džak za žito ili korpu za korenje. Jer ono što izgleda najlakše, u selu ume da ispadne ubedljivo najteže.

Čuvanje, pak, brljivih, divljačnih svinja s kišnjama od pola metra, koje ispod oka stalno merkaju kako
da ti kidnu u štetu i kaškala i umeju da galopiraju kao konji, ili zaluavih krava, koje znaju da se
zaobadaju, iz mesta da zatutnje u kukuruze i tamo za tren da načine ršum kao topovska zaprega,
nikad nije dobro, a može da ispadne i naopako. Jer štete umeju među komšijama da rode opake,
istrajne svađe, koje se ponekad ne završavaju ni velikom omrazom i dugogodišnjim glupim
parničenjem, ali se, srećom, najčešće ipak brzo zaključuju, pomalo smešnim gimnastičkim
mlataranjem kosirima, vilama i sekirama: "Nemo' da ti preskočim ova' plot, te da te tuna istropam ki
repu!" Međutim, ako kao jedan đak prvak voliš da cunjaš i šušnjariš i ne plašiš se pripovedaka o
opasnim šarkama, poskocima i pojatskim psima, koje najverovatnije nikad nećeš ni sresti, izaberi da
čuvaš koze i jariće, najlepše stvorove pod nebesima, kod vinogradske kolibe moga deda-Ljube u
Dubravi iznad Senja. Samo, sa sekirčetom okačenim o džep ili torbicu, u kojoj čuvaš parče pogače i
tvrdog sira, kreni lugom šarenim od sunca i punim kladenaca i končastih potočića, one će ti se,
prezajući i od najmanjeg šušnja, prikačiti za pete i neće od tebe ni mrdnuti. Čak i ako se zamoriš i na
okrajku prilegneš, brstiće u blizini i sačekaće te dok se ne odmoriš. A već noćenje u slami pod
otvorenim nebom sa kajsijastim zvezdama zamršenim u granje, dok ti prosto pod glavom huji
šumarička i bukova gora i huču ćukovi, nećeš zaboraviti, verovatno, dok budeš živ. "Ali, dedo", nisam
pristajao, "pa i u naše su selo bili 'ajduci." "E, moj šutilo", miluje me deda po ošišanoj glavi. Pola veka
proveo je u planini s ovcama i tako je prekrštavao sve muške unuke. "Nas zovu samo kad se lije krv i
zapomaže. Kad se pije vino i peva, idu drugi." "Aha", odgovorio sam kao da razumem. Šukar mesto
Miloradu Bati Mihailoviću Pločnik poče da kvasi jedva vidljiva mega i gdegde po ulici prohodaju
kišobrani. Ćamil zadiže masni kačket sa gajtanom i slomljenim suncobranom i pogleda buljavim okom
u spušteno nebo. Ako ne potraje dugo, pomisli, biće dobro. Posle kiše uvek ima mušterija. Ali ako
nastavi unedogled, ko će cipele da čisti? Nagura četke i kutije u sanduk koji mu je predstavljao radnju
i sa vrha trotoara pored gvozdenog električnog stuba pomeri se za nekoliko koraka u Makedonsku
pod plitku strehu "Komisiona", koji su neki još zvali, kao pre rata, radnjom braće Levi. Napred, na
višespratnici Riunione na Trgu Republike prerano se upali i zaigra nekakav reklamni znak. Bacao je po
ljudima i retkim automobilima crveno-zeleno-plavi odsjaj. Odmah na to, kao po dogovoru, svitnuše i
žutnjikave, blede sijalice na metalnim banderama. Nisu mnogo šta osvetljavale, jedino im se od vlage
oko šešira pravio dvostruk, razvučen, zlatast obod. On sede pod onom strehom na svoju stoličicu s
naslonom i otvori vratanca sanduka. Nanovo je oko nogostupa postavljao kutije, flašice, krpe. Na
ogledalu na desnom boku opazi mrlju crvene boje, pa pljunu na staklo i dlanom je smače. Zatim o
eksere spreda i sa strane izvesi raznobojne, dlakom bogate četke. Uto u politiranom kiosku nekoliko
metara više od njega, već u Dečanskoj ulici, slepa prodavačica novina izgovori svojim slabim glasom
mladom čoveku u sivom kaputu od tvida: "Još nije stiglo. Samo što nije stiglo, gospodine." Trepćući
kapcima do polovine očnih jabučica, vraćala mu je kusur. Novčanice je prepoznavala pod prstima i
tačno znala gde joj se šta nalazi. Ali oblčno je s njom i njena majka. Sad je zbog nečega nema. Ta
starija, prodavačičina majka, po nečemu ga je podsećala na Mečkinu mater Selenu. Samo što ova nije
onako gadna. Nikako ga baba nije podnosila. Od prvog viđenja. Nešto muva oko onog bakrača na
utrini i otud kevće: "Džanes romane, Ćamil, a?" "Njega to da pitaju! Jebem ti! Pa oduvek je bio garav
kao ugarak, i drugo mu oko bilo buljavo, a glomazan nos mu visio kao kuka, čim ga pogledaš, jasno ti
je šta je. A malo dalje na nekom panju sedi ostariji, debeljušni Ivan, njen muž. Cima iz lule s kratkim,
krivim kamišem i nadlanicom popravlja prosedi, od duvana žućkasti, obešeni brk. On se okreće
starcu. Zna se s kim treba da se razgovara. "Kako da ne govorim, bre?" Ali ovaj se pravi da ne čuje.
"Nemoj tako, Selena, k'o boga te molim. Ja sam, bre, Ciganin, isto k'o vi." "A nisi Turčin?" laje ona
otud. Rađala je bar desetak puta i, u onim