jih dvoje rastali to veče na putu, i to zato što ih je presreo neki mladić

- tako, lepuškast, ovisok, s kratkom kosom - možda takvom kao da je

tek izišao iz armije - koga je Apaš nazvao nekim nadimkom, nešto
kao: Majstore ili slično. Možda Šampione?..." Ne beše mi baš prijatno,
ali slegnem ramenima: "Apaš je svakome davao neki nadimak. On je
poznavao mnogo majstora, velemajstora i šampiana." "Ja", kaže
Rakić, "sigurno je tako. A on sam, zamisli, ništa nije hteo da kaže." "Ko
sam?" upitah. A kosa kao da mi se malo uspravi na glavi. "Pa, Apaš.
Naišao neki seljak iz okoline s kolima i našao ga. Ja ga, veli, pitam 'Šta
si to radlo, crni nesretniče? Je l' te to neki bio?' A on kaže 'Ma, jok,
pao sam sa drvete.' 'Pa šta si tamo tražio?' 'Zezao sam se', veli. I uzeo
ga čovek na kola, ali on mu tu, u kolima, i umro, baš pred samom
bolnicom. Zagušio se." Kažem Rakiću: "Pa, možda Apaš nije ništa
rekao zato što ništa nije ni imao da kaže." On veli: "Možda, možda,
ništa ne tvrdim. Sve bi to tek trebalo ispitati. Ali nešto se mislim: onaj
visok momak s kratkom kosom - kao da je tek izišao iz vojske - da nisi
možda to bio ti? A osim toga, jedan je Šampion na Dušanovcu." "Pre
svega, Rakiću", odgovaram, "to, koliko čujem, nije bilo na Dušanovcu
nego u Surdulici; i nije bio u pitanju nikakav šampion nego majstor. A
drugo, je li taj momak s kratkom kosom, kao da je tek izišao iz vojske,
možda bio u uniformi, kao da još nije izišao iz vojske, ili u civilnom
odelu?" "Ne", kaže. "Bio je u civilnom odelu." "E", velim, "ja u to
vreme nisam bio u civilnom odelu nego u uniformi Es-Em-Be, kad već
toliko razmišljaš o meni. A ako baš misliš da je bio neko iz vojske,
onda će to verovatno biti neki general. Oni, čujem, svukud mogu i u
civilnom odelu i u uniformi, kako im je volja." "Ja", kaže Rakić,
"sigurno je bio general. Sem, naravno, ako možda nisi dobio neko -
odsustvo." "O, sigurno!" kažem. "Budi siguran u to. Priča se o tome. U
vojsci su veliki kavaljeri, pa kad im kažeš: 'Molim vas, pustite me na
odsustvo, imam jednog prijatelja koga bih hteo malo da ubijem', oni
te odmah puste." "Takva ti je vojska", veli on. "A mi, u svakom
slučaju, možemo i da proverimo da li si dvanaestog još bio tamo."
"Sigurno da možete." "Dobro", kaže on. "Ne ljuti se ti na mene. Ja
sam uvek bio tvoj navijač. I opet bih hteo da budem." "Ne ljutim se",
kažem. "Ti samo moraš da radiš svoj posao." "Jeste", kaže. "I došao
sam stvarno radi onoga. Vrati se, bre! A istragu, ne znam, možda
zaista nećemo da pokrećemo." "Nema to, Rakiću, opet ti kažem,
nikakve veze sa mnom. A u Radnički se verovatno ipak neću vratiti."
"Ipak", kaže on,