ДУХОВНА ОБНОВА ЧОВЈЕКА ПО ПОСЛАНИЦИ РИМЉАНИМА

Увод

Апостол Павле засигурно важи за највећег хришћаског антрополога, не због тога што је
развио некакав хришћански антрополошки систем, већ због постављања основа за развој
управо хришћанске антропологије. Без Павлове, од Бога надахнуте, мисли о човјеку не би
нам била јасна дубока проблематика човјека прије и човјека послије Христовог
Оваплоћења. Заправо, апостол Павле је поставио основ за хришћанско разумјевање
човјека онаквог какав је он био прије и послије Очовјечења Сина. До Христовог Првог
доласка, човјек је живио Закном и по Закону, који је био од Бога дат да има улогу педагога
до доласка Христа ( ). Међутим, иако је живио по Закону, човјек није могао бити
ослобођен од гријеха и смрти као посљедице гријеха, био је потребан, дакле, Посредник,
Спаситељ, и управо ова мисао представља генијалне увиде апостола Павла које налазимо
у његовим списима. Он, као изузетан познавалац Закона, бивши фарисеј, долази до
круцијалног закључка, закључка да се ни једно тијело неће оправдати дјелима Закона (уп.
Рим. 3, 20), јер Закон нема ту силу и снагу. Треба знати да је Павлово прављење
дистинкције између Закона и Јеванђеља проузроковано и борбом против јудеохришћана
који су сматрали нужним испуњавање Закона и поред Јеванђеља. Овај проблем је ријешен
на Апостолском Сабору у Јерусалиму 50-те године, када је донешена одлука о
необавезности, чак и више, о непотребности држања до Мојсијевог Закона (Дјела).

У раду ћемо се осврнути на Павлову мисао о духовној обнови човјека о којој он

говори у својој посланици упућеној хришћанима у Риму. Поменута посланица је врло
значајна јер су у њој постављени велики и важни проблеми, између којих је постављено и
једно од најтајанственијих питања везано за ,,судбину“ Израиља (Рим. 9-11), стога је
Рајмонд Е. Бровн сматра много више мисаонијом у односу на дурге Павлове посланице. 1
Биће потребно на почетку изложити основе хришћанског учења човјековом стању прије
пада и послије пада, да би се у наставку разумјела Павлова мисао о духовној обнови
човјека у Исусу Христу, (начину на који је она могућа и, свакако, њеном значају за
човјека).

1
Raymond E. Brown, Uvod u Novi zavjet, Kršćanska sadašnjost, Zagreb, 2008. 555.
Човјеково духовно стање прије гријехопада

Немогуће је доћи до сазнања о човјеку без Божијег Откривења о њему. Човјек о

себи може знати само онолико колико му је дато да зна, и само онолико колико му је
потребно да зна. Добијено откривење истине, да се кључна проблематика налази у
прологу, то јест, на самом почетку, има непроцјењив значај, јер ће на основу тог сазнања
човјек знати којим путем треба ићи даље да би се исцијелио, или боље рећи, да би био
исцијељен. Знати своје поријекло, своју прошлост, од суштинског је, дакле, значаја за
човјека. Према томе, када је човјек сазнао да је ,,некада давно“ био у Божијим њедрима,
опет је пожелио да се њима врати, јер овај свијет какав тренутно јесте није онакав какав је
био и какав треба да буде, јер је у њему присутно зло и смрт. Човјек то зна и зна да је зло
неизбјежан феномен живота, као и смрт. Будући да је он добрим дијелом крив за стање у
коме се налази, лакше ће преузети одгворност за своје спасење. Када говоримо о
Откривењу, мислимо свакако на библијско откривење, јер је оно основни и полазни извор
учења о тајни зла и гријеха, будући да у Библији налазимо извјештај о човјековом стању
прије и послије прародитељског пада.2

Човјек не може рећи да је свијет сам по себи лош одвајкада, јер је Бог у почетку све
створио јако добро (Пост), а поврх свега, човјека ,,као слободно и личносно биће“, 3 што ће
рећи, између осталог, да је човјек имао самосвијст о себи, за разлику од других бића која
то нису имала. Он је знао ко је, и имао је непосредно искуство и познање Творца који га је
уздигао на велику позицију, давши му да господари над цијелом створеном твари ( Пост),
и тај аспект треба узети у обзир када се говори о његовом стварању по Божијем лику и
подобију, јер је и Бог добри Господар и том је титулом обдарио и човјека. Наведено нам
гвори да су ,,лик и подобије“ свједочанство да је човјек ,,по својој природи на неки начин
божанског рода“.4 Управо су то основе које су омогућавале човјеку да напредује у живту с
Богом. Човјек је био позван на рад, на динамику, на жив однос с Богом и свијетом. Свијет,
не послијепадовни, већ свијет какав је био прије пада је био прави украс – космос, у који је
човјек уведен као ,,свштеник у најсавршенији храм са задатком да себе и творевину, уз
сарадњу са Богом, усаврши и да је као такву принесе Богу као свој допрнос за одржавање

2
Уп. Мирко Томсовић, Богословско ткање на чунку облагодаћеног живота, 10
3
Мирко Ђ. Томасовић, Тајна Источника Новога Живота, 23.
4
Исто, 24.
и усавршавање свеобухване тајне литургијског заједничарења и општења Бога са
творевином“.5 Рајско наслађивање Богом човјек је престао уживати када је дошло до
трагичног гријехопада, о чему нам приповједа Књига Постања ( ). Наиме, човјек је
,,завишћу ђаволском преварен“,6 те је на тај начин постао ,,преступник Божијих
заповјести“.7 Важна је горе поменута мисао да је човјек ђаволском завишћу преварен.
Зашто важна? Из тог разлога што говори да човјек није нужно имао злу намјеру, он је,
дакле, напрсто преварен, али га то свакако не лишава одговорности, јер је од Бога добио
заповјест шта да чини, а шта да не чини. Тако, према Димитрију Станилоју, зло које је
посљдица пада, али и сам пад се не може објаснити само човјековом слободом, и стога је
неопходно прихватити чињеницу да су за пад и зло дговорни духови који су способни за
веће зло него што је за то способан човјеков дух. 8 Управо су ти зли духови преварили
човјека и навели га да се окрене од Бога. Од тада долази до нагле духовне декаденције
човјека, он постаје, змеђу осталог, смртан, изгубивши бесмртност коју је имао по
благодати.

Духовно стање послијепадовног човјека и Божији однос према њему

Од момента пада отпочиње човјекова мучна историја. Она је најмучнија стога што
је човјек изгубио благодат и бесмртност по благодати, и постао роб смрти. Мучна је и због
тога што је човјек кроз историју губио сјећање на Бога и умјесто Њега почео да обожава
твар, а то је имало за посљедицу настанак разник облика астралних религија, вјеровања у
разна божанста која су заправо у вези с природом и њеним појавама. Човјек је постао
човјеку непријатљ, и непријатељ му је постала природа којом је некада благодатно и с
љубављу господарио. У том смислу су оправдано егзистенцијалисти 20. вијека човјеково
егзистирање поистовјећивали са ,,транствовањем“, а његову појаву са ,,баченошћу“ (М.
Хјдегер). Заиста, човјек је почео да странствује, да се плаши, да осјећа ,,страх и
дрхтање“, ,,мистериозну стријепњу, али не пред Богом (С. Кјеркегор, Р. Ото), већ пред

5
Исто, 25.
6
Исто, 26.
7
Исто, 26.
8
Димирије Станилоје, Православна догматика, прев. Еп Митрофан, Београд, 1993, 348. Аутор је цитиран
према: Мирко Ђ Томасовић, Богословско ткаче на чунку облагодаћеног живоа, 13.
другим и пред природом. Разне су посљедице пада, а стид је један од важнијих феномена,
који човјек није познавао у Рају, јер је нагим створен и није имао разлога да се стиди и
покрива. Али, чим је напустио Божију заповјст, постао је смртан и то је био разлог да се
постиди, јер се лишио свега онога што му је припадало по суштини. Иако се нашао у
стању неприродном за њега, човјеков лик није унакажен сасвим. Гријех није могао да
разори човјеков лик од Бога му дат, без обзира на то што је природа његова повријеђена. 9

Своривши га, а тако и заволивши га једном и за увијек, Бог човјека није напустио и
препустио самом себи, него је наставио да промишља и брине о њему и даље очинском
љубављу. Љубав чини да се вољено биће никада не напусти, и такав је однос Бога према
човјеку који све чини да би човјека повратио у своју заједницу. Као утијеху, на почетку
Бог даје обећање да искупљења, које се с правом назива и протојеванђељем, јер говори о
спасењу палог човјека.10 Спасење неће бити ни само Божански ни само човјечански акт,
већ богочовјечански, што значи да је неопходно и човјеково учешће у Божијем
Домостроју спасења.

До сада написано је важно стога што ће се у наредном излагању представити

Павлова мисао о духовној обнови човјека кроз Христов Досмострој спасења. Заправо у
посланици Римљанима Павле разматра Тајну Смрти и Тајну Васкрсења и њихов значај за
духовну обнову и спасење човјека. Треба нагласити да се посланица Римљанима бави
разним темама, зависно од потребе заједнице којој је писао Апостол, али ће пажња бити
обраћена на оне дијелове Посланице који се тичу теме овога рада, а коју смо већ
наговјестили.

9
Исто, 29
10
Исто, 31-35.
 НОВИ ЖИВОТ КРОЗ И У ИСУСУ ХРИСТУ

Значај Христове смрти за препород нашег живота

У Рим. 5, 1. Павле говори о оправдању вјером које нам доноси мир у Богу кроз
Господа Исуса Христа.11 Апостол користи више, условно речено, метафора да изрази
спасењски план Божији, а те метафоре су: оправдање, ослобођење и задовољење. Прва се
користила у правном смислу, друга у институцији ропства (које је тада било легитимно) и
трећа метафора је у вези са жртвоприношењем. Све навдене метафоре је апостол користио
с тежњом да изрази Божији подухват спасења,12 то јест, то би биле ,,три ријечи које
изражавају спаситељско дијело Господа Исуса Христа. Човјек може слободно да учствује
у том спаситељском дјелу када исто доживљава свим својим бићем и живи у Христу“. 13
Слично ће касније и Оци Цркве да користе појмве грчке филозофије да би изразили
истине хришћанске вјере. Тако, на примјер, апостол као врстан познавалац значаја жрве у
Старом Зајету, даје једну типологију: старозавјетне жртве су имале свој мисао, али нису
могле да оправдају човјека, међутим, то је омогућено Жртвом Исуса Христа, чијом смо
,,крвљу оправдани“ (Рим. 5,9), којом ,,смо се као непријатељи помирили са Богом“ (Рим.
5,10). Ове мисли нас наводе на питање: да ли је Отац заиста потребовао Жртву Сина да би
био задовољан? Наравно да не, и не смијемо то тврдити, као што је то у своје вријеме
твдио Анселмо Кенерберијски, али и многи други западни мслиоци све до данас,
заступајући тзв. теологију задовољења. За сада, јер није тема рада обрађивање овог
проблема, бићемо задовољни мишљу да не треба, чак и вше, нема смисла питати коме је
жртва принешена и на тај начин исплаћена, већ се хоће рећи да искупљени и оправдани
човјек сада припада своме Богу у цјелости, док то није био прије Христове искупитељске
Жртве14, то јест, Христова Жртва имао смисао рушења дистинскиције између Оца и
човјека, и смисао љубави, како је, на пријемр, тврдио Берђајев.15

11
Теофилакт Охридски, Тумачење посланице римљанима (књига није нумерисана). Преузето са сајта:
https://www.scribd.com
12
Харингтон, 285.
13
Мирко Ђ. Томасовић, Тајна Источника, 111.
14
Уп. Јоаким Гнилка, 72.
15
Видјети поглавње о Злу и Искупљењу у Брђајевљевој књизи ,,Филозофија слободног духа“.
 Својом жртвеном смрћу Христос исправља пут Адамов, и Павле га стога и назива
Новим Аамом, јер је први (Адам) слика онога који ће доћи (Рим. 5, 14), и ово је једна
веома узвишена мисао у хришћанској теологији. Ако је преко једног човјека у свијет
дошла смрт, преко једног Човјека ће она и бити побјеђена, мисао је апостола Павла (Рим.
5,18). Овдје имамо паралелу: стари Адам и Нови Адам, коју нам даје Апстол да бисмо
разумјели све оно што је Христос учинио, а што је било у супротности са дјелима старог
Адама. Према томе, ако је први био непослушан, други је био послушан до смрти на Крсту
( ). По оцу Георгију Флорвском, израз ,,послушност“ има мнго дубоко значење код Павла.
Она је представља нештно ,,много више од једноставне спознаје или препознавања нечије
вјере у Бога. То је духовно богат појам који у себи садржи пуну духовност човјековог
дјеловања – не у смислу да та активост освоји благодат Божију, већ управо да је то
одговор на благодат Божију“.16

У наставку, у истој глави, поставља се врло важно питање, а оно је у вези с

односом Закона, гријеха и благодати. Тако ће Апостол рећи да се кроз Закон умножава
преступ, али тамо гдје се умножава гријех, умножава се и благодат, да би, као што царова
гријех у смрти, тако и благодат царовала праведношћу за вјечни живот кроз Исуса Христа.
Ако Апостол и говор да се с повећањем гријеха умножава благодат, то не значи да Павле
сматра да треба остати у гријеху, наравно ,,не, никако“ (Рим. 6, 1). Према томе, Павле
жели говорити о неизмјерној Божијој љубави: гријех не може надићи Божију благодат и
љубав. Међутим, Павле мисли на гријех који се зацарује потајно, без човјекове упорне
тежње да га чини. Он, дакле, мисли на гријех који човјек не жели, а који се по, инерцији
пале природе умножава због слабости човјека да му се одупре. У том смислу су јасне
ријечи да тамо гдје се гријех умножи, још више ће се умножити благодат, по вољи и
љубави Божијој, која ће га побједити.

Што се тиче питања Закона (Рим. 5, 20), не треба доносити закључак да је апостол
Павле сматрао да је Закон у свјој основи зао, и да се преко њега по нужности умножава
гријех. Жеља Павла је та да укаже да Закон само и још више расвјетљава гријех, али га не
ријешава. Човјек, дакле, кроз Закон задобија познање да је преступник, али он не може да
учини ништа да би се спасио јер дјела Закона то не омогућавају, те је због тога неопходна

16
Протојереј Георгије, богос студије, 122.
благодат Божија која се даје Светом Тајном Крштења и животом у Цркви кроз друге Свете
Тајне, а на првом мјсту Евхаристије.

Значај Крштења за нови и обновљени живот у Христу

,,Нови човјек се два пута рађа: прво рођење је тјелесно, а друго је духовно. Господ
Исус Христос нам је подарио друго рођење, славослови Јован Дамаскин, да бисмо ми, као
што смо нашим рођењем од Адама постали њему слични и наслиједили проклство и
трулежност, исто тако нашим рођењем од Христа постали Њему слични и наслиједили
нетрулежност, благослов Божији и Његову славу.“ 17 О суштинском значају Крштења
говори апостол Павле у Рим. 6, 1-6. По Павлу, Крштење представља и умирање и рађање,
јер ,,сви који се крстимо у Христа Исуса, у смрт Његову се крстисмо? Тако се с њим
погребосмо кроз крштење у смрт, да би, као што Христос устаде из мртвих славом
Очевом, тако и ми ходили у новом животу. Јер ако постадосмо сједињени са обликом
смрти његове, онда ћемо и са васкрсењем“ (Рим. 6, 3-5). По овом питању су важни увиди
оца Георгија, који наводи да појам ,,са обликом“ који помиње Павле, има много већи
смисао неголи појам ,,сличности“, и за Павла је то значило да Христос у свакоме од нас
мора бити уобличен (Гал. 4,19).18

У наведеним стиховима Апостол говори о Крштењу као о Светој Тајни која

представља умирање и рађање у Христу. Тако, урањање у воду представља умирање
гријеху, а израњање из воде представља васкрсење – нови живот. У Новом Завјету вода
симболише ,,нови грог Господњи” (како је то наводио Ориген). Према томе, онај који се
крштава силази у воду као у гроб – погребава се, вода га прождире, умире стари човјек.
Међутим, тај ,,гроб“ је и мјесто новог рођења, гдје се обнавља други живот и из воде
поново излази васкрснут, као што је Христос умро на крсту, а затим васкрсао. 19 Стога,
хришћанин који кроз Крштење умире и васкрсава са Христом – живи нови живот у Духу.

17
Тајна сточника
18
Отац георгије, 60.
19
Мирко Ђ. Томасовић, Тајна Источника, 108, 109.
 Важно је поменути да је исправан обред Крштења је обред с потпуним
погуржавањем, што нажалост није пракса код нас. 20 Треба знати, дакле, да се с Крштењем
не отпуштају сам гријеси, него долази до новог пепорода човјека. Он, дакле, умире, али га
затим оживљава Дух Свети и човјек постаје нова твар, нови човјек, свети, обновљени и
преображени.21 У том смислу су јасне Апостолове ријечи о значају разапињања старога
човјка ради уништења тијела гријеховнога, да би се престало с робовањем гријеху, јер ко
гријеху умрије, ослободи се од гријеха (Рим. 6, 6,7).

Човјек послије Крштења

С Крштењем се човјек духовно рађа и препорађа, али то не гарантује да ће човјек

по Крштењу нужно сачувати благодат, јер се духовна борба наставља и даље. Она чак
може бити још и интензивнија. Овај проблем није избјегао Павле, наводећи да у човјеку
постоје два закона која се у њему свакако боре, а то је закон гријеха који се противи
закону ума (Рим. 7, 23). Што ће рећи да човјек и даље има посла с гријехом који се налази
у његовим дубинама, и који га опет може поробити, док се ово наше распадљиво тијело не
обуче у нераспадљиво (1 Кор. 15, 54). Крштени човјек улази у јачу духовну динамику
живота, те ако је Апостол рекао да се с умножењем гријеха умножава још више благодат,
претпоставимо сада обрнуту перспективу која је могућа: с умножењем благати кроз
Крштење и врлински живот у Цркви, гријех, чији је покретач ђаво, још више напада
облагодаћеног човјека да би га скренуо са пута Божијег. Према томе, посвећеност кроз
Просвијећење/Крштње је неопходно. Та посвећеност је могућа само у Цркви кроз њен
литургијски живот. Рана првородног гријеха се и даље налази у човјеку, али је човјек
може излијечити вјером у Христа и животом у Христу. Крштење човјека на извјстан начин
и обавезује да сарађује у дјелу сапасења, стога стечено заједништво с Христом треба
спроводити у свакидашњици, и свакако, цијелог живота ако се жели остати у заједници с
Њим.22

Отац Георгије Флоровски наводи да и даље стоји чињеница да физичка смрт људи
није укинута Васкрсењем Христовим, али је она изгубила моћ, и то је важна чињеница.
20
О исправном обреду Крштења видјети: Тајна Источника, 193-201.
21
Уп Тајна Источника, 67.
22
Уп. Јоаким Гнилка, 94.
Осим тога, у сладу с нашим оправдањем кроз Исуса Христа, отац Георгије наводи и то да
свако од нас мора сада да оправда од Бога му омогућено васкрсење за живот вјечни, и то
може бити учињену, управо, и само у слободном заједништву с Христом. 23 А, на крају,
управо то заједништво с Христом једно омогућава човјеку обновљење духовног живота, и
без њега је оно немогуће.

23
Протојереј Георгије Флоровски, Богословске студије, 59.
Закључак

У раду смо видјели да је по Апостолу Павлу Тајна Крштења као Тајна погребења и
васкрсења у Исусу Христу у најужој вези с духовном обновом човјека. Осим што Тајна
Крштења има спасењски карактер, она има и карактер духовне обнове човјека, те се
крштеном човјеку ,,открива да хришћански Бог није ,,поправљач“, него да је Он Бог Живи,
Човјекољубиви и Спаситељ, а спасење које он доноси није стање поправке или само
искупљења, него је изнад свега улазак Бога у историју, свијет, вријеме и човјеков живот
(упореди: Рим. 8, 37)“.24 Ако Бог улази у човјеков живот, то нам говори да Бог промишља
о животу човјека, те човјек треба знати да све што длази, долази од Бога, па макар то биле
и разне тегобе, а све ради васпитања човјека. С Христом наступа нови живот у Духу, о
чему говори Апостол Павле, и тај живот нас ослобађа од власти гријеха и смрти (Рим. 8,
1,2). Употребљени израз ,,закон Духа“, се поистовјећује са Духом Светим, који нас
ослобађа од закона грјеха и смрти. Тако, миропомазани човјек, носећи у себи силу Духа,
постаје христоносац и духоносац. На крају да кажемо и то да је Крштење једни основ
духовног и преображеног живота, без кога оно не би било могуће.25

24
Мирко Ђ. Томасовић, Тајна Источника, 267, 277.
25
Исто, 278.