XIX П број 950/06 

У ИМЕ НАРОДА 

ДРУГИ ОПШТИНСКИ СУД У БЕОГРАДУ, и то судија Миленија Петричевић као судија појединац, у парници тужиоца
ИГОРА ГОРШИЋА из Београда, улица Црнотравска број 1б, стан 13, чији је пуномоћник Цвијовић Драган адвокат из Београда,
улица Војислава Илића број 13, против тужене РАВИЋ МИРЈАНЕ из Београда, улица Светозара Марковића број 5, стан 11,
чији је пуномћник Вјештица Душан адвокат из Београда, улица др. Александра Костића број 17, ради неоснованог обогаћења,
након одржане главне и јавне расправе, закључене дана 27.03.2008. године, донео је следећу  

П Р Е С У Д У 

I УСВАЈА СЕ тужбени захтев тужиоца, ПА СЕ ОБАВЕЗУЈЕ тужена Равић Мирјана из Београда, да тужиоцу Горшић Игору из
Београда, по основу неоснованог обогаћења исплати 1.561.107,00 дин са законском затезном каматом од 27.08.2007. године, па
до исплате у року од 15 дана од дана пријема писменог отправка пресуде.  

II ОБАВЕЗУЈУ СЕ тужена да тужиоцу плати трошкове парничног поступка у износу од 152.000,00 дин, у року од 15 дана од
дана пријема писменог отправка пресуде. 

О  б  р  а  з  л  о  ж  е  њ  е 

Тужилац је у тужби и током поступка, а преко пуномоћника навео да је са туженом од своје сада пок. бабе Арсенић Милице,
тестаментом 3Р 1222/93, који је састављен пред Трећим општинским судом у Београду дана 26.07.1993. године, добио
власништво ½ стана број 11, у улици Светозара Марковића број 5, на IV спрату, који је по својој структури трособан. По основу
истог тестамента тужена је постала власник друге половине истог стана. Овај тестамент је прочитан и проглашен 1998. године,
обзиром да је оставиља умрла 14.11.1997. године. Тужена пошто није признала тестамент своје мајке упућена је НА парницу у
оставинском поступку О број 3/98 од 30.03.1998. године. Након добијања решења тужена покреће парницу пред Другим
општинским судом у Београду којом тражи да се утврди да тестамент који је сачинила Арсенић Милица пред Трећим
општинским судом у Београду ништав, што је тужени Горшић Игор дужан признати и трпети. Поред напред постављеног
тужбеног захтева, тужиља је тужбом тражила да се утврди да је стекла право трајног становања - плодо уживања на трособном
стану површине 84 м2, у улици Светозара Марковића број 5. У току парнице тужиља је одустала од захтева за поништај
тестамента, али је остала при захтеву да је стекла право трајног становања. Првостепеном пресудом П број 2703/98 од
04.10.2002. године, одбијен је тужбени захтев. На ову пресуду тужена је изјавила жалбу, међутим пресудом Окружног суда у
Београду Гж број 1701/03 од 19.02.2003. године потврђена је првостепена пресуда. Ни овом пресудом тужена није била
задовољна, већ је поднела ревизију Врховном суду, али је одбијена. Тужилац је даље навео, да тужена лишава тужиоца да уђе у
супосед по основу тестамента, тако да он трпи штету због тога јер не може да изда половину стана која је иначе дељива јер има
два улаза, два санитарна чвора. Прецизираним тужбеним захтевом од 31.10.2007. године, тужилац је тражио да се усвоји његов
тужбени захтев као у ставу I изреке пресуде. Трошкове поступка је тражио и определио.  

Тужена је у одговору на тужбу, а преко пуномоћника оспорила тужбу и тужбени захтев у целости. Она не оспорава наводе тужбе
о праву наслеђа и накнадном делу. Наводи да тужилац никада није становао у предметном стану и никада није захтевао улаз у
супосед стана, напротив тужена је позивала тужиоца да разреше своје сувласничке односе договором, али је то тужилац
непрекидно одуговлачио и одлагао. Тужена наводи одредбе чланова 262. став 1. ЗОО, односно да тужилац није захтевао
испуњење никакве обавезе па ни предаје супоседа, па самим тим тужена није одговорна ни за какву штету коју је тужилац трпео
не ради тужене, већ ако је и она евентуално постојала, постоји ради тужиочеве одговорности. Трошкове поступка је тражила и
определила. 

Оценом навода странака и изведених доказа у смислу одредбе члана 8. ЗПП-а, суд је утврдио следеће чињенично стање: 

Читањем тестамента састављеног пред Трећим општинским судом у Београду под бројем Р 1222/93 од 26.07.1993. године, суд је
утврдио да је тестатор Арсенић Милица за случај смрти навела да стан који се налази у њеном власништву у Београду у улици
Светозара Марковића број 5 на IV спрату површине 91 м2, који је по структури трособан оставља својој ћерки Равић Мирјани из
Београда, улица Светозара Марковића број 5, и то ½ идеалног дела, а другу ½ иделаног дела стана оставља унуку по ћерки
Слободанки Горшић Игору Горшићу из Београда, улица Љутице Богдана број 2.  

Читањем решења Трећег општинског суда у Београду О број 3/98 од 30.03.1998. године, суд је утврдио да се прекида поступак
расправљања заоставштине иза пок. Арсенић Милице бив. из Београда, улица Светозара Марковића број 5, а да се упућује на
парницу наследна учесница ћерка оставиље Равић Мирјана да као тужиља у парничном поступку против наследног учесника
Грошић Игора унука оставиље по ћерки, као туженог оспорава тестамент оставиље сачињен у форми судског тестамента.  
Читањем пресуде Другог општинског суда у Београду П број 2703/98 од 04.10.2002. године, суд је утврдио да се одбија тужбени
захтев тужиље Равић Мирјане против туженог Горшић Игора којим је тражено да се утврди да је тужиља стекла право трајног
становања - плодо уживања, на трособном стану број 11 површине 84 м2 у улици Светозара Марковића број 5 у Београду и да се
тужени обавеже да ово право тужиљи призна и трпи да тужиља ово право као терет упише у земљишну књигу суда као
неоснован.  

Читањем пресуде Окружног суда у Београду Гж број 1701/03 од 19.02.2003. године, суд је утврдио да се потврђује пресуда
Другог општинског суда у Београду П број 2703/98 од 04.10.2002. године у ставу I и IV изреке и у том делу одбија се жалба
тужиље Равић Мирјане као неоснована. 

Читањем пресуде ВСС Рев број 2500/03 од 17.03.2004. године, суд је утврдио да се одбија као неоснована ревизија тужиље Равић
Мирјане изјављена против пресуде Окружног суда у Београду Гж број 1701/03 од 17.02.2003. године.  

Читањем решења Трећег општинског суда у Београду О број 1599/04 од 29.12.2004. године, суд је утврдио да се за наследнике на
заоставштини иза пок. Милице Арсенић бив. из Београда, улица Светозара Марковића број 5, а која се састоји од права
ванкњижног власништва на стану број 11, на IV спрату у улици Светоазра Марковића број 5 у Београду, оглашавају за
наследнике по основу тестамента и то сваки са по ½ идеалних делова Равић Мирјана ћерка оставиље из Београда, и Горшић Игор
унук оставиље из Београда.  

Читањем позива пуномћника адв. Вјештица Душана од 05.08.2005. године, са потврдом о пријему пошиљке од 05.08.2005.
године, суд је утврдио да је тужиља преко пуномоћника покушала постизање договора око начина поделе и коришћења
заједничког стана.  

Читањем решења Трећег општинског суда у Београду 1Р број 289/2005 од 03.04.2006. године, суд је утврдио да се врши деоба
заједничке непокретности и то стана број 11 на IV спрату, на објекту у улици Светозара Марковића број 5 ванкњижно
власништво, тако што ће предлагачу Горшић Игору на име његове ½ идеалног дела стана припасти стан Б према улици а који се
састоји од предсобља број 10 површине 7,35 м2, соба број 11 повришине 12,96 м2, соба број 12 површине 14,93 м2, купатило
број 13, површине 6,92 м2, а укупне површине 42,16 м2, а противнику предлагача Равић Мирјани на име њене ½ идеалног дела
има припасти стан А, који се састоји из ходника број 1 површине 4,52 м2, собе број 2 повришине 5,73 м2, купатило број 3
површине 2,56 м2, кујине број 4 повришине 9,84 м2, балкон према дворишту са 25% повришне 0,77 м2, остава број 6 повришине
1,23 м2, соба број 7 повришне 22,78 м2, а укупне повришине 47,42 м2.     

Читањем Записника о примопредаји стана Трећег општинског суда у Београду 1Р 289/05, суд је утврдио да је дана 01.06.2006.
године извршена примопредаја стана у свему као што је одређено решењем Трећег општинског суда у Београду 1Р број 289/05
од 03.04.2006. године.  

Из исказа тужиоца саслужаног у својству парничне странке од 06.02.2007. године и 27.03.2008. године, суд је утврдио да му
тужена то јест његова тетка није дала да уђе у посед стана у улици Светозара Марковића, као и да је у посед истог ушао тек по
окончању физичке деобе које је било средином 2006. године. Пре тога је од ње добијао понуде за исплату сувласничког дела који
је био јако мали, сећа се да је износио негде око 13.000,00 еур. Његов сувласнички удео на стану је ½, стан је физички подељен, а
укупна квадратура стана је око 86 м2. Сећа се да је бакин тестамент чији је иначе он тестаментарни наследник прочитан у
јануару 1998. године. Од тада је више пута од тетке, тј. овде тужене тражио да га пусти у посед стана, што је она одбијала. Сећа
се да су пре бакине смрти у стану живеле бака, тетка тј. овде тужена и теткина ћерка, али да су односи између њих погоршали,
тако да су фактички користили одвојене делове стана, само што врата нису била зазидана већ су била станло закључана, а пошто
стан има два улаза тетка и сестра су користиле један улаз, а баба други. Након бакине смрти стан су држале његова тетка тј. овде
тужена и њена ћерка. Њега овде тужена никада није позвала да уђе у посед спорног стана након бакине смрти, тек 2006. године,
или крајем 2005. године тетка га је позвала да нађу неко решење и рекла му је да се договоре да он узме мањи део од онога што
му тестаментом припада. Такође је изјавио да је након проглашења тестамента на другом рочишту пред Општинским судом,
када је иначе први пут сазнао за садржину тестамента, између њега, његове тетке и његове мајке међусобно постојала варијанта
о подели имовине тако да тетка уступи своју половину мајци како би он био сувласник на предметном стану са његовом мајком,
а да његова мајка у целини стан на Ауто команди уступи тетки. Овакав договор није постигнут до краја, а њему је тетка тада
рекла да може да уђе у посед стана уколико се сувласнички удели определе на 60/40 или слично, што значи да је требало да се он
једног свог дела одрекне у њену корист, што је изричито одбио. Изричито се сећа да је од своје тетке тражио да се усели у
предметни стан, односно да му она омогући посед у септембру 1998. године. Након покретања поступка њеном тужбом за
поништај тестамента сећа се да је у августу био у болници, када је изашао из болнице она је то изричито одбила. 

Из исказа тужене саслушане у својству парничне станке од 06.02.2007. године и 27.03.2008. године, суд је утврдио да тужена
никада није позвала тужиоца да уђе у посед спорног стана, јер је сматрала да има морално право да користи цео стан, обзиром да
је бринула о оцу и мајци која је пред крај живота била шлогирана, осим тога мајка тужиоца је већ добила један стан када се
удала, па је она сматрала да не би било праведно да њен син добије ½ спорног стана. Након окончања парнице коју је водила,
упућена јој је писмена понуда да се договори са овде тужиоцем у циљу деобе стана и то цивилне. Пре те понуде њена ћерка и зет
су више пута нудили тужиоцу да му исплате његов део стана, и те цифре су ишле и до 45.000,00 еур, на шта тужилац није
пристао. По спроведеној физичког деоби, тужиоцу је исплатила 4.000,00 еур, колика је разлика за 2,7 м2 стана, а којило је њен
део стана при физичкој деоби испао већи. Напомиње да је након покретања поступка за физичку деобу, након пар месеци
тужилац ушао у посед стана. Наводи да није тачно да је тужилац тражио да уђе у стан, све до 2007. године јер са њом није ни био
у контакту. Такође наводи да је поступак за поништај тестамента покренула али га је одмах на почетку и повукла обзиром да је
од стручних лица добила обавештење да се тестамент сачињен пред судом не може оборити, али је наставила са поступком за
утврђење права доживотног коришћења стана, обзиром да је сматрала да има морално право да користи стан за становање, јер се
старала до краја живота о њеним родитељима. Наводи да тужилац никада није упутио позив њој да му омогући посед стана, већ
су се сви преговори одвијали на тему исплате.  

Из налаза и мишљења судског вештака Ђорђа Јовановића од 27.08.2007. године, суд је утврдио да су у моменту вештачења
месечна закупнина предметног стана процењује на 550,00 еур за ½ стана 275,00 еур, динарска противвредност 44.027,50 дин, а за
½ стана 22.013,75 дин, те укупан износ закупнине за предметни стан за период од 01.04.1998. године до 31.01.2006. године (94
месеца) износи 51.700,00 еур а за ½ стана 25.850,00 еур, што у динарској противвредности износи 4.138.585,00 дин, а за ½ стана
2.069.292,50 дин. Укупан номинални износ закљупнине за предметни стан за период од 01.04.1998. године до 31.01.2006. године
(94 месеца) износи 1.681.200,00 дин, а за ½ стана 840.600,00 дин, што ревалоризовано месечним растом цена на мало на савезном
односно републичком нивоу на дан 31.07.2007. години износи 3.122.214,50 дин, а за ½ стана 1.561.107,13 дин.  

Из исказа судског вештака Ђорђа Јовановића од 27.03.2008. године, суд је утврдио да судски вештак остаје у потпуности при
своме налазу од 27.08.2007. године, обзиром да је исти дат у оквирима струке и на основу расположиве документације у списима
предмета. Напомиње да је урадио две варијанте, једну према номиналном кретању закупнине за стан од априла 1998. године до
новембра 2002. године, а другу искључиво према ценама у моменту вештачења, то јест за август 2007. године. Разлика између
ове две варијанте јесте ¼ у корист закупнине која је вештачена према ценама из августа 2007. године у односу на ревалоризоване
номиналне износе због реалног раста закупнине. Приликом вештачења полазана основа је била грађевинско вештачење из 2006.
године, где је судски вештак утврдио да је цена м2 предметног стана око 1.400,00 еур. Изјављује да је илустративно навео
прописе који се односе на дату локацију да би се схватило о којој локацији се ради - Ташмајдан који је саобраћајно добро
повезан, централни део града. Изјављује да се станарина одређује у проценту од 5 - 6% од вредности стана у зависности од
локације и да су то били параменти на основу којих се одређује закупнина. Не постоји пропис који административно одређује
вредност закупнине, тако да се она изкључиво одређује слободном вољом уговарача. Приликом давања налаза и мишљења
определио се за најнижи износ закупнине. Цене закупнине у Београду се уобичано изражавају у еурима и веома ретко код
плаћања прерачунавају у динарима. Он је налаз и мишљење, односно само вештачење урадио у тренутку када је 1,00 еур вредео
80,05 дин, а у тренутку давања исказа евро износи око 83,00 дин, али то такође није утицало на измену евентуалног мишљења,
обзиром да је рекао да се закупнине одређују у еурима. Такође наводи да предметни стан много више вреди када би се издавао
1/1 али обзиром да је вештачење рађено у односу на издавање ½ ишло се на ниже износе. Такође наводи да је вештачење
обављено као да се издаје један стан двема породицама, односно једна целина на сукоришћење. 

Суд је у потпуности прихватио налаз и мишљење судског вештака сматрајући га у свему логичним, јасним и израђеним сходно
правилима струке.  

Суд је поклонио пуну веру исказу тужиоца, јер је исти прихватио као јасан, логичан и искрен при чему је имао у виду држање и
озбиљност тужиоца приликом давања његовог исказа.  

На основу свих изведених доказа, суд је најпре утврдио да је тужилац са туженом од своје сада пок. бабе Арсенић Милице,
тестаментом 3Р 1222/93 који је састављен пред Трећим општинским судом у Беогрду, добио власништво ½ стана број 11 у улици
Светозара Марковића број 5 на IV спрату који је по својој струкутири трособан и да је по основу истог тестамента тужена
постала власник друге ½ истог стана. Надаље суд је утврдио да је овај тестамент прочитан и проглашен 1998. године, али пошто
тужена није признала тестамент своје мајке упућена је на парницу у оставинском поступку, као и то да је тужена захтевала
новом тужбом да се утврди да је стекла право трајног становања - плод уживања на трособном стану, као и то да је првостепеном
пресудом П број 2703/98 од 04.10.2002. године одбијен такав тужбени захтев, као и то да је тужена онемогућила тужиоца да уђе
у супосед предметног стана по основу тестамента као и то да је тужилац због тога трпео штету јер није могао да изда ½ стана
који је био дељив. 

Одредбом члана 210. ЗОО предвиђено је да када неки део имовине једног лица прешао на било који начин у имовину неког
другог лица а тај прелаз нема своју основу у неком правном послу или закону, стицалац је дужан да га врати, а када то није
могуће, да накнади вредност постигнутих користи. Обавеза враћања односно накнаде вредности настаје и кад се нешто прими с
обзиром на основ који се није оставарио или који је касније отпао.  

Одредбом члана 277. ЗОО прописано је да дужник који задоцни са испуњењем новчане обавезе дугује главницу, затезну камату
по стопи утврђеној законом.  
Чланом 14. Закона о основама својинско правних односа, предвиђено је да сувалсник има право да ствар држи и да је користи
заједно са осталим сувласницима сразмерно свом уделу, неповређујући права осталих сувласника. 

Чланом 16. Закона о основама својинско правних односа, предвиђено је да сувласник има право да у свако доба захтева деобу
ствари, осим у време у које би та деоба била на штету других сувласника, ако законом није другачије одређено.  

Суд је у конкретном случају утврдио да је тужилац са туженом, од своје сада пок бабе Арсенић Милице тестаментком који је
састављен пред Трећим општинским судом у Београду добио власништво ½ стана број 11 у улици Светозара Марковића број 5,
на IV спрату, а по основу истог тестамента тужена је постала власник друге ½ истог стана. Тужена је онемогућила тужиоца да
уђе у супосед стана по основу тестамента тако да он трпи штету, јер због тога не може да изда ½ стана који је дељив, тако да суд
сматра да је тужиочев захтев у потпуности основан.  

На основу напред утврђеног чињеничног стања а применом чланова 210. и 277. ЗОО, као и чланова 14. и 16. Закона о основама
својинско правних односа, суд је одлучио као у ставу I изреке пресуде. 

Суд је ценио и све остале изведене доказе и наводе странака, али их посебно не образлаже, јер налази да нису од утицаја на
доношење другачије одлуке у овој правној ствари.  

Одлуку о трошковима парничног поступка суд је донео применом члана 154. и 159. ЗПП-а, а исти се односе на: састав тужбе од
стране адвоката у износу од 11.000,00 дин, за састав 2 поднеска од стране адвоката у износу од по 11.000,00 дин, за заступање на
7 одржаних рочишта од стране адвоката у износу од по 12.000,00 дин, за заступање од стране адвоката на 1 неодржаном рочишту
у износу од по 6.000,00 дин, за трошкове вештачења у износу од 10.000,00 дин, за трошкове судске таксе за тужбу и одлуку у
износу од по 9.500,00 дин, све укупно 152.000,00 дин, а све према важећој АТ и ТТ.  

                                                          СУДИЈА

                                               Миленија Петричевић  

ПОУКА О ПРАВНОМ ЛЕКУ:

Против ове пресуде може се изјавити жалба

Окружном суду у Београду, у року од 15 дана

од дана пријема писменог отправка пресуде,

а преко овог суда. 

ДН-а:

1. пуномоћнику тужиоца уз опомену да плати таксу за тужбу и одлуку у износу од по 9.500,00 дин,
2. пуномћнику тужиље.

Судија,