Eto, tako vam je to bilo. To vam je gotovo sve.

Sećam se kako je to prvih dana izgledalo; sećam se

kako je izgledao sam taj moj prelazak. Taj čiča Slovenac, kome ja svakako nisam bio prva mušterija,
bio je užasno uplašen; svaki čas me opominje da ne pravim buku. A meni to gotovo smešno. Čega se,
matori, mislim se, plašiš? Ne bežiš ti preko granice nego ja. Nekako, nije mi se činilo da radim nešto
što će udlučiti o čitavom mom životu. Bežim preko granice: pa šta? Ako je ovako mogu preći s ove
strane, isto je tako mogu pregaziti i s one. Nisam razmišljao o tome da li ću se vratiti - bio sam isuviše
očajan da bih u tom trenutku za to mogao da budem sposoban - ali negde u meni je čučala nada u
takvu mogućnost; nisam razmišljao, ali negde u meni je postojala vera u to da jedan takav čin kao što
je ovaj odlazak mora da ima i svoj drugi, završni deo, a on, naravno, može da bude samo povratak.
Imao sam utisak da svi ljudi na svetu moraju to da razumeju. Ljudi, ja sam očajan! Ja sam zbog nekih
stvari kriv, to je sigurno, i hoću i da platim za to. Ali ja vama ne mogu da kažem da se kajem što sam
ubio Apaša. Nije on vredan ičijeg kajanja. Ne mogu ja to, ne tražite to od mene! Ja bežim zato što ne
znam šta bih učinio pametnije. To, sigurno, i nije pametno. Ali, ne tražite vi od mene da sada budem
pametan! Nisam sposeban za to. Uhvatite me, zadržite me, i ja ću vam biti zahvalan. Ali ne očekujte
da ću vam sam doći i da ću još reći da se kajem... Razume se, prva stvar koju su od mene u Austriji
tražili bilo je da izjavim da sam pobegao zbog politike. - Ja - zbog politike! "Može li to, ljudi", kažem
im, "da prođe nekako bez politike? Ja nemam veze s tim." Ali gde su to dosad policajci bili ljudi?
"Može", kažu oni meni, "ako hoćeš da te vratimo." - Dam im izjavu. Naguraju me u logor. Tamo oko
mene odmah počnu da se smucaju neki ljudi od kojih je i bog digao ruke. Dođe čak i neki novinar iz
nekih novina; krila da imaš, ne možeš da im pobegneš. A oni već nekako saznali i to da sam bokser.
Objave mi, tamo, i sliku, i svašta natrtljaju. "Pobegao čuveni jugoslovenski bokserski šampion", kažu:
a kad sam ja to bio baš toliko čuven? On me pita: "Kako se živi u Jugoslaviji?" A ja sam, kažem, sav bio
gorak, i tako mu i odgovaram. Ali ja mu kažem: "Živi se dosta teško", a on, hvala bogu, napisao: "U
Jugoslaviji je teror, uopšte se ne može živeti." Kako ćeš to posle da ispraviš? Šta jedan emigrant, u
tuđoj zemlji, uopšte može da ispravi? Ja, uostalom, ni jezik nisam znao. Četiri-pet godina valjda nisam
mogao da se pomirim s tim da sam emigrant i da je ta stvar definitivno svršena. Neprestano mi se
činilo da će se jednog dana, možda već, evo, izjutra, pojaviti neko ko će me uhvatiti za mišku, opaliti
mi šljagu i reći: "Mali, dosta si se zezao, 'ajde sad kući." I ja ću mirno poći. - Niko se, naravno, nije
pojavio. A ja sam zbog toga čak nekako bio i pomalo uvređen. Umesto toga, stalno se oko tebe
muvaju neki mračni tipovi, koji te tapšu po ramenu - zbog čega me vi to, ljudi, hvalite? - i koji te za
nešto neprestano zapitkuju. Ja sam za taj jadac ubrzo saznao, i bežao sam i branio se, ali kad kola
ovako krenu nizbrdo, teško ih više možeš zadržati; gotovo se nikako ni ne možeš odbraniti. Branio
sam se, kažem, i iz Austrije sam samo zbog toga pobegao u Francusku, i u Francuskoj sam čak jednog
tipa zbog toga isprebijao, pa sam onda morao da odem još dalje - ovamo, u Švedsku - ali kad sve to
prođe, čovek više nikako ne može da bude siguran da zna šta je stvarno radio. I što je vreme više
odmicalo, sve više mi se činilo da sam ja tim ljudima tamo, i hotimice i nehotice, svašta trtljao, da mi
je sve to negde zapisano, i zbog toga sam se osećao sve gadnije i gadnije. Moja je to, bre, zemlja,
kakva god da je! I ako ona u nečemu ne valja, ti ljudi odavde sigurno je neće popraviti. - Tek
poslednjih godina, ovde, malo sam se iz tih govana izvukao. Moja Inge mi je u tome mnogo pomogla.
I tako, sve to zajedno, u čoveku i ostane. Nataloži se kao neko trulo, mrtvo đubre: neka se u tebi bilo
šta pokrene, pokrenuće se i ono. I, vremenom, to što si otišao prestane da te boli onako jako kao u
početku, ali da te tišti - ne prestaje. Ležeš uveče s tim u krevet, budiš se izjutra s tim. Ja sam bio
bokser, a celog veka sam mašinbravar, zanatlija; ruke su mi sve što imam. To ti je otprilike kao da sam
izgubio ruku. Tako te i boli, kao kad je nemaš i mada je nemaš. Poslednje što vidiš ležući u krevet, to
je taj prazni rukav, prvo što vidiš budeći se izjutra, opet je isti taj prazni rukav. I tako će ostati dok si
živ. Navikavaj se ako ipak hoćeš da ostaneš živ, makar koliko ti srce pri tom pucalo... A rukavice više
nisam navukao. Kad si bez ruke, to više ni ne možeš. Pre četiri godine, ovde, u meni se opet beše
probudila nada... Kad sam se oženio, postao sam švedski državljanin. A onda sam saznao za
mogućnost da i za sebe i za ženu i dete dobijem još i jugoslovensko, takozvano dvojno državljanstvo.
Svašta mi tada dođe u glavu, opeče me ta nada. Podnesoh molbu, dokumenta. A procedura je takva:
to se pošalje u zemlju, pa ako tamo ne pronađu nikakvu smetnju - rec