Ništa, šta ću? Pođem. Tip me pita: "Što mi bar ne ostavite ime?

Da prenesemo drugu ambasadoru ko

ga je tražio." "Neka", kažem, "doći ću ja drugi put. A možda ću se javiti i pismom." Vratim se u
Švedsku - i stalno se mislim kako da se nađem s tim čovekom. Nekako mi je drag. On mi je naneo
možda isto toliko zla koliko i Stole, ali - opet - i nije! Sve sam u stvari zaboravio. Ne znam, zapravo, ni
šta bih razgovarao s njim. I tako, kolebam se - da li da mu pišem: hoće li da me se seti? Ili će možda
ipak biti bolje da odem? Nekako nisam mogao da odmah posle odmora tražim novo odsustvo. I tako
prođoše, valjda, tri-četiri meseca. Odjednom, jedno veče kad sam se vratio s posla, zateče me Vladino
pismo: 'Stari Perišić je', veli, 'ovih dana umro u Rimu. Prekjuče je sahranjen u Beogradu...' Te noći
Inge i Arnea sklonih na spavanje, pa ostadoh sam u kuhinji i napih se kao svinja. A onda nekako ružno
posrnuh, razbih rukom staklo na vratima. I gadno se posekoh, krv samo lije. Preplaših ženu i dete,
jedva sam ih posle smirio... I tako mi i to propade. I ne saznadoh ni je li istraga zbog Stoleta uopšte
bila otvarana. I otad mi u stvari ostade još samo jedna, dosta mračna nada: da će najzad izbiti neki
mali, pametan rat. Jer dođe li do toga, tada će me sigurno pozvati i ja ću, čist i bez potrebe da se
perem, mirno moći da se vratim. Ali kad danas, evo, u ovom glupum svetu više nema ni pametnih
ratova... Eto, više nema ništa. Sve smo ispričali. Sad idem. Brinuće mi se žena. Ovde ima svakakvih
životinja, kao u nekom rezervatu; čak i četnika i ustaša. Pretukli su već nekolicinu naših. Zasad na
boksere još ne nasrću, ali ona se ipak plaši. Arne! Arne! Polazimo. A vi, ako nekad odete na
Dušanovac, pogledajte ga dobro. Čujem da se dosta promenio; ako. Tada ćete se možda setiti da
ovde živi jedan čovek koji i kad stoji i kad hoda, i kad se smeje i kad spava - plače za njim; jedan čovek
koji još može da se uzda - jedino u rat Ujka Dragi sedi pod jabukom U proleće one godine kad ću pre
vremena poći u školu počelo je nešto da se događa s mojim ujka-Dragim. On je živeo u Senju, s jeseni
do guše blatnjavom a leti u crvenkastoj dugi prašine, gusto načičkanom selu nadomak Lazarevog
manastira Ravanice, u čijoj su porti kreštali zeleno-zlatni paunovi. A moji Senjani, na suncu se grejali,
možda više nego i na carsku zadužbinu, bili su gordi na Carevo bupalo, neomeđeno mesto kod vrela
reke Ravanice ispred manastira, gde je Lazar, prema predanju, nekad pao s konja. Možda mu pamteći
teške namete i kuluke oko velike gradnje, radije negoli u časti, voleli su cara da vide sa guzicom u
kaljuzi. Jedanput nas je neko izveo na breg iznad senjskog groblja i pokazao nam rukom nekud ispod
žica propale rudničke vazdušne železnice. "Onde je pete godine vojvoda Milenko rasturio Turci."
Nisam mesto baš dobro video niti sam znao ko je vojvoda Milenko, ali bilo me je sram da pitam. Ne
smeš ti rođake da brukaš. I, jednoga dana, predvođeni bratom od ujaka Đorđem, koji je, po
sopstvenom uverenju, sve znao i sve najbolje umeo, ostavili smo stoku na poverenje seoskim
devojčicama i nas nekolicina krenuli preko brda. Zatim smo na jednoj blagoj padini kod Ivankovca s
ne baš određenim osećanjima gledali neke rupčage obrasle sitnom travom, iz kojih su virili patrljci
pocrnelog kolja. Kasnije ćemo verovati da smo videli upravo ostatke čuvenog šanca. "Tu je to mesto",
rekao je Đorđe, "dovodio me deda Ljuba." Malo smo se naokolo osvrtali, a onda je neko predložio da
se, na pravome mestu, poigramo Srba i Turaka. Ali bili smo umorni i nije nam se htelo, niti je iko
pristajao da bude Turčin. I tako smo odustali. Posedali smo na očupanu travicu prošaranu
brabonjcima i tragovima ovčjih čaponjaka. Tad je naišao neki star seljak s torbom od kozline preko
ramena. "Begajte odatle, nesretnici", povikao je i mahnuo tojagom u vazduh kao na ovce, "tu leže
koske!" U drugom razredu negde sam naišao na knjigu "Čuvaj se senjske ruke" i s uzbuđenjem uzeo
da je čitam. Međutim, naše Senje, nekad puno hajduka i vampira, u njoj se nije ni spominjalo. Rekao
sam to jedanput ocu. Mama je već bila kupila one dve kućice od čatmare u Njegoševoj ulici, ne
mnogo veće od bolje senjske štale, i upravo smo sa deda-Ljubom sedeli za ručkom. "Hma", kaže moj
otac prdeći na nosinger u maramicu i nasrćući na njega kao na neprijateljske rovove, "izgleda da i
negde na moru ima neko Senje." Ali njega, znao sam, za naš