e. On tad sačeka i putnički iz Ćuprije i mene kako se vraćam iz škole, pa mi kaže: "Kurjak.

Jopet si mi
noćas ukrao jagnje, Kurjak." I onda pođemo na Miladinovu livadu pored stanice i tu ti mene moj
Momčilo odelje. Plačem ja, do neba se, mislim, čuje. Al, opet, izgleda, ne čuje se baš mnogo daleko.
Jer posle to Momčilo me pusti da se dan-dva odmorim, pa me ponovo presretne i odvede na
Miladinovu livadu. I ja ti opet negde plačem. A naša škola ti je izgledala ovako. Od Okna do Ćuprije ti
je trijes i pet kilometra. Svako jutro ustajemo u četiri i u pola pet, pet sedamo na putnički za Ćupriju.
Onda vas dan provodiš u školi, pa čekaš na stanicu u Ćupriju, a posle podne penješ se na isti taj
putnički, koji se sad vraća u Okno, i kući stižeš opet u mrak. A ako voz i kasni, ne pitaj. Ne mož to, bre,
da izdržiš, pa da si bogov stric lično, a nekmoli dete. Ja sam tako izdržao dve godine, a kad ono još i
Momčilo poče da me sačekuje, više se nije moglo. Tako ti treći ponavljam i nikad ga više ne završim. A
ni škola me, što da se lažemo, nije mnogo vukla. Kad te godine doneso svedočanstvo kući, otac me
prvo išiba kaišem, a onda odma ode do kopača čika-Svete Mladenovića i ja ti već od preksutradan
poče zorom da silazim u jamu kao njegov najmlađi jamski laufer. Celo to leto sam tako kilavicom
kopao ugalj i lopatom ga tovario na vagonet. Sad je naša jama, dabome, otpre nekoliko godina,
zatvorena i moje Okno je skroz propalo. Srce da ti se proplače kad ga vidiš. Al onda je naš ugalj bio
kao staklo. Gospoda ga, pa, bogami, kažu, i neki ministri ložili. I Okno, dabome, bilo drukčije. Posle,
pun vagonet odguram do skretnice, gde ga prikače za vitlo ili, ako smo visoko, private konji, a uzimam
prazan i vraćam se na numeru. Kad ti je trines-četrnes, bre, a moraš tako da radiš, nije ti zgodno. Al ja
sam to, ljudi, nekako voleo. Tad su u jami još bili konji i ja ti tamo, ljudi, tu nesretnu živinu tako
zavolim. Oni su ti, jadnici, još bili mladi, ali da'l od onaj mrkli mrak da'l od ono čas mračno čas svetlo,
svi brzo skroz oćorave, ko krtice. A kad i jedanput spuste, više ih i ne izvukuju — i štale su tamo imali
— belog boga ne vide sve dok toliko ne propadnu da više nisu za ništa drugo nego za nož. I gledaju te
onde onim pametnim slepim očima ko da te vide. To je mene, ljudi, toliko žalostilo — kao dete sam
nekako bio žalostivan — da sam, bogami, čak i plakao. Nije moglo, čini mi se, dva-tri dana u jamu da
mi prođe da malo ne proplačem. Naročito sam tamo voleo jednog Liska. To je bio, tako, ružan,
krupan lisas konj s belu belegu na čelo, al' pametan, ko čovek. Konj ti je uopšte pametna živutinja, a
uvo je valjda bilo raz sveta. "Zdravo, Lisko", kažem mu ja, a on strigne ušima: po glas me poznaje.
More, kakvi, i korak mi poznavao. Čim naiđem na skretnicu, on okreće glavu na mene, ko da može da
me vidi. I bio sam ga naviko da ga ranim. Od matere sam svakodnevno krao po parče leba ili proje što
je spremala za džukele i nosio mu ga u džep. Čim mu priđem, on polako zarže i počne da me njuška i
gurka glavom. Izvadim, pa mu dam; a sve pazim da me ne vidi vozar. "Na, Lisko. Jedi, Lisko." I ljubim
ga u obraze i milujem. "Jedi, moj Lisko, da mi budeš jak i zdrav. Još dve godine ovako da izdržiš, dok
malu maturu ne položim, a onda ćemo ja i ti", pa ne smem ni da kažem šta ćemo, nego mu
pokazujem rukom nagore, ko da me vidi. A kolika sam bio budala, u to sam i verovao. I sve mi je bilo
jasno, sve šta ćemo i kako ćemo napolju, samo nisam znao kako ću da ga ukradem. "A onda ćemo",
šapućem mu, "da pobegnemo u Bučinu." To je planina iznad Okna. "Tamo je šuma velika, livad