svlačile, parovi grlili, muškarci pokazivali samo u gaćama, a
bez obzira na to sveprisutno orgijanje, njeno je telo tumaralo ulicama napušteno,
nevidljivo.
Eto zbog čega je njoj susret s Gustavom bio praznik. Nakon tako dugog vremena
nekome se najzad svidelo njeno lice, njeno telo, i zahvaljujući njihovoj privlačnosti,
jedan čovek ju je pozvao da podeli svoj život s njim. Usred sveg tog oduševljenja,
majka je iznenada stigla u Pariz. Možda baš u to vreme, ili nešto malo kasnije, ona je
počela neodređeno da sumnja da njeno telo neće u potpunosti izbeći sudbinu koja mu
je očigledno bila određena jednom zauvek. I da on koji je pobegao od svoje supruge,
od svojih žena, ne traži pored nje osvajanje, novu mladost i slobodu čula, nego samo
odmor. Ali, ne preterujmo, nije njeno telo ostalo netaknuto, međutim, sumnja je u
njoj rasla, manje nego što je zasluživalo.
 8.

Komunizam u Evropi ugasio se tačno dve stotine godina posle plamena

francuske revolucije. Silvija, Irenina prijateljica iz Pariza, nalazila je u tome
podudarnost bogatu značenjima. Kojim značenjima, zapravo? Kakvo ime dati
trijumfalnoj kapiji koja spaja ta dva veličanstvena datuma? Slavoluk dve najveće
evropske revolucije? Ili slavoluk Najveće revolucije i Završne obnove? Da bismo
izbegli ideološke razmirice, predlažem za naše potrebe skromnije tumačenje: prvi
datum stvorio je lik velikog evropskog Emigranta (velikog izdajnika, ili velikog
paćenika, kako vam drago), drugi je izveo tog Emigranta sa istorijske pozornice
Evrope; istovremeno, veliki filmadžija kolektivno nesvesnog slavno je završio rad na
jednom od svojih najoriginalnijih ostvarenja koje se naziva emigrantsko snevanje. U
to vreme, dakle, Irena se prvi put vratila u Prag na nekoliko dana.
Kada je otputovala, bilo je veoma hladno, ali je nakon tri dana, naglo,
neočekivano, prevremeno stiglo leto. Njen kostim, suviše topao, postao je
neupotrebljiv. Kako nije ništa ponela za toplije vreme, otišla je u prodavnicu da kupi
haljinu. U Češkoj još nisu bili počeli da uvoze robu sa Zapada i ona je ugledala one
iste tkanine, iste boje i krojeve koji su joj bili znani iz epohe komunizma. Isprobala je
dve ili tri haljine i nije mogla da se odluči. Teško je bilo reći zbog čega: nisu bile
ružne, njihov kroj nije bio rđav, ali ipak su joj prizivale njenu daleku prošlost, odevnu
krutost njene mladosti, pa su joj izgledale priproste, provincijske, trapave, baš kao za
neku seosku učiteljicu. Međutim, njoj se žurilo. Na kraju krajeva, zašto da nekoliko
dana ne liči na seosku učiteljicu? Kupila je jednu haljinu po smešno maloj ceni i
zadržala je na sebi, pa je sa zimskim kostimom u kesi izašla na pregrejanu ulicu.
Potom, prolazeći pored robne kuće, našla se, pred nekim zidom obloženim
ogromnim ogledalom i zastala zaprepašćena: žena koju je u njemu spazila nije bila
ona, bila je to neka druga ili, što se duže posmatrala u novoj haljini, postajala je
ponovo ona sama, ali ona koja je živela nekim drugim životom, životom koji bi joj bio
dosuđen da je ostala u svojoj zemlji. Ta žena nikako nije bila neprivlačna, bila je čak
nekako dirljiva, možda i previše dirljiva, dirljiva do suza, jadna, bedna, slaba i
potčinjena.
Osetila je isti onaj panični strah kao nekada u svojim emigrantskim snovima,
zbog neke magijske snage jedne haljine ugledala je sebe u zatvoru nekog života koji
nije želela i iz koga ne bi više bila u stanju da se iščupa. Kao da je, davno, u ranoj
mladosti, imala pred sobom više mogućih života među kojima je na kraju odabrala
onaj koji ju je odveo u Francusku. A svi oni drugi životi, odbačeni i napušteni, kao da
su večito ostali u pripravnosti i vrebali je ljubomorno iz svog zaklona. Jedan od njih se
sada dočepao Irene i obavija je novom haljinom kao ludačkom košuljom.
Užasnuta, odjurila je kod Gustava (njegovo preduzeće kupilo je kuću u centru
Praga u kojoj je on imao mali stan u potkrovlju) da se presvuče. Ponovo u svom
zimskom kostimu, pogledala je kroz prozor. Bilo se naoblačilo i stabla su počela da se
savijaju pod naletima vetra. Vrućina je potrajala nekoliko sati. Samo nekoliko sati
vreline da joj na trenutak dočaraju košmar, naslikaju užas povratka.
(Da li je to bio san? Njen poslednji emigrantski san? Ne, ne, sve je to bila
stvarnost.
Međutim, ona se uverila da zamke koje su pretile u njenim nekadašnjim snovima
nisu nestale, da su bile stalno tu i spremno čekale njen dolazak.)
 9.

Tokom dvadeset godina njegovog odsustva, Itačani su sačuvali mnoga sećanja na

Odiseja, ali nisu za njim tugovali. Pritom, Odisej je patio od nostalgije, ali se nije
sećao gotovo ničega.
Tu čudnu protivrečnost možemo razumeti ako prihvatimo da sećanje, kako bi
moglo dobro da nas služi, moramo neprekidno vežbati; ako, u razgovorima između
prijatelja, uspomene nisu stalno prisutne, one nestaju. Emigranti okupljeni u svoje
zajednice prepričavaju do mučnine uvek iste priče i na taj način pamte. Međutim, oni
koji ne viđaju svoje zemljake, kao Irena ili Odisej, neminovno bivaju pogođeni
gubitkom sećanja. Što je nostalgija jača, to se oslobađa više uspomena. Što je Odisej
više čeznuo, više je zaboravljao.
Jer, nostalgija nije jačala rad pamćenja, nije budila sećanja, sebi samoj dovoljna,
služila je sebi samoj, potpuno predana tugi.
Pošto je poubijao prosce koji su hteli da se ožene Penelopom i zavladaju Itakom,
Odisej je bio primoran da živi s ljudima o kojima nije ništa znao. Da bi mu se
dodvorili, prežvakavali su mu sve čega su mogli da se sete do njegovog odlaska u rat.
Ubeđeni da ga ništa drugo osim njegove Itake ne zanima (kako bi i mogli misliti
drugačije kad je on preplovio morski beskraj da se na nju vrati?), do zamora su
ponavljali događaje koji su se odigrali u njegovom odsustvu, željni da odgovore na sva
njegova pitanja. Ništa mu nije bilo dosadnije od toga. On je očekivao samo jednu
stvar; da mu napokon kažu: „Pričaj!” a to je bila jedina reč koju mu nisu nikada rekli.
Dvadeset godina je maštao samo o povratku, a kada se vratio, razumeo je,
začuđen, da se suština njegovog življenja, njeno središte, njeno blago, nalazi izvan
Itake, u onih dvadeset godina lutanja. To blago je izgubio, a mogao ga je pronaći
samo pričajući.
Nakon što je napustio Kalipso, ploveći natrag, on je doživeo brodolom kod
Fenikije čiji ga je kralj primio na svom dvoru. Tamo je bio stranac, tajanstveni
neznanac. Svakog neznanca zapitaju: „Ko si ti? Odakle dolaziš? Pričaj!” I on je
pričao. Tokom dugih osam pevanja Odiseje potanko je opisivao svoje pustolovine
pred zabezeknutim Feničanima.
Međutim, na Itaki, nije bio stranac, bio je jedan od njih, te zato nikome od njih
nije palo na pamet da mu kaže: „Pričaj!”
 10.

Listala je stare blokčiće sa adresama, zastajući poduže kod poluzaboravljenih

imena; potom je rezervisala salu u jednom restoranu. Na dugačkom stolu
naslonjenom uza zid, pored tanjira s lisnatim pecivom, čekalo je poređanih dvanaest
boca. U Češkoj se ne pije dobro vino i ljudi nemaju običaj da čuvaju ranija godišta
dobrih berbi. Kupila je taj stari bordo s toliko više uživanja: da iznenadi svoje goste i
da, priredivši im praznik, ponovo zadobije njihovo prijateljstvo.
Zamalo da sve upropasti. Njene prijateljice su zbunjeno posmatrale boce sve dok
jedna od njih, samouverena i ponosna na svoju prostodušnost, nije izjavila da više
voli pivo.
Oraspoložene tim neumesnim ponašanjem, i ostale su to prihvatile pa je vatrena
žeđ za pivom pozvala kelnera.
Irena je počela sebi da prebacuje da je bilo neukusno doneti taj sanduk bordoa;
da je nespretno iznela na svetlo dana sve što ih razdvaja: svoju dugu odsutnost iz
domovine, svoje navike strankinje, svoju imućnost. Sebi je prebacivala najviše zbog
toga što je sama pridavala veliku važnost tom susretu: želela je napokon da oproba da
li može tu da živi, da se oseća kao kad kuće, da ima prijatelje. Zbog toga nije htela da
se uvredi zbog tog sitnog prostakluka, bila je čak spremna da u njemu vidi neku
dopadljivu prirodnost; uostalom, zar nije baš pivo kome su verne njene gošće bilo i
ostalo sveti napitak iskrenosti? Rešeto dvoličnosti i lažne otmenosti koje svoje
ljubitelje goni jedino na nedužno mokrenje i bezazlenu gojaznost. I zaista, žene oko
nje bile su veselo debeljuškaste, brbljive i prepune korisnih saveta dok su hvalile
Gustava za koga su znale.
U međuvremenu, kelner se pojavio na vratima s deset krigli od pola litra piva, po
pet u svakoj ruci, i ta velika gimnastičarska veština izmamila je aplauze i smeh.
Podigli su krigle da nazdrave: „Za svetu Irenu! Za povratak izgubljene kćeri!”
Otpila je mali gutljaj piva, razmišljajući: da im je Gustav ponudio ovo vino, da li
bi ga odbile? Svakako ne. Odbijajući vino, odbile su nju. Nju takvu kakva se vratila
posle toliko godina.
Upravo u tome se sastoji njena opklada sa samom sobom: da li će je prihvatiti
takvu kakva se vratila? Otišla je kao mlada i neiskusna žena, a vratila se zrela, sa
životom iza sebe, teškim životom na koji je ponosna. Sve će učiniti da bi je prihvatili
sa iskustvom iz tih proteklih dvadeset godina, stečenim uverenjima i stavovima; ali
samo sve ili ništa: jer ako ne uspe da živi među njima takva kakva je postala, neće
ostati. Zato je priredila taj susret kao polaznu tačku svoje provere. Neka one i dalje
piju pivo, ne smeta to njoj, njoj je važno da sama odabere predmet razgovora i da je
saslušaju.
Ali vreme je prolazilo, žene su govorile u glas i gotovo je nemoguće bilo započeti
razgovor, a još manje nametnuti mu neki sadržaj. Oprezno je pokušavala da produži
razgovor koji su one započinjale, pa da ga skrene prema onome što želi da kaže, ali
nije uspevala u tome: čim bi se njene reči udaljile od njihovih briga, ni jedna je više
nije slušala.
Konobar je već doneo i drugu turu piva; na stolu je još stajala njena prva krigla
koja je bez belog mehura izgledala stidljivo u poređenju s penom što je kipela iz nove
krigle. Irena je prebacivala sebi što više ne voli pivo, naučila je u Francuskoj da uživa
u piću u malim gutljajima, a odvikla se da guta veliku količinu tečnosti kako to
zahteva ljubav prema pivu.
Podigla je kriglu do usta i prisilila se da popije dva-tri velika gutljaja odjednom. U
tom času, jedna od žena, starija od ostalih, od, možda, šezdesetak godina, dotakla joj
je nežno rukom usne da pokupi penu koja se na njima zadržala.
„Ne prisiljavaj se”, rekla joj je. „Šta kažeš na to da nas dve pređemo na vino?
Bilo bi idiotski da propustimo tako dobro piće”, i zatražila je od konobara da otvori
jednu od onih boca koje su netaknute stajale poređane na stolu.
 11.

Milada je bila Martinova koleginica iz instituta. Čim se pojavila na ulazu u salu,

Irena ju je prepoznala, ali tek sada, dok stoje sa čašom u ruci, može da razgovara s
njom, da je posmatra: njeno lice je zadržalo isti oblik (ovalno), ista crna kosa, ista
frizura (i ona okruglasta, pokrivajući uši, spušta se do ispod brade). Izgledala je kao
da se nije promenila; ali, kada bi počela da govori, njeno lice bi se naglo menjalo: koža
se sabirala i nabirala, gornja usna joj je prekrivana tankim vertikalnim usecima, dok su
bore na obrazima i bradi brzo menjale položaj sa svakim novim izrazom lica. Irena je
pomislila kako Milada sigurno nije svesna toga: niko ne govori sam sa sobom pred
ogledalom; ona poznaje svoje lice kao nepomično, s gotovo zategnutom kožom; sva
ogledala na svetu uveravaće je da je i dalje lepa.
Uživajući u vinu, Milada je rekla (na njenom lepom licu, odmah su se pojavile
bore i započele ples): „Povratak nije nimalo lak, zar ne?”
- Ove ovde ne mogu da prihvate da smo otišli bez ikakve nade da ćemo se
vratiti.
Trudili smo se da se usidrimo tamo gde smo se našli. Da li si čula za Skacela?
- Pesnika?
- U jednoj pesmi govori o tugi, kaže kako želi da od nje napravi kuću i da se u
njoj zatvori narednih trista godina. Trista godina. Pred svima nama otvarao se tunel
dug tri stotine godina.
- Da, da. I pred nama, ovde.
- Pa zašto onda niko neće da misli o tome?
- Zato što osećanja ispravljamo kad se u njima prevarimo. Čim ih stvarnost
porekne.
- A onda: čitav svet veruje da smo otišli da bismo imali lak život. Oni ne znaju
koliko je teško stvoriti sebi malo mesta u stranom svetu. Da li si svesna šta znači
napustiti zemlju odvodeći sa sobom jedno malo dete, a s drugim u stomaku? Izgubiti
muža. Podizati dve ćerke u bedi...
Zaćutala je, a Milada joj je rekla: „Potpuno je nekorisno njima govoriti o svemu
tome.
Još koliko juče, da, juče, ljudi su se svađali da dokažu ko je od njih više patio
pod bivšim režimom. Svako je želeo da bude žrtva. Ali to takmičenje u žrtvovanju je
završeno. Danas se ljudi razmeću uspehom, a ne patnjom. I ako su spremni da te
poštuju, to nije zbog tvog teškog života, već zato što te vide pored bogatog čoveka!”
One su dugo tako razgovarale u jednom uglu sale, sve dok im se druge nisu
približile i okružile ih. Kao da su počele da se osećaju krivim što se nedovoljno staraju
o svojoj darežljivoj domaćici, one su brbljale (pijanstvo od piva učini ljude bučnijima i
dobroćudnijima nego pijanstvo od vina) i radovale se. Žena koja je na početku
njihovog susreta tražila pivo sada je povikala: „Trebalo bi ipak da probamo ovo tvoje
vino!” Pozvala je konobara da otvori preostale boce i napuni im čaše.
Irena se najednom našla pod jakim utiskom neočekivanog snoviđenja: s kriglama
piva u rukama i bučno se smejući neke žene trče prema njoj koja, razumevši češke
reči, užasnuta, slivati da se ne nalazi u Francuskoj već u Pragu i da je izgubljena. Da,
jedan od njenih nekadašnjih emigrantskih snova na koje je brzo odagnala sećanje:
žene oko njih dve nisu više pile pivo, podizale su čaše s vinom i ponovo nazdravljale
bludnoj kćeri, a potom je jedna od njih, sva ozarena, rekla: „Sećaš li se? Pisala sam ti
da je davno, davno, došlo vreme da se vratiš!”
Ko je ova žena? Čitavo veče nije prestajala da priča o bolesti svog muža,
zadržavajući se, uzdrhtala, na najužasnijim pojedinostima. Napokon, Irena je
prepoznala: njena drugarica iz gimnazije koja joj je, one iste sedmice kada je
komunizam pao, napisala: „Oh, draga moja, i mi već ostarismo! Odavno je vreme da
se i ti vratiš!” A kada je još jednom ponovila tu rečenicu, osmeh na njenom
odebljalom licu otkrio je veštačku vilicu.
Ostale žene zatrpale su je pitanjima: „Irena, sećaš li se kad...” Pa onda: „Znaš li
šta se dogodilo sa...?” „Ma, čekaj, ipak bi trebalo da se sećaš njega!” „Neverovatno,
kako si mogla da ga zaboraviš! On neprestano priča samo o tebi!”
Sve do tog časa nisu se zainteresovale za ono što je Irena pokušavala da im
kaže. Šta je predstavljala ta iznenadna promena? I šta su želele da saznaju one koje
nisu htele ništa da čuju? Brzo je shvatila da su njihova pitanja u nečemu posebna:
postavljaju ih da provere da li ona zna ono što one same znaju, da li se ona seća
onoga čega se one sećaju. Sve je to u njoj izazvalo neko čudno neraspoloženje koje je
više nije napuštalo.
Najpre su joj, potpunom nezainteresovanošću za ono što je preživela, odsekle
dvadesetak godina života. A potom su unakrsnim ispitivanjem pokušavale da prišiju
njenu ostavljenu prošlost za njen sadašnji život. Kao da, amputirajući joj podlakticu,
pričvršćuju šaku direktno za lakat, ili kao da, odsecajući joj listove, prišivaju stopala
ravno za kolena.
Sleđena od tih slika, nije bila u stanju da išta odgovori na njihova pitanja; žene,
uostalom, nisu to ni očekivale, već su se, sve pijanije, vratile svojim pričama iz kojih
su isključile Irenu. Posmatrala je kako se njihova usta otvaraju sva u isto vreme, usta
koja melju, izbacuju reči i neprekidno se smeju (zagonetka: kako žene koje nikada ne
slušaju jedna drugu mogu da se smeju onome što su kazale?). Nijedna se više ne
obraća Ireni, međutim, sve su zračile vedrim raspoloženjem. Žena koja je na početku
večeri poručila pivo počela je sada da peva, ostale s njom, pa pošto se proslava
završila, sada već na ulici, nisu prestajale da pevaju.
U postelji, Irena je prevrtala po glavi svoj večerašnji provod, ponovo joj je onaj
stari emigrantski san dolazio na um i ona je ugledala sebe okruženu bučnim i srdačnim
ženama koje su podizale krigle s pivom. Samo, u snu, one su bile u službi tajne
policije i njihov zadatak je bio da je namame u klopku. U čijoj su službi žene s kojima
je bila večeras? „Već je odavno vreme da se i ti vratiš”, rekla joj je stara drugarica iz
klupe s veštačkom vilicom kao u mrtvaca. Poklisarka groblja (otadžbinskog groblja)
zadužena da je prizove redu: da je upozori kako vreme protiče i kako život treba da
se završi tamo gde se i započeo.
Potom je počela da razmišlja o Miladi koja se ponela onako majčinski srdačno i
koja joj je objasnila da nikoga neće zanimati njena odiseja, a Irena je na to pomislila
kako se, uostalom, ni Milada nije za nju zainteresovala. Ali kako joj tako nešto
prebaciti? Zbog čega bi i trebalo da je zanima nešto što nema baš nikakve veze s
njenim životom? To bi bila samo glumljena učtivost i Irena se obradovala što je
Milada bila onako prijatna bez ikakve pritvornosti.
Njena poslednja misao, pre nego što je zaspala, bila je upućena Silviji. Tako
dugo je već nije videla! Kako joj samo nedostaje! Irena je poželela da može da je
povede u kafe i ispriča joj svoje najnovije putovanje u Češku. Da joj objasni u čemu
je teškoća povratka.
Uostalom, ti si bila prva, zamišljala je kako joj govori, koja je pronašla izraz:
Veliki Povratak.
I, znaš, Silvija, danas sam shvatila: mogla bih ponovo da živim s njima, pod
uslovom da sve to što sam doživela s tobom, s vama, u Francuskoj, svečano položim
na oltar otadžbine i spalim. Dvadeset godina mog života u inostranstvu da se
prometne u dim u toku jednog verskog obreda. A žene bi pevale i igrale sa mnom oko
vatre s kriglama piva u dignutim rukama. Tu bi cenu trebalo da platim da mi oproste.
Da me prihvate. Da ponovo postanem jedna od njih.
 12.

Na pariskom aerodromu prošla je carinsku kontrolu i sela u čekaonicu. Na jednoj

klupi, naspram sebe, ugledala je nekog čoveka i nakon samo trenutka oklevanja i
začuđenosti prepoznala ga. Uznemirena, sačekala je trenutak da im se pogledi sretnu
pa mu se nasmešila.
I on se njoj osmehnuo lako se naklonivši. Čim je ustala da krene prema njemu, i
čovek se pridigao.
- Upoznali smo se u Pragu, zar ne? - rekla mu je na češkom. - Sećaš li me se
još?
- Naravno.
- Odmah sam te prepoznala. Nisi se promenio.
- Preteruješ.
- Ne, nisi. Ostao si isti. Bože moj, koliko je sve to sada daleko.
Pa je dodala uz osmeh: „Zahvalna sam ti što si me prepoznao.” Pitala je: „Ostao
si u zemlji sve ovo vreme?”
- Ne.
- Emigrirao si?
- Da.
- A gde si živeo? U Francuskoj?
- Ne.
Uzdahnula je: „Oh, da si i ti živeo u Francuskoj i da se sretnemo tek danas...”
- Sasvim slučajno prolazim kroz Pariz. Živim u Danskoj. A ti?
- Ovde, u Parizu. Bože moj! Ne mogu da poverujem svojim očima. Kako si
živeo sve ovo vreme? Da li si mogao da se baviš svojim zanimanjem?
- Da. A ti?
- Mislim da sam ih imala bar sedam.
- Neću da te pitam koliko si imala muškaraca.
- Ne, ne pitaj me. Obećavam da ni ja neću postavljati tu vrstu pitanja.
- A sada? Vratila si se?
- Ne baš sasvim. Zadržala sam stan u Parizu. A ti?
- Nisam se ni ja vratio.
- Ali dolaziš često?
- Ne. Ovo mije prvi put - rekao je.
 - Oh, tako kasno. Nisi baš žurio!
- Nisam.
- Nemaš nekih obaveza u Češkoj?
- Ja sam potpuno slobodan čovek.
Izrekao je to vrlo lagano s nekom malom setom koja joj nije promakla.
U avionu, sedeo je napred, pored prolaza, tako da se ona više puta okrenula
kako bi ga posmatrala. Nikada nije zaboravila njihov davnašnji susret. Bilo je to u
Pragu, ona je bila s grupom prijatelja u nekom kafeu, dok on, prijatelj njenih
prijatelja, nije skidao oka s nje.
Njihova ljubavna priča završila se pre nego što je i počela. Za nju je ostala
neprežaljena, nikad zarasla rana.
Prišao je, dva puta, da se nasloni na njeno sedište kako bi nastavili razgovor.
Saznala je da će ostati u Češkoj tri ili četiri dana, a zatim još jedan da u gradiću u
unutrašnjosti obiđe rodbinu. Ona se rastužila. Da li može da ostane bar malo u Pragu?
Da, svakako, pred sam povratak u Dansku, možda dan ili dva. Da li bi mogli da se
vide? Bilo bi joj tako drago da se ponovo sretnu! Dao joj je ime hotela u unutrašnjosti
u kome će odsesti.
 13.

I on je bio srećan zbog tog susreta; bila je srdačna, otvorena i prijatna,

četrdesetih godina, lepa, ali on se uopšte nije sećao ko je ona. Veoma je neprijatno
kazati nekome da ga se ne sećaš, ali ovog puta to je bilo još neprijatnije, jer možda je
i nije zaboravio, već je samo nije prepoznao. A priznati takvu stvar nekoj ženi bio je
prostakluk za koji on nije bio u stanju.
Uostalom, ubrzo se uverio da nepoznata žena neće proveravati da li je se seća ili
ne, a pokazalo se da je jednostavno razgovorati s njom. Međutim, kada su jedno
drugom obećali da će se ponovo videti i kada je ona htela da mu da svoj broj telefona,
on se našao u neprilici: kako da nazove nekog kome ne zna ime? Bez objašnjenja joj
je rekao da bi više voleo da ona njega pozove i zamolio je da zapiše broj njegovog
hotela u unutrašnjosti.
Rastali su se na aerodromu u Pragu. On je iznajmio automobil i krenuo
autoputem, a potom jednim manje prometnim drumom. Kad je stigao u grad, potražio
je groblje. Uzalud.
Našao se u novom naselju visokih jednoličnih zgrada koje su ga zbunile.
Ugledavši dečaka od desetak godina, zaustavio je auto i upitao ga kako se stiže do
groblja. Dečak ga je gledao ćuteći. Pomislivši da ga nije razumeo, Jozef je ponovio
pitanje razgovetnije i glasnije, kao stranac koji se upinje da pravilno izgovori.
Napokon, dečak odgovori da mu nije poznato.
Dođavola, kako je moguće da neko ne zna gde se nalazi groblje, jedino u gradu?
Upalio je auto i počeo da se raspituje kod drugih prolaznika, ali sva njihova
objašnjenja ostala su mu nejasna. Napokon je pronašao: stešnjeno iza jednog
novoizgrađenog nasipa, učinilo mu se skromnije i mnogo manje nego nekada.
Parkirao je automobil i uputio se drvoredom lipa, prema grobu. Tu je gledao
kako prolazi, ima tome tridesetak godina, kovčeg s telom njegove majke. Dolazio je
tu često posle toga, prilikom svake posete rodnom gradu. Kada se, mesec dana ranije
pripremao za putovanje u Češku, već je znao da će početi odatle. Zagledao se u
spomenik; mermer je bio prekriven mnoštvom imena: očigledno da je grob u
međuvremenu postao velika spavaonica.
Između spomenika i drvoreda lipa nije bilo ničega sem travnjaka, dobro
održavanog, s cvetnom lejom; pokušao je da zamisli kovčege pod zemljom: morali su
biti jedan pored drugog, u redu po tri, postavljeni na više spratova. Mama je bila na
najnižem. Gde li se nalazio otac? Preminuo je petnaest godina kasnije, bio je
neminovno rastavljen od nje bar jednim spratom kovčega.
Ponovo je video majčinu sahranu. U ono vreme, dole su se nalazila samo dva
pokojnika: roditelji njegovog oca. Njemu se onda činilo sasvim prirodno da njegovu
majku spuste kod roditelja njegovog oca, a nije se čak ni zapitao da li bi ona možda
više volela da pridruži svojim roditeljima. Tek znatno kasnije razumeo je:
popunjavanje porodičnih grobnica odlučuje se mnogo unapred voljom jačeg; očeva
porodica bila je mnogo uticajnija od majčine.
Mnoštvo novih imena na nadgrobnom spomeniku ga je ožalostilo. Nekoliko
godina posle svog odlaska, čuo je za smrt strica, pa strine, a onda za smrt oca. Počeo
je pažljivo da čita imena; neka su pripadala ljudima koje je do tada smatrao živima; to
ga je skoro zaprepastilo. Nije ga potresla njihova smrt (onaj ko se reši da zauvek
napusti svoju zemlju mora se pomiriti da neće više videti svoje rođake), već činjenica
da nije dobio ni jednu čitulju. Komunistička policija je otvarala pisma slana
emigrantima; možda ih je bio strah da mu pišu? Proverio je datume; dve poslednje
sahrane bile su posle 1989. godine. Razlog što mu nisu pisali nije ležao u oprezu.
Istina je bila mnogo crnja: on za njih više nije postojao.
 14.

Hotel je poticao iz poslednjih godina komunizma; moderan, ravan, poput onih

kakve su gradili svuda u svetu, na glavnom trgu, vrlo visok, nadvisivao je gradske
krovove za više spratova. Smestio se u sobi na sedmom spratu, a onda otišao do
prozora. Bilo je sedam sati naveče, smrkavalo se, ulični fenjeri su se palili i trgom je
vladao neverovatan spokoj.
Pre polaska, pokušao je da zamisli kako će izgledati susret licem u lice s
poznatim mestima, s njegovim proteklim životom i zapitao se da li će biti: uzbuđen?
hladan? srećan? utučen? Ništa od svega. U njegovom odsustvu neka nevidljiva metla
prešla je preko doživljaja iz njegove mladosti i pomela sve što mu je bilo blisko; susret
kakvog se bojao nije se zbio.
Nekada davno Irena je posetila neki francuski grad u unutrašnjosti tražeći malo
odmora za svog muža, već ozbiljno bolesnog. Bila je nedelja, grad je bio pust i oni su
zastali na mostu da posmatraju vodu koja je, troma, tekla između dve zelene obale.
Tamo gde je reka činila zaokret jedna stara raskošna kuća okružena baštom učinilo im
se kao umirujuća domaća slika, san o izgubljenom raju. Privučeni tom divotom, sišli
su stepeništem do obale da prošetaju. Posle prvih nekoliko koraka, shvatili su da ih je
nedeljni spokoj zavarao; prolaz je bio zagrađen, naleteli su na neko napušteno
gradilište: mašine, traktori, gomile zemlje i peska; na drugoj obali reke posečena
stabla; kuća čija ih je lepota privukla kada su je posmatrali s visine odavala je pogledu
polomljene prozore i ogromnu rupu umesto vrata; u pozadini se podizala štrkljasta
građevina od desetak spratova; lepota gradskog kutka koji ih je oduševio bila je samo
optička varka; zgažena, ponižena, posramljena, samo se naslućivala kroz sopstvenu
ruševinu. Još jednom, Irena je osmotrila drugu obalu i zapazila da su oborena stabla
bila u cvetu! Posečena, polegla, živela su! U istom času, nenadano, prolomila se
eksplozija preglasne muzike iz jednog zvučnika. Pod udarima tih maljeva, Irena je
poklopila uši rukama i zajecala. Oplakivala je svet koji je nestajao na njene oči. Njen
muž, koji će umreti nekoliko meseci kasnije, uhvatio je za ruku i poveo odatle.
Gigantska nevidijiva metla koja menja, obezličava i briše slike na delu je već
hiljadama godina, ali njeni nekada tako spori pokreti, gotovo neprimetni, toliko su se
ubrzali da se pitam: da li je danas uopšte moguće zamisliti Odiseju? Može li ep o
povratku pripadati još našem vremenu? Onog jutra kada se probudio na obali Itake,
da li bi Odisej uspeo da čuje zanosnu muziku Velikog Povratka da je stara maslina već
bila posečena i da oko sebe nije ugledao nešto što prepoznaje?
Nedaleko od hotela, jedna visoka zgrada pokazivala je svoja gola leđa, slepi zid,
ukrašen ogromnim crtežom. Pomrčina je skrivala natpis, tako da je Jozef mogao
razlikovati samo dve ogromne ruke, stisnute između neba i zemlje. Da li su se oduvek
nalazile tamo?
 Nije se više mogao setiti.
Večerao je sam u hotelskom restoranu i svuda oko sebe slušao šum razgovora.
Bila je to melodija jednog nepoznatog jezika. Šta li se to dogodilo sa češkim u toku
dve protekle mučne decenije? Da li se to naglasak promenio? Očigledno. Nekada
čvrsto postavljen na prvi slog, bio je oslabljen; intonacija je ostala kao bez kostiju.
Izgovor je delovao jednoličnije nego ranije, razvučenije. A zvuk je, prolazeći kroz
nos, rečima davao nešto neprijatno izveštačeno. Verovatno je da se tokom vekova
melodija svakog jezika neprimetno promeni, ali čovek koji dolazi posle dugog
odsustva zbog toga je izgubljen: nagnut nad tanjir, Jozef je slušao nepoznati jezik u
kojem razume svaku reč.
Kasnije, u sobi, podigao je slušalicu i okrenuo broj svog brata. Do njega je dopro
vedar glas koji ga je pozvao da odmah dođe.
- Hteo sam samo da ti javim da sam stigao - rekao je Jožef. - Izvini me za danas.
Ne bih želeo da me posle toliko godina vidite ovakvog. Slobodan si sutra?
Nije čak ni bio siguran da njegov brat još radi u bolnici.
- Biću slobodan za tebe - začuo se odgovor.
 15.

On je zvonio, a njegov brat, pet godina stariji od njega, otvorio mu je vrata.

Rukovali su se i gledali. Bili su to pogledi neobične snage, a dobro su znali i zbog
čega: opažali su brzo, neupadljivo, brat kod brata, kosu, bore, zube; svaki od njih
znao je šta traži na licu ispred sebe, svaki od njih znao je da onaj drugi traži istu stvar
na njemu. Stideli su se toga, jer su tražili da procene rastojanje koje deli onog drugog
od kraja života ili, kako se to neuvijenije kaže, tražili su na drugom znake smrti. Želeli
su da okončaju što pre s tim bolesnim osmatranjem i žurili su da nađu reč s kojom će
pasti u zaborav onih nekoliko kobnih sekundi, neki prekor, pitanje, ili, ako je moguće
(a što je kao dar s neba!), neku šalu (međutim, ništa slično tome im nije dolazio u
pomoć).
- Uđi! - rekao je najzad brat i, obgrlivši Jozefa oko ramena, poveo ga u dnevnu
sobu.
 16.

- Očekujemo te od kako se ono srušilo - rekao je brat kad su seli. - Svi emigranti
su se već vratili, ili su se bar pojavili ovde. Ne, ne, nije to prekor. Ti najbolje znaš šta
treba da radiš.
- Varaš se - nasmejao se Jozef - ne znam.
- Došao si sam? - upitao ga je brat.
- Da.
- Došao si na duže?
- Ne znam.
- Svakako ćeš morati da se dogovoriš sa svojom ženom. Oženio si se tamo,
koliko znam.
- Da.
- Jednom Dankinjom - rekao je njegov brat nesigurno.
- Da - rekao je Jozef i zaćutao.
Ovo ćutanje dovelo je brata u nepriliku, a Jozef, tek da bi nešto kazao, upitao je:
„Kuća je sada tvoja?”
Nekada je njihov stan činio deo kuće za izdavanje na tri sprata čiji je vlasnik bio
njihov otac; na drugom spratu je stanovala porodica (otac, majka i dva sina),
preostala dva sprata su izdavali. Posle komunističke revolucije 1948. godine kuća im
je bila oduzeta, a članovi porodice su zadržali samo stanarsko pravo.
- Da - odgovorio je brat vidno zbunjen. - Pokušali smo da te pronađemo, ali
uzalud.
- Kako to? Pa ti imaš moju adresu!
Posle 1989. godine sva imovina koju je država nasilno oduzela (fabrike, hoteli,
kuće, livade, šume) bila je vraćena ranijim vlasnicima (tačnije, njihovoj deci ili
unucima); taj postupak se zvao povraćaj. Bilo je dovoljno da se na sudu da izjava o
vlasništvu i, po isteku roka od godine dana u toku koje se ovo potraživanje moglo i
osporiti, povraćaj se vršio neopozivo. Ovakvo zakonsko pojednostavljenje stvorilo je
uslove za mnoštvo prevara, ali i izbeglo brojna suđenja oko nasledstva, žalbe i tužbe,
te učinilo da se u začuđujuće kratkom roku iznova rodi klasno društvo s bogatom i
preduzimljivom buržoazijom, sposobnom da privredu zemlje postavi na noge.
- O svemu se postarao advokat - odgovorio je brat još smeten. - Sada je već
kasno.
Procedura je okončana. Ali, ne brini, mi ćemo se sporazumeti i bez advokata.
U tom času ušla je snaha. Ovog puta nije bilo čak ni sudara pogleda: ona je bila
toliko ostarila da je sve bilo jasno čim je stupila preko praga. Jozef je osetio potrebu
da sagne glavu i da je posmatra kasnije, krišom, kako je ne bi uplašio. Ispunjen
sažaljenjem, ustao je i prišao da je poljubi.
Ponovo su seli. Nemoćan da dođe sebi od zaprepašćenja, Jozef je ponovo
osmotrio; da je sreo na ulici, ne bi je prepoznao. To su stvorenja koja su mi najbliža,
mislio je, moja porodica, jedina koju imam, moj brat, moj jedini brat. I ponavljao je u
sebi ove reči kao da je želeo da produži svoje uzbuđenje pre nego što ono sasvim
iščezne.
Taj priliv razneženosti podstakao ga je da mu kaže: „Zaboravi potpuno priču o
kući.
Slušaj, ozbiljno, budimo otvoreni, meni nije stalo da ovde išta posedujem. Moj
život nije ovde.”
Umiren, brat je ponovio: „Ne, ne, ja volim pravičnost u svemu. Uostalom, i
tvoja žena bi trebalo da se složi s tim.”
- Razgovarajmo o nečem drugom - rekao je Jozef, spušajući ruku na bratovljevu
i stiskajući je.
 17.

Proveli su ga kroz čitav stan da vidi promene koje su usledile posle njegovog
odlaska.
U jednoj od soba ugledao je sliku koja mu je pripadala. Nakon što je odlučio da
napusti zemlju, morao je da deluje brzo. Stanovao je tada u jednom drugom gradu u
unutrašnjosti i, primoran da drži u tajnosti nameru da emigrira, nije smeo da se izda
razdeljujući svoje stvari prijateljima. Uoči odlaska, stavio je ključeve u koverat i
poslao ih bratu. Potom mu je telefonirao iz inostranstva i zamolio ga da uzme iz stana
sve što mu treba pre nego što ga država prisvoji. Kasnije, kada se već nastanio u
Danskoj, srećan što može da započne novi život, nije imao ni najmanju želju da se
trudi da sazna šta je njegov brat uspeo da spase i šta je s tim učinio.
Dugo je posmatrao sliku: sirotinjsko radničko predgrađe naslikano onom
hrabrom maštovitošću boja koje su podsećale na slike fovista s početka veka. Nešto
kao Deren, na primer. Ipak, slika je bila daleko od podražavanja; da je bila izložena
na Jesenjem salonu 1905. godine u Parizu, sa ostalim platnima fovista, čitav svet bi
bio iznenađen njenom neobičnošću i zagolican tajanstvenim mirisom posetiteljke
pristigle izdaleka. A zapravo, slika je nastala 1955. godine, u vreme kada je doktrina
socijalističke umetnosti zahtevala dosledni realizam: autor, ubeđeni modernista, više je
voleo da slika onako kako se slikalo u čitavom svetu, što znači apstraktno, ali, kako je
pritom želeo i da izlaže, bio je primoran da pronađe, što se graničilo s neverovatnim,
zajedničku tačku između ideološkog zahteva i svojih umetničkih zamisli; čatrlje koje
su evocirale život radnika bile su ustupak ideologiji, boje, nedvosmisleno sanjarske,
poklon samom sebi.
Jozef je posetio njegov atelje šezdesetih godina kada je zvanična doktrina već
gubila na snazi i kada je umetnik bio slobodan da slika sve što želi. Bezazleno iskreno,
Jozefu su se više dopali stariji radovi od novih, a slikar, koji je prema svom
radničkom fovizmu gajio naklonost pomešanu s gađenjem, poklonio mu je sliku bez
žaljenja; čak je četkicom pored svog potpisa dodao i posvetu s Jozefovim imenom.
- Dobro si poznavao ovog slikara - primetio je brat.
- Da, spasao sam mu psa.
- Hoćeš li otići da ga obiđeš?
- Ne verujem.
Malo posle 1989. godine, Jozef je primio u Danskoj čitavu gomilu fotografija
novih slikarevih platana stvorenih, ovog puta, u punoj slobodi: bilo ih je nemoguće
razlikovati od miliona drugih slika koje nastaju širom planete; slikar je mogao da se
ponosi dvostrukom pobedom: bio je potpuno slobodan i potpuno istovetan s drugima.
- I dalje ti se sviđa ova slika? - zapitao ga je brat.
 - Da, i dalje je lepa.
Brat je pokazao na ženu pokretom glave; „Kati je mnogo voli. Svakog dana
zastaje pred njom.” Potom je dodao: „Dan nakon svog odlaska rekao si mi da je dam
tati. On ju je okačio iznad svog radnog stola u bolničkoj kancelariji. Znajući koliko je
Kati voli, pre nego što je umro, poklonio ju je njoj.” A posle kraćeg ćutanja: „Ti to ne
možeš ni da zamisliš.
Preživeli smo užasne godine.”
Posmatrajući snahu, Jozef se setio da je nikada nije voleo. Ta nekadašnja
odbojnost (koju mu je ona uzvraćala istom merom) učini mu se sada glupa i
nepotrebna. Dok je stajala pred slikom i posmatrala je, lice joj je izražavalo tako
tužnu nemoć da je Jozef, saučestvujući, rekao bratu: „Znam.”
Brat je počeo da mu opisuje porodične nevolje, dugo očevo umiranje, Katinu
bolest, neuspeli brak njihove kćeri, spletke protiv njega u bolnici u kojoj je njegov
položaj bio otežan činjenicom da je Jozef emigrirao.
Poslednja primedba nije bila izgovorena prekornim tonom, ali Jozef nije ni
sumnjao s kakvim su neprijateljstvom brat i snaha govorili o njemu ozlojeđeni što je
skoro bez razloga napustio zemlju, i da su ga zasigurno optuživali za neodgovornost:
vlast je zagorčavala život rođacima emigranta.
 18.

U trpezariji je bio postavljen sto za ručak. Razgovor se ubrzao, jer su brat i

snaha hteli da ga obaveste o svemu što se dogodilo u njegovom odsustvu. Godine su
lebdele nad tanjirima, kada ga je snaha iznenada napala: „I ti si takođe imao svoje
godine fanatizma. Na koji si samo način govorio o crkvi! Svi smo te se plašili.”
Ova ga je primedba iznenadila. „Plašili ste se mene?” Snaha je čvrsto ostala pri
svome. On je osmotrio: na tom licu, do pre nekoliko trenutaka neprepoznatljivom,
isplivale su nekadašnje crte.
Reći da su ga se mogli bojati bilo je zaista besmisleno, snahina sećanja mogla su
da se odnose samo na njegove gimnazijske dane, kada je imao između šesnaest i
devetnaest godina.
Vrlo je moguće da se rugao pobožnosti, ali njegove reči nisu imale ničeg
zajedničkog s borbenim ateizmom vlasti, niti su bile namenjene ikome mimo članova
porodice koji nikada nisu propuštali nedeljnu misu, što je kod Jozefa podsticalo želju
da ih podbada. Maturirao je 1951, tri godine nakon revolucije, a kada je odlučio da
studira veterinu, bio je ponet istom drskošću: lečenje bolesnih i služba čovečanstvu
bilo je veliki porodični ponos (još njegov deda je bio lekar), a on se pravio kako više
voli krave nego ljude. Međutim, niti je koga zadivio niti postideo svojom pobunom;
veterina je uživala manji ugled u društvu, njegov je izbor bio shvaćen kao nedostatak
ambicije, prećutna saglasnost da zauzme drugorazredno mesto u porodici, iza svog
brata.
Napreskok, pokušao je da objasni (i njima i sebi samom) svoje pubertetsko
ponašanje, ali su mu reči s mukom izlazile iz usta pošto je snahin sleđeni osmeh
upućen njemu izražavao nemo neslaganje sa onim što je govorio. Shvatio je da je
nemoćan: to je već postalo pravilo: svi oni koji sopstveni život vide kao brodolom
polaze u potragu za krivcima. A Jozef je bio dvostruki krivac: i kao mladić koji je
ružno govorio o Bogu, i kao zreo čovek koji je emigrirao. Izgubio je volju da bilo šta
objašnjava, a brat, dobar diplomata, skrenuo je razgovor na drugu temu.
Brat, student druge godine medicine, bio je izbačen s fakulteta 1948. zbog svog
buržoaskog porekla; da ne bi izgubio nadu da će nastaviti studije i postati hirurg kao
njegov otac, činio je sve da dokaže pripadnost komunizmu tako da je jednog dana,
pomiren sa sudbinom, ušao u partiju u kojoj je ostao sve do 1989. godine. Putevi dva
brata počeli su da se razilaze: udaljen sa studija, primoran da se odrekne svojih
uverenja, stariji je imao osećaj (i imaće ga uvek) da je žrtvovan; na studijama
veterine, manje traženim, manje nadziranim, mlađi nije imao potrebu da dokazuje bilo
kakvu privrženost vlastima: u očima svog brata izgledao je (i izgledaće uvek) kao
srećković koji ume da se spretno izvuče iz svega, običan begunac.
U avgustu 1968. godine ruska vojska je preplavila zemlju; čitavu sedmicu potom
ulice svih gradova urlale su od ogorčenja. Nikada zemlja nije bila u toj meri
domovina, ni Česi u toj meri Česi. Zaslepljen mržnjom, Jozef je bio spreman da se
baci pod tenkove. Potom su svi rukovodeći ljudi države bili uhapšeni i pod stražom
sprovedeni u Moskvu, primorani da na brzinu sklepaju mirovni sporazum, a Česi, još
gnevni, vratili su se kućama. Nekih četrnaest meseci kasnije, na pedeset drugu
godišnjicu ruske Oktobarske revolucije, nametnute zemlji kao državni praznik, u
predgrađu u kome je imao kabinet, Jozef je seo u auto i krenuo da obiđe porodicu na
drugom kraju zemlje. Kad je stigao u grad, usporio je; bio je radoznao da vidi koliko
će prozora biti ukrašeno crvenim zastavama koje u toj godini poraza nisu značile ništa
drugo do potčinjavanje. Bilo ih je više nego što je očekivao: oni koji su ih okačili činili
su to možda protiv svojih ubeđenja, iz opreza, s nekim neodređenim strahom, ali, u
svakom slučaju, dobrovoljno, pošto ih niko nije prinudio, niko im nije pretio.
Zaustavio se ispred rodne kuće. Na drugom spratu, na kome je stanovao njegov brat,
blistala je ogromna, užasno crvena, zastava. Posmatrao ju je čitav minut, ne izlazeći
iz kola: potom je pritisnuo papučicu za gas i produžio. Na povratku kući, odlučio je da
napusti zemlju. To nije značilo da ne bi mogao u njoj da živi. Mogao je tamo potpuno
neometano da leči krave. Ali bio je samac, razveden, bez dece, slobodan. A pošto mu
je dat samo jedan život, više je voleo da ga proživi na nekom drugom mestu.
 19.

Po završetku obeda, sa šoljicom kafe, Jozef je razšmišljao o svojoj slici. Pitao se

kako da je ponese i da li će biti preterano glomazna u avionu. Možda je lakše da
platno skine s rama i savije ga?
Taman je hteo da započne razgovor o tome kada mu je snaha rekla: „Sigurno ćeš
ići da se vidiš s N.”
- Još ne znam.
- To je bio tvoj veliki prijatelj.
- On je i dalje moj prijatelj.
- Četrdeset osme, svi su pred njim drhtali. Crveni komesar! Ali za tebe je mnogo
učinio, zar ne? Njegov si dužnik!
Žureći da prekine ženu, brat je pružio Jozefu smotuljak hartije: „Ovo je tata
čuvao kao uspomenu na tebe. Pronašli smo posle njegove smrti.”
Po svoj prilici, brat je hitao u bolnicu; njihov se susret bližio kraju i Jozef je
shvatio kako se o njegovoj slici više neće razgovarati. Kako je to moguće? Snaha se
sećala prijatelja N., a njegovu sliku je zaboravila! Pa ipak, ma koliko bio spreman da
se odrekne čitavog svog nasledstva, svog dela kuće, slika je pripadala njemu, samo
njemu, s njegovim imenom ispisanim u uglu pored slikarevog! Kako samo i ona i
njegov brat mogu da se pretvaraju da to ne znaju?
Atmosfera je najednom nekako otežala i brat je počeo da priča nešto šaljivo.
Jozef ga nije više slušao. Bio je rešen da traži svoju sliku i zanet onim što je želeo da
kaže bacio je rasejan pogled na bratovljevu šaku i na sat koji je nosio. Prepoznao ga
je: veliki, crn, pomalo izašao iz mode; ostao je u stanu i brat ga je prisvojio. Ne, Jozef
nije imao nikakvog razloga da bude zbog toga ogorčen. Sve se odigralo po njegovim
uputstvima; pa ipak, kada je video svoj sat na tuđoj ruci, osetio je čudnu nelagodnost.
Svet mu se učinio onakvim kakav bi izgledao nekoj umrloj osobi koja je, nakon
dvadeset godina, ustala iz groba: dodirivao je zemlju stidljivim korakom onoga koji se
odvikao od hodanja; jedva je raspoznavao svet u kome je živeo, ali se bez prestanka
saplitao o tragove svog života: video je svoje pantalone, svoju kravatu, na telima onih
koji su ostali da žive i koji su ih, potpuno prirodno, među sobom razdelili, sve je to
video, ali nije tražio ništa natrag: mrtvi su stidljivi. I ophrvan tom stidljivošću mrtvih,
Jozef nije nalazio snage da kaže ni jednu jedinu reč povodom svoje slike.
Ustao je da krene.
- Svrati večeras. Večeraćemo zajedno - rekao je brat.
Jozef je ugledao pred sobom lice svoje žene; osetio je gotovo bolnu potrebu da
joj se obrati, da razgovara s njom. Ali nije mogao: brat je gledao u njega očekujući
odgovor.
 - Oprosti, imam vrlo malo vremena. Kada ponovo budem došao - rekao je i
oboma srdačno stisnuo ruke.
Na povratku u hotel, lice njegove žene ponovo je iskrsnulo pred njim i on se
zaneo: „To je bila tvoja greška. Ti si mi kazala da treba da dođem. Ja nisam želeo.
Ništa me nije privlačilo da se vratim. Ali ti se nisi složila s tim. Ne otići, bilo je po tebi,
neprirodno, neopravdano, pa čak i ružno. Da li još misliš da si bila u pravu?”
 20.

Kada se ponovo našao u svojoj sobi, otvorio je paketić koji mu je brat dao:
album sa fotografijama iz njegovog detinjstva, majka, otac, brat, i na mnogobrojnim
slikama mali Jozef; odložio ga je na stranu da ga sačuva. Dve dečje slikovnice; bacio
ih je u korpu za otpatke. Jedan dečji crtež drvenom bojicama s posvetom: „mami za
rođendan” i njegov nespretni potpis; bacio je i njega. Zatim jedna sveščica. Otvorio je:
njegov gimnazijski dnevnik. Kako ga je samo mogao ostaviti kod roditelja?
Početni zapisi nose datume iz prvih godina komunizma, ali se u svojoj
radoznalosti razočarao jer je našao samo beleške o sastancima s devojkama iz škole.
Mladi razvratnik? Ma ne: balavac. Listajući rasejano, zaustavio se kod reči prekora
upućenih jednoj devojci: „Rekla si mi da je u ljubavi uvek reč o čulima. Oh, mala
moja, pobegla bi glavom bez obzira ako bi ti neki muškarac priznao da želi samo tvoje
telo. I tako bi upoznala šta znači prava usamljenost.”
Usamljenost. Ova se reč često sretala. Pokušavao je da ih zaplaši opisujući
strašan ukus samoće. Da bi ga volele, popovao im je kao dušebrižnik: bez osećanja,
telesna ljubav se prostire poput pustinje u kojoj se umire od tuge.
Čitao je, ali se ničega nije sećao. Šta je želeo da mu poruči taj nepoznati mladić?
Da ga podseti da je nekada ovde živeo pod svojim imenom? Jozef je ustao i prišao
prozoru. Trg je bio obasjan suncem kasnog popodneva, a slike onih dveju ruku na
ogromnom zidu bile su ovog puta jasno vidljive: jedna bela, druga crna. Iznad njih,
skraćenica od tri slova obećavala je „sigurnost” i „saradnju”. Nesumnjivo, slika je
nastala posle 1989. godine, kada je zemlja usvojila slogane novog doba: bratstvo svih
rasa, mešavinu svih kultura; jedinstvo za sve, jedinstvo svih.
Jozef je video mnogo stisnutih ruku na plakatima! Češki radnik koji steže ruku
ruskom vojniku. Koliko god da ih je mrzeo, takve propagandne slike činile su
nedvosmisleno deo istorije Čeha koji su imali hiljade razloga da stegnu ili odgurnu
ruke Rusa ili Nemca! Ali jedna crna ruka? U toj zemlji ljudi jedva da su i znali da
postoje crni ljudi. Njegova majka nikada u životu nije srela ni jednog jedinog.
Posmatrao je te ruke okačene između neba i zemlje, ogromne, mnogo veće od
crkvenog zvonika, ruke koje su izmestile taj prostor u neki drugačiji dekor. I ispitivao
je dugo taj trg pod sobom kao da traži tragove koje je kao mladić ostavio na kaldrmi
kojom je šetao sa školskim drugovima.
„Školski drugovi”; izgovarao je tu reč lagano, šapatom, da bi osetio miris
(slabašan! jedva primetan) prve mladosti, onog prošlog vremena, izgubljenog,
zaboravljenog vremena, žalosnog kao napuštena deca; ali nasuprot Ireni u onom
francuskom gradiću u unutrašnjosti, nije osetio nikakvu nežnost prema toj prošlosti
koja se, nemoćna, ipak nazirala; i nikakve želje za povratkom; ničega sem laganog
opreza; udaljavanja.
 Da sam lekar, postavio bih u njegovom slučaju sledeću dijagnozu: „bolesnik pati
od jedne vrste nedostatka nostalgije”?
 21.

Međutim, Jozef nije verovao da je bolestan. Verovao je u svoje rasuđivanje. To

što ne oseća nostalgiju po njemu je samo dokaz koliko malo zavređuje njegov
nekadašnji život.
Trebalo bi, dakle, da ispravim postavljenu dijagnozu: „Bolesnik pati od
mazohistički iskrivljenog sećanja”. I zaista, on se sećao samo situacija u kojima je bio
nezadovoljan sobom. Nije mu se sviđalo njegovo detinjstvo. Ali zar nije, kao dete,
dobijao sve što je poželeo? Zar njegovog oca nisu obožavali svi njegovi pacijenti?
Zbog čega se njegov brat time ponosio, a on nije? Često se tukao sa svojim malim
drugarima i tukao se junački. Elem, uspeo je da zaboravi sve svoje pobede, a sećaće
se uvek kako ga je jedan drug, kojeg je smatrao slabijim, bacio jednog dana na leđa i
držao tako deset sekundi koje je odbrojao naglas. Još i danas oseća na svom telu taj
ponižavajući pritisak uz zemlju. Dok je još živeo u Češkoj i sretao ljude koji su ga
poznavali od ranije, uvek se čudio ako bi primetio da ga oni smatraju prilično hrabrim
(on je o sebi mislio da je slabić), prilično zajedljivim (on je verovao da je dosadan) i
dobričinom (dok se on sećao samo svojih sitnih pakosti).
Znao je dobro da ga sopstveno sećanje mrzi, da ne prestaje da ga blati; zato je
sebe primoravao da mu ne veruje i da bude blagonakloniji prema sopstvenom životu.
Uzaludan trud: nije mu pričinjavalo nikakvo zadovoljstvo da gleda unazad i činio je to
što je moguće ređe.
Svejedno da li je bio spreman da poveruje drugima ili sebi, ipak je svoju zemlju
napustio zbog toga što nije mogao da je gleda potlačenu i poniženu. I mada je tačno to
što kaže, ipak nisu svi Česi koji su se poput njega osećali potčinjeni i poniženi odmah
potrčali u inostranstvo. Ostali su u svojoj zemlji zato što vole sebe i zato što su voleći
sebe same voleli i svoje živote neodvojive od mesta na kome su se odvijali. Pošto je
njegovo sećanje bilo podmuklo i nije mu pružalo ništa od onoga što bi moglo da učini
dragocenijim njegov život u sopstvenoj zemlji, prešao je granicu bez i jedne trunke
žaljenja.
Da li je njegovo sećanje izgubilo svoj štetni uticaj u drugoj zemlji? Da: jer tamo
Jozef nije imao ni razloga, ni prilike, da se bavi sećanjima na zemlju u kojoj više nije
živeo, takva je zakonitost mazohističnog pamćenja: čim neki deo života počne da tone
u zaborav, čovek se otrese onoga što ne voli i postaje lakši, slobodniji.
Najvažnije je da se u tuđini Jozef zaljubio, a ljubav predstavlja opijenost
sadašnjim vremenom. Vezanost za sadašnjicu potisnula je njegova sećanja, zaštitila ga
od njihovog uplitanja; njegova sećanja nisu postala dobronamernija, samo su
zanemarena, odgurnuta, izgubila svoju moć nad njim.
 22.

Što smo više vremena ostavili za sobom, to je neumitniji glas koji nas poziva da
se vratimo. Ova izreka deluje nepobitno, a ipak je potpuno pogrešna. Čovek stari,
kraj se nazire, svaki trenutak mu je sve dragoceniji i nema previše vremena da gubi na
sećanja. Treba razumeti matematički paradoks nostalgije: ona je najsnažnija u prvoj
mladosti kada je obim doživljenog potpuno beznačajan.
Iz magle vremena u kojem je Jozef bio gimnazijalac izvući ću sećanje na jednu
devojku; ona je bila vitka, lepa, bila je devica i tužna zato što se upravo rastala s
jednim mladićem. To je bio njen prvi ljubavni raskid, patila je zbog toga, ali je bol bio
slabiji od začuđenosti pred otkrićem pojma vremena; sagledavala ga je onako kao što
ga nikada ranije nije videla.
Do tada, vreme je za nju imalo izgled sadašnjeg vremena koje grabeći napred
guta budućnost; plašila ju je njegova brzina (kao kad čekamo da se dogodi nešto
strašno) ili ljutila njegova sporost (kao kad čekamo da se dogodi nešto lepo). Tada joj
se vreme učinilo potpuno drugačije; nije to bilo pobedonosno sadašnje vreme koje se
hvata u koštac s budućnošću, bilo je to poraženo, porobljeno sadašnje vreme nad
kojim je prevagnula prošlost. Videla je jednog mladića koji se odvajao od njenog
života i odlazio zauvek nedostižan. Sleđena, nije bila u stanju ništa drugo da čini osim
da posmatra kako se udaljava delić njenog života, mogla je samo da gleda i pati. Tako
je spoznala potpuno novo osećanje koje se naziva tugovanje.
Taj osećaj, ta neizmerna želja za povratkom, lako je uverila u postojanje
prošlosti, snage prošlosti, njene prošlosti; na kući njenog života pojavili su se prozori,
prozori okrenuti unazad, prema onome što je proživela; bez tih prozora, od tog časa,
ne bi se mogao više ni zamisliti njen život.
Jednog dana, s novim ljubavnikom (platonskim ljubavnikom, razume se) uputila
se kroz šumu pored grada; tim istim putem ona je, nekoliko meseci ranije, šetala sa
starim ljubavnikom (onim zbog kojeg je, posle njihovog raskida, prvi put tugovala i ta
ju je podudarnost dirnula). Odlučno je krenula u pravcu male, trošne kapele na
raskršću šumskih puteva zato što je tamo njen prvi ljubavnik poželeo da je poljubi.
Nezadrživo iskušenje nagonilo je da iznova doživi trenutke prohujale ljubavi. Želela je
da se dve ljubavne priče povežu, prepletu i pomešaju, da jedna drugu oponašaju i da
se obe uvećaju međusobnim spajanjem.
Kada je njen ondašnji ljubavnik, na tom mestu, pokušao da zastane i da je
privije uza se, ona ga je, sva srećna i preneražena, ubrzavši korak, sprečila u tome.
Šta će se dogoditi ovog puta? Njen novi ljubavnik takođe usporava korak i sprema se
da je zagrli! Opčinjena tim ponavljanjem (čudesnim ponavljanjem), povinovala se
imperativu sličnosti i požurila odsečnim korakom, vukući i njega za ruku.
Od tog časa, puštala je da je opčine te sličnosti, ti ovlašni dodiri sadašnjosti i
prošlosti; istraživala je odjeke, saglasnosti i sazvučja koja su joj dočaravali rastojanje
između onoga što je bilo i onoga što jeste, vremensku dimenziju (tako nepoznatu,
tako začuđujuću) njenog života; stekla je utisak da na taj način napušta devojaštvo,
da postaje zrela, odrasla, što je za nju značilo: postati ona koja je upoznala vreme,
koja je ostavila za sobom isečak života na koji može da se osvrne i da ga sagleda.
Jednog dana ugledala je svog novog ljubavnika kako trči prema njoj u plavom
sakou i setila se da joj se i njen prvi ljubavnik dopadao u plavom sakou. Dva dana
kasnije, gledajući je u oči, on se izrazio pohvalno o njima jednom vrlo neobičnom
metaforom, ona je bila oduševljena jer joj je, baš povodom njenih očiju, onaj prvi
ljubavnik rekao doslovce takvu istu neobičnu rečenicu. Te podudarnosti su je
očaravale. Nikada još nije bila tako ispunjena lepotom kao kada se nostalgija za
njenom prohujalom ljubavi utopila u iznenađenja njene nove ljubavi. Mešanje
nekadašnjeg ljubavnika u priču koju upravo živi nije po njoj nikakvo potajno
neverstvo, već, naprotiv, povećanje njene nežnosti prema ovome koji hoda pored nje.
Tek kad bude nešto starija, videće u ovim sličnostima jadnu bezličnost
pojedinaca (svi zastaju na istim mestima da bi se poljubili, biraju sličnu odeću,
udvaraju se ženama uvek istim izrazima), i zamornu istovetnost događaja (koji nisu
ništa drugo do uporno ponavljanje jednih te istih zbivanja), ali kada je bila devojka,
primala je te podudarnosti kao nešto čudesno, nestrpljiva da im otkrije značenja.
Činjenica da je njen novi ljubavnik neverovatno podsećao na doskorašnjeg činila je
ovoga izuzetnijim i jedinstvenijim te je gotovo poverovala da joj je na neki tajanstveni
način bio predodređen.
 23.

Ne, nije bilo u dnevniku nikavih aluzija na politiku. Baš nikakve slike vremena,
osim možda čistunstva prvih godina komunizma, sa, u drugom planu, težnjom za
idealnom ljubavlju. Jozef se zaustavlja na jednoj ispovesti nevinog mladića: on uspeva
da sakupi dovoljno hrabrosti da pomiluje grudi neke devojke, ali mora da pobedi
sopstvenu stidljivost da joj stavi ruku na zadnjicu. Pokazuje čak i smisao za
preciznost: „Na jučerašnjem sastanku usudio sam se da dva puta uhvatim D. za
dupe.”
Uplašen od te zadnjice, on utoliko više priželjkuje osećanja. „Ona me uverava u
svoju ljubav, to što mi je obećala da ćemo voditi ljubav moja je pobeda... (očigledno,
snošaj kao dokaz ljubavi njemu je važniji od fizičkog čina samog po sebi) ...ali,
razočaran sam: nema nikakvog zanosa na našim sastancima. Plaši me i da zamislim
naš zajednički život.” A nešto dalje: „Koliko je zamorna vernost koja nema izvor u
pravoj strasti.”
Zanos; zajednički život; prava strast. Jozef se zaustavlja na ovim rečima. Šta one
mogu da znače jednom nezrelom mladiću? One su koliko velike toliko i neodređene, a
njihova snaga i počiva na njihovoj nejasnosti. Bio je u potrazi za osećanjima koja nije
razumeo, tražio ih je kod svoje partnerke (vrebajući svaki tračak osećanja na njenom
licu), tražio ih je u sebi samom (u toku dugih časova introspekcije), ali je neprekidno
nezadovoljan.
I tada je zapisao (Jozef ipak mora da prizna iznenađujuću oštroumnost te
opaske); „želja da osetim sažaljenje prema njoj i želja da je nateram da pati jedna su
te ista želja.” I zaista, on se i ponaša kao da je vođen tom rečenicom: da bi osetio
sažaljenje (i dostigao vrhunac patnje čini sve da njegova prijateljica pati), on je muči:
„Probudio sam u njoj sumnju u moju ljubav.
Pala mi je u zagrljaj, tešio sam je, kupao sam se u njenoj tuzi i, na trenutak,
osetio kako se u meni razgoreva plamičak uzbuđenja.”
Jozef je pokušao da razume nevinog mladića, da se stavi na njegovo mesto, ali
nije uspevao. Ta sentimentalnost pomešana sa sadizmom u suprotnosti je sa onim što
voli i njegovom prirodom. Iscepavši praznu stranicu iz dnevnika, uzeo je olovku i
prepisao rečenicu: „Kupao sam se u njenoj tuzi.” Dugo je posmatrao dva rukopisa:
nekadašnji je pomalo nespretan ali slova imaju isti oblik kao i njegov današnji. Ta
sličnost mu je neprijatna, razdražuje ga i vređa. Kako dva tako strana, tako različita
bića mogu da imaju isti rukopis?
Gde je ta dodirna tačka između njihovih priroda koja čini da on i taj balavac
mogu da budu ista osoba?
 24.

Ni nevini mladić, ni gimnazijalka nemaju stan u kome bi mogli da budu sami;

snošaj koji mu je obećala morao je da bude odložen do letnjeg raspusta koji je još
daleko. U iščekivanju, provode vreme držeći se za ruke, na ulici ili u šumarku (mladi
ljubavnici bili su, dakle, neumorni šetači), osuđeni na stalno iste razgovore ili
milovanja bez nastavka. U toj pustinji lišenoj zanosa, on joj je izjavio jednog dana
kako je njihov rastanak neminovan pošto se on uskoro seli u Prag.
Jozef je i sam iznenađen onim što čita; preseljenje u Prag? Takav plan je
jednostavno bio neizvodljiv zbog toga što njegova porodica nije nikako želela da
napusti njihov grad. I odjednom, sećanje iskrsava iz zaborava nepodnošljivo prisutno i
živo: on stoji na šumskom puteljku, licem u lice s tom devojkom i priča joj o Pragu!
Govori joj o svom preseljenju i laže! Odlično se seća da je svestan da laže, vidi sebe
kako govori i laže, laže da bi učenicu naterao na plač!
Čitao je: „Jecajući, ona me je ljubila. Pratio sam sa izuzetnom pažnjom svako
ispoljavanje njenog bola i žalim samo što ne mogu da se setim tačnog broja njenih
jecaja.”
Da li je to moguće? Prateći sa izuzetnom pažnjom svako ispoljavanje njenog
bola, brojao je jecaje! Mučitelj-knjigovođa! Bio je to njegov način da voli, da živi, da
uživa, da ispunjava zadatak ljubavi! Stezao ju je u naručju, ona je jecala, a on brojao!
Nastavljao je da čita: „Potom, ona se umirila i kazala mi je: ’Tek sada razumem
one pesnike koji, sve do svoje smrti, ostaju verni.’ Potom je okrenula lice prema
meni, a usne su joj drhtale.” U dnevniku, reč drhtale je podvučena.
Njenog odgovora i usana koje su drhtale on se ne seća. Jedino živo sećanje jeste
trenutak kada počinje da laže o preseljenju u Prag. Ništa drugo nije mu ostalo u
sećanju.
Upinje se da se jasnije seti crta lica ove romantične devojke koja se ne poziva na
pevače ili tenisere već na pesnike; na pesnike „koji, sve do svoje smrti, ostaju verni”!
Upija mirise te staromodne rečenice, brižljivo zapisane i oseća sve više nežnost prema
toj devojci, tako prijatno neobičnoj. Jedino što joj zamera jeste da se zaljubila u
odvratnog balavca koji nije želeo ništa drugo osim da je muči.
Ah, taj balavac; video ga je kako netremice gleda u usne mlade devojke koja se
sprema da pođe na skijanje, na sedam dana, sa svojim razredom; balavac se buni,
preti joj raskidom; ona mu objašnjava da je to obavezno po školskom programu; on
ništa ne želi da čuje i počinje da besni (opet jedan zanos! zanos iz besa!) „Ako odeš,
svršeno je s nama.
Kunem ti se, svršeno!”
Šta mu je ona odgovorila? Da li su njene usne drhtale kada je začula njegovu
histeričnu viku? Svakako da nije, jer taj nekontrolisani pokret usana, taj devičanski
orgazam, uzbuđivao ga je toliko da sigurno ne bi propustio da ga zabeleži. Očigledno,
ovog puta, precenio je sopstvenu važnost. Jer, nije usledila nikakva beleška u kojoj se
pominje gimnazijalka. Nastavlja s nekoliko bledih opisa sastanka s nekom drugom
devojkom (preskače redove) i dnevnik se završava na kraju sedmog razreda (u češkoj
gimnaziji bilo ih je osam), tačno u času kada mu jedna od njega starija žena (nje se,
pak, dobro seća) otkriva telesnu ljubav i postavlja njegov život na sasvim drugi
kolosek; o svemu tome više ni jedne beleške, dnevnik je umro s gubitkom nevinosti
svog autora; jedno kratko poglavlje njegovog života se okončalo i, bez nastavka ili
žaljenja, odbačeno u mračni ćošak zaboravljenih stvari.
Počeo je da cepa stranice dnevnika u komadiće. Čin bez sumnje preteran,
nepotreban, ali morao je dati oduška gnevu; morao je potpuno da uništi tog balavca
kako ga jednog dana (makar i u ružnom snu) ne bi s njim pomešali, izviždali umesto
njega, okrivili za njegove reči i dela.
 25.

U tom času zazvonio je telefon. Setio se žene koju je sreo na aerodromu i

podigao slušalicu.
- Nećete pogoditi ko sam - začuo je.
- Hoću, hoću, prepoznao sam te odmah. Zbog čega mi govoriš vi?
- Ako želiš, preći ćemo na ti! Ali ipak mislim da ne znaš s kim razgovaraš.
Ne, nije to bila žena sa aerodroma. Bio je to jedan od onih izveštačenih glasova,
s neprijatnim izgovorom kroz nos. Našao se u velikoj neprilici. Ona se predstavila:
ćerka iz prvog braka žene s kojom se razveo posle samo nekoliko meseci zajedničkog
života, pre tridesetak godina.
- Da, zaista nisam mogao znati s kim razgovaram - odgovorio je smejući se
usiljeno.
Otkako se razveo, nije ih više video, ni svoju bivšu ženu, ni bivšu pastorku koja
je u njegovom sećanju ostala devojčica.
- Trebalo bi da porazgovaram s vama. S tobom - ispravila se ona.
On se pokajao što joj je govorio ti, takva prisnost mu je postala neugodna, ali
nije mogao da je spreči: „Kako si saznala da sam ovde? Niko nije upućen.”
- Neko ipak jeste.
- Ne razumem.
- Tvoja snaha.
- Nisam znao da je poznaješ.
- Mama je poznaje.
Najednom, shvatio je savez koji su spontano sklopile dve žene.
- Zoveš me znači u majčino ime?
Izveštačeni glas počeo je da navaljuje: „Treba da razgovaram. S tobom. Moramo
da razgovaramo.”
- Ti ili tvoja majka?
- Ja.
- Kaži mi najpre o čemu je reč.
- Želiš li ti da me vidiš ili ne?
- Molim te da mi kažeš o čemu je reč.
Izveštačeni glas postao je nasrtljiv: „Ako ne želiš da me vidiš, kaži mi to
otvoreno.”
 Nije mu se dopalo njeno navaljivanje, ali nije našao snage da odbije predlog.
Držanje u tajnosti razloga za razgovor udvoje bila je s pastorkine strane vrlo uspešna
smicalica: zabrinuo se.
- Došao sam ovde samo na nekoliko dana i nemam mnogo vremena. Mogao bih,
u krajnjem slučaju, da nađem jedno pola sata... - i on joj je pomenuo jedan kafe u
Pragu, na sam dan povratka.
- Nisam uverena da ćeš doći.
- Doći ću.
Kada je spustio slušalicu, osetio je nešto kao mučninu. Šta bi to ona mogla da
traži od njega? Neki savet? Niko nije agresivan kada mu je potreban savet. Htele su
da ga gnjave. Da pokažu da su žive. Da zbog njih izgubi vreme. Ali, ako je tako,
zašto je onda pristao na sastanak?
Iz radoznalosti? Svakako ne! Naseo je samo iz straha. Podlegao je poznatom
refleksu: da bi mogao da se odbrani, voleo je je da bude o svemu unapred obavešten.
Da bi se odbranio? Danas? I od koga? Nije bilo nikakve opasnosti. Jednostavno,
pastorkin glas ga je obavio velom potisnutih uspomena: spletke; mešanje roditelja;
pobačaj; plakanje; klevete; ucene; batine; napadi besa; anonimna pisma: zavera
nastojnika.
Život koji je ostao za nama ima lošu naviku da izađe iz senke, da se žali na nas,
da nas tera na sud. Daleko od Češke, Jozef je prestao da vodi računa o svojoj
prošlosti. Ali prošlost je bila tu, čekala ga je i posmatrala ga. Neraspoložen, Jozef se
primorao da misii na nešto drugo. Ali o čemu bi mogao da razmišlja čovek koji je
došao da vidi zemlju svoje prošlosti ako ne baš o prošlosti? Šta da radi ona dva
preostala dana? Da poseti grad u kome je nekad imao veterinarsku ordinaciju? Da
ostane da stoji, suzan, pred kućom u kojoj je stanovao? Nije imao nikakve želje za
tim. Postoji li neko među njegovim nekadašnjim poznanicima s kim bi iskreno želeo
da se vidi? Slika N. iskrsnula je pred njim. Jednom davno, kada su revolucionarni
zanesenjaci optužili mladog Jozefa za bogzna koje grehe (tih godina su svi bili
optuženi, pre ili kasnije, za ovo ili ono), N., uticajni komunista na univerzitetu, branio
ga je uprkos njegovim uverenjima i njegovoj porodici. Tako su postali prijatelji i, ako
je Jozef imao sebi nešto da prebaci, bilo je to da ga je gotovo zaboravio u emigraciji.
„Crveni komesar! Svi su drhtali pred njim!” rekla je snaha nagoveštavajući da se
Jozef iz računa vezao s režimskim čovekom. Nesrećne li zemlje potresane velikim
istorijskim zbivanjima! Pošto se bitka završila, svi su se bacili u krivično ispitivanje
prošlosti kako bi u njoj progone krivce. Ko su bili krivci? Komunisti koji su pobedili
1948. godine? Ili njihovi nesposobni protivnici koji su izgubili? Svi su proganjali krivce
i svi su bili proganjani. Kada je Jozefov brat ušao u partiju da bi mogao da nastavi
studije, njegovi prijatelji su počeli da ga smatraju laktašem. Zbog toga je ovaj još više
omrzao komunizam tvrdeći da je njegovom krivicom postao ulizica, a njegova žena je
počela slepo da mrzi ljude poput N. koji, ubeđeni marksista, još pre revolucije
učestvuje svojom slobodnom voljom (zato nema nikakvog oproštaja) u stvaranju
onoga što je, po njenom mišljenju, bilo najveće zlo.
 Telefon je ponovo zazvonio. Podigao je slušalicu, ovog puta siguran da ju je
prepoznao: „Napokon!”
- Oh, koliko sam srećna zbog tvog „napokon”! Očekivao si moj poziv?
- S nestrpljenjem.
- Zaista?
- Bio sam loše raspoložen! Čuti tvoj glas menja sve!
- Oh, kako me to čini srećnom! Mnogo bih volela da si ovde sa mnom, ovde gde
sam sada.
- Veoma mi je žao što je to nemoguće.
- Žao ti je? Stvarno?
- Stvarno.
- Da li ćemo se videti pre tvog polaska?
- Da, videćemo se.
- Sigurno?
- Sigurno! Da ručamo zajedno prekosutra!
- Biće mi vrlo drago.
Dao joj je adresu svog hotela u Pragu.
Kada je spustio slušalicu, skrenuo je pogled na pocepani dnevnik od koga je
ostala samo hrpica komadića papira na stolu. Srećan, pokupio je svu tu hartiju i bacio
je u korpu za otpatke.
 26.

Tri godine pre 1989. Gustav je u Pragu otvorio predstavništvo svog preduzeća,
ali je tamo boravio samo nekoliko puta godišnje. To je bilo dovoljno da zavoli taj grad
i da u njemu vidi idealno mesto za život; ne samo Ireni za ljubav već i zato što se
tamo osećao, još više nego u Pragu, odsečen od Švedske, od svojih bližnjih, od svog
nekadašnjeg života. Kada se, neočekivano, komunizam srušio u Evropi, nije oklevao
da svom preduzeću predloži Prag kao stratešku tačku za osvajanje novih tržišta. Dao
je da se kupi lepa barokna kuća za kancelarije, a za sebe je odvojio dve sobe u
potkrovlju. Istovremeno, Irenina majka, koja je živela sama u jednoj vili u predgrađu,
stavila je Gustavu na raspolaganje čitav prvi sprat, tako da je on mogao da menja
boravište po svojoj volji.
Uspavan i zapušten u vreme komunizma, Prag se budio na njegove oči, ispunio
se turistima, zasijao od prodavnica i kafana, okitio se obnovljenim i okrečenim
baroknim kućama. „Prag is my town!” uzvikivao je Gustav. Zaljubio se u taj grad: ne
na način nekog rodoljuba koji traži u svakom uglu zemlje svoje korene, svoje
uspomene, tragove svojih pokojnih, već kao putnik koji se prepušta iznenađenjima i
divljenju, kao dete koje šeta, opčinjeno, po zabavnom parku iz kojeg ne želi više da
se vrati. Pošto je upoznao istoriju Praga, pričao je nadugo, pred svakim ko je želeo da
ga sasluša, o njegovim ulicama, zdanjima, crkvama, i raspravljao beskrajno o
njegovim znamenitim ljudima: o caru Rudolfu (zaštitniku slikara i alhemičara), o
Mocartu (koji je tamo imao, kako kažu, neku ljubavnicu), o Francu Kafki (koji je,
čitav život nesrećan u tom gradu, zahvaljujući putničkim agencijama, postao njegov
svetac zaštitnik).
Prag je neočekivano brzo zaboravio ruski jezik koji su, tokom četrdeset godina,
svi stanovnici bili dužni da uče i, nestrpljiv da mu aplaudiraju na svetskoj pozornici,
razmetao se pred prolaznicima, ukrašen natpisima na engleskom: skateboarding,
snowboarding, streetwear, publishing house, National Gallery, cars for hire,
pomonamarkets i slično. U prostorijama njegovog preduzeća, osoblje, poslovni
partneri, bogati kupci, svi su se obraćali Gustavu na engleskom tako da je češki
postao samo bezlični šapat, zvučni dekor iz koga su se jedino anglosaksonske reči
odvajale kao ljudski govor. Tako jednog dana kad je Irena doputovala u Prag, on je
dočeka na aerodromu ne s njihovim uobičajenim francuskim „salut!” već s „hello!”
Od tada je sve krenulo naopako. Zamislimo Irenin život posle Martinove smrti:
nije imala s kim da govori na češkom, njene ćerke su odbijale da gube vreme na jedan
tako očigledno nepotreban jezik; francuski je postao za nju svakodnevni jezik, njen
jedini jezik; ništa, dakle, nije bilo za nju prirodnije nego da ga potom nametne i svom
Šveđaninu. Ovaj izbor jezika donekle je podelio njihove uloge; pošto je Gustav loše
govorio francuski, ona je vodila glavnu reč u njihovoj vezi; opijala se sopstvenom
govorljivošću: moj bože, posle tako dugog vremena, napokon je imala priliku da
govori, da govori i da je čuju! Njena govorna nadmoć dovela je u ravnotežu njihov
odnos snaga. Iako u potpunosti zavisna od njega, u njihovim razgovorima bila je jača i
odvlačila ga je u svoj svet.
I tako, Prag je promenio jezik njihove veze; on je govorio na engleskom, Irena je
nastojala da istraje na svom francuskom za koji se osećala sve više vezana, ali
nemajući nikakvu podršku sa strane (francuski nije više bio privlačan u tom gradu u
kome su ga nekada voleli), ona se na kraju predala; njihova veza se izmenila: u
Parizu, Gustav je pažljivo slušao Irenu željnu sopstvenih reči, u Pragu, on je postao
govornik, veliki govornik, opširni govornik. Pošto je engleski slabo znala, Irena je
samo dopola razumevala šta je govorio, a nemajući volje da se trudi, slušala je malo i
još manje govorila. Njen Veliki Povratak pokazao se veoma neobičan: na ulici,
okružena Česima, bila je bar koliko toliko srećna dok ju je milovao dah davnašnje
prisnosti, a onda se vraćala kući da postane zamukla strankinja.
Neprekidni razgovor uljuljkuje parove, proticanje te melodije pokriva velom
smanjene telesne želje. Kada se razgovor prekine, odsustvo fizičke ljubavi iskrsava
poput aveti. Čim se Irena promenila, Gustav je izgubio samouverenost. Od tada, više
je voleo da se s njom nađe u prisustvu njenih bližnjih, majke, polubrata i njegove
žene; večerao je s njima kod kuće ili u restoranu, tražeći u njihovom prisustvu zaklon,
pribežište, mir. Nikada im nije nedostajalo tema za razgovor iako su ih imali vrlo
malo: njihov rečnik je bio oskudan, ali da bi se sporazumeli, morali su da govore
lagano i da stalno ponavljaju. Gustav je bio na putu da povrati spokoj; to usporeno
ćaskanje mu je odgovaralo, bilo je umirujuće, prijatno, pa čak i veselo (koliko su se
puta samo smejali zbog komično izokrenutih engleskih reči!).
Već dugo Irenine oči nisu više zračile željom, ali su snagom navike bile još širom
otvorene za Gustava i dovodile ga u nepriliku. Da bi zametnuo tragove i prikrio oseku
svojih čula, počeo je da se naslađuje učtivo masnim šalama i zabavnim
dvosmislenostima koje je, smejući se, pričao naglas. Majka je bila njegov najverniji
saveznik, uvek spremna da mu se pridruži skarednim besmislicama koje je izgovarala
s nekontrolisanim preterivanjem, kao u nekoj parodiji, na svom detinjastom
engleskom. Slušajući ih, Ireni se sve više činilo da seksualnost zauvek postaje dečje
ludiranje.
 27.

Otkako je srela Jozefa u Parizu, neprekidno je mislila na njega. Stalno je

prizivala u sećanje njihov kratki susret, davno, u Pragu. U kafeu, u kome je sedela s
prijateljima, bio je zabavan, privlačan i gledao je samo u nju. Kada su izašli na ulicu,
on se postarao da ostanu sami. Spustio joj je u ruku malu pepeljaru koju je za nju
ukrao u kafeu. Potom ju je taj muškarac, kojeg je poznavala samo nekoliko sati,
pozvao kod sebe. Već verena s Martinom, nije našla hrabrosti za to i odbila je. Ubrzo,
međutim, zažalila je tako snažno i tako gorko da ga nikada nije zaboravila.
Takođe, kada je uoči odlaska iz zemlje birala stvari koje će poneti ili ostaviti,
stavila je malu pepeljaru iz kafea u kofer i u tuđini ju je često nosila u tašni, krišom,
kao amajliju.
Setila se kako joj je, u aerodromskoj čekaonici, rekao čudnim i ozbiljnim glasom:
„Ja sam potpuno slobodan čovek!” Učinilo joj se da je njihova ljubavna priča,
započeta pre dvadeset godina, samo odložena do dana kada će oboje biti slobodni.
Setila se još jedne njegove rečenice: „Sasvim slučajno prolazim kroz Pariz”;
slučaj, samo drugačiji način da se kaže: sudbina; bilo je potrebno da on pođe na put
preko Pariza da bi se njihova priča nastavila tamo gde je prekinuta.
S mobilnim telefonom u ruci pokušavala je da ga nazove sa svakog mesta na
kome bi se našli, iz kafane, iz stana jedne prijateljice, sa ulice. Hotelski broj je bio
dobar, ali njega nikada nije bilo u sobi. Po čitav dan je mislila na njega, a pošto se
suprotnosti privlače, i na Gustava. Dok je prolazila pored prodavnice suvenira,
ugledala je u izlogu setno lice nekog tuberana i natpis na engleskom: Kafka was born
in Prag. Nju je oduševila ta majica, tako prekrasno glupa, pa je kupila.
Predveče je došla kući s namerom da neometano telefonira odatle, pošto se
Gustav petkom uvek vraćao kasno; nasuprot svakom očekivanju, on je bio u
prizemlju s majkom, a prostorija je odjekivala od njihovog češko-engleskog trtljanja s
kojim se mešao zvuk s televizora koji niko nije gledao. Pružila je zamotuljak Gustavu:
„Ovo je za tebe!”
Potom ih je ostavila da se dive poklonu i otišla na sprat da se zatvori u toalet.
Sela je na ivicu klozetske daske i izvadila telefon iz tašne. Kad je začula njegovo
„napokon”, presrećna, rekla mu je: „Koliko bih želela da si ovde sa mnom, ovde gde
sam sada”; i tek kada je to izrekla, setila se mesta na kome je sedela i pocrvenela;
iznenadivši je i samu, nehotična nepristojnost rečenice uzbudila je u istom času. I baš
tada, prvi put nakon toliko godina, pomisao da vara svog Šveđanina pričinila joj je
neko grešno uživanje.
Kada je ponovo sišla u dnevnu sobu, Gustav se, odeven u potkošulju, bučno
smejao.
 Znala je napamet tu predstavu: parodija zavođenja i glupe šale: senilno
nadomeštanje ugašene muškosti. Majka se, držeći Gustava za ruku, obratila Ireni:
„Bez tvog dopuštenja, usudila sam se da ti obučem dragog. Zar nije lep?” I okrenula
se s njim prema velikom zidnom ogledalu u dnevnoj sobi. Posmatrajući njihov odraz,
podigla je Gustavovu ruku kao da je pobedio u nekoj disciplini na olimpijskim igrama,
a on se, prihvatajući poslušno igru, isprsio spram ogledala bubnjajući gromkim
glasom: „Kafka was born in Prag!”
 28.

Rastala se sa svojim prvim ljubavnikom bez velikog bola. S drugim je bilo teže.
Kada ga je čula kako joj govori: „Ako odeš, svršeno je s nama, kunem ti se,
svršeno!” nije mogla da izusti ni reč. Volela ga je, a on joj je bacao u lice ono što joj
je do pre nekoliko trenutaka izgledalo nepojmljivo, neizgovorljivo: njihov raskid.
„Svršeno je s nama.” Kraj. Ako on njoj obećava kraj, šta da ona njemu obeća?
U njegovim rečima osećala se pretnja, dakle, osećaće se i u njenim: „U redu”, rekla je
lagano i ozbiljno. „To će, znači, biti kraj. I ja tebi obećavam kraj i to takav kakvog
ćeš se sećati.”
Potom mu je okrenula leđa i ostavila ga da stoji na ulici.
Bila je povređena, ali da li je bila i ljuta? Možda čak i nije. Svakako da je mogao
pokazati više razumevanja pošto je bilo jasno da se nije moglo izbeći to obavezno
putovanje.
Mogla je da se napravi bolesna, ali onako nespretno poštena kakva je bila, ne bi
u tome uspela. Nesumnjivo, preterivao je, bio je nepravedan, ali je ona osećala da je
takav zato što je voli. Poznavala je njegovu ljubomoru: zamišljao ju je na planini s
drugim dečacima i patio zbog toga.
Nesposobna da se istinski naljuti, sačekala ga je pred školom, da mu objasni
kako i pored najbolje volje ne može da ga posluša i kako nema nikakvog razloga da
bude ljubomoran: bila je uverena da mora razumeti. Ugledavši je pred kapijom, on je
zastao da sačeka jednog druga. Lišena mogućnosti susreta nasamo, išla je za njim
ulicom i pritrčala mu čim se oprostio s drugom. Jadnica, trebalo je da pretpostavi da je
sve izgubljeno, da je njen dragi gonjen pomamom koja ga više ne napušta. Tek što je
počeo da govori on je prekinuo.
„Predomislila si se? Odustaješ od puta?” Kad je htela po drugi put da mu objasni
istu stvar, on joj je okrenuo leđa i ostavila je samu nasred ulice.
Ponovo utonuvši u duboku patnju, i dalje se nije ljutila. Znala je da ljubav znači
dati drugom sve. Sve: ključna reč. Sve, dakle, ne podrazumeva samo telesnu ljubav
koju mu je obećala, već i hrabrost, hrabrost za velike kao i za male stvari, što će reći i
onu neznatnu hrabrost da se ogluši o jednu glupu školsku naredbu. Postiđeno je
zaključila da, uprkos svoj svojoj ljubavi, takvu hrabrost nije uspela da smogne. Kako
je smešno, smešno da plače: ona koja je bila spremna sve da mu dâ, svoju nevinost,
ako ju je želeo, razume se, svoje zdravlje, svaku žrtvu koju je mogao da zamisli,
istovremeno nije u stanju da otkaže poslušnost nekom jadnom direktoru. Kako je
smela dopustiti da je pobedi jedna takva slabost? Nezadovoljstvo sobom bilo je toliko
nepodnošljivo da potraži način da ga se oslobodi po svaku cenu sanjajući dokaz da tu
slabost potre; dokaz kakvim mora zadiviti i njega poželevši da umre.
 29.

Umreti; odlučiti se na smrt može mnogo lakše neko mlad nego odrasla osoba.
Kako?
Zar smrt ne oduzima budućnost mladoj osobi? Svakako, ali mladoj osobi
budućnost izgleda kao nešto daleko, nejasno, nestvarno, u šta ona, zapravo, ne
veruje.
Sleđena, posmatrala je kako se njena prekinuta ljubav, najlepši deo njenog
života, udaljava, lagano i zauvek; ništa nije postojalo za nju osim te prošlosti; samo
njoj je htela da se pokaže, njoj je htela da govori, njoj da daje znake. Budućnost nije
više važna; ona je htela večnost; večnost, to je kad vreme stane, kad se umiri,
budućnost čini da je večnost nemoguća, ona želi da poništi budućnost.
Međutim, kako umreti usred gomile đaka, u malom planinskom hotelu, bez
prestanka svima na oku? Otkrila je: izaći će iz hotela, otići daleko, vrlo daleko u
prirodu i, negde podalje od puta, leći na sneg i zaspati. Smrt će doći u snu, smrt od
zime, blaga smrt, smrt bez bola. Treba samo istrpeti trenutak hladnoće. Može ga,
uostalom, prekratiti uz pomoć pilula za spavanje: iz jedne tube pronađene kod kuće
uzela je pet, ne više, da mama ne primeti.
Pripremala se za smrt sa svim svojim praktičnim smislom. Izaći će predveče i
umreti noću, bila je njena prva zamisao, potom ju je odbacila: njeno bi se odsustvo
odmah primetilo u trpezariji, za vreme večere, a još lakše u spavaonici; ne bi joj
preostalo vremena da umre.
Domišljato je izabrala vreme posle ručka kada se svi odmaraju pre polaska na
skijanje: u vreme tog odmora njeno odsustvo neće nikoga zabrinuti.
Da li je bila u stanju da sagleda očitu nesrazmeru beznačajnog razloga i
ogromnog čina? Da li je znala da sprema nešto strašno? Da, i baš to strašno ju je
privlačilo. Nije želela da bude razumna. Nije želela da radi odmereno. Nije želela da
meri, da misli. Divila se svojoj strasti znajući da je strast sama po sebi nešto strašno.
Opijena, nije želela da se oslobodi svoje opijenosti.
Potom je došao i dan koji je odabrala. Izašla je iz hotela. Na termometru
okačenom pored vrata bilo je osamnaest stepeni ispod nule. Pošla je putem, ali je
zapazila kako njena opijenost nestaje pred uplašenošću; uzalud je tražio svoju
opčinjenost, uzalud je tražio da se seti misli koje su pratile njen san o umiranju; ipak,
produžio je putem (njene su drugarice za to vreme na obaveznom spavanju) kao da
ispunjava neku dužnost na koju se zavetovala, kao da igra ulogu koju je samoj sebi
odredila. Njena duša je bila prazna, ni traga osećanja, kao u duši glumca koji tekst
govori naizust ne razmišljajući šta kazuje.
Uspinjala se stazom bleštavom od beline i ubrzo se našla na vrhu. Nebo nad
njom bilo je plavo; brojni oblaci, osunčani, pozlaćeni, razdragani, sišli su nisko,
naslonili se, poput velike krune, na širok venac planinskih vrhova naokolo. Sve je bilo
lepo, tako lepo da joj je telom minuo mali, sasvim mali, tračak sreće s kojom je
zaboravio svrhu svog puta. Osećaj je bio kratak, vrlo kratak, prekratak. Jednu za
drugom, progutao je tablete i, sledeći svoj plan, počeo je da se spušta s brega ka šumi.
Išla je tako putem i već nakon desetak minuta, osetivši da je hvata san, znala je da je
kraj tu. Sunce iznad nje je bleštalo, bleštalo. Kao da se odjednom podigla neka
zavesa, njeno se srce steglo od straha. Činilo joj se da je uhvaćena u zamku usred
neke osvetljene scene na kojoj su svi izlazi zaključani.
Sela je ispod jednog bora, otvorila tašnu i iz nje izvadila ogledalo. To je malo,
okruglo, ogledalo, držala ga je ispred lica i gledala se. Bila je lepa, toliko lepa da nije
htela da se rastane od te lepote, nije htela da je izgubi, htela je da je ponese sa sobom,
ah, bila je već umorna, mnogo umorna, ali i tako umorna divila se svojoj lepoti, jer to
joj je bilo najdraže što je imala na svetu.
Dok se gledala u ogledalu, spazila je kako joj usne drhte. Nevoljni pokret, tik.
Već je više puta primetila, osetila ga na svom licu, ali ga je sada, prvi put, videla.
Ugledala ga je i to je dvostruko ganulo: ganula je lepota i ganule su je drhtave usne;
ganula je lepota i ganula je tuga što drhtajem tu lepotu kvari; ganula je lepota, jer joj
telo plače. Obuzelo je ogromno sažaljenje zbog lepote koje neće biti, sažaljenje i zbog
sveta koga neće biti, koga već nije bilo, koji je već bio daleko, jer san je bio tu,
odnosio je, uzletao s njom visoko, vrlo visoko, do bezgranične zaslepljujuće svetlosti,
do neba plavog, blistavo plavog, do svoda jasnog, svoda ljubljenog.
 30.

Kada mu je brat rekao: „Ti si se tamo oženio, koliko znam”, on je odgovorio:

„Da”, ne dodajući ništa drugo. Možda je bilo dovoljno da se brat samo drugačije
izrazi i, umesto: „Oženio si se?” upita:
„Oženjen si?” U tom slučaju Jozef bi mu odgovorio: „Ne, ja sam udovac.” Nije
imao nameru da prevari brata, međutim, način na koji je ovaj postavio pitanje
omogućio mu je da, ne slagavši ga, prećuti smrt svoje žene.
U razgovoru koji je usledio brat i snaha su izbegavali da je na bilo koji način
pomenu.
Očevidno, imali su neprilika: da bi sebe zaštitili (i izbegli saslušanja u policiji),
isključili su svaku vezu s rođakom koji je emigrirao, te nisu čak ni uspeli da primete
kako se taj nametnuti oprez brzo pretvorio u stvarno odsustvo zanimanja: nisu ništa
znali o njegovoj ženi, ni njene godine, ni njeno ime, ni njeno zanimanje, pa su tim
ćutanjem hteli da prikriju neznanje koje bi samo pokazalo svu njihovu nebrigu prema
njemu.
Međutim, Jozef se nije uvredio; njemu je odgovaralo njihovo neznanje. Otkako
ju je sahranio, uvek mu je bilo teško kad je morao nekome da kaže da je umrla; u
dubini njegovog bića to mu se činilo kao izdajstvo. Zato je, svaki put kad prećuti
njenu smrt, imao utisak da je štiti.
Jer žena koja je umrla jeste žena bez odbrane; nema više moći, nema uticaja,
niko više ne poštuje njene želje ni njene sklonosti, žena koja je umrla ne može više
išta da iziskuje, da se nada ikakvom uvažavanju, da odbaci klevetu. Nikada ga još nije
ispunilo tako bolno sažaljenje prema njoj, nikad tako mučno, otkad ju je izgubio.
 31.

Jona Halgrimson, veliki romantičarski pesnik, bio je ujedno nepomirljivi borac za

nezavisnost Islanda. U devetnaestom veku, u čitavoj Evropi, svi mali narodi dobro su
poznavali ove romantičarske pesnike i rodoljube: Petefija u Mađarskoj, Mickijeviča u
Poljskoj, Prešerna u Sloveniji, Mašu u Češkoj, Ševčenka u Ukrajini, Vergelanda u
Norveškoj, Lenorta u Finskoj i tako dalje. Island je, dakle, bio danska kolonija i
Halgrimson je trajao svoj vek u prestonici. Svi veliki pesnici romantičari, osim što su
bili veliki rodoljubi, bili su i velike pijanice. Jednog dana, mrtav pijan, Halgrimson je
pao niz stepenice, slomio nogu i zadobio infekciju od koje je umro i sahranili su ga na
kopenhaškom groblju. To se zbilo 1845.
Devedeset devet godina kasnije, 1944, Island je postao republika. Od tada,
događaji su ubrzavaju tok. Godine 1946. pesnikova duša posetila je u snu nekog
bogatog islandskog industrijalca i poverila mu se: „Ima već stotinu godina kako moje
kosti leže u tuđini, u neprijateljskoj zemlji. Zar nije došlo vreme da se vrate na svoju
slobodnu Itaku?”
Počašćen i uzbuđen zbog te noćne posete, industrijalac rodoljub dao je da se
iskopaju pesnikove kosti iz neprijateljske zemlje i prenesu na Island, snevajući da ih
pokopa u prekrasnoj dolini u kojoj je pesnik rođen. Međutim, niko više nije bio u
stanju da spreči ludu trku događaja, u neizrecivo lepom kraju Tingvelir (svetom mestu
na kome se, ima tome hiljadu godina, sastao pod vedrim nebom prvi islandski
parlament), ministri te najnovije republike izgradili su groblje za velike ljude svoje
domovine; oni su oteli industrijalcu pesnika da bi ga sahranili u Panteonu u kome je
već ležalo jedno telo, drugog velikog pesnika (svi mali narodi obiluju velikim
pesnicima), Ejnara Benediksona.
Kako su se događaji razvijali sve brže, uskoro su svi saznali ono što se
industrijalac rodoljub nije usuđivao da prizna: pred otvorenim grobom u Kopenhagenu
bio je u velikoj nedoumici: pesnik je bio pokopan sa siromasima, njegov grob nije
imao imena, ništa osim nekog broja, te tako industrijalac rodoljub od mnoštva
pomešanih tela nije znao koje da odabere. U prisustvu strogih i užurbanih službenika
groblja nije se usuđivao da okleva. Tako se moglo desiti da je na Island preneo nekog
nepoznatog danskog kasapina umesto islandskog pesnika.
Na Islandu su se, isprva, trudili da sačuvaju u tajnosti tu tragikomičnu omašku,
ali događaji su nastavili brzi hod i već 1948. godine radoznali Haldor Laksnes
rastrubio je tu prevaru u jednom svom romanu. Šta da se radi? Halgrimsonove kosti
počivale su, dakle, još na dve hiljade kilometara od njegove Itake, u neprijateljskoj
zemlji, dok se telo onog danskog kasapina, koji je bio rodoljub mada ne i pesnik,
našlo izgnano na ledom okovano ostrvo koje u njemu nije nikada izazivalo ništa drugo
sem odbojnosti.
 Iako držana u tajnosti, istina je imala za posledicu da više nikoga nisu sahranili u
lepom hramu u Tingveliru koji čuva samo dva kovčega i koji je, osim toga, od svih
Panteona na svetu, tih grotesknih muzeja taštine, jedini koji uspeva da nas dirne.
Vrlo davno Jozefu je njegova žena ispričala ovu povest; ona im se činila smešna i
njenu je pouku izgledalo lako protumačiti: potpuno je nevažno na kome mestu leže
kosti nekoga ko je i tako umro.
Međutim, kada je smrt njegove žene postala bliska i neizbežna, Jozef je
promenio mišljenje. Od tog časa priča o danskom kasapinu koga su silom preneli na
Island nije više izgledala smešna nego potresna.
 32.

Pomisao da umre u isto vreme kad i ona opsedala ga je dugo. Nije to bilo
romantično preterivanje, već više posledica zdravog razmišljanja: u slučaju da se
njegova žena smrtno razboli bio je odlučio da prekrati njene muke; da ne bude
optužen za umorstvo, spremao se i sam da umre. Potom se ona zaista teško razbolela,
užasno se mučila i Jozef je prestao da misli o samoubistvu. Ne, nije to bilo iz straha
za sopstveni život. Bila mu je nepodnošljiva pomisao da to toliko voljeno telo ostavi
na milost i nemilost tuđim rukama. Kako da on mrtav zaštiti umrlu? Kako da jedno
mrtvo telo odbrani drugo?
Davno, u Češkoj, prisustvovao je agoniji svoje majke; voleo ju je mnogo, ali od
časa kada je više nije bilo u životu, njeno telo prestalo je da ga zanima, po njemu,
njeno mrtvo telo nije bila ona. Uostalom, dva lekara, njegov otac i njegov brat, starali
su se o samrtnici, a on, po redu važnosti, bio je tek treći u porodici. Ovog puta sve je
bilo drugačije: žena koja je smrtno bolovala pripadala je samo njemu; bio je
ljubomoran na njeno telo i hteo je da brine o njegovoj posmrtnoj sudbini. Čak je
morao sebe oštro da ukori: bila je još živa, ležala je pored njega, razgovarala s njim, a
on ju je već zamišljao mrtvu; ona ga je gledala, oči su joj bile krupnije nego ikada, a
njegov je duh bio zabavljen njenim kovčegom i grobom. Prebacivao je to sebi kao
nepodnošljivo izdajstvo, kao nestrpljenje i tajnu želju da ubrza njenu smrt. Ali bio je
nemoćan; znao je da će, čim premine, njeni rođaci doći da je odnesu u porodičnu
grobnicu, a ta ga je pomisao užasavala.
Potcenjujući staranje o ukopu, previše olako su sačinili testamente; uputstva koja
su se odnosila na njihova dobra bila su krajnje jednostavna, a ona o pogrebu nisu bila
čak ni pomenuta. To mu nije davalo mira dok je ona umirala, ali je morao da ćuti
pošto je želeo da je uveri da može da pobedi smrt. Kako to priznati jadnici koja se
nadala ozdravljenju, kako joj priznati o čemu razmišlja? Kako započeti razgovor o
testamentu? Utoliko više što se ona već gubila u bunilu i njene misli su se mrsile.
Rođaci njegove žene, uticajna porodica, nikada nisu voleli Jozefa. Činilo mu se
da će rat koji mora da izbije za telo njegove žene biti najteži i najvažniji od svih koje
je vodio.
Činjenica da to telo treba da bude zatvoreno u sramotnoj bliskosti s drugim,
tuđim i ravnodušnim telima bila mu je nepodnošljiva, na isti način kao i činjenica da
se on sam, kad jednom umre, nađe, ne zna se gde, a sasvim sigurno., daleko od nje.
Da dopusti tako nešto bio bi poraz ogroman kao večnost, poraz bez oproštaja.
Ono čega se bojao dogodilo se. Nije mogao da izbegne šok. Njegova tašta je
vikala: „To je moja ćerka! To je moja ćerka!” Morao je da nađe advokata, gomilom
novca umiri rođake, na brzinu kupi mesto na groblju i delajući brže od ostalih dobije
tu poslednju bitku.
 Grozničavo radeći čitavu sedmicu bez sna, zaboravio je na tugu, ali se dogodilo
nešto još neobičnije: kada se našla u grobu, njihovom grobu (jedan grob za dvoje, kao
kočija za dvoje), nazreo je iz dubine svoje tuge zračak sreće, zračak slabašan, drhtav,
jedva vidljiv.
Dolazio je iz zadovoljstva što nije razočarao svoju voljenu; što je obezbedio, za
nju i za sebe, budućnost udvoje.
 33.

Samo trenutak pre toga topila se u zračnom plavetnilu! Postala je bestelesna,

pretvorila se u svetlost!
Potom se, naglo, nebo obojilo u crno. A ona, spustivši se na zemlju, ponovo je
postala stvar teška i tmasta. Jedva razabirući šta se dogodilo, nije mogla da otrgne
pogled od visina u kojima je nebo bilo crno, crno, nemilosrdno crno.
Jedan deo njenog tela drhtao je od hladnoće, drugi je bio neosetljiv. To je
ispunilo jezom. Ustala je. Nakon nekoliko dugih sekundi setila se: hotel na planini,
njene drugarice.
Zbrkanih misli, drhteći, potražila je put. U hotelu su pozvali hitnu pomoć koja je
odvela.
Tokom narednih dana, u bolničkom krevetu, njeni prsti, njene uši, njen nos, u
početku neosetljivi, počeli su užasno da je bole. Lekari su je umirili, ali jedna
bolničarka otkrila je bolesno uživanje u pričanju kakve sve mogu biti posledice
smrzavanja: ponekad su primorani da amputiraju prste... užasno uplašena, zamislila je
sekiru; hiruršku sekiru; mesarsku sekiru; zamislila je svoju šaku bez prstiju, a
odsečene prste poređane pored nje na operacionom stolu, ostavljene da ih gleda.
Uveče, za obed, doneli su joj meso. Nije mogla da jede. Zamišljala je u tanjiru
sopstveno telo.
Bolno, njeni prsti povratili su se u život, ali levo uho je pocrnelo. Stari hirurg,
tužan i prepun saučešća, seo je na njen krevet da joj saopšti vest o amputaciji. Ona je
vrisnula. Njeno levo uho! Njeno uho! Bože moj, vrištala je. Njeno lice, njeno lepo
lice s jednim odsečenim uhom! Niko više nije mogao da je umiri.
Ah, kako se sve odigralo drugačije nego što je želela! Spremala se da postane
večnost koja poništava budućnost, a umesto toga budućnost je bila ponovo tu,
nepobediva, grozna, gnusna kao guja koja se uvija pred njom, češe o njene noge i
puzavo hoda pokazujući joj put.
U školi, vest se brzo raširila kako je zalutala i vratila se sva promrzla. Prekorevali
su je za neposlušnost i zato što je, uprkos obaveznom programu, krenula
nepromišljeno da luta, nemajući ni osnovnog smisla za orijentaciju da pronađe hotel
koji se video još izdaleka.
Vrativši se kući, odbila je da izađe na ulicu. Nije mogla podneti da sreće ljude
koji je poznaju. Njeni očajni roditelji sredili su da bez buke pređe u gimnaziju u
susednom gradu.
Ah, kako se sve odigralo drugačije nego što je želela! Snevala je o tajanstvenoj
smrti.
Trudila se da niko ne može saznati da li je njena smrt nesrećan slučaj ili
samoubistvo. Želela je da mu pošalje svoju smrt kao tajni znak, znak ljubavi koji
dolazi sa onog sveta, jedino njemu razumljiv. Sve je dobro predvidela, osim, možda,
broj pilula za spavanje, osim, možda, da će se, kad ona potone u san, živa u
termometru podići. Verovala je da će mraz produžiti san sve do smrti, ali san je bio
prekratak; otvorivši oči, ugledala je crno nebo.
Dva neba presekla su njen život na pola: plavo nebo i crno nebo. Pod ovim
drugim ići će do svoje smrti, prave smrti, daleke i obične smrti od starosti.
A on? Živeo je pod nebom koje nije više postojalo za nju. Nije je više tražio, a ni
ona njega nije tražila. Uspomena na njega nije više budila u njoj ljubav ili mržnju.
Misleći o njemu, bila je kao zaspala, bez misli, bez osećanja.
 34.

Prosečan ljudski život iznosi osamdeset godina. Računajući s tolikim trajanjem,

svako zamišlja i organizuje svoj život. To što kažem svi znaju ali retko smo svesni da
broj godina raspoređen na svakog od nas nije neki jednostavni podatak, spoljašnje
obeležje (kao dužina nosa ili boja očiju) već da je suština pojma čovek. Onaj ko bi
mogao da živi punom snagom dva puta duže, dakle, recimo sto šezdeset godina, ne bi
pripadao istoj ljudskoj vrsti kao i mi.
Ništa ne bi više bilo istovetno u njegovom životu, ni ljubav, ni ambicije, ni
osećanja, ni nostalgija, baš ništa. Ako bi se neki emigrant nakon dvadeset godina
provedenih u inostranstvu vratio u rodnu zemlju s još stotinu godina života pred
sobom, jedva da bi mogao i da oseti uzbuđenje Velikog Povratka, a najverovatnije da
za njega to ne bi uopšte bio povratak, već jednostavno jedan od brojnih zavijutaka na
dugoj putanji njegovog življenja.
Već i sama reč domovina, u uzvišenom i emotivnom smislu te reči, vezana je za
relativnu kratkoću našeg života koja nam ostavlja premalo vremena da možemo da se
vežemo za drugu zemlju, za druge zemlje, za druge jezike.
Ljubavni odnosi mogu da ispune čitav život odrasle osobe. Da li bi, u nekom
mnogo dužem životu, zamor ugušio našu sposobnost da se uzbudimo mnogo pre
opadanja naših telesnih moći? Jer, postoji velika razlika između prvog, desetog,
stotog, hiljaditog ili desetohiljaditog koitusa. Gde se nalazi granica iza koje svako
ponavljanje postaje dosadno, smešno, pa čak i nemoguće? Pošto se ta granica
prekorači, kako izgleda ljubavni odnos žene i muškarca? Da li uopšte i postoji više?
Ili, baš nasuprot tome, ljubavnici počinju da posmatraju seksualno razdoblje života
kao varvarsku predistoriju svoje prave ljubavi?
Odgovoriti na ova pitanja je, zapravo, isto onoliko jednostavno koliko i zamisliti
svest živih bića na nekoj nepoznatoj planeti.
Pojam ljubavi (velika ljubav, jedina ljubav) rođen je najverovatnije zbog uskih
okvira vremena koje nam je dato. Kad bi vreme bilo bez granica, da li bi Jozef ostao
onoliko vezan za svoju pokojnu ženu? Mi koji tako kratko živimo ne možemo ništa
znati o tome.
 35.

Ni samo pamćenje ne možemo objasniti bez pozivanja na matematiku. Polazna

tačka je odnos dva broja koji izražavaju vreme stvarnog života i vreme života
sačuvanog u sećanjima. Taj odnos niko još nije pokušao da izračuna, za to, uostalom,
nemamo nikakvu naučnu mogućnost, pa ipak, bez velikog rizika da se prevarim,
mogu pretpostaviti da naše sećanje ne čuva više od jednog milionitog, milijarditog,
ukratko, sasvim zanemarljivog delića proteklog života. I to je jedna od čovekovih
osobenosti. Onaj ko bi mogao da zadrži u svom sećanju sve ono što je živeo, ko bi
mogao da se u bilo kom času seti svake pojedinosti svoje prošlosti, ne bi imao ničeg
zajedničkog s ljudskim bićima: ni ljubav, ni prijateljstvo, ni gnev, ni način da oprašta ili
se sveti ne bi više uopšte bili slični našim.
Nećemo nikada prestati da se ljutimo na one koji iskrivljuju prošlost, iznova je
pišu, krivotvore, daju preveliku važnost jednim događajima a prećutkuju druge; te
optužbe su opravdane (ne mogu da ne budu) ali ne mogu dobiti veću važnost dok im
ne prethodi najbitnije: kritikovanje ljudskog pamćenja kao takvog. Jer kakvo može
ono biti osim neznatno? Nije u stanju da zadrži više od mrvice našeg prošlog života, a
da pritom niko ne može objasniti zbog čega baš ovu, a ne onu. Taj izbor, kod svakoga
od nas, čini se na tajanstven način, izvan naše volje i našeg učešća. Nikada nećemo
razumeti ništa o čovekovom životu ako uporno preskačemo prvu očiglednu činjenicu:
stvarnost onakva kakva je bila, kad je bila, neće više biti; ne može se vratiti.
Čak ni najpretrpanije arhive nisu od pomoći. Ako stare Jozefove dnevničke
beleške posmatramo kao arhivski materijal koji čuva zapise jednog verodostojnog
svedoka prošlosti; te beleške govore o događajima koje njihov autor nema razloga da
poriče, ali koje njegovo sećanje ipak nije u stanju da potvrdi. Od svega o čemu
dnevnik govori samo je jedna pojedinost probudila jasno, a verovatno i tačno sećanje:
video je sebe na šumskom puteljku kako nekoj učenici laže o preseljenju u Prag; ta
pojedinost, tačnije, samo senka tog zbivanja (pošto se on seća samo u glavnim crtama
onoga što je govorio i činjenice da je to bila laž), predstavlja mali odeljak njegovog
života koji je, uspavan, ostao sačuvan u njegovom sećanju.
Ali i to je izdvojeno od onoga što mu je prethodilo i onoga što je usledilo: kojom
ga je rečju, kojim pokretom, ta učenica podstakla da izmisli sličnu besmislicu? Šta se
događalo narednih dana? Koliko je vremena ostao pri toj laži? I kako se izvukao iz
svega toga?
Da je poželeo da ispriča to sećanje kao nekakvu šaljivu zgodu, bio bi prinuđen
da je smesti u uzročni niz drugih događaja, drugih postupaka i drugih reči; a pošto ih
je zaboravio, nije mu preostalo ništa drugo osim da ih izmisli, ne da bi nekoga
prevario, već da ono čega se seća može objasniti, a što je, uostalom, on već i učinio
sam za sebe, nagnut nad redove dnevnika: balavac je razočaran što u ljubavi te
učenice nije pronašao ni najmanjeg traga ljubavnog zanosa; kada joj je dodirivao
zadnjicu, ona mu je sklanjala ruku, da bi je kaznio, rekao joj je da se seli u Prag;
rastuživši se, ona se prepustila milovanju i izjavila kako tek sada razume pesnike koji
ostaju verni do smrti, sve ono što je, dakle, išlo njemu u prilog, osim što je, nedelju ili
dve pre pretpostavljenog preseljenja svog dragog, devojka zaključila da treba na
vreme da ga zameni drugim, a primetivši to, balavac nije mogao da zauzda ljubomoru,
pod izgovorom da odlazi na planinu bez njega, napravio joj je ljubomornu scenu;
ispao je smešan i ona ga je napustila.
Koliko god da je hteo da bude bliži istini, Jozef ipak nije mogao tvrditi da se
njegova priča podudara sa onim što se stvarno dogodilo; bio je svestan da on samo
ulepšava ono što je zaboravio.
Zamišljam uzbuđenje dveju osoba koje se ponovo vide nakon niza godina. Oni
su se nekada družili i veruju da ih vezuju isti doživljaji, ista sećanja. Ista sećanja? Već
tu počinju nesporazumi: oni nemaju ista sećanja: svako od njih je zadržao iz prošlosti
samo dve-tri neznatne pojedinosti, ali svako svoje; njihova sećanja se ne podudaraju;
ne slažu se, pa se čak ni po obimu ne mogu uporediti: jedan se seća drugog više nego
što se ovaj seća njega, najpre zato što je obim sećanja različit od osobe do osobe (još
jedno od prihvatljivih objašnjenja za svakog pojedinačno), a takođe (što je mnogo
teže prihvatiti) zbog toga što oni nisu podjednako važni jedan drugom. Kada je Irena
videla Jozefa na aerodromu, setila se svake pojedinosti njihove kratke priče; Jozef se
nije sećao ničega. Njihov susret, od prvog trenutka, počivao je na toj nepravednoj,
ružnoj nejednakosti.
 36.

Kada dva bića žive u istom stanu, svakodnevno se viđaju i uz to vole, njihovi
svakodnevni razgovori slažu se s njihovim obostranim pamćenjem: u prećutnoj i
nesvesnoj slozi, prepuštaju zaboravu prostrane oblasti svog života, ponavljajući
razgovore o nekoliko uvek istih događaja i tako obrazuju priču koja, poput lahora u
krošnjama, mrmori iznad njihovih glava da bi ih neprekidno podsećala kako su živeli
zajedno.
Kad je Martin umro, jaka bujica briga odnela je Irenu daleko od njega i od ljudi
koji su ga poznavali. Nestalo ga je iz razgovora, čak ni njegove dve ćerke, premalo
dok je bio živ, nisu se više zanimale za njega. Jednog dana Irena je srela Gustava koji
joj je poverio kako je poznavao njenog muža da bi nekako mogao da nastavi razgovor
s njom. Bilo je to poslednji put da je Martin bio s njom, jak, važan, uticajan, služeći
joj kao most prema novom ljubavniku. Pošto je obavio to posredovanje, zauvek ga je
nestalo.
Mnogo pre toga, u Pragu, na dan njihovog venčanja, Martin je smestio Irenu u
svojoj vili; na prvom spratu se nalazila biblioteka i soba za rad, a prizemlje je bilo
određeno za njegov bračni i roditeljski život. Pred odlazak u Francusku, prepustio je
vilu tašti koja je, dvadeset godina kasnije, prvi sprat, sa u međuvremenu potpuno
izmenjenim nameštajem, ponudila Gustavu. Kada je došla tamo da vidi Irenu, Milada
se setila svog nekadašnjeg kolege: „Ovde je Martin radio”, rekla je zamišljeno.
Međutim, te reči nije propratila nikakva Martinova senka. Ni njega, ni njegovih seni
odavno već nije bilo.
Posle smrti svoje žene Jozef je utvrdio da je, bez njihovih svakodnevnih
razgovora, šum njihovog prošlog života počeo da jenjava. Da bi ga pojačao, on se
trudio da oživi sliku svoje žene, ali je bio razočaran oskudnim učinkom. Ona se
osmehivala na desetak različitih načina. Naprezao je pamćenje da ih se priseti, ali nije
uspeo. Njena duhovitost i brzina odgovora očaravali su ga. Nije bio u stanju da
dozove ni jedan od njih. Jednog dana, upitao se: ako sabere to malo preostalog
sećanja na njihov zajednički život, koliko će to vremena izneti? Minut? Dva minuta?
Evo još jedne zagonetke pamćenja, teže od ostalih: da li sećanja imaju vremenski
izmerljiv obim? Da li se odvijaju u istom rasponu? Jozef je hteo da predstavi sebi
njihov prvi susret. Video je stepenište koje sa ulice vodi u podrum jednog restorana;
video je parove izdvojene u žućkastom polumraku; i video je nju, svoju buduću ženu,
na sedištu naspram njegovog, sa čašom rakije u ruci kako se stidljivo osmehuje,
gledajući ga pravo u oči.
Nekoliko dugih minuta on je posmatrao, gledao je kako drži čašu, kako se smeši,
gledao je njeno lice, tu ruku, i sve to vreme ona je ostala nepokretna, nije podigla
čašu do usta, niti je išta promenila u svom izrazu. I to je užasno: prošlost koje se
sećamo ostaje bez vremena.
Nemoguće je sećanjem povratiti u život jednu ljubav kao kada se vraćamo da
oživimo neku knjigu ili film. Mrtva Jozefova žena ostala je bez ikakve dimenzije,
materijalne ili vremenske.
Zbog toga su njegovi pokušaji da je oživi u svom duhu ubrzo postali pravo
mučenje.
Umesto da se raduje otkriću ovog ili onog trenutka prošlosti, očajavao je pred
ogromnošću praznine koja svaki taj trenutak okružuje. Jednog dana zabranio je sebi
bolno lutanje hodnicima prošlosti i okončao uzaludne pokušaje da je oživi onakvu
kakva je bila. Čak je i pomislio kako ju je, usredsredivši se na prošlost, izdajnički
odbacio u muzej izgubljenih predmeta, isključivši je iz svoje sadašnjice.
Uostalom, njih dvoje nisu nikada pobožno negovali uspomene. Naravno, nisu
uništili privatna pisma i beležnice u koje su upisivali obaveze i susrete. Ali nikada nisu
ni pomišljali da ih iznova čitaju. On je odlučio, dakle, da počne da živi s mrtvom
ženom kao da je živa.
Nije više odlazio na njen grob da bi je se sećao, nego da bude s njom, da bi
osetio kako ga gledaju njene oči, ne iz prošlosti već iz sadašnjosti.
Tako je za njega počeo novi život: život s pokojnicom. Novi časovnik je počeo
da organizuje njegovo vreme. Pazio je na čistoću, ona se ljutila zbog nereda koji je
svuda ostavljao. Od tada je sve sam brižljivo pospremao. Jer on voli njihov dom još
više nego dok je ona bila živa: drvenu ogradu s vratnicima; vrt; bor pred kućom od
crvene cigle; dve fotelje, jednu naspram druge u koje bi sedali pošto bi se vratili s
posla; prozorski okvir na kome je uvek držala s jedne strane saksiju cveća, a s druge
svetiljku, tu svetiljku upaljenu i u njihovom odsustvu da bi je spazili još izdaleka, sa
ulice, vraćajući se kući. Poštovao je sve te nekadašnje navike i starao se da svaka
stolica, svaka vaza, budu tamo gde je ona volela da ih stavi.
Posetio je ponovo mesta koja su voleli: restoran na morskoj obali gde gazda nije
propuštao priliku da ga podseti koje je jelo s ribom njegova žena najviše volela; mali
susedni grad, pravougaoni trg okružen crvenim, plavim i žutim kućama, tim skromnim
kućama koje su ih očaravale; pa luku u Kopenhagenu, odakle je, svakog dana u šest
sati naveče, beli parobrod podizao sidro. Tu su voleli dugo da stoje i mirno ga
posmatraju. Pred sam polazak, začula bi se muzika, neka stara arija, poziv na
putovanje. Otkako je umrla, često je odlazio tamo, zamišljajući je pored sebe i
osećajući njihovu zajedničku želju da se ukrcaju na tu belu večernju lađu, da na njoj
igraju, spavaju i probude se negde daleko, veoma daleko na severu.
Ona je želela da on bude uredan i sama se starala o njegovoj odeći. Nije
zaboravio koja joj se od njegovih košulja sviđala, a koju nije volela. Za svoj boravak
u Češkoj namerno je odabrao odelo koje nije smatrala osobitim. Nije hteo da posveti
previše pažnje tom putovanju. To nije bilo putovanje za nju, ni s njom.
 37.

Obuzeta sutrašnjim sastankom, Irena je želela da provede tu subotu u miru, kao

sportistkinja uoči takmičenja. Gustav je imao posla u gradu gde ga je čekao dugačak
poslovni ručak i nije se vraćao pre večeri. Koristeći to, spavala je dugo i nije izlazila iz
sobe da bi izbegla susret s majkom; čula je sve do podneva kako se kreće tamo-amo
po prizemlju. Kad su najzad odjeknula snažno zalupljena vrata i kada je bila sigurna
da je majka otišla, sišla je, rasejano pojela nešto u kuhinji, pa je i sama izašla.
Na pločniku je zastala, omađijana. Obasjana jesenjim suncem, ta četvrt puna
bašti, prošaranih malim kućama, nudila je skrivenu lepotu koja joj je stegla srce i
pozvala je u dugu šetnju. Setila se da je poslednjih dana pred svoj odlazak čeznula, da
se zadubljena u misli tako dugo šetala kako bi se oprostila sa svojim gradom i
njegovim ulicama koje je volela; ali zbog mnoštva poslova nije našla vremena.
Gledan s tog mesta, grad je bio velika zelena marama mirnih četvrti i malih ulica
uokvirenih drvećem. To je Prag za koji je ona vezana; ne prelepi centar, nego baš taj
Prag rođen krajem prošlog veka, Prag skromnih čeških građana, Prag njenog
detinjstva u kojem se, zimi, skijala u malim, strmim ulicama, Prag u koji, u sumrak,
obližnje šume krišom donose mirise.
Koračala je sanjareći; u času je ugledala Pariz koji joj se prvi put učinio
neprijateljski: hladna geometrija Jelisejskih polja; stroga lica divovskih kamenih žena
koje predstavljaju Jednakost ili Bratstvo; a nigde, nigde ni traga od ove ljupke
prisnosti, ni daška te lepote koju je udisala ovde. Uostalom, baš tu je sliku, u
godinama odsustva, sačuvala kao zaštitni znak svoje izgubljene zemlje: kućice s
baštama rasute po brežuljcima dokle pogled može dopreti.
U Parizu se osetila možda srećnija, ali tajnu lepote deli samo s pragom.
Odjednom joj se ukaza koliko voli taj grad i koliko je odlazak iz njega bio bolan.
Prisetila se poslednjih grozničavih dana: u neredu prvih meseci okupacije ostaviti
zemlju bilo je još lako i mogli su se bez straha oprostiti s prijateljima. Međutim, imali
su premalo vremena da ih sve vide. Dva dana pred odlazak, sticajem okolnosti,
posetili su jednog davnašnjeg prijatelja, neženju, i proveli s njim nekoliko dirljivih
časova. Tek kasnije, u Francuskoj, doznali su da im je taj čovek bio duže vreme
veoma naklonjen jer ga je policija odredila da uhodi Martina. Uoči njihovog polaska
Irena je nenajavljena pozvonila na vrata jedne prijateljice. Iznenadila ju je u živom
razgovoru s nekom drugom ženom. Bez reči je poduže prisustvovala razgovoru koji
je se nije ticao, očekujući neki pokret, reč ohrabrenja, pozdrav pred polazak; uzalud.
Da nisu zaboravile da odlazi? Možda su se samo pretvarale da su zaboravile? Ili im ni
njeno prisustvo, ni njeno odsustvo, nisu više bili važni? Potom, njena majka. U času
oproštaja nije je ni poljubila. Martina je poljubila, ali nju nije. Irenu je stegla čvrsto za
rame, galameći: „Mi ne volimo da otkrivamo osećanja!” Međutim, to što je trebalo da
znači kako je majka stegla srce, zvučalo je ledeno. Sećajući se sada svih tih
opraštanja (lažnih opraštanja, neiskrenih opraštanja), pomislila je: kako poseješ, tako
ćeš i žnjeti.
Hodala je već dva-tri sata ozelenelim ulicama. Stigla je do ograde jednog malog
parka izvan Praga: dvorac se odatle video s leđa, iz nepoznatog ugla; to je Prag koji
Gustav ne poznaje; i odjednom su joj doletela imena koja su joj, kao mladoj devojci,
bila draga: Maša, pesnikinja iz vremena kada se njena zemlja, kao duh, rađala iz
magle; Neruda, tumač češke sirotinje; pesme Veskovca i Veriča iz tridesetih godina
koje je toliko voleo njen otac koji je umro dok je još bila dete; Hrabal i Skvorecki,
romanopisci njene mladosti; i mala pozorišta i kabarei iz šezdesetih godina, toliko
slobodni, toliko veselo slobodni u svom bespoštednom humoru; to je bio miris njene
zemlje koji se nije dao oponašati, njegov jedinstveni duh koji je ponela sa sobom u
Francusku.
Naslonjena na ogradu, gledala je u pravcu Dvorca: da bi stigla do njega, potrebno
joj je četvrt sata. Tamo je počinjao Prag s poštanskih karti, Prag na kojem je
pirovanje istorije ostavilo brojne belege, Prag turista i javnih žena, Prag toliko skupih
restorana da njeni prijatelji Česi ne mogu ni da privire u njih, „Praha” igračica koje se
izvijaju pod svetlima, Gustavov Prag. Pomislila je da za nju ne postoji ništa čudnije
od takvog Praga. Gustaftaun.
Gustafvil. Gustafstad. Gustavgrad.
Gustav: sa crtama lica koje se gube iza neprozirnog stakla jezika koji slabo zna,
pomislila je, skoro obradovana, da je dobro što je tako, jer se istina na koncu otkrila:
nije osećala nikakvu potrebu ni da ga razume, ni da on nju razume. Videla ga je kako,
razdragan, odeven u onu majicu, uzvikuje da je Kafka rođen u Pragu; i osećala je
kako telom počinje da joj struji želja, neobuzdana želja da nađe ljubavnika. Ne da bi
sastavila svoj život iz razbijenih parčića. Već kako bi ga iz osnova izmeni. Da bi
najposle sama odabrala svoj put.
Jer ona još nikada nije izabrala nekog muškarca. Uvek su oni nju birali. Martina
je naknadno zavolela, ali u početku je to bila samo prilika da pobegne od majke. U
vezi s Gustavom činilo joj se da je stekla slobodu. Ali onda je shvatila da je to bio
samo drugi oblik odnosa s Martinom: prihvatila je ruku koja joj se pruža da se izvuče
teškoća s kojima nije bila u stanju da se nosi.
Znala je da ume da bude zahvalna; tom vrlinom je bila obdarena; ali kad
zahvalnost naređuje, ljubav joj pritrčava kao odana sluškinja. Irena je bila iskreno
odana Martinu, iskreno i Gustavu. Ali zar je time trebalo da se ponosi? Zar zahvalnost
nije samo drugo ime za slabost, nesamostalnost? Sada želi ljubav bez zahvalnosti! Zna
da takvu ljubav treba platiti smelim i opasnim delom. Jer u svom ljubavnom životu
nikada nije bila hrabra, čak nije ni znala šta to znači.
Iznenada se, kao nalet vetra, ubrzao mimohod davnih emigrantskih snova,
davnih strepnji: videla je žene koje joj pritrčavaju, okružuju je, podižu krigle s pivom i
podmuklo se smejući sprečavaju je da im se otrgne; zatim prodavnica u kojoj se,
opet, neke druge žene, prodavačice, bacaju na nju oblačeći joj haljinu koja se na
njenom telu preobražava u ludačku košulju.
Dugo je stajala oslonjena na ogradu, a potom se uspravila. Osetila se ispunjena
poverenjem da će pobeći, da neće pristati da ostane u tom gradu; ni u tom gradu, ni u
njegovom pletivu.
U hodu je razmišljala kako je upravo završila oproštajnu šetnju na koju nekada
nije otišla; kako se najzad odigrao onaj njen Veliki Oproštaj s gradom koji voli više od
ostalih i koji ne žali ponovo da izgubi, samo da stekne pravo na život.
 38.

Kada je nestao komunizam u Evropi, Jozefova žena je navaljivala da on poseti

svoju zemlju. Bila je raspoložena da mu se pridruži na tom putovanju, ali je umrla i
on je posle toga jedino znao da razmišlja o svom novom životu sa odsutnom.
Naprezao se da se ubedi kako je srećan. Ali može li se tu govoriti o sreći? Možda o
onoj koja poput slabašnog drhtavog zraka prodire kroz njegov bol, stalni i neprekidni
bol s kojim se pomirio. Pre mesec dana, nesposoban da prestane da tuguje, setio se
reči svoje pokojnice: „Ne otputovati, bilo bi s tvoje strane nenormalno, neopravdano,
pa čak ružno.” Zbilja, pomislio je, to putovanje na koje ga je ona toliko podsticala
moglo bi mu pomoći; olakšati, bar na nekoliko dana, taj toliko mučan život.
Dok se pripremao za put, jedna pomisao mu je stidljivo prošla kroz glavu: a šta
ako zauvek ostane tamo? Posle svega, mogao je nastaviti svoju veterinarsku praksu u
Češkoj isto kao i u Danskoj. Sve dotle, to mu je izgledalo neprihvatljivo, takoreći
izdajstvo žene koju je voleo. Međutim, u tom času se pitao da li je to zaista izdaja.
Ako je prisustvo njegove žene nematerijalno, zbog čega bi bilo vezano samo za jedno
mesto? Zar ne bi mogla da bude s njim u Češkoj kao i u Danskoj?
Izišao je iz hotela i krenuo u šetnju kolima; ručao je u restoranu izvan grada, a
zatim je hodao poljem puteljcima obraslim šipkom i stablima; posmatrao je ganuto
šumovita brdašca oko sebe i razmišljao kako su, za njegova života, Česi dva puta bili
spremni da polože živote da bi taj pejzaž ostao njihov: 1938. su, želeći da se bore
protiv Hitlera, očajavali što su ih njihovi saveznici, Francuzi i Englezi, sprečili u tome.
Godine 1968. Rusi su okupirali njihovu zemlju i oni su opet želeli da se bore, ali,
ponovo primorani na predaju, pali su u isto očajanje.
Spremno dati život za domovinu: svi narodi poznaju iskušenje tog žrtvovanja.
Uostalom, i neprijateljima Čeha ono je takođe poznato, Nemcima kao i Rusima.
Međutim, to su veliki narodi. Njihovo rodoljublje je drugačije: oni su poneti svojom
slavom, svojim značajem, svojom sveopštom ulogom. Česi vole svoju zemlju ne zato
što je slavna, već zato što je nepoznata, ne zato što je velika, već zato što je mala i
neprekidno u opasnosti. Njihovo rodoljublje je samo strasna ljubav prema zavičaju. I
Danci su slični. Jozef zato nije slučajno odabrao da se nastani u maloj zemlji.
Dirnut, posmatrao je prirodu oko sebe i mislio kako je istorija njegove Češke
tokom druge polovine veka očaravajuća, jedinstvena, nova, i da je prava malodušnost
ne zanimati se za nju. Sutra ujutro će videti N. Kako li je on živeo za sve to vreme od
kako se nisu videli?
Šta je mogao misliti o ruskoj okupaciji svoje zemlje? I kako je doživeo kraj
komunizma u koji je nekada tako iskreno i pošteno verovao? Kako se njegovo
marksističko obrazovanje može pomiriti s povratkom kapitalizma kojem se aplaudira
na čitavoj planeti? Da li ga to ljuti? Ili se odrekao svojih uverenja? A ukoliko ih je
napustio, da li je to za njega zaista strašno? Kako se drugi ljudi ophode prema njemu?
Čuo je glas svoje snahe koja je sigurno u potrazi za krivcima želela i N. da vidi s
lisicama na rukama pred sudom. N. možda oseća potrebu da mu Jozef posvedoči
kako njihovo prijateljstvo istrajava uprkos svim ruganjima istorije.
Vratio se u mislima na snahu koja je mrzela komuniste jer su osporavali sveto
pravo privatnog vlasništva. A meni ona osporava sveto pravo na sliku koja mi
pripada, pomisli.
Zamislio je tu sliku na zidu svoje kuće od cigala i odjednom, začuđen, shvatio
kako bi to radničko predgrađe, to platno češkog Derena, ta istorijska retkost postala
uljez i rušilac njegovog doma. Kako je samo moglo da mu padne na pamet da je
ponese sa sobom! Tamo gde on živi s pokojnicom, toj slici nema mesta. Nikada je
nije ni spomenuo svojoj ženi. To platno nema nikakve veze s njom, s njima, s
njihovim životom.
Ako je jedna mala slika u stanju da poremeti njegovo zajedništvo sa umrlom,
pomislio je, koliko bi ga tek poremetilo, stalno, teško, prisustvo čitave jedne zemlje,
zemlje koju njegova žena nikada nije videla!
Sunce se spuštalo u daljini dok se vozio natrag prema Pragu; pejzaži su promicali
oko njega, pejzaži njegove male zemlje za koju su ljudi bili spremni da daju živote a
on je osećao da postoji nešto manje, što jače izaziva njegovo bolno sažaljenje: dve
fotelje, jedna pored druge, lampa sa cvećem na prozorskom ramu i vitki bor koji je
njegova žena zasadila pred kućom, bor koji još izdaleka, kao podignutom rukom,
pokazuje njihov dom.
 39.

Skacel se zatvorio na tri stotine godina u svoju kuću tuge zato što je verovao da
je njegovu zemlju zauvek progutalo carstvo sa istoka. Prevario se. Ceo svet se vara u
pogledu budućnosti. Čovek može gajiti neku izvesnost jedino u sadašnji trenutak. Da
li je i ovo tačno?
Može li čovek stvarno spoznati sadašnjicu? Da li je u stanju da prosudi?
Naravno da nije. Jer, kako biće koje ne poznaje budućnost može da razumeti smisao
sadašnjice? Ako ne znamo kakvoj nas budućnosti vodi sadašnjica, kako možemo reći
da je ta sadašnjica dobra ili loša, da li treba da je prihvatimo, prezremo ili da je se
pribojavamo.
Godine 1921. Arnold Šenberg je izjavio da će zahvaljujući njemu nemačka
muzika carevati tokom narednih sto godina. Petnaest godina kasnije Šenberg je morao
zauvek da napusti Nemačku. Posle rata, u Americi, obasut počastima, bio je još
siguran da će njegovo delo zaslužiti večnu slavu. Prebacivao je Igoru Stravinskom da,
previše okrenut savremenosti, zanemaruje sud budućnosti. On je držao buduće
naraštaje za svoje najsigurnije saveznike. U jednom uvredljivom pismu Tomasu
Manu polagao je pravo da će se, „kroz dve ili tri stotine godina”, konačno videti ko je
od njih dvojice značajniji, Man ili on! Umro je 1951. godine. U toku sledeće dve
decenije njegovo delo je bilo slavljeno kao jedno od najznačajnijih u svom veku; divili
su mu se najdarovitiji mladi kompozitori proglasivši se njegovim učenicima; a zatim ga
je nestalo iz koncertnih dvorana i iz sećanja. Jer ko danas, na kraju dvadesetog veka,
izvodi njegova dela? Ko se poziva na njega? Ne bih želeo da se glupavo podsmevam
njegovom predviđanjima niti da kažem da je precenjivao sebe. On je precenio
budućnost.
Da li su njegova razmišljanja bila pogrešna? Nisu. Mislio je ispravno, ali je živeo
u previsokim oblastima duha. Vodio je rasprave s najznačajnijim predstavnicima
nemačke umetnosti, Bahom, Geteom, Bramsom, Malerom, međutim, koliko god bile
umne, te visokoparne rasprave su uvek kratkovide prema onome što se, bez ikakvog
smisla ili logike, dešava na zemlji: dve velike vojske vode rat do istrebljenja iz svetih
razloga, a jedna nevidljiva klica kuge obara ih obe.
Šenberg je bio svestan da ta klica postoji. Već 1930. godine pisao je: „Radio je
neprijatelj, nemilosrdni neprijatelj koji nezaustavljivo napreduje i protiv kojeg je svaki
otpor beznadežan”; radio „nas kljuka muzikom (...) ne pitajući da li želimo da je
slušamo, da li imamo mogućnosti da je pratimo”, i tako muzika postaje obična buka,
buka među bukama.
Radio je izvor iz kojeg je sve poteklo. Zatim dolaze druga savremena sredstva za
kopiranje, umnožavanje, pojačavanje zvuka i potok se pretvara u veliku reku. Nekada
smo slušali muziku zbog ljubavi prema muzici, a danas ona urla odasvud i
neprekidno, „ne pitajući da li želimo da je slušamo”; urla iz zvučnika u kolima,
kafanama, liftovima, na ulicama, u čekaonicama, gimnastičkim vežbaonicama, u
zapušenim ušima „vokmena”; prerađena, prepisana, skraćena, rastrgnuta; deonice
roka, džeza ili opere teku kao bujica u kojoj se sve meša, u kojoj se ne zna autor
(muzika je anonimna buka), početak ili kraj (muzika je bezoblična buka); muzika
umire u prljavoj vodi muzike.
Šenberg je znao za klicu, bio je svestan opasnosti, međutim, u dubini duše, nije
svemu tome poklanjao previše pažnje. Kao što sam rekao, živeo je u visokim
oblastima duha i ponos ga je sprečavao da tako sitnog, tako beznačajnog, tako
gadnog, tako prezrenog neprijatelja uzima za ozbiljno. Igor Stravinski je bio jedini
njegov dostojni i uzvišeni protivnik protiv kojeg je Šenberg ratovao sjajno i moćno.
Podigao se na oružje u interesu budućnosti.
Ali budućnost je reka, plima nota u kojoj tela kompozitora plutaju sa opalim
lišćem i polomljenim granama. Jednog dana Šenbergovo mrtvo telo, bacakano
nemirnim talasima, sudarilo se s mrtvim telom Stravinskog, pa su zajedno, u
zakasnelom pomirenju, poput krivaca, nastavili putovanje prema ništavilu (ništavilu
muzike koja je postala buka).
 40.

Setimo se dana kada se Irena zaustavila s mužem na obali one reke u

unutrašnjosti Francuske, na drugoj obali ugledala je posečena stabla, a istog trenutka
sledio ju je prasak muzike koja se nenadano prolomila iz zvučnika. Pokrivši uši
rukama, briznula je u plač.
Nekoliko meseci kasnije bila je kod kuće s mužem na samrti. Iz susednog slana
zagrmela je muzika. Dva puta je pozvonila na vrata, moleći susede da je utišaju, oba
puta uzalud. Na kraju je povikala: „Ugasite taj užas! Moj muž je na samrti! Čujete li!
Na samrti! Umire!”
Tokom prvih godina u Francuskoj mnogo je slušala radio koji ju je približio
jeziku i životu u Francuskoj, ali kada je Martin umro, pošto je prestala da voli
muziku, nije više uživala u slušanju; vesti na njemu nisu tekle jedna za drugom, kao
nekada, već su ih, jednu od druge, razdvajali s tri, osam, petnaest muzičkih sekundi,
sve dok se, ti kratki predasi, iz godine u godinu nisu neosetno povećali. Tako je na
sopstvenoj koži saznala šta je Šenberg nazivao bukom.
Dok je ležala na krevetu pored Gustava, pomisao na sastanak izazivala je u njoj
preveliko uzbuđenje, u strahu od nesanice već je popila pilulu za spavanje, uspela je
da zadrema, a probudivši se ponovo usred noći, popila je još dve i ne mogavši da
obuzda nervozu i očajanje uključila radio pored uzglavlja. Da bi zaspala, žudela je da
čuje ljudski glas, reči koje bi je, obuzevši joj misli, ponele daleko, umirile i uspavale.
Tražila je od jedne do druge stanice, ali odasvud je curila samo muzika, prljava voda
muzike, deonice roka, džeza, opere; svet u kojem nije bilo mesta za reč jer su svi
urlali; svet u kojem niko nije primećivao da ona postoji zato što su svi skakali i igrali.
Prljava voda muzike, s jedne, a hrkanje s druge strane, time opkoljena, Irena je
čeznula za malo slobodnog prostora, prostora da diše, ali se, bleda i nemoćna,
sudarala s nekim telima koje je sudbina izbacila na njenu stazu kao vreće blata.
Obuzeo je novi nalet mržnje prema Gustavu, ne zato što je njegovo telo zanemarivalo
njeno (oh, ne! nikada više neće moći da vodi ljubav s njim!), već zato što ju je
njegovo hrkanje sprečavalo da spava i što je tako dolazila u opasnost da upropasti
sastanak svog života, skori sastanak, za nepunih osam sati, a pošto se jutro bližilo i
san joj nikako nije dolazio, osećala je da će biti umorna, nervozna, poružnela i kao
ostarela.
Na kraju, silina mržnje počela je da deluje omamljujuće i ona je zaspala. Kada se
probudila, Gustav je bio već otišao, a radio, pored njenog uzglavlja, emitovao je još
buku u koju se muzika pretvorila. Bila je umorna i mučila ju je glavobolja. Rado bi
ostala u postelji, ali je Milada najavila posetu za deset. Zbog čega dolazi baš danas!
Irena nije imala ni najmanju želju da vidi bilo koga!
 41.

Od zgrade, sagrađene na kosini, sa ulice se mogao videti samo deo prizemlja.

Kada su se vrata otvorila, Jozef se prepao od umiljavajućeg lajanja velikog nemačkog
vučjaka. Tek je mnogo kasnije uspeo da razazna N. koji je smejući se umirivao psa,
pa je poveo Jozefa prvo hodnikom, a zatim podužim stepeništem do dvosobnog,
dvorišnog stana u kome je stanovao sa ženom; i ona je bila tamo i prijateljski mu
pružila ruku.
„Na spratu”, rekao je N. pokazujući rukom u visinu, „stanovi su mnogo veći.
Gore žive moja ćerka i sin, s porodicama. Kuća pripada sinu. On je advokat. Šteta što
nije kod kuće. Slušaj”, rekao je tišim glasom, „ako želiš da se ponovo nastaniš u
zemlji, on će ti pomoći, sve će ti olakšati.”
Te reči su podsetile Jozefa na vreme kada mu je N., četrdesetak godina ranije,
tim istim tihim glasom, u poverenju, nudio prijateljstvo i pomoć.
„Pričao sam im o tebi...”, nastavio je N. i povikao u pravcu stepeništa neka
imena koja su, bez sumnje, pripadala njegovim najmlađima; ugledavši sve te unuke i
praunuke koji su sišli, Jozef nije imao ni najmanju predstavu ko su oni. Svi su bili lepi
i lepo obučeni (Jozef nije mogao da odvoji pogled od plavokose devojke jednog od tih
unuka, Nemice, koja nije govorila ni reči češkog) i baš svi su, pa i devojke, nadvisivali
N. koji je u njihovom prisustvu delovao kao zec izgubljen u naglo iždžikljalom
korovu.
Kao manekeni na modnoj reviji smešili su se bez reči sve do trenutka kad ih N.
zamoli da ga ostave nasamo s njegovim prijateljem. Žena je ostala u kući, a njih
dvojica su izašli u vrt.
Pošli su praćeni psom, kad mu je N. rekao: „Još ga nikada nisam video tako
uzbuđenog zbog gosta. Kao da prepoznaje tvoje zanimanje.” Zatim je pokazao Jozefu
voćnjak i, dok je objašnjavao kako je pravio staze kroz travu, razgovor se toliko
udaljio od predmeta koji je Jozef želeo da načne tako da mu je jedva pošlo za rukom
da prekine to izlaganje svog prijatelja o botanici da bi ga zapitao kako je proveo tih
dvadeset godina otkad se nisu videli.
„Ne pričajmo o tome”, rekao je N. i, umesto odgovora na Jozefov začuđeni
pogled, stavio kažiprst na srce. Jozef nije tačno razumeo šta bi taj pokret trebalo da
znači: da su ga politički događaji pogodili duboko, „do srca”, da je patio je zbog
ljubavi ili da je naprosto preživeo srčani udar?
„Jednog dana ću ti ispričati”, dodao je stavljajući tačku na dalji razgovor.
Razgovor se nije pokazao kao lak, jer svaki put kada je Jozef zastajao da bolje
uobliči svoje pitanje, pas je, tumačeći to kao dopuštenje, skakao na njega i spuštao
mu šape na struk.
 „Sećam se onoga što si često govorio”, rekao je N. „Lekar se postaje zbog želje
da se boriš protiv bolesti, a veterinar iz ljubavi prema životinjama.”
- Stvarno sam to rekao? - začudio se Jozef. Setio se kako je dva dana ranije
uveravao snahu da je svoje zanimanje odabrao iz inata porodici. Da ipak nije postupio
tako iz ljubavi, a ne iz inata? Najednom, kao u nejasnoj izmaglici, video je pred
sobom defile svih onih bolesnih životinja koje je lečio; a zatim, zamislivši veterinarsku
ordinaciju u zadnjem delu kuće od cigala u kojoj će već sutradan (da, za samo
dvadeset i četiri časa!) otvoriti vrata prvom pacijentu u radnom danu, lice mu je
ozarila sreća.
Primorao je sebe da se vrati na tek započeti razgovor upitavši N. da li je imao
neprilika zbog svoje političke prošlosti, a N. mu je odgovorio da nema jer su ljudi,
kako je uveren, upoznati s tim koliko je često pomagao onima koje je režim
proganjao. „Ne sumnjam u to”, rekao je Jozef (a zaista i nije sumnjao), ali ipak nije
odustajao: kako N. danas vidi svoju prošlost? Kao grešku, kao poraz? N. je
odmahnuo glavom, primetivši da nije reč ni o jednom, ni o drugom. Bez obzira na to,
Jozefa je zanimalo šta N., zapravo, misli o tako brzom, tako grubom povratku
kapitalizma. Slegnuvši ramenima, N. mu je odgovorio da u toj situaciji nije bilo
drugog rešenja.
Međutim, razgovor nikako nije tekao bez zaustavljanja. Jozef se uplašio da se N.
ne uvredi zbog njegovih pitanja. Zatim se u sebi popravio: pitanja nisu bila uvredljiva,
bila su prevaziđena. Da se osvetnički san njegove snahe obistinio i da su N.
okrivljenog izveli pred sud, možda bi se on setio svoje komunističke prošlosti, pristao
da je pravda, da je brani. Ali bez te optužbe, ni on sam više nije razmišljao o njoj.
Više nije nastanjivao tu prošlost.
Jozef se setio svojih nekadašnjih uverenja koja su i za ono vreme bila bogohulna:
komunizam nema ništa s Marksom ili njegovim učenjem; vreme je samo nudilo
priliku da ljudi ostvare svoje najraznovrsnije životne potrebe: potrebu da se pokažu
nekomformistima, da se potčine, da kazne krivce, da budu korisni, da izgrade
budućnost ili da izrađaju gomilu dece.
Pas je veselo lajao, a Jozef je bio i dalje u svojim mislima: ljudi su danas
napuštali komunizam ne zato što su se njihove želje promenile, ili što su pretrpele
sudar sa stvarnošću, već zato što im komunizam nije omogućavao da se pokažu
nekomformisti, ni da se potčine, ni da kazne krivce, ni da budu korisni, ni da izgrade
budućnost, niti da izrađaju gomilu dece.
Komunizam više nije ostvarivao ni jednu od tih zamisli. Postao je do te mere
neprimenljiv da su mu ljudi okretali leđa s lakoćom koju čak i ne primećuju.
Ipak, Jozef oseća da nije ostvario prvobitnu nameru svoje posete: da stavi na
znanje N. da bi ga, pred nekim zamišljenim sudom, on, Jozef, uzeo u odbranu. I da bi
to dokazao, želeo je da mu dokaže da se ne oduševljava slepo svim onim što se u
zemlji događa nakon pada komunizma, pa ga je zato, povodom velike zidne slike na
trgu njegovog rodnog grada na kojoj jedna nerazumljiva skraćenica nudi usluge
Česima pokazujući im stisnutu belu i crnu ruku, upitao: „Reci mi da li je ovo još naša
zemlja?”
Nadao se da će čuti neku sarkastičnu primedbu o svetskom kapitalizmu koji
uniformiše planetu, ali N. nije progovarao. Jozef je nastavio: „Sovjetsko carstvo se
srušilo zato što nije više bilo u stanju da umiri narode koji su tražili samostalnost.
Međutim, ti narodi su danas mnogo zavisniji nego ranije. Ne mogu sami da izaberu
svoj način privređivanja, svoju spoljnu politiku, pa čak ni same slogane na reklamnim
panoima.”
- Samostalnost je odavno zabluda - rekao je N.
- Ali ako jedna zemlja nije i ne želi da bude nezavisna, da li će iko još želeti da
položi svoj život za nju?
- Ja ne bih želeo da moja deca budu spremna da umru.
- Da to kažem drugačije: da li ljudi još vole ovu zemlju?
N. je usporio korak: „Jozefe”, rekao je, ganut. „Kako si ti mogao da je napustiš?
Voleo si tu zemlju!” Zatim je produžio ozbiljnim tonom: „Umreti za svoju zemlju više
nikome nije čast. Možda se za tebe vreme zaustavilo, otkako si otišao. Ali oni, oni ne
misle više tako.”
- Koji oni?
N. je napravio pokret glavom prema gornjem spratu kuće, kao da je hteo da
pokaže na svoju decu i unuke. „Oni su veoma daleko od toga.”
 42.

Dok su razgovor privodili kraju, dva prijatelja ostala su da sede na istom mestu,
a pas se, iskoristivši to, uspravio i naslonio šape na Jozefa koji ga pomilova. N. je
dugo posmatrao njih dvojicu, čoveka i psa, osećajući sve dublju nežnost. Kao da je
tek tada u potpunosti pojmio da se nisu videli punih dvadeset godina: „Ah, koliko sam
srećan što si došao!” I tapšući Jozefa po ramenu, pozvao ga je da sednu pod jabuku.
On je odmah razumeo da od onog važnog, ozbiljnog razgovora, razgovora zbog kojeg
je došao, neće biti ništa. Ali na svoje iznenađenje osetio je neko olakšanje,
oslobađanje! Najzad, on nije došao zato da bi svog prijatelja podvrgao unakrsnom
ispitivanju!
Kao da je neka brava popustila, njihov razgovor potekao je slobodno, nesputano,
kao svaki šaljivi razgovor dvojice starih prijatelja s mnoštvom uspomena, priča o
zajedničkim poznanicima, duhovitostima, preterivanjima i vicevima. Bilo je to kao da
ih je neki nežan, topao vetrić, čvrsto privio u naručje. Jozef se prepusti neodoljivom
zadovoljstvu razgovora.
Tako neočekivanom zadovoljstvu! Za proteklih dvadeset godina gotovo da i nije
govorio na češkom. Njegovi razgovori sa ženom bili su tako spontani da je danski
postao neka vrsta jezičke mešavine, njihov intimni jezik. Međutim, s drugima, bio je
primoran da se trudi da odabere reč, da sklopi rečenicu ili da pravilno naglasi. Tako je
imao utisak da Danci lagano trčkaraju, a da on kaska za njima natovaren teretom od
dvadeset kilograma. Ali sada, sada su reči same izlazile iz njegovih usta i nije bilo
potrebe da ih traži ili odmerava. Češki za njega nije više bio onaj nepoznati jezik s
neprijatnim izgovorom kroz nos koji ga je iznenadio u hotelu njegovog rodnog grada.
Najzad je uspeo da ga prepozna, da uživa u njemu. S njim se osećao lagan kao da se
oslobodio suvišnih kilograma, govorio je kao da ima krila i prvi put od svog dolaska
bio je srećan u toj zemlji i osećao ju je kao svoju.
Podstaknut istim zadovoljstvom kojim je zračio njegov prijatelj, N. je postajao
sve otvoreniji i, uz saučesnički osmeh, sećao se svoje nekadašnje ljubavnice
zahvaljujući Jozefu koji mu je jednom poslužio kao izgovor pred ženom. Jozef se
toga uopšte nije sećao, pa nije bio siguran da ga prijatelj možda nije pomešao s nekim.
Međutim, priča koju je ovaj nadugačko ispripovedao činila se toliko lepa i zabavna da
je Jozef na kraju pristao da u njoj igra jednu od glavnih uloga. Slušajući ga, zabacio je
glavu malo unazad, a sunce je, prolazeći kroz lišće, obasjavalo blaženi izraz njegovog
lica.
Upravo u tom času sjajnog raspoloženja žena njegovog prijatelja iznenadila ga je
pitanjem: „Hoćeš li da ručaš s nama?”
Jozef je pogledao na sat i spremio se da krene: „Imam sastanak za pola sata!”
- Dođi onda večeras! Večeraćemo zajedno - predloži mu drugarski N.
 - Večeras ću već biti kod svoje kuće!
- Kad kažeš kod kuće, misliš...
- U Danskoj.
- Stvarno mi je čudno kad čujem da to kažeš. Tvoja kuća, dakle, nije više ovde?
- zapitala je prijateljeva žena.
- Ne, moja kuća je tamo.
Nastupila je duža ćutnja u kojoj se Jozef ponadao mnoštvu pitanja: ako je zaista
tvoja kuća u Danskoj, kakav život vodiš tamo? S kim živiš? Pričaj! Kako izgleda
tvoja kuća? Ko je tvoja žena? Da li si srećan? Pričaj! Pričaj!
Međutim, ni N. ni njegova žena nisu postavili ni jedno od tih pitanja. U deliću
sekunde sećanjem mu je minula slika niske drvene ograde i jednog vitkog bora.
- Trebalo bi da pođem - rekao im je i svi su se uputili ka stepeništu. Penjući se,
ćutali su, i u toj tišini Jozefa je kao grom pogodila svest o potpunom odsustvu njegove
žene, svest da se ovde ne nalazi ni trag njenog postojanja. Za sva tri dana njegovog
boravka u zemlji niko još nije izgovorio ni jednu reč u vezi s njom. Sve je bilo jasno:
ako ostane, izgubiće je. Ako ostane, ona će zauvek nestati.
Zastali su malo pred kućom da se još jednom rukuju, a za njima je došao pas da
pruži šape Jozefu.
Nakon oproštaja, sve troje ga je posmatralo kako se udaljava dok ga potpuno
nisu izgubili iz vida.
 43.

Kada ju je posle toliko godina ugledala u sali onog restorana okruženu drugim
ženama, Milada je bila ophrvana nežnošću prema Ireni; posebno ju je dirnulo to što
joj je Irena tada odrecitovala jednu strofu iz pesme Jana Skacela. U malenoj Češkoj
bilo je lako sresti i upoznati pesnika. Milada je upoznala Skacela, nezgrapnog čoveka
tvrdog lica, kao iz kamena isklesanog, i divila mu se sa svom naivnošću devojčice
koja živi izvan vremena.
Čitava njegova poezija stala je u jednu jedinu knjigu stihova koju je Milada
ponela na poklon svojoj prijateljici.
Prelistavajući knjigu, Irena je upita: „Da li danas ljudi još čitaju stihove?”
- Ne baš - rekla joj je Milada, a zatim je govorila napamet: - U podne, ponekad,
opazimo noć kako se šunja u pravcu reke... Ili ovo slušaj: ribnjaci, voda izvrnuta na
leđa. A zatim, ima večeri, kaže Skacel, kada je vazduh tako blag i nežan da skoro
možemo hodati bosim nogama po polomljenom staklu.
Slušajući je, Irena se sećala onog iznenadnog prolaska slika kroz glavu prvih
godina nakon odlaska iz zemlje. Bili su to delići istog pejzaža.
- Ili ova slika, na primer: „...na istom su konju smrt i jedan paun.”
Milada je izgovarala te reči glasom koji je lagano podrhtavao: one su joj
dočaravale uvek isto priviđenje. Neki konj ide poljem, na njegovim leđima kostur s
kosom u ruci, a iza njega, na konjskim sapima, paun raširenog repa, veličanstvenog i
sjajnog kao večna taština.
Irena je sa zahvalnošću gledala Miladu, jedinu prijateljicu koju je stekla u toj
zemlji, posmatrala je njeno lepo lice koje je kosa još više zaobljavala, a pošto je
zamišljeno ćutala, njene su se bore izgubile u nepomičnosti kože tako da je izgledala
gotovo kao mlada žena; Irena je poželela da ona više ne govori, da ne recituje stihove,
da dugo ostane tako nepomična i lepa.
„Oduvek si se češljala na taj način, zar ne? Nikada te nisam videla s drugačijom
frizurom.”
Kao da želi da izbegne tu temu, Milada je zapitala: „Hoćeš li jednog dana uspeti
da se odlučiš?”
- Znaš dobro da Gustav ima kancelarije u Pragu i u Parizu!
- Da, ali ako sam dobro razumela, on želi da se nastani zauvek u Pragu.
- Čuj, meni stvarno odgovaraju stalna putovanja između Pariza i Praga. Radim i
ovde i tamo. Gustav je moj jedini poslodavac, dogovaramo se, dovijamo.
- Šta te još zadržava u Parizu? Tvoje ćerke?
- Ne. Ne želim da im budem stalno za petama.
 - Imaš li tamo nekoga?
- Nemam nikoga. - Pa je dodala: „Samo svoj stan.” A potom: „I svoju
nezavisnost.”
Onda još i to, tišim glasom: „Oduvek sam imala utisak da u mom životu odlučuje
neko drugi.
Osim onih nekoliko godina posle Martinove smrti. To su bile najteže godine,
ostala sam sama s decom, morala sam da se snalazim. Bile su to godine oskudice.
Možda mi nećeš verovati, ali danas, u mom sećanju, to su moje najsrećnije godine.”
I sama zaprepašćena što je nazvala najsrećnijim godine koje su usledile posle
smrti muža, popravila se: „Htela sam da kažem da sam tada prvi put sama raspolagala
svojim životom.”
Zaćutala je. Milada nije prekidala ćutanje, pa je Irena nastavila: „Udala sam se
vrlo mlada samo zato da bih pobegla od majke. Upravo stoga bila je to prisilna
odluka, a ne slobodna. A kao vrhunac: da bih pobegla od majke, udala sam se za
čoveka koji je bio njen stari prijatelj. Poznavala sam jedino ljude iz njenog okruženja.
I tako, čak i udata, ostala sam pod njenim neprekidnim nadzorom.
- Koliko si imala godina?
- Jedva dvadeset. Od tada, sve je bilo odlučeno, jednom zauvek. Jer baš u tom
času, počinila sam grešku, neobjašnjivu grešku s kojom je počeo čitav moj život i
koju nikada nisam uspela da popravim.
- Nepopravljiva greška počinjena u najosetljivijim godinama.
- Da.
- Ali baš u tom dobu se i sklapaju brakovi, rađa se prvo dete, bira životni poziv.
Kasnije, naučimo sve, ali je već kasno, jer su sve životne odluke donete u dobu
kada još nismo ništa znali.
- Da, da - saglasila se Irena - sve odluke, pa čak i ona o mom napuštanju zemlje!
I to je bila posledica mojih prethodnih odluka. Postala sam izgnanik zato što tajna
policija nije davala mira Martinu. On nije mogao više da živi ovde. Ali ja jesam.
Pridružila sam se mužu i nisam zažalila. Uprkos tome, taj odlazak nije bio moja stvar,
moja odluka, moje oslobođenje, moja sudbina. Majka me je gurnula Martinu u ruke,
Martin me je odveo u stranu zemlju.
- Da, sećam se. To je bilo odlučeno bez tebe.
- Čak se ni moja majka nije usprotivila tome.
- Naprotiv, njoj je to odgovaralo.
- Šta si htela time da kažeš? Kuća?
- Sve je samo pitanje posedovanja.
- Da ne postaješ ponovo marksista - rekla je Irena uz mali smešak.
- Videla si kako je buržoazija posle četrdeset godina komunizma uspela da se
oporavi za kratko vreme. Živeli su na hiljade različitih načina, jedni po zatvorima,
drugi otpuštani s posla, a treći su imali nešto više sreće i napravili su sjajne karijere
kao ambasadori, profesori.
Sada njihovi sinovi i unuci, ponovo zajedno, u nekoj vrsti tajnog bratstva,
upravljaju bankama, novinama, parlamentom, vladom.
- Pa ti si zaista još komunista!
- To je danas potpuno besmislena reč. Međutim, istina je da sam zauvek ostala
ćerka siromašnih roditelja.
Ona je zaćutala, a njenom svešću zaplovile su slike: devojka iz siromašne
porodice zaljubljena u sina bogatih roditelja; mlada žena koja nastoji da pronađe
smisao svog života u komunizmu; posle 1968. zrela žena, politički neistomišljenik,
koja stiče mnogo širi krug ljudi nego ranije, ne samo razočarane komuniste već i
sveštenike, nekadašnje političke zatvorenike i propale buržuje. I najzad, posle 1989,
kao da se probudila iz sna, ponovo je postala ona ista: ostarela mlada devojka iz
siromašne kuće.
- Ne ljuti se zbog mog pitanja - rekla joj je Irena - već si mi o tome pričala, ali
sam zaboravila: gde si ti, zapravo, rođena?
Ona joj je rekla ime jednog malog grada.
- Danas idem na ručak s nekim ko je otuda.
- Kako se zove?
Začuvši njegovo ime, Milada se osmehnula: „Vidim da ponovo nemam sreće. A
ja sam baš htela da te pozovem na ručak. Šteta.”
 44.

Došao je na vreme, ali ona ga je već čekala u hotelskom holu. Poveo ju je u salu
za ručavanje i pokazao joj mesto naspram sebe za stolom koji je rezervisao.
Nakon nekoliko rečenica, ona ga je prekinula: „Pa onda, kako ti se sviđa ovde?
Da li bi želeo da ostaneš?”
- Ne - odgovorio je, a potom je pitao: - A ti? Šta tebe još zadržava ovde?
- Ništa.
Odgovor je bio toliko određen i toliko je podsećao na njegov da su oboje prsnuli
u smeh. Pošto je na taj način njihov savez bio sklopljen, razgovor je potekao veselo i
oduševljeno.
Dok je poručivao jelo, konobar mu je prineo vinsku kartu. Irena se umešala:
„Hrana je na tvoj, vino na moj račun!” Ugledala je na karti nekoliko francuskih vina i
odabrala jedno od njih: „Vino je za mene pitanje časti. Naši zemljaci se ne razumeju u
vina, a ti još manje od kad si postao skandinavski glupak.”
Ispričala mu je kako su njene prijateljice odbile da piju bordo koji im je donela:
„Zamisli, berba 1985! A one, namerno, da bi mi dale lekciju iz rodoljublja, piju pivo!
Tek kasnije, pošto su se sažalile na mene i već pijane od piva, prešle su na vino!”
Ona je pričala, zabavna, smejala se.
- Najgore od svega bilo je to što nisu prestajale da pričaju o događajima i ljudima
o kojima ne znam baš ništa. Nisu bile u stanju da razumeju kako je njihov svet, posle
tako dugog vremena, jednostavno nestao iz moje glave. Mislile su da praveći se da
sam zaboravila želim da budem interesantnija. Drugačija. Bio je to veoma čudan
razgovor jer sam već i zaboravila ko su, a one, sa svoje strane, nisu se pitale da li sam
se ja promenila. Razumeš li da mi niko nije postavio ni jedno pitanje o mom životu
tamo? Ni jedno jedino! Nikada!
Stalno stičem utisak da ovde žele da mi odseku tih dvadeset godina života. Zaista
izgleda kao da odsecaju. Čini mi se kao da su me skratili, smanjili, napravili patuljka.
Njemu se ona dopadala, a i ono što priča takođe mu se dopadalo. Razumeo je
dobro, slagao se sa svim što mu je kazala.
- A u Francuskoj - rekao je - tvoji prijatelji postavljaju pitanja?
Skoro se spremila na potvrdan odgovor, a zatim se predomislila i, pošto je želela
da mu sve tačno objasni, govorila je lagano: „Svakako da ne! Ali kada se ljudi često
viđaju, pretpostavljaju da se i poznaju. Oni sebi ne postavljaju pitanja, ali to njih i ne
opterećuje. Ne pokazuju zanimanje jedni za druge, ali potpuno bezazleno. Čak to i ne
primete.”
- Potpuno tačno. Tek kad se čovek vrati u zavičaj posle dužeg odsustva to mu
postane jasno i uočljivo: ljudi smatraju normalnim odsustvo zanimanja za druge.
- Pa da, to i jeste normalno.
- Da, ali ja sam mislio na nešto drugo. Ne na tebe, na tvoj život, na lične stvari.
Mislio sam na tvoje viđenje. Na ono što si doživela, što si upoznala. Da li o tome tvoji
prijatelji Francuzi mogu da imaju neku predstavu?
- Francuzi, znaš, nemaju potrebe za tim. Oni donose sud pre nego što se
upoznaju s pričom. Kada smo stigli tamo, njima nije bilo potrebno da nas bilo šta
pitaju. Oni su već znali da je staljinizam loša stvar, a da je biti emigrant prava nesreća.
Njih uopšte nije interesovalo šta mi mislimo, njima smo bili zanimljivi samo kao živi
dokaz onoga što oni sami misle. Zato su bili više nego dobri s nama i ponosni na to.
Onog dana kada se komunizam srušio pogledali su me, pravo u oči, ispitivački. A
potom, nešto se pokvarilo. Nisam se ponela kao što su očekivali.
Otpila je malo vina, pa nastavila: „Mnogo su učinili za mene. Videli su kolika je
patnja napustiti zemlju. Zatim je došao trenutak da tu patnju i potvrdim srećom što
mogu napokon da se vratim. Ja im to nisam mogla potvrditi. Oni su se onda osetili
prevareni. U međuvremenu, poverovala sam da su me zavoleli zbog mene same, a ne
zbog moje patnje.”
Pričala mu je i o Silviji: „Bila je uvređena što nisam još prvog dana dotrčala u
Prag da se nađem na barikadama!”
- Na barikadama?
- Naravno da ih nije bilo, ali Silvija ih je zamišljala. Uspela sam da stignem u
Prag tek nekoliko meseci nakon onih događaja i da ostanem duže vreme. Kada sam
se vratila u Pariz, poželela sam da porazgovaram s njom, znaš, zavolela sam je zaista
i htela sam da joj sve ispričam, da joj sve objasnim, naročito ono o iznenađenju koje
te dočeka kada se vratiš u zavičaj posle dvadeset godina, ali ona nije pokazala baš
preveliku želju da me vidi.
- Posvađale ste se?
- Ma ne. Jednostavno je prestala da me traži. Ljubazno, sa osmehom. Nisam joj
više bila zanimljiva.
- S kim onda možeš da razgovaraš? S kim se slažeš?
- Ni s kim.
Pa je dodala: „S tobom.”
 45.

Zaćutali su. A ona je ponovila gotovo svečanim tonom: „S tobom.” I dodala: „Ne
ovde. U Francuskoj. Ili na nekom drugom mestu. Bilo gde.”
Tim rečima nudila mu je svoju budućnost. Iako Jozefa nije zanimala budućnost,
bio je srećan pored te žene koja ga je tako očigledno želela. Kao da se vratio mnogo
godina unazad, u one godine kada je odlazio u Prag da se udvara devojkama. I kao da
su ga sada te godine pozivale da nastavi tamo gde je prekinuo. Osećao je da se
nekako podmladio pored te nepoznate žene i odjednom mu je bila neprihvatljiva
pomisao da prekrati to popodne da bi se video s pastorkom.
„Izvini! Moram da telefoniram nekome.” Ustao je i krenuo prema jednoj kabini.
Ona ga je posmatrala kako lagano povijen podiže slušalicu; s te udaljenosti bolje
je sagledavala njegove godine. Kada ga je srela na aerodromu, učinio joj se nešto
mlađi; sada zaključuje da mora biti stariji od nje bar petnaest, dvadeset godina; kao
Martin, kao Gustav.
Nije razočarana zbog toga, naprotiv, stiče ohrabrujući utisak da ta avantura, ma
koliko se činila smela i neizvesna, ipak pripada istom nizu događaja njenog života po
čemu je manje luda nego što izgleda (naglašavam: ohrabrena je isto onako kao što je
to nekad bio Gustav kada je doznao Martinove godine).
Tek što je izgovorio svoje ime, pastorka ga je napala: „Zoveš da mi kažeš da
nećeš doći.”
- Razumela si. Posle toliko godina odsustva imam mnogo stvari da sredim.
Nemam ni minut slobodan. Izvini.
- Kada putuješ?
Skoro da je zaustio da kaže „večeras”, ali se uplašio da ona ne dođe na
aerodrom da ga potraži. „Sutra ujutro”, slagao je.
- I nemaš vremena da me vidiš? Čak ni između dva sastanka? Ili vrlo kasno
večeras?
Doći ću kad mi ti kažeš!
- Ne.
- Ja sam ipak ćerka tvoje žene!
Nadmenost s kojom je skoro viknula tu poslednju rečenicu podsetila ga je na sve
ono što ga je u toj zemlji, nekada davno, dovodilo do očajanja. Potražio je neki
zajedljiv odgovor da bi uspeo da joj se suprotstavi.
Ona je bila brža: „Čutiš! Ne znaš šta da odgovoriš! I da znaš, mama je nastojala
da me odgovori da ti telefoniram. Objasnila mi je koliko si sebičan! Kakav si bedni,
sebični gad!”
 Spustila je slušalicu.
Dok se vraćao za sto, osetio je kako ga je zapljusnula prljavština. I najednom,
smušeno, jedna misao mu je minula svešću: „U ovoj sam zemlji imao mnogo žena, a
nijednu sestru.” I sam iznenađen mišlju i rečju: sestra, usporio je korak da udahne
miroljubivost te reči: sestra. Zaista, u toj zemlji nikada nije našao nijednu sestru.
- Dogodilo se nešto neprijatno?
- Nije strašno - odgovorio je sedajući. - Ali neprijatno jeste.
Zaćutao je.
I ona je ćutala. Umor je podsetio na pilule za spavanje iz njene besane noći. Da
ga odagna, usula je u čašu preostalo vino i popila ga. Potom je spustila ruku na
njegovu: „Nismo srećni ovde. Pozivam te na piće.”
Krenuli su prema baru odakle se najednom začula preglasna muzika.
Ona je ustuknula, ali se odmah savladala: osetila je potrebu za pićem. Za šankom
su naručili po čašu konjaka.
On je pogledao: „Šta je s tobom?”
Učinila je pokret glavom prema baru.
„Muzika? Hajdemo kod mene.”
 46.

Saznati da je on u Pragu iz Ireninih usta bio je zaista neverovatan sticaj

okolnosti.
Međutim, kad malo ostarimo, slučajnosti izgube draži, više ne iznenađuju,
postaju obične.
Sećanje na Jozefa više nije izazivalo nemir u njoj. S gorkim humorom sećala se
kako je voleo da je plaši samoćom i stvarno je i osudio da u podne ručava sama.
Te njegove priče o samoći. One su su možda baš zato ostale urezane u njenu
svest jer su joj tada bile daleke: mlada devojka s dva brata i dve sestre užasavala se
gužve u kući, a kako nije imala svoju sobu da uči, da čita, teško joj je polazilo za
rukom da nađe i samo ugao da se osami. Očigledno, njihovi problemi nisu bili
istovetni, međutim, ona je shvatila da ono što njen dragi naziva samoćom ima neki
dalek i otmen smisao: živeti neprimećeno usred mnoštva, govoriti bez odjeka; patiti
pred ljudima tvrdog srca; živeti upravo onako kako je ona živela od tada.
U jednoj četvrti udaljenoj od njene kuće ostavila je automobil i počela da traži
neki bistro. Kada nema s kim da ruča, ne ide nikad u restoran (tamo, s druge strane
stola, s prazne stolice, samoća je vreba i posmatra), već više voli da, naslonivši se na
šank, pojede sendvič. I dok je prolazila tako pored izloga, pogled joj se zadržao na
sopstvenom odrazu u ogledalu.
Zaustavila se. Posmatranje svog lika je njen porok, možda i jedini. Praveći se da
gleda izloženu robu, posmatrala je sebe: jednom ju je neko uporedio s Bogorodicom
na slovenskim ikonama: tamna kosa, plave oči, oblo lice. Znala je da je lepa, znala je
to oduvek i to je njena jedina sreća.
Potom je opazila da ne posmatra samo svoj nejasni odraz, već i izlog mesarske
radnje: neki okačen trup, odsečene batake, svinjsku glavu s dirljivom i prijateljskom
njuškom, a malo dalje živinu počupanog perja s podignutim i nemoćnim nožicama,
skoro ljudskim nožicama, od čega je naglo obuzeo užas, lice joj se zgrčilo, pesnice
stegle i s mukom je pokušavala da odagna moru.
Tog dana Irena je pitala ono što čuje s vremena na vreme: zbog čega nikada ne
promeni način češljanja. Ne, nije ga promenila i neće ga promeniti jer je lepa samo
kad joj kosa uokviruje lice. Poznajući brbljivu radoznalost frizera, ona je svog našla u
predgrađu, tamo gde ni jedna od njenih prijateljica neće zalutati. Morala je da sačuva
tajnu svog levog uha po cenu neverovatne discipline i čitavog niza predostrožnosti.
Kako da pomiri ljubavne prohteve muškaraca i želju da ostane lepa u sopstvenim
očima? Isprva je tražila kompromisna rešenja (očajnička putovanja u inostranstvo gde
je niko ne poznaje i gde je ničija radoznalost ne može izdati), nešto kasnije odlučno je
žrtvovala svoj ljubavni život svojoj lepoti.
 Pila je pivo i jela sendvič sa sirom stojeći za barom. Nikuda nije žurila, nije imala
šta da radi. Kao i svake nedelje po podne uzeće da čita, a predveče će večerati sama.
 47.

Irena je zapazila da umor ne prestaje da je prati. Ostavši nekoliko trenutaka

sama u sobi, otvorila je minibar i uzela iz njega tri različite flašice alkoholnog pića.
Otvorila je jednu od njih. Dve preostale spustila je u tašnu stavljenu na noćni stočić.
Na njemu je primetila i knjigu na danskom: Odiseja.
- I ja sam razmišljala o Odiseju - rekla je Jozefu kad se vratio.
- Odsustvovao je iz zavičaja koliko i ti. Dvadeset godina.
- Dvadeset godina?
- Da, tačno dvadeset.
- On je bar bio srećan što se vratio.
- Nije to baš sigurno. Doživeo je izdajstvo svojih zemljaka, mnoge od njih je
ubio. Ne verujem da su ga mogli voleti.
- Pa ipak, Penelopa ga je volela.
- Možda.
- Nisi baš siguran?
- Više puta sam iznova čitao odlomak o njihovom susretu. Najpre ga nije
prepoznala.
A zatim, kada je sve jasno i čitavom svetu, kada su prosci poubijani, izdajnici
kažnjeni, ona mu i dalje traži nove dokaze da bi bila sigurna da je to zaista on. Ili da
što više odugovlači čas kad treba da se nađu u krevetu.
- To se može razumeti, zar ne? Nakon dvadeset godina morali su biti kao
oduzeti. Da li mu je ostala verna za sve to vreme?
- Morala je bude. Svi su je čuvali. Dvadeset godina čednosti. Njihova ljubavna
noć je morala biti stravična. Verujem da se za tih dvadeset godina njena vagina
skupila, smanjila.
- Postala je kao ja!
- Kako?
- Ne, ne boj se! - povikala je smejući se. - Ne govorim o svojoj vagini! Nije se
ona smanjila.
I najednom razdragana što može hotimično da spomene svoju vaginu, tiše,
sporije, ponavlja tu poslednju rečenicu bezobraznijim rečima. A zatim još jednom,
sasvim tiho, mnogo nepristojnije.
Kako je to bilo neočekivano! Prosto da zavrti glavu! Prvi put za dvadeset godina
čuo je te bezobrazne reči na češkom i odmah se uzbudio kako nije još od odlaska iz
zemlje, jer te reči, proste, prljave, nepristojne, imaju vlast nad njim samo na rođenom
jeziku (na jeziku njegove Itake), jer samo na tom jeziku, iz njegovih dubokih korena,
prelazi u njega uzbuđenje mnogih naraštaja. Do tog se trena nisu čak ni poljubili. A
onda, ludo uzbuđeni, gotovo smesta, počeli su da vode ljubav.
Njihov sklad je potpun, jer su i nju samu uzbuđivale reči koje godinama nije
izgovorila ni čula. Potpuni sklad uz provalu opscenih reči! Oh, kako je bio tužan njen
život!
Sve one poročne želje, sva ona neostvarena neverstva, požudno je tražila da
doživi. Želela je da doživi sve o čemu je maštala, a što se nikad nije ostvarilo,
voajerizam, egzibicionizam i prisustvo trećeg i slobodne reči, jer veruje da sve to
može da ostvari sada, da se dešava sada, s njim, te zato o tome naglas mašta.
Njihov sklad je potpun, jer je Jozef u dubini duše znao (a možda i priželjkivao)
da je to njegov poslednji ljubavni doživljaj, pa je vodio ljubav kao da zbraja svoje
stare ljubavne priče sa onima kojih neće biti. Leteli su kroz ljubavno iskustvo, jer sve
one smele stvari na koje se ljubavnici usude posle više susreta, pa čak i godina, oni su
postigli nestvarno brzo i podstičući se uzajamno kao da je to njihovo popodne trebalo
da sjedini sve što im je večno nedostajalo i što će im nedostajati.
Posle toga, dok su zadihani ležali jedno kraj drugog, ona je rekla: „Oh, već
godinama nisam vodila ljubav! Ti mi ne veruješ da već godinama nisam vodila
ljubav!”
Sklopio je oči dirnut tom iskrenošću, čudnovato, duboko. Koristeći to, ona se
sagnula ka svojoj tašni i iz nje izvukla novu flašicu i hitro, neopaženo, ispila.
Otvorivši oči, on joj je rekao: „Ne pij, ne pij, napićeš se!”
- Pusti me, pusti - branila se.
Osećala je umor koji se ne da više odagnati i želela je da učini sve da bi održala
budnim svoja čula. I zato, mada je on gledao, praznila je i treću flašicu i, kao
objašnjavajući, kao izvinjavajući se, ponavljala da već godinama nije vodila ljubav, ali
sada onim preslobodnim rečima svoje rodne Itake, a Jozef je, iznova raspaljen
njihovom magijom, ponovo vodio ljubav s njom.
U Ireninoj glavi piće je dvostruko delovalo: oslobođalo je njenu maštu i davalo
joj smelost, a s groznicom tela slalo joj je san. I dok je još divlje i vatreno vodila
ljubav, veo zaborava spuštao je na njenu požudu duboku tamu. Ona je kao pesnik
koji je najlepšu pesmu sačinio mastilom koje se istog časa brisalo.
 48.

Stavljajući ploču na veliki gramofon, majka je pritiskom na dugmad birala

melodije koje voli, a zatim polazila da se zaroni u kadu ostavivši otvorena vrata da
sluša muziku. Njen izbor su bila četiri muzička komada za ples, tango, valcer, čarlston
i rock end rol koji se zahvaljujući tehničkoj usavršenosti uređaja beskrajno ponavljaju
bez ikakvog naknadnog podešavanja. Uspravivši se u kadi, dugo se prala pre nego što
je izašla da se obriše i navlačeći kućnu haljinu vratila se u dnevnu sobu. U tom času
stigao je i Gustav nakon beskrajnog ručka s nekolicinom Šveđana u prolazu kroz Prag
i zapitao je gde je Irena. Mešajući loš engleski sa češkim koji je pojednostavila zbog
njega, ona mu je odgovorila: „Telefonirala je. Neće se vratiti pre večere. Kakav je bio
ručak?”
- Preobilan!
- Popij, nešto za varenje! - rekla je i usula malo likera u dve čaše.
- A, to je ono što nikada ne odbijam!
Majka je pevušila melodiju valcera njišući se u kukovima; potom je, bez reči,
spustila ruke na Gustavova ramena da zajedno odigraju još nekoliko taktova.
- Ti si neobično dobro raspoložena - primetio je Gustav.
- Da, jesam - odgovorila je majka nastavljajući da igra tako smešnim i
izveštačenim korakom da je i sam Gustav, smeškajući se od zbunjenosti, počeo da
izvodi neke besmislene korake i pokrete. Pristajanjem na takvu smejuriju hteo je da
joj pokaže da prihvata svaku šalu, ali, istovremeno, prepun stidljive sujete, da stavi do
znanja da je bio i ostao izvanredan igrač. Cupkajući, majka ga je vukla ka velikom
zidnom ogledalu pred koje su oboje stali da se pogledaju.
Potom je ona pustila njegovu ruku, te su sada, svako za sebe, igrali ispred
ogledala; Gustav vrteći ramenima i sam netremice prateći njihov odraz u ogledalu. U
njemu je i ugledao kako se majčina ruka spustila na njegov ud.
Prizor koji se tu odigrao svedoči o večnoj zabludi muškaraca zavodnika koji
obraćaju pažnju samo na žene koje se njima samima dopadaju, a nikada im ne padne
na pamet da bi neka starija ili ružna žena, ili bilo kakva druga o kojoj nikada ne
sanjare, mogla da ih poželi.
Da spava sa Ireninom majkom bilo je za Gustava do te mere nezamislivo,
neozbiljno, pa i nemoguće da, zaprepašćen njenim dodirom, nije znao šta da čini: prva
pomisao mu je bila da skloni njenu ruku; ipak, nije se usudio jer je jedna zapovest, od
njegove najranije mladosti, ostala urezana u njegovoj svesti: ne budi grub sa ženama;
tako je nastavio da igra, ali je preneraženo posmatrao tu ruku među svojim nogama.
I dalje držeći ruku na njegovom udu, majka se njihala u mestu ne skrećući
pogled, pa je onda pustila da se njena kućna haljina malo razmakne, dok je Gustav,
ugledavši njene snažne grudi i crni trougao ispod njih, s nevericom osetio kako njegov
ud čvrsne.
Gledajući bez prestanka u ogledalo, majka je napokon podigla svoju ruku, ali tek
toliko da bi je provukla sa unutrašnje strane pantalona i stisnutom šakom obuhvatila
nagotu uda. I dok je on neprekidno rastao, majka je, pogleda prikovanog za ogledalo,
i dalje se njišući u ritmu muzike, zadivljeno uzvikivala snažnim altom: ,.Oh, oh, zar je
to moguće, zar je to moguće!”
 49.

Dok je vodio ljubav, Jozef je s vremena na vreme neprimetno gledao na sat; još
dva sata, još sat i po, to ljubavno popodne je divno, nije želeo ništa da izgubi, ni
pokret ni reč, ali kraj se nazirao, neminovan, zato je mora da vodi računa o vremenu
koje prolazi.
I ona je mislila na vreme koje se skraćuje; njena bestidnost je zato bila ubrzanija
i grozničavija, govorila je preskačući s jedne maštarije na drugu, osećajući da je
kasno, da se nazire kraj tom ludilu i da njena budućnost ostaje poput pustinje.
Govorila je još po koju razbludnu reč, ali plačući; i dok su joj telo potresali jecaji,
gubila je snagu i nemoćna da se pokreće odgurnula ga je od sebe.
Dok su ležali su jedno pored drugog, rekla je: „Nemoj da otputuješ danas, ostani
još malo.”
- To je nemoguće.
Posle duže ćutnje zapitala ga je: „Kada ću te ponovo videti?”
Nije odgovorio.
Najednom odlučna, skočila je iz kreveta i, brišući suze, uspravna, okrenula se
prema njemu i rekla, ali više ne tužno kao do tada, već s nekom neočekivanom
žestinom: „Poljubi me!”
On je i dalje neodlučno ostao da leži.
Čekala je nepomična, gledajući ga pravo u lice sa svim onim teretom života bez
budućnosti.
Bez snage da podnese taj pogled, on se predao i ustao da spusti usne na njene.
Iskušavajući njegov poljubac i procenjujući stepen hladnoće, rekla je: „Grozan
si!”
Krenula je ka svojoj tašni na noćnom stočiću. Izvadila je iz nje malu pepeljaru i
upitala ga pokazujući: „Sećaš li je se?”
Uzeo je pepeljaru i razgledao je.
„Sećaš li je se?” ponavljala je ona, neumoljiva.
Nije bio siguran šta treba da kaže.
„Pročitaj šta piše!”
Na pepeljari je pisalo ime jednog praškog kafića. Međutim, to za njega nije imalo
nikakvo posebno značenje i nije znao šta da joj odgovori. Ona je pažljivo posmatrala
njegovu zbunjenost i njeno neprijateljstvo je sve više raslo.
Njen pogled izazivao je u njemu sve veću nelagodnost i u istom času, u
magnovenju, pred očima mu je iskrsla slika cveća na prozorskom ramu sa upaljenom
lampom kraj njega.
Taj se prizor naglo izgubio i on se ponovo suočio s pogledom punim ljutine.
Sve je razumela: ne samo da se nije sećao njihovog susreta u kafeu, istina je bila
još gora; on uopšte nije znao ko je ona, nije je poznavao, ni u avionu nije znao s kim
razgovara. I tek tada, najednom, primetila je i to da joj se ni jedan jedini put nije
obratio po imenu!
- Ti uopšte ne znaš ko sam ja!
- Kako to? - upitao je on očajnički nespretno.
Obraćajući mu se kao istražni sudija, nastavila je: „Ako nije tako, reci mi kako se
zovem?”
Samo je ćutao.
- Kako se zovem, kaži, kako se zovem?
- Imena ovde nemaju nikakvog značaja!
- Nisi mi se nijednom obratio po imenu. Ti me ne poznaješ!
- Molim?
- Gde smo se upoznali? Ko sam ja?
Pokušao je da je umiri, uzeo je za ruku, međutim, ona ga je odgurnula od sebe:
„Ti uopšte ne znaš ko sam! Pošao si s nepoznatom ženom! Vodio si ljubav s
nepoznatom ženom koja ti se podala! Iskoristio si jedan nesporazum! Uzeo si me kao
drolju! Za tebe nisam bila ništa drugo do nepoznata drolja!”
Pala je na krevet i oblile su je suze.
Bacivši pogled na tri prazne flašice, bačene na zemlju, on se pobunio: „Previše si
popila. Nije trebalo da toliko piješ!”
Ona ga nije slušala. Ležala je potrbuške dok su joj telo potresali jecaji, a u glavi
je odzvanjala jedino samoća koja ju je čekala.
Potom je, kao da ju je najednom stigao umor, prestala da plače i okrenula se na
leđa ne brinući više o svojim nemarno rastavljenim nogama.
Jozef je stajao pored kreveta i gledao između njenih nogu pogledom kojim se
bulji u prazninu, a pred očima mu je bio prizor kuće od cigala sa uspravnim borom.
Bacio je pogled na sat. Ostalo mu je jedva pola sata. Trebalo je još da se spakuje i da
nju nekako privoli da se obuče.
 50.

Kada je skliznuo s njenog tela, nastupila je tišina i nije dopirao nikakav zvuk
osim melodija ona četiri muzička komada koje su se ponavljale. Nakon duge pauze,
jasnim i skoro svečanim glasom, kao da čita stavke nekog ugovora, majka je
progovorila na svom češko-engleskom: „Baš smo jaki, ti i ja. We are strong. Ali smo i
dobri takođe, good, ne želimo zlo nikom. Nobody will know. Niko neće ništa znati. A
ti si slobodan, možeš kad hoćeš. Ali niko te ne primorava. Sa mnom si slobodan. With
me you are free.”
Ovog puta je govorila bez ikakve izveštačenosti, vrlo ozbiljnim glasom. A
Gustav, na isti način ozbiljan, odgovorio je: „Da, razumeo sam.” Sa mnom si
slobodan, bile su reči koje su dugo odjekivale u njegovoj glavi. Sloboda: tražio ju je
pored ćerke, ali je nije našao. Irena mu se podala sa svim svojim životnim teškoćama,
a on je jedino želeo da živi neopterećen.
Tražio je pored nje zaborav, a ona je stala pred njega kao izazov, zagonetka,
ispit, kao islednik kome se gleda u oči.
Posmatrao je telo svoje nove ljubavnice koja je ustala s kauča; stajala je izložena
njegovom pogledu s leđa s jakim butinama obloženim celulitom, ali njega je ta
pomorandžina kora oduševljavala svim bogatstvom talasaste kože kojaje podrhtavala,
govorila, pevala, skakutala, koja se ponosno nosila, kad se sagnula da podigne kućnu
haljinu bačenu na pod, on je, ne mogavši da se uzdrži, ležeći go na kauču, pomilovao
tu prekrasno zaobljenu zadnjicu, dodirivao je to veličanstveno, preobilno meso čija ga
je izdašna rasipnost tešila i umirivala.
Osećao je kako mu se telom razliva spokojstvo: prvi put u životu vodio je ljubav
bez opasnosti, bez svađa i optužbi, bez ucena i krivice, bezbrižno; jer nije imao o
čemu da brine, ta će se ljubav pobrinuti za njega, ljubav kakvu je neprekidno
priželjkivao: ljubav-odmor, ljubav-zaborav; ljubav-bekstvo, ljubav-razbibriga, ljubav-
lakoća.
Majka je otišla u kupatilo, a on je ostao sam: do pre samo nekoliko trenutaka
strahovao je od neoprostivog greha; a sada, sada je uveren da taj ljubavni čin nipošto
nije porok, prekršaj, podlost, već prirodna stvar. Da upravo njih dvoje, majka i on,
sačinjavaju prijatno svakodnevni, skladan i odgovarajući par, par zrelih i ozbiljnih
ljudi. Dok je iz kupatila do njega dopirao šum vode, on je izvaljen na kauču gledao na
sat. Za nepuna dva sata, stići će i sin njegove nove ljubavnice, mladić koji mu se
iskreno divi. Iste večeri Gustav će ga predstaviti svojim poslovnim prijateljima.
Čitavog života okruživale su ga samo žene!
Kakvo je zadovoljstvo napokon imati i jednog sina! Sa osmehom na licu počeo
je da sakuplja svoju odeću rasutu po podu.
Kada se majka vratila iz kupatila odevena u haljinu, bio je već obučen. Nastupio
je pomalo svečan i donekle neugodan trenutak kao što je to često posle prvog vođenja
ljubavi kada su ljubavnici primorani da se suoče s budućnošću koja najednom staje
pred njih. Muzika koja se još čula kao da im je nudila spas, prelazeći s rock end rola
u tango. Poslušavši taj poziv, oni su se zagrlili i predali jednoličnoj, otegnutoj plimi
zvuka: ne razmišljajući više ni o čemu, puštali su da ih nosi i odnosi njena struja, igrali
su dugo, lagano, nimalo smešni.
 51.

Njeno jecanje je dugo potrajalo da bi zatim, kao čudom, ustupilo mesto

dubokom disanju. Zaspala je i ta mu je promena bila čudna i skoro tragikomična, jer
ju je savladao dubok i neprekinut san. Nije promenila pozu, već je ostala da leži
onako na leđima raširenih nogu.
On je i dalje gledao u mesto između njenih nogu koje je sa zadivljujućom
uštedom prostora obavljalo četiri važne uloge: uzbuđivanja, polnog opštenja, rađanja i
mokrenja.
Posmatrajući dugo to jadno, neprivlačno mesto, osetio je kako ga preplavljuje
tuga, ogromna tuga.
Kleknuvši pored kreveta, nagnuo se nad njeno lice odakle je dopiralo lagano
hrkanje žene koja mu je bila bliska, s kojom je čak mogao i zamisliti da ostane, da
preuzme brigu o njoj, a pošto su u avionu jedno drugom obećali da neće postavljati
pitanja o privatnom životu, nije ništa znao o njoj, međutim, jedno je bilo jasno: volela
ga je i bila je spremna da pođe s njim, da napusti sve, da sve iznova počne. Razumeo
je njen poziv upomoć. Dobio je priliku, svakako poslednju u životu, da bude nekome
koristan, da nekome pomogne i da u mnoštvu stranaca kojima je pretrpana naša
planeta pronađe sestru.
Počeo je da se oblači, tiho i pažljivo kako je ne bi probudio.
 52.

Svako nedeljno veče provodila je, kao i obično, sama u svom skromnom stanu
siromašne naučnice. Išla je tamo-amo po sobi jedući isto što i u podne: sir, puter i hleb
s pivom. Postavši vegetarijanka, osudila je samu sebe na tu jednoličnu ishranu.
Otkako je boravila u bolnici na planini, meso ju je opominjalo na činjenicu da se i
komad njenog tela može odrezati i pojesti poput komada teletine. Ali, naravno, ljudi
ne jedu ljudsko meso, to ih užasava. Međutim, i samo to užasavanje potvrđuje da se
čovek može pojesti, sažvakati, progutati i pretvoriti u izlučevine. A Milada je dobro
znala da je strah da ne budemo pojedeni posledica onog straha koji leži u
najskrivenijoj tajni čovekovog života: užas da nije ništa sem telo, samo i jedino telo.
Kada je završila s večerom, otišla je u kupatilo da opere ruke. Podigla je glavu i
pogledala se u ogledalu iznad lavaboa. Bio je to sasvim drugačiji pogled od onog
kojim je tog istog popodneva posmatrala svoj lik u onom izlogu. Ovog puta, napeto
gledajući, zadizala je lagano kosu koja joj je uokvirivala lice. Onda je dugo, vrlo dugo,
nepomično posmatrala svoj lik pre nego što je ponovo pustila kosu da padne i,
uredivši je lepo oko lica, vratila se u sobu.
Na fakultetu, zanosio ju je san o putovanju do drugih sazvežđa. Kakva bi to
sreća bila pobeći daleko u svemir, negde gde se život odvija drugačije nego na zemlji i
gde ljudi nemaju potrebu za telima! Međutim, uprkos svim sjajnim svemirskim
letelicama, čovek nikada neće napredovati u osvajanju tog prostora. Kratkoća
njegovog života čini da nebo postaje težak crni poklopac o koji će on uvek lomiti vrat
i iznova padati na zemlju gde sve što živi mora da jede i mogu ga pojesti. Jad i taština.
„Na konju su smrt i jedan paun.” Stojeći pored prozora, posmatrala je nebo. Neko
nebo bez zvezda, crni poklopac.
 53.

Potrpavši stvari u kofer, ispitao je jednim pogledom sobu da bi se uverio da nije

ništa zaboravio. Potom je seo za sto i na listu papira s hotelskim zaglavljem napisao:
„Lepo spavaj. Soba je tvoja do sutra u podne...” Želeo je da doda nešto nežno, ali je
u isto vreme sebi zabranio da joj napiše i jednu jedinu neiskrenu reč. Na kraju je,
ipak, dodao: „...sestro moja.”
Spustio je list na tepih, pored kreveta, da bi ga ona ugledala čim otvori oči.
Uzeo je kartončić s natpisom: ne smetaj, don’t disturb i, polazeći, osvrnuo se još
jednom da je pogleda uspavanu, a onda, već u hodniku, okačio karton o bravu na
vratima koja je tiho zatvorio za sobom.
U hotelskom holu na sve strane je čuo češki koji mu se ponovo učinio kao
jednolični i neprijatno izveštačeni, nepoznati jezik.
Kad je plaćao račun, rekao je: „Jedna je dama ostala u mojoj sobi. Otići će nešto
kasnije.” I da bi bio siguran da je niko neće prezrivo gledati, spustio je pred
recepcionera novčanicu od pet stotina kruna.
Zatim je ušao u taksi i krenuo na aerodrom. Mrak se polako spuštao. Njegov
avion je uzleteo prema crnom nebu, a potom se zavukao u oblake. Samo nekoliko
trenutaka kasnije nebo se otvorilo, mirno i prijateljsko, posuto zvezdama. Gledajući
kroz okrugli prozor, video je u dubini nebeskog svoda nisku drvenu ogradu, a pokraj
kućice od cigala jedan vitak bor kao podignutu ruku.
1 Pominjući sedam slova, Kundera navodi samo šest. - Prim. prev.
2 Bezgrešna. - Prim. prev.