ALERGIJSKI VASKULITISI

Aleksandra Perić-Popadić

SERUMSKA BOLEST

 Serumska bolest nastaje kao posledica primene heterolognih antiseruma ili neproteinskih lekova.
 Predstavlja III tip preosetljivosti koji se javlja obično od 7. do 21. dana nakon izlaganja alergenu.
 U kliničkoj slici se javljaju svrab i crvenilo kože, urtikarija, povišena telesna temperatura, otok limfnih
žlezda, bolovi u zglobovima i abdominalni bolovi.
 Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze i kliničke slike. Ne postoje specifični testovi koji bi
potvrdili dijagnozu.
 Najvažniji terapijski princip, posle obustave sumnjivog agensa, jeste primena nesteroidnih i
glikokortikosteroidnih lekova.

ISTORIJSKA ZANIMLJIVOST
Fon Pirkvet (Von Pirquet) i Šik (Shick) su 1905. godine prvi opisali ovaj sindrom kod bolesnika koji je ispoljio
kliničku sliku posle primene konjskog seruma.

Definicija
Serumska bolest je bolest imunskih kompleksa. Spada u reakciju III tipa preosetljivosti po Kumbsu (Coombs) i Gelu
(Gell), a nastaje kao rezultat reakcije na heterologni antiserum ili strani protein. Reakcije koje nastaju kao posledica
primene neproteinskih lekova klinički su slične serumskoj bolesti, a nazivaju se reakcije nalik serumskoj bolesti
(engl. serum sickness like reaction).

Epidemiologija
Najčešći prouzrokovači reakcija nalik serumskoj bolesti su neproteinski lekovi.

Etiopatogeneza
Serumska bolest je vrlo slična alergijskim reakcijama. Za razliku od ostalih tipova alergijskih reakcija, koje brzo
nastaju, za nastanak serumske bolesti je neophodno vreme u kome dolazi do formiranja antitela na nove, strane
proteine. Serumska bolest će se obično razviti unutar 7-10 dana nakon inicijalnog izlaganja, mada je taj period
ponekad i duži (oko 3 nedelje). Ukoliko dođe do ponovnog kontakta sa uzročnikom serumska bolest se razvija vrlo
brzo, u toku 1-4 dana. Vrlo mala količina supstance može da izazove intenzivan odgovor.
Uzročnici serumske bolesti su supstance proteinske i neproteinske strukture.
Najčešći uzroci serumske bolesti, kad su u pitanju proteinski derivati, tradicionalno su bili antitoksini (antitetanusni,
antidifterični antitoksini, antitoksini protiv zmijskog otrova, gas gangrene i botulizma), ali su ovo podaci iz vremena
kada se većina antitoksina pravila iz konjskog seruma. Rizik nastanka reakcije na antitoksin značajno se smanjio od
kada se koriste humani serumi za spravljanje traženih proizvoda.
Prouzrokovači serumske bolesti su brojni lekovi, najčešće cefalosporinski (cefaklor i cefaleksin) i sulfonamidski
antibiotici (trimetoprim-sulfametoksazol).
Poznati uzroci serumske bolesti su i alergenski ekstrakti koji se upotrebljavaju za testiranje i imunizaciju, hormoni i
vakcine.
Serumska bolest nastaje kada imunski sistem bolesnika prepozna protein leka ili antiseruma kao strani protein
(antigen) i počne da proizvodi antitela na njih. Novoformirana antitela klase imunoglobulina G (IgG) spajaju se sa
antigenima, stvarajući imunske komplekse koji se talože u zidu krvnog suda ili bazalnoj membrani. Sistem
komplementa se posledično aktivira stvaranjem anafilatoksina, aktiviranjem mastocita i privlačenjem eozinofila i
polimorfonuklearnih leukocita. Ove ćelije svojim toksičnim medijatorima izazivaju inflamaciju, oštećenje tkiva, a
dolazi i do aktiviranja faktora koagulacije samim imunskim kompleksima, što se ogleda u zapušenju krvnih sudova,
tj. vaskulitisu.

Dijagnoza
Klinička slika
Serumska bolest je tip odloženog alergijskog odgovora koji se javlja obično 6-20 dana nakon izlaganja nekom
antibiotiku ili antiserumu. Ukoliko je bolesnik neposredno pre uzimanja leka uzimao isti lek simptomi se javljaju
već posle par dana.
Simptomi
Najčešće se javljaju svrab, bolovi u zglobovima, slabost, mučnina, bolovi u stomaku, prolivaste stolice, teškoće sa
kretanjem i poremećaj vida. Bolovi u zglobovima se sreću u oko 50% slučajeva. Obično su zahvaćeni veliki
zglobovi, ali i sitni zglobovi šaka i stopala.

Svrab i crvenilo kože, povišena telesna temperatura, urtikarija, otok limfnih žlezda, bolovi u zglobovima,
abdominalni bolovi.

Fizikalni nalaz
U fizikalnom nalazu uočavaju se kožni raš, koprivnjača, crvenilo, povišena telesna temperatura, otok limfnih žlezda,
sviranje u grudima. Otok limfnih čvorova javlja se u oko 10-20% slučajeva.

Komplikacije
Ukoliko bolesnik ponovo uzme lek ili antiserum koji je uzročnik serumske bolesti, u velikom je riziku od pojave
sličnih reakcija. Komplikacije uključuju anafilaktički šok, inflamaciju krvnih sudova, angioedeme i oštećenje
bubrega.

Dijagnoza
Dijagnoza se postavlja na osnovu anamneze i kliničke slike. Iako simptomi serumske bolesti mogu da budu slični
simptomima drugih bolesti, sumnju na razvoj ove bolesti budi podatak o skorašnjem izlaganju leku ili drugim
proizvodima koji mogu da prouzrokuju ovaj tip reakcije.
Ne postoje specifični testovi koji bi potvrdili dijagnozu. Često se mogu naći ubrzana sedimentacija eritrocita,
povećan broj eozinofila, patološki sediment urina kod oštećenja bubrega (prisustvo proteina, eritrocita, hijalinih
cilindara).
Biopsijom kože može se naći vaskulitis (nije uobičajen postupak u dijagnostici).

Klinička slika i podatak o nedavnom izlaganju leku.

Diferencijalna dijagnoza

Tabela 1. Diferencijalna dijagnoza serumske bolesti

Henoh-Šenlajn (Henoch-Schönlein)
purpura
Glomerulonefritis, poststreptokokni
Infektivna mononukleoza
Infektivni endokarditis
Sistemski eritemski lupus
Virusni hepatitis

Lečenje
Prvi korak u lečenju serumske bolesti je obustavljanje leka ili proizvoda za koji se sumnja da je izazivač bolesti.
Nakon toga se daje simptomatska terapija. Izbor terapije zavisi od težine kliničke slike.
Kortikosteroidne kreme ili masti bolesniku mogu da olakšaju kožne promene i nelagodnost zbog svraba i crvenila.
Antihistaminici mogu da skrate dužinu trajanja bolesti i da pomognu kod svraba i crvenila kože.
Nesteroidni antiinflamacioni lekovi, kao što su ibuprofen ili naproksen, mogu da olakšaju bol u zglobovima.
Upotrebljavaju se s oprezom, zbog mogućeg rizika od oštećenja bubrega.
Kortikosteroidi per os (npr. prednison) mogu se dati u težim slučajevima, u dozi od 0,5 do 0,75 mg/kg tt u trajanju
od 2 do 4 nedelje.

Obustava leka za koji se sumnja da je izazivač bolesti, primena antihistaminskih, nesteroidnih antiinflamacionih
i glikokortikoidnih lekova.

Prevencija
Najefikasniji metod prevencije je izbegavanje agensa koji mogu da dovedu do nastanka serumske bolesti. Ukoliko je
bolesnik u prošlosti imao reakciju na neki proizvod, naročito na lek, obavezno treba da izbegava taj proizvod, uz
konsultaciju sa nadležnim lekarom. Takođe je neophodno da ima dokumentaciju ili medicinsku legitimaciju sa
upozorenjem.
Kada je neophodno dati antitoksin, može se uraditi kožni test radi uvida u rizik od reakcije. Ukoliko je situacija hitna
i nema dovoljno vremena za kožno testiranje, antitoksin se može dati zajedno sa antihistaminikom. U slučaju
urgentnog stanja mogu da budu korisni i drugi lekovi, kao što je epinefrin.

Prognoza
Simptomi obično nestaju nakon nekoliko dana. Reakcije su u većini slučajeva blage (nestaju spontano nakon 1-2
nedelje). Tegobe kao što su bolovi i nelagodnost ponekad mogu da traju nedeljama, čak i kada raš i proteini u urinu
nestanu. Vrlo retko se u ekstremnim slučajevima mogu videti teške reakcije koje vode u šok, permanentno oštećenje
bubrega, pa čak i smrtni ishod.

ANAFILAKTOIDNA PURPURA

 Anafilaktoidna purpura je hipersenzitivni vaskulitis. Zahvata male krvne sudove kože,

gastrointestinalnog trakta, zglobova, bubrega i, ređe, pluća i centralnog nervnog sistema.
 Predstavlja reakciju III tipa preosetljivosti koju uzrokuju lekovi i infektivni agensi.
 Klinička slika počinje povišenom temperaturom, bolovima u zglobovima, slabinskom delu i
trbuhu. Netrombocitopenijska purpura se javlja na donjim ekstremitetima. Stolica i mokraća
menjaju boju zbog prisustva krvi.
 Ne postoje specifični laboratorijski testovi za postavljanje dijagnoze.
 Za bolove u zglobovima treba davati nesteroidne antiinflamatorne lekove (aspirinska grupa). U
težim slučajevima se koriste kortikosteroidna terapija, kao i azatioprin, ciklofosfamid, ciklosporin,
visoke doze imunoglobulina G intravenski i plazmafereza.

Definicija
Anafilaktoidna purpura (Purpura anaphylactoides, Henoh-Šenlajn purpura) hipersenzitivni je vaskulitis, tj.
zapaljenje koje zahvata male krvne sudove kože, gastrointestinalnog trakta, zglobova, bubrega i, ređe, pluća i
centralnog nervnog sistema (CNS). Zahvaćeni su kapilari, pre- i postkapilarni krvni sudovi. Ubraja se u grupu
primarnih vaskulitisa jer je krvni sud primarno žarište patološkog procesa. Predstavlja podgrupu nekrotizujućih
vaskulitisa a karakterišu ga fibrinoidna destrukcija krvnog suda i leukocitoklazija.

Epidemiologija
Na 100.000 osoba u proseku se javlja 14-25 obolelih. Henoh-Šenlajn purpura se javlja u svim starosnim dobima, ali
je prosečna starost obolelih oko sedam godina. Retka je u prve dve godine života.

Etiopatogeneza
Anafilaktoidna purpura je klinička manifestacija III tipa preosetljivosti koju uzrokuju lekovi i infektivni agensi.
Lekovi koji često razvijaju anafilaktoidnu purpuru su: penicilinski lekovi, aspirin, metamizolski analgetici i jodna
kontrastna sredstva. Najčešći infektivni agensi su: beta hemolitički streptokok, adenovirusi, Epštajn-Bar (Epstein-
Barr, EBV), parvovirusi i varičela zoster virus (varicella-zoster, VZV).
Imunoglobulini A (IgA) igraju važnu ulogu u imunopatogenezi, što se ogleda u povišenoj serumskoj koncentraciji,
prisustvu u imunskim kompleksima i IgA depozitima u zidovima krvnih sudova i renalnom mezangijumu. Kod
genetski predisponiranih osoba pod dejstvom “okidača” dolazi do proliferacije IgA sekretujućih B-limfocita.
Agregati IgA u novoformiranim imunskim kompleksima aktiviraju komponente komplementa, što dovodi do lučenja
medijatora zapaljenja, sa aseptičnom inflamacijom i oštećenjem zida krvnog suda. Alergeni kao što su hrana,
konjski serum, otrovi insekata, izlaganje hladnoći, lekovi (ampicilin, eritromicin, penicillin, kviinidin, kviinin) mogu
da dovedu do oboljenja.

Dijagnoza
Klinička slika

Simptomi
Bolest počinje povišenom temperaturom tela, bolovima u zglobovima, slabinskom delu i trbuhu. Stolica i mokraća
menjaju boju zbog prisustva krvi. Netrombocitopenijska purpura se javlja na donjim ekstremitetima, najpre je
svetlocrvene boje, zatim tamni, a mrke pigmentacije su prisutne i duže vreme. Ukoliko antigen nije prepoznat i
eliminisan, nekoliko dana posle prve pojave purpure javljaju se nove promene na koži.

Palpabilna purpura na donjim ekstremitetima, abdominalni bol i povraćanje, bolovi u zglobovima, naročito u
kolenima i laktovima.

Fizikalni pregled
Kožne promene – palpabilna purpura je obično prvi znak bolesti, simetrična je i uglavnom se javlja na donjim
ekstremitetima, ali može da se proširi i na gornje delove tela. Ponekad postoje i promene kao što su eritem, makula,
urtikarije, angioedem (slika 1).
Bubrezi – javljaju se akutne glomerulske lezije: mezangijalna hipercelularnost, endokapilarna proliferacija, nekroza,
polumesečaste lezije, leukocitni infiltrati.
Gastrointestinalni trakt (GIT) – prisutni su abdominalni bol, melena, krvava stolica, hematemeza, duodenalne
ulceracije, obilne gastrointestinalne (GI) hemoragije.
Zglobovi – javljaju se artralgije i otoci.
Drugi nalazi – uočavaju se vaskulitis miokarda ili pluća, stenozirajući ureteritis, priapizam, penilni edem ili orhitis,
vaskulitis centralnog nervnog sistema i intrakranijalna hemoragija, kao i akutni pankreatitis (retko).
Slika 1. Anafilaktoidna purpura

Dijagnostičke metode
Ne postoje specifični laboratorijski testovi za postavljanje dijagnoze.
Na dijagnozu anafilaktoidne purpure ukazuju:
 netrombocitopenijska palpabilna purpura, obično na donjim ekstremitetima,
 anamneza o upotrebi lekova,
 prisustvo infektivnog agensa,
 ubrzana sedimentacija eritrocita i leukocitoza sa neutrofilijom,
 povišene koncentracije imunoglobulina G i A u serumu,
 normalna koncentracija imunskih kompleksa i komplementa u serumu,
 nalaz depozita imunoglobulina A (specifičan nalaz) u materijalu dobijenom biopsijom kože i bubrega,
 biopsija kože, bubrega, GIT itd. ukazuje na promene tipa nekrotizujućeg vaskulitisa sa fibrinoidnom
destrukcijom krvnog suda i leukocitoklazijom (retko se radi za potvrdu dijagnoze).
Mogu se raditi i drugi pregledi: ultrazvučni pregled abdomena, skrotuma/testisa, rendgen (RTG) pluća, srca,
kontrastna radiografija creva, magnetna rezonanca (za neurološku simptomatologiju), kompjuterizovana tomografija
(CT) glave i abdomena. Ponekad je neophodna renalna biopsija (pogoršanje renalne funkcije).

GLAVNA DIJAGNOSTIČKA METODA

Palpabilna simetrična netrombocitopenijska purpura, faktori koagulacije i normalne vrednosti trombocita.

SAŽETAK DIJAGNOZE
1.Ne postoje specifični laboratorijski testovi.
2.Netrombocitopenijska palpabilna purpura obično je na donjim ekstremitetima.
3.Faktori koagulacije i normalne vrednosti trombocita.

Diferencijalna dijagnoza
Tabela 1. Diferencijalna dijagnoza anafilaktoidne purpure
Trombocitopenijska purpura
Sistemski eritemski lupus
Sepsa
Infektivni endokarditis
Leukemija
Postinfektivni glomerulonefritis

Lečenje
Odmah se obustavlja primena sumnjivog leka. Ako je uzročnik infektivni agens sprovodi se specifično lečenje.
Suportivne mere uključuju adekvatnu hidrataciju, praćenje eventualnih abdominalnih i renalnih komplikacija,
lečenje simptoma artritisa, edema i povišene temperature, a primenjuje se i dijetetski režim ishrane.
Za bolove u zglobovima treba davati nesteroidne antiinflamacione lekove (aspirinska grupa). Kortikosteroidna
terapija pronisonom 0,5-0,75 mg/kg tt u toku 2-3 nedelje daje se u slučaju perzistentnog nefrotskog sindroma, teškog
abdominalnog bola, hemoragije digestivnog trakta, velikih edema mekih tkiva, zahvaćenosti CNS-a, plućne
hemoragije.
Drugi vidovi lečenja uključuju i.v. ili per os kortikosteroide (sa ili bez imunosupresiva) kao što su: azatioprin,
ciklofosfamid, ciklosporin, visoke doze imunoglobulina G intravenski. Plazmafereza može da bude efikasna kod
prolongirane bubrežne bolesti.
Hirurška intervencija se izvodi u specijalnim situacijama, kao što je npr. teška ishemija creva. Transplantacija
bubrega je indikovana u slučaju teškog renalnog oštećenja, rezistentnog na terapiju.

Obustava leka za koji se sumnja da je izazivač bolesti, specifično lečenje infektivnog agensa, nesteroidni
antiinflamatorni i glikokortikoidni lekovi
Prognoza
Prognoza je dobra ako je antigen prepoznat i eliminisan, a lečenje sprovedeno na odgovarajući način. Ukoliko je
alergen nepoznat, pogoršanja bolesti su česta i mogu da dovedu do komplikacija sa trajnim oštećenjem organa
(češće kod odraslih bolesnika).

SISTEMSKI ERITEMSKI LUPUS IZAZVAN LEKOVIMA

 Lupus izazvan lekovima ili sindrom sličan lupusu autoimunsko je oboljenje koje nastaje kao
posledica imunološke reakcije na lek, a imitira simptome sistemskog eritemskog lupusa.
 Može da nastane nakon nekoliko meseci ili godina posle upotrebe leka, najčešće antihipertenzivnih
i antikonvulzivnih lekova i antibiotika.
 U kliničkoj slici se javljaju bolovi i otoci zglobova, pleuralni bol, pleuritis, perikarditis, kožni raš.
 Antihistonska antitela se javljaju u više od 95% bolesnika, kao i antitela na jednolančanu DNK.
 Lečenje podrazumeva obustavljanje leka koji je prouzrokovao lupus, upotrebu nesteroidnih
antiinflamatornih i glikokortikosteroidnih lekova. Ukoliko postoji oštećenje srca, bubrega ili
nervnog sistema daju se antimalarici i imunosupresivni lekovi (azatioprin ili ciklofosfamid).

Definicija
Lupus izazvan lekovima ili sindrom sličan lupusu (engl. lupus-like syndrome, LLSy) autoimunsko je oboljenje koje
nastaje kao posledica reakcije na lek, a imitira simptome sistemskog eritemskog lupusa (engl. systemic lupus
erythematosus, SLE).

Epidemiologija
U SAD oko 10% bolesnika od ukupno 500.000 slučajeva sa sistemskim eritemskim lupusom može da ima sindrom
sličan lupusu. Bolesnici sa ovim sindromom obično su stariji (50-70 godina), za razliku od onih sa idiopatskim
lupusom (prosek 29 godina u momentu dijagnoze). U sindromu sličnom lupusu podjednako su zastupljena oba pola,
dok od SLE češće obolevaju žene. Belci češće obolevaju od LLSy, dok se SLE češće javlja kod crne populacije.

Etiopatogeneza
Sindrom sličan lupusu može da prouzrokuje iste simptome kao i lupus, ali je uzrok različit. Eritemski lupus izazvan
lekom predstavlja varijantu lupusa koji može da nastane mesecima ili godinama nakon upotrebe leka koji se koristi
za različita oboljenja (npr. antihipertenzivi, antibiotici, antikonvulzivi). Simptomi se povlače posle više dana ili
meseci nakon obustave leka.
Najčešći prouzrokovači ovog sindroma su: hidralazin (oko 20% slučajeva) i prokainamid (oko 20% slučajeva ili 5-
8% ukoliko se lek uzima godinu dana).
Ostali lekovi koji mogu da prouzrokuju ovaj sindrom su izoniazid, hlorpromazin, antiepileptici, monoklonska
antitela.
Iako su SLE i sindrom sličan lupusu autoimunske bolesti koje mogu da imaju sličnu kliničku sliku i laboratorijske
parametre, u njihovom nastanku učestvuju različiti mehanizmi. S obzirom na to da patogeneza nije do kraja
objašnjena, smatra se da ulogu može da ima genetska predispozicija, kao što je pokazano sa određenim lekovima u
čijem metabolizmu učestvuje acetilacija (prokainamid, hidralazin).
Neki od predisponirajućih genetskih faktora za razvoj sindroma sličnog lupusu uključuju: sporu acetilaciju (usporen
metabolizam u jetri) i određene tkivne tipove (lupus indukovan hidralazinom češće se javlja kod prisustva HLA-
DR4).
Do formiranja antitela na sopstvene antigene dovode različiti mehanizmi, što objašnjava različite efekte lekova kod
osoba sa sindromom sličnom lupusu u odnosu na osobe sa SLE. Na primer, dok neki lekovi mogu da prouzrokuju
sindrom sličan lupusu, drugi mogu da prouzrokuju nalet preegzistirajućeg SLE. Lekovi kao što su prokainamid,
hlorpromazin i kvinidin uzrokuju proizvodnju antinuklearnih antitela (ANA) protiv dimera histona. Dok je za razvoj
simptoma sindroma sličnog lupusu potrebno vreme (meseci ili godine), nalet simptoma SLE zbog lekova može da se
desi u roku od nekoliko sati ili dana.
Sistemski eritemski lupus je u osnovi molekularna mimikrija između antitela usmerenih ka infektivnim agensima,
kao što su bakterije ili Epštajn-Barov virus i sopstvenih antigena. Imunski sistem bolesnika u SLE stvara autoantitela
na strane antigene, a ta autoantitela napadaju njegova sopstvena tkiva.
Za razliku od molekularne mimikrije koja je u osnovi SLE, u sindromu sličnom lupusu autoantitela se generišu na
drugačiji način. Lekovi uključeni u nastanak ovog sindroma mnogo češće stvaraju autoantitela nego što izazivaju
sistemske autoimunske simptome (tabela 1).

Tabela 1. Razlike između SLE I LLSy

Nalaz SLE LLSy
Klinički Prosečna starost pojavljivanja bolesti 50-70 godina
20-30 godina

Češće obolevaju crnci Češće obolevaju belci

Žene-muškarci 9:1 Žene-muškarci 1:1

Laboratorija Antihistonska antitela kod 50% Antihistonska antitela u > 95%
bolesnika bolesnika

Antitela na dvolančanu DNK (eng. Antitela na jednolančanu DNK (eng.

anti-double stranded DNA, anti- anti-single stranded DNA, anti-
dsDNK) prisutna kod 80% bolesnika
 ssDNK)

C3/C4 snižen Anti-dsDNK retko

Kožne promene u > 75% bolesnika C3/C4 normalan nalaz

Kutane promene kod ~ 25%

Renoov (Raynaud) fenomen kod
bolesnika
50% bolesnika

Renoov fenomen kod 25% bolesnika

Antinuklearna antitela kod > 95%
bolesnika

Antinuklearna antitela kod > 95%

bolesnika
Imunofluorescencija Direktna imunofluorescencija Kao kod SLE
otkriva granularne depozite IgG u
dermoepidermalnoj spojnici

Limfohohistiocitni dermatitis
Histopatologija Apoptoza, bazalna vakuolizacija Kao kod SLE

DIJAGNOZA

KLINIČKA SLIKA
Simptomi i znaci
Mnogi bolesnici sa sindromom sličnim lupusu imaju jedan ili više kliničkih simptoma kao što su: zamućenje vida,
povišena telesna temperatura, malaksalost, gubitak apetita, gubitak težine, bolovi i otoci zglobova, pleuralni bol,
kožni raš (često oblika leptira) na korenu nosa i obrazima, pogoršanje promena na koži pri izlaganju sunčevoj
svetlosti.
Oko 50% bolesnika ima simptome povišene telesne temperature, gubitka težine i malaksalosti. Oko 90% bolesnika
ima težak, ali neinflamacioni bol u zglobovima. Može da bude prisutan i sinovitis. Ponekad su artralgije jedina
klinička manifestacija LLSy.
U oko 50% bolesnika može da se javi mialgija. Odsustvo simptoma od strane CNS-a i bubrega pre ukazuje na LLSy
nego ns SLE. U oko 5-10% slučajeva kao posledica uzimanja hidralazina može da se javi glomerulonefritis.
Pored kožnih promena, bolnih i otečenih zglobova i limfadenopatije mogu se naći i splenomegalija (uvećanje
slezine), hepatomegalija (uvećanje jetre), pleuritis (upala plućne maramice) i perikarditis (upala srčane maramice).

KLINIČKA SLIKA
Raš tipa leptira, bolovi i otoci u zglobovima, limfadenopatija, hepato- i/ili splenomegalija, pleuritis, perikarditis
Komplikacije
Komplikacije u LLSy su retke. Poznata je, međutim, pojava glomerulonefritisa nakon korišćenja hidralazina (5-
10%). Penicilamin je takođe udružen sa oštećenjem bubrega. Retki slučajevi smrtnog ishoda vezani su za bubrežne
komplikacije. Biopsija bubrega je ponekad neophodna radi isključivanja membranoznog, proliferativnog i
nekrotizujućeg glomerulonefritisa. Hepatička nekroza kao potencijalna teška komplikacija opisana je u slučajevima
korišćenja minociklina.

Dijagnoza
Ne postoje specifični kriterijumi za dijagnozu ovog sindroma, a isključenje autoimunskog procesa nije lak zadatak.
Dijagnoza se postavlja metodom isključivanja SLE, na osnovu anamneze, kliničke slike, fizikalnog pregleda i
laboratorijskih testova.
Za adekvatnu dijagnozu potrebno je potvrditi postojanje jednog ili više kliničkih simptoma SLE (npr: artralgije,
limfadenopatiju, raš, povišenu telesnu temperaturu), prisustvo ANA u serumu, uzimanje leka u periodu od 3 nedelje
do 2 godine pre pojave simptoma. Kada se lek isključi klinički oporavak je brz, ANA i drugi serološki markeri
lagano opadaju prema normalnim vrednostima. Rendgen pluća i srca može da pokaže znake pleuritisa ili
perikarditisa (inflamacija oko linije pluća ili srca).

GLAVNA DIJAGNOSTIČKA METODA

Raš po koži, bolovi i otoci u zglobovima, pleuritis, perikarditis, prisustvo antinuklearnih antitela, antitela na
jednolančanu DNK, antihistonskih antitela

Diferencijalna dijagnoza
Diferencijalno-dijagnostički treba uzeti u obzir sistemski eritemski lupus.

Lečenje
U većini slučajeva simptomi prestaju nekoliko dana do nekoliko nedelja po obustavljanju leka.
Terapija uključuje:
 nesteroidne antiinflamacione lekove (NSAIL) radi lečenja artritisa i pleuritisa;
 kortikosteroidne kreme za lečenje kožnih promena;
 antimalarike (hidroksihlorokvin) za lečenje promena na koži i simptome artritisa;
 ukoliko se radi o ređim slučajevima oštećenja srca, bubrega ili nervnog sistema mogu se propisati visoke
doze kortikosteroida (prednison, metilprednisolon) i imunosupresora (azatioprin ili ciklofosfamid).

NAJVAŽNIJI TERAPIJSKI PRINCIP

Nesteroidni antiinflamatorni i glikokortikosteroidni lekovi

Prognoza
Pravovremenim ukidanjem leka koji je uzrok sindroma prognoza je odlična. Oporavak se dešava u toku nekoliko
dana ili nedelja. Smrtni ishod je izuzetno redak i može da nastane usled bubrežne slabosti.

LITERATURA
1. Mongey A-B, Hess EV. Drug-induced disease. In: Systemic Lupus Erythematosus, Fifth edition, Lahita
RG, Tsokos G, Buyon J, Koike T. (Eds), Academic Press, London 2011. p.599-627.